{"dc.title": "Ozon u restaurativnoj stomatološkoj terapiji: antibakterijski efekat i uticaj na VEGF u zubnoj pulpi", "dc.creator": "Krunić, Jelena", "dc.source": "Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/5d8b222b-6e17-4bf5-8948-6a78f3e432bc/download", "subject": "?", "id": "ues_1", "text": "<s>Ova doktorska teza je urađena na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu, u saradnji sa Službom za medicinsku mikrobiologiju sa parazitologijom i virusologijom Univerzitetske bolnice u Foči, Institutom za stomatološku farmakologiju i Institutom za humanu genetiku Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.</s><s>Dio teze je urađen u sklopu projekta „Ozon u restaurativnoj i endodontskoj stomatološkoj terapiji: antibakterijski efekat i uticaj na VEGF u zubnoj pulpi“ finansiranog od strane Ministarstva nauke i tehnologije RS (broj: 19/06-020/961-174/12).</s>\n<s>Zahvaljujem: mentoru, prof. dr Dragici Stojić, sa Instituta za stomatološku farmakologiju Stomatološkog fakulteta u Beogradu, koja me je upoznala sa naučnim svijetom i vodila sa velikom profesionalnošću kroz dodiplomske i poslijediplomske studije.</s><s>Hvala joj što me je, više od deceniju, strpljivo usmjeravala, prijateljski pomagala, nesebično dijelila svoje ogromno znanje i iskustvo, učila da sagledavam kompleksnije i sveobuhvatnije i uvijek bila dostupna i kao učitelj i kao prijatelj; komentoru, prof. dr Slavoljubu Živkoviću, sa Klinike za bolesti zuba Stomatološkog fakulteta u Beogradu, za veliko razumijevanje, svesrdnu podršku u svim fazama rada i sugestijama koje su oblikovale doc. dr Nikoli Stojanoviću, koji mi je prenio nepocjenjivo praktično i stručno znanje neophodno za izradu ovog doktorskog rada, na posvećenosti i stalnom podsticaju; doc. dr Jeleni Roganović i asist. dr Ljiljani Đukić, sa Instituta za stomatološku farmakologiju Stomatološkog fakulteta u Beogradu, koje su me upoznale sa ELISA imunoesejskim protokolom, uradile sve potrebne analize, kao i one koje prevazilaze okvire ovog doktorata, a posebno na njihovoj predanosti i nesebičnoj podršci;</s>\n<s>Zahvaljujem: doc. dr Branki Popović, sa Instituta za humanu genetiku Stomatološkog fakulteta u Beogradu, za susretljivost, podršku i nesebičnu pomoć u organizaciji i realizaciji molekularnih analiza i dragocjenim smjernicama za interpretaciju rezultata; doc. dr Ladu Davidoviću, za svesrdnu podršku i angažovanje tokom cijelog istraživanja; prof. dr Slobodanki Đukić, sa Instituta za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, na konstruktivnim savjetima i smjernicama za definisanje eksperimentalnog protokola za mikrobiološku analizu i tumačenju rezultata; prim. dr Radi Mrgud i dr Ružici Lukić, kao i svom osoblju Službe za medicinsku mikrobiologiju sa parazitologijom i viruslogijom Univerzitetske bolnice u Foči, koji su otvorili vrata svoje laboratorije za mikrobiološku analizu i učinili da se osjećam dijelom njihovog tima; dr sc. Ivani Simić, na pomoći pri prikupljanju uzoraka i cjelokupnom angažovanju oko dijela kliničkog istraživanja;</s>\n<s>Zahvaljujem: stomatološkim sestrama pri Katedri za bolesti zuba i endodonciju i Katedri za oralnu rehabilitaciju, kao i Službi za biohemiju i hematologiju Univerzitetske bolnice u Foči za tehničku podršku; kolegama sa Katedre za bolesti zuba i endodonciju, a posebno v. asist. dr Brankici Davidović, na podršci, pomoći, razumijevanju i smijehu; prijateljima, jer su uvijek tu.</s>\n<s>Uvod.</s><s>Ozon ima široku primjenu u medicini, a posljednjih godina se primjenjuje u stomatologiji zbog izraženog antimikrobnog djelovanja bez pojave antimikrobne rezistencije.</s><s>Manji broj kliničkih studija ukazuje na mogućnost primjene ozona u terapiji karijesnih lezija i za dezinfekciju kaviteta.</s><s>Za odontoantiseptike je od značaja njihov farmakodinamski efekat kao i njihov bezbjednosni profil.</s><s>Najveći broj do sada objavljenih radova o antibakterijskoj efikasnosti ozona na kariogene bakterije odnosi se na rezultate in vitro studija, a mali broj radova na ispitivanje biokompatibilnosti ozona na zubnu pulpu in vivo.</s><s>Cilj.</s><s>Cilj ove teze je bio da se ispita antibakterijski efekat primjene ozona na ukupan broj bakterija, Lactobacillus spp. i pojedine vrste Lactobacillus spp. poslije nepotpunog uklanjanja karijesa, kao i da se odredi koncentracija vaskularnog endotelnog faktora rasta (VEGF) i superoksid dismutaze (SOD) u zubnoj pulpi zdravih zuba poslije primjene ozona.</s><s>Materijal i metode.</s><s>Studija I je uključila ukupno 48 zdravih osoba oba pola, starosti od 19-48 godina, kod kojih je dijagnostikovana najmanje jedna duboka karijesna lezija (>1/2 debljine dentina) na okluzalnoj ili okluzalnoj i aproksimalnoj površini bočnog zuba.</s><s>Ispitanici su u zavisnosti od primjenjenog antiseptika za dezinfekciju kaviteta podijeljeni u dvije grupe: eksperimentalna, u kojoj je korišćen ozon u obliku gasa, i komparativna grupa, gdje je primjenjen 2% hlorheksidin.</s><s>Uzorci dentina su uzeti iz karijesnih kaviteta poslije nepotpunog uklanjanja karijesa i poslije primjene antiseptika i analizirani su kultivisanjem, lančanom reakcijom polimeraze (PCR) i „real-time“ PCR (qPCR).</s><s>Studijom II su obuhvaćene 38 zdrave osobe oba pola, starosti 18-40, kod kojih je indikovana ekstrakcija intaktnih i klinički zdravih donjih molara.</s><s>Poslije preparacije kaviteta na okluzalnoj površini zuba u eksperimentalnoj grupi je primjenjen ozon u obliku gasa, dok u kontrolnoj grupi kaviteti nisu tretirani (fiziološki rastvor).</s><s>U zubnim pulpama određen je nivo VEGF imunoesejskom tehnikom (ELISA) i nivo SOD spektrofotometrijskom metodom.</s><s>Rezultati.</s><s>Studija I. Jednokratna primjena ozona i hlorheksidina u preparisani kavitet je dovela do značajnog smanjenja ukupnog broja aerobnih i anaerobnih bakterija, Streptococcus spp., Lactobacillus spp., ali ne i pojednih vrsta Lactobacillus spp., nezavisno od metode identifikacije bakterija.</s><s>Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina ispitivana metodom kultivisanja je pokazala da je ozon izazvao značajno smanjenje broja Lactobacillus spp. (p=0,041), a hlorheksidin značajno smanjenje broja Streptococcus spp. (p=0,041).</s><s>Primjenom PCR i qPCR metode nije zabilježena razlika u efikasnosti ozona i hlorheksidina na kariogene bakterije.</s><s>Studija II.</s><s>Koncentracija VEGF u grupi tretiranoj ozonom je bila značajno veća (p<0,0001), a nivo SOD značajno manji (p=0,002) u odnosu na vrijednosti dobijene za pulpe kontrolnih zuba.</s><s>Zaključci.</s><s>Komparativna analiza rezultata o antibakterijskoj efikasnosti jednokratno primjenjenog ozona i 2% hlorheksidina u ispreparisani kavitet zuba pokazuje da su oba antiseptika podjednako efikasna.</s><s>Poslije jednokratne primjene ozona kao antiseptika u kavitet zuba povećava se nivo VEGF, koji ne predstavlja patološko povećanje, i aktivira se antioksidativni sistem u tkivu pulpe, što ukazuje na njegovu biokompatibilnost sa zubnom pulpom.</s>\n<s>4.2.2.</s><s>Studija II: biokompatibilnost ozona u odnosu na zubnu pulpu.</s><s>4.4.1.</s><s>Određivanje ukupnog broja bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. metodom kultivisanja</s>\n<s>4.4.3.</s><s>Određivanje ukupnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. „real-time“ lančanom 4.4.4.</s><s>Određivanje učestalosti vrste Lactobacillus casei/paracasei lančanom reakcijom polimeraze 4.6.</s><s>STATISTIČKA OBRADA PODATAKA</s>\n<s>5.2.1.</s><s>Efekti ozona i hlorheksidina na ukupan broj bakterija ispitivani metodom kultivisanja ..............</s><s>5.2.1.1.</s><s>Broj kaviteta sa aerobnim bakterijama 5.2.1.3.</s><s>Broj kaviteta sa anaerobnim bakterijama 5.2.2.</s><s>Efekti ozona i hlorheksidina na Lactobacillus spp. ispitivani metodom kultivisanja i biohemijskom 5.2.2.3.</s><s>Učestalost pojedinih vrsta Lactobacillus spp.</s><s>5.2.3.1.</s><s>Broj kaviteta sa Streptococcus spp.</s><s>5.2.4.</s><s>Korelacija kliničkih karakteristika lezije i prosječnog broja bakterija u cjelokupnom uzorku 5.2.5.</s><s>Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina ispitivanog metodom 5.2.5.1.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na aerobne bakterije, anaerobne bakterije, Lactobacillus 5.2.5.2.</s><s>Poređenje prosječnog broja aerobnih bakterija, anaerobnih bakterije, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. prije primjene antiseptika 5.2.5.3.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na različite vrste Lactobacillus spp. prije primjene 5.2.5.4.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na aerobne bakterije, anaerobne bakterije, Lactobacillus 5.2.5.5.</s><s>Poređenje prosječnog broja aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i 5.2.5.6.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na različite vrste Lactobacillus spp. poslije primjene 5.2.6.1.</s><s>Broj kaviteta sa anaerobnim bakterijama 5.2.7.</s><s>Efekti ozona i hlorheksidina na ukupan broj Lactobacillus spp. ispitivani metodom qPCR ..........</s><s>5.2.8.</s><s>Efekti ozona i hlorheksidina na prisustvo vrste L. casei/paracasei ispitivani metodom PCR .......</s><s>5.2.9.</s><s>Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina ispitivanog metodom qPCR53 5.2.9.1.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na anaerobne bakterije i Lactobacillus spp. prije primjene 5.2.9.2.</s><s>Poređenje prosječnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. prije primjene 5.2.9.3.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na anaerobne bakterije i Lactobacillus spp. poslije primjene antiseptika</s>\n<s>5.2.9.4.</s><s>Poređenje prosječnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. poslije primjene 5.2.10.</s><s>Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina na vrstu L. casei/paracasei 5.2.10.1.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na L. casei/paracasei prije i poslije primjene antiseptika 5.3.</s><s>KARAKTERISTIKE ISPITANIKA I UZORKA</s>\n<s>1.1.</s><s>KARIJES ZUBA I HIPOTEZE O NJEGOVOM NASTANKU Karijes predstavlja jedno od najčešćih hroničnih oralnih oboljenja modernog doba koje se i pored široke primjene profilaktičke terapije javlja kod školske djece sa učestalošću od 30-90%, a kod odraslih do 100% (Bratthall, 2005; Petersen i sar., 2005).</s><s>Na pojavu karijesa utiču brojni faktori kao što su ishrana, oralnohigijenske navike i primjena fluorida.</s><s>Socio-ekonomski status i genetska predispozicija su takođe od značaja u etiologiji karijesa.</s><s>Karijes zuba nastaje kao posljedica interakcije bakterija iz dentalnog plaka, ugljenih hidrata i brojnih faktora domaćina u funkciji vremena (Selwitz i sar., 2007).</s><s>Dentalni plak predstavlja mekanu nemineralizovanu naslagu koja se sastoji od mikroorganizama, adhezivnih glikoproteina i vanćelijskog mikrobnog polimernog matriksa.</s><s>Početna karijesna lezija na površini gleđi se vidi kao kredasto zamućenje-„bijela mrlja“.</s><s>Ukoliko se ne liječi, lezija napreduje dublje u dentin, uzrokuje gubitak zubne supstance i pojavu kaviteta, a na kraju i infekciju okolnih struktura.</s><s>Postoji nekoliko različitih hipoteza o nastanku karijesa, koje su se razvijale uporedo sa istraživanjima o sastavu i organizaciji dentalnog plaka.</s><s>Jedna o prvih hipoteza je bila „hipoteza o specifičnom plaku“ prema kojoj karijes nastaje kao posljedica djelovanja specifičnih bakterija iz dentalnog plaka (Loesche, 1976), u prvom redu mutans streptococci i Lactobacillus spp..</s><s>Međutim, uočeno je da do razvoja karijesa može doći i bez prisustva mutans streptococci, kao i da njihovo prisustvo nije uvijek povezano sa procesima demineralizacije (Marsh i sar., 1989).</s><s>Ovi nalazi su doveli do razvoja „hipoteze o nespecifičnom plaku“ prema kojoj oboljenje nastaje kao posljedica interakcije svih bakterija dentalnog plaka (Theilade, 1986).</s><s>Iako je karijes posmatran kao nespecifično oboljenje, uočeno je da se određene vrste bakterija češće izoluju sa oboljelih mjesta i da se razlikuju od onih koje se nalaze na zdravim površinama zuba.</s><s>To je dovelo do razvoja „hipoteze o ekološkom plaku“ (Marsh, 2003; Takahashi i Nyvad, 2011).</s><s>Prema ovoj hipotezi u dentalnom plaku, kao dinamičkom ekosistemu, ne-mutansne bakterije imaju glavnu ulogu u održavanju homeostaze (stadijum dinamičke stabilnosti).</s><s>Promjene u spoljašnoj sredini (smanjeno lučenje pljuvačke ili povećan unos ugljenih hidrata) dovode do povećane produkcije kiselina i povećanja broja acidogenih bakterija kao i bakterija koje tolerišu niske vrijednosti pH.</s><s>Ovaj poremećaj destabilizuje bakterijsku homeostazu i balans procesa remineralizacije-demineralizacije što za posljedicu ima gubitak mineralnih materija (acidogeni stadijum).</s><s>Kada se uspostavi acidogena sredina, raste broj mutans grupe Streptococcus spp. i drugih bakterija koje podnose kiselu sredinu i tako dovode do nastanka lezije (stadijum acidogene tolerancije).</s><s>Skorija istraživanja Simón-Soro i sar. (2013) i Simón-Soro i Mira (2015) ukazuju i na „tkivno-zavisnu hipotezu“ u nastanku karijesa.</s><s>Ovom hipotezom uočava se razlika u vrsti bakterija prouzrokovača karijesa u zavisnosti od toga da li je u pitanju karijes dentina ili karijes gleđi.</s><s>U odnosu na gleđ, dentin predstavlja drugačiju ekološku sredinu za kariogene bakterije jer sadrži više organskih materija i manje mineralnih materija; hidroksiapatit dentina je siromašniji kalcijumom a bogatiji karbonatima, a razgradnja dentina se odvija pri višim vrijednostima pH (Vanuspong i sar., 2002; Berkovitz i UVOD</s>\n<s>Simón-Soro i Mira, 2015) sar., 2009).</s><s>Karijesne lezije u gleđi karakteriše prisustvo acidogenih bakterija koje adheriraju na zubna tkiva i koje fermentišu ugljene hidrate.</s><s>Sa druge strane u dentinskim lezijama se u većem broju nalaze proteolitičke, anaerobne bakterije koje su zavisne od osmotskog pritiska (Simón-Soro i sar.</s><s>,2013; Simón1.2. MIKROORGANIZMI PROUZROKOVAČI KARIJESA Centralna uloga za nastanak karijesa se pripisuje mutans streptococci i Lactobacillus spp..</s><s>Smatra se da mutans streptococci (Streptococcus mutans i Streptococcus sobrinus) iniciraju karijesni proces na površini krunice i/ili korijena.</s><s>Dokazi za ovo su radovi u kojima je pokazano da se ove bakterije često izoluju iz karijesnih kaviteta, uzrokuju karijes u eksperimentalnim uslovima, stvaraju kiseline, dobro podnose kiselu sredinu i imaju sposobnost stvaranja površinskih antigena I/II i u vodi nerastvorljivog glukana, koji olakšavaju njihovu adheziju za zubna tkiva i druge bakterije (Hamada i Slade, 1980).</s><s>Takođe, mogu da prežive i u nedostatku egzogenih ugljenih hidrata jer deponuju intracelularne polisaharide (Takahashi i sar., 1991).</s><s>U slučajevima kada se izoluju iz dubokih karijesnih lezija mutans streptococci nisu uvijek najbrojnije vrste na ovom nivou karijesne lezije, što ukazuje na značaj drugih acidogenih bakterija ovog roda u razvoju i progresiji oboljenja (Lima i sar., 2011; Simón-Soro i sar., 2013).</s><s>Zanimljivo je istaći da kod 10-20% osoba sa aktivnim karijesom nisu izolovane Streptococcus spp. iz mutans grupe (Beighton, 2005; Aas i sar., 2008).</s><s>Lactobacillus spp. su najčešće bakterije koje se izoluju iz dubokih karijesnih lezija dentina što ukazuje na njihov veliki značaj za progresiju karijesnog procesa, ali ne i za nastanak karijesa (Aas i sar., 2008; Simón-Soro i sar., 2013; Obata i sar., 2014; Simón-Soro i Mira, 2015).</s><s>Ove bakterije stvaraju kiseline i podnose izrazito kiselu sredinu.</s><s>Na činjenicu da Lactobacillus spp. nema značaj u nastanku karijesa ukazuju nalazi o maloj količini ovih bakterija u dentalnom plaku (Aas i sar., 2008; Simón-Soro i sar., 2013;</s>\n<s>U posljednih dvadeset pet godina, zahvaljujući uvođenju metoda molekularne biologije, kao što je lančana reakcija polimeraze (PCR), za izolaciju i identifikaciju bakterija, utvrđeno je da mnogo veći broj bakterija, za koje se do tada nije znalo, različito učestvuje u dinamici karijesnog procesa: zdrava gleđi, početna karijesna lezija u gleđi, karijes dentina i duboka karijesna lezija u dentinu.</s><s>Supragingivalni dentalni plak zdravih zuba naseljavaju bakterije Actinomyces spp. i Streptococcus spp. iz mitis grupe (Streptococcus sanguinis, Streptococcus oralis i Streptococcus mitis) (Li i sar., 2004).</s><s>Sastav dentalnog plaka na zdravim površinama zuba karakteriše prisustvo i drugih, uglavnom Gram pozitivnih bakterija.</s><s>Tako su Aas i sar. (2008) u opsežnoj molekularnoj studiji izolovali Kingella oralis, Eubacterium saburreum cl.</s><s>GT038, Gemella morbilorum, Streptococcus cristatus, Streptococcus intermedius, Streptococcus sp. cl.</s><s>CH016, Streptococcus sp. grupa H6, Leptotrichia sp. cl.</s><s>DT031, Eubacterium sp. cl.</s><s>EI074, Campylobacter showae, Fusobacterium nucleatum subsp. polymorphum i Capnocytophaga sputigena u većem broju sa površine intaktne gleđi stalnih zuba.</s><s>Interesantno je spomenuti da su isti autori uočili razliku u bakterijskom profilu plaka koji prekriva intaktnu gleđ stalnih zuba kod osoba bez UVOD</s>\n<s>Simón-Soro i Mira, 2015) karijesa i restauracija u poređenju sa intaktnom gleđi osoba sa prisutnim karijesnim lezijama (Aas i sar., 2008).</s><s>Gross i sar. (2010) povezuju bakterije S. mitis- Streptococcus pneumoniae- Streptococcus infantis, Corynebacterium matruchotii, Streptococcus gordonii, S. cristatus, Capnocytophaga gingivalis, Eubacterium IR009, Campylobacter rectus i Lachnospiraceae sp.</s><s>C1 sa zdravljem zuba.</s><s>Sa površine zdrave gleđi kod osoba bez karijesnih lezija su kao najčešće izolovane S. sanguinis, Treponema spp., Capnocytophaga sputigena, Anginosus grupa 3, Fusobacteria spp.</s><s>4, S. gordonii, Fusobacteria spp.</s><s>1, Gemella morbillorum i S. mitis u istraživanju Wolff i sar. (2013), odnosno Streptococcus spp., Neisseiria spp., Corynebacterium spp., Rothia spp., Haemophilus spp. i Veillonella spp. u istraživanju Kianoush i sar.</s><s>Početnu karijesnu leziju u gleđi karakteriše prisustvo Veillonella spp., Actinomyces sp. cl.</s><s>GU067, S. sanguinis, Leptotrichia sp. cl.</s><s>GT018, Fusobacterium nucleatum subsp. polymorphum, Eubacterium sp. cl.</s><s>EI074, Fusobacterium animalis, Leptotrichia spp., Selenomonas sp. cl.</s><s>EY047 i S. mitis (Aas i sar., 2008).</s><s>Streptococcus spp., Rothia spp., Leptotrichia spp. i Veillonella spp. su najčešće izolovane bakterije iz karijesnih lezija u gleđi u studiji Simón-Soro i sar. (2014).</s><s>Karijesnu lezija u dentinu karakteriše prisustvo 6-37 različitih vrsta bakterija, uglavnom anaerobnih Gram pozitivnih koka i štapićastih bakterija i Gram negativnih štapićastih bakterija (Martin i sar., 2002; Chhour i sar., 2005; Aas i sar., 2008; Lima i sar., 2011) i u odnosu na zdravu gleđ i početnu karijesnu leziju u gleđi, bakterijska raznolikost u dentinu je manja (Aas i sar., 2008; Gross i sar., 2010; Wolff i sar., 2013).</s><s>U dentinskim lezijama se najčešće izoluju Lactobacillus spp., Shlegelella spp., Pseudoramibacter spp., i Atopobium spp. (Simón-Soro i sar., 2014).</s><s>Kianoush i sar. (2014) nalaze da su najzastupljenije bakterije u karijesnim kavitetima Lactobacillus spp., Atopobium spp., Olsenella spp., Propionibacterium spp., Bifidobacterium spp., Dialister spp., Sphingomonas spp. i Parascardovia spp..</s><s>Istraživanje Obata i sar. (2014) je pokazalo prisustvo Lactobacillus spp., Propionibacterium spp., Atopobium spp., Streptococcus spp., Prevotella spp., Olsenella spp., Actinomyces spp., Veillonella spp., Pseudoramibacter spp., Mitsuokella spp. i Scardovia spp. u karijesnim lezijama u dentinu.</s><s>Schulze-Schweifing i sar. (2014) su u dentinskim karijesnim lezijama izolovali rodove bakterija Prevotella, Lactobacillus, Selenomonas i Streptococcus kao najbrojnije.</s><s>Isti autori nalaze da su najbrojnije vrste bakterija u uzrocima karijesnog dentina Lactobacillus gasseri, Prevotella denticola, Alloprevotella tannerae, S. mutans i Streptococcus sp.</s><s>Zanimljivo je istaći da su pojedini autori analizirali različite nivoe dentinske karijesne lezije primjenom molekularnih tehnika.</s><s>Tako, Aas i sar. (2008) nalaze u karijesnim lezijama dentina Streptococcus parasanguinis, Streptococcus salivarius, Leptotrichia sp. cl.</s><s>GT018, Campylobacter gracilis i Selemonas sp. cl.</s><s>EY04 kao najčešće bakterijske vrste, dok u dubokim karijesnim lezijama dentina S. mutans, Lactobacillus spp., Propionibacterium sp.</s><s>FMA5 i Atopobium genomospecies C1 kao dominantne bakterije (Aas i sar., 2008).</s><s>Munson i sar. (2004) su analizirali uzorke središnjeg i najdubljeg sloja duboke karijesne lezije dentina i izolovali različite vrste, ali S. mutans, Rothia dentocariosa i Propionibacterium acidifaciens kao najčešće u oba ispitivana sloja.</s><s>Lima i sar. (2011) su analizirali tri sloja duboke karijesne lezije dentina: površinski, središnji i duboki.</s><s>Autori su uočili da su najbrojnije bakterije u površinskom sloju lezije Atopobium genomospecies C1, Streptococcus spp., Fusobacterium nucleatum i Veillonella spp..</s><s>U UVOD</s>\n<s>Simón-Soro i Mira, 2015) središnjem sloju najbrojnije su bile Atopobium C1, F. nucleatum, Veillonella spp., Lactobacillus fermentum i Lactobacillus casei, dok su najdubljim slojevima karijesne lezije dentina najbrojnije bile Atopobium C1, F. nucleatum, S. mutans, Streptococcus spp. i Veillonella spp.</s><s>Međutim, ni u jednoj od studija nije zabilježena značajna razlika u učestalosti različitih vrsta bakterija u odnosu na ispitivani sloj duboke karijesne lezije, osim za učestalost vrste Olsenella uli u studiji Lima i sar. (2011).</s><s>1.3.</s><s>PRINCIPI TERAPIJE DUBOKOG KARIJESA</s>\n<s>Duboka karijesna lezija predstavlja leziju koja je zahvatila veći dio dentina i gdje tanak sloj razmekšanog dentina razdvaja karijesnu leziju i zubnu pulpu.</s><s>Terapija dubokog karijesa ima za cilj zaustavljanje karijesnog procesa, očuvanje vitaliteta pulpe i stimulisanje procesa remineralizacije i dentinogeneze.</s><s>Metode indirektnog i direktnog prekrivanja pulpe se koriste u terapiji dubokih karijesnih lezija Postoje dva pristupa indirektnog liječenja dubokog karijesa: jednoseansni i dvoseansni.</s><s>Kod jednoseansne terapije poslije djelimičnog uklanjanja karijesa kavitet se adherento zatvara definitivnim ispunom u prvoj i jedinoj posjeti.</s><s>Količina karijesnog tkiva koja se uklanja varira.</s><s>Naime, u nekim istraživanjima kavitet se defintivno restauriše poslije uklanjanja samo podminirane gleđi bez uklanjanja karijesnog dentina (MertzFairhurst i sar., 1998; Phonghanyudh i sar., 2012), a u drugim poslije uklanjanja gleđi i dijela karijesnog dentina, ostavljajući vlažne i mekane karijesne mase na dnu kaviteta (Lula i sar., 2009).</s><s>U najvećem broju slučajeva, karijesno tkivo se uklanja u tom obimu da na dnu kaviteta ostane tanak sloj oboljelog tkiva „kožaste“ konzistencije (Casagrande i sar., 2010; Gruythuysen i sar., 2010; Franzon i sar., 2014).</s><s>Dno kaviteta se zatim prekriva zaštitnom podlogom na bazi kalcijum hidroksida koja ispoljava antibakterijski efekat, stimuliše dentinogenezu i remineralizaciju demineralizovanog dentina i kavitet se trajno restauriše.</s><s>Dvoseansnu terapiju duboke karijesne lezije karakteriše uklanjanje najvećeg dijela karijesom izmijenjenog tkiva, i postavljanje zaštitne podloge prije privremenog zatvaranja kaviteta.</s><s>U drugoj posjeti, poslije određenog perioda, uklanja se karijesno tkivo u cjelosti, dno kaviteta se prekriva zaštitnom podlogom (kalcijum hidoksid) i kavitet se trajno restauriše.</s><s>Brojna klinička, mikrobiološka, radiografska i laboratorijska ispitivanja su pokazala da karijesni dentin koji ostaje u kavitetu poslije zatvaranja prelazi u inaktivnu formu, na šta ukazuju klinički nalazi karijesnog dentina koji postaje tvrđi, suvlji i tamnije boje, sa smanjenim brojem bakterija i povećanom radiografskom gustinom (Lula i sar., 2009; Bjørndal i sar., 2010; Lula i sar., 2011; Maltz i sar., 2012b).</s><s>Sa druge strane, smanjenje broja bakterija i zaustavljanje karijesnog procesa poslije nepotpunog uklanjanja karijesa i restauracije zuba nije zabilježeno u istraživanjima Weerheijm i sar. (1992) i Wicht i sar. (2004).</s><s>Kada su poredili uspjeh liječenja dubokog karijesa u jednoj ili dvije posjete Orhan i sar. (2008) su našli da je poslije 12 mjeseci uspjeh liječenja približno isti (100% vs.</s><s>98%).</s><s>Sa druge strane uspješan ishod liječenja dubokog karijesa u dvije posjete u trogodišnjem opservacionom periodu je bio znatno manji u odnosu na jednoseansnu terapiju u istraživanju Maltz i sar. (2012a)(91% vs.</s><s>61%).</s><s>Manji uspjeh liječenja autori povezuju sa većim rizikom od eksponiranja pulpe tokom uklanjanja karijesa u drugoj posjeti (Maltz i sar., 2012a; Maltz i sar., 2013).</s><s>Neki autori ukazuju da UVOD</s>\n<s>Simón-Soro i Mira, 2015) su prednosti jednoseansne terapije u odnosu na dvoseansnu terapiju i ekonomska strana (Schwendicke i sar., 2013c) i manja neprijatnost samog postupka, jer se liječenje završava u istoj posjeti.</s><s>Direktno prekrivanje pulpe je terapijska procedura koje se sprovodi u onim slučajevima kada je uklanjanje karijesa dovelo do eksponiranja pulpne komore.</s><s>Otvaranje pulpne komore se obično dešava kao posljedica uklanjanja karijesnih masa u cjelosti prije postavljanja definitivnog ispuna.</s><s>Naime, istraživanja pokazuju da je kompletna ekskavacija karijesnog tkiva u jednoj posjeti u terapiji dubokog karijesa povezana sa većim rizikom za otvaranjem pulpne komore i pojavom postoperativnih simptoma u poređenju sa indirektnim jednoseansnim ili dvoseansnim prekrivanjem (Bjørndal i sar., 2010; Schwendicke i sar., 2013a; Schwendicke i sar., 2013b; Ricketts i sar., 2013; Franzon i sar., 2014).</s><s>Uspješan ishod direktnog prekrivanja je mali u onim slučajevima kada je pulpa eksponirana prilikom uklanjanja karijesa (Al-Zayer i sar., 2003; Bjørndal i sar., 2010).</s><s>Ovi nalazi kao i rezultati preglednih studija i meta analiza pokazuju da indirektna terapija dubokog karijesa ima kliničku prednost u poređenju sa kompletnom ekskavacijom karijesnog dentina (Ricketts i sar., 2006; Hayashi i sar., 2011; Schwendicke i sar., 2013a; Schwendicke i sar., 2013b; Ricketts i sar., 2013).</s><s>Poznato je da se kompletnom ekskavacijom karijesnog tkiva ne uklanjaju sve bakterije iz kaviteta (Maltz i sar., 2012b).</s><s>Problem perzistencije bakterija još je veći kod manje invazivnih terapijskih procedura, koje imaju za cilj maksimalno čuvanje zubne supstance (Maltz i sar., 2002; Maltz i sar., 2012b).</s><s>Bakterije koje ostaju poslije ekskavacije karijesa i restauracije kaviteta mogu da perzistiraju i proliferišu i godinu dana poslije postavljanja ispuna i dovedu do sekundarnog karijesa i oštećenja pulpe (Gu i sar., 2010).</s><s>Važno je istaći da ni jedan od dostupnih restaurativnih materijala ne obezbjeđuje adekvatno zaptivanje kaviteta u dužem vremenskom periodu.</s><s>Uzimajući ove činjenice u obzir, preporučena je primjena antibakterijskih supstanci poslije završene preparacije kaviteta a prije postavljanja zaštitnih podloga i definitivnog ispuna 1.4.</s><s>EFIKASNOST ODONTOANTISEPTIKA U RESTAURATIVNOJ TERAPIJI Idealan odontoantiseptik u restaurativnoj terapiji bi trebao da, poslije primjene u kavitetu, eliminiše preostale bakterije, spriječi nastanak sekundarnog karijesa i inflamacije pulpe i da smanji postoperativnu osjetljivost zuba bez štetnih uticaja na pulpo-dentinski kompleks i kvalitet adhezije restaurativnih materijala za zubna tkiva.</s>\n<s>Odontoantiseptici koji se koriste u restaurativnoj terapiji su hlorheksidin, etilendiaminotetraacetatna kiselina, natrijum hipohlorit i vodonik peroksid (Shafiei i Memarpour, 2012).</s><s>1.4.1.</s><s>Hlorheksidin</s>\n<s>Hlorheksidin, hlorfenil bisgvanid, ispoljava širok spektar djelovanja na Gram pozitivne i na Gram negativne bakterije, gljivice, dermatofite i neke lipofilne viruse (Jones, 1997).</s><s>Hlorheksidin smanjuje ukupan broj kariogenih bakterija, kao i Streptococcus spp. i Lactobacillus spp. i Actinomyces naeslundii (Wicht i sar., UVOD</s>\n<s>2004, Borges i sar., 2012; Kollmuss i sar., 2014).</s><s>Zbog izraženog efekta na bakterije, hlorheksidin u kavitetima smanjuje učestalost karijes recidiva i postoperativnu osjetljivost (Siso i sar., 2009).</s><s>Gram pozitivne bakterije, kao što su S. mutans i S. sorbinus, koje se povezuju sa nastankom karijesa, su osjetljivije na djelovanje hlorheksidina od Gram negativnih bakterija (Emilson, 1977).</s><s>Po nekim autorima osjetljivost Streptococcus spp. je izraženija u poređenju sa Lactobacillus spp. (van Lunsen i sar., 2000; Botelho, 2000; Ersin i sar., 2006), dok pojedini nalaze da je hlorheksidin podjednako efikasan protiv oba roda bakterija (Borges i sar., 2012).</s><s>Istraživanja pokazuju da hlorheksidin smanjuje broj S. mutans in vitro (Järvinen i sar., 1993; Turkun i sar., 2006; Kollmuss i sar., 2014) i u kliničkim uslovima u okluzalnim fisurama, na površini korijena zuba i u karijesnim kavitetima (Fure i Emilson, 1990; Schaeken i sar., 1991; Ersin i sar., 2006).</s><s>Hlorheksidin sa pozitivno naelektrisanim azotnim atomima na obje strane heksametilenskog lanca vezuje se za negativno naelektrisane proteine i fosfolipide ćelijske membrane bakterija, čime povećava permeabilnost membrane i uzrokuje izlazak intracelularnih komponenti iz ćelije.</s><s>U većim koncentracijama ispoljava baktericidno djelovanje koje je posljedica koagulacije citoplazme.</s><s>Pozitivno naelektrisana molekula hlorheksidina se sa visokim afinitetom vezuje i za druge negativno naelektrisane površine u usnoj duplji, kao što su gleđ, dentin i oralna mukoza što znatno doprinosi njegovoj adsorptivnosti i produženom antibakterijskom djelovanju.</s><s>Pored antibakterijskog djelovanja, hlorheksidin u kavitetima inhibira metaloproteinaze (MMP), MMP-2, MMP-8 i MMP-9 što sprječava degradaciju kolagena u hibridnom sloju in vivo i in vitro (Ricci i sar., 2010; Lindblad i sar., 2012).</s><s>Takođe, kada se primjeni u obliku vodenog rastvora, hlorheksidin može da rehidrira suv mineralizovani dentin održavajući eksponiranu mrežu kolagena (Soares i sar., 2008).</s><s>Naime, kolagen predstavlja neophodnu komponentu za vezivanje kompozitnih materijala za dentin.</s><s>Istraživanja pokazuju da hlorheksidin, bilo da se primjeni prije ili poslije kiselinskog nagrizanja dentina, nema uticaj na kvalitet veze adhezivnih sistema za dentin i kvalitet zaptivanja (Chang i Shin, 2010; Celik i sar., 2010).</s><s>Međutim, u određenim situacijama, hlorheksidin može da smanji jačinu veze materijala za dentin i poveća Kresin (1996) su pokazali da hlorheksidin stvara sloj koji je otporan na kiselinsko nagrizanje što može da smanji penetraciju hidrofilne smole u dentin.</s><s>Takođe, hlorheksidin koji zaostaje u kavitetu poslije primjene može da interreaguje sa kalcijumovim i fosfatnim jonima i tako smanji jačinu veze (Vieira i da Silva, 2003).</s><s>Hlorheksidin ne utiče na tvrdoću dentina (Aslantas i sar., 2014), osim u slučajevima produženog djelovanja (Oliveira i sar., 2007).</s><s>Dugotrajna primjena hlorheksidina može biti povezana i sa nekim drugim neželjenim efektima kao što su: prebojavanje zuba, poremećaj ukusa, stvaranje supragingivalnih konkremenata, u rjeđim slučajevima erozije sluznice, usporeno zarastanje rana i vrlo rijetko uvećanje parotidne pljuvačne žlijezde (Dumitrescu, 2011).</s><s>Ovi neželjeni efekti nisu izraženi kada se koristi u toku restaurativnog zahvata za dezinfekciju kaviteta, zbog kratkotrajnog djelovanja.</s><s>Hlorheksidin ima malu toksičnost koja nije ćelijski specifična (Giannelli i sar., 2008; Bernardi i Teixeira, 2015).</s><s>Zabilježena je negova citotoksičnost na humane gingivalne fibroblaste, ćelije oralnog epitela, ćelije periodontalnog ligamenta, ćelije alveolarne kosti i osteoblastne ćelije (Mariotti i Rumpf 1999; Huth i sar., 2006; Almazin i sar., 2009; Lee i sar., 2010).</s><s>Smatra se da je ovaj efekat zavisan od primjenjene doze i vremena djelovanja (Gomes i sar., 2013; Bernardi i Teixeira, 2015).</s><s>Citotoksičan efekat hlorheksidina zavisan od primjenjene koncentracije (0,0024%, 0,004% i 0,02%) na ćelije koje liče na odontoblaste UVOD</s>\n<s>Bernardi i Teixeira, 2015). pokazan je i u studiji de Souza i sar. (2007).</s><s>Oblik primjenjenog lijeka i sastav medijuma na koji hlorheksidin djeluje takođe determinišu citotoksično djelovanje (Babich i sar., 1995; Gomes i sar., 2013;</s>\n<s>1.4.2.</s><s>Etilendiaminotetraacetatna kiselina Etilendiaminotetraacetatna kiselina (EDTA) ima slab antibakterijski efekat.</s><s>Može da smanji broj crno obojenih Gram negativnih anaerobnih bakterija i nekih fakultativnih anaerobnih bakterija, bez uticaja na Gram pozitivne bakterije (Siqueira i sar.</s><s>,1998; Grawehr i sar., 2003).</s><s>Zabilježen je i antifugalni efekat ovog sredstva (Ballal i sar., 2011).</s><s>EDTA predstavlja helator kacijumovih jona, ali i jona magnezijuma, mangana i cinka, koji su važni u morfogenezi, adherenciji i rastu gljivica (Ates i sar., 2005; Ballal i sar., 2011).</s><s>Pojedini autori smatraju da smanjenje broja bakterija poslije primjene EDTA nastaje zbog njegovog efekta na razmazni sloj prije nego antiseptičkog djelovanja (Di Lenarda i sar., 2000).</s><s>Zbog izraženog helatnog djelovanja, odnosno oslobađanja kalcijumovih jona i dekalcifikacije dentinskog tkiva, kao i rastvaranja organskih komponenti dentina (Beltz i sar., 2003; Nishitani i sar., 2005) EDTA se koristi za uklanjanje razmaznog sloja u restaurativnoj terapiji.</s><s>EDTA smanjuje mikrotvrdoću dentina (Eldeniz i sar., 2005; Aslantas i sar., 2014).</s><s>Nygaard-Ostby (1957) je ispitivao uticaj 15% EDTA na humanu pulpu i periapeksno tkivo zuba sa vitalnom i nekrotičnom pulpom.</s><s>Rezultati tog istraživanja pokazali su da EDTA ne dovodi do oštećenja periapeksnog tkiva 14 mjeseci poslije iniciranja u periapeksno tkivo, kao i da njegova primjena u trajanju od 28 dana ne dovodi do nekroze pulpe poslije pulpotomije.</s><s>U komercijalnim preparatima za dezinfekciju kaviteta u kombinaciji sa kvaternernim jedinjenjima amonijaka (Tubilicid), EDTA eliminiše bakterije iz kaviteta prije postavljanja ispuna bez štetnog djelovanja na pulpu (Brannstrom i Nyborg, 1973).</s><s>Druga istraživanja ukazuju na njen izražen citotoksični efekat.</s><s>Zabilježen je citotoksični efekat EDTA na fibroblaste i makrofage koji je dozno zavisan (Sousa i sar., 2005; Amaral i sar., 2007; Ballal i sar., 2009).</s><s>Kada se primjeni u tkivo dovodi do izražene iritacije, koja može biti prisutna i 28 dana poslije primjene (Segura i sar., 1996, Segura i sar., 1997; 1.4.3.</s><s>Natrijum hipohlorit</s>\n<s>Natrijum hipohlorit (NaOCl) ispoljava širok spektar nespecifičnog djelovanja na bakterije, spore i viruse (McDonnell i Russell, 1999).</s><s>Istraživanja pokazuju da ovaj antiseptik djeluje na kariogene bakterije: S. mutans, S. sorbinus i Lactobacillus acidophilus (Ergücü i sar., 2005).</s><s>Antibakterijski efekat se pripisuje oslobađanju hidroksilnih jona i hlora, koji dovode do ireverzibile oksidacije sulfhidrilnih grupa esencijalnih bakterijskih enzima.</s>\n<s>Pored antiseptičkog dejstva, natrijum hipohlorit takođe rastvara organsko i nekrotično tkivo jer transformiše masne kiseline i masti u soli (sapun) i glicerol (alkohol).</s><s>Može da se primjeni i kao hemostatik kod direktnog prekrivanja pulpe i vitalne amputacije (Hafez i sar., 2002).</s><s>Natrijum hipohlorit rastvara kolagen, magnezijumove i fosfatne jone iz dentina dok povećava nivo karbonata i negativno utiče na UVOD</s>\n<s>Bernardi i Teixeira, 2015). mehaničke karakteristike dentina: tvrdoću, modul elastičnosti i otpornost na savijanje (Pascon i sar., 2009; Aslantas i sar., 2014).</s><s>Zbog djelovanja na organske komponente dentina, može da remeti stvaranje hibridnog sloja u kavitetima i negativno utiče na kvalitet veze adhezivnih sistema za dentin i smanji marginalno zaptivanje kompozitnih restauracija (Erdemir i sar., 2004; Pappas i sar., 2005; Saber i ElAskary, 2009; Ercan i sar., 2009), ali taj efekat zavisi od vrste primjenjenog adheziva (Shinohara i sar., 2004; Shafiei i Memarpour, 2012).</s><s>Prisustvo radikala porjeklom iz proteina hloramina natrijum hipohlorita može da dovede do preranog završetka polimernog lanca i nepotpune polimerizacije kompozitnih smola (Lai i sar., 2001).</s><s>Neželjena svojstva natrijum hipohlorita su i neprijatan miris i ukus i izražena toksičnost na oralna tkiva, gingivalne fibroblaste i oralne epitelne ćelije (Barnhart i sar., 2005; Huth i sar., 2006).</s><s>Smanjenjem koncentracije i dužine djelovanja smanjuje mu se toksičnost, ali i antibakterijski efekat i efekat rastvaranja tkiva (Mohammadi, 2008; Alkahtani i sar., 2014).</s><s>1.4.4.</s><s>Vodonik peroksid</s>\n<s>Vodonik peroksid djeluje na veliki broj mikroorganizama: bakterije, gljivice, viruse i spore (McDonnell i Russell, 1999).</s><s>Bakterije koje ne pokazuju katalaznu aktivnost, kao što su Streptococcus spp. i Lactobacillus spp., posebno su osjetljive na djelovanje ovog antiseptika (Turkun i sar., 2006; Ikai i sar., 2010).</s><s>Antibakterijski efekat se zasniva na djelovanju hidroksilnih radikala koji, kao jaki oksidansi, lako reaguju sa makromolekulima kao što su DNK i lipidi u membrani ćelija i dovode do smrti ćelije.</s><s>Pored antiseptičkog, vodonik peroksid ima i dezodorantno dejstvo, jer uklanja i oksidiše organske materije neprijatnog mirisa, hemostatičko djelovanje, jer taloži fibrinogen, a zbog naglog oslobađanja kiseonika i stvaranja obilne pjene mehanički uklanja ostatke tkiva.</s><s>Sposobnost vodonik peroksida da oksidiše organske komponente zubnih tkiva, koristi se za bijeljenje zuba.</s><s>To djelovanje nije povezano sa promjenama u proteinskom i mineralnom sastavu gleđi i dentina (Eimar i sar., 2012) iako su nalazi o uticaju sredstava za biljeljenje zuba na mehaničke karakteristike zubnih tkiva često različiti i kontradiktorni (Ittatirut i sar., 2014).</s><s>Kiseonik oslobođen iz vodonik peroksida inhibira polimerizaciju adhezivnih sistema (Nikaido i Nakabayashi, 1988; Torneck i sar., 1990, Cadenaro i sar., 2006), i negativno utiče na kvalitet veze ovih sistema za dentin (Erdemir i sar., 2004; Ercan i sar., 2009) kao i na fizičke karakteristike kompozitnih materijala (Gurgan i Yalcin Cakir, 2008).</s><s>Neželjeni efekti koji mogu da se jave usljed primjene vodonik peroksida su ulceracije mukoze (Rees i Orth, 1986) i patološke promjene vezane za preneoplastične lezije (Weitzman i sar., 1986).</s><s>Vodonik peroksid ispoljava citotoksičan efekat na gingivalne fibroblaste i oralne epitelne ćelije (Huth i sar., 2006).</s><s>Zbog male molekulske mase, vodonik peroksid i njegovi produkti mogu lako da difunduju kroz zubna tkiva i uzrokuju oksidativni stres u pulpnim ćelijama i ćelijsku smrt (Soares i sar., 2014a; Soares i sar., 2014b).</s><s>Taj efekat je dozno i vremenski zavisan.</s><s>1.4.5.</s><s>Druga sredstva sa antiseptičkim djelovanjem Zanimljivo je istaći da u savremenoj restaurativnoj stomatologiji postoji tendencija da se u sastav kompozitnih smola i glas jonomer cemenata dodaju različite supstance sa antibakterijskim djelovanjem.</s>\n<s>Iako mogu djelovati na bakterije u karijesnim kavitetima, ove supstance istovremeno utiču i na mehaničke karakteristike i vezivanje materijala za zubna tkiva (Imazato, 2003; Li i sar., 2009).</s><s>Problemi vezani za ove materijale su kontrola kinetike oslobađanja antimikrobne supstance i obezbjeđivanje protrahovanog antibakterijskog efekta (Imazato, 2003; Li i sar., 2009).</s><s>Interesantan je podatak da su sintetisani monomeri koji omogućavaju dugotrajan antibakterijski efekat adheziva i kompozitnih materijala i poslije njihovog postavljanja u kavitet, bez oslobađanja aktivnih supstanci.</s><s>Ispoljavaju kontaktni inhibitorni efekat na bakterije izolovane iz karijesnih lezija krunice i korijena (Imazato i sar., 2001; Imazato, 2003; Korkmaz i sar., 2008), a poslije polimerizacije inhibiraju adherenciju i rast bakterija na svojoj površini.</s><s>Dodavanje ovih monomera ne remeti vezivanje materijala za zubna tkiva, ne utiče na kvalitet polimerizacije, marginalnu adaptaciju i citotoksičnost materijala nosača antibakterijske supstance (Bortolotto i sar., 2007; Imazato i sar., 2007).</s><s>Postoje podaci da se dezinfekcija kaviteta može postići i primjenom lasera (Klinke i sar., 1997).</s><s>Energija lasera može da se koristi samostalno (Walsh i sar., 2003; Xia i sar., 2012) ili mogu da se kombinuju sa fotosenzitivnim supstancama za eliminaciju bakterija u karijesnim lezijama (Walsh i sar., 2003; Lima i sar., 2009).</s><s>Tretiranje kaviteta laserom ne utiče na vezivanje adheziva za zubna tkiva, ali je sam postupak primjene kompleksan i ekonomski je zahtjevniji oblik terapije u poređenju sa drugim dostupnim metodama dezinfekcije (Siso i sar., 2009).</s><s>1.5.</s><s>OZON KAO ODONTOANTISEPTIK</s>\n<s>Ozon je našao široku primjenu u medicini gdje se koristi u terapiji očnih oboljenja, akutnih i hroničnih oboljenja izazvanih bakterijama, virusima i gljivicama, ishemičnih oboljenja, starenjem uzrokovane makularne degeneracije, oboljenja koštanog sistema, kožnih, plućnih, bubrežnih i neurodegenerativnih oboljenja i oboljenja hematopoeznog organa.</s><s>Poslednjih godina ozon se kao antiseptik primjenjuje i u stomatologiji zbog izraženog djelovanja na bakterije, viruse, gljivice i protozoe, bez pojave antimikrobne rezistencije (Paraskeva i Graham, 2002).</s><s>U in vitro uslovima ozon primjenjen u obliku gasa efikasno djeluje na kariogene bakterije: S. mutans, L. casei, Lactobacillus paracasei, A. neaslundii (Polydorou i sar., 2006; Castillo i sar., 2008; Johansson i sar., 2009; Polydorou i sar., 2012; Kollmuss i sar., 2014).</s><s>Takođe, ozon pokazuje efikasnost na bakterije koje se nalaze u primarnim karijesnim lezijama korijena zuba (Baysan i sar., 2000; Baysan i Lynch, 2004).</s><s>Njegova efikasnost u kliničkim uslovima ispitivana je u malom broju studija, a dobijeni rezultati su oprečni.</s><s>Pojedini autori nalaze da ovaj antiseptik dovodi do smanjenja broja kariogenih bakterija u karijesnim kavitetima (Bysan i Lynch, 2007; Dukić i sar., 2013) dok drugi nisu zabilježili njegov antibakterijski efekat (HauserSa kliničkog aspekta značajni su radovi u kojima je ispitivan efekat ozona na kliničke parametre karijesa.</s><s>Holmes i sar. (2003) su pokazali da je ozon, uz primjenu remineralizacionih sredstava (pasta, vodica za ispiranje i sprej) u opservacionom periodu od 18 mjeseci doveo do značajnog zaustavljanja karijesnih lezija UVOD</s>\n<s>Azarpazhooh i Limeback, 2008). korijena.</s><s>Slično, Baysan i Lynch (2007) su zapazili da oko 51% karijesnih lezija korijena očvršćava 6 mjeseci poslije terapije ozonom.</s><s>U nekoliko studija je ispitivan efekat ozona na okluzalni karijes kod djece i adolescenata u opservacionom periodu od 3 mjeseca (Huth i sar., 2005), 6 mjeseci (Atabek i Oztas, 2011), 8 mjeseci (Dähnhardt i sar., 2006) i 12 mjeseci (Johansson i sar., 2014).</s><s>Rezultati ukazuju da ozon dovodi do zaustavljanja karijesa i progresije oboljenja, ali ne u svim slučajevima (Johansson i sar., 2014).</s><s>Uočeno je da kod početnih aproksimalnih karijesnih lezija, 18 mjeseci poslije primjene gasnog ozona, dolazi do uklanjanja bakterija iz spoljašnjih djelova lezije i zaustavljanja demineralizacije, ali bez njegovog uticaja na dublje slojeve (Yazıcıoğlu i Ulukapi, 2014).</s><s>Po nekim autorima antimikrobno djelovanje ozon ostvaruje na dva načina: direktnim djelovanjem molekularnog ozona ili preko reaktivnih produkata koji nastaju njegovim razlaganjem, kao što su hidroksilni anjon (OH-), superoksidni anjon (O2-), perhidroksiradikal (HO2-) (Khadre i sar., 2001).</s><s>Nespecifičnim mehanizmom ozon oštećuje ćelijski zid i citoplazmatsku membranu bakterijskih ćelija.</s><s>Naime, oksidacijom glikoproteina, glikolipida i drugih aminokiselina inhibira i blokira enzimsku kontrolu ćelije i dovodi do povećanja ćelijske permeabilnosti i smrti ćelije.</s><s>Takođe, ozon može da reaguje sa brojnim biomolekulima koje sadrže cistein, metionin i histidin.</s><s>Ćelijska smrt usljed dejstva ozona može da nastane i zbog oštećenja enzima i nukleinskih kiselina u citoplazmi mikrobne ćelije (Khadre i sar., 2001;</s>\n<s>Antibakterijski efekat ozona zavisi od nekoliko faktora: primjenjene doze, dužine primjene, prisustva organskog sadržaja, bakterijske vrste na koje djeluje, temperature sredine i pH.</s><s>Još uvijek ne postoje standardizovani protokoli primjene ozona u restaurativnoj proceduri u pogledu dužine primjene i potrebne doze.</s><s>Istraživanja pokazuju da se sa povećanjem dužine primjene povećava i efikasnost, a da doze ozona na mjestu aplikacije variraju od primjenjenog generatora ozona.</s><s>U in vitro studiji Castillo i sar. (2008) su pokazali da poslije primjene ozona u trajanju od 10, 20 i 40 sekundi na S. mutans izolovan iz karijesnih lezija djece sa visokim rizikom za nastanak karijesa, ozon značajno redukuje ove bakterije poslije 10 i 20 sekundi, a potpuno uništava poslije 40 sekundi.</s><s>Tuncer i sar. (2013) i Kollmuss i sar. (2014) nalaze da se sa povećanjem doze i dužine djelovanja povećava antiseptički efekat ozona na oralne bakterije.</s><s>Prisustvo organskog sadržaja smanjuje ozonsku efikasnost.</s><s>Pljuvačka i dentalni plak, kao organski supstrati, u kliničkim uslovima reaguju sa ozonom smanjujući količinu dostupnog ozona za interakciju sa bakterijama.</s><s>Takođe, bakterije organizovane u biofilmove imaju manju metaboličku aktivnost i otpornije su na djelovanje antiseptika od bakterija koje se nalaze u planktonskom obliku, a polimerni matriks biofilma sprječava difuziju antibakterijskih supstanci (Lima i sar., 2009).</s><s>Johansson i sar. (2009) su u in vitro studiji pokazali da pljuvačka smanjuje efikasnost ozona na kariogene bakterije i da se inhibitroni efekat pljuvačke gubi sa produžavanjem djelovanja.</s><s>Müller i sar. (2007) su u svojoj in vitro studiji pokazali na ograničen antiseptički efekat ozona na različite bakterijske vrste organizovane u kariogene biofilmove, dok, sa druge strane, Nagayoshi i sar. (2004) nalaze izraženi antibakterijski efekat ozonirane vode na bakterije u eksperimentalnom i humanom dentalnom plaku.</s><s>U pogledu osjetljivosti pojednih vrsta mikroorganizama na ozon postoji veoma malo slaganja među istraživačima.</s><s>Takođe, osjetljivost pojedinih vrsta se razlikuje između studija.</s><s>Vrsta, starost bakterijske kulture, broj bakterija, način primjene ozona, način mjerenja efekta neki su od faktora koji otežavaju komparaciju između studija.</s><s>Uočeno je da su na djelovanje ozona manje osjetljive Gram pozitivne bakterije u odnosu na Gram negativne, kao i aerobne u UVOD</s>\n<s>Gupta i Mansi, 2012) poređenju sa anaerobnim bakterijama.</s><s>Jedan od razloga manje osjetljivost Gram pozitivnih bakterija u poređenju sa Gram negativnim je veća koncentracija peptidoglikana u ćelijskom omotaču koji je relativno rezistentan na djelovanje ozona.</s><s>Ozon efikasnije djeluje na obligatne anaerobne bakterije, zbog njihove intolerancije na prisustvo kiseonika.</s><s>Sa druge strane, on može predstavljati donator kiseonika za aerobne i fakultativno aerobne bakterije koje ga koriste za rast (Bezirtzoglou i sar., 2008) tako da je djelovanje ozona na ove vrste ograničeno, posebno kada se primjeni u nižim koncentracijama.</s><s>Uticaj temperature na efikasnost ozona se ogleda u smanjenju rastvorljivosti i stabilnost, a povećanju reaktivnosti sa supstratom sa povećavanjem temperature.</s><s>Na smanjenje stabilnosti ozona utiče i povećanje alkaliteta, iako se smatra da pH u opsegu od 5,7-10,1 nema uticaj na njegovo djelovanje (Khadre i sar., 2001).</s><s>Pored antimikrobnog, ozon ispoljava i druge značajne efekte na zubna tkiva.</s><s>Interesantan je podatak da primjena ozona na nekarijesni dentin sprječava stvaranje biofilmova S. mutans i L. acidophilus na površini zuba u trajanju od četiri nedjelje (Knight i sar., 2008).</s><s>Sličan efekat ozona na sprječavanje stvaranja dentalnog plaka zabilježili su Nagayoshi i sar. (2004) primjenom ozonirane vode na površini dekalcifikovanih zuba.</s><s>Postoje podaci koji ukazuju da oksidativnim djelovanjem ozon može da stimuliše remineralizaciju demineralizovanog dentina (Baysan i Lynch, 2004).</s><s>Djelovanjem na bakterije koje se nalaze u karijesnoj leziji ozon dovodi do promjene sredine iz acidogene u onu koja pospješuje procese remineralizacije.</s><s>Takođe, pirogrožđanu kiselinu, jednu od najjačih prirodnih kiselina koju stvaraju bakterije, ozon dekarboksiluje u acetatnu kiselinu i ugljen dioksid.</s><s>Stvaranje ove i drugih kiselina sa visokim pKa u plaku može da utiče na neutralizaciju plaka i procese remineralizacije početnih karijesnih lezija.</s><s>Ozon reaguje i sa organskim materijama u karijesnim lezijama čime omogućava penetraciju kalcijumovih i fosfatnih jona kroz leziju, što pospješuje remineralizaciju (Tahmassebi i sar., 2014).</s><s>Ipak, in vitro studije pokazuju da kada se primjeni samostalno, ozon ne sprječava demineralizaciju niti pospješuje remineralizaciju dentina (Zaura i sar., 2007; Tahmassebi i sar., 2014), ali i ne potencira procese demineralizacije sveže remineralizovanih dentinskih lezija, kao što je to zabilježeno za natrijum hipohlorit (Zaura i sar., 2007).</s><s>U kombinaciji sa supstancama koje stimulišu remineralizaciju, ozon ne ispoljava značajan efekat na smanjenje demineralizacije tvrdih zubnih tkiva in situ (Duggal i sar., 2012).</s><s>Ipak, treba uzeti u obzir ograničenja in vitro istraživanja i odsustvo reakcije vitalne komponente pulpo-dentinskog kompleksa na djelovanje ozona, uzimajući u obzir ulogu pulpe u procesima remineralizacije i dentinogeneze.</s><s>Za razliku od drugih oksidativnih supstanci, ozon ne remeti vezivanje adhezivnih sistema za zubna tkiva, čak i povećava jačinu veze, i smanjuje mikrocurenje (Schmidlin i sar., 2005; Cadenaro i sar., 2009; Magni i sar., 2011; Kapdan i Oztas i sar., 2015).</s><s>Takođe, ozon ne utiče na mikromehaničke karakteristike gleđi (Celiberti i sar., 2006), dentina (Magni i sar., 2010) i kompozitnih materijala (Magni i Interesantno je pomenuti da ozon ispoljava i druge farmakodinamske efekte na tkiva.</s><s>Naime, poboljšava protok krvi i dopremanje kiseonika u tkiva, što dovodi do aktiviranja ćelijskih aerobnih procesa i metabolizma u tkivima.</s><s>Ozon povećava sintezu antioksidativnih enzima i umjereno aktivira imuni sistem i stimuliše oslobađanje faktora rasta, NO sintaze i aktivira stem ćelije (Bocci, 2005; Sagai i Bocci, 2011;</s>\n<s>1.6.</s><s>PRINCIPI ISPITIVANJA BEZBJEDNOSTI ODONTOANTISEPTIKA Odontoantiseptici su sredstva koja se primjenjuju lokalno za dezinfekciju kaviteta zuba poslije preparacije kaviteta (sredstva za ispiranje kaviteta) ili za ispiranje i dezinfekciju kanala korijena zuba poslije endodontskog liječenja (intrakanalni irigansi i medikamenti).</s><s>Za odontoantiseptike, kao i druge stomatološke materijale koji se takođe primjenjuju lokalno na oralna tkiva, od značaja je njihov farmakodinamski efekat, kao i njihov bezbjednosni profil tj. potencijalni rizik da oštete zubna ili oralna tkiva sa kojima dolaze u kontakt.</s><s>Dva važna fenomena citotoksičnost i biokompatibilnost određuju bezbjednosni profil dentalnih materijala (uključujući i odontoantiseptike) ili šire stomatoloških materijala.</s><s>Citotoksičnost predstavlja molekularne promjene koje dovode do oštećenja ćelija (Aldridge, 1993).</s><s>Biokompatibilnost predstavlja reakciju na primjenjeni materijal od strane tkiva ili cijelog organizma (van Loon i Mars, 1997).</s><s>Preporučeni protokol Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) za ispitivanje citotoksičnosti i biokompatibilnosti dentalnih materijala uključuje i njihovo poređenje sa pozitivnom i negativnom kontrolom (ISO 10993, 1992; ISO 7405, 1996).</s><s>Pomenuti ISO protokol ima četiri faze: u prvoj fazi citotoksični efekti materijala se mjere u in vitro uslovima na jednoslojnim ćelijskim kulturama što omogućuje dobru reproduktivnost rezultata (Schmalz, 1988; Schmalz i sar., 1996).</s><s>Materijali koji u ovim testovima pokažu mali nivo citotoksičnosti se dalje implantiraju u male laboratorijske životinje, obično glodare, i porede sa kontrolama čime se dobijaju in vivo citotoksične i biokompatibilne karakteristike (ISO 10993, 1992; ISO 7405, 1996).</s><s>Materijali koji pokažu dobru komplijansu u ovim in vivo testovima postavljaju se u kavitete V klase zuba primata, ne računajući humani model, uz primjenu kontrole, uslovi koji imitiraju restaurativnu proceduru za ispitivanje biokompatibilnosti i citotoksičnosti (Cox i sar., 1987; Cox i sar., 1998).</s><s>Poslije ovih testova zubi se ekstrahuju i histološki ispituju.</s><s>Ukoliko zubna tkiva pokažu nizak nivo ćelijskih oštećenja zajedno sa odsutnim ili minimalnim stepenom zapaljenja smatra se da je materijal prošao ISO zahtjeve i može se primjeniti u ispitivanjima na pacijentima (ISO 10993, 1992; ISO 7405, 1996).</s><s>Razumije se da su rezultati o bezbjednosnom profilu dentalnog materijala dobijeni u kliničkim studijama najvalidniji.</s><s>Ove kliničke studije mogu biti dizajnirane kao retrospektivne, studije presjeka, prospektivne uz randomizaciju, kao kontrolisana studija, po mogućnosti primjenom jednostruko ili dvostruko slijepe metode.</s><s>Iako je antimikrobni efekat ozona procjenjivan u brojnim istraživanjima, samo u nekoliko studija je ispitana biokompatibilnost ovog antiseptika sa oralnim tkivima.</s><s>Tako na primjer, Huth i sar. (2006) su pokazali u in vitro studiji na kulturama humanih ćelija oralnog epitela i gingivalnih fibroblasta da ozon, primjenjen u obliku gasa, ispoljava citotoksičan efekat na ćelije, dok primjenjen kao ozonirana voda ispoljava optimalnu biokompatibilnost.</s><s>U istoj studiji autori su uporedili biokompatibilnost ova dva oblika ozona sa najčešće primjenjivanim oralnim antisepticima: hlorheksidinom, natrijum hipohloritom i vodonik peroksidom.</s><s>Ozonirana voda ne ispoljava toksičan efekat na humane ćelije oralnog epitela i gingivalne fibroblaste, dok je efekat gasnog ozona u rangu ili čak manji od onog koji je zabilježen za 2% hlorheksidin, 2,25% i 5,25% natrijum hipohlorit i 3% vodonik peroksid (Huth i sar., 2006).</s><s>Druga studija je takođe pokazala biokompatibilnost ozonirane vode na kulture ćelija fibroblasta (Nagayoshi i sar., 2004) i odontoblasta (Noguchi i sar., 2009).</s><s>Ozon primjenjen kao ozonirani medijum (ozonirana voda bez fetalnog seruma) u kulturi humanih oralnih epitelnih ćelija, gingivalnih fibroblasta i HeLa ćelija inhibira nuklearni UVOD</s>\n<s>UVOD faktor kapa B (NF-kB), oslobođen pod uticajem faktora nekroze tumora (Huth i sar., 2007).</s><s>U istom istraživanju inhibitorni efekat ozoniranog medijuma na NF-kB je zabilježen i u periodontalnom ligamentu parodontološki kompromitovanih zuba.</s><s>Ovi rezultati ukazuju na antiinflamatorni i imunomodulatorni potencijal ozona (Huth i sar., 2007).</s>\n<s>Ozon predstavlja jako oksidativno sredstvo i njegovo je razlaganje praćeno oslobađanjem vodonik peroksida i drugih reaktivnih vrsta kiseonika (engl.</s><s>Reactive oxygen species (ROS)).</s><s>ROS predstavljaju produkte metabolizma kiseonika u fiziološkim uslovima i imaju značajnu ulogu u signalnim ćelijskim procesima, proliferaciji ćelija i ćelijskom preživljavanju.</s><s>Pretjerano stvaranje ROS dovodi do oštećenja ćelijskih struktura, stanja poznatog kao oksidativni stres koji se povezuje sa nastankom brojnih oboljenja (Valko i sar., 2007; Buczko i sar., 2015).</s><s>Odbrambeni mehanizmi protiv oksidativnog stresa podrazumijevaju: preventivne i reparatorne mehanizme, fiziološku odbranu i antioksidativnu zaštitu (Valko i sar., 2007).</s><s>Antioksidativnu zaštitu čine neenzimski antioksidansi, kao što su askorbinska kiselina, α-tokoferol, glutation, karetenoidi, flavonoidi, i enzimski antioksidansi, kao što su glutation peroksidaza (GPx), katalaza (CAT) i superoksid dismutaza (SOD) (Valko i sar., 2007).</s><s>SOD je jedan od najvažnijih antioksidativnih enzima koji reaguje sa ROS, posebno sa superoksidnim anjonskim radikalom stvarajući vodonik peroksid i kiseonik (Davis i sar., 1991).</s><s>Razlikuju se tri izoforme ovog enzima: citosolna Cu, Zn SOD, mitohondrijalna Mn-SOD i ekstraćelijska SOD. Ovaj oksidativni enzim je nađen u zdravom tkivu pulpe (Davis i sar., 1991; Bödör i sar., 2007).</s><s>Prisustvo SOD u zubnoj pulpi ukazuje na njen biološki zaštitni mehanizam protiv ROS nastalih tokom inflamacionih promjena (Davis i sar., 1991; Bödör i sar., 2007).</s><s>Varvara i sar. (2012) su uočili da preparacija kaviteta povećava nivo SOD. Do sličnih nalaza su došli i Baumgardner i sar. (1999) koji su još ukazali da je SOD rani i osjetljivi indikator inflamatornog stresa u pulpi.</s><s>Povećanje nivoa SOD je zabilježeno i u tkivu ireverzibilno infamirane pulpe (Davis i sar., 1991; Bödör i sar., 2007).</s><s>Takođe je uočeno da u toku inflamacije različite forme izoenzima SOD, Cu, Zn SOD i Mn-SOD pokazuju različitu ekspresiju, što možda predstavlja jedinstvenu karakteristiku inflamacione reakcije u pulpnom tkivu (Bödör i sar., 2007).</s><s>Sa druge strane, Varvara i sar. (2005) ukazuju ne na povećanje već na smanjenje SOD u ireverzibilno inflamiranoj pulpi.</s><s>Ovo smanjenje autori povezuju sa progresijom inflamacije u pulpi koja je dovela do trošenja i razgradnje SOD. Uzimajući u obzir da je SOD glavni enzimski odbrambeni mehanizam protiv toksičnih ROS koje nastaju tokom normalnog oksidativnog metabolizma i tokom inflamacije (Davis i sar., 1991; Varavara i sar., 2012) i na osnovu prikazanih istraživanja može se smatrati da je jedan od načina za mjerenje biokompatibilnosti odontoantiseptika, u odnosu na pulpno tkivo, ispitivanje njihovog uticaja na SOD u zubnoj pulpi.</s><s>Faktor rasta vaskularnog endotela (VEGF) ima značajnu ulogu u razvoju tkiva, ćelijskoj migraciji, inflamaciji i reparaciji (Mantellini i sar., 2006).</s><s>VEGF potencira proces neovaskularizacije kako iz postojeće kapilarne mreže (angiogeneza), tako i de novo (vaskulogeneza) u fiziološkim i patološkim uslovima što čini da je ovaj faktor rasta kritična komponenta za rast i reparaciju tkiva i organa.</s><s>Pored toga što djeluje na vaskularne endotelne ćelije, uočeno je da je VEGF multifunkcionalni signalni faktor koji ostvaruje brojne biološke efekte djelujući i na druge ćelije (Byrne i sar., 2005).</s><s>Ćelije zubne pulpe ljudi spontano stvaraju VEGF VEGFR-3 (Matsushita i sar., 1999; Grando Mattuella i sar., 2007, Virtej i sar., 2013).</s><s>Matsushita i sar. (2000) su pokazali da VEGF stimuliše proliferaciju pulpnih ćelija i povećava nivo alkalne fosfataze važne za UVOD</s>\n<s>RADNA HIPOTEZA procese biomineralizacije.</s><s>Ova i druga istraživanja ukazuju da VEGF, pored uloge u angiogenezi koja prethodi formiranju reparatornog dentina, ima direktan uticaj na diferencijaciju odontoblasta i njihovu aktivnost (Matsushita i sar., 2000; Scheven i sar., 2008).</s><s>Povećan nivo VEGF u odontoblastima i fibroblastima je zabilježen kod zuba sa nezavršenim u odnosu na zube sa završenim rastom korijena, što ukazuje na ulogu VEGF u maturaciji zuba (Wang i sar., 2007).</s><s>Različita patološka stanja mogu dovesti do promjena u nivou VEGF.</s><s>Artese i sar. (2002) su ispitujući ireverzibilno promjenjene i zdrave pulpe uočili da je u pulpama sa ireverzibilnim zapaljenjem nivo VEGF povećan u ćelijama koje čine inflamacioni infiltrat, ali smanjen u stromalnim ćelijama pulpe.</s><s>Bakterije i njihovi produkti, lipopolisaharid i lipoteihoična kiselina, indukuju povećanje VEGF u ćelijama zubne pulpe (Matsushita i sar., 1999; Soden i sar., 2009).</s><s>Veći nivo VEGF u ćelijama pulpe je zabilježen poslije povrede (Tran-Hung i sar., 2008) i stanjima hipoksije (Aranha i sar., 2010), kao i u tkivu pulpe, odontoblastima i makrofagima poslije primjene 2-hidroksi-etil metakrilata (HEMA) (Mantellini i sar., 2006; Tran-Hung i sar., 2008).</s><s>Uzimajući u obzir da VEGF daje značajne informacije o vitalnosti i funkcionalnosti ćelija (Paranjpe i sar., 2007) može se koristi za određivanje biokompatibilnosti odontoantiseptika u odnosu na pulpno tkivo.</s>\n<s>Primjena ozona u trajanju od 40 sekundi na duboku karijesnu leziju značajno smanjuje ukupan broj bakterija i Lactobacillus spp. u karijesnim kavitetima.</s><s>Istovremeno, ozon povećava nivo VEGF i SOD u zubnoj pulpi.</s>\n<s>Imajući u vidu činjenicu da se najveći broj do sada objavljenih studija o antibakterijskoj efikasnosti ozona na kariogene bakterije odnosi na rezultate dobijene u in vitro studijama i sa druge strane činjenicu da postoji mali broj radova koji se odnose na biokompatibilnost ozona na zubnu pulpu u in vivo uslovima postavljeni su sljedeći ciljevi:</s>\n<s>1. Ispitati antibakterijski efekat primjene ozona i hlorheksidina, pojedinačno na ukupan broj bakterija i Lactobacillus spp. u karijesnim kavitetima poslije nepotpunog uklanjanja karijesa.</s><s>2. Ispitati antibakterijski efekat primjene ozona i hlorheksidina pojedinačno na pojedine vrste Lactobacillus spp. u karijesnim kavitetima poslije nepotpunog uklanjanja karijesa.</s><s>3. Uporediti antibakterijsku efikasnost ozona i hlorheksidina u karijesnim kavitetima poslije nepotpunog uklanjanja karijesa.</s>\n<s>4. Odrediti koncentraciju VEGF i SOD u zubnoj pulpi poslije primjene ozona na otvorene dentinske kanaliće u ispreparisanim kavitetima intaktnih zuba koji su iz protetskih razloga indikovani za devitalizaciju ili iz ortodontskih razloga za ekstrakciju i uporediti sa koncentracijom VEGF i SOD u zubnoj pulpi intaktnih zuba koji su iz protetskih razloga indikovani za devitalizaciju ili iz ortodontskih razloga za ekstrakciju.</s>\n<s>Ispitivanje predstavlja interventnu randomizovanu kontrolisanu kliničku studiju.</s><s>Istraživanje je sprovedeno u periodu od januara 2013. do septembra 2014. godine.</s><s>Sve osobe koje su uključene u istraživanje pismeno su upoznate sa ciljevima i očekivanim ishodima istraživanja, procedurom uzimanja uzorka i potpisale su pristanak za učešće.</s><s>Sa svim ispitanicima postupalo se po principima dobre kliničke prakse.</s><s>Etički komitet Medicinskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Republika Srpska, dao je saglasnost za sprovođenje ovog istraživanja.</s><s>4.2.</s><s>ISPITANICI</s>\n<s>U studiji su ispitanici podijeljeni u dvije grupe: studija I: ispitivanje antibakterijskog efekta ozona u karijesnim kavitetima zuba i studija II: ispitivanje biokompatibilnosti ozona u odnosu na zubnu pulpu.</s><s>4.2.1.</s><s>Studija I: antibakterijski efekat ozona u karijesnim kavitetima zuba.</s><s>Ispitivanjem su obuhvaćene osobe starije od 18 godina koje su se javile na Katedru za dentalnu patologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Republika Srpska, radi sanacije karijesa.</s><s>Kriterijumi za uključivanje u studiju su bili: postojanje najmanje jedne duboke karijesne lezije na okluzalnoj ili okluzalnoj i aproksimalnoj površini bočnih zuba koja je zahvatila više od polovine debljine dentina, procjenjeno na osnovu retroalveolarnog radiograma; odsustvo kliničkih znakova i simptoma ireverzibilnog oštećenja pulpe, kao što su spontani bolovi ili perzistencija bola poslije djelovanja podražaja; pozitivan test vitaliteta na hladni (Endo-Frost-50C; Coltene/Whaledent, Altstatten, Switzerland) i električni (Analytical Technologies, Redmond, WA) nadražaj, odsustvo apscesa i otoka u parodoncijumu i parodontalnih džepova dubine >4mm; odsustvo radioloških znakova oboljenja apeksnog i lateralnog parodoncijuma, odustvo radioloških znakova interne i eksterne resorpcije i/ili kalcifikacija u zubnoj pulpi.</s><s>Osobe sa sistemskim oboljenjima, žene u toku trudnoće i osobe koje su uzimale antibiotsku terapiju najmanje mjesec dana prije uzimanja uzorka nisu uključene u istraživanje.</s><s>Od svakog ispitanika u istraživanje je uključen samo jedan zub.</s><s>4.2.2.</s><s>Studija II: biokompatibilnost ozona u odnosu na zubnu pulpu.</s><s>Ispitivanjem su obuhvaćene osobe starije od 18 godina koje su se javile na Katedru za oralnu rehabilitaciju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Republika Srpska, radi ekstrakcije donjih molara iz ortodontskih razloga ili devitalizacije ovih zuba iz protetskih razloga.</s><s>U istraživanje su uključeni intaktni MATERIJAL I METODE</s>\n<s>4.1.</s><s>DIZAJN STUDIJE zubi bez kliničkih znakova i simptoma ireverzibilnog oštećenja pulpe koji su reagovali na hladni (EndoFrost-50C; Coltene/Whaledent, Altstatten, Switzerland) i električni (Analytical Technologies, Redmond, WA) nadražaj i kod kojih nisu zabilježeni apsces i otok u parodoncijumu i parodontalni džep dubine >4mm, kao i radiološki znaci oboljenja apeksnog i lateralnog parodoncijuma, internih i eksternih resorpcija i/ili kalcifikacija u zubnoj pulpi.</s><s>Ispitanici koji su u anamnezi dali podatak o postojanju sistemskog oboljenja ili koji su uzimali antibiotsku ili antiinflamatornu terapiju najmanje mjesec dana prije uzimanja uzorka pulpe su isključeni iz istraživanja.</s><s>Od svakog ispitanika u istraživanje je uključen samo jedan zub.</s><s>4.2.3.</s><s>Veličina uzorka</s>\n<s>Studija I- Veličina uzorka za ocjenu razlike u antibakterijskom efektu ozona i 2% hlorheksidina određena je na osnovu istraživanja Müller i sar. (2007).</s><s>Pri statističkoj moći testa od 80% (greška II tipa) i nivoom značajnosti od 5% (greška I tipa) izračunata je veličina uzorka od 48 karijesnih lezija, po 24 u grupi Studija II- Uzimajući u obzir da nema dostupnih podataka o uticaju ozona na nivo VEGF u zubnoj pulpi, potreban broj uzoraka određen je na osnovu pilot istraživanja na 12 uzoraka.</s><s>Na osnovu dobijenih srednjih vrijednosti i standardnih devijacija u grupi tretiranoj ozonom i kontrolnoj grupi, najmanje 19 zuba po grupi je bilo potrebno da bi se obezbjedila moć testa od 80% i nivo značajnosti od 5% (G*Power 3.1, 4.2.4.</s><s>Randomizacija</s>\n<s>U studiji I i II tretmani su dodijeljeni izvlačenjem terapijskog protokola iz zapečaćene koverte od osobe koja nije bila uključena u istraživanje.</s><s>Jedna osoba je sprovela sve terapijske procedure u studiji I i II u cilju standardizacije protokola i načina uzimanja uzoraka.</s><s>Uzimajući u obzir izgled i karakteristike aparata za generisanje ozona, ispitanici su kao i osoba koja je sprovela klinički dio istraživanja bili upoznati sa vrstom tretmana.</s><s>Da bi se smanjila pristrasnost, u studiji I randomizacija je izvršena neposredno poslije uzimanja prvog uzorka karijesnog dentina, odnosno poslije preparisanja kaviteta na okluzalnoj površini zuba u studiji II.</s><s>Svi uzorci su bili kodirani brojevima, a osobe koje su sprovele analize uzoraka nisu bile upoznate kojoj terapijskoj grupi uzorak pripada.</s>\n<s>4.3.</s><s>KLINIČKA PROCEDURA I UZIMANJE UZORAKA Poslije primjene lokalnog anestetika (1,8ml, Scandonest 3%, Plain, Septodont, Paris, France) operativno područje je izolovano.</s><s>Sterilnim rotirajućim okruglim dijamantskim instrumentom za visokoturažnu bušilicu uz vodeno hlađenje otvoren je kavitet i/ili uklonjena podminirana gleđ.</s><s>Sterilnim rotirajućim okruglim karbidnim instrumentom za kolenjak uklonjen je karijesno promijenjeni dentin sa gleđnodentinske granice i bočnih zidova kaviteta.</s><s>Uklonjen je samo površinski dio karijesnog dentina.</s><s>Klasifikacija MATERIJAL I METODE</s>\n<s>4.1.</s><s>DIZAJN STUDIJE karijesnog dentina je izvršena na osnovu vlažnosti (suv, vlažan), boje (žuta, svijetlo smeđa i tamno smeđa) i konzistencije (tvrda-tvrdoća kao i zdrav dentin, srednje tvrda, („kožasta“ konzistencija)-može da se ukloni ekskavatorom uz primjenu većeg pritiska, i meka konzistencija-lako može da se ukloni ekskavatorom) (Maltz i sar., 2002; Gu i sar., 2010).</s><s>Poslije ispiranja kaviteta sterilnom destilovanom vodom i posušivanja sterilnom vaticom, prvi uzorak dentina (S1) uzet je sa bukalne polovine karijesne lezije sterilnim karbidnim svrdlom za kolenjak veličine 3 (Kidd i sar., 1993), prethodno natopljenim u sterilni fiziološki rastvor.</s><s>Da bi se obezbijedilo uzimanje približno istih količina karijesnog dentina sa mjesta uzorokovanja, prije početka istraživanja izvršena je kalibracija istraživača na 20 zuba sa dubokim karijesom, koji nisu uključeni u istraživanje.</s><s>Težina uzoraka karijesnog dentina kretala se od 0,9 do 1,5 mg, a dobijena je kao razlika težine svrdla sa uzorkom i težine samog svrdla (Adventure TM, OHAUS, Corp., Pine Brook, NY, USA).</s><s>Uzorak dentina je prenesen u Ependorf posudu (2ml) u kojoj se nalazio 1ml tioglikolata i u roku od pola sata transportovan u mikrobiološku laboratoriju radi daljih analiza.</s><s>U prvoj, eksperimentalnoj grupi primjenjen je ozon (OZ-grupa) (ElectroMagneTron®, Biozon Mylius Company, München, Germany) pomoću CA sonde sa silikonskom kapicom na vrhu, u cilju obezbjeđivanja što intimnijeg kontakta sonde sa tretiranom površinom.</s><s>Kavitet je tretiran ozonom u trajanju od 40 sekundi i pri intenzitetu 5 (jako visoki intenzitet, intenzitet 0-5), prema preporuci proizvođača za dezinfekciju kaviteta.</s><s>Potom je uzet drugi uzorak dentina (S2) na isti način kao prvi, samo sa oralne polovine lezije.</s><s>Ovim postupkom omogućeno je da oba uzorka dentina budu uzeta sa iste dubine kaviteta (Massara i sar., 2002).</s><s>U drugoj, komparativnoj grupi, prema uputstvu proizvođača manja količina 2% hlorheksidina (HH-grupa) (Consepsis, Ultradent, South Jordan, Utah, USA) četkicom je primjenjena u kavitet u trajanju od 60 sekundi.</s><s>Poslije posušivanja kaviteta, drugi uzorak dentina je uzet na isti način kao u grupi tretiranoj ozonom.</s><s>Po uzimanju uzoraka, karijesno promijenjeno tkivo je u potpunosti uklonjeno, zubi su zaštićeni subpodlogom na bazi kalcijum hidroksida i restaurisani direktnim restaurativnim ispunima.</s><s>Ni jedan od primjenjenih antiseptika nije inaktivisan prije uzimanja drugog uzorka dentina.</s>\n<s>Za lokalnu anesteziju je upotrebljen 1,8 ml 3% mepivakain (Scandonest 3%, Plain, Septodont, Paris, France), anestetik bez adrenalina, da bi se održao nivo intrapulpne cirkulacije.</s><s>Poslije primjene lokalnog anestetika, operativno područje je izolovano i očišćeno 2% hlorheksidinom.</s><s>Na okluzalnoj provršini zuba visokoturažnom bušilicom uz vodeno hlađenje formiran je kavitet u dentinu sterilnim rotirajućim okruglim i fisurnim dijamantskim instrumentima odgovarajuće veličine.</s><s>Rotirajući instrumenti su mijenjani poslije svake četvrte preparacije, da bi se spriječilo zagrijavanje zubne pulpe.</s><s>Širina preparisanog kaviteta je bila 4mm, a dubina kaviteta 2/3 debljine dentina, određena na osnovu preoperativnog retroalveolarnog radiograma i prenesena u kavitet pomoću endodontskog instrumenta sa graničnikom.</s><s>U grupi tretiranoj ozonom (ElectroMagneTron®, Biozon Mylius Company, München, Germany) kavitet je izložen djelovanju gasnog ozona u trajanju od 40 sekundi pri intenzitetu 5 (jako visoki intenzitet, intenzitet 0-5), prema preporuci proizvođača za dezinfekciju kaviteta, uz korišćenje CA sonde sa silikonskom kapicom na vrhu (u cilju obezbjeđivanja što intimnijeg kontakta sonde sa kavitetom).</s><s>U kontrolnoj grupi u kavitet je postavljena sterilna vatica natopljena fiziološkim rastvorom.</s><s>Trepanacija pulpne komore u obje grupe je urađena sterilnim okruglim i fisurnim dijamantskim rotirajućim instrumentima za visokoturažnu bušilicu MATERIJAL I METODE</s>\n<s>4.1.</s><s>DIZAJN STUDIJE uz vodeno hlađenje.</s><s>Poslije pažljivog uklanjanja krova komore pulpe, pristupni kavitet je ispran fiziološkim rastvorom da se uklone ostaci dentina.</s><s>Pulpa je iz komore uklonjena sterilnim pulpekstirpatorom odgovarajuće veličine i prenijeta u Ependorf posude (2ml) kojima je prethodno određena težina.</s><s>Epruvete sa tkivom su opet izmjerene, zamrznute u tečnom azotu i čuvane na temperaturi od -80°C do daljih analiza.</s><s>Poslije uzimanja uzorka zubi su ili ekstrahovani ili je nastavljeno endodontsko liječenje prema standardnoj proceduri.</s><s>Mjerenje težine je obavljeno na Adventure TM digitalnoj vagi (OHAUS, Corp., Pine Brook, NY, USA).</s><s>Težina uzorka određena je kao razlika težine Ependorf posude sa uzorkom i prazne Ependorf posude.</s>\n<s>Uzorci karijesnog dentina su vorteksirani u trajanju od 30 sekundi i razblaženi u sterilnom fiziološkom rastvoru.</s><s>Po 0,1 ml nerazblaženog i razblaženog uzorka, razblaženja do 10-6, zasijano je na različitim hranjivim podlogama.</s><s>Za izolaciju Lactobacillus spp. korišćen je Man, Rogosa i Sharpe agar (MRS) (Difco Laboratories, Teddington, Middlesex, UK).</s><s>Za izolaciju bakterija Streptococcus spp. korišćen je Mitis Salivarius agar (MSA) sa dodatkom sterilnog 1% kalijum telurita (Sigma-Aldrich, Buchs, Switzerland).</s><s>Ukupan broj bakterija je određen na krvnom agaru sa dodatkom 5% ovčije krvi (Brain heart infusion agar).</s><s>Sve podloge su inkubirane u uslovima sa 10% C02 na temperaturi od 37°C u periodu od 48h (Lima i sar., 2009).</s><s>Krvni agar je inkubiran i u aerobnim uslovima na temperaturi od 37°C u periodu od 48h radi određivanja ukupnog broja aerobnih bakterija.</s><s>Prisustvo Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. na hranjivim podlogama potvrđeno je na osnovu makroskopskog izgleda kolonija, bojenja po Gramu i biohemijskih testova.</s><s>Broj bakterijskih kolonija (engl.</s><s>Colony forming units (CFU)) određen je makroskopski, na hranjivoj podlozi sa određenim razblaženjem na kojoj se nalazilo između 20-300 bakterijskih kolonija, i izražen je po mililitru uzorka (CFU/ml).</s><s>4.4.2.</s><s>Identifikacija različitih vrsta Lactobacillus spp. biohemijskim testom Identifikacija Lactobacillus spp. do nivoa vrste urađena je pomoću biohemijskog testa API 50 CH (bioMérieux, Inc., Lyon, France) koji se bazira na fermentaciji 49 različitih ugljenih hidrata.</s><s>Postupak je sproveden u potpunosti prema uputstvu proizvođača.</s><s>Sterilnim brisom kolonije Lactobacillus spp. različitog izgleda uzete su sa MRS podloge i rastvorene u sterilnom 0,85% rastvoru NaCl dok se nije dobila zamućenost rastvora koja odgovara 2McFarland standardu (Densichek™. bioMérieux, Inc., Lyon, France), a zatim je rastvor dodat API CHL medijumu.</s><s>Poslije homogenizacije, bakterijski rastvor je inokulisan u 50 epruveta na API 50 CH trakama, vodeći računa da u epruvetama ne zaostanu mjehurići vazduha.</s><s>Epruvete su zatim prekrivene mineralnim uljem i inkubirane u aerobnim uslovima na temperaturi od 36°C±2°C. Rezultati su očitani poslije 48h. Pozitivan test odgovara promjeni ljubičaste boje bromokrezola u žuto, osim za eculin test (epruveta broj 25) gdje se boja mijenja u crno.</s><s>Promjena boje je posljedica oksidacije i stvaranja kiseline u anaerobnim uslovima koja djeluje na pH indikator koji se nalazi u epruveti.</s><s>Epruveta MATERIJAL I METODE</s>\n<s>kultivisanja pod rednim brojem 1. predstavlja negativnu kontrolu i u njoj se ne nalazi niti jedan aktivni sastojak.</s><s>Nalaz testova je zabilježen na papirnim šemama i konačan biohemijski profil je određen na osnovu identifikacionog softvera apiwebTM (bioMérieux, Inc., Lyon, France).</s><s>Mikrobiološka analiza uzoraka kultivisanjem i biohemijska identifikacija Lactobacillus spp. do nivoa vrste sprovedena je u Službi za medicinsku mikrobiologiju sa parazitologijom i virusologijom Univerzitetske bolnice u Foči, Republika Srpska.</s>\n<s>Lančana reakcija polimeraze (PCR) predstavlja in vitro reakciju umnožavanja unaprijed poznatog segmenta DNK, primjenom dizajniranih prajmera, nukleotida i termostabilne Taq-polimeraze u prisustvu jona Mg2+.</s><s>Milionsko umnožavanje ciljne sekvence DNK ograničene prajmerima omogućena je smjenom tri procesa koji se odvijaju na različitim temperaturama (denaturacija, 94-95°C; hibridizacija, 50-60°C i elongacija, 72°C) u određenim vremenskim intervalima, kroz niz ponovljenih ciklusa, od 35-40.</s><s>Za razliku od klasične PCR reakcije, gde se prisustvo specifične ciljne sekvence dokazuje kada je reakcija ušla u plato fazu, kod „real-time“ lančane reakcije polimeraze (qPCR) softverski se prati prinos amplifikacije kroz cikluse, putem detekcije fluorescentih signala koji emituju fluorescentne boje, koje se vezuju za PCR produkte.</s><s>Za procjenu zastupljenosti bakterija putem qPCR u ovom istraživanju korišćeni su odgovarajući referentni sojevi kao standardi (serija različitih razblaženja DNK).</s><s>Kvantitativna analiza ukupnog broja anaerobnih bakterija izražena je u broju kopija gena za 16S rRNK po miligramu uzorka (genska kopija/mg).</s><s>U kompleksnoj bakterijskoj populaciji nije moguće procijeniti broj ćelija putem qPCR jer različite bakterijske vrste posjeduju različit broj vezanih gena za rRNK (operoni, od 1 do 15) (Vianna i sar., 2006).</s><s>Za izolaciju totalne bakterijske DNK (Gram pozitivne i Gram negativne anaerobne bakterije) iz uzorka dentina korišćen je komercijalni kit „Qiamp DNA Mini Kit“ (Qiagen, Hilden, Germany).</s><s>Nakon primjenjenog protokola za izolaciju bakterijska DNK je rastvorena u 100 μl pufera za eluciju.</s><s>Prajmeri koji su korišćeni za detekciju genoma svih anaerobnih bakterijskih vrsta hibridizuju sa visoko konzerviranom sekvencom gena za 16S rRNK (rDNK geni), a koja odgovara poziciji 331-797bp kod Escherichia coli (tabela 1.) (Nadkarni i sar., 2002).</s><s>Amplifikacija date ciljne sekvence u okviru gena za 16S RNK prethodno je dokazana klasičnom PCR reakcijom dok je specifičnost PCR produkta veličine 466bp. provjerena na 8% poliakrilamidnom gelu (PAA).</s><s>Primjenom komercijalnog kita \"Luminaris Color HiGreen qPCR Master Mix\" (Thermo Scientific, Waltham, MA, USA) qPCR reakcija je praćena na „Line-Gene“ PCR aparatu (Bioer Technology Co.,Ltd, Tokyo, Japan).</s><s>Reakcionu smješu u volumenu od 20 μl za qPCR reakciju činile su sljedeće komponente: 10 μl 2X SYBR Green Master Mix, 0,25 μM prajmera-EuF, EuR (po 1 μl), 6 μl H2O i 2 μl uzorka DNK izolovane iz dentina.</s><s>Temperaturni profil reakcije prikazan je u tabeli 1. Za provjeru specifičnosti qPCR reakcije nakon amplifikacije, reakcija je bila podvrgnuta temperaturnom opsegu od 72 do 95°C, koji dovodi do denaturacije produkta od 466bp na određenoj temperaturi (82°C) u svim uzorcima.</s><s>Svaki uzorak je analiziran u duplikatu.</s>\n<s>Kao referentni soj za dobijanje standardne krive korišćena je bakterija Prevotella melaninogenica (ATCC 25845).</s><s>Na osnovu baze podataka (http://www.ncbi.nlm.nih.gov/genome) veličina genoma P. melaninogenica iznosi 3,17Mb (3,17·106 baza), a što konverzijom u težinu iznosi 3,24fg (težina jedne kopije genoma).</s><s>Konverzija je urađena na osnovu formule: DNA težina (pg) = veličina genoma (bp)·1,023 E-9 (Dolezel i sar., 2003).</s><s>Za procjenu broja kopija gena za rRNK u svaku qPCR reakciju pored uzoraka koji su analizirani bila je uključena i serija standarda (DNK P. melaninogenica) sa faktorom razblaženja od 10X. Pošto 3,24fg DNK vrste P. melaninogenica predstavlja jednu ćeliju (jedna kopija bakterijskog genoma), a poznato je da različite vrste Prevotella spp. imaju maksimalno 2 rDNK operona (grupe gena za rRNK), napravljena je serija razblaženja za standard od 32,4fg DNA (20 gena za rDNA) do 32,4ng DNA (2·107 gena za rDNA).</s><s>Kvantitativni podaci su dobijeni primjenom „Line Gene K“ programa (Bioer Technology Co.,Ltd, Tokyo, Japan).</s><s>U svakom analiziranom uzorku dentina određen je broj genskih kopija poređenjem sa brojem genskih kopija standardne krive, odnosno putem putem očitavanja korelacije između Ct vrednosti (vrijeme kada reakcija ulazi u eksponencijalni rast) i broja genskih kopija.</s><s>Tabela 1. PCR prajmeri i temperaturni profili za identifikaciju ukupnog broja anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i vrste Lactobacillus casei/paracasei metodama qPCR i PCR Prajmer</s>\n<s>Po istom principu kao za ukupan broj anaerobnih bakterija, u karijesnom dentinu analizirana je zastupljenost svih bakterija Lactobacillus spp..</s><s>Broj različitih vrsta roda Lactobacillus spp. izražen je u broju ćelija, odnosno genskih kopija po miligramu uzorka (genska kopija/mg) (sve vrste imaju isti broj gena za rRNK) (Byun i sar., 2004).</s><s>Kao referentni soj za kvantitativnu analizu bakterija Lactobacillus spp. korišćena je vrsta L. casei (ATCC 393).</s><s>Prema podacima o sekvenci genoma prosječna veličina DNK svih vrsta Lactobacillus spp. pronađenih u usnoj duplji je 2,2Mb, a primjenom odgovarajuće formule izračunata je težina jednog genoma (1 ćelija) koji ima vrijednost 2,3fg DNK (Byun i sar., 2004).</s><s>Serija standarda koja je korišćena u qPCR reakciji za kvantifikaciju ukupnog broja Lactobacillus spp. predstavljala je seriju razblaženja L. casei od 230fg DNK (102 ćelija) do 2,3ng DNK (106 ćelija).</s><s>U svakoj PCR reakciji pored uzoraka DNK iz dentina korišćeni su i standardi različite koncentracije sa ciljem da se odredi broj kopija genoma koji je u direktoj korelaciji sa brojem ćelija.</s><s>Prije qPCR, za dokazivanje prisustva genoma MATERIJAL I METODE</s>\n<s>Lactobacillus spp. od oko 230bp korišćena je klasična PCR reakcija.</s><s>Sekvence prajmera i temperaturni profil za detekciju ukupnog broja Lactobacillus spp. dati su u tabeli 1. Reakciona smeša za qPCR reakciju je bila identična recepturi navedenoj za kvantifikaciju ukupnog broja anaerobnih bakterija.</s><s>Specifičnost reakcije je dodatno potvrđena na osnovu krive topljenja PCR produkata od 230bp.</s><s>4.4.4.</s><s>Određivanje učestalosti vrste Lactobacillus casei/paracasei lančanom reakcijom polimeraze (PCR)</s>\n<s>Primjenom klasičnog PCR određena je zastupljenosti vrste Lactobacillus casei/paracasei u uzorcima karijesnog dentina.</s><s>Prajmeri specifične sekvence u temperaturnim uslovima, navedenim u tabeli 1., dovode do sinteze PCR produkata dužine 117bp.</s><s>U svakoj PCR reakciji paralelno sa testiranim uzorcima korišćena je pozitivna (referentni soj) i negativna kontrola (voda) sa ciljem da se izbjegnu lažno negativni i lažno pozitivni rezultati.</s><s>Za reakciju amplifikacije korišćen je „PCR Master Mix“ (Thermo Scientific, Waltham, MA, USA) i to 10 μl, po 1 μl LcaseF i LcaseR prajmera, 6 μl H2O i 2 μl uzorka DNK izolovane iz dentina.</s><s>Putem elektroforeze na 8% PAA gelu provjereno je prisustvo specifičnog amplifikata od 117bp.</s><s>Vizuelizacija PCR produkata izvršena je putem bojenja sa etidijum bromidom.</s><s>Mikrobiološka analiza uzoraka metodama qPCR i PCR je sprovedena na Institutu za humanu genetiku, Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Republika Srbija.</s><s>4.5.</s><s>KVANTIFIKACIJA VEGF I SOD U ZUBNOJ PULPI 4.5.1.</s><s>Priprema uzoraka</s>\n<s>Nakon odmrzavanja, u Ependorf posude sa uzorkom unijeta je određena količina pufera za lizu tkiva (20ml/1g tkiva; CellLytic MT, Sigma Aldrich, Buchs, Switzerland) i uzorak je mašinski homogenizovan na temperaturi od 4°C. Lizat je zatim centrifugiran na 12000-20000xg u trajanju od 10 minuta u mikrocentrifugi Heraeus* Biofuge Primo R (Thermo Fisher Scientific, Waltham, MA, USA).</s><s>Izdvojeni supernatant za svaki uzorak je zatim podijeljen u dvije Ependorf posude, alikot za analizu nivoa VEGF i alikot za analizu nivoa SOD. Supernatanti su čuvani na -20°C do daljih analiza.</s><s>4.5.2.</s><s>Određivanje nivoa VEGF u zubnoj pulpi imunoesejskom tehnikom Kvantitativno određivanje nivoa VEGF u pulpi sprovedeno je sendvič ELISA (Enzyme-Linked Immunosorbent Assay) imunoesejskom tehnikom uz korišćenje komercijalnog kompleta „Human VEGF ELISA Kit“ (Sigma Aldrich, Buchs, Switzerland) za ćelijski i tkivni lizat.</s><s>Postupak je sproveden u potpunosti prema uputstvu proizvođača.</s><s>U svaku od 96 reakcionih komora na mikrotitracionoj pločici ubačeno je po 100 μl standarda ili uzorka.</s><s>Poslije inkubacije od 2 sata i 30 minuta na sobnoj temperaturi i ispiranja reakcionih komora uliveno je po 100 μl pripemljenog biotin antitijela i pločica je ponovo inkubirana na sobnoj temperaturi uz lagano miješanje u trajanju od jednog sata.</s><s>Poslije ispiranja reakcionih komora dodato je u svaku od njih 100 μl pripremljenog rastvora streptavidina i ponovljena je inkubacija u trajanju MATERIJAL I METODE</s>\n<s>40 ciklusa od 45 minuta na sobnoj temperaturi uz lagano miješanje.</s><s>Zatim je ponovljen postupak ispiranja i dodat je rastvor peroksidaznog supstrata 3,3',5,5'-tetrametilbenzidina (100 μl).</s><s>Poslije inkubacije od 30 minuta na sobnoj temperaturi uz lagano miješanje bez prisustva svjetlosti, dodato je u svaku od komora 50 μl rastvora 0,2 M sumporne kiseline za prekidanje enzimske reakcije, pri čemu se boja reakcionih rastvora mijenjala iz različitih inteziteta plave boje u žutu boju različitih inteziteta.</s><s>Odmah zatim je izvršeno očitavanje optičkih gustina rastvora na aparatu Multiskan EX (Thermo Fisher Scientific, Waltham, MA, USA).</s><s>Korišćenjem programa Sigma Plot 12 (SyStat Software Inc, IL, USA) određena je formula standardne krive na osnovu optičkih gustina faktora rasta poznatih koncentracija.</s><s>Za svaki uzorak i standard su sprovedena mjerenja u duplikatu i krajnja koncentracija uzorka i standarda je izračunata kao njihova srednja vrijednost.</s><s>Nivo VEGF prikazan je po jedinici zapremine (pg/ml).</s><s>4.5.3.</s><s>Određivanje nivoa SOD u zubnoj pulpi spektrofotometrijskom metodom Aktivnost SOD je određena spektrofotometrijskom metodom pomoću „SOD Assay Kit-WST“ (Sigma Aldrich, Buchs, Switzerland).</s><s>Postupak je sproveden u potpunosti prema uputstvu proizvođača.</s><s>U unaprijed određene reakcione komore na mikrotitracionoj pločici aplikovano je po 20 μl uzorka (komore označene kao „sample“ i „blank 2“) i 20 μl dvostruko destilovane vode (komore „blank 1“ i „blank 3“).</s><s>Zatim je u svaku od komora dodato 200 μl rastvora tetrazolijumske soli (2-(4-lodofenil)-3-(4-nitrofenil)-5(2,4-disulfofenil)-2H-tetrazolijum, mononatrijumska so).</s><s>U sljedećem koraku po 20 μl pufera je dodato u komore označene kao „blank 2“ i „blank 3“ i po 20 μl enzimskog rastvora u komore označene kao „sample“ i „blank 1“.</s><s>Pločica je inkubirana na temperaturi od 37°C u trajanju od 20 minuta.</s><s>SOD aktivnost je određena kao procenat inhibicije stvaranja boje WAST-1 formazana (2-(4-lodofenil)-3-(4-nitrofenil)-5(2,4-disulfofenil)-2H-tetrazolijum, mononatrijumska so) na aparatu Multiskan EX (Thermo Fisher Scientific, Waltham, MA, USA) pri absorbansi od 440nm.</s><s>Aktivnost SOD (% inhibicije) je izračunata matematički prema sljedećoj formuli:</s>\n<s>Statistička obrada podataka je urađena u SPSS programu 19.0 (IBM SPSS Statistics for Windows, Version 19.0.</s><s>Armonk, NY: IBM Corp, USA).</s><s>Rezultati su prikazani kao srednje vrijednosti i standardne devijacije (SD) za numerička i učestalosti za atributivna obilježja.</s><s>Izvršeno je testiranje normalnosti raspodjele u studiji I (Kolmogorov-Smirnovljev test) i dobijeno je da godine imaju normalnu raspodjelu (KolmogorovSmirnovljev test, p>0,05) dok broj bakterija nije pratio normalnu raspodjelu (Kolmogorov-Smirnovljev test, p<0,05).</s><s>Razlike u karakteristikama ispitanika i uzorka između grupa određene su t-testom za dva nezavisna uzorka (godine) i hi-kvadrat testom (pol, kliničke karakteristike uzorka).</s><s>Za ispitivanje antibakterijskog efekta antiseptika primijenjeni su MekNemarov test za atributivna i Vilkoksonov test MATERIJAL I METODE</s>\n<s>40 ciklusa ekvivalentnih parova za numerička obilježja.</s><s>Za komparativnu analizu antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina primjenjeni su hi-kvadrat test za atributivna i Man-Vitnijev test za numerička obilježja.</s><s>Poveznost kliničkih karakteristika lezije i broja bakterija određena je primjenom Spirmanovog koeficijenta korelacije.</s><s>U studiji II podaci su pratili normalnu raspodjelu (Kolmogorov-Smirnovljev test, p>0,05), te su za ispitivanje razlika između grupa primjenjeni t-test za dva nezavisna uzorka za numerička (godine, nivo VEGF i SOD) i hi-kvadrat test za atributivna obilježja (pol).</s><s>Vrijednosti p<0,05 su smatrane statistički značajnim u svim analizama.</s>\n<s>5.1.</s><s>KARAKTERISTIKE ISPITANIKA I KARIJESNOG UZORKA Dijagram 1. predstavlja tok odabira ispitanika i formiranje istraživačkih grupa.</s><s>Od 72 pregledane osobe, 24 njih je isključeno iz daljeg istraživanja jer nisu ispunile kriterijume za uključivanje u studiju (n=18), jer su odbile da učestvuju (n=4) ili su isključene zbog drugih razloga (n=2).</s><s>U istraživanje je uključeno ukupno 48 osoba koje su metodom slučajnog uzorka podijeljene u dvije grupe, eksperimentalnu, gdje je kao antiseptik korišćen ozon (OZ-grupa) i komparativnu, gdje je kao antiseptik korišćen hlorheksidin (HHgrupa).</s><s>Kod svih ispitanika eksperimentalni protokol je sproveden u jednoj posjeti i svi uzorci karijesnog dentina su analizirani.</s><s>Prilikom izvođenja terapijskog postupka nisu zabilježeni neželjeni efekti.</s><s>U tabeli 2. prikazane su demografske karakteristike ispitanika i kliničke karakteristike uzorka u grupi tretiranoj ozonom i grupi tretiranoj hlorheksidinom.</s><s>Grupu gdje je za dezinfekciju kaviteta korišćen ozon sačinjavalo je po 12 žena i muškaraca, starosti od 20-48 godina, a grupu gdje je korišćen hlorheksidin sačinjavalo je 10 žena i 14 muškaraca starosti od 19-40 godina.</s><s>Između ove dvije terapijske grupe nije zabilježena značajna razlika u pogledu pola i starosne strukture (p>0,05).</s><s>Uzorak su sačinjavali 14 premolara i 10 molara u grupi gdje je korišćen ozon, odnosno 15 premolara i 9 molara u grupi gdje je primjenjen hlorheksidin.</s><s>Karijesna lezija je bila lokalizovana kod oko 58,3% zuba na okluzalnoj, odnosno kod oko 41,7% zuba na okluzalnoj i aproksimalnoj površini zuba u grupi gdje je korišćen ozon, dok je u grupi gdje je primjenjen hlorheksidin kod 66,7% zuba lezija lokalizovana samo na okluzalnoj, a kod 33,3% zuba je zahvatila i aproksimalnu površinu zuba.</s><s>Nije uočena značajna razlika u zastupljenosti zuba u odnosu na morfološku grupu i lokalizaciji karijesa između dvije grupe (p>0,05).</s>\n<s>Tabela 2. Demografske karakteristike ispitanika i kliničke karakteristike uzorka u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Karakteristike</s>\n<s>U tabeli 3. su prikazane karakteristike karijesnog dentina u eksperimentalnoj i komparativnoj grupi.</s><s>U grupi tretiranoj ozonom kod najvećeg broja kaviteta karijesne mase su okarakterisane kao vlažne (66,7%), srednje-tvrde (kožaste) konzistencije (50%) i svijetlo smeđe boje (41,7%).</s><s>U grupi gdje je primjenjen hlorheksidin u najvećem broju slučajeva karijes je ocijenjen kao vlažan (62,5%), meke konzistencije (29,2%).</s><s>Nije zabilježena značajna razlika u pogledu ispitivanih kliničkih karakteristika karijesnog dentina Tabela 3. Karakteristike karijesnog dentina u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa)</s>\n<s>5.2.1.1.</s><s>Broj kaviteta sa aerobnim bakterijama Prije primjene oba antiseptika, kako ozona tako i hlorheksidina, iz svih kaviteta izolovane su aerobne bakterije.</s><s>Aerobne bakterije su izolovane i iz svih kaviteta poslije primjene ozona, dok poslije primjene hlorheksidina aerobne bakterije nisu izolovane iz 12,5% kaviteta.</s><s>Smanjenje broja kaviteta iz kojih su izolovane aerobne bakterije nije bilo statistički značajno ni u jednoj od grupa (p>0,05) (tabela 4.).</s><s>Tabela 4. Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo aerobnih bakterija prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>5.2.1.2.</s><s>Prosječan broj aerobnih bakterija Prosječan broj aerobnih bakterija izolovanih iz karijesnog dentina prije i poslije dezinfekcije kaviteta prikazan je u tabeli 5. U kavitetima koji su tretirani ozonom prosječan broj aerobnih bakterija je iznosio oko 1,0·105 CFU/ml prije primjene ozona, dok je poslije primjene taj broj smanjen na 2,1·104 CFU/ml (p<0,0001).</s><s>Poslije primjene hlorheksidina prosječan broj aerobnih bakterija je značajno smanjen sa REZULTATI</s>\n<s>Tabela 5. Prosječan broj aerobnih bakterija prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Tretman</s>\n<s>5.2.1.3.</s><s>Broj kaviteta sa anaerobnim bakterijama U svim netretiranim uzorcima karijesnog dentina izolovane su anaerobne bakterije.</s><s>Ozon je doveo do eliminacije anaerobnih bakterija iz 4,2% kaviteta dok hlorheksidin iz 16,7% kaviteta.</s><s>Ni jedan od primjenjenih antiseptika nije doveo do značajnog smanjenja broja kaviteta sa anaerobnim bakterijama Tabela 6. Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo anaerobnih bakterija prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>5.2.1.4.</s><s>Prosječan broj anaerobnih bakterija U tabeli 7. je prikazan ukupan broj anaerobnih bakterija koje su izolovane iz karijesnih kaviteta prije i poslije dezinfekcije kaviteta.</s><s>U uzorcima dentina prije primjene ozona prosječan broj anaerobnih bakterija je iznosio oko 1,1·105 CFU/ml dok je poslije primjene taj broj značajno smanjen na 2,7·104 CFU/ml (p<0,0001).</s><s>U komparativnoj grupi, prosječan broj anaerobnih bakterija je poslije primjene hlorheksidina Tabela 7. Prosječan broj anaerobnih bakterija prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Tretman</s>\n<s>5.2.2.1.</s><s>Broj kaviteta sa Lactobacillus spp.</s><s>U grupi gdje je korišćen ozon Lactobacillus spp. su izolovane iz 75,0% kaviteta prije i iz 66,7% kaviteta poslije primjene lijeka.</s><s>U grupi gdje je primjenjen hlorheksidin, u inicijalnim uzorcima karijesa izolovane su Lactobacillus spp. iz 45,8% kaviteta, a poslije tretiranja kaviteta antiseptikom taj broj je smanjen na 25%.</s><s>Ni u jednoj od ispitivanih grupa antiseptik nije doveo do značajnog smanjenja broja kaviteta sa Lactobacillus spp. (p>0,05), ali značajno smanjenje je zabilježeno na nivou cijelog uzorka (p=0,016) (tabela REZULTATI</s>\n<s>Tabela 8. Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo Lactobacillus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>5.2.2.2.</s><s>Prosječan broj Lactobacillus spp.</s><s>U tabeli 9. prikazan je prosječan broj bakterija Lactobacillus spp. u karijesnom dentinu prije i poslije primjene antiseptika u eksperimentalnoj i komparativnoj grupi.</s><s>Prosječan broj bakterija je značajno snižen sa 2,0·104 CFU/ml na 3,2·103 CFU/ml poslije primjene ozona (p<0,0001).</s><s>Tretiranje karijesnog kaviteta hlorheksidinom dovelo je do značajnog smanjenja prosječnog broja Lactobacillus spp. sa početnih 2,7·104 CFU/ml na 4,9·103 CFU/ml poslije primjene antiseptika (p=0,003).</s><s>Tabela 9. Prosječan broj Lactobacillus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Tretman</s>\n<s>5.2.2.3.</s><s>Učestalost pojedinih vrsta Lactobacillus spp.</s><s>Pomoću biohemijskog testa API 50 CH prije primjene ozona iz 18 kaviteta izolovano je 14 različitih vrsta Lactobacillus spp., najčešće između jedne i dvije različite vrste po uzorku (83,3%).</s><s>Najčešće su izolovani Lactobacillus brevis 1 (38,9%), Lactobacillus plantarum 1 (27,8%) Lactobacillus fermentum 1 (22,2%), Lactobacillus rhamnosus (16,7%), Lactobacillus acidophilus 1 (11,1%), Lactobacillus acidophilus 2 (11,1%) i Lactobacillus delbrueckii ssp. delbrueckii (11,1%), dok je učestalost ostalih vrsta bila manja od 10%.</s><s>Poslije primjene ozona Lactobacillus spp. su izolovane iz 14 kaviteta.</s><s>Izolovane su sve vrste Lactobacillus spp. koje su izolovane i prije primjene antiseptika, ali u nešto manjem procentu, osim Lactobacillus brevis 3, Lactobacillus fermentum 2 i Lactobacillus plantarum 2 koje nisu nađene (p>0,05) (tabela 10.).</s><s>U grupi gdje je korišćen hlorheksidin iz 11 karijesnih kaviteta, iz kojih su izolovane Lactobacillus spp., API 50 CH biohemijskim testom izolovano je 8 različitih vrsta.</s><s>U najvećem broju kaviteta nalazile su se između jedne i dvije vrste (72,7%), a najviše tri.</s><s>Najčešće izolovane vrste su bile Lactobacillus paracasei ssp. (18,2%).</s><s>Izlaganje karijesnog kaviteta djelovanju hlorheksidina dovelo je do smanjenja broja kaviteta sa Lactobacillus spp. i učestalost pojedinih vrsta, dok vrste L. plantarum 1, Lactobacillus paracasei ssp. paracasei 2 i Lactobacillus salivarius koje su nađene u inicijalnim uzorcima nisu izolovane (p>0,05) (tabela REZULTATI</s>\n<s>Tabela 10.</s><s>Učestalost pojedinih vrsta Lactobacillus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene ozona (OZ-grupa) Učestalost pojedinih vrsta Lactobacillus spp. (ukupan broj pozitivnih uzoraka 18)</s>\n<s>Tabela 11.</s><s>Učestalost pojedinih vrsta Lactobacillus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene hlorheksidina Učestalost pojedinih vrsta Lactobacillus spp. (ukupan broj pozitivnih uzoraka 11)</s>\n<s>U cjelokupnom uzorku na početku istraživanja iz 29 kaviteta izolovano je 17 različitih vrsta Lactobacillus spp., u najvećem broju između jedne i dvije vrste po uzorku (79,3%).</s><s>Najčešće su izolovane L. brevis 1 kaviteta antiseptikom, zabilježeno je smanjenje broja kaviteta iz kojih su izolovane Lactobacillus spp. (45,8%) i učestalost pojedinih vrsta, dok vrste L. brevis 3, L. fermentum 2, L. plantarum 2, L. paracasei ssp. paracasei 2, izolovane prije dezinfekcije, nisu nađene.</s>\n<s>5.2.3.1.</s><s>Broj kaviteta sa Streptococcus spp.</s><s>U svim uzorcima karijesnog dentina u grupi gdje je korišćen ozon izolovane su Streptococcus spp. prije tretiranja kaviteta antiseptikom.</s><s>Poslije primjene ozona došlo je do eliminacije ove bakterijske vrste u samo jednom uzorku (p>0,05).</s><s>U komparativnoj grupi, Streptococcus spp. su izolovane iz 95,8% kaviteta prije i iz 50% kaviteta poslije primjene hlorheksidina.</s><s>Ovo smanjenje broja kaviteta u grupi tretiranoj hlorheksidinom je bilo statistički značajno (p=0,001) (tabela 12.).</s><s>Tabela 12.</s><s>Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo Streptococcus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>5.2.3.2.</s><s>Prosječan broj Streptococcus spp.</s><s>Prosječan broj Streptococcus spp. je značajno snižen sa 5,8·104 CFU/ml prije primjene ozona na 1,3·104 CFU/ml poslije primjene (p<0,0001).</s><s>Značajno smanjenje prosječnog broja Streptococcus spp. sa početnih 5,8·104 CFU/ml na 1,2·104 CFU/ml zabilježeno je poslije tretiranja karijesnog kaviteta hlorheksidinom REZULTATI</s>\n<s>Tabela 13.</s><s>Prosječan broj Streptococcus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Tretman</s>\n<s>U tabeli 14. prikazana je povezanost kliničkih karakteristika karijesnih lezija (vlažnost, konzistencija i boja karijesnog tkiva) i prosječnog broja Lactobacillus spp. i Streptococcus spp..</s><s>Vlažnost, konzistencija i boja karijesnog dentina su međusobno značajno povezani (svi p<0,0001).</s><s>Vlažan karijesni dentin je povezan sa svjetlijom bojom tkiva i mekšom konzistencijom, a karijes koji je okarakterisan kao suv tamnije je boje i tvrđe je konzistencije.</s><s>Veća kolonizacija karijesnih kaviteta Lactobacillus spp. zabilježena je kod lezija sa vlažnim karijesnim masama (p=0,033), a veći broj Streptococcus spp. je zabilježen kod lezija tamnije boje REZULTATI</s>\n<s>5.2.5.1.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na aerobne bakterije, anaerobne bakterije, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. prije primjene antiseptika Poređenje broja kaviteta pozitivnih na aerobne bakterije, anaerobne bakterije i Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. prije primjene antiseptika između terapijskih grupa prikazano je na grafikonu 1. Broj kaviteta iz kojih su izolovane aerobne i anaerobne bakterije je bio isti u obje grupe, dok je broj kaviteta pozitivnih na Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. bio nešto veći u eksperimentalnoj u odnosu na komparativnu grupu, ali ta razlika nije bila značajna (p>0,05).</s>\n<s>Grafikon 1. Poređenje broja kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. prije primjene antiseptika (S1) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa) Hi-kvadrat test</s>\n<s>5.2.5.2.</s><s>Poređenje prosječnog broja aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. prije primjene antiseptika U grupi tretiranoj ozonom prosječan broj aerobnih bakterija je bio veći, a broj anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. manji u odnosu na komparativnu grupu, ali ta razlika nije bila značajna (p>0,05).</s><s>U obje grupe na početku terapije broj Streptococcus spp. je bio približno isti (grafikon 2.).</s>\n<s>Grafikon 2. Poređenje prosječnog broja (±SD) aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. prije primjene antiseptika (S1) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa)</s>\n<s>Grafikon 3. prikazuje odnos pojedinih vrsta Lactobacillus spp. u karijesnim lezijama na početku liječenja između grupe tretirane ozonom i grupe tretirane hlorheksidinom.</s><s>L. acidophilus 1, L. brevis 1, L. plantarum 1, L. rhamnosus i L. salivarius su izolovani u obje grupe, dok su ostale vrste izolovane ili u grupi tretiranoj ozonom ili u grupi tretiranoj hlorheksidinom.</s><s>Značajna razlika je zabilježena u učestalosti L. paracasei ssp. paracasei 1 (p=0,001) i L. paracasei ssp. paracasei 3 (p=0,014), koji su izolovani samo u grupi tretiranoj hlorheksidinom.</s>\n<s>Grafikon 3. Poređenje učestalosti pojedinih vrsta Lactobacillus spp. prije primjene antiseptika (S1) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa) 5.2.5.4.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na aerobne bakterije, anaerobne bakterije, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. poslije primjene antiseptika Poređenje broja kaviteta iz kojih su izolovane aerobne bakterije, anaerobne bakterije, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. između grupa poslije dezinfekcije prikazano je na grafikonu 4. U grupi tretiranoj ozonom broj kaviteta iz kojih su izolovane aerobne i anaerobne bakterije, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. je bio veći u odnosu na komparativnu grupu, pri čemu je značajna razlika zabilježena za broj kaviteta pozitivnih na Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. (oba p=0,041).</s>\n<s>Grafikon 4. Poređenje broja kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. poslije primjene antiseptika (S2) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa) 5.2.5.5.</s><s>Poređenje prosječnog broja aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. poslije primjene antiseptika Prosječan broj aerobnih i anaerobnih bakterija u uzorcima karijesnog dentina poslije dezinfekcije kaviteta je bio približno isti u obje grupe, eksperimentalnoj i komparativnoj.</s><s>U grupi u kojoj je korišćen ozon prosječan broj Lactobacillus spp. je bio značajno manji (p=0,041), a prosječan broj Streptococcus spp. značajno veći (p=0,041) u odnosu na grupu gdje je primijenjen hlorheksidin (grafikon 5.).</s><s>5.2.5.6.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na različite vrste Lactobacillus spp. poslije primjene antiseptika</s>\n<s>Poslije primjene antiseptika nije zabilježena značajna razlika u učestalosti različitih vrsta Lactobacillus spp. između grupe tretirane ozonom i grupe tretirane hlorheksidinom, osim za učestalost L. paracasei ssp. paracasei 1 (p=0,014), koji je izolovan u grupi tretiranoj hlorheksidinom (grafikon 6.).</s>\n<s>Grafikon 5. Poređenje prosječnog broja (±SD) aerobnih bakterija, anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. poslije primjene antiseptika (S2) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa)</s>\n<s>Grafikon 6. Poređenje učestalosti pojedinih vrsta Lactobacillus spp. poslije primjene antiseptika (S2) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa) Aerobne bakterije</s>\n<s>5.2.6.1.</s><s>Broj kaviteta sa anaerobnim bakterijama Broj kaviteta iz kojih su izolovane anaerobne bakterije prije i poslije dezinfekcije kaviteta ozonom i hlorheksidinom, primjenom metode qPCR, prikazan je u tabeli 15.</s><s>U obje grupe, u svim uzorcima dentina na početku terapije izolovane su anaerobne bakterije kao i poslije primjene antiseptika.</s><s>Tabela 15.</s><s>Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo anaerobnih bakterija prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>5.2.6.2.</s><s>Prosječan broj anaerobnih bakterija U kavitetima u kojima je primjenjen ozon prosječan broj anaerobnih bakterija je iznosio oko 7,5·105 genskih kopija/mg prije primjene ozona, dok je poslije tretiranja kaviteta taj broj smanjen na 2,4·105 genskih kopija/mg (p=0,001).</s><s>Prije dezinfekcije kaviteta hlorheksidinom prosječan broj anaerobnih bakterija je iznosio oko 8,7·105 genskih kopija/mg.</s><s>Poslije primjene hlorheksidina broj anaerobnih bakterija je smanjen na 5,7·105 genskih kopija/mg (p=0,001) (tabela 16.).</s>\n<s>Tabela 16.</s><s>Prosječan broj anaerobnih bakterija prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Tretman</s>\n<s>5.2.7.1.</s><s>Broj kaviteta sa Lactobacillus spp.</s><s>Lactobacillus spp. je izolovan u svim uzorcima karijesnog dentina i prije i poslije primjene antiseptika u grupi gdje je korišćen ozon kao i u grupi gdje je primjenjen hlorheksidin (tabela 17.).</s><s>Tabela 17.</s><s>Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo Lactobacillus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>5.2.7.2.</s><s>Prosječan broj Lactobacillus spp.</s><s>Prosječan broj bakterija je značajno snižen sa početnih 5,0·104 genskih kopija/mg na 3,5·104 genskih kopija/mg poslije tretiranja kaviteta ozonom (p<0,0001).</s><s>Izlaganje karijesnog kaviteta djelovanju hlorheksidina dovelo je do značajnog smanjenja prosječnog broja Lactobacillus spp. sa početnih 5,0·104 genskih kopija/mg na 1,7·104 genskih kopija/mg (p<0,0001)(tabela 18.).</s><s>Tabela 18.</s><s>Prosječan broj Lactobacillus spp. prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HH-grupa) Tretman</s>\n<s>5.2.8.1.</s><s>Broj kaviteta sa L. casei/paracasei Učestalost vrste L. casei/paracasei, izolovane metodom PCR, u karijesnim uzorcima prije i poslije dezinfekcije kaviteta u grupi tretiranoj ozonom i grupi tretiranoj hlorheksidinom prikazana je u tabeli 19.</s><s>U grupi gdje je korišćen ozon, ova vrsta je izolovana iz polovine kaviteta i prije i poslije primjene lijeka (p>0,05).</s><s>U kavitetima gdje je korišćen hlorheksidin, L. casei/paracasei je izolovana iz 33,3% uzoraka prije primjene, odnosno iz 29,2% uzoraka poslije primjene komparatora (p>0,05).</s>\n<s>Tabela 19.</s><s>Broj kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo L. casei/paracasei prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i grupi tretiranoj hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>Iz svih kaviteta prije primjene antiseptika izolovane su anaerobne bakterije i Lactobacillus spp. i u grupi tretiranoj ozonom i u grupi tretiranoj hlorheksidinom (p>0,05) (grafikon 7.).</s><s>5.2.9.2.</s><s>Poređenje prosječnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. prije primjene antiseptika</s>\n<s>Poređenje prosječnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. prije dezinfekcije kaviteta između eksperimentalne i komparativne grupe prikazano je na grafikonu 8. Broj anaerobnih bakterija je bio nešto veći u komparativnoj grupi, dok je broj Lactobacillus spp. bio približno isti u obje ispitivane grupe, grupe tretirane ozonom i grupe tretirane hlorheksidinom (p>0,05).</s>\n<s>Grafikon 7. Poređenje broja kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. prije primjene antiseptika (S1) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa)</s>\n<s>Grafikon 8. Poređenje prosječnog broja (±SD) anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. prije primjene antiseptika (S1) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa) Man-Vitnijev test</s>\n<s>Poslije primjene antiseptika anaerobne bakterije i Lactobacillus spp. su izolovane iz svih kaviteta i u eksperimentalnoj i u komparativnoj grupi (p>0,05) (grafikon 9.).</s><s>Grafikon 9. Poređenje broja kaviteta u kojima je zabilježeno prisustvo anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. poslije primjene antiseptika (S2) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa)</s>\n<s>Poređenje prosječnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. poslije primjene antiseptika između eksperimentalne i komparativne grupe prikazano je na grafikonu 10.</s><s>Poslije primjene antiseptika u komparativnoj grupi je zabilježen veći broj anaerobnih bakterija i manji broj Lactobacillus spp. u poređenju sa grupom gdje je korišćen ozon, ali ta razlika nije bila statistički značajna (p>0,05).</s>\n<s>Grafikon 10.</s><s>Poređenje prosječnog broja (±SD) anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. poslije primjene antiseptika (S2) između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HH-grupa) Man-Vitnijev test</s>\n<s>5.2.10.</s><s>Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina na vrstu L. casei/paracasei ispitivanog metodom PCR 5.2.10.1.</s><s>Poređenje broja kaviteta pozitivnih na L. casei/paracasei prije i poslije primjene antiseptika</s>\n<s>Poređenje učestalosti vrste L. casei/paracasei u karijesnim kavitetima prije i poslije primjene antiseptika između grupe tretirane ozonom i grupe tretirane hlorheksidinom prikazano je na grafikonu 11.</s><s>Učestalost L. casei/paracasei je bila veća u karijesnim uzorcima u grupi gdje je korišćen ozon, i prije i poslije primjene lijeka, ali ta razlika nije bila statistički značajna (p>0,05).</s>\n<s>Grafikon 11.</s><s>Poređenje broja kaviteta u kojima je izolovan L. casei/paracasei prije (S1) i poslije (S2) primjene antiseptika između grupe tretirane ozonom (OZ-grupa) i grupe tretirane hlorheksidinom (HHgrupa)</s>\n<s>Dijagram 2. predstavlja tok odabira ispitanika i formiranje istraživačkih grupa.</s><s>Pregledano je 55 osoba i njih 38, koje su ispunile kliničke i radiografske kriterijume, su uključene u istraživanje.</s><s>Metodom slučajnog izbora ispitanici su podijeljeni u dvije grupe, eksperimentalnu, gdje je korišćen ozon (OZ-grupa) i kontrolnu.</s><s>Kod svih ispitanika eksperimentalni protokol je sproveden u jednoj posjeti i svi uzorci pulpe su analizirani.</s><s>Prilikom izvođenja terapijskog postupka nisu zabilježeni neželjeni efekti.</s><s>Dijagram 2. Odabir ispitanika i formiranje istraživačkih grupa Pregledano</s>\n<s>U tabeli 20. prikazane su karakteristike ispitanika uključenih u istraživanje u eksperimentalnoj i kontrolnoj grupi.</s><s>U ispitivanoj populaciji veća je bila zastupljenost osoba ženskog pola: 73,7% u grupi tretiranoj ozonom i 84,2% u kontrolnoj grupi.</s><s>Ispitanici u grupi gdje je korišćen ozon su imali između 20 i 40 godina (prosječna starost 26,9 godina), dok su ispitanici u kontrolnoj grupi imali između 18 i 40 godina (prosječna starost 25 godina).</s><s>Nije zabilježena značajna razlika u pogledu pola i starosne struktrure između grupa Tabela 20.</s><s>Demografske karakteristike ispitanika u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i kontrolnoj grupi Veličina uzorka</s>\n<s>* t-test za dva nezavisna uzorka za godine starosti; Hi-kvadrat test za pol 5.4.</s><s>EFEKAT OZONA NA NIVO VEGF U ZUBNOJ PULPI Koncentracije VEGF u grupi tretiranoj ozonom i kontrolnoj grupi su prikazane u tabeli 21.</s><s>Koncentracije VEGF u zdravoj pulpi zuba čiji su kaviteti izloženi djelovanju gasnog ozona su značajno veće, za oko 24% u odnosu na vrijednosti dobijene za pulpe kontrolnih zuba (p<0,0001).</s>\n<s>5.5.</s><s>EFEKAT OZONA NA NIVO SOD U ZUBNOJ PULPI Tabela 22. prikazuje aktivnost SOD u eksperimentalnoj i kontrolnoj grupi.</s><s>U pulpama zdravih zuba čiji su kaviteti tretirani ozonom aktivnost SOD je bila značajno manja, za oko 6%, u odnosu na kontrolne pulpe Tabela 22.</s><s>Aktivnost SOD u grupi tretiranoj ozonom (OZ-grupa) i kontrolnoj grupi Tretman</s>\n<s>U studiji I ispitivan je antiseptički efekat ozona na bakterije u dubokom karijesu poslije djelimičnog uklanjanja karijesnog tkiva.</s><s>Primjenom kultivisanja ili molekularnih metoda (PCR ili qPCR) određen je ukupan broj bakterija i bakterija Streptococcus spp. i Lactobacillus spp., kao i pojedinih vrsta Lactobacillus spp. prije i poslije primjene antiseptika.</s><s>Antibakterijski efekat ozona poređen je sa 2% hlorheksidinom (komparator) jednim od najčešće korišćenih antiseptika za dezinfekciju kaviteta prije primjene restaurativnih materijala (Lafuente, 2012).</s><s>U ovom istraživanju je ispitivano ukupno 48 karijesnih lezija od 48 ispitanika.</s><s>Broj uzoraka je određen prije početka istraživanja, na osnovu nalaza in vitro studije o antibakterijskoj efikasnosti gasnog ozona i 2% hlorheksidina, kultivisanjem bakterija (Müller i sar., 2007).</s><s>Rezultati ove in vitro studije moguće da nisu najpodesniji za kontrolu veličine uzorka za ispitivanje efikasnosti antiseptika u kliničkim uslovima, posebno kada se u istraživanju primjenjuje qPCR metod.</s><s>Međutim, razlog za uzimanje ove studije je taj što su u periodu dizajniranja istraživanja to bili jedini dostupni podaci.</s><s>Za sada antibakterijska efikasnost ozona i hlorheksidina u in vivo uslovima komparativno je ispitivana samo u jednom istraživanju Hauser-Gerspach i sar. (2009), ali je korišćen 1% hlorheksidin.</s><s>Uključivanjem samo jednog zuba kod jednog pacijenta, ograničen je statistički efekat grupisanja podataka (Schwendicke i sar., 2013a).</s><s>Pristrasnost prilikom biranja i randomizacije uzorka je veoma važan faktor u kliničkim istraživanjima kako bi se obezbjedila objektivnost i validnost rezultata (Schwendicke i sar., 2013a).</s><s>U ovom istraživanju klinički postupak uzimanja uzoraka sproveo je jedan istraživač, u cilju obezbjeđivanje standardizovane procedure.</s><s>Ispitanici i istraživač su bili upoznati kojoj terapijskoj grupi ispitanik pripada, jer zbog fizičko-hemijskih karakteristika primjenjenih antiseptika nije bilo moguće obezbjediti „slijep“ dizajn.</s><s>Da bi se umanjila pristrasnost prilikom uzimanja uzoraka, pripadnost grupi je određena tek poslije uzimanja prvog uzorka karijesnog dentina izvlačenjem terapijskog protokola iz zapečaćene koverte.</s><s>Uzorci su kodirani brojevima i njihova mikrobiološka analiza je vršena simultano, odnosno u istom aktu analizirani su uzorci dentina prije i poslije primjene antiseptika.</s><s>Analize uzoraka kultivisanjem i molekularnim metodama (PCR i qPCR) su uradila dva istraživača, koja nisu učestvovala u kliničkom dijelu ispitivanja.</s><s>Uzorak karijesnog dentina uzet je prema metodologiji preporučenoj od strane Kidd i sar. (1993).</s><s>Broj bakterija određen kultivisanjem nije izražen u jedinici mase (CFU/mg) već u jedinici volumena (CFU/ml), kao i u drugim sličnim istraživanjima (Toi i sar., 2003; Bönecker i sar., 2003; Orhan i sar., 2008; Duque i sar., 2009; Rolland i sar., 2011).</s><s>Uzimajući u obzir da je ovom metodom omogućeno uzimanje sličnih količina karijesnog dentina različitih konzistencija sa mjesta uzorkovanja (Bjørndal i sar., 1997, Paddick i sar., 2005) i da je izvršena kalibracija istraživača na ekstrahovanim zubima prije početka istraživanja, može se pretpostaviti da nije postojala značajna razlika u količini uzorkovanog dentina između grupa.</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju da ne postoji značajna razlika u demografskim karakteristikama ispitanika (pol, starosna dob) i kliničkih karakteristika uzorka (morfološka grupa zuba, površina zuba sa karijesom, vlažnost, konzistencija i boja karijesnog dentina) između ispitivanih grupa.</s><s>Eksperimentalna i DISKUSIJA</s>\n<s>6. DISKUSIJA komparativna grupa nisu se razlikovale u broju aerobnih i anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp. određenih kultivisanjem, kao ni u ukupnom broju anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. određenih metodom qPCR i učestalosti L. casei/paracasei određene PCR na početku istraživanja.</s><s>Jedina značajna razlika je zabilježena u učestalosti vrsta Lactobacillus spp. i to L. paracasei ssp. paracasei 1 i L. paracasei ssp. paracasei 3 jer su izolovane samo u grupi tretiranoj hlorheksidinom kultivisanjem.</s><s>Stoga, može se pretpostaviti da su sve promjene u broju bakterija zabilježene poslije primjene antiseptika posljedica njihovog direktnog djelovanja.</s><s>Identifikacija i određivanje ukupnog broja bakterija (aerobnih i anaerobnih), Streptococcus spp., Lactobacillus spp., kao i pojedinih vrsta Lactobacillus spp. izvršena je kultivisanjem.</s><s>Kultivisanje je metod koji se najčešće koristi za određivanje broja i vrste bakterija u karijesnim kavitetima, kao i za ispitivanje efikasnosti različitih antibakterijskih protokola u terapiji karijesa (Frencken i sar., 2007; Orhan i sar., 2008; Duque i sar., 2009; Rolland i sar., 2011; Maltz i sar., 2012a).</s><s>Ovaj metod se karakteriše zasijavanjem inokuluma odmah po uzimanju uzorka na odgovarajućim hranjivim podlogama u precizno definisanim laboratorijskim uslovima.</s><s>U našem istraživanju, prosječan broj aerobnih i anaerobnih bakterija, Lactobacillus spp. i Streptococcus spp., određen kultivisanjem poslije djelimičnog uklanjanja karijesa, a prije primjene antiseptika je u okvirima onih koji su zabilježeni u drugim sličnim istraživanjima (Bjørndal i Bakterijski sastav lezije predstavlja odraz lokalnih uslova sredine, uključujući i karakteristike same lezije.</s><s>Sve lezije su prije primjene antiseptika klasifikovane na osnovu boje, vlažnosti i konzistencije tkiva kako bi se ispitao mogući uticaj ovih kliničkih karakteristika na bakterijski sastav.</s><s>Rezultati korelacione analize su pokazali da sva tri ispitivana klinička parametra lezije međusobno značajno koreliraju.</s><s>Kako se konzistencija tkiva mijenja od mekših ka tvrđim, tako se mijenja i vlažnost, od vlažnijih ka suvim karijesnim masama, i boja, od svjetlijih ka tamnijim nijansama.</s><s>Ovi rezultati su u skladu sa nalazima koji ukazuju na povezanost boje i konzistencije dentina kao i na poveznost vlažnosti i konzistencije (Orhan i sar., 2008; Corralo i Maltz, 2013).</s><s>Rezultati istraživanja o povezanosti kliničkih karakteristika lezija i broja bakterija pokazuju da je ukupan broj bakterija, kao i broj S. mutans i Lactobacillus spp. je značajno veći u lezijama sa mekšim i vlažnijim karijesnim masama (Ayna i sar., 2003; Orhan i sar., 2008).</s><s>U našem istraživanju broj Lactobacillus spp. je značajno veći u karijesnim lezijama mekše konzistencije, što ukazuje na veću bakterijsku aktivnost u razmekšanom u poređenju sa čvršćim dentinom.</s><s>Postoje analize koje pokazuju da boja karijesnog dentina nije povezana sa stepenom bakterijske infekcije tako da boja nije adekvatan parametar za dijagnostikovanje oboljenja i određivanje aktivnosti lezije (Orhan i sar., 2008; Lula i sar., 2011; Corralo i Maltz, 2013).</s><s>Ipak, veoma čest nalaz u karijesnim kavitetima jesu karijesne lezije tamnije boje i mekše konzistencije, što ukazuje na određenu aktivnost lezije.</s><s>U prilog tome govori i nalaz o značajnoj povezanosti Streptococcus spp. sa lezijama tamnije boje u našem istraživanju.</s><s>Poslije primjene ozona u trajanju od 40 sekundi na karijesni dentin, kultivisanjem bakterija zabilježeno je značajno smanjenje ukupnog broja bakterija za 75,4%, za aerobne, odnosno za 79% za anaerobne bakterije u poređenju sa vrijednostima prije primjene antiseptika.</s><s>Slično smanjenje ukupnog broja bakterija je zabilježeno i poslije primjene 2% hlorheksidina u trajanju od 60 sekundi (77,2% za aerobne i 80% za anaerobne bakterije).</s><s>Razlika između eksperimentalne i komparativne grupe nije bila statistički DISKUSIJA</s>\n<s>6. DISKUSIJA značajna.</s><s>Pored efekta na ukupan broj bakterija, oba terapijska protokola su dovela i do značajnog smanjenja ukupnog broja Lactobacillus spp. i Streptococcus spp., kao i smanjenje učestalosti, iako ne značajnog, pojedinih vrsta Lactobacillus spp..</s><s>Poređenjem antibakterijskog efekta između grupa uočeno je da je broj Lactobacillus spp. bio značajno manji, a broj Streptococcus spp. značajno veći poslije primjene ozona u poređenju sa hlorheksidinom.</s><s>Takođe, broj kaviteta iz kojih su izolovane pomenute bakterijske vrste je bio značajno veći poslije primjene ozona u poređenju sa hlorheksidinom.</s><s>Posmatrano u odnosu na vrstu, značajna razlika je zabilježena u učestalosti L. paracasei ssp. paracasei 1, koja je izolovana u većem broju iz kaviteta u komparativnoj grupi, ali treba imati u vidu da je značajna razlika u učestalosti ove vrste između grupa zabilježena i prije primjene antiseptika.</s><s>Iako nisu doveli do potpune eliminacije bakterija, značajno smanjenje broja bakterija u karijesnom tkivu poslije primjene ozona i hlorheksidina u ovom istraživanju ukazuje na značaj primjene antiseptika u indirektnoj terapiji dobokog karijesa.</s><s>Pored velikog broja in vitro i in situ istraživanja (Nagayoshi i sar., 2004; Polydorou i sar., 2006; Müller i sar., nekoliko studija ispitivan je efekat ozona na kariogene bakterije u kliničkim uslovima primjenom metode kultivisanja.</s><s>U dvije studije zabilježeno je značajno smanjenje broja bakterija poslije djelovanja ozona, ali bez poređenja rezultata sa kontrolnom grupom.</s><s>Baysan i Lynch (2007) su, ispitujući uticaj ozona na mirkroorganizme u primarnim karijesnim lezijama korijena i njegov efekat na progresiju oboljenja, našli da primjena ozona u trajanju od 10 ili 20 sekundi značajno smanjuje ukupan broj mikroorganizama.</s><s>Takođe, na kontrolnim pregledima 3 i 5,5 mjeseci poslije primjene ozona autori su našli da je kod 50,8% od analiziranih lezija došlo do očvršćavanja dentina, kod 41,5% do smanjenja indeksa oštećenja sa vrijednosti 2 na vrijednost 1, a kod 7,7% lezija nisu zabilježili nikakve promjene poslije primjene ozona u trajanju od 10 ili 20 sekundi.</s><s>Klinička studija Dukić i sar. (2013) ukazuje da primjena ozona u trajanju od 40 sekundi na karijesni dentin u dubokim karijesnim lezijama na stalnim molarima dovodi do značajnog smanjenja ukupnog broja bakterija, kao i S. mutans i Lactobacillus spp..</s><s>Nalazi o antibakterijskoj efikasnosti hlorheksidina na karijesni dentin u kliničkim uslovima su različiti.</s><s>Ersin i sar. (2006) su ispitivali uticaj atraumatske restaurativne terapije, kao i antibakterijski uticaj hlorheksidina kao dezinficijensa u karijesnim kavitetima, i to istog oblika koji je korišćen u našem istraživanju.</s><s>Autori su uočili da je 6 mjeseci od završene restaurativne terapije, primjena hlorheksidina dovela do značajnog smanjenja broja bakterija u poređenju sa kontrolnom grupom, u kojoj nije korišćen antiseptik za dezinfekciju.</s><s>Frencken i sar. (2007) su ispitivali efekat dodavanja hlorheksidina glas jonomer cementu u cilju poboljšavanja njegovog antibakterijskog djelovanja u karijesnim kavitetima.</s><s>Autori su zabilježili da 7 dana poslije primjene, kombinacija ova dva materijala značajno smanjuje ukupan broj bakterija u karijesnom i od karijesa očišćenom dentinu i da je to smanjenje značajno veće u poređenju sa kontrolnom grupom (konvencionalni glas jonomer cement).</s><s>Sa druge strane, Wicht i sar. (2004) nisu zabilježili značajan antibakterijski efekat laka koji predstavlja kombinaciju 1% hlorheksidina i 1% timola na ukupan broj bakterija 6 nedjelja poslije primjene na karijesno tkivo za razliku od kombinacije demeklociklina (antibiotika) i triamcinolona (kortikosteroida) u obliku paste.</s><s>Samo u jednoj kliničkoj studiji poređen je efekat gasnog ozona u odnosu na 1% hlorheksidin, kao pozitivnu kontrolnu grupu, na bakterije koje se nalaze u karijesnim kavitetima mliječnih molara (Hauser-Gerspach i DISKUSIJA</s>\n<s>6. DISKUSIJA sar., 2009).</s><s>Rezultati pomenutog istraživanja pokazuju da primjena gasnog ozona u trajanju od 30 sekundi i 1% hlorheksidina u istom trajanju ne dovodi do značajnog smanjenja broja bakterija u otvorenim karijesnim lezijama mliječnih molara.</s><s>Značajno smanjenje nije zabilježeno ni poslije djelimičnog uklanjanja karijesa ni u jednoj od ispitivanih grupa, što je u suprotnosti sa rezultatima našeg istraživanja.</s><s>Razlika u odnosu na naše istraživanje se može pripisati velikom broju bakterija u karijesnom dentinu prije uklanjanja karijesa i primjene antiseptika (log 7,9-odgovara približno 100 miliona ćelija) i u uzorcima dentina poslije djelimičnog uklanjanja karijesa i primjene antiseptika (log 7,5) u pomenutoj studiji.</s><s>Naime, smanjenje broja bakterija je izražajnije ukoliko je početni broj bakterija manji u odnosu na one karijesne lezije koje karakteriše prisustvo većeg broja bakterija (Thanomsub i sar., 2002), kao što je u istraživanju Hauser-Gerspach i sar. (2009).</s><s>U obzir treba uzeti i da se bakterijski sastav karijesnih lezija mliječnih zuba značajno razlikuje i manje je raznolik od sastava bakterija koje se nalaze u karijesnim lezijama stalnih zuba (Aas i sar., 2008).</s><s>Naime, efikasnost antibakterijskih supstanci zavisna je od vrste bakterija na koje djeluju.</s><s>Važan faktor koji determiniše antibakterijsko djelovanje je i doza primjenjenog antiseptika.</s><s>U pomenutom istraživanju korišćen je zatvoreni sistem generatora ozona (HealOzone, KaVo, Biberach, Germany) koji proizvodi ozon u tačno određenoj koncentraciji, od 2100 ppm i protoku od 613 cm3/min.</s><s>Sa druge strane generator ozona primjenjen u našem istraživanju pripada otvorenom sistemu generatora.</s><s>Prema uputstvu proizvođača generator stvara 2,9 mg/s ozona (AV sonda intnezitet 5), odnosno na mjestu primjene od 1 do 300 000 ppm ozona zavisno od izabranog programa, što predstavlja ograničenje ovog načina primjene antiseptika.</s><s>Prednost u odnosu na zatvoreni sistem se ogleda u tome što preko posebnih nastavaka-sondi, ozon može biti primijenjen i na manje dostupna mjesta (parodontalni džep i kanal korijena).</s><s>Pored razlike u koncentracijama ozona, koncentracija primjenjenog 2% hlorheksidina kao komparatora u našem istraživanju je veća od koncentracije primjenjene u studiji Hauser-Gerspach i sar. (2009), gdje je korišćen 1% hlorheksidin.</s>\n<s>Identifikacija i kvantifikacija ukupnog broja anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. i vrste L. casei/paracasei izvršena je i primjenom molekularnih metoda: qPCR ili PCR.</s><s>Analiza broja bakterija qPCR pokazuje da se poslije primjene ozona od 40 sekundi značajno smanjuje broj anaerobnih bakterija (68%) i Lactobacillus spp. (30%) od početnih vrijednosti, dok je učestalost L. casei/paracasei, određena PCR, ostala skoro nepromijenjena.</s><s>Hlorheksidin (2%) primjenjen u trajanju od 60 sekundi je doveo do značajnog smanjenja broj anaerobnih bakterija, za 34,5%, i broja Lactobacillus spp., za 66%, od vrijednosti koje su zabilježene prije primjene antiseptika.</s><s>Vrsta L. casei/paracasei je poslije primjene hlorheksidina izolovana iz sedam od osam kaviteta koji su bili pozitivni na ovu vrstu prije primjene antiseptika.</s><s>Komparativna analiza nije pokazala postojanje značajne razlike u antibakterijskoj efikasnosti između ozona i hlorheksidina.</s><s>Značajno smanjenje broja bakterija poslije primjene antiseptika određeno qPCR metodom, pored već zabilježenog smanjenja broja bakterija kultivisanjem, pokazuje na značaj primjene ozona i hlorheksidina u indirektnoj terapiji dubokog karijesa.</s><s>Uzimajući u obzir da su molekularne metode korišćene za ispitivanje efikasnosti restaurativnih protokola u veoma malom broju studija (Gu i sar., 2010), kao i da u tim studijama nije ispitivana efikasnost ozona i/ili hlorheksidina, nije moguće izvršiti komparativnu analizu dobijenih rezultata.</s><s>PCR predstavlja molekularni metod koji omogućava kvalitativnu identifikaciju određenog mikroorganizma primjenom prajmera za specifičan gen.</s><s>Nedostatak ove metode, u nemogućnosti kvantifikacije broja DISKUSIJA</s>\n<s>6. DISKUSIJA mikroorganizama, prevaziđen je qPCR. qPCR predstavlja enzimsku reakciju u kojoj se dva sintetska oligonukleotidna prajmera i fluoroscentna proba hibridizuju sa nukleotidnom baznom sekvencom koja je karakteristična za ciljani organizam u uzorku.</s><s>Praćenjem oslobađanja fluoroscence sa svakim PCR ciklusom, progresija reakcije i količina DNK mogu da se prate u funkciji vremena, čime je omogućeno određivanje ukupnog broja mikroorganizama, bakterija ili pojedinih bakterijskih vrsta.</s><s>U našem istraživanju ukupan broj anaerobnih bakterija i Lactobacillus spp. određen metodom qPCR kao i učestalosti L. casei/paracasei određena PCR su značajno veće u poređenju sa vrijednostima dobijenim kultivisanjem, što je u skladu sa nalazima i drugih studija gdje je komparirana osjetljivost ove dvije metode identifikacije i kvantifikacije bakterija (Nadkarni i sar., 2002; Martin i sar., 2002; Byun i sar., 2004).</s><s>Veći broj kopija gena u odnosu na broj kolonija određen kultivisanjem, posljedica je veće osjetljivosti qPCR, kojom može da se detektuje između 10 i 108 ćelija (Heid i sar., 1996).</s><s>Osim teoretski veće osjetljivosti qPCR, veći broj bakterija određen ovom molekularnom metodom je posljedica i nekih ograničenja kultivisanja.</s><s>U slučajevima kada se bakterije nalaze u agregatima, kao što je slučaj sa dentalnim plakom i karijesom, disperzija bakterija u pojedinačne ćelije prije zasijavanja na hranjive podloge može biti nepotpuna poslije miješanja uzorka.</s><s>Sa druge strane, pretjerano miješanje koje se koristi u toku kultivisanja može dovesti do smrti ćelije.</s><s>Takođe, mogu se kultivisati samo žive ćelije, ukoliko se bakterijama obezbjede metaboličke i fiziološke potrebe koje imitiraju uslove in vivo.</s><s>Uzmajući u obzir kompleksnost oralne flore i specifične nutritivne potrebe pojedinih bakterija nekada je ove uslove teško obezbjediti u eksperimentalnim uslovima.</s><s>Smatra se da oko 50% oralne flore još uvijek nije moguće kultivisati (Nadkarni i sar., 2002).</s><s>Treba uzeti u obzir i da jedna kolonija na hranjivoj podlozi ne predstavlja uvijek jednu bakterijsku ćeliju, što je još jedan od razloga manjeg broja bakterija određenih kultivisanjem.</s><s>Jedan od glavnih nedostataka qPCR metode je što određuje DNK ne samo živih već i mrtvih i liziranih ćelija u uzorku.</s><s>Tako, stres i oštećenja bakterija uzrokovani djelovanjem antiseptika kao i promjene u njihovoj metaboličkoj aktivnosti (Fogel i sar., 1999) mogu uticati na veći broja bakterija određenih qPCR metodom u poređenju sa kultivisanjem.</s><s>Primjena „reverse-transcriptase“ qPCR (RT-qPCR), kojom se određuje broj samo metabolički aktivnih bakterija, mogla bi dati realniju sliku o odnosu kultivisanja i molekularnih metoda u određivanju broja bakterija u karijesnim uzorcima, kao i efikasnosti pojedinih terapijskih protokola.</s>\n<s>Imajući u vidu da je qPCR osjetljivija metoda za kvantifikaciju bakterija u odnosu na kultivisanje bakterija sa jedne strane, i sa druge strane naše nalaze da se antibakterijski efekat ozona i hlorheksidina ne razlikuje metodom qPCR, zapažene razlike između antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina prema Lactobacillus spp. odnosno Streptococcus spp. dobijene kultivisanjem su najvjerovatnije posljedica manje osjetljivosti metode kultivisanja, a ne razlike u antibakterijskom efektu ozona i hlorheksidina.</s>\n<s>U studiji II ispitivana je biokompatibilnosti ozona u odnosu na tkivo pulpe određivanjem nivoa VEGF i SOD poslije njegove primjene na otvorene dentinske kanaliće u trajanju od 40 sekundi.</s><s>Istraživanjem su obuhvaćeni klinički zdravi i intaktni zubi, bez znakova patoloških promjena u pulpnom tkivu ili apeksnom i lateralnom parodoncijumu.</s><s>Između ispitanika eksperimentalne i kontrolne grupe nije zabilježena značajna razlika u pogledu pola i starosne strukture, uzimajući u obzir da pojedini autori nalaze da starenje ima uticaj na nivo VEGF i SOD u zubnoj pulpi (Davis i sar., 1991; Matsuzaka i sar., 2008).</s><s>Na svakom zubu ispreparisani su duboki kaviteti (2/3 debljine dentina) da bi se imitirali uslovi koji odgovaraju upotrebi ozona kao odontoantiseptika u terapiji dubokog karijesa.</s><s>Preparacija kaviteta je sprovedena uz obilno hlađenje i rotirajući instrumenti su mijenjani poslije svake četvrte preparacije da se spriječi uticaj toplote na tkivo pulpe (Costa i sar., 2011).</s><s>Naime, postoje nalazi koji ukazuju da preparacija kaviteta može dovesti do inflamatorne reakcije u pulpi i povećanja nivoa SOD (Baumgardner i sar., 1999; Varavara i sar., Klinički postupak uzimanja uzoraka sproveo je jedan istraživač, u cilju obezbjeđivanja standardizovane procedure.</s><s>Ispitanici i istraživač su bili upoznati kojoj terapijskoj grupi ispitanik pripada zbog fizičkohemijskih karakteristika generatora ozona.</s><s>Da bi se umanjila pristrasnost prilikom uzimanja uzoraka, pripadnost grupi je određena tek poslije završene preparacije kaviteta, izvlačenjem terapijskog protokola iz zapečaćene koverte.</s><s>Uzorci su kodirani brojevima i analiza je spovedena od strane osobe koja nije učestvovala u kliničkom dijelu istraživanja.</s><s>VEGF je faktor rasta čije prisustvo utiče na vitalnost i funkcionalnosti ćelija (Paranjpe i sar., 2007).</s><s>Iako postoje istraživanja o nivou VEGF u zdravoj pulpi, ovakvih podataka nema za pulpu izloženu djelovanju ozona.</s><s>Rezultati ove studije, dobijene ELISA imunoesejom, su pokazali da je koncentracija VEGF u zdravoj pulpi bila 776,2 pg/ml.</s><s>Ovi nalazi su u skladu sa rezultatima Tran-Hung i sar. (2008) koji su supernatantima dobijenim iz kulture intaktnih ćelija humane pulpe odredili nivo VEGF od 769 pg/ml.</s><s>Ilić i sar. (2012) su našli koncentraciju VEGF od 68 pg/mg u zubnoj pulpi zdravih osoba, a Roberts-Clark i Smith (2000) su u rastvorljivoj frakciji dentina našli koncentraciju VEGF od 63 pg/mg.</s><s>Koncentracija VEGF u pulpi 20 minuta poslije primjene ozona na otvorene dentinske kanaliće zdravih zuba u trajanju od 40 sekundi je bila značajno veća u poređenju sa vrijednošću koja je dobijena za kontrolnu pulpu i iznosila je 1023,4 pg/ml.</s><s>Povećanje nivoa VEGF u zubnoj pulpi ukazuje da ozon može da penetrira kroz dentinske kanaliće i ispolji uticaj na tkivo pulpe poslije primjene u dubokim kavitetima.</s><s>Prema nekim studijama ozon ispoljava antibakterijsko djelovanje u debljini dentina do 2 mm (Hugh, 2005), ali bez horizontalne difuzije sa mjesta primjene (Nakano i sar., 2012).</s><s>Sa druge strane, važno je napomenuti da vodonik peroksid, jedan od produkata raspadanja ozona, zbog rastvorljivosti u vodi i male molekulske mase, lako penetrira kroz dentinske kanaliće do tkiva pulpe (Kwon i sar., 2013; Berger i sar., 2013).</s><s>Istraživanja pokazuju da ozon u krvi dovodi do povećanja koncentracije transformišućeg faktora rasta b1 Bocci 1999; Bocci 2005; Re i sar., 2010).</s><s>Kim i sar. (2009) su pokazali da lokalna primjena ozona na akutno izazvano oštećenje kože eksperimentalnih životinja povećava nivo PDGF, TGF i VEGF i ubrzava zarastanje oštećenog tkiva.</s><s>Povećanje vaskularizacije i nivoa VEGF poslije primjene ozona povezuje se sa stvaranjem ROS, produkata raspadanja ozona, i to u prvom redu vodonik peroksida.</s><s>Poluživot vodonik peroksida u DISKUSIJA</s>\n<s>DISKUSIJA krvi je veoma kratak, 0,5-1 minuta, jer biva neutralisan od strane antioksidativnog sistema organizma, ali ipak dovoljno dug da aktivira brojne biološke procese među kojima i angiogenezu (Sagai i Bocci, 2011; Pecorelli i sar., 2013).</s><s>Pokazano je da ekstraćelijski vodonik peroksid stimuliše ekspresiju VEGF-A i VEGFR2 receptora (receptori za koje se VEGF-A vezuje)(Roy i sar., 2008).</s><s>Intraćelijski vodonik peroksid je neophodan za uspješnu propagaciju angiogenih signala koji nastaju poslije vezivanja VEGF-A za VEGFR-2 i njegove sljedstvene aktivacije (Roy i sar., 2008).</s><s>VEGF je faktor rasta uključen u mnogim fiziološkim i patološkim procesima.</s><s>Povećan nivo VEGF odgovoran je za patološke promjene kod nekih bolesti, kao što su dijabetes melitus ili neoplazme, tako da je primarni cilj u terapiji ovih oboljenja smanjenje efekata VEGF (prevenstveno angiogeneze) (Ho i sar., 2012, Eichten i sar., 2013).</s><s>Sa druge strane, povećanje nivoa VEGF, koje je značajno manje od patološki povećanog nivoa VEGF, poželjno je tokom procesa zarastanja rana (Maulik, 2006).</s><s>U tkivu pulpe VEGF je odgovoran za angiogenezu koja prethodi formiranju reparativnog dentina kao i za diferencijaciju odontoblasta i njihovu aktivnost (Matsushita i sar.</s><s>2000; Scheven i sar.</s><s>2008).</s><s>Značajno je istaći da naši rezultati pokazuju da je nivo VEGF u zdravoj, netretiranoj pulpi sličan nivou VEGF koji je dobijen u istim uslovima u drugim studijama (Tran-Hung i sar., 2008; Ilić i sar., 2012).</s><s>Ovaj nalaz najprije ukazuje na farmakokinetičko svojstvo ozona i njegovih produkata da efikasno prolaze kroz dentinske kanaliće i dospjevaju do pulpnog tkiva.</s><s>Sa druge strane, povećan nivo VEGF od oko 24% u tkivu pulpe poslije primjene ozona korespondira sa prolaznim povećanjem VEGF koje nastaje poslije mehaničke povrede pulpnog tkiva (oko 23%), kako su to pokazali Tran-Hung i sar. (2008).</s><s>Međutim, isti autori su pokazali značajno dozno zavisno povećanje VEGF za oko 31% odnosno oko 49% poslije primjene 50 μM i 100 μM HEMA (monomer koji ulazi u sastav dentalnih adheziva i kompozita) (Tran-Hung i sar., 2008).</s><s>Imajući to u vidu, može se pretpostaviti da je ozon biokompatibliniji u odnosu na HEMA.</s><s>Na biokompatibilnost ozona još više ukazuje podatak da u toku dijabetes melitusa tip 2 patološki porast VEGF u pulpi u odnosu na kontrolne uslove iznosi oko 33% (Ilić i sar., 2012) što je znatno više od onog koji je dobijen poslije primjene ozona (oko 24%).</s><s>Na kraju treba istaći da povećani nivo VEGF zapažen u našoj studiji najvjerovatnije korespondira sa njegovim remineralizacionim potencijalom, koji je zabilježen u pojedinim kliničkim studijama (Baysan i Lynch, 2004).</s><s>Uzimajući u obzir oksidativni potencijal ozona i stvaranje sekundarnih glasnika, ROS i produkata lipidne oksidacije (engl.</s><s>Lipid oxydation products (LOP)), od važnosti je ispitati njegov mogući uticaj na aktivnost antioksidativnih enzima pulpe.</s><s>SOD se smatra jednim od najvažnijih antioksidativnih enzima, čije je prisustvo dokazano u tkivu pulpe u fiziološkim uslovima (Davis i sar., 1991; Bödör i sar., 2007).</s><s>SOD ima ulogu u zaštiti ćelija od nekroze i matriksa od degradacije što omogućava reparaciju tkiva tokom inflamacije (Davis i sar., 1991).</s><s>U ovom istraživanju nivo SOD u zdravoj pulpi kontrolnih zuba je iznosio 92% i bio je značajno veći od onog koji je zabilježen u pulpama izloženim djelovanju ozona (88,7%).</s><s>U većem broju istraživanja pokazano je da ponovljena primjena ozona u toku dužeg vremenskog perioda (od nekoliko dana do nekoliko nedjelja) povećava antioksidativni status kod pacijenata sa koronarnom bolešću i dijabetičnim stopalom posredstvom povećanja nivoa SOD i drugih antioksidativnih enzima (Martínez-Sánchez i sar., 2005; Martínez-Sánchez i sar., 2012; Re i sar., 2014).</s><s>Nasuprot tome, u našem istraživanju ispitivan je neposredni efekat jednokratne primjene ozona.</s><s>U vezi sa tim značajno je istaći da poslije kontakta sa organskim materijama u krvi ozon veoma brzo nestaje (za 2 minute) uz stvaranje ROS i LOP.</s><s>Nastali ROS izaziva prolazno smanjenje antioksidativnog rezervoara krvi, za 2-25% u zavisnosti od DISKUSIJA</s>\n<s>ZAKLJUČCI primijenjene doze, koje se koriguje za manje od 20 minuta (Bocci, 2005).</s><s>Može se smatrati da je SOD u pulpi smanjen za oko 3% zato što je to količina SOD koja je utrošena za smanjenje ROS izazvanog jednokratnom primjenom ozona u preparisani kavitet zuba.</s><s>Odsustvo povećanja nivoa SOD neposredno poslije tretiranja ozonom indirektno ukazuje na činjenicu da preparacija kaviteta nije dovela do inflamatornih promjena u pulpi, kako je nađeno u drugim studijama (Varvara i sar., 2012).</s><s>Moguće je da bi produžavanje opservacionog perioda, poslije jednostruke primjene, ili ponovljene aplikacije, kako je preporučeno u terapiji karijesa, bilo povezano sa povećanjem nivoa antioksidativne zaštite, što bi ukazalo na značajnu ulogu ozona u odgovoru pulpe na povredu i infekciju.</s>\n<s>1. Jednokratna primjena ozona u preparisani kavitet zuba kao i primjena 2% hlorheksidina, kao antiseptika, prouzrokuje značajno smanjenje ukupnog broja aerobnih i anaerobnih bakterija.</s><s>Rezultati dobijeni kultivisanjem bakterija.</s>\n<s>2. Jednokratna primjena ozona u preparisani kavitet zuba kao i primjena 2% hlorheksidina, kao antiseptika, prouzrokuje značajno smanjenje ukupnog broja Lactobacillus spp.</s><s>Rezultati dobijeni kultivisanjem bakterija.</s>\n<s>3. Nema razlike u učestalosti pojedinih vrsta Lactobacillus spp. poslije jednokratne primjene ozona u preparisani kavitet zuba kao i primjene 2% hlorheksidina, kao antiseptika.</s><s>Rezultati dobijeni kultivisanjem bakterija.</s>\n<s>4. Jednokratna primjena ozona u preparisani kavitet zuba kao i primjena 2% hlorheksidina, kao antiseptika, prouzrokuje značajno smanjenje ukupnog broja bakterija Streptococcus spp..</s><s>Rezultati dobijeni kultivisanjem bakterija.</s>\n<s>5. Jednokratna primjena ozona u preparisani kavitet zuba kao i primjena 2% hlorheksidina, kao antiseptika, prouzrokuje značajno smanjenje ukupnog broja anaerobnih bakterija.</s><s>Rezultati dobijeni qPCR metodom.</s>\n<s>6. Jednokratna primjena ozona u preparisani kavitet zuba kao i primjena 2% hlorheksidina, kao antiseptika, prouzrokuje značajno smanjenje ukupnog broja Lactobacillus spp..</s><s>Rezultati dobijeni qPCR metodom.</s>\n<s>7. Nema razlike u učestalosti vrste L. casei/paracasei poslije jednokratne primjene ozona kao i 2% hlorheksidina, kao antiseptika u preparisani kavitet zuba.</s><s>Rezultati dobijeni PCR metodom.</s><s>8. Komparativna analiza rezultata o antibakterijskoj efikasnosti jednokratno primjenjenog ozona i 2% hlorheksidina u ispreparisan kavitet zuba pokazuje da su oba antiseptika podjednako efikasna.</s><s>9. Poslije jednokratne primjene ozona kao antiseptika u kavitet zuba nivo VEGF u tkivu zubne pulpe je povećan u odnosu na kontrolne netretirane kavitete što ukazuje da ozon i njegovi produkti prolaze kroz dentinske kanaliće i povećavaju nivo VEGF (farmakokinetički aspekt), kao i da je ta količina biokompatibilna sa pulpnim tkivom; šta više da je taj VEGF uključen u procese reparativne dentinogeneze.</s><s>10.</s><s>Poslije jednokratne primjene ozona kao antiseptika u kavitet zuba nivo SOD u tkivu zubne pulpe je za oko 3% smanjen u odnosu na nivo u kontrolnim netretiranim kavitetima što ukazuje da je ozon aktivirao antioksidativni sistem zubne pulpe.</s>\n<s>СТОМАТОЛОШКОЈ ТЕРАПИЈИ: АНТИБАКТЕРИЈСКИ ЕФЕКАТ И УТИЦАЈ НА VEGF У  резултат сопственог истраживачког рада;  да докторска дисертација у цјелини ни у дјеловима није била предложена за стицање било које дипломе на другим високошколским установама;  да су резултати коректно наведени и</s>\n<s>АНТИБАКТЕРИЈСКИ ЕФЕКАТ И УТИЦАЈ НА VEGF У ЗУБНОЈ ПУЛПИ__________ Изјављујем да је штампана верзија моје докторске дисертације истовјетна електронској верзији коју сам предао/ла.</s>\n<s>Ову изјаву дајем у сврху похрањивања моје докторске дисертације у Дигитални репозиторијуму Универзитета у Источном Сарајеву.</s>\n<s>Моју докторску дисертацију похрањену у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Источном Сарајеву и доступну у отвореном приступу могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла.</s>\n<s> Ауторство – некомерцијално – без прерада (CC BY-NC-ND)  Ауторство – некомерцијално – дијелити под истим условима (CC BY-NC-SA)  Ауторство – дијелити под истим условима (CC BY-SA) Потпис аутора</s>\n<s>1. Ауторство (CC BY).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце, чак и у комерцијалне сврхе.</s><s>Ово је најслободнија од свих лиценци.</s><s>2. Ауторство - некомерцијално (CC BY-NC).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дјела.</s><s>3. Ауторство - некомерцијално - без прерада (CC BY-NC-ND).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, без промјена, преобликовања или употребе дјела у свом дјелу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дјела.</s><s>У односу на све остале лиценце, овом лиценцом се ограничава највећи обим права коришћења дјела.</s><s>4. Ауторство - некомерцијално - дијелити под истим условима (CC BY-NC-SA).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дјела и прерада.</s>\n<s>5. Ауторство - без прерада (CC BY-ND).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, без промјена, преобликовања или употребе дјела у свом дјелу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дјела.</s>\n<s>6. Ауторство – делити под истим условима (CC BY-SA).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дјела и прерада.</s><s>Слична је софтверским лиценцама, односно лиценцама отвореног кода.</s><s>Напомена: Овај текст није саставни дио изјаве аутора о коришћењу, већ представља објашњење појединих лиценци.</s>"}
{"dc.title": "Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbomlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću", "dc.creator": "Damjanović, Srđan", "dc.source": "Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Elektrotehnički fakultet Istočno Sarajevo", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/65070959-1a9f-4e3c-b133-d7cccd379b42/download", "subject": "?", "id": "ues_2", "text": "<s>Krunu rada protkanu stazom uspjeha, posvećujem ženi Slobodanki, ženi koja je omeđila granice moje sreće, bogatstvu naše ljubavi Teodori i Mihailu, te voljenim roditeljima Miri i Mirku koji neprestano mislite za dobro svoje djece.</s><s>NOVA REŠENJA AKVIZICIONOG SISTEMA NA STANICAMA ZA ISPITIVANJE TURBOMLAZNIH MOTORA SA SMANJENOM MERNOM NESIGURNOŠĆU Rezime</s>\n<s>Predmet naučne rasprave u doktorskoj disertaciji je realizacija nove savremene stanice za ispitivanje turbo-mlaznih motora, koja predstavlja kompleksnu tehnološku celinu, u koju je ugrađen merno akvizicioni sistem.</s><s>Merno akvizicioni sistem realizovan je sa novim algoritmom za akviziciju i obradu mernih signala, kao i proračun korigovanih parametara turbo-mlaznih motora, uz pridruživanje odgovarajuće merne nesigurnosti.</s><s>U uvodnim delovima rada opisane su stacionarne ispitne stanice u kojima se nakon remonta turbo-mlaznog motora vrši ispitivanje u raznim radnim režimima.</s><s>Tom prilikom se meri veliki broj parametara motora.</s><s>Većina procesa koji se tom prilikom snimaju su kratkotrajni, pa se jedino rešenje za zapisivanje (registrovanje) fizičkih procesa mora zasnivati na brzom računarski vođenom akvizicionom sistemu.</s>\n<s>Centralni deo rada posvećen je praktičnoj realizaciji merno akvizicionog sistema, koji se koristi prilikom ispitivanja karakteristika turbo-mlaznih motora koji se ugrađuju u borbene avione Galeb i Orao, i koji predstavlja izuzetno kompleksan tehnički problem.</s><s>Prikazano je kako se ovim akvizicionim sistemom mora ostvariti istovremeno merenje više desetina signala koji se međusobno razlikuju po prirodi, naponskom nivou i dinamici.</s><s>Od akvizicionog sistema se zahtevaju visoke performanse što uključuje brojne vidove obrade mernih signala uz ostvarenje male kombinovane merne nesigurnosti.</s><s>Stručni doprinos predstavlja prezentovanje, odmah nakon obavljenog testa, rezultata ispitivanja svedenih na standardne atmosferske uslove, na osnovu čega se donose zaključci o valjanosti izvršenog remonta, odnosno ispravnosti turbo-mlaznih motora.</s><s>Posebno poglavlje disertacije posvećeno je određivanju i izražavanju merne nesigurnosti u skladu sa propisima datim od međunarodnih organizacija iz oblasti zakonske metrologije.</s><s>Predstavljeni su izvori i tipovi merne nesigurnosti.</s><s>Izvršena je analiza kako funkcija raspodele rezultata merenja utiče na izražavanje merne nesigurnosti.</s><s>Sa praktičnog stanovišta od posebnog interesa je poglavlje disertacije u kome se prikazuju konkretni primeri proračuna mernih nesigurnosti.</s>\n<s>Na kraju disertacije opisan je postupak proračuna merne nesigurnosti za sve signale koji se mere akvizicionim sistemima u stabilnim radnim režimima, što predstavlja korak dalje jer se do sada za obradu i izražavanje rezultata primenjivala klasična matematička disciplina, tzv. teorija grešaka.</s><s>Prikazana je komparativna analiza mernih nesigurnosti za 18 signala koji su snimani u stabilnom radnom režimu maksimal M1 motora MM – 17, sa starim i novim algoritmom za akviziciju i obradu mernih signala.</s><s>Pokazan je naučni doprinos novog algoritma, koji u poređenju sa starim, ima manju mernu nesigurnost.</s>\n<s>Praktična vrednost rezultata disertacije potvrđena je eksperimentalno, ispitivanjem više različitih turbo-mlaznih motora na ispitnim stanicama.</s><s>Glavni naučni doprinos realizacije i primene akvizicionog sistema na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a je unapređenje procesa ispitivanja i smanjenje vremena ispitivanja.</s><s>Time se ostvaruju uštede u utrošku goriva, ulja i električne energije.</s><s>Primena akvizicionih sistema u ispitivanju turbo-mlaznih motora je veoma značajan rezultat, jer tržište danas konstantno zahteva umanjenje cene ispitivanja, ali ujedno i poboljšanje kvaliteta ispitivanja.</s>\n<s>4.2.2.</s><s>Deo glavnog programa koji opisuje etaloniranje akvizicionog sistema ..............</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Predmet naučne rasprave u doktorskoj disertaciji je realizacija nove savremene stanice za ispitivanje turbo-mlaznih motora (u daljem tekstu TMM-a), koji se ugrađuju u borbene avione Galeb i Orao.</s><s>Ova ispitna stanica predstavlja kompleksnu tehnološku celinu, u koju je ugrađen merno akvizicioni sistem.</s><s>Od akvizicionog sistema se zahtevaju visoke performanse što uključuje brojne vidove merenja i obrade mernih signala.</s><s>Merno akvizicioni sistem realizovan je sa novim algoritmom za akviziciju i obradu mernih signal, kao i proračun korigovanih parametara TMM-a, uz pridruživanje odgovarajuće merne nesigurnosti.</s><s>Ovo predstavlja korak dalje jer se do sada za obradu i izražavanje rezultata primenjivala klasična matematička disciplina, tzv. teorija grešaka.</s><s>Prvobitna verzija algoritma za akviziciju, obradu i etaloniranje mernih signala na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a ruske proizvodnje detaljno je analizirana u magistarskom radu od strane autora.</s><s>U savremeno organizovanoj društvenoj zajednici život i rad se ne može zamisliti bez merenja.</s><s>Merenjem čovjek produžava domašaj svojih čula.</s><s>Nema robe koja nije merena pre nego što je dospela u razmenu, niti prirodne spoznaje koja ne počiva na merenim vrednostima.</s><s>Industrijsku proizvodnju ne možemo zamisliti bez merenja, a i kvalitet proizvoda se određuje merenjem.</s><s>Čovekova zaštita od opasnosti koje mu prete od okoline ili medicinska dijagnoza i terapija zasnovane su na rezultatima merenja.</s><s>Da bi se pokazalo koliki se značaj, za celokupni proces ljudskog društva, pridaje merenjima, popularno je istaći izreke poznatih naučnika.</s><s>Tako je V. Tomson, lord Kelvin rekao: \"Ako možete izmeriti ono o čemu govorite, i izraziti ga brojevima, vi znate nešto o njemu, ali ako to niste u stanju, znanje vam je slabo i nedovoljno; ono može biti početak saznanja, ali ste u vašim mislima jedva kročili ka Nauci, pa ma kakav bio predmet vašeg interesovanja.\" D. I. Mendeljejev: \"Nauka počinje tamo gde počinju Tehnološki progres na polju merenja bio je izuzetno buran u nekoliko zadnjih desetina godina.</s><s>Tome su, između ostalog, doprineli zahtevi vazduhoplovstva za istovremenim preciznim merenjima velikog broja veličina u dinamičkim uslovima.</s><s>Kako je potreba za merenjima rasla, tehnologija izvođenja merenja se sve više oslanjala na električne i elektronske metode.</s><s>Do ovoga je došlo iz najmanje dva razloga.</s><s>Prvo, većina veličina, kao temperatura, masa, sila, ubrzanje, brzina, pomeraj, svetlost, zvuk i pritisak, mogu se danas jednostavno transformisati u električnu veličinu (signal).</s><s>Drugo, kada se merna informacija jednom dobije u električnom obliku, ona može lako da se obradi, prikaže, memoriše i naknadno posmatra posle završetka merenja.</s><s>Jedan od najkompleksnijih problem merenja u vazduhoplovstvu je ispitivanje turbo-mlaznih motora na stacionarnoj ispitnoj stanici.</s><s>Stacionarne ispitne stanice su složeni namenski objekti, na kojima se vrši simulacija svih radnih režima u kojima se motor može naći u toku leta aviona.</s><s>Ispitivanje na stacionarnoj ispitnoj stanici predstavlja završnu aktivnost u procesu remonta TMM-a, pre njegove ugradnje na avion.</s><s>Prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici meri se veliki broj različitih parametara.</s><s>Ovi parametri se mere u kratkom vremenskom periodu na motoru, postolju na koje je motor postavljen i ispitnoj ćeliji u kojoj se nalazi motor sa postoljem.</s><s>Zato najbolje rešenje za zapisivanje (registrovanje) fizičkih procesa na ispitnoj stanici mora biti zasnovano na brzom računarski vođenom akvizicionom sistemu.</s><s>Ovi merni sistemi odlikuju se kompleksnom strukturom i visokim mernim performansama, koje moraju biti usklađene sa strogim kriterijuma propisanih kod testiranja vazduhoplovne opreme i motora predviđenih za ugradnju u savremene letelice.</s><s>U odnosu na broj mernih signala koji se mere na TMM-u prilikom leta aviona, na ispitnoj stanici se meri puno više mernih signala na motoru i postolju na koje je motor postavljen.</s><s>Tako se na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a koji se ugrađuju u borbene avione Mig 21 (tip MM-16 i MM-17) nalaze 63 merna instrumenta, a na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a koji se ugrađuju u borbene avione Galeb i Orao (tip VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41) nalaze 34 merna instrumenta.</s><s>Prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici ispitivač stalno prati i zapisuje pokazivanje 20 do 30 mernih instrumenata, zavisno od režima rada motora.</s><s>Pokazivanje nekih mernih instrumenata ispitivač prati samo povremeno, dok pokazivanje nekih mernih instrumenata ispitivač prati samo prilikom postavljanja TMM-a na ispitno postolje i prilikom konzervacije TMM-a, a posle završenog ispitivanja.</s><s>Neki režimi rada TMM-a traju kratko.</s><s>Zato ispitivač nije u mogućnosti da u istom trenutku prati i ručno zapiše sve parametre potrebne za donošenje odluke u skladu sa kriterijumima prihvatljivosti datim u specifikaciji proizvođača TMM-a.</s><s>Zato se javlja veliki subjektivni uticaj ispitivača na rezultate merenja parametara motora.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Zbog potrebe da se istovremeno precizno meri veliki broj mernih signala na ispitnoj stanici, predviđena je ugradnja merno-akvizicionog sistema kako bi se povećala brzina i pouzdanost, a smanjila merna nesigurnost merenja.</s><s>Merno-akvizicioni sistem (u daljem tekstu akvizicioni sistem) povezuje sve merne instrumente na ispitnoj stanici u jednu celinu koju nazivamo merni sistem.</s><s>Merni podaci prikupljeni pomoću akvizicionog sistema treba da se obrade, prikažu i memorišu.</s><s>Izmerene vrednosti mogu se prikazati na ekranu računara i štampati na štampaču.</s><s>U toku ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici, svi izmereni parametri motora, snimljeni u realnim atmosferskim uslovima, potrebno je da se u što kraćem vremenu preračunaju (koriguju) na vrednosti pri standardnim atmosferskim uslovima (temperatura vazduha 15 oC i atmosferski pritisak 1013 mbar), bez obzira na realne uslove pri snimanju parametara.</s><s>Suština korekcije izmerenih parametara motora na standardne atmosferske uslove leži u tome da se omogući poređenje osnovnih radnih parametara motora sa parametrima koje je propisao proizvođač, a koji su dati za standardne atmosferske uslove.</s><s>Upotrebom akvizicionog sistema prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici, korigovani parametri se dobijaju u realnom vremenu dok traje ispitivanje motora.</s><s>Na osnovu izmerenih i proračunatih korigovanih parametara može se odmah oceniti da li je remont dobro obavljen ili je potrebno izvršiti dodatna podešavanja na motoru.</s><s>U slučaju da korigovani parametri motora malo odstupaju od granica koje je propisao proizvođač, mogu se izvršiti neka manja podešavanja dok motor radi.</s><s>U slučaju da korigovani parametri motora puno odstupaju od granica koje je propisao proizvođač, treba prekinuti ispitivanje, dok se ne otkloni kvar na motoru, da se ne bi nepotrebno trošilo gorivo za ispitivanje na ostalim radnim režimima.</s><s>Sva ova snimanja na ispitnoj stanici rade se sa ciljem da se otkrije i otkloni svaki eventualni problem u radu motora na zemlji, a pre njegove ugradnje u avion.</s><s>Kada se motor ugradi u avion, isti mora da zadovolji izuzetno veliku pouzdanost u radu, u svim režimima u kojima motor može da se nađe prilikom leta aviona.</s><s>U disertaciji su predloženi orginalni algoritmi za akviziciju i obradu mernih signala, kao i proračun korigovanih parametara motora, uz pridruživanje odgovarajuće merne nesigurnosti.</s><s>Novi algoritmi su prvo primenjeni i testirani na ispitnoj stanici za ispitivanje turbo-mlaznih motora VIPER.</s><s>Ova nova rešenja akvizicionog sistema sa smanjenom mernom nesigurnošću zatim su primenjena i na akvizicioni sistem na ispitnoj stanici za TMM-re MM-16 i MM-17.</s><s>Opisano je određivanje merne nesigurnosti za rezultate ispitivanje TMM-a, uz uzimanje u obzir svih izvora merne nesigurnosti u skladu sa važećim međunarodnim preporukama iz oblasti merne nesigurnosti.</s><s>Glavni program za akviziciju i obradu mernih signala napisan je u programskom jeziku Visual Basic 6.0.</s><s>U glavnom programu napisani su i proračuni za korigovanje izmerenih parametara motora.</s><s>U softverskom paketu Agilent VEE PRO 6.0. urađeni su uslužni programi za komunikaciju PC računara sa akviziciono-kontrolnim jedinicama HP3497A i HP3852A, koje su ugrađene na ispitnim stanicama.</s><s>Izmereni i korigovani parametri motora čuvaju se u bazama podataka napravljenim u MICROSOFT ACCESS-u.</s><s>U MICROSOFT EXCEL-u prikazuju se krive motora koje prestavljaju dijagrame nacrtane na osnovu izračunatih korigovanih parametra motora.</s><s>Metrologija je nauka o merenju.</s><s>Merenje je skup postupaka koji imaju za cilj određivanje vrednosti veličine.</s><s>Vrednost veličine je kvantitativan iznos veličine, uglavnom izražen u obliku proizvoda brojne vrednosti i merne jedinice.</s><s>Rezultat merenja je vrednost dobijena merenjem koja se pripisuje mernoj veličini.</s><s>Poznato je da su metoda merenja i merna sredstva osnovni elementi mernog procesa.</s><s>Pri tome se, naravno, misli isključivo na ispravna merna sredstva.</s><s>Merno sredstvo je ispravno ne samo kada je funkcionalno ispravno, već i kada su potvrđene njegove metrološke karakteristike propisane od strane proizvođača.</s><s>Metrološka aktivnost, u okviru koje se proveravaju metrološke karakteristike mernih sredstava naziva se etaloniranje.</s><s>Metrološka laboratorija ML-16 Vazduhoplovnog Zavoda \"ORAO\" (u daljem tekstu VZ \"ORAO\") vrši etaloniranje svih mernih instrumenata koji se nalaze na ispitnim stanicama za ispitivanje TMM-a.</s><s>Prilikom etaloniranja vodi se računa da najveća dopuštena greška etalona bude najmanje tri puta manja od greške merila koje se etalonira.</s><s>Etaloniranje instrumenata na ispitnim stanicama obavlja se svaka tri meseca zbog pojačanih zahteva za kontrolom kvaliteta remonta TMM-a u VZ \"ORAO\".</s><s>Na ovaj način se dobija veća pouzdanost, a smanjuje nesigurnost merenja prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Rezultat svakog realnog merenja sadrži u sebi određenu nesigurnost, što znači da se idealno tačna vrednost merene veličine ne može saznati.</s><s>Uzroci mernih nesigurnosti mogu biti veoma brojni i po pravilu se ne mogu svi uzeti u obzir.</s><s>Da bi se postigla jednoobraznost u izražavanju mernih rezultata vodeće institucije međunarodnog metrološkog sistema, 1993 godine objavile su Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti.</s><s>Do tada za obradu i izražavanje rezultata primenjivala se klasična matematička disciplina, tzv. teorija grešaka.</s><s>Pojam greška merenja odnosi se isključivo na razliku između dobijenog rezultata i odgovarajuće vrednosti dobijene pomoću etalonskog mernog instrumenta.</s><s>Načini obrade rezultata nisu bili standardizovani pa je bilo teško poređenje istih merenja izvršenih u različitim laboratorijama.</s><s>Zbog toga je za svaki merni rezultat uveden pojam „merna nesigurnost“.</s><s>Obradom mernih rezultata na način opisan u Uputstvu dobija se merni rezultat, merna nesigurnosti i statistička sigurnost sa kojom važe dobijeni podaci.</s>\n<s>Merna nesigurnost je parametar, pridružen rezultatu merenja, koji karakteriše rasipanje izmerenih vrednosti koje se opravdano mogu pripisati merenoj veličini.</s><s>Usvojeno je da se merna nesigurnost označava slovom u. Osnovni princip je da se svakom podatku o mernoj nesigurnosti pridruži odgovarajuća funkcija raspodele, kao i verovatnoća, odnosno statistička sigurnost.</s><s>Standardna merna nesigurnost u, po definiciji, jednaka je standardnom odstupanju s. Statistička sigurnost koja odgovara standardnoj mernoj nesigurnosti, zavisi od raspodele koja se pripisuje datom rezultatu merenju.</s><s>Proširena merna nesigurnost U , predstavlja umnožak standardne merna nesigurnosti i koeficijenta proširenja k, tj. U = k u .</s><s>Proširenoj mernoj nesigurnosti odgovara visoka vrednost statističke sigurnosti.</s><s>To znači da se merena veličina sa velikom sigurnošću nalazi u intervalu xs  U. Postoje dva osnovna tipa merne nesigurnosti: tip A i tip B. Postoji i tzv. kombinovana merna nesigurnost koja je uglavnom kombinacija ova dva tipa merne nesigurnosti.</s>\n<s>Merna nesigurnost tip A određuje se isključivo metodom statističke obrade rezultata.</s><s>Iz ovog sledi da merna nesigurnost tip A postoji samo ako se radi o merenju koje je ponovljeno više puta i koje uglavnon ima Gausovu raspodelu.</s>\n<s>Merna nesigurnost tip B određuje se svim ostalim metodama, izuzev statističke analize.</s><s>Merna nesigurnost tip B može se odrediti i kod pojedinačnog merenja, kada merna nesigurnost tip A ne postoji.</s><s>Valjano određivanje merne nesigurnosti tip B pretpostavlja upotrebu svih raspoloživih podataka i saznanja o korištenoj mernoj opremi, o uticaju parametara okruženja na merenje, o raznim vrstama smetnji i dr. Pri tome je neophodno pridružiti adekvatnu funkciju raspodele ovoj mernoj nesigurnosti.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>2. MERNI INSTRUMENTI NA ISPITNOJ STANICI ZA VIPER MOTORE Osnovna delatnost Vazduhoplovnog Zavoda \"ORAO\" je remont i serijska proizvodnja TMM-a po licenci engleske firme Rolls Royce.</s><s>Vazduhoplovni Zavod \"ORAO\" vrši generalni remont TMM-a tipa VIPER (serije 200, 500, 600) engleskog proizvođača Rolls Royce i TMM-a tipa MM-16, MM-17 i RD33 ruske proizvodnje, uz istovremeno objedinjavanje vrhunskih tehnologija zapadnih i istočnih proizvođača motora.</s><s>Pored generalnog remonta vrši se i opravka motora prema stanju i održavanje motora u eksploataciji.</s><s>Vazduhoplovni Zavod \"ORAO\" je verifikovani proizvođač određene game rezervnih delova za poznate svetske firme: Rolls Royce, General Electric i Snecma.</s><s>Obavezan remont avionskih TMM-a radi se posle određenog broja sati rada na avionu ili posle isteka vremenskog roka eksploatacije ili skladištenja.</s><s>Skup aktivnosti koje zaokružuju remontni ciklus motora su:</s>\n<s>3) Defektoskopija – otkrivanje pukotina bez razaranja materijala (penetrantska metoda, magnetnofluksna metoda, ultrazvučna metoda, vrtložne struje, rentgen i endoskopija).</s><s>4) Regeneracija korištenih delova radi produženja roka upotrebe.</s><s>5) Tehnologija regeneracije i zaštite delova depozicijom metalnih, karbidnih kao i svih vrsta kombinacija metal-karbid prevlaka metodama Plasma spraying, HVOF, Flame spraying i PVD metodom, metoda galvanske zaštite (tvrdo hromiranje, srebrenje, kadmijumizacija, eloksiranje, niklovanje, bruniranje i slično), alitiranje i sermetal.</s><s>6) Vrhunska tehnologija na polju mašinske obrade, obrade deformacijom, zavarivanja (TIG, elektrootporno, snopom elektrona EBW i visokotemperaturno lemljenje).</s><s>7) Impregnacija u vakuumu.</s>\n<s>8) Termička obrada u vakuumu i zaštitnoj atmosferi.</s><s>9) Tehnologija površinskog ojačavanja delova metodama bombardovanja mikroelementima (shoot peeaning), ultrazvučno ojačanje i vibroojačanje.</s><s>10) Savremeni uređaji za statičko i dinamičko balansiranje obrtnih sklopova.</s><s>11) Ispitivanje agregata i sklopova na savremenim ispitnim uređajima.</s><s>12) Kompletna ekvivalentna homologaciona i verifikaciona ispitivanja motora i komponenti motora.</s>\n<s>13) Ispitivanje motora na ispitnoj stanici.</s><s>Poslednja aktivnost u procesu remonta TMM-a, a pre njegove ugradnje na avion, je ispitivanje TMM-a na stacionarnoj ispitnoj stanici.</s><s>Stacionarne ispitne stanice su namenski objekti, na kojima se vrši simulacija svih radnih režima u kojima se motor može naći u toku leta aviona.</s><s>Na ispitnoj stanici meri se veliki broj parametara motora.</s><s>Ovi parametri se mere u kratkom vremenskom periodu na motoru, postolju na koje je motor postavljen i ispitnoj ćeliji u kojoj se nalazi motor sa postoljem.</s><s>U odnosu na broj mernih signala koji se mere na TMM-u prilikom leta aviona, na ispitnoj stanici se meri puno više mernih signala na motoru i postolju na koje je motor postavljen.</s><s>Ovi merni sistemi odlikuju se kompleksnom strukturom i visokim mernim performansama, koje moraju biti usklađene sa strogim kriterijuma propisanih kod testiranja vazduhoplovne opreme i motora predviđenih za ugradnju u savremene letelice.</s><s>Cilj ispitivanja TMM-a je ocena kvaliteta izvršenog remonta motora.</s><s>Propisane granice u kojima moraju da se nalaze parametri motora, prilikom ispitivanja na ispitnoj stanici, date su za standardne atmosferske uslove (temperatura vazduha 15 oC i atmosferski pritisak 1013 mbar), bez obzira na realne uslove pri snimanju parametara.</s><s>Zato se posle ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici svi izmereni parametri, snimljeni u realnim atmosferskim uslovima, preračunavaju na vrednosti pri standardnim atmosferskim uslovima (u literaturi poznati pod nazivom korigovani parametri motora).</s><s>Na osnovu izračunatih korigovanih parametara TMM-a radi se procena da li je remont TMM-a dobro obavljen ili je potrebno izvršiti dodatna Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>2) Pranje i čišćenje delova. podešavanja na motoru.</s><s>Do sada se ovaj proračun radio na računaru naknadno, tek posle završenog ispitivanja TMM-a.</s><s>Upotrebom akvizicionog sistema prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici, korigovani parametri se dobijaju u realnom vremenu dok traje ispitivanje motora.</s><s>Na osnovu izmerenih i proračunatih korigovanih parametara može se odmah oceniti da li je remont dobro obavljen ili je potrebno izvršiti dodatna podešavanja na motoru.</s><s>U slučaju da korigovani parametri motora malo odstupaju od granica koje je propisao proizvođač, mogu se izvršiti neka manja podešavanja dok motor radi.</s><s>U slučaju da korigovani parametri motora puno odstupaju od granica koje je propisao proizvođač, treba prekinuti ispitivanje, dok se ne otkloni kvar na motoru, da se ne bi nepotrebno trošilo gorivo za ispitivanje na ostalim radnim režimima.</s><s>Na taj način se smanjuje vreme ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Smanjenjem vremena ispitivanja smanjuje se utrošak goriva, ulja i električne energije.</s><s>Sve ovo dovodi do smanjenja cene ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Sva ova snimanja na ispitnoj stanici rade se sa ciljem da se otkrije i otkloni svaki eventualni problem u radu motora na zemlji, a pre njegove ugradnje u avion.</s><s>Kada se motor ugradi u avion, isti mora da zadovolji izuzetno veliku pouzdanost u radu, u svim režimima u kojima motor može da se nađe prilikom leta aviona.</s><s>Na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a tip MM-16 i MM-17 nalaze se 63 merna instrumenta.</s><s>Na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a VIPER nalaze se 34 merna instrumenta.</s><s>Tokom ispitivanja TMM-a ispitivač stalno prati i zapisuje pokazivanje 15 do 25 mernih instrumenata, zavisno od režima rada.</s><s>Pokazivanje nekih mernih instrumenata ispitivač prati samo povremeno, dok pokazivanje nekih mernih instrumenata ispitivač prati samo prilikom postavljanja TMM-a na ispitno postolje i prilikom konzervacije TMM-a posle završenog ispitivanja.</s><s>Za sve merne instrumente koji se nalazi na ispitnoj stanici ustrojena je \"evidencija merila\" koja sadrži: naziv, identifikacioni broj (skraćeno i.b.), vrstu mernog signala, merno mesto priključka (ili davača) za merenje posmatranog mernog signala, merni opseg, deklarisanu klasu tačnosti, proizvođača instrumenta, princip rada, naziv etalona sa kojim se radi etaloniranje navedenog instrumenta i prisustvo mernog signala na akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A.</s><s>Identifikacioni broj je jedinstven sedmocifren broj koji je pridružen pojedinačnom merilu i služi za identifikaciju u bazi podataka metrološke laboratorije ML-16 VZ \"ORAO\".</s><s>U ovoj bazi podataka čuvaju se osnovni podaci o svakom mernom instrumentu i rezultati svakog etaloniranja.</s><s>Na slici 2.1. prikazan je merno-upravljački pult na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a MM-16 i MM-17 na koju je ugrađen akvizicioni sistem.</s><s>Instrumenti na ovom merno-upravljačkom pultu opisani su u mom magistarskom radu \"Razvoj i etaloniranje akvizicionog sistema na stanici za ispitivanje turbomlaznih motora\".</s><s>Na slici 2.2. prikazan je merno-upravljački pult na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a VIPER na koju je takođe ugrađen akvizicioni sistem.</s><s>Na ovoj slici pozicija 4 predstavlja akviziciono kontrolnu jedinicu HP3497A, pozicija 29 je personalni računar na kome je glavni program za akviziju parametara motora, a pozicija 30 je monitor na kome se prikazuju rezultati merenja.</s><s>Ovaj mernoupravljački pult je rađen po uzoru na pult koji je napravila američka kompanija Central Engineering Company.</s><s>Veliki broj instrumenata na merno-upravljačkom pultu je američke proizvodnje, pa zbog toga pokazivanje ovih instrumenata nije u zakonskim SI jedinicama.</s><s>Za svaki takav instrument merni opseg je dat u jedinicama koje su na instrumentu i u zakonskim SI jedinicama.</s><s>Evidencija mernih instrumenata na ispitnoj stanici za ispitivanje VIPER motora: merni signal: Potisak motora, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Ro merno mesto: merna ćelija na pokretnom postolju motora proizvođač: BLH ELECTRONICS</s>\n<s>2) Pranje i čišćenje delova. princip rada: meri silu pomoću merne ćelije koja radi na principu mernih traka etaloniranje: pomoću kidalice zadaje se istovremeno ista sila na etalonsku i mernu ćeliju koja se koristi na ispitnoj stanici.</s><s>Direktno se poredi pokazivanja sile izmerene na instrumentu koji se etalonira, sa silom koja se meri etalonskom mernom ćelijom i digitalnim meračem sile Bofors</s>\n<s>2. MERNI INSTRUMENTI NA ISPITNOJ STANICI ZA VIPER MOTORE Slika 2.1.</s><s>Izgled merno upravljačkog pulta na ispitnoj stanici za motore MM-16 i MM-17 Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Slika 2.2.</s><s>Izgled merno upravljačkog pulta na ispitnoj stanici za VIPER motore 2. MERNI INSTRUMENTI NA ISPITNOJ STANICI ZA VIPER MOTORE 2) Digitalni termometar, i.b.2271377, (pozicija 5 na slici 2.2.): merni signal: Temperatura izduvnih gasova, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu T4 merno mesto: na motoru</s>\n<s>temperature hladnog spoja etaloniranje: radimo tako što odspojimo termopar sa instrumenta, a na njegovo mesto dovodimo naponski signal sa kalibratora temperature DORIC koji ima automatsku kompenzaciju hladnog spoja</s>\n<s>temperature hladnog spoja paralelno ovom instrumentu signal sa termopara K tip kompenzacionim kablom K-tip vodi se na digitalni bar graf za merenje temperature, koji ima analogni izlaz sa koga se istosmerni napon proporcionalan pokazivanju bar grafa vodi na akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>3) Digitalni bar graf za merenje temperature, i.b.2271393, (pozicija 6 na slici 2.2.): merni signal: Temperatura izduvnih gasova, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu T4 merno mesto: na motoru</s>\n<s>temperature hladnog spoja etaloniranje: radimo tako što odspojimo termopar sa instrumenta, a na njegovo mesto dovodimo naponski signal sa kalibratora temperature DORIC koji ima automatsku kompenzaciju hladnog spoja</s>\n<s>4) Digitalni merač masenog protoka, i.b.2933018, (pozicija 15 na slici 2.2.): merni signal: Protok goriva, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Qg merno mesto: turbina u gorivnoj instalaciji u sobi goriva proizvođač: QUANTUM DYNAMICS</s>\n<s>jedinicu HP3497A princip rada: broji impulse, koji dolaze sa magnetnog davača na turbininskom meraču protoka, i množi ih sa vremenskom bazom (koja se računa na osnovu hemiskih karakteristika goriva) da bi se dobio maseni protok goriva. etaloniranje: metoda direktnog poređenja protekle količine goriva (konstantan protok u otvorenu posudu za određeni interval vremena) i mase goriva u posudi izmerene na vagi ili direktnim poređenjem sa protokom goriva kroz etalonsku turbinu koja je postavljena u seriju sa turbinom koja se etalonira</s>\n<s>jedinicu HP3497A paralelno ovom instrumentu naizmenični signal sa turbine vodi se na pojačalo (koje frekvenciju naizmeničnog signala pretvara u istosmerni napon).</s><s>Istosmerni napon sa pojačala, proporcionalan pokazivanju instrumenta vodi se na akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>temperature hladnog spoja etaloniranje: radimo ledom i termos bocom na 0 oC, a uljnim kupatilom za temperature Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>6) Digitalni termometar, i.b.2918593, (pozicija 7 na slici 2.2.): merni signal: Temperatura vazduha na ulazu u motor, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu T1</s>\n<s>proizvođač: DORIC princip rada: meri otpor dvožično sa otpornog termometra Pt100 etaloniranje: radimo ledom i termos bocom na 0 oC, a uljnim kupatilom za temperature istosmerni napon koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>pretvara u naizmenični napon etaloniranje: direktno poređenje sa sistemom Ling Atec (vibrator, etalonski akcelerometar B&K i merač vibracija) za etaloniranje davača vibracija istosmerni napon koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>pretvara u naizmenični napon etaloniranje: direktno poređenje sa sistemom Ling Atec (vibrator, etalonski akcelerometar B&K i merač vibracija) za etaloniranje davača vibracija 9) Filtar signala vibracija, i.b.2000321, (pozicija 1 na slici 2.2.): merni signal: Vibracije na motoru</s>\n<s>proizvođač: Endeveco princip rada: iz mernog signala vibracija na motoru izdvaja samo signal koji je na frekvenciji 3 dB oko postavljene frekvencije na filteru etaloniranje: direktno poređenje sa sistemom Ling Atec (vibrator, etalonski akcelerometar B&K i merač vibracija) za etaloniranje davača vibracija 10) Analogni istosmerni ampermetar, i.b.2003796, (pozicija 11 na slici 2.2.): merni signal: Struja istosmernog bloka opterećenja motora merno mesto: na istosmernom bloku opterećenja proizvođač: Simpson USA</s>\n<s>proizvođač: Endeveco princip rada: instrument sa pokretnim namotajem koji meri naponski signal sa šenta (0 etaloniranje: direktno poređenje sa naponskim kalibratorom Takeda Riken 2. MERNI INSTRUMENTI NA ISPITNOJ STANICI ZA VIPER MOTORE 11) Analogni istosmerni ampermetar, i.b.2263945, (pozicija 12 na slici 2.2.): merni signal: Struja ventila LPC na motoru merno mesto: na motoru</s>\n<s>proizvođač: Simpson USA princip rada: instrument sa pokretnim namotajem etaloniranje: direktno poređenje sa strujnim kalibratorom Takeda Riken merni signal: Broj obrtaja kompresora niskog pritiska, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu N1</s>\n<s>proizvođač: Standard USA princip rada: meri frekvenciju sa tahogeneratora koji se nalazi na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa generatorom funkcija HP3325A istosmerni napon (0 do 10) V koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta vodi se na akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>proizvođač: SMITS princip rada: meri frekvenciju sa tahogeneratora koji se nalazi na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom obrtomera UMC 7000-4 na koji je postavljen avionski tahogenerator</s>\n<s>14) Manometar analogni, i.b.2446142, (pozicija 31 na slici 2.2.) i elektronski davač pritiska, merni signal: Barometarski pritisak, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Bo merno mesto: manometar analogni na komandno upravljačkom pultu, a elektronski davač pritiska u ispitnoj ćeliji</s>\n<s>proizvođač: SMITS merni opseg: manometar (0 do 3,4) bar, elektronski davač (800 do 1100) mbar klasa tačnosti: za manometar 0,1% mernog opsega, za elektronski davač 0,1% mernog opsega</s>\n<s>proizvođač: SMITS proizvođač: manometra Wallace&Tiernan USA , elektronskog davača Setra Sistems princip rada: manometar ima aneroid, elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu</s>\n<s>proizvođač: SMITS etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>15) Manometar analogni, i.b.2244309, (pozicija 28 na slici 2.2.) i elektronski davač pritiska, merni signal: Pritisak goriva na ulazu u motor, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Pgum</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: manometar (0 do 7) bar, elektronski davač (0 do 7) bar apsolutno klasa tačnosti: za manometar 0,5% mernog opsega, za elektronski davač 0,1% mernog opsega</s>\n<s>merno mesto: na motoru proizvođač: manometra Duragauge, elektronskog davača Setra Sistems princip rada: manometar ima Burdonovu cev, elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu</s>\n<s>merno mesto: na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>16) Manometar analogni, i.b.2244317, (pozicija 26 na slici 2.2.) i elektronski davač pritiska, merni signal: Pritisak goriva osnovnog kolektora, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Pgok</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: manometar (0 do 100) bar, elektronski davač (0 do 100) bar klasa tačnosti: za manometar 0,5% mernog opsega, za elektronski davač 0,1% mernog opsega</s>\n<s>merno mesto: na motoru proizvođač: manometra Duragauge, elektronskog davača Setra Sistems princip rada: manometar ima Burdonovu cev, elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu</s>\n<s>merno mesto: na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa klipnim manometrom sa tegovima Negreti Zambra sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>17) Manometar analogni, i.b.2244325, (pozicija 24 na slici 2.2.) i elektronski davač pritiska, merni signal: Pritisak goriva dopunskog kolektora, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Pgdk</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: manometar (0 do 120) bar, elektronski davač (0 do 150) bar klasa tačnosti: za manometar 0,5% mernog opsega, za elektronski davač 0,1% mernog opsega</s>\n<s>merno mesto: na motoru proizvođač: manometra Duragauge, elektronskog davača Setra Sistems princip rada: manometar ima Burdonovu cev, elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu</s>\n<s>merno mesto: na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa klipnim manometrom sa tegovima Negreti Zambra sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>18) Manometar analogni, i.b.2244333, (pozicija 27 na slici 2.2.) i elektronski davač pritiska, merni signal: Pritisak ulja na ulazu u motor, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Puum merno mesto: na motoru</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: manometar (0 do 5) bar, elektronski davač (0 do 10) bar klasa tačnosti: za manometar 0,5% mernog opsega, za elektronski davač 0,1% mernog opsega</s>\n<s>merno mesto: na motoru proizvođač: manometra Duragauge, elektronskog davača Setra Sistems princip rada: manometar ima Burdonovu cev, elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu</s>\n<s>merno mesto: na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>19) Manometar analogni, i.b.2244341, (pozicija 25 na slici 2.2.) i elektronski davač pritiska, merni signal: Pritisak ulja na izlazu iz hidropumpe, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Puihp</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: manometar (0 do 360) bar, elektronski davač (0 do 350) bar klasa tačnosti: za manometar 0,5% mernog opsega, za elektronski davač 0,1% mernog opsega</s>\n<s>merno mesto: na motoru proizvođač: manometra Duragauge, elektronskog davača Setra Sistems princip rada: manometar ima Burdonovu cev, elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu</s>\n<s>merno mesto: na motoru etaloniranje: direktno poređenje sa klipnim manometrom sa tegovima Negreti Zambra 2. MERNI INSTRUMENTI NA ISPITNOJ STANICI ZA VIPER MOTORE sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>proizvođač: Duragauge princip rada: manometar ima Burdonovu cev etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 21) Digitalni merač pritiska, i.b.2244440, (pozicija 17 na slici 2.2.): merni signal: Pritisak ulja na ulazu u hidropumpu, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Puuhp</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: elektronski davač (0 do 7) bar apsolutno klasa tačnosti: za elektronski davač 0,1% mernog opsega proizvođač: elektronskog davača Setra Sistems princip rada: elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>22) Digitalni merač pritiska, i.b.2244374, (pozicija 20 na slici 2.2.): merni signal: Pritisak startnog goriva, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu Psg merno mesto: na motoru</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: elektronski davač (0 do 7) bar klasa tačnosti: za elektronski davač 0,1% mernog opsega proizvođač: elektronskog davača Setra Sistems princip rada: elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>23) Digitalni merač pritiska, i.b.2244416, (pozicija 16 na slici 2.2.): merni signal: Pritisak vazduha na izlazu kompresora, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu P2</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: elektronski davač (0 do 15) bar klasa tačnosti: za elektronski davač 0,1% mernog opsega proizvođač: elektronskog davača Setra Sistems princip rada: elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>24) Digitalni merač pritiska, i.b.2244465, (pozicija 22 na slici 2.2.): merni signal: Pritisak motorskog vazduha A, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu PmvA</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: elektronski davač (0 do 1) bar klasa tačnosti: za elektronski davač 0,1% mernog opsega proizvođač: elektronskog davača Setra Sistems princip rada: elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>25) Digitalni merač pritiska, i.b.2244473, (pozicija 18 na slici 2.2.): merni signal: Pritisak motorskog vazduha B, skraćeni naziv u akvizicionom sistemu PmvB</s>\n<s>merno mesto: na motoru merni opseg: elektronski davač (0 do 1) bar klasa tačnosti: za elektronski davač 0,1% mernog opsega proizvođač: elektronskog davača Setra Sistems princip rada: elektronski davač pritiska radi na piezoelektričnom principu etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 sa elektronskog davača pritiska istosmerni napon (0 do 5) V vodi se na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A</s>\n<s>princip rada: kvarcni oscilator etaloniranje: direktno poređenje sa digitalnim brojačem Racal 27) Manometar u gorivnoj sobi, i.b.2933117: merni signal: Pritisak motorskog ulja</s>\n<s>princip rada: Burdonova cev etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 28) Živin termometar u gorivnoj sobi, i.b.2908002: merni signal: Temperatura motorskog ulja merno mesto: na rezervoaru motorskog ulja u gorivnoj sobi princip rada: stakleni termometar punjen tečnošću etaloniranje: radimo ledom i termos bocom na 0 oC, a uljnim kupatilom za temperature 29) Manometar u gorivnoj sobi, i.b.2933109: merni signal: Pritisak ulja za konzervaciju motora merno mesto: na rezervoaru ulja za konzervaciju motora u gorivnoj sobi proizvođač: Wika</s>\n<s>princip rada: Burdonova cev etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 30) Živin termometar u gorivnoj sobi, i.b.2908010: merni signal: Temperatura ulja za konzervaciju merno mesto: na rezervoaru ulja za konzervaciju u gorivnoj sobi princip rada: stakleni termometar punjen tečnošću etaloniranje: radimo ledom i termos bocom na 0 oC, a uljnim kupatilom za temperature 31) Manometar u gorivnoj sobi, i.b.2933091: merni signal: Pritisak hidroulja</s>\n<s>princip rada: Burdonova cev etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 32) Živin termometar u gorivnoj sobi, i.b.2908028: merni signal: Temperatura hidroulja</s>\n<s>princip rada: Burdonova cev merno mesto: na rezervoaru hidroulja u gorivnoj sobi princip rada: stakleni termometar punjen tečnošću etaloniranje: radimo ledom i termos bocom na 0 oC, a uljnim kupatilom za temperature 33) Manometar u gorivnoj sobi, i.b.2933075: merni signal: Pritisak hidroulja na levoj motorskoj hidropumpi merno mesto: na levoj motorskoj hidropumpi u gorivnoj sobi proizvođač: Wika</s>\n<s>princip rada: Burdonova cev etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 34) Manometar u gorivnoj sobi, i.b.2933083: merni signal: Pritisak hidroulja na desnoj motorskoj hidropumpi merno mesto: na desnoj motorskoj hidropumpi u gorivnoj sobi proizvođač: Wika</s>\n<s>princip rada: Burdonova cev etaloniranje: direktno poređenje sa kalibratorom pritiska Druck DPI 605 Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Zbog potrebe da se istovremeno precizno meri veliki broj mernih signala na ispitnoj stanici, predviđena je ugradnja merno-akvizicionog sistema kako bi se povećala brzina i pouzdanost, a smanjila merna nesigurnost merenja.</s><s>Merno-akvizicioni sistem (u daljem tekstu akvizicioni sistem) povezuje sve merne instrumente na ispitnoj stanici u jednu celinu koju nazivamo merni sistem.</s><s>Merni podaci prikupljeni pomoću akvizicionog sistema treba da se obrade, prikažu i memorišu.</s><s>Izmerene vrednosti mogu se prikazati na ekranu računara i štampati na štampaču.</s><s>Memorisane izmerene vrednosti omogućavaju da se naknadno rade razne analize rezultata ispitivanja TMM-a.</s><s>Ovo skraćuje vreme ispitivanja i dovodi do smanjenja utroška goriva, ulja i električne energije prilikom ispitivanja TMM-a.</s><s>Sve ovo utiče na smanjenje troškova ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Osnovu ugrađenog akvizicionog sistema čini akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A, davači mernih signala i personalni računar.</s><s>Radom akvizicionog sistema upravlja korisnički program koji se izvršava na personalnom računaru.</s>\n<s>Kod mernih instrumenata koji koriste ugrađeni računar posebne namene, prisustvo računara, najčešće mikroračunara nema značaja za operatera, jer on uglavnom nema mogućnost izmene programa.</s><s>Računari opšte namene koji se dodaju mernim instrumentima u mernim procesima i procesima upravljanja zasnovani su na mikroračunarima i miniračunarima, a programirani su u jezicima visokog nivoa.</s><s>Oni su otvoreni prema operatoru tako da on ima mogućnost da modifikuje zadatak koji računar treba da preuzme.</s>\n<s>Može se sa pravom reći da doba akvizicije u merenjima započinje primenom modernih računara.</s><s>Posmatrajući električne i neelektrične veličine, bilo je sasvim logično da se akvizicija merenja zasnovana na primeni računara široko razvije prvo kod merenja električnih veličina, s obzirom da je tu merna informacija sadržana u električnom signalu.</s><s>Sa druge strane, dodatni impuls razvoju akvizicije merenja neelektričnih veličina bio je nastanak nove generacije pretvarača neelektričnih u električne veličine.</s><s>Računari su se prvo počeli primenjivati u vojnom vazduhoplovstvu, kao upravljački i kontrolni element, za istovremena precizna merenja velikog broja veličina u dinamičkim uslovima.</s><s>Danas se računar primenjuje u merenjima u svim privrednim i industrijskim granama sa pet osnovnih uloga: 1) Da obezbjeđuje pristupačnu i moćnu mašinu za računanje, sposobnu da za potrebe mernog procesa obavlja sva potrebna izračunavanja od jednostavnih algebarskih operacija, do složenih procena spektra Furijerove transformacije.</s><s>2) Da upravlja mernim procesom, povezujući pojedinačna merna sredstva u jedinstven akvizicioni merni sistem, sa mogućnošću optimizacije metroloških karakteristika mernog sistema kao celine.</s><s>3) Da memoriše i čuva rezultate merenja na disketama ili diskovima velikog kapaciteta.</s><s>Pun doprinos ove uloge računara ostvaruje se samo kada se u punoj meri koristi naredna uloga računara.</s>\n<s>4) Da obrađuje rezultate merenja koristeći matematički aparat, a posebno matematičku statistiku, imajući u vidu unapred zadate relacije, propisane nacionalnim ili međunarodnim standardima.</s><s>5) Da proizvodi dokumenta kao što su izveštaji o merenjima i ispitivanjima, tabelarne preglede rezultata merenja, grafičke prezentacije rezultata u vidu dijagrama.</s><s>Imajući u vidu sve uloge računara, kao jedan od najznačajnijih faktora u primeni računara pojavljuje se upravo interakcija između ovih pet uloga.</s><s>Univerzalnost računara je karakteristika koju ne poseduje ni jedno drugo tehničko sredstvo, i predstavlja njegovu veliku prednost, koja mu omogućuje opisane uloge u mernom procesu.</s>\n<s>Već iz izloženog jasno je da primena računara u metrologiji dovela do ogromnih promena u mernoj tehnici, posebno kada su u pitanju električne veličine.</s><s>Doprinos računara u metrologiji vremenom se povećavao, upravo sa njegovim stalnim razvojem i usavršavanjem i danas možemo da kažemo da se on u osnovi sastoji u sledećem:</s>\n<s>1) Proširene su mogućnosti metrologije, jer je automatizovanje merenja primenom računara omogućilo da se izvode i ona merenja koja bez računara nije bilo moguće obaviti, s obzirom da su zahtevala da se u kratkom vremenskom intervalu izvrši veoma veliki broj merenja sa velikim brojem mernih tačaka.</s>\n<s>2) Povećan je kvalitet merenja smanjenjem ukupne merne nesigurnosti s obzirom na sledeće: a) uticaj subjektivnog faktora pri merenjima sveden je na najmanju meru, isključivanjem mogućih grubih grešaka pri očitavanju, zapisivanju ili obradi rezultata merenja, b) ostvarena je skoro potpuna identičnost postupka merenja, što je u mnogome poboljšalo ponovljivost rezultata merenja i time smanjilo slučajnu komponentu merne nesigurnosti kod višestruko ponovljenih merenja,</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću c) po pravilu, povećan je broj mernih tačaka, kao i broj ponovljenih merenja po jednoj mernoj tački u odnosu na klasična merenja, što takođe smanjuje slučajnu komponentu merne nesigurnosti,</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću d) omogućena je automatizovana primena korekcija, čime je smanjen broj neisključenih sistematskih grešaka, a time i sistematska komponenta merne nesigurnosti, e) omogućeno je izvođenje mernog postupka izvan radnog vremena, kada su smanjene smetnje svih vrsta, a posebno noću kada su optimalni uslovi za vrlo precizna merenja.</s><s>3) Smanjeni su troškovi merenja, jer je: a) skraćeno vreme merenja, a kompletni izveštaji o merenju se dobijaju odmah po završetku mernog postupka,</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću b) smanjeno angažovanje stručnog kadra, s obzirom da veći deo mernog postupka može da se odvija bez kontrole operatora, ili pod kontrolom manje stručnog kadra, c) produženo raspoloživo radno vreme na 24 sata dnevno.</s><s>4) Omogućena je automatizacija etaloniranja, što je podiglo kvalitet i smanjilo vreme etaloniranja klasičnih etalona i mernih sredstava.</s>\n<s>5) Postupak merenja i postupak obrade rezultata merenja nisu razdvojeni, jer se rezultati merenja mogu prikazivati odmah ili naknadno putem reprodukcije sa zapisa snimljenih na računaru.</s><s>Vidi se da primena računara u metrologiji ima niz prednosti, ali ima i par nedostataka koji se mogu svesti na sledeće:</s>\n<s>1) Dodatni troškovi nabavke računarske opreme i nabavke ili izrade potrebnih programa.</s><s>2) Neophodnost kompatibilnosti korištenih mernih sredstava računarskoj opremi, odnosno prilagođenost svih jedinica mernog sistema istom interfejsu.</s><s>3) Neophodnost zamene starih generacija mernih instrumenata novim programabilnim mernim instrumentima ili instrumentima koji imaju električni izlazni signal koji može da se vodi na merno-akvizicioni sistem.</s>\n<s>Blok šema realizovanog sistema za akviziciju parametara turbo-mlaznih motora VIPER na stacionarnoj ispitnoj stanici prikazana je na slici 3.1.</s><s>Osnovni delovi sistema za akviziciju parametara - Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A; - Davači mernih signala;</s>\n<s>Rad akvizicionog sistema zasniva se na prenosu informacija između njegovih sastavnih jedinica.</s><s>Kod akviziciong sistema rezultati merenja i upravljački signali prenose se u digitalnom obliku.</s><s>Radi toga se protok informacija koristi u dve svrhe: a) upravljanja, i</s>\n<s>Slika 3.1.</s><s>Blok šema akvizicionog sistema na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a PC računar služi za upravljanje kompletnim procesom merenja na akvizicionom sistemu.</s><s>Na PC računaru nalazi se program \"AKVIZICIJA\" koji preko HP-IB interfejsa šalje komande prema akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A.</s><s>Ovaj program određuje vrste merenja koja treba obaviti, koji signal da se meri, kada da se meri, na kojoj kartici, kojim voltmetrom, sa kojom brzinom i gde treba da se smeste izmereni podaci.</s>\n<s>Prenos podataka se prvo vrši od svih davača prema akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A (analogni signali).</s><s>Kada analogni signal dođe u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A, on se u njoj preko multipleksera prvo prenosi do voltmetra.</s><s>U voltmetru se meri analogni signal i ta vrednost se pretvara u digitalnu vrednost u A/D konvertoru u definisanim vremenskim intervalima ili se dužina vremenskog intervala zadaje preko računara.</s><s>Po završetku A/D konverzije digitalna vrednost izmerenog signala preko HP-IB kabla dalje se prenosi do PC računara, gde se vrši obrada signala i prikaz merene veličine na monitoru ili štampanje na štampaču.</s><s>Dobijena vrednost se koristi kao vizuelna informacija i može poslužiti za nadgledanje toka procesa i za upravljanje parametrima procesa ispitivanja.</s><s>Izmerene vrednosti parametara motora koriste se u proračunu korigovanih parametara motora.</s>\n<s>U skladu sa zadatkom mernog sistema, moguće je izvesti različite matematičke operacije, koje su često vezane za pretraživanje baze podataka, nad rezultatima merenja dobijenim od akvizicionog sistema.</s><s>U mnogim slučajevima dovoljno je uporediti izmerene vrednosti sa unapred postavljenim granicama, da bi se dobila jednostavna odluka \"ide/ne ide\".</s><s>Drugi zadatak akvizicionog sistema je prikaz na monitoru i memorisanje rezultata merenja u obliku pogodnom za dalju digitalnu obradu.</s><s>Memorisane izmerene vrednosti omogućavaju da se naknadno radi analiza rezultata ispitivanja TMM-a.</s><s>Ovo skraćuje vreme ispitivanja i dovodi do smanjenja utroška goriva, ulja i električne energije prilikom ispitivanja TMM-a.</s><s>Sve ovo utiče na smanjenje troškova ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Sistemsko vreme i sistemski datum sa računara, kada je izvršeno merenje, takođe se memorišu, sa rezultatima merenja u bazu podataka.</s><s>Na taj način se otklanja uticaj subjektivnog faktora prilikom zapisivanja rezultata merinja, kao i vremena kada je to merenje obavljeno.</s><s>Osnovu realizovanog akvizicionog sistema čini akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A.</s><s>Komponente akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A biće opisane u poglavlju 3.3.</s><s>Akvizicionokontrolna jedinica HP3497A, zavisno od ugrađene kartice, može da meri električni napon, električnu struju, električnu otpornost, temperaturu, vreme i frekvenciju.</s><s>Zbog toga je neophodno da se za merenja nekih neelektričnih veličina koriste pretvarači neelektričnih veličina u električni napon, električnu struju ili električnu otpornost.</s><s>Davači koji su upotrebljeni na ispitnoj stanici za akviziciju parametara TMM-a VIPER biće opisani u poglavlju 3.4.</s>\n<s>Za merenje parametara TMM-a i proračun korigovanih parametara TMM-a u stabilnim radnim režimima potrebno je da se mere sledeći signali: - pet temperatura (davači: termoparovi K tip i otporni termometar Pt100); - dvanaest pritisaka (pretvarači daju naponski signal); - potisak (pretvarač daje naponski signal); - protok goriva (pretvarač daje naponski signal); - broj obrtaja (pretvarač daje naponski signal); - vibracije (pretvarač daje naponski signal).</s><s>Preporučena minimalna konfiguracija PC računara za rad programa za akviziciju parametara TMMa na ispitnoj stanici:</s>\n<s>- HP-IB kartica za PC računar (tip: Agilent 82350A) - UPS (uređaj za besprekidno napajanje sa baterijama).</s><s>HP-IB kartica služi za povezivanje PC računara preko HP-IB kabla sa akviziciono-kontrolnom jedinicom HP3497A.</s><s>HP-IB kartica koja se ugrađuje u računar može se zameniti sa USB/GPIB interfejsom (tip: Agilent 82357A).</s><s>USB/GPIB interfejs se na računar spaja na USB port, a na akvizicionokontrolnu jedinicu HP3497A na HP-IB port.</s><s>Kolor štampač se koristi za štampanje izmerenih i korigovanih parametara nakon proračuna parametara TMM-a.</s><s>Štampač treba podesiti da štampa na A4 (ili po potrebi A3) formatu i Portrait (uspravnoj) orentaciji papira.</s>\n<s>Računar i monitor napajaju se preko UPS-a, a akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A i štampač priključeni su direktno na mrežu 220 V. Kapacitet UPS-a mora da obezbedi dovoljno vremena operateru, da u slučaju iznenadnog nestanka napona mreže zatvori programa za akviziciju parametara motora, ugasi Windows operativni sistem i računar.</s><s>Ovo je potrebno uraditi kako ne bi došlo do eventualnih oštećenja softvera i hardvera na računaru.</s>\n<s>3.3.</s><s>KOMPONENTE AKVIZICIONO-KONTROLNE JEDINICE HP3497A Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A, koja je ugrađena na stacionarnu stanicu za ispitivanje TMM-a VIPER, može velikom brzinom da meri veliki broj različitih mernih veličina.</s><s>Akvizicionokontrolna jedinica HP3497A sastoji se od sledećih komponenti: - kontrolna jedinica sa displejom;</s>\n<s>- HP-IB kartica za komunikaciju sa računarom; - HP 44422A FET multiplekser sa 20 kanala, slot 000; - HP 44422A FET multiplekser sa 20 kanala, slot 100; - HP 44422A FET multiplekser sa 20 kanala, slot 200; - HP 44426A jednokanalni brojač, slot 300; - HP 44420A integracioni voltmetar (5 1/2 digita) , slot 400.</s><s>Blok šema merenja akviziciono-kontrolnom jedinicom HP3497A prikazana je na slici 3.2.</s><s>Kada analogni signal koji se želi meriti dođe u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A, on se u njoj prvo vodi na multipleksersku karticu.</s><s>Tu se izvrši, ako je potrebno, pojačanje analognog signala.</s><s>Ako analogni signal dolazi sa termopara, onda se na ovoj kartici vrši automatska kompenzacija temperature hladnog spoja.</s><s>Zatim analogni signal dolazi na FET meltiplekser, koji u jednom trenutku prema integracionom voltmetru propušta samo jedan analogni signal.</s><s>U voltmetru se meri analogni signal i ta vrednost se pretvara u digitalnu vrednost u A/D konvertoru u definisanim vremenskim intervalima ili u vremenskim intervalima čija se dužina zadaje preko računara.</s><s>Po završetku A/D konverzije digitalna vrednost izmerenog signala ide u glavni procesor akviziciono-kontrolne jedinice gde se obrađuje.</s><s>Iz glavnog procesora preko HP-IB kabla digitalni signal se dalje prenosi do PC računara.</s><s>U PC računaru se vrši obrada digitalnog signala i prikaz izmerene veličine na monitoru ili štampanje na štampaču.</s>\n<s>Akviziciono kontrolna jedinica HP3497A ima mogućnost da integracionim voltmetrom HP44420A multipleksiranjem kanala u jednom mernom ciklusu, koji se ponavlja (skenira) u definisanim vremenskim intervalima, meri više različitih mernih signala.</s><s>Tokom multipleksiranja akviziciono kontrolna jedinica spaja na integracioni voltmetar, u jednom trenutku, jedan kanal i izvrši merenje signala na njemu.</s><s>Pre početka skeniranja kanala, potrebno je napraviti listu kanala (multiplekserski, relejni ili digitalni) na kojima se želi meriti ili vršiti upravljanje.</s><s>Kanali koji nisu u listi preskaču se u toku skeniranja.</s><s>Na taj način povećava se brzina merenja željenih signala, odnosno smanjuje merna nesigurnost merenja.</s><s>Merna nesigurnost se smanjuje jer za isti vremenski interval, koliko traje jedan merni ciklus, može da se poveća broj odbiraka po jednom merenju.</s>\n<s>Integracioni voltmetar HP 44420A može se koristiti za merenje istosmernog ili naizmeničnog napona, istosmerne ili naizmenične struje (dodavanjem eksternog šent otpornika), otpornosti (dvožično ili četvorožično) i temperature (otpornim termometrima, termistorima i termoparovima).</s><s>Akvizicionokontrolna jedinica HP3497A podržava merenje temperature termoparovima tip B, E, J, K, N, R, S i T, sa automatskom kompenzacijom temperature hladnog kraja.</s><s>U ovom projektu korišten je za merenje temperature sa termoparova K tip.</s><s>Ovaj voltmetar može se koristiti i za merenje istosmernog ili naizmeničnog napona ili četvorožično merenje otpora preko vanjskih priključnica (koje se nalaze sa Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>3.3.1.</s><s>Integracioni voltmetar HP44420A zadnje strane kartice).</s><s>Integracioni voltmetar u ovom projektu je korišten za merenje signala koji služe za proračun parametara TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Ovaj voltmetar može koristi \"offset\" kompenzaciju prilikom merenja otpora i \"autozero\" za sve tipove merenja.</s><s>Rezolucija ovog voltmetra je 3 1/2 do 5 1/2 digita.</s>\n<s>Blok šema merenja integracionim voltmetrom prikazana je na slici 3.2.</s><s>Kada analogni signal sa multipleksera dođe u integracioni voltmetar on ulazi u kolo za prikupljanje signala.</s><s>Ovo kolo se sastoji od prekidačkih kola, kola za izbor mernih opsega i pojačavačkih kola.</s><s>Ulazni naponski signal se pogodnim izborom prekidača, oslabljivača i pojačavača dovodi unutar mernog opsega unutrašnjeg voltmetra.</s><s>Integracionom voltmetru se može dopustiti da sam bira merni opseg korištenjem opcije AUTORANGE.</s><s>Fiksni merni opsezi se mogu zadavati preko tastera na prednjoj ploči akviziciono kontrolne jedinice ili programski preko računara.</s><s>Automatski izbor mernog opsega se koristi kada se dovoljno ne poznaje očekivana vrednost mernog signala, ili kada se ulazni signal menja unutar više mernih opsega integracionog voltmetra.</s><s>Međutim, kada se želi ostvariti veća brzina merenja, onda je bolje programirati fiksni merni opseg za svaki kanal.</s><s>Zato jer je integracionom voltmetru potrebno više vremena za merenje kada je programirana opcija AUTORANGE.</s><s>Ako je ulazni signal DC napon onda se ulazno kolo sastoji od oslabljivača za signale visokog napona, odnosno od pojačala za signale niskog napona.</s><s>Ako je ulazni signal AC napon onda se ulazno kolo koristi da pretvori AC signal u ekvivalentnu DC vrednost (RMS vrednost).</s><s>Merenje otpornosti se ostvaruje dovođenjem na nepoznati otpornik poznate DC struje (iz integracionog voltmetra) i merenjem pada napona na tom otporniku.</s>\n<s>Slika 3.2.</s><s>Blok šema merenja integracionim voltmetrom A/D konvertor je jedan od najvažnijih delova integracionog voltmetra.</s><s>Merne karakteristike integracionog voltmetra u mnogome zavise od A/D konvertora, jer on utiče na rezoluciju merenja, brzinu očitanja i sposobnost otklanjanja ulaznog šuma.</s><s>Na ove karakteristike A/D konvertora najviše utiče vreme integracije.</s><s>Vreme integracije je vreme u kome A/D konvertor odabira ulazni signal.</s><s>Što je vreme integracije veće, veća je rezolucija i manja merna nesigurnost, a smanjuje se brzina merenja.</s><s>Postoji više tehnika A/D konverzije ali se one uglavnom mogu podeliti na integracione i neintegracione.</s><s>Integracionom tehnikom A/D konvertorima se meri usrednjena vrednost signala kroz definisane vremenske intervale, tako da se otklanjaju mnogi izvori šuma.</s><s>Neintegracionom tehnikom A/D konvertorima se meri trenutna vrednost signala, plus šum u toku vrlo kratkog vremena.</s><s>Neintegracionom tehnikom A/D konvertorima se postiže veća brzina merenja ali i puno veća merna nesigurnos.</s><s>Integracioni voltmetar HP44420A u akviziciono kontrolnoj jedinici HP3497A koristi integracionu tehniku A/D konverzije.</s>\n<s>Glavni procesor integracionog voltmetra ima svoj operativni sistem sa kojim upravlja različitim sistemskim resursima i potrebama.</s><s>On kontroliše: prikupljanje ulaznog signala, sinhronizaciju multipleksiranja signala, izbor mernog opsega, izbor oslabljivača ili pojačavača i A/D konverziju.</s><s>Glavni procesor takođe kalibriše merne rezultate i pretvara vrednost napona, struje ili otpora u odgovarajuću fizičku veličinu (n.p.r. temperaturu, pritisak, protok itd.).</s><s>Može, takođe, da kontroliše da li izmerene vrednosti prelaze unapred postavljene alarm vrednosti, kao i da izmerene i alarm vrednosti smešta u internu memoriju.</s><s>Komande se glavnom procesoru mogu zadavati preko tastera na prednjoj ploči akviziciono kontrolne jedinice ili programski preko računara.</s><s>Primer programa, napisanog u programu VEE Pro 6.0., za merenje istosmernog napona pomoću voltmetra HP44420A (koji je korišten u akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A za merenje parametara motora na ispitnoj stanici) dat je u primeru 3.1. 3. AKVIZICIONI SISTEM</s>\n<s>!</s><s>Poništavanje komande koja je trenutno aktivna !</s><s>Otvara kontakt svih analognih kanala prema voltmetru</s>\n<s>!</s><s>VA1 uključena automatska nula na voltmetru !</s><s>VN5 broj mjerenja voltmetrom po jednom trigeru READ TEXT X REAL 64</s>\n<s>FET Multiplekser HP44422A koristi se za naizmenično biranje (multipleksiranje) signala sa maksimalno 20 ulaznih kanala.</s><s>Signal sa multipleksera meri se pomoću voltmetra koji je ugrađen u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A ili pomoću eksternog voltmetra.</s><s>Ovaj multiplekser se koristi za prekidanje signala kod kojih akviziciono-kontrolnom jedinicom HP3497A merimo: napon, struju, otpor ili temperaturu.</s><s>Na svaki od 20 kanala se može dovesti različita vrsta mernog signala i svaki kanal se može zasebno programirati.</s><s>Ovaj 20 - kanalni multiplekser ima maksimalnu brzinu prekidanja od 475 kanala/sekundi.</s><s>Ovaj multiplekser je korišten za merenje napona, struje i temperature (sa termopara K tip), prilikom snimanja parametara TMM-a.</s><s>Ovim multiplekserom može se meriti temperatura sa otpornih termometara, termistora i termoparova tip: B, E, J, K, N, R, S i T. Prilikom merenja temperature pomoću termoparova akvizicionokontrolna jedinica HP3497A radi automatsku kompenzaciju temperature hladnog spoja.</s><s>Temperatura hladnog spoja meri se pomoću otpornog termometra Pt100 koji je ugrađen u multiplekser.</s><s>Na svaki kanal multipleksera može se spojiti drugi tip davača temperature.</s><s>3.3.3.</s><s>Jednokanalni brojač HP44426A</s>\n<s>Jednokanalni brojač HP44426A može se koristiti za merenje frekvencije, perioda i za brojanje impulsa.</s><s>Tip merenja bira se postavljanjem odgovarajućih kratkospojnika.</s><s>Postoje dva tipa ulaznih priključaka:</s>\n<s>3.3.2.</s><s>FET Multiplekser HP44422A izolovani priključci (maksimalan ulazni napon  170 V) i neizolovani priključci (maksimalni ulazni napon  10 V).</s><s>Za svaki izolovani kanal može se pomoću kratkospojnika izabrati nivo signala koji se očekuje (5 V, 12 V ili 24 V).</s><s>Merni opseg za merenje frekvencije se kreće od 1 Hz do 200 kHz, u zavisnosti od izbora vremenske baze brojača (1 s, 100 ms ili 10 s).</s><s>Merni opseg za merenje perioda se kreće od 5 s do korištena je prilikom merenja broja obrtaja kompresora visokog pritiska.</s><s>Pošto ovaj signal ima frekvenciju 10 Hz do 100 Hz, a potrebno je da se meri sa rezolucijom od 0,01 Hz, frekvencija se nije mogla meriti direktno sa potrebnom rezolucijom.</s><s>Međutim, tražena rezolucija merenja frekvencije može se postići ako se brojač koristi u modu merenja perioda signala.</s><s>Zato je meren period ovog signala (uzimna je srednja vrednost od deset merenja perioda signala), a onda je iz perioda signala računski dobijana frekvencija signala.</s>\n<s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A može da meri samo električni napon, električnu struju i električnu otpornost.</s><s>Da bi se izmerila neka neelektrična veličina (kao što je temperatura, pritisak, protok, obrtaji, vibracije i pomeraj) korišteni su pretvarači koji neelektričnu veličinu pretvaraju u električni napon.</s><s>Merenje naponskih signala na karticama HP44422A radi se preciznim voltmetrom HP 44420A. U tabeli 3.1. dati su merni signali koji se vode na kartice HP 44421A. Za svaki signal dat je naziv mernog signala, skraćena oznaka za merni signal (koja se koristi u programu AKVIZICIJA), broj kanala u akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A na koji se dovodi signal (ovaj broj se koristi prilikom programiranja merenja u programu VEE Pro 6.0.), merni opseg davača i kakav signal se dovodi na karticu HP 44421A. U nastavku rada opisan je princip na kome radi svaki davač.</s><s>1) Davač temperature vazduha na ulazu u motor T1 Temperatura vazduha na ulazu u motor meri se pomoću platinskog otpornog termometra Pt100, koji je postavljen ispred uvodnika vazduha u motor.</s><s>Platinski otporni termometar Pt100 meri temperaturu na principu promene otpora sa promenom temperature.</s><s>Sa povećanjem temperature otpor se povećava, sa opadanjem temperature otpor se smanjuje.</s><s>Merenje temperature platinskim otpornim termometrom je bar pet puta preciznije od merenja temperature termoparom.</s><s>Zbog toga je odlučeno da se temperatura vazduha na ulazu u motor meri platinskim otpornim termometrom.</s><s>Ova temperatura je vrlo bitna za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Signal sa platinskog otpornog termometra se sa četiri žice vodi do digitalnog termometra (na komandno-upravljačkom pultu) koji meri termperaturu.</s><s>Ovaj digitalni termometar daje istosmerni napon (0 do 1) V, koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta.</s><s>Ovaj napon se vodi na nulti kanal kartice HP44422A u slotu 1. 2) Davači temperature izduvnih gasova T4 Temperatura izduvnih gasova se meri na izduvnoj cevi motora pomoću četiri termopara K tip (koji su međusobno postavljeni pod uglom od 90o) i oni su spojeni paralelno na motoru.</s><s>Ova temperatura meri se pomoću termoparova zato što se brzo menja, a termopar ima brz odziv što je i potrebno za ovo merenje.</s><s>Otporni termomerti su tačniji od termoparova, ali se nisu mogli koristiti za merenje temperature izduvnih gasova jer ona ide do 800 oC, a otporni termometri se koriste samo za merenje temperature do 650 oC.</s><s>Termopar radi na principu stvaranja termoelektromotorne sile na mestu spajanja dva različita materijala.</s><s>Kada se spoj greje raste elektromotorna sila na slobodnim krajevima termopara.</s><s>Sa mesta gde su četiri termopara paralelno spojena, naponski signal se kompenzacionim kablom K tip vodi do digitalnog termometra (na komandno-upravljačkom pultu) koji meri termperaturu sa automatskom kompenzacijom temperature hladnog spoja.</s><s>Ovaj digitalni termometar daje istosmerni napon (0 do 1) V, koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta.</s><s>Ovaj napon se vodi na prvi kanal kartice HP44422A u slotu 1. Akviziciono-kontrolna jedinica HP 3497A može direktno da meri temperaturu sa termoparova, sa automatskom kompenzacijom temperature hladnog kraja.</s><s>Međutim ova mogućnost akviziciono-kontrolne jedinice nije iskorišćena na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a VIPER, a iskorišćena je na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a MM-16 i MM-17.</s><s>Na komandno-upravljačkom pultu ispitne stanice za ispitivanje TMM-a VIPER postoji instrument za merenje temperature izduvnih gasova T4, koji ima DC izlazni napon proporcionalan pokazivanju instrumenta.</s><s>Ovaj napon je većeg nivoa od elektromotorne sile na krajevima termopara K tip, tako da ga akvizicioni sistem meri sa manjom mernom nesigurnošću.</s><s>Olakšano je i etaloniranje jer se istovremeno etalonira digitalni instrument i kanal akvizicionog sistema koji meri temperaturu izduvnih gasova.</s><s>Ovaj napon se vodi na prvi kanal kartice HP44422A u slotu 1. 3) Davač broja obrtaja kompresora niskog pritiska N1 Broj obrtaja kompresora niskog pritiska meri se pomoću tahogeneratora koji se nalazi na motoru.</s><s>Tahogenerator daje naizmenični naponski signal čija je frekvencija proporcionalna broju obrtaja kompresora niskog pritiska (pri 13760 1/min tahogenerator daje signal frekvencije 70 Hz).</s><s>Sa dve žice signal se sa tahogeneratora vodi na digitalni frekvencmetar.</s><s>Digitalni frekvencmetar je podešen tako da pokazuje broj obrtaja u procentima (13760 1/min = 100 %).</s><s>Ovaj digitalni frekvencmetar daje istosmerni napon (0 do 5) V, koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta (odnosno proporcionalan broju obrtaja kompresora niskog pritiska).</s><s>Ovaj napon se vodi na drugi kanal kartice HP44422A u slotu 1. 3. AKVIZICIONI SISTEM</s>\n<s>Potisak motora meri se pomoću merne ćelije koja radi na principu mernih traka.</s><s>Merna ćelija je postavljena na pokretno postolje gde se postavlja motor prilikom ispitivanja.</s><s>Signal sa merne ćelije vodi se do digitalnog merača sile koji meri silu u librama.</s><s>Ovaj digitalni merač sile daje istosmerni napon (0 do 1,5) V, koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta (odnosno proporcionalan potisku motora).</s><s>Napon sa digitalnog merača sile vodi se na treći kanal kartice HP44422A u slotu 1. Naručilac akvizicionog sistema je tražio da pokazivanje potiska motora bude u librama (1 lb = 0.45359 kg), iako to nije jedinice iz SI sistema jedinica.</s><s>Međutim, u tehnologiji ispitivanja TMM-a, koju je propisao proizvođač, potisak je dat u librama.</s>\n<s>Maseni protok goriva meri se pomoću turbinskog davača protoka koji je montiran u instalaciji goriva u gorivnoj sobi.</s><s>Turbina ima magnetni davač impulsa sa elektronskim pojačalom.</s><s>Sa pojačala signal se vodi do mikroprocesorskog merača masenog protoka koji se nalazi na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Da bi ovaj instrument izmerio maseni protok potrebno je da dobije: podatak o protoku goriva sa turbine i podatke o fizičkim osobinama goriva.</s><s>Fizičke osobine goriva se određuju hemijskom analizom, svaki put kada stigne nova količina gorivo na ispitnu stanicu.</s><s>Turbinsko pojačalo daje AC signal (efektivne vrednosti oko 1 V) koji je superponiran na DC signal od 20 V sa kojim se napaja turbinsko pojačalo.</s><s>Frekvencija ovog AC signala proporcionalna je protoku goriva kroz turbinu.</s><s>Pošto akviziciono kontrolna jedinica najbrže meri DC napon potrebno je izvršiti pretvaranje frekvencije u DC napon.</s><s>Da bi se uspješno izvršilo pretvaranje frekvencije u DC napon, u pretvaraču koji je postojao na ispitnoj stanici, potrebno je potpuno izdvojiti AC signal iz DC signala.</s><s>Na slici 3.3. prikazano je kolo koje treba da obezbedi izdvajanje AC naponskog signala iz DC naponskog signala na koji je superponiran.</s><s>Da bi se AC signal izdvoji potrebno ga je nekada oslabiti, a nekada pojačati preko operacionih pojačala.</s><s>Ulazni AC naponski signal prvo dolazi na kondenzator C1 koji treba da blokira glavni deo DC komponente ulaznog signala.</s><s>Prvo operaciono pojačalo A1 ima veliku ulaznu Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Pretvarač otpornost od oko 1 MΩ (kako nebi opteretili signal sa davača).</s><s>Ovo operaciono pojačalo se koristi za slabljenje ulaznog signala, ako je potrebno.</s><s>Uključenjem odgovarajućeg prekidača P11, P12 ili P13 može da se bira željeno slabljenje.</s><s>Drugo operaciono pojačalo A2 obezbeđuje promenjivo pojačanje signala od jediničnog (kada je uključen prekidač P21), pa do željenog pojačanja (preko prekidača P22 ili P23).</s><s>Promenjivo pojačanje se koristi da bi se obezbedio pun otklon na skali instrumenta koji meri ovaj AC signal ili pun opseg ulaznog kola pretvarača frekvencije u napon.</s><s>Kondenzator C2 na kraju namenjen je da blokira bilo koju zaostalu DC komponentu napona, posle oslabljivača i pojačala.</s><s>Predhodno opisano kolo za merenje AC napona koji je superponiran na DC napon, može se takođe koristiti za merenje AC struje koja je superponirana na DC struju ako se na ulaz kola na slici 3.3. doda kolo prikazano na slici 3.4.</s><s>Kolo prikazano na slici 3.4. predstavlja šent otpornike koji AC struju pretvaraju u AC napon, koji se dalje meri na već opisani način.</s><s>Da bi se postiglo više mernih opsega za merenje AC struje, onda se kao u kolu prikazanom na slici 3.4., može se postaviti više šentova koji se biraju odgovarajućim prekidačem P1, P2 ili P3.</s>\n<s>Vibracije na motoru mere se pomoću dva davača vibracija koji mehaničke vibracije pretvaraju u naizmenični napon.</s><s>Proizvođač ovih davača je BELL&HOWELL, tip 4-123.</s><s>Naponski signal sa ovih davača vodi se na dvokanalni merač vibracija koji se nalazi na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Ovaj merač vibracija meri brzinu kod vibracija motora.</s><s>U kombinaciji sa ovim meračem vibracija nalazi se i filtar signala vibracija kontinualno promenjiv pomoću koga se određuje na kojoj frekvenciji se nalaze najveće vibracije.</s><s>Na osnovu te frekvencije zna se koji dio motora je napravio najveće vibracije.</s><s>Merač vibracija daje naponski signal (0 do 1) V, koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta (odnosno proporcionalan brzini vibracija motora).</s><s>Ovaj napon se vodi na peti kanal kartice HP44422A u slotu 1. Instrument za merenje vibracija je američke proizvodnje i on meri brzinu vibracija motora u inčima u sekundi.</s><s>Naručilac akvizicionog sistema je tražio da mu pokazivanje pomeraja vibracija motora bude u inčima (eng. inch) u sekundi (1 inch/s = 25,4 mm/s), iako to nije jedinica iz SI sistema jedinica.</s><s>Međutim, u tehnologiji ispitivanja TMM-a vibracije su date u inčima u sekundi.</s><s>7) Davač položaja mlaznika</s>\n<s>Položaja mlaznika meri se pomoću avionskog potenciometarskog davača pomeraja.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 30) V koji se vodi na šesti kanal kartice HP44422A.</s><s>Napon se meri preko otpornog razdelnika (koji smanjuje ulazni napon 20 puta).</s><s>Ovo se radi jer napon na potenciometarskom davaču pomeraja može imati vrednost do 30 V, a kartica HP44422A može meriti napon do 10,24 V. 8) Davač razređenja vazduha u ispitnoj ćeliji dBo Razređenja vazduha u ispitnoj ćeliji meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri pritisak (0 do 10) mbar.</s><s>Proizvođač ovog davača je WIKA, tip DP10.</s><s>Davač se napaja sa istosmernim naponom (10 do 30) V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 10) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na sedmi kanal kartice HP44422A u slotu 1. Klasa tačnosti davača je 0,5 % mernog opsega.</s><s>9) Davač barometarskog pritiska vazduha u ispitnoj ćeliji Bo Barometarski pritisak vazduha u ispitnoj ćeliji meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri pritisak (800 do 1100) mbar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 270.</s><s>Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na osmi kanal kartice HP44422A u slotu 1. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>10) Davač pritiska goriva na ulazu u motor Pgum Pritisak goriva na ulazu u motor meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri apsolutni pritisak (0 do 7) bar, pa ga je potrebno pretvoriti u relativni pritisak.</s><s>Relativni pritisak se dobije kada se od izmerene apsolutne vrednosti pritiska oduzme vrednost barometarskog pritiska Bo.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 204E. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na deveti kanal kartice HP44422A u slotu 1. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>11) Davač pritiska ulja na ulazu u motor Puum Pritisak ulja na ulazu u motor meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 10) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na deseti kanal kartice HP44422A u slotu 1. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>12) Davač pritiska vazduha iza kompresora P2 Pritisak vazduha iza kompresora meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 15) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na jedanaesti kanal kartice HP44422A u slotu 1. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>13) Davač pritiska startnog goriva Psg</s>\n<s>Pritisak startnog goriva meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 7) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvanaesti kanal kartice HP44422A u slotu 1. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>14) Davač pritiska goriva osnovnog kolektora Pgok Pritisak goriva osnovnog kolektora meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 100) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvadeseti kanal kartice HP44422A u slotu 2. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>15) Davač pritiska goriva dopunskog kolektora Pgdk Pritisak goriva dopunskog kolektora meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 150) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvadeset prvi kanal kartice HP44422A u slotu 2. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>16) Davač pritiska ulja na ulazu u hidropumpu Puuhp Pritisak ulja na ulazu u hidropumpu meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri apsolutni pritisak (0 do 7) bar, pa ga je potrebno pretvoriti u relativni pritisak.</s><s>Relativni pritisak se dobije kada se od izmerene apsolutne vrednosti pritiska oduzme vrednost barometarskog pritiska Bo.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 204E. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvadeset drugi kanal kartice HP44422A u slotu 2. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>17) Davač pritiska ulja na izlazu iz hidropumpe Puihp Pritisak ulja na izlazu iz hidropumpe meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 350) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvadeset treći kanal kartice HP44422A u slotu 2. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>18) Davač pritiska motorskog vazduha A PmvA Pritisak motorskog vazduha A meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 1) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje 3. AKVIZICIONI SISTEM</s>\n<s>6) Davač vibracija na motoru naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvadeset četvrti kanal kartice HP44422A u slotu 2. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>19) Davač pritiska motorskog vazduha B PmvB Pritisak motorskog vazduha B meri se pomoću elektronskog davača pritiska, koji radi na piezoelektričnom principu.</s><s>Ovaj davač meri relativni pritisak (0 do 1) bar.</s><s>Proizvođač ovog davača je SETRA SISTEMS, tip 205-2. Davač se napaja sa istosmernim naponom 24 V, a na svom izlazu daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan pritisku koji se meri.</s><s>Ovaj naponski signal vodi se na dvadeset peti kanal kartice HP44422A u slotu 2. Klasa tačnosti davača je 0,1 % mernog opsega.</s><s>3.5.</s><s>NAČIN PRORAČUNA KORIGOVANIH PARAMETARA MOTORA Posle ispitivanja TMM-a na stacionarnoj ispitnoj stanici, svi izmereni parametri motora, snimljeni u realnim atmosferskim uslovima, preračunavaju se (koriguju) na vrednosti pri standardnim atmosferskim uslovima (temperatura vazduha 15,15 oC i atmosferski pritisak 1013,25 mbar).</s><s>Na osnovu korigovanih parametara daje se finalna ocena kvaliteta izvršenog remonta TMM-a.</s><s>Na osnovu ove ocene vidi se da li je remont TMM-a dobro obavljen ili je potrebno izvršiti dodatna podešavanja na motoru.</s><s>Za TMM-re VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41 radi se proračun sledećih parametara: - korigovani broj obrtaja motora Nk,</s>\n<s>- korigovana specifična potrošnja goriva CRk, - korigovana temperatura izduvnih gasova motora T4, - ekvivalentni prečnik izduvne cevi motora dek, - korisni zazor klipova hidrocilindra motora Kz.</s><s>1) Korigovani broj obrtaja motora</s>\n<s>dNin dNin (%) – greška instrumenta za merenje broja obrtaja motora, T1 (oC) – izmerena temperatura vazduha na ulazu u motor, u stepenima Celziusa, T1k (K) – temperatura vazduha na ulazu u motor, u Kelvinima, koja se računa prema sledećoj formuli:</s>\n<s>R (lbs) – izmereni potisak motora, dRin (lbs) – greška instrumenta za merenje potiska motora (vrednost odstupanja instrumenta za merenje potiska od nulte vrednosti kada postolje motora nije opterećeno), B0 (mbar) – barometarski pritisak vazduha okoline, ∆B0 (mbar) – razređenje vazduha u ispitnoj ćeliji, B1 (mbar) – barometarski pritisak vazduha u ispitnoj ćeliji, koji se računa prema sledećoj formuli: ∆RT1 (lb) – korekcija potiska motora prema temperaturi vazduha na ulazu u motor (T1) u stepenima Celziusa.</s><s>Ova korekcija se računa prema sledećoj formuli: 2,6667</s>\n<s>Qg (lb/h) – izmereni maseni protok goriva, dQgin (lb/h) – greška instrumenta za merenje masenog protoka goriva, B1 (mbar) – barometarski pritisak vazduha u ispitnoj ćeliji, koji se računa prema formuli (3.4), T1k (K) – temperatura vazduha na ulazu u motor u Kelvinima, koji se računa prema formuli (3.2), ∆QgT1 (lb/h) – korekcija masenog protoka goriva prema temperaturi vazduha na ulazu u motor (T1) u stepenima Celziusa.</s><s>Ova korekcija se računa prema sledećoj formuli: 4) Korigovana specifična potrošnja goriva Korigovana specifična potrošnja goriva se računa prema sledećoj formuli: Qgk</s>\n<s>Qgk (lb/h) – korigovani maseni protok goriva, koji se računa prema formuli (3.6), Rk (lbs) – korigovani potisak motora, koji se računa prema formuli (3.3).</s><s>Korigovana specifična potrošnja goriva CRk , se u tehnologiji ispitivanja TMM-a daje u jedinici libra goriva kroz libra sile za jedan sat (lb/lbsh).</s><s>5) Korigovana temperatura izduvnih gasova motora Korigovana temperatura izduvnih gasova motora T4k (oC) računa se prema sledećoj formuli: 288,15</s>\n<s>T4 (oC) – izmerena temperatura izduvnih gasova motora, dT4in (oC) – greška instrumenta za merenje temperature izduvnih gasova motora, T1k (K) – temperatura vazduha na ulazu u motor u Kelvinima, koji se računa prema formuli (3.2), ∆T4T1 (oC) – korekcija temperature izduvnih gasova motora prema temperaturi vazduha na ulazu u motor (T1) u stepenima Celziusa.</s><s>Ova korekcija se računa prema sledećoj formuli: 0,5455</s>\n<s>6) Ekvivalentni prečnik izduvne cevi motora Ekvivalentni prečnik izduvne cevi, koja je sastavni deo motora, dek (mm) računa se samo za motore VIPER 632-41 i VIPER 632-46 prema sledećoj formuli: ds (mm) – srednji prečnik tehnološke izduvne cevi motora bez trimera, n – broj trimera VU102262 ugrađenih na motor, p – broj trimera VU103115 ugrađenih na motor.</s><s>7) Korisni zazor klipova hidrocilindra motora Korisni zazor klipova hidrocilindra motora Kz (mm) računa se za motore VIPER 633-41 prema sledećoj formuli:</s>\n<s>Metrologija je nauka o merenju.</s><s>Merenje je skup postupaka koji imaju za cilj određivanje vrednosti veličine.</s><s>Vrednost veličine je kvantitativan iznos veličine, uglavnom izražen u obliku proizvoda brojne vrednosti i merne jedinice.</s><s>Rezultat merenja je vrednost dobijena merenjem koja se pripisuje mernoj veličini.</s><s>Potpuno iskazivanje rezultata merenja treba obuhvatiti i informaciju o mernoj nesigurnosti.</s><s>Poznato je da su metode merenja i merna sredstva osnovni elementi mernog procesa.</s><s>Pri tome se, naravno, misli isključivo na ispravna merna sredstva.</s><s>Merno sredstvo je ispravno ne samo kada je funkcionalno ispravno, već i kada su potvrđene njegove metrološke karakteristike propisane od strane proizvođača.</s><s>Metrološka aktivnost, u okviru koje se proveravaju metrološke karakteristike mernih sredstava naziva se etaloniranje.</s><s>Etaloniranje je skup postupaka kojima se, u određenim uslovima, uspostavlja odnos između vrednosti veličine koju pokazuje merilo ili merni sistem, ili vrednosti koju predstavlja materijalizovana mera ili referentni materijal, i odgovarajuće vrednosti ostvarene etalonom.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Etaloniranje instrumenata je potrebno da bi se odredilo i dokumentaovalo odstupanje pokazivanja mernog instrumenta od stvarne vrednosti.</s><s>To znači da instrument treba uporediti sa fizičkim etalonom.</s><s>Etalon je materijalizovana mera, merni instrument ili merni sistem namenjen da definiše, ostvari, čuva ili reprodukuje jedinicu, odnosno jednu vrednost ili više poznatih vrednosti jedne veličine, kako bi se poređenjem mogle preneti na etalone nižeg reda ili merila.</s><s>Pošto nije uvek moguće porediti svako merilo sa fizičkim etalonom, poređenje treba izvršiti po fazama sa fizičkog etalona na etalone nižeg ranga ili merila.</s><s>U svakoj fazi poređenja od najvišeg (primarnog) etalona do mernih instrumenta u procesu proizvodnje, poređenje se uvek vrši između dva instrumenta.</s><s>Prvo poređenje se vrši između najvišeg (primarnog) etalona sa nižim (sekundarnim).</s><s>Zatim između nižeg i sledećeg nižeg sve dok se poređenje ne završi.</s><s>Ova metoda stvara hijerarhiju etalona i mernih instrumenta.</s><s>Hijerarhija etalona i mernih instrumenata prikazana je na slici 3.5.</s><s>Na vrhu piramide je međunarodni etalon, a na dnu preko mernih instrumenata proizvod koji se proizvodi u fabrici.</s>\n<s>Slika 3.6.</s><s>Hijerarhija metroloških laboratorija Etaloniranje mernih instrumenata vrši se u metrološkim laboratorijama.</s><s>Hijerarhija metroloških laboratorija prikazana je na slici 3.6.</s><s>Na vrhu piramide u svakoj zemlji su nacionalne metrološke laboratorije, koje su nosioci razvoja metrologije u zemlji.</s><s>One se brinu o primarnim etalonima u zemlji i obezbjeđuju njihovu sledljivost prema međunarodnim etalonima.</s><s>Sledeći nivo u hijerarhiji metroloških laboratorija su akreditovane laboratorije.</s><s>Akreditovane laboratorije mogu biti akreditovane od domaćih ili međunarodnih akreditacionih kuća.</s><s>Cilj postojanja akreditovanih laboratorija je obezbjeđenje sledljivosti svakog instrumenta, koji se koristi za merenje finalnog proizvoda, prema fizičkom primarnom etalonu.</s><s>Akreditovane laboratorije mogu obavljati etaloniranje samo u svojoj firmi, ali i za druge firme.</s><s>Unutar firme mogu postojati metrološke laboratorije koje nisu akreditovane.</s><s>Međutim, da bi ispravno radile i te metrološke laboratorije moraju etalonirati svoje instrumente u akreditovanim laboratorijama i time ostvariti sledljivost do međunarodnog etalona.</s><s>Neprekidni lanac poređenja naziva se lancem sledljivosti.</s><s>On prikazuje redoslijed i tačnost postupka prenošenja merne jedinice određene veličine.</s>\n<s>1) Osobina rezultata merenja ili vrednosti etalona preko koga se može dovesti u vezu sa nacionalnim ili međunarodnim etalonom preko neprekidnog lanca poređenja od kojih svako ima utvrđenu mernu nesigurnost.</s>\n<s>2) Mogućnost da se utvrdi istorijat, primena ili lokacija instrumenata.</s><s>Druga definicija se odnosi na praćenje traga instrumenta koji su etalonirani u laboratoriji ili na korekciju pogrešnih rezultata etaloniranja.</s><s>U odnosu na prvu definiciju treba napomenuti da nesigurnost svake karike u lancu sledljivosti mora biti poznata.</s><s>Ovo se može postići sledljivim etaloniranjem prema višim etalonima.</s><s>Tokom svakog poređenja merna nesigurnost je sve veća zbog uslova ponovljivosti i uslova okoline.</s><s>U svakoj fazi poređenja se merna nesigurnost povećava i ne može se nikada smanjiti u odnosu na predhodne nivoe poređenja.</s>\n<s>Važno gledište efikasnosti sistema etaloniranja je određivanje perioda verifikacije etaloniranog mernog instrumenta.</s><s>Period verifikacije zavisi od: Parametara za vrednovanje radnih metoda, Tipa instrumenta,</s>\n<s>Perioda verifikacije sličnih instrumenata, Nastajanje kvarova tokom perioda verifikacije, Intenziteta korišćenja instrumenta,</s>\n<s>Tendencije trošenja i drifta instrumenta, Uticaja okoline (temperatura, vlažnost, vibracije itd.), Podaci o trendu rezultata merenja dobijeni iz zapisa predhodnog etaloniranja, Zahtjevane nesigurnosti merenja,</s>\n<s>Pisanoj istoriji održavanja i servisiranja instrumenata.</s><s>Da bi se našao optimalan period verifikacije, treba uspostaviti ravnotežu između dva osnovna, ali suprotna kriterijuma:</s>\n<s>Rizik da etalon ili merni instrument bude izvan zahtevane tolerancije, treba da je što manji.</s><s>Troškovi etaloniranja treba da su na razumnom nivou.</s><s>Metrološka laboratorija ML-16 Vazduhoplovnog Zavoda \"ORAO\" bavi se etaloniranjem svih mernih instrumenata koji se nalaze na ispitnim stanicama za ispitivanje TMM-a.</s><s>Prilikom etaloniranja vodi se računa da najveća dopuštena greška etalona bude najmanje tri puta manja od greške merila koje se etalonira.</s><s>Propisani period verifikacije instrumenata na ispitnoj stanici kreće se od jednog meseca (za instrumente za merenje temperature), tri meseca (za instrumente za merenje pritiska, protoka goriva, vibracija, potiska i broja obrtaja motora) do šest meseci (za ampermetre i voltmetre).</s><s>Ovako kratki periodi verifikacije određeni su zbog pojačanih zahteva za kontrolom kvaliteta izvršenog remonta TMM-a u VZ \"ORAO\".</s><s>Na ovaj način se dobija veća tačnost i pouzdanost, a smanjuje nesigurnost merenja prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s>\n<s>Akvizicioni sistem je ispravan ne samo kada je funkcionalno ispravan već i kada se uradi njegovo etaloniranje.</s><s>Etaloniranje akvizicionog sistema obuhvata etaloniranje akviziciono-kontrolne jedinice i etaloniranje svih signala koji od davača, ugrađenih na ispitnu stanicu, dolaze u akviziciono-kontrolnu jedinicu.</s><s>Ako je voltmetar ugrađen u akviziciono-kontrolnu jedinicu tačan i davači ispravni do greške merenja nekog signala akvizicionim sistemom može uglavnom doći zbog pada napona na kablovima koji povezuju davače i akviziciono-kontrolnu jedinicu.</s><s>Kablovi koji povezuju davače i akviziciono-kontrolnu jedinicu na ispitnoj stanici dugi su i do 20 metara.</s><s>Dužina kablova više utiče na naponske nego na stujne signale sa davača.</s><s>Zbog toga etaloniranje jednog mernog signala na akvizicionom sistemu predstavlja etaloniranje kompletne merne linije od davača signala do akviziciono-kontrolne jedinice.</s><s>Na ovaj način se skoro potpuno potiskuju svi sistematski efekti koji utiču na mernu nesigurnost pri merenju akvizicionim sistemom.</s>\n<s>Etaloniranje signala na akvizicionom sistemu radi se programski, svaki put kada se radi etaloniranje klasičnih instrumenata na ispitnoj stanici ili kada se pojavi razlika između pokazivanja akvizicionog sistema i klasičnih instrumenata na ispitnoj stanici.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Uočeno je da prilikom ispitivanja TMM-a, radni režim ne može biti u potpunosti stacionaran, već uvek postoje određene varijacije merenog signala u okolini njegove vrednosti pri ustaljenom režimu.</s><s>Na prethodnim ispitnim stanicama koje nisu raspolagale merno-akvizicionim sistemima, vremenske varijacije signala se nisu mogle uzimati u obzir prilikom naknadnog proračuna korigovanih parametara motora.</s><s>Rezultati analize akvizicionog sistema koji je ranije razvijen za potrebe ispitivanja TMM-a tip MM-16 i MM-17, iskorišćeni su za formulaciju novog algoritma za akviziciju i obradu mernih signala.</s><s>Novi algoritam je razvijen kako bi se smanjio uticaj malih promena signala oko ustaljene vrednosti u stacionarnim radnim režimima, odnosno smanjenjila komponente merne nesigurnosti tip A. Radom akvizicionog sistema upravlja korisnički program koji se izvršava na personalnom računaru.</s><s>Program određuje vrste merenja koje treba obaviti i njihov vremenski raspored, oblik i vremenski raspored mernih podataka koje daju merni instrumenti, kao i vrste matematičkih operacija koje izvodi računar nad tim podacima, pre njihovog alfanumeričkog ili grafičkog predstavljanja.</s><s>Korisnički program za akviziciju parametara TMM-a na ispitnoj stanici sastoji se od dva dela: uslužnih programa i</s>\n<s>Uslužni programi sastoje se od rutina (podprograma, procedura, raznih biblioteka) koje se odnose na programiranje i saobraćaj mernih podataka od računara prema akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A i od akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A prema računaru.</s><s>Uslužni programi su pisani u programskom paketu VEE Pro 6.0. (čija je osnovna namena upravljanje i merenje Hewlett-Packard mernim instrumentima, te obrada i prikaz izmerenih vrednosti).</s><s>Programski paket VEE Pro 6.0. je objektno orentisan.</s><s>Program se pravi tako što se sastavlja iz gotovih blokova.</s><s>Slika 4.1.</s><s>Izgled dela programa za merenje parametara motora napisanog u VEE Pro 6.0.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Svaki blok predstavlja niz naredbi koje čine jednu celinu (n.p. IF, FOR, UNTIL BREAK petlje, matematičke funkcije, brojači, grafici, displeji, dugmad i dr.).</s><s>Programer ove gotove blokove prilagođava svome programu i povezuje ih u jednu celinu.</s><s>Na slici 4.1. prikazan je izgled dela programa napisanog u programskom paketu VEE Pro 6.0. za merenje pomoću akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A.</s><s>Osnovni cilj pri pisanju uslužnih programa je da sekcije koje rukuju odvojenim zadacima predstavljaju samostalne jedinice unutar programa.</s><s>Ovakva podela programa je: 1) omogućila lakše pisanje programa,</s>\n<s>Prvi korak u pisanju uslužnog programa je crtanje dijagrama toka.</s><s>Izrada uslužnog programa se nastavlja podelom programa na segmente, nakon čega se segmenti programiraju biranjem gotovih naredbi iz biblioteka naredbi.</s><s>Na kraju je potrebno omogućiti da se uslužni program može pozivati iz glavnog programa, odnosno da rezultate merenja koji su rezultat uslužnog programa šalje u glavni program.</s><s>4.1.1.</s><s>Opis programa za merenje parametara TMM-a VIPER Na slici 4.2. prikazan je dijagram toka uslužnog programa MONITORINGVIPER napisanog u programskom paketu VEE Pro 6.0., za merenje parametara motora VIPER.</s><s>Izmerene vrednosti, koje su rezultat ovog pograma, koriste se u glavnom programu za proračun korigovanih parametara za sve stabilne radne režime (100%, 98%, 95%, Mali Gas ili režim provera LPC) motora VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41.</s><s>Nakon pokretanja programa unose se koeficijenti K i N (iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI) za svih 19 mernih signala koji se dovode na karticu HP44710A, koji se mere u stacionarnim radnim režimima motora.</s><s>Nakon toga pojavi se prozor prikazan na slici 4.3.</s><s>Na ovom prozoru se vidi da se broj obrtaja motora N1 prikazuje u vidu simulacije analognog instrumenta sa kazaljkom i u vidu digitalne vrednosti koja prikazuje zadnju izmerenu vrednost.</s><s>Ovo je urađeno da bi ovaj parametar bio vizuelno što uočljiviji, jer je on najbitniji za ocenu u kom radnom režimu se nalazi motor.</s><s>Ispod ovog displeja nalazi se displej N1sr.</s><s>Ovaj displej uvek prikazuje srednju vrednost broja obrtaja motora od zadnjih deset merenja koja su izvršena akvizicionim sistemom.</s><s>On je dodat da bi se poređenjem sa displejom koji stalno pokazuje trenutnu (zadnju) vrednost broja obrtaja motora, moglo utvrditi da li je broj obrtaja motora stabilan, odnosno da je rad motora stabilan.</s><s>Ako nema velikog odstupanja u pokazivanju broja obrtaja motora na ova dva displeja, može se reći da motor stabilno radi i da se može pristupiti merenju ostalih parametara potrebnih za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Ovaj displej za prikaz srednje vrednosti zadnjih deset merenja broja obrtaja motora N1 napravljen je pomoću jednog shift registra.</s><s>Shift registar je gotov programski blok koji postoji u programskom paketu VEE Pro 6.0.</s><s>Ovaj registar je napravljen tako da u svakom trenutku pamti zadnjih deset (ili već koliko se programira) rezultata merenja koja dolaze na njegov ulaz.</s><s>Na izlazu iz ovog registra stalno se računa srednja vrednost od deset vrednosti koje se u tom trenutku nalaze u registru.</s><s>Ovakav registar postoji za svih devetnaest signala koji se mere ovim programom.</s><s>Tako se kao izlazni podaci iz ovog programa, odnosno ulazni podaci u program za proračun korigovanih parametara, za svaki signal uzima zadnjih deset merenja koja su izvršena akvizicionim sistemom.</s><s>Temperatura izduvnih gasova T4 prikazuje se u vidu položenog bar-grafa i u vidu digitalne vrednosti.</s><s>Ovo je urađeno da bi ovaj parametar bio, takođe, vizuelno što uočljiviji.</s><s>Jer ako ova temperatura pređe određene granice koje je deklarisao proizvođač, može doći do trajnog oštećenja motora.</s><s>Zato operator za ispitivanje motora treba lako da očitava ovu temperaturu i na vreme uoči eventualno prekoračenje temperature i preduzme sve potrebne mere kako bi se ova temperatura brzo smanjila.</s><s>Smanjivanje ove temperature radi se postepenim smanjivanjem broja obrtaja motora, pošto bi naglo smanjivanje broja obrtaja motora ili naglo zaustavljanje motora moglo takođe da izazove trajno oštećenje motora.</s><s>Zato je bar-graf programiran da se ova temperatura prikazuje zelenom bojom sve dok je u granicama koje je deklarisao proizvođač motora.</s><s>Čim pređe deklarisane granice, ova temperatura se prikazuje crvenom bojom.</s><s>To je jasan znak operatoru za ispitivanje motora da nešto nije u redu i da treba brzo da preduzme odgovarajuće aktivnosti kako ne bi došlo do oštećenja motora.</s><s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Start</s>\n<s>Slika 4.2.</s><s>Dijagram toka programa MONITORINGVIPER napisanog u VEE Pro 6.0.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Slika 4.3.</s><s>Izgled ekrana prilikom merenja parametara motora Temperatura vazduha na ulazu u motor T1 data je u zakonskoj jedinici stepen Celziusa i u Faranhajtima (1 F = 1,8  Tc ŠoCĆ + 32), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje digitalnog instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s>\n<s>Potisak motora Ro dat je u zakonskoj jedinici kilogram i u librama (1 lb = 0,45359 kg), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje digitalnog instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Maseni protok goriva Qg dat je u zakonskoj jedinici kilogram na čas i u librama na čas (1 lb/h = 0,45359 kg/h), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje digitalnog instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s>\n<s>Kod vibracija na motoru meri se brzina u zakonskoj jedinici milimetri u sekundi i u inčima (eng. inch) u sekundi (1 in/s = 25,4 mm/s), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Vibracije na motoru se mere pomoću analognog instrumenta.</s><s>Istosmerni napon koji je proporcionalan pokazivanju instrumenta vodi se na akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A.</s><s>Ovaj instrument na komandno upravljačkom pultu ima sedam mernih opsega za merenje vibracija.</s><s>Međutim, za merenje vibracija na VIPER motorima praktično se uglavnom koristi merni opseg od 1,5 in/s. Veći merni opseg od 5 in/s koristi se samo ako vibracije na motoru prelaze granice koje je propisao proizvođač motora, tj. kada motor nije ispravan.</s><s>Zato je i napravljeno da u toku merenja vibracija akvizicionim sistemom, operator koji ispituje motor može izabrati sa kojim mernim opsegom se vrši merenje.</s><s>Na akvizicionom sistemu je uvek inicijalno postavljeno da se vibracije mere sa mernim opsegom od 1,5 in/s. Izmerene vrednosti u zakonskim jedinicama prikazane su na levom displeju, a na desnom displeju su prikazane izmerene vrednosti u jedinici u kojoj je pokazivanje instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Postojanje dve merne jedinice za jedan merni signal opravdava se obavezom prikaza izmerenih vrednosti u zakonskim jedinicama SI sistema, sa jedne strane, i poređenje pokazivanja akvizicionog sistema i instrumenata na komandno upravljačkom pultu, sa druge strane.</s><s>Čim se uoči razlika u pokazivanju akvizicionog sistema i instrumenta na komandno upravljačkom pultu potrebno je uraditi vanredno etaloniranje tog mernog signala.</s><s>721</s>\n<s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Merenje parametara motora pomoću akvizicionog sistema počinje klikom miša na dugme Start/Stop (videti sliku 4.3).</s><s>Merenje se ponavlja svake sekunde sve dok se ne zaustavi ponovnim klikom miša na dugme Start/Stop.</s><s>Kada je pritisnuto dugme Start/Stop, odnosno dok traje merenje akvizicionim sistemom, nije moguć pristup dugmetu Korigovani Parametri.</s><s>Akvizicioni sistem meri prvo 13 naponskih signala koji su dovedeni na karticu HP44421A u slotu1 (T1, N1, T4, Ro, Qg, Vibracije, Položaj mlaznika (samo za motor VIPER 633-41), dBo, Bo, Pgum, Puum, P2 i Psg) i svaku vrednost izmerenog napona množi sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N za odgovarajući signal i tu vrednost prikazuje na displeju za svaki signal.</s><s>Pritiskom na dugme Meri sve pritiske, meri se 11 ciklusa 6 naponskih signala koji su dovedeni na karticu HP44421A u slotu2 (Pgok, Pgdk, Puuhp, Puihp, PmvA i PmvB) i prikaže se njihova srednja vrednost na displeju.</s><s>Ovi pritisci se mere samo po potrebi jer ne ulaze u direktan proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Međutim ovi pritisci ulaze u ukupni izveštaj o ispitivanju motora pa se zato mere na jednom mestu zajedno sa ostalim signalima.</s><s>Oni se mere odvojeno da bi se povećala brzina merenja i smanjila merna nesigurnost merenja signala koji ulaze u proračun korigovanih parametara motora.</s>\n<s>Kada se zaustavi merenje akvizicionim sistemom (klikom miša na dugme Start/Stop) tek onda može da se pritisne dugme Korigovani Parametri.</s><s>Kada se pritisne dugme Korigovani Parametri, za svaki signal koji se meri, uzimaju se srednje vrednosti zadnjih deset merenja izmerenih akvizicionim sistemom i šalju u glavni program gde se sa njima radi proračun korigovanih parametara motora za izabrani radni režim.</s><s>Kada se završi proračun korigovanih parametara na ekranu se pojavljuje forma na kojoj se nalaze svi izmereni parametri i proračunati korigovani parametri motora za izabrani radni režim.</s><s>Ako se ne želi raditi proračun korigovanih parametara sa izmerenim vrednostima, onda je potrebno klikom miša pritisnuti dugme Povratak, nakon čega se prekida merenje, zatvara program MONITORINGVIPER i vraća se u glavni program gde se bira režim rada motora.</s><s>4.1.2.</s><s>Opis programa za snimanje krive motora Na slici 4.4. prikazan je dijagram toka uslužnog programa KRIVAMOTORA napisanog u programskom paketu VEE Pro 6.0., za merenje parametara motora VIPER.</s><s>Izmerene vrednosti, koje su rezultat ovog pograma, koriste se u glavnom programu za proračun korigovanih parametara za radni režim snimanje krive motora za motore VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41.</s><s>Proizvođač ovih 60%, 40%, 65% i 75% broja obrtaja motora.</s><s>Nakon pokretanja programa unose se koeficijenti K i N (iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI) za sedam mernih signala (T1, N1, T4, Ro, Qg, dBo, Bo) koji se dovode na karticu HP44710A.</s><s>Zatim se otvara Excel dokument EXDIJAGRAM4, ali on u toku rada ovog programa nije vidljiv na ekranu.</s><s>Ovaj Excel dokument sadrži tri stranice.</s><s>Na prvoj stranici se nalazi šablon tabela za upis izmerenih, korigovanih i svedenih korigovanih parametara motora.</s><s>Na drugoj stranici se nalazi napravljena šablon tabela u koju se upisuju podaci na osnovu kojih se crtaju četri krive motora.</s><s>Na trećoj strani napravljen je šablon dijagram za prikaz četri krive motora u funkciji broja obrtaja motora.</s><s>Ovaj Excel dokument napravljen kao šablon, može se koristiti i za ručni unos parametara motora potrebnih za crtanje četri krive motora.</s><s>Nakon otvaranja Excel dokumenta pojavi se prozor prikazan na slici 4.5.</s><s>Na ovom prozoru se vidi da postoje displeji za prikaz srednjih vrednosti zadnjih deset merenja ovih sedam signala.</s><s>Pored ovih sedam displeja postoji i displej za prikaz trenutne vrednosti broja obrtaja motora Ntrenutno.</s><s>On je dodat da bi se poređenjem sa displejom koji stalno pokazuje trenutnu (zadnju) vrednost broja obrtaja motora, moglo utvrditi da li je broj obrtaja motora stabilan, odnosno da je rad motora stabilan.</s><s>Ako nema velikog odstupanja u pokazivanju broja obrtaja motora na ova dva displeja, može se reći da motor stabilno radi i da se može pristupiti merenju ostalih parametara.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Unos koeficijenata od K1 i N1 do K7 i N7 iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI Merenje 7 signala potrebnih za snimanje krive motora 7 Displeja</s>\n<s>Slika 4.4.</s><s>Dijagram toka programa KRIVAMOTORA napisanog u VEE Pro 6.0. 4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Slika 4.5.</s><s>Izgled ekrana prilikom snimanja krive motora Displej za prikaz srednje vrednosti uvek zadnjih deset merenja broja obrtaja motora napravljen je pomoću jednog shift registra.</s><s>Shift registar je gotov programski blok koji postoji u programskom paketu VEE Pro 6.0.</s><s>Ovaj registar je napravljen da u svakom trenutku pamti zadnjih deset (ili već koliko se programira) rezultata merenja koja dolaze na njegov ulaz.</s><s>Na izlazu iz ovog registra računa se srednja vrednost od deset vrednosti koje se u tom trenutku nalaze u registru.</s><s>Ovakav registar postoji i za ostalih šest signala koji se mere ovim uslužnim programom.</s><s>Tako da se kao izlazni podaci iz ovog programa uzimaju srednje vrednosti zadnjih deset merenja za svaki signal koji se meri.</s><s>Samo ako je broj obrtaja motora stabilan mere se svi parametri za snimanje krive motora i može se pritisnuti dugme Spasi Merenje.</s>\n<s>Merenje parametara motora pomoću akvizicionog sistema počinje klikom miša na dugme Start/Stop (videti sliku 4.5).</s><s>Merenje se ponavlja svake sekunde sve dok se ne zaustavi ponovnim klikom miša na dugme Start/Stop.</s><s>Kada se motor dovede na željeni broj obrtaja i kada se broj obrtaja motora ustabili može se pritisnuti dugme Spasi Merenje nakon čega se: izmerene vrednosti sedam signal smeštaju se u Excel dokument EXDIJAGRAM4, na displeju Merenje se prikaže redni broj merenja koje je spašeno (maksimalno je moguće snimiti 15 tačaka za ovaj radni režim),</s>\n<s>dokumenta na četiri displeja (Ni, Ri, Qgi i T4i) za i-to merenje prikažu se snimljene vrednosti.</s><s>Ako operator za ispitivanje motora nije zadovoljan spašenim i-tim merenjem, to merenje se može ponoviti pritiskom na dugme Ponovi Tačku.</s><s>Pritiskom na dugme Ponovi Tačku broj merenja na displeju Merenje se ne povećava, već se samo za i-to merenje ponovo spasi zadnja vrednost sedam signala.</s><s>Bilo koje i-to merenje se može ponavljati neograničen broj puta.</s><s>Kada je pritisnuto dugme Start/Stop, odnosno dok traje merenje akvizicionim sistemom, nije moguć pristup dugmetu Izveštaj.</s><s>Kada se zaustavi merenje akvizicionim sistemom (klikom miša na dugme Start/Stop) tek onda može da se pritisne dugme Izveštaj.</s><s>Kada se pritisne dugme Izveštaj, za svaki signal koji se meri, uzimaju se srednje vrednosti zadnjih deset merenja izmerenih akvizicionim sistemom i šalju u glavni program gde se sa njima radi proračun korigovanih parametara i svedenih korigovanih parametara motora.</s><s>Kada se završi ovaj proračun, na ekranu se pojavljuje forma na kojoj se nalaze izračunati svedeni korigovani parametri motora.</s>\n<s>Ako se ne želi raditi proračun korigovanih parametara motora sa izmerenim vrednostima, onda je potrebno klikom miša pritisnuti dugme Povratak, nakon čega se prekida merenje, zatvara Excel dokument EXDIJAGRAM4, zatvara uslužni program KRIVAMOTORA i vraća se u glavni program gde se bira režim rada motora.</s>\n<s>4.1.3.</s><s>Opis programa za snimanje krive vibracija Na slici 4.6. prikazan je dijagram toka uslužnog programa KRIVAVIB napisanog u programskom paketu VEE Pro 6.0., za merenje parametara motora VIPER.</s><s>Izmerene vrednosti, koje su rezultat ovog pograma, koriste se u glavnom programu za pravljenje izveštaja za radni režim snimanje krive vibracija motora za motore VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41.</s><s>Proizvođač ovih motora je preporučio 94%, 96%, 98% i 100% broja obrtaja motora.</s><s>Nakon pokretanja programa unose se koeficijenti K i N (iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI) za četri merna signala (Vibracije motora, N1, T4 i Puum) koji se dovode na karticu HP44710A.</s><s>Nakon toga pojavi se prozor prikazan na slici 4.7.</s><s>Na ovom prozoru se vidi da postoje displeji za prikaz srednjih vrednosti zadnjih deset merenja ova četri signala.</s><s>Pored ova četri displeja postoji i displej za prikaz trenutne vrednosti broja obrtaja motora.</s><s>On je dodat da bi se poređenjem sa displejom koji stalno pokazuje trenutnu (zadnju) vrednost broja obrtaja motora, moglo utvrditi da li je broj obrtaja motora stabilan, odnosno da je rad motora stabilan.</s><s>Ako nema velikog odstupanja u pokazivanju broja obrtaja motora na ova dva displeja, može se reći da motor stabilno radi i da se može pristupiti merenju ostalih parametara potrebnih za snimanje krive vibracija.</s><s>Displej za prikaz srednje vrednosti zadnjih deset merenja broja obrtaja motora napravljen je pomoću jednog shift registra.</s><s>Shift registar je gotov programski blok koji postoji u programskom paketu VEE Pro 6.0.</s><s>Ovaj registar je napravljen tako da u svakom trenutku pamti zadnjih deset (ili već koliko se programira) rezultata merenja koja dolaze na njegov ulaz.</s><s>Na izlazu iz ovog registra stalno se računa srednja vrednost od deset vrednosti koje se u tom trenutku nalaze u registru.</s><s>Ovakav registar postoji i za ostala tri signala koji se mere ovim programom.</s><s>Tako da se kao izlazni podaci iz ovog programa uzimaju srednje vrednosti zadnjih deset merenja za svaki signal koji se meri.</s><s>Samo ako je broj obrtaja motora stabilan mere se svi parametri za snimanje krive vibracija i može se pritisnuti dugme Spasi Merenje.</s><s>Merenje parametara motora pomoću akvizicionog sistema počinje klikom miša na dugme Start/Stop (videti sliku 4.7.).</s><s>Merenje se ponavlja svake sekunde sve dok se ne zaustavi ponovnim klikom miša na dugme Start/Stop.</s><s>Kada se motor dovede na željeni broj obrtaja i kada se broj obrtaja motora ustabili može se pritisnuti dugme Spasi Merenje nakon čega se: na displeju Merenje prikaže redni broj merenja koje je spašeno (maksimalno je moguće snimiti 18 tačaka za ovaj režim),</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću na dva displeja (Ni i Vibi) za i-to merenje prikažu snimljene vrednosti.</s><s>Ako nismo zadovoljni spašenim merenjem možemo ga ponoviti pritiskom na dugme Ponovi Tačku.</s><s>Pritiskom na dugme Ponovi Tačku broj merenja na displeju Merenje se ne povećava, već se samo za i-to merenje ponovo spasi zadnja vrednost dva signala.</s><s>Bilo koje i-to merenje se može ponavljati neograničen broj puta.</s><s>Kada je pritisnuto dugme Start/Stop, odnosno dok traje merenje akvizicionim sistemom, nije moguć pristup dugmetu Izveštaj.</s>\n<s>Kada se zaustavi merenje akvizicionim sistemom (klikom miša na dugme Start/Stop) tek onda može da se pritisne dugme Izveštaj.</s><s>Kada se pritisne dugme Izveštaj, za svaki signal koji se meri, uzimaju se srednje vrednosti zadnjih deset merenja izmerenih akvizicionim sistemom i šalju u glavni program gde se koriste za pravljenje izveštaja za radni režim snimanje krive vibracija motora.</s><s>Ako se ne želi praviti izveštaj za radni režim snimanje krive vibracija motora sa izmerenim vrednostima, onda je potrebno klikom miša pritisnuti dugme Povratak, nakon čega se prekida merenje, zatvara uslužni program KRIVAVIB i vraća se u glavni program gde se bira režim rada motora.</s><s>4.1.4.</s><s>Prva verzija programa za merenje parametara TMM MM-16 i MM-17 Na slici 4.8. prikazan je dijagram toka prve verzije uslužnog programa MONITORING 17, napisanog u programskom paketu VEE Pro 6.0., za merenje parametara TMM-a.</s><s>Izmerene vrednosti, koje su rezultat ovog pograma, koriste se u glavnom programu za proračun korigovanih parametara za sve stabilne radne režime motora tip MM-16 i MM-17.</s><s>Nakon pokretanja programa unose se koeficijenti K i N (iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI) za svih 20 mernih signala koji se dovode na karticu HP 44710A i koji se mere u stacionarnim režimima rada motora.</s><s>Nakon toga pojavi se prozor prikazan na slici 4.9.</s>\n<s>Unos koeficijenata K1 i N1do K4 i N4 iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI Merenje 4 signala potrebnih za snimanje krive vibracija 4 Displeja</s>\n<s>Slika 4.6.</s><s>Dijagram toka programa KRIVAVIB napisanog u VEE Pro 6.0.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Slika 4.7.</s><s>Izgled ekrana prilikom snimanja krive vibracija motora Na ovom prozoru se vidi da se broj obrtaja motora N1 i N2 prikazuju u vidu simulacije analognog instrumenta sa kazaljkom i u vidu digitalne vrednosti.</s><s>Ovo je urađeno da bi ova dva parametra bili vizuelno što uočljiviji, jer su oni najbitniji za ocenu u kom radnom režimu se nalazi motor.</s><s>Temperatura izduvnih gasova T4 prikazuje se u vidu položenog bar-grafa i u vidu digitalne vrednosti.</s><s>Ovo je urađeno da bi ovaj parametar bio, takođe, vizuelno što uočljiviji.</s><s>Jer ako ova temperatura pređe određene granice koje je deklarisao proizvođač, može doći do trajnog oštećenja motora.</s><s>Zato operator za ispitivanje motora treba lako da očitava ovu temperaturu i na vreme uoči eventualno prekoračenje temperature i preduzme sve potrebne mere kako bi se ova temperatura brzo smanjila.</s><s>Smanjivanje ove temperature se radi postepenim smanjivanjem broja obrtaja motora, pošto bi naglo smanjivanje broja obrtaja motora ili naglo zaustavljanje motora moglo takođe da izazove trajno oštećenje motora.</s><s>Bar-graf je programiran da se ova temperatura prikazuje zelenom bojom sve dok je u granicama koje je deklarisao proizvođač motora.</s><s>Čim pređe deklarisane granice, ova temperatura se prikazuje crvenom bojom.</s><s>To je jasan znak operatoru za ispitivanje motora da nešto nije u redu i da treba brzo da preduzme odgovarajuće aktivnosti kako nebi došlo do oštećenja motora.</s><s>Potisak motora Ro dat je u zakonskoj jedinici kg i u librama (1 lb = 0,45359 kg), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje digitalnog instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Pritisci Bo, dBo i Hs dati su zakonskoj jedinici mbar i u inčima žive (1 inHg = 33,8639 mbar), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje vodenih stubova na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Pritisci P2, P2bar, P2' i P2'' dati su zakonskoj jedinici bar i u inčima žive (1 inHg = 0,0338639 bar), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje manometara na komandno upravljačkom pultu. jedinici u kojoj je pokazivanje manometara na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Kod vibracija na motoru meri se pomeraj u zakonskoj jedinici mm i u milsima (1 mils = 0,0254 mm), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Izmerene vrednosti u zakonskim jedinicama prikazane su na levom displeju, a na desnom displeju su prikazane izmerene vrednosti u jedinici u kojoj je pokazivanje instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s>\n<s>Postojanje dve merne jedinice za jedan merni signal opravdava se obavezom prikaza izmerenih vrednosti u zakonskim jedinicama SI sistema, sa jedne strane, i poređenje pokazivanja akvizicionog sistema i instrumenata na komandno upravljačkom pultu, sa druge strane.</s><s>Čim se uoči razlika u pokazivanju akvizicionog sistema i instrumenta na komandno upravljačkom pultu potrebno je uraditi vanredno etaloniranje tog mernog signala.</s><s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Start</s>\n<s>Slika 4.8.</s><s>Dijagram toka programa MONITORING 17 pre izmene Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Slika 4.9.</s><s>Izgled ekrana prilikom merenja parametara motora pre izmene Merenje parametara motora pomoću akvizicionog sistema počinje klikom miša na dugme Start/Stop (videti sliku 4.9.).</s><s>Merenje se ponavlja svake sekunde sve dok se ne zaustavi ponovnim klikom miša na dugme Start/Stop.</s><s>Kada je pritisnuto dugme Start/Stop, odnosno dok traje merenje akvizicionim sistemom, nije moguć pristup dugmetu Korigovani Parametri.</s><s>Akvizicioni sistem meri prvo 14 Pgdfk i Vibracije) i svaku vrednost izmerenog napona množi sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N za odgovarajući signal i tu vrednost prikazuje na displeju za svaki signal.</s><s>Zatim akvizicioni sistem meri 5 temperatura (T2-1, T2-2, T2-3, T2-4 i T4) i svaku vrednost izmerene temperature množi sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N za odgovarajuću temperaturu i tu vrednost prikazuje na displeju za svaku temperaturu.</s><s>Posle toga akvizicioni sistem meri napon sa elektronskog davača pritiska dBo množi ga sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N i tu vrednost prikazuje na displeju za pritisak dBo.</s><s>Ako želimo da merimo pritisak Hs onda je potrebno da se pritisne dugme Meri HS.</s><s>Kada se pritisne ovo dugme preko relejne kartice HP44728A uključuju se elektropneumatski ventili koji prvo propuštaju pritisak Hs1 do davača pritiska DP-10.</s><s>Sačeka se dve sekunde da se ovaj pritisak stabilizuje u instalaciji, pa se onda akvizicionim sistemom vrši merenje naponskog signala sa davača pritiska DP-10.</s><s>Zatim se preko relejne kartice HP44728A uključuju elektropneumatski ventili koji propuštaju pritisak Hs2 do davača pritiska DP-10.</s><s>Sačeka se dve sekunde da se ovaj pritisak stabilizuje u instalaciji, pa se onda akvizicionim sistemom vrši merenje naponskog signala sa davača pritiska DP-10.</s><s>Dok traje merenje pritisaka Hs1 i Hs2 ostali signali se ne mere.</s><s>Na displeju za pritisak Hs prikazuje se srednja vrednost od dva izmerena pritiska Hs1 i Hs2</s>\n<s>Zatim se preko relejne kartice HP44728A uključuju elektropneumatski ventili koji propuštaju pritisak dBo do davača pritiska DP-10.</s><s>Tada je merenje pritiska Hs završeno i ponovo počinje merenje ostalih 20 signala.</s><s>Da bi ponovo izmerili pritisak Hs potrebno je ponovo pritisnuti dugme Meri HS.</s><s>700</s>\n<s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Za motor MM-17 pritisak Hs je potrebno meriti za radne režime: M1, MS, F2 i F4.</s><s>Za motor MM-16 pritisak Hs je potrebno meriti za radne režime: M1 i MS.</s><s>Za ostale radne režime motora nije potrebno da se meri pritisak Hs.</s><s>Kada se zaustavi merenje (klikom miša na dugme Start/Stop) tek onda može da se pritisne dugme Korigovani Parametri.</s><s>Kada se pritisne dugme Korigovani Parametri vrednosti izmerene akvizicionim sistemom šalju se u glavni program gde se sa njima radi proračun korigovanih parametara motora za izabrani radni režim.</s><s>Kada se završi proračun korigovanih parametara na ekranu se pojavljuje forma na kojoj se nalaze svi izmereni parametri i proračunati korigovani parametri TMM-a za izabrani radni režim.</s>\n<s>Ako se ne želi raditi proračun korigovanih parametara motora sa izmerenim vrednostima, onda je potrebno klikom miša pritisnuti dugme Povratak, nakon čega se prekida merenje, zatvara uslužni program MONITORING17 i vraćamo se u glavni program gde se bira režim rada motora.</s><s>4.1.5.</s><s>Izmene programa za merenje parametara TMM-a MM-16 i MM-17 Na osnovu snimljenih rezultata merenja prvobitne izvedbe merno akvizicionog sistema na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a tip MM-16 i MM-17, uradio sam proračun merne nesigurnosti za jedan radni režim motora.</s><s>Na osnovu praćenja rezultata merenja i proračuna merne nesigurnosti došao sam do određenih zaključaka kako da se smanji merna nesigurnost merno akvizicionog sistema prilikom merenja parametara TMM-a.</s><s>Nova rešenja u merenju parametara TMM-a akvizicionim sistemom, prvo sam primenio na akvizicionom sistemu koji je razvijan za ispitivanje TMM-a tip VIPER.</s><s>Posle niza praktičnih provera snimanja parametara TMM-a, pokazalo se da su nova rešenja dovela do smanjena merne nesigurnosti merenja u odnosu na prvobitnu izvedbu merno akvizicionog sistema.</s><s>Ta nova rešenja sam zatim primenio i na akvizicionom sistemu za ispitivanje TMM-a tip MM-16 i MM-17.</s><s>U prvobitno napravljenoj izvedbi akvizicionog sitema za snimanje parametara TMM-a tip MM-16 i MM-17, za merenje tri pritiska Hs1 (pad pritiska vazduha u uvodniku vazduha), Hs2 (pad pritiska vazduha u uvodniku vazduha) i dBo (razređenje vazduha u uvodniku vazduha) koristio se samo jedan elektronski davač pritiska.</s><s>Pritisak je na ovaj davač dolazio preko mehaničkog selektora pritisaka i elektropneumatskih ventila.</s><s>Ovim elektropneumatskim ventilima se upravljalo preko relejne kartice u akviziciono kontrolnoj jedinici.</s><s>Ovo je bilo ekonomično rešenje.</s><s>Međutim ovakav način merenja ova tri pritiska usporio je merenje svih ostalih signala i povećao mernu nesigurnost merenja ova tri pritiska.</s><s>Posebno veliku mernu nesigurnost imalo je merenje pritiska dBo.</s><s>Vrednost ovog pritiska je u pojedinim radnim režimima motora oko dvadeset puta manja od vrednosti pritisaka Hs1 i Hs2.</s><s>Tako da se prilikom merenja ova tri pritiska, između dva merenja, pojavljivala velika razlika pritisaka na elektronskom davaču.</s><s>Ovo je dovodilo do slabe ponovljivosti rezultata merenja pritiska dBo, u onim radnim režimima motora, gde je bilo potrebno da se mere pritisci Hs1 i Hs2.</s><s>Zato je odlučeno da se nabave dva nova elektronska davača za merenje pritiska.</s><s>Jedan davač, sa mernim opsegom od 10 mbara, uzet je za merenje pritiska dBo.</s><s>Izabrani davač za merenje pritiska dBo ima puno manji merni opseg od do tada korištenog davača.</s><s>Klasa tačnosti za ove davače daje se prema punom mernom opsegu davača.</s><s>Na taj način značajno je smanjena komponenta merne nesigurnosti tip B, koja potiče od klase tačnosti davača.</s><s>Drugi davač, sa mernim opsegom od 400 milibara, uzet je za merenje pritiska Hs2.</s><s>Davač koji je u prvobitnoj izvedbi korišten za merenje sva tri pritiska, sada je iskorišten samo za merenje pritiska Hs1.</s><s>Mehanički selektor pritisaka i elektropneumatski ventili se više ne koriste za merenje ova tri pritiska.</s><s>Upotrebom ova nova dva elektronska davača pritiska povećana je brzina i pouzdanost merenja celokupnog merno akvizicionog sistema.</s>\n<s>Na slici 4.10. prikazan je dijagram toka modernizovanog programa MONITORING17, napisanog u programskom paketu VEE Pro 6.0., za snimanje parametara TMM-a.</s><s>Izmerene vrednosti, koje su rezultat ovog pograma, koriste se u glavnom programu za proračun korigovanih parametara motora za sve stabilne radne režime motora tip MM-16 i MM-17.</s><s>Nakon pokretanja programa unose se koeficijenti K i N (iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI) za 22 merna signala koji se dovode na karticu HP44710A.</s><s>Nakon toga pojavi se prozor prikazan na slici 4.11.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Slika 4.11.</s><s>Izgled ekrana prilikom merenja parametara motora MM-16 posle izmene Na ovom prozoru se vidi da se broj obrtaja motora N1 i N2 prikazuju u vidu simulacije analognog instrumenta sa kazaljkom i u vidu digitalne vrednosti.</s><s>Ovo je urađeno da bi ova dva parametra bili vizuelno što uočljiviji, jer su oni najbitniji za ocenu u kom radnom režimu se nalazi motor.</s><s>Ispod ova dva displeja nalazi se displej N1sr i N2sr koji uvek prikazuje srednju vrednost zadnjih deset merenja broja obrtaja motora N1 odnosno N2, koja su izvršena akvizicionim sistemom.</s><s>Ova dva displeja sa srednjom vrednošću zadnjih deset merenja broja obrtaja motora N1 i N2, dodati su da bi se poređenjem sa displejima koji stalno pokazuje trenutnu (zadnju) vrednost broja obrtaja motora, moglo utvrditi da li je broj obrtaja motora stabilan, odnosno da je rad motora stabilan.</s><s>Ako nema velikog odstupanja u pokazivanju broja obrtaja motora na ova dva displeja, može se reći da motor stabilno radi i da se može pristupiti merenju ostalih parametara potrebnih za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Displej za prikaz srednje vrednosti zadnjih deset merenja broja obrtaja motora napravljen je pomoću jednog shift registra.</s><s>Shift registar je gotov programski blok koji postoji u programskom paketu VEE Pro 6.0.</s><s>Ovaj registar je napravljen tako da u svakom trenutku pamti zadnjih deset (ili već koliko se programira) rezultata merenja koja dolaze na njegov ulaz.</s><s>Na izlazu iz ovog registra stalno se računa srednja vrednost od deset vrednosti koje se u tom trenutku nalaze u registru.</s><s>Ovakav registar postoji za svih dvadeset dva signala koji se mere ovim programom.</s><s>Tako da se kao izlazni podaci iz ovog programa, odnosno ulazni podaci u program za proračun korigovanih parametara, uzimaju srednje vrednosti zadnjih deset merenja za svaki signal koji se meri.</s>\n<s>Temperatura izduvnih gasova T4 prikazuje se u vidu položenog bar-grafa i u vidu digitalne vrednosti.</s><s>Ovo je urađeno da bi ovaj parametar bio, takođe, vizuelno što uočljiviji.</s><s>Jer ako ova temperatura pređe određene granice koje je deklarisao proizvođač, može doći do trajnog oštećenja motora.</s><s>Zato operator za ispitivanje motora treba lako da očitava ovu temperaturu i na vreme uoči eventualno prekoračenje temperature i preduzme sve potrebne mere kako bi se ova temperatura brzo smanjila.</s><s>Smanjivanje ove 700</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću temperature se radi postepenim smanjivanjem broja obrtaja motora, pošto bi naglo smanjivanje broja obrtaja motora ili naglo zaustavljanje motora moglo takođe da izazove trajno oštećenje motora.</s><s>Bar-graf je programiran da se ova temperatura prikazuje zelenom bojom sve dok je u granicama koje je deklarisao proizvođač motora.</s><s>Čim pređe deklarisane granice, ova temperatura se prikazuje crvenom bojom.</s><s>To je jasan znak operatoru za ispitivanje motora da nešto nije u redu i da treba brzo da preduzme odgovarajuće aktivnosti kako nebi došlo do oštećenja motora.</s><s>Potisak motora Ro dat je u zakonskoj jedinici kg i u librama (1 lb = 0,45359 kg), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje digitalnog instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Pritisci Bo, dBo i Hs dati su zakonskoj jedinici mbar i u inčima žive (1 inHg = 33,8639 mbar), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje vodenih stubova na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Pritisci P2, P2bar, P2' i P2'' dati su zakonskoj jedinici bar i u inčima žive (1 inHg = 0,0338639 bar), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje manometara na komandno upravljačkom pultu. jedinici u kojoj je pokazivanje manometara na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Kod vibracija na motoru meri se pomeraj u zakonskoj jedinici mm i u milsima (1 mils = 0,0254 mm), t.j. u jedinici u kojoj je pokazivanje instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Izmerene vrednosti u zakonskim jedinicama prikazane su na levom displeju, a na desnom displeju su prikazane izmerene vrednosti u jedinici u kojoj je pokazivanje instrumenta na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Postojanje dve merne jedinice za jedan merni signal opravdava se obavezom prikaza izmerenih vrednosti u zakonskim jedinicama SI sistema, sa jedne strane, i poređenje pokazivanja akvizicionog sistema i instrumenata na komandno upravljačkom pultu, sa druge strane.</s><s>Čim se uoči razlika u pokazivanju akvizicionog sistema i instrumenta na komandno upravljačkom pultu potrebno je uraditi vanredno etaloniranje tog mernog signala.</s><s>Merenje parametara motora pomoću akvizicionog sistema počinje klikom miša na dugme Start/Stop (videti sliku 4.11.).</s><s>Merenje se ponavlja svake sekunde sve dok se ne zaustavi ponovnim klikom miša na dugme Start/Stop.</s><s>Kada je pritisnuto dugme Start/Stop, odnosno dok traje merenje, nije moguć pristup dugmetu Korigovani Parametri.</s><s>Akvizicioni sistem meri prvo četrnaest naponskih signala sa kartice vrednost izmerenog napona množi sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N za odgovarajući signal i tu vrednost prikazuje na displeju za svaki signal.</s><s>Zatim akvizicioni sistem meri pet temperatura (T2-1, T2-2, T2-3, T2-4 i T4) i svaku vrednost izmerene temperature množi sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N za odgovarajuću temperaturu i tu vrednost prikazuje na displeju za svaku temperaturu.</s><s>Posle toga akvizicioni sistem meri napon sa elektronskog davača pritiska dBo množi ga sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N i tu vrednost prikazuje na displeju za pritisak dBo.</s><s>Ako želimo da merimo pritisak Hs onda je potrebno da se pritisne dugme Meri HS.</s><s>Kada se pritisne ovo dugme akvizicioni sistem, u svakom narednom mernom ciklusu, posle već navedenih dvadeset signala meri napon sa elektronskog davača pritiska Hs1 i sa elektronskog davača pritiska Hs2.</s><s>Svaka vrednost izmerenog napona množi se sa koeficijentom K i dodaje koeficijent N za odgovarajući signal.</s><s>Na displeju za pritisak Hs prikazuje se srednja vrednost od dva izmerena pritiska Hs1 i Hs2 Za motor MM-17 pritisak Hs je potrebno meriti za radne režime: M1, MS, F2 i F4.</s><s>Za motor MM-16 pritisak Hs je potrebno meriti za radne režime: M1 i MS.</s><s>Za ostale radne režime motora nije potrebno da se meri pritisak Hs.</s><s>U prvobitnoj izvedbi merno akvizicionog sistema pritisci dBo, Hs1 i Hs2 merili su se pomoću samo jednog elektronskog davača.</s><s>Ovo je znatno usporavalo merenje ostalih signala potrebnih za proračun korigovanih parametara motora.</s>\n<s>Kada se zaustavi merenje (klikom miša na dugme Start/Stop) tek onda može da se pritisne dugme Korigovani Parametri.</s><s>Kada se pritisne dugme Korigovani Parametri, za svaki signal koji se meri, uzimaju se srednje vrednosti zadnjih deset merenja izmerenih akvizicionim sistemom i šalju u glavni program gde se sa njima radi proračun korigovanih parametara motora za izabrani radni režim.</s><s>Kada se završi proračun korigovanih parametara na ekranu se pojavljuje forma na kojoj se nalaze svi izmereni parametri i proračunati korigovani parametri motora za izabrani radni režim.</s><s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Ako se ne želi raditi proračun korigovanih parametara motora sa trenutno izmerenim vrednostima, onda je potrebno klikom miša pritisnuti dugme Povratak, nakon čega se prekida merenje akvizicionim sistemom, zatvara uslužni program MONITORING17 i vraćamo se u glavni program gde se bira režim rada motora.</s>\n<s>Glavni program je drugi deo korisničkog programa koji opisuje operativni proces sistema i algoritam mernog ciklusa.</s><s>Glavni program određuje trenutak startovanja i zaustavljanja mernog procesa, redosled mernih ciklusa, broj merenja u jednom ciklusu i odredište mernih podataka.</s><s>U njemu se obavljaju matematičke operacije nad izmerenim parametrima, kako bi se dobili korigovani parametri i automatski napravio izveštaj o ispitivanju motora.</s><s>Iz glavnog programa se pozivaju uslužni programi napisani u VEE Pro 6.0., komunicira se sa bazama podataka koje su napravljene u MICROSOFT ACCESS-u i komunicira sa MICROSOFT EXCEL dokumentima koji služe za prikaz krivih motora.</s><s>Glavni program napisan je u programskom jeziku Visual Basic 6.0.</s><s>Prvi korak u pisanju glavnog programa je crtanje dijagrama toka.</s><s>Na slici 4.12. prikazan je dijagram toka glavnog programa AKVIZICIJA napisanog u Visual Basicu 6.0., koji se koristi prilikom ispitivanja TMM-a VIPER na stacionarnoj ispitnoj stanici.</s><s>Na slici 4.18. prikazan je deo dijagrama toka glavnog programa AKVIZICIJA koji opisuje programsko etaloniranje akvizicionog sistema.</s><s>Glavni program se pokreće dvostrukim klikom miša na ikonicu sa nazivom Akvizicija koja se nalazi na desktopu monitora.</s><s>Kada se pokrene glavni program pojavljuje se prozor na kome se bira: - novo ispitivanje,</s>\n<s>4.2.1.</s><s>Deo glavnog programa koji opisuje merenje parametara motora Ako se u glavnom programu izabere opcija novo ispitivanje na ekranu se pojavljuje prozor na kome ispitivač treba prvo da izabere tip motora koji se trenutno ispituje: Na osnovu izabranog tipa motora koji se ispituje program se dalje grana na tri slična ali nezavisna dela za tri tipa motora.</s><s>Odmah zatim se otvara prozor za unos serijskog broja motora i nekih parametara (tri parametra za motore VIPER 632-41 i VIPER 632-46, a jedan parametar za motor VIPER 633-41) iz liste ispitivanja agregata motora (koje je obavljeno pre postavljanja agregata na motor).</s><s>Ovi parametri se koriste pri proračunu korigovanih parametara motora za neke radne režime.</s><s>Kada se unese serijski broj motora i svi paramerti potrebni za proračun korigovanih parametara motora pojavljuje se prozor na kome treba da se izabere:</s>\n<s>Ako se izabere opcija proračun parametara novo ispitivanje otvori se prozor za unos tare.</s><s>Tara predstavlja vrednost odstupanja pokazivanje instrumenta za merenje potiska u odnosu na nulu, t.j. kada merna ćelija za silu na postolju motora nije opterećena.</s><s>Tara se može ukucati ručno preko tastature ili izmeriti automatski preko akvizicionog sistema, ali samo pre nego što se optereti merna ćelija za silu na postolju motora.</s>\n<s>Slika 4.18.</s><s>Dijagram toka glavnog programa AKVIZICIJA napisanog u Visual Basicu 4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Zatim se pojavljuje prozor na kome iz ponuđene liste izabere režim rada na kome se želi ispitivati motor.</s><s>Za motor VIPER 632-41 i VIPER 632-46 može se izabrati sedam različitih radnih režima.</s><s>A za motor VIPER 633-41 može se izabrati jedanaest različitih radnih režima.</s><s>Na osnovu izabranog tipa motora otvara se odgovarajuća Access baza podataka (tri baze za tri tipa motora), a na osnovu izabranog radnog režima otvara se odgovarajuća tabela u bazi podataka.</s><s>Svaki radni režim ima svoju tabelu u bazi podataka za smeštaj izmerenih i korigovanih parametara motora.</s><s>Na ovom prozoru se bira i način unosa parametara motora koji su potrebni za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Način unosa parametara motora može biti:</s>\n<s>ručni (preko tastature) ili automatski (pomoću akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A).</s><s>Ako se izabere ručni unos parametara motora onda se pojavljuje prozor na kome se ručno preko tastature mogu uneti vrednosti za 19 signala, koji mogu ulaziti u proračun korigovanih parametara motora i nalaze se na izveštaju o ispitivanju motora.</s><s>Pri ručnom unosu može se izabrati da se parametri motora unose u SI jedinicama ili u jedinicama u kojima je njihovo pokazivanje na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Kada se ručno unesu svi parametri klikom miša na dugme Korigovani parametri radi se proračun korigovanih parametara TMM-a za izabrani radni režim (isto kao i pri automatskom unosu parametara motora).</s><s>Ova opcija za ručni unos parametara motora je napravljena kako bi se ispitivaču na stacionarnoj ispitnoj stanici dala mogućnost da na brz i jednostavan način dođe do podatka koliko je potrebno promeniti neki parametar motora, da bi korigovani parametri motora bili u granicama koje je propisao proizvođač TMM-a.</s><s>Ova opcija se može koristiti i u slučaju kad iz bilo kog razloga, u toku ispitivanja motora na stacionarnoj ispitnoj stanici, dođe do greške pri merenju akvizicionim sistemom (pojavi se razlika u pokazivanju između akvizicionog sistema i instrumenata na komandno upravljačkom pultu) na jednom ili više signala.</s><s>Tada se na režimu na kome se motor ispituje akvizicionim sistemom izmere, spase u bazu podataka i odštampaju svi signali.</s><s>Ručno se zapišu vrednosti onih signala na kojima se pojavila greška pri merenju akvizicionim sistemom.</s><s>Zatim se izabere opcija za ručni unos parametara motora.</s><s>Ručno se unesu vrednosti i za one signale koji su izmereni akvizicionim sistemom i za one signale koji su ručno izmereni pomoću instrumenata na komandno upravljačkom pultu.</s><s>Ako se izabere automatski unos parametara motora sa akvizicionog sistema onda se pojavljuje prozor sa porukom da se uključi akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A, ako već nije uključena.</s><s>Ako se zatim izabere neki od stacionarnih radnih režima: 100%, 100%DS, 99%DS, 98%, 98%DS, 95%, Mali Gas ili Režim provera LPC poziva se uslužni program MONITORINGVIPER, napisan u VEE Pro 6.0., za merenje 19 parametara motora.</s><s>Zatim se pojavljuje prozor prikazan na slici 4.3.</s><s>Ovaj uslužni program je već opisan u poglavlju 4.1.</s><s>Kada se završi merenje parametara motora pomoću uslužnog programa MONITORINGVIPER, izmerene vrednosti se šalju u glavni program gde se radi proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Nakon završenog proračuna korigovanih parametara motora pojavljuje se prozor na kome se prikazuju izmereni i korigovani parametri za izabrani režim rada motora, kao što je prikazano na slici 4.13.</s><s>Sve vrednosti izmerenih i korigovanih parametara motora koji izlaze iz dozvoljenih granica, koje je propisao proizvođač motora, biće obojene crvenom bojom.</s><s>Ovo u mnogome olakšava rad ispitivaču motora jer odmah lako uočava sve parametre koji su izvan granica koje je propisao proizvođač.</s><s>On odmah može da donese odluku da li da prekida ispitivanje motora ili da pokuša da uradi manja podešavanja na motoru dok motor radi.</s><s>Ako su vršena podešavanja na motoru, ispitivač ponavlja merenje i računanje korigovanih parametara nekoliko puta da bi se uverio da su svi izmereni i korigovani parametri motora u dozvoljenim ganicama ili treba uraditi dodatna podešavanja na motoru.</s><s>Na ovom prozoru koji prikazuje izmerene i korigovane parametre motora može se izabrati: Print, izmereni i korigovani parametri štampaju se na štampaču, Spasi, izmereni i korigovani parametri memorišu se u bazu podataka, Novi režim, povratak na ekran gde se bira novi režim ili Glavni meni, povratak na početak programa.</s><s>Ako se izabere opcija spašavanje izmerenih i korigovanih parametara u bazu podataka, onda se izmereni i korigovani parametri spašavaju u bazu podataka, u tabelu sa nazivom izabranog režima.</s><s>Baza podataka PRORAČUN63241 i PRORAČUN63246 ima 7 tabela, a baza podataka PRORAČUN63341 ima 11 tabela.</s><s>Svaka tabela ima onoliko kolona koliko taj režim ima podataka koji treba da se spase (8 tekstualnih podataka plus svi izmereni i korigovani parametri motora za posmatrani režim).</s><s>Za datum i vreme kada je obavljeno ispitivanje motora uzima se sistemski datum i vreme sa računara, čime se otklanja mogućnost greške subjektivnog faktora prilikom unosa datuma i vremena ispitivanja.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Ako se izabere radni režim Snimanje krive vibracija poziva se uslužni program KRIVAVIB, napisan u VEE Pro 6.0., za merenje 4 parametara motora.</s><s>Zatim se pojavljuje prozor prikazan na slici 4.7.</s><s>Ovaj uslužni program je već opisan u poglavlju 4.1.</s><s>Kada se završi merenje parametara motora pomoću uslužnog programa KRIVAVIB, izmerene vrednosti se šalju u glavni program gde se pravi izveštaj za snimljeni režim.</s><s>Izgled jednog izveštaja za režim snimanja krive vibracija prikazan je na slici 4.14.</s><s>Na ovom prozoru koji prikazuje izmerene parametre snimanja krive vibracija motora može se izabrati: Print, izmereni parametri štampaju se na štampaču, Spasi, izmereni parametri memorišu se u bazu podataka, Novi režim, povratak na ekran gde se bira novi režim ili Glavni meni, povratak na početak programa.</s>\n<s>Slika 4.14.</s><s>Izgled ekrana sa izmerenim parametrima motora za režim snimanje krive vibracija Ako se izabere radni režim Snimanje krive Motora poziva se uslužni program KRIVAMOTORA, napisan u VEE Pro 6.0., za merenje sedam parametara motora pomoću akvizicionog sistema.</s><s>Način rada ovog uslužnog programa je već opisan u poglavlju 4.1.</s><s>Kada se pokrene ovaj uslužni program pojavljuje se prozor prikazan na slici 4.5.</s><s>Kada se završi merenje parametara motora pomoću programa KRIVAMOTORA, izmerene vrednosti se privremeno spašavaju u templejt Excel dokumenat.</s><s>Zatim se izmerene vrednosti šalju u glavni program gde se vrši proračun korigovanih parametara i pravi izveštaj za snimljeni radni režim.</s><s>Izgled jednog izveštaja za režim snimanja krive motora prikazan je na slici 4.15.</s><s>Na ovom izveštaju o ispitivanju vide se tri kolone korigovanih parametara motora (potisak R, protok goriva Qg, temperatura izduvnih gasova T4 i specifična potrošnja motora Crk).</s><s>Ova tri korigovana parametra motora zovu se svedeni korigovani parametri jer su izračunati na osnovu 95% (prva kolona), Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>98% (druga kolona) i 100% (treća kolona) korigovanih obrtaja motora Nk.</s><s>Na ovom prozoru koji prikazuje izmerene parametre snimanja krive motora može se izabrati: Print, izmereni parametri štampaju se na štampaču, Spasi, izmereni parametri memorišu se u bazu podataka, Novi režim, povratak na ekran gde se bira novi režim ili Vidi Excel, za crtanje krive motora.</s>\n<s>Ako se izabere opcija Vidi Excel otvara se Excel dokument sa svim snimljenim vrednostima koje služe za crtanje krive motora.</s><s>U ovom Excel dokumentu na stranici Dijagrami mogu da se vide četiri krive motora koje su nacrtane na osnovu korigovanih parametara motora.</s><s>Na slici 4.16. prikazan je izgled ovog dijagrama sa četiri krive motora.</s><s>Korigovani potisak motora Rk u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljen je na ovom dijagramu plavom bojom.</s><s>Korigovani protok goriva Qk u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljen je na ovom dijagramu crvenom bojom.</s><s>Korigovana temperatura izduvnih gasova T4k u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljena je na ovom dijagramu žutom bojom.</s><s>Korigovana specifična potrošnja goriva Crk u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljena je na ovom dijagramu zelenom bojom.</s><s>Ako se u glavnom programu izabere opcija proračun parametara arhiva otvora se prozor za unos serijskog broja motora po kome želimo da pretražujemo arhivu snimljenih ispitivanja motora u bazi podataka.</s><s>U polju za unos serijskog broja motora stoji serijski broj motora koji je zadnji unešen.</s><s>Arhiva snimljenih parametara motora može da se pretražuje po ovom serijskom broju ili po drugom serijskom broju koga unesemo.</s><s>Ako se prihvata uneseni serijski broj treba pritisnuti dugme DA, nakon čega se pojavljuje prozor prikazan na slici 4.17.</s><s>Ako se ne želi gledati arhiva snimljenih ispitivanja motora, onda je potrebno klikom miša pritisnuti dugme Povratak i vraćamo se na početak programa.</s>\n<s>4. PROJEKTOVANJE I RAZVOJ SOFTVERA ZA AKVIZICIJU Slika 4.16.</s><s>Izgled dijagrama sa četiri krive motora Kada se pojavi prozor prikazan na slici 4.17. iz liste (Režim rada) klikom miša treba izabrati režim rada motora, za koji se želi pretraživati arhiva snimljenih ispitivanja motora.</s><s>Kada se izabere radni režim potrebno je klikom miša pritisnuti dugme DA.</s><s>U levom polju (Odaberi serijski broj motora) pojaviće se Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>snimanje krive motora lista svih serijskih brojeva motora za koje postoje snimljene vrednosti parametra za izabrani režim.</s><s>U polju do njega (Odabrani serijski broj motora) pojavi se odabrani serijski broj motora po kome pretražujemo arhivu.</s><s>U polju do njega (Odaberi Datum ispitivanja za izabrani režim) pojavi se datum kada su za izabrani serijski broj i režim rada snimani parametri na motoru.</s><s>Ako je ovo polje prazno, znači da za taj serijski broj motora i izabrani režim u bazi podataka nema snimljen nijedan podatak.</s><s>Ako se u ovom polju pojavi više datuma, duplim klikom miša bira se željeni datum.</s><s>Nakon toga se u polju do njega (Odaberi Vreme ispitivanja za izabrani datum) pojave vremena kada su za izabrani serijski broj, režim rada i datum snimanja, snimljeni parametri motora u bazu podataka.</s><s>Pored svakog datuma pojavi se i komentar (samo ako postoji), koji dodatno opisuje izvršeno snimanje.</s><s>Klikom miša na željeno vreme postaje aktivno dugme Pregled pre štampe.</s><s>Klikom miša na dugme Pregled pre štampe otvoriće se prozor na kome se mogu videti snimljeni i korigovani parametri motora.</s><s>Svi parametri koji izlaze iz dozvoljenih granica biće obojeni crvenom bojom.</s><s>Klikom miša na dugme Print štampaju se izmereni i korigovani parametre na štampaču.</s><s>Klikom miša na dugme Povratak izlazi se iz ovog prozora i vraćamo se na početak programa.</s><s>Klikom miša na dugme Novi režim izlazi se iz ovog prozora i vraćamo se na prozor prikazan na slici 4.17. na kome se može izabrati drugi radni režim za pregled arhive.</s><s>Ako se želi pretraživati arhiva za neki drugi serijski broj motora koji se nalazi u listi u levom polju na slici 4.17., duplim klikom miša izabere se željeni serijski broj motora.</s><s>On se pojavi u polju za odabrani serijski broj motora.</s><s>Iz liste (Režim rada) odabere se željeni režim rada i klikom miša pritisne se dugme DA.</s><s>Dalji postupak gledanja arhive je već opisan.</s><s>Ako se želi pretraživati arhiva za drugi tip motora tada se klikom miša izabere opcija željenog tipa motora (VIPER 632-41, VIPER 632-46 ili VIPER 633-41 u gornjem levom uglu prozora na slici 4.17.).</s><s>Zatim se odabere režim rad motora i klikom miša pritisne dugme DA.</s><s>U levom polju pojavi se lista svih serijskih brojeva motora za koje postoje snimljeni parametri motora za izabrani režim.</s><s>Izabere se željeni serijski broj duplim klikom miša i on se pojavi u polju za odabrani serijski broj motora.</s><s>Iz liste (Režim rada) ponovo se odabere željeni režim rada i klikom miša pritisne dugme DA.</s><s>Dalji postupak gledanja arhive je već opisan.</s>\n<s>Start programa FUNKCIJE 1 napisanog u VEE Kontrolno merenje sa starim koeficijentima K i N Unos svih koeficijenata K i N iz baze</s>\n<s>Slika 4.18.</s><s>Dijagram toka dela glavnog programa koji opisuje etaloniranje akvizicionog sistema Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>4.2.2.</s><s>Deo glavnog programa koji opisuje etaloniranje akvizicionog sistema Etaloniranje signala na akvizicionom sistemu radi se programski, svaki put kada se radi etaloniranje klasičnih instrumenata na ispitnoj stanici ili kada se pojavi razlika između pokazivanja akvizicionog sistema i klasičnih instrumenata na ispitnoj stanici.</s><s>Pretpostavio sam da je linearna zavisnost između stvarne vrednosti signala i vrednosti signala koja se dobije merenjem pomoću akvizicionog sliku 4.19., potrebno je izračunati koeficijent K (nagib prave) i koeficijent N (odsečak na Y osi).</s><s>Koeficijent K se računa prema formuli (4.2), a koeficijent N se računa prema formuli (4.3).</s><s>Prilikom etaloniranja akvizicionog sistema i instrumenata na ispitnoj stanici za svaki signal koji se meri akvizicionim sistemom određuju se koeficijenti K i N. Ovi koeficijenti se čuvaju u bazi podataka.</s><s>Prilikom merenja svaki izmereni signal množi se sa koeficijentom K i na tu vrednost se dodaje koeficijent N. Dobijeni rezultat predstavlja stvarnu vrednost signala koji se meri i ta vrednost se u realnom vremenu prikazuje na monitoru akvizicionog sistema.</s><s>Prilikom etaloniranje signala na akvizicionom sistemu prva tačka (X1,Y1) je početak mernog opsega (NULA), a druga tačka (X2,Y2) je kraj mernog opsega (SPAN).</s><s>Na slici 4.18. prikazan je dio dijagrama toka glavnog programa AKVIZICIJA koji opisuje programsko etaloniranje akvizicionog sistema.</s><s>Ako se nakon starta glavnog programa AKVIZICIJA izabere opcija Etaloniranje akvizicionog sistema pojavi se prozor na kome treba da se unese lozinka.</s><s>Ispravan unos lozinke omogućava pristup delu glavnog programu u kome se radi etaloniranje akvizicionog sistema.</s><s>Pristup ovom delu glavnog programa imaju samo radnici metrološke laboratorije VZ ORAO.</s><s>Na ovaj način se onemogućava neovlašteni pristup delu programa za etaloniranje sistema, tj. neovlaštena izmena koeficijenta K i N. Kada se uđe u program za etaloniranje akvizicionog sistema prvo se iz ponuđene liste signala izabere signal koji se želi etalonirati.</s><s>Zatim se poziva uslužni program FUNKCIJE napisan u VEE Pro 6.0., koji služi za merenje izabranog signala.</s><s>Unose se stari koeficijenti K i N iz baze podataka KALIBRACIONI KOEFICIJENTI.</s><s>Ako se želi proveriti da li za stare koeficijente K i N merni signal zadovoljava propisanu klasu tačnosti, onda se na ulazu u akvizicioni sistem simulira merni signal pomoću odgovarajućeg etalona.</s><s>Uradi se kontrolno merenje akvizicionim sistemom.</s><s>Uporedi se ova vrednost sa vrednošću koju pokazuje etalon i vidi se kolika je greška merenja akvizicionog sistema.</s><s>Ako je greška merenja unutar granice dozvoljene greške za posmatrani merni signal, onda su vrednosti starih koeficijenata K i N dobre i nije potrebno određivati nove vrednosti.</s><s>Ako je greška merenja veća od granice dozvoljene greške za posmatrani merni signal, onda je potrebno uraditi novo etaloniranje.</s><s>U polje Nula postavljeno unosi se vrednost, sa početka mernog opsega, koja je postavljena na etalonu sa kojim se vrši simuliranje merenog signala.</s><s>Izmeri se ova vrednost akvizicionim sistemom.</s><s>Zatim se na etalonu zada vrednost sa kraja mernog opsega posmatranog mernog signala.</s><s>Vrednost postavljena na etalonu unosi se u polje Span postavljeno.</s><s>Izmeri se ova vrednost akvizicionim sistemom.</s><s>Izračunaju se vrednosti novih koeficijenata K i N. Uradi se kontrolno merenje sa novim vrednostima koeficijenata K i N. Ova vrednost se uporedi sa vrednošću koju pokazuje etalon i vidi se kolika je greška merenja akvizicionog sistema.</s><s>Ako je greška merenja unutar granice dozvoljene greške za posmatrani merni signal, onda su nove vrednosti koeficijenata K i N dobre.</s><s>Novi koeficijenti se mogu spasiti u bazu podataka ili se mogu zadržati stari koeficijenti.</s><s>Prilikom izlaska iz programa za etaloniranje uvek se pojavi pitanje: \"Da li želiš da spasiš nove koeficijente K i N\"?</s><s>Tako da, i ako se zaboravilo, prilikom izlaska iz programa za etaloniranje mogu se spasiti nove vrednosti koeficijenata K i N u bazu podataka. ili</s>\n<s>Slika 4.19.</s><s>Jednačina prave kroz dve tačke 5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Reč \"nesigurnost\" izražava sumnju, a \"merna nesigurnost\", odnosno \"nesigurnost merenja\" izražava sumnju u validnost rezultata merenja.</s><s>Rezultat merenja je vrednost dobijena merenjem koja se pripisuje mernoj veličini.</s><s>Potpuno iskazivanje rezultata merenja treba obuhvatiti i informaciju o mernoj nesigurnosti.</s><s>Nesigurnost rezultata merenja je posledica nedostataka egzaktnog poznavanja vrednosti koja se meri.</s><s>Rezultat merenja posle korigovanja za prepoznate sistematske efekte je i dalje samo procena merene vrednosti zbog:</s>\n<s>Kraj nesigurnosti koja potiče od slučajnih efekata i nesavršenosti korekcije za sistematske efekte.</s><s>Postupak merenja je složen proces i obuhvata niz elemenata kao što su informacije o etalonu i merilu, metodi merenja, korekcijama na dejstvo određenih uticajnih veličina, nesigurnosti sa kojom je dobijen rezultat i slično.</s><s>Rezultat svakog realnog merenja sadrži u sebi određenu nesigurnost, što znači da se idealno tačna vrednost merene veličine ne može saznati.</s><s>Uzroci mernih nesigurnosti mogu biti veoma brojni i po pravilu se ne mogu svi uzeti u obzir.</s><s>Kada se prikazuju rezultati merenja potrebno je jasno iskazati da li on predstavlja pokazivanje merila, korigovanu ili nekorigovanu vrednost merene veličine, i da li je na osnovu niza ponovljenih merenja izvršeno usrednjavanje.</s><s>Da bi se postigla jednoobraznost u izražavanju mernih rezultata vodeće institucije međunarodnog metrološkog sistema ( BIPM, IEC, IFCC, ISO, IUPAC, IUPAP i OIML), godine 1993. publikovale su Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti (eng. Guide to the Expression of Uncertainty in Measurement).</s><s>Ovo uputstvo definiše harmonizovane i usaglašene metode izračunavanja i izražavanja merne nesigurnosti u laboratorijama za etaloniranje i ispitivanje sa procedurom proračuna merne nesigurnosti.</s><s>Do tada za obradu i izražavanje rezultata bila je primenjivana klasična matematička disciplina, tzv. teorija grešaka.</s><s>Načini obrade rezultata nisu bili ujednačeni pa je bilo teško poređenje istih merenja izvršenih u različitim institucijama.</s><s>Obradom mernih rezultata na način opisan u Uputstvu dobija se merni rezultat, zatim merna nesigurnost i statistička sigurnost sa kojom važe dobijeni podaci.</s><s>Pojam greška merenja odnosi se isključivo na razliku dobijenog rezultata i odgovarajuće vrednosti dobijene pomoću etalonskog mernog instrumenta.</s><s>Koncept izražavanja merne nesigurnosti iznesen u Uputstvu ima kao teorijsku podlogu isti matematički aparat koji se koristi kod teorije grešaka.</s><s>Međutim, metod izražavanja merne nesigurnosti je praktično orijentisan i može se dobro primeniti u svim eksperimentalnim merenjima.</s><s>Nasuprot tome, polazne veličine teorije grešaka su slučajne i sistematske greške koje kao idealizovani pojmovi ne postoje Sistematska greška predstavlja razliku između srednje vrednosti koja bi se dobila iz beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u uslovima ponovljivosti i prave vrednosti merene veličine.</s><s>Kao i prava vrednost, tako i sistematska greška i njeni uzroci ne mogu biti u potpunosti poznati.</s><s>Naime, sistematske greške, po klasičnoj teoriji, potiču od fizičkih veličina koje izazivaju promenu uvek iste veličine i znaka, dakle ona je predvidiva.</s><s>Sistematske greške koje se mogu odrediti eksperimentalno ili proračunom mogu se eliminisati odgovarajućum korekcijom.</s><s>Nausuprot tome slučajne greške su prouzrokovane veličinama koje prouzrokuju isključivo slučajne (stohastičke) promene merene veličine.</s><s>Slučajna greška predstavlja razliku između rezultata merenja i srednje vrednosti koja bi se dobila iz beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u uslovima ponovljivosti.</s><s>Ovakve pretpostavke nisu ispunjene u stvarnim merenjima, jer se može obaviti samo konačan broj merenja.</s>\n<s>Naime često jedna ista fizička veličina izaziva kako slučajne tako i sistematske efekte.</s><s>Na primer, brze fluktuacije temperature imaju za posledicu efekte koji odgovaraju slučajnim greškama.</s><s>Međutim sporije temperaturske promene mogu stvarati promene koje odgovaraju sistematskim greškama.</s><s>Drugi primer, gde jedna veličina istovremeno izaziva i brze i spore promene, je napon napajanja pojačavača i mernih mostova.</s><s>Napon napajanja dobijen iz mrežnog ispravljača ima brze fluktuacije (tzv. talasnost), a takođe i lagane promene koje zavise od temperature okoline i od nestabilnosti mrežnog napona.</s><s>Otuda napon napajanja istovremeno prouzrokuje i slučajne i sistematske efekte.</s><s>Nasuprot teoriji grešaka pristup u izražavanju merne nesigurnosti dat u Uputstvu je praktično orijentisan pa ga je moguće primeniti u analizi eksperimentalnih rezultata merenja i rezulta etaloniranja.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Merna nesigurnost izražava interval u kome se nalazi prava vrednost fizičke veličine koja se meri i može se proceniti ili eksperimentalno odrediti uz određene uslove koji ograničavaju njenu vrednost.</s><s>Jednostavnije rečeno, merna nesigurnost je parametar, pridružen rezultatu merenja, koji karakteriše rasipanje vrednosti koje se opravdano mogu pripisati merenoj veličini.</s><s>Usvojeno je da se merna nesigurnost označava slovom u, (engl.</s><s>Uncertainty - nesigurnost).</s><s>Osnovni princip je da se svakom podatku o nesigurnosti pridruži odgovarajuća funkcija raspodele kao i verovatnoća, odnosno statistička sigurnost.</s><s>Osim uobičajenih pojmova iz matematičke statistike, koriste se sledeći novi pojmovi.</s><s>Standardna merna nesigurnost u, po definiciji jednaka je standardnom odstupanju od srednje vrednosti u =</s>\n<s>računa se prema formuli 5.3.</s><s>A rezultat više ponovljenih merenja predstavlja srednju vrednost xs, koja se računa prema formuli 5.1.</s><s>Statistička sigurnost koja odgovara standardnoj mernoj nesigurnosti zavisi od raspodele koja se pripisuje datom merenju.</s><s>Na primer u slučaju Gausove (normalne) raspodele mernih rezultata, intervalu širine jednog standardnog odstupanja, xs  s, odgovara sigurnost od 68,2 %, a intervalu širine dva standardna Proširena merna nesigurnost, U , predstavlja umnožak standardne merne nesigurnosti i koeficijenta proširenja, k, tj. U = k u .</s><s>Koeficijent k može imati vrednost u intervalu od zavisno od raspodele.</s><s>Proširenoj mernoj nesigurnosti odgovara visoka vrednost statističke sigurnosti.</s><s>To znači da se merena veličina sa velikom sigurnošću nalazi u intervalu xs  U. U slučajevima kada se rezultatima merenja može pripisati Gausova raspodela i standardna nesigurnost pridružena izlaznoj proceni je dovoljno pouzdana, treba koristiti standardni koeficijent proširenja k = 2. Pripisanoj proširenoj nesigurnosti odgovara vrednost statističke sigurnosti od približno 95 %.</s><s>Uslovi za Gausovu raspodelu su ispunjeni u većini slučajeva koji se sreću pri poslovima etaloniranja.</s><s>Pretpostavka Gausove raspodele se ne može uvek eksperimentalno jednostavno potvrditi.</s><s>Međutim u slučajevima kada se nekoliko komponenti nesigurnosti (na primer N  3), izvedenih iz verovatnoće raspodele nezavisnih veličina koje se dobro ponašaju (npr. Gausove ili pravougaone raspodele), doprinose standarnoj nesigurnosti u uporedivim iznosima.</s><s>Onda se na osnovu centralne granične teoreme može veoma približno pretpostaviti da je raspodela izlazne veličine Gausova.</s><s>Za preostale slučajeve tj. sve slučajeve u kojima se ne može prihvatiti pretpostavka Gausove raspodele, moraju se primeniti podaci o stvarnoj verovatnoći raspodele radi dobijanja vrednosti koeficijenta proširenja k koji odgovara nivou statističke sigurnosti od približno 95 %.</s><s>U sertifikatima o etaloniranju mora se dati kompletan rezultat merenja sastavljen od procene merne veličine xs i pridružene proširene merne nesigurnosti U (tj. kao xs  U).</s><s>Uz to treba dati napomenu sa objašnjenjem koja, uglavnom, treba da sadrži koeficijent proširenja k, funkciju raspodele izmerenih vrednosti i vrednost statističke sigurnosti.</s><s>Sertifikat o etaloniranju potrebno je da sadrži i: naziv, tip, serijski broj i proizvođača merila koje se etalonira.</s><s>Mernu metodu, odnosno оdrеđеni prоpis prema kome jer urađeno etaloniranje.</s><s>Nаvеsti izјаvu dа је rеzultаt еtаlоnirаnjа slеdljiv dо mеđunаrоdnоg еtаlоnа ili nаciоnаlnоg еtаlоnа.</s><s>Моgu sе nаvеsti i mеtrоlоškе kаrаktеristikе еtаlоnа kојi је kоrištеn i brој njеgоvоg uvеrеnjа.</s>\n<s>Potpis lica koje je izvršilo merenje, kao i potpis njegovog rukovodioca.</s><s>Brojčana vrednost merne nesigurnosti treba biti data sa najviše dva značajna broja.</s><s>Brojčanu vrednost rezultata merenja u završnom izveštaju treba zaokružiti na poslednji značajan broj vrednosti proširene nesigurnosti određene za taj rezultat merenja.</s><s>Međutim, ako se zaokruživanjem smanjuje vrednost merne nesigurnosti za više od 5 %, treba primeniti zaokruživanje na više.</s><s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA 5.2.</s><s>IZVORI (UZROCI) NASTAJANJA MERNE NESIGURNOSTI Nesigurnost rezultata merenja odražava nedostatak potpunih saznanja o vrednosti merene veličine.</s><s>Potpuna saznanja zahtevaju beskonačnu količinu informacija o izvršenom merenju.</s><s>Fenomeni doprinosa nesigurnosti i činjenica da se rezultat merenja ne može okarakterisati kao jedinstvena vrednost nazivaju se izvori nesigurnosti.</s><s>Praktično su mogući mnogi izvori nesigurnosti pri merenju koji uključuju: 1) nepotpuna definicija merne veličine,</s>\n<s>2) nesavršena realizacija definicije merne veličine, 3) nereprezentativno uzorkovanje.</s><s>Uzorak merene veličine ne predstavlja definisanu merenu veličinu,</s>\n<s>4) nesavršenost u postavci merenja, merne metode i merne procedure, 5) neadekvatno poznavanje delovanja uslova okoline na merenje ili nesavršeno merenje istih, 6) subjektivna greška metrologa,</s>\n<s>7) nesigurnost merne opreme, konačna rezolucija ili prag osetljivosti merila, 8) netačne vrednosti mernih etalona i referentnih materijala, 9) netačne vrednosti konstanti ili drugih parametara dobijenih od spoljašnjih izvora i korištenih pri izračunavanju rezultata,</s>\n<s>10) aproksimacije i pretpostavke unete u proceduru i metodu merenja, softver i izračunavanje, 11) razlike u rezultatima merenja pri ponovljenim merenjima merne veličine uz prividno jednake uslove.</s>\n<s>Postoje dva osnovna tipa merne nesigurnosti: tip A i tip B. Ova podela je zasnovana isključivo na osnovu metoda kojima se nesigurnosti određuju.</s><s>U određenim uslovima, o kojima će biti reči, koristi se i tzv. kombinovana merna nesigurnost.</s>\n<s>Merna nesigurnost tip A određuje se isključivo metodom statističke obrade rezultata.</s><s>Iz ovog sledi da merna nesigurnost tip A postoji samo ako se radi o merenju koje je ponovljeno više puta.</s><s>Postoje dva podtipa procene ulazne veličine x tipa A i to kao: Eksperimentalno standardno odstupanje srednje vrednosti Kombinovana procena</s>\n<s>Eksperimentalno standardno odstupanje srednje vrednosti računa se kada se radi o ponovljenim merenjima i kada se standardno odstupanje srednje vrednosti uzima kao standardna nesigurnost tip A. Ako su rezultati ponovljenih merenja predstavljeni uzorkom x1, x2, ... , xi, xn , pomoću (5.1) može se izačunati srednja vrednost xs koja, po pravilu predstavlja krajnju vrednost merenja, Standardna nesigurnost pojedinih elemenata jednaka je standardnom odstupanju pojedinih rezultata Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Srednja vrednost xs koja predstavlja rezultat merenja, ima svoje standardno odstupanje zove standardno odstupanje srednje vrednosti.</s><s>Standardno odstupanje srednje vrednosti predstavlja standardnu nesigurnost tip A, mernog rezultata, Merna nesigurnost tip A se određuje kada se raspolaže sa nizom od n međusobno različitih rezultata ponovljenih merenja.</s><s>Ako je broj n dovoljno velik, srednja vrednost i njeno standardno odstupanje ispunjava uslove Centralne granične teoreme što znači da joj se po pravilu pridružuje Gausova raspodela (nezavisno od raspodele kojoj pripadaju elementi uzorka).</s><s>Pri tome raspodela polaznih rezultata ne mora biti Gausova.</s>\n<s>Sa digitalnim frekvencmetrom Agilent 53131A izvršeno je deset merenja frekvencije, signala koji se generiše pomoću generatora funkcija HP3325A (1 MHZ).</s><s>Prvo je izvršeno deset merenja kada vremenske baze digitalnog frekvencmetra i generatora funkcija nisu bile sinhronizovane.</s><s>Zatim je izvršeno 10 merenja kada je izvršena sinhronizacija vremenskih baza digitalnog frekvencmetra i generatora funkcija pomoću standarda vremena GPS prijemnika Symmetricom 58503B. Potrebno je odrediti standardnu mernu nesigurnost srednje izmerene vrednosti frekvencije pre i posle sinhronizacije sa GPS prijemnikom.</s><s>Dobijeni rezultati merenja prikazani su u tabeli 5.1.</s><s>Tabela 5.1.</s><s>Rezultati merenja frekvencije R.broj</s>\n<s>Srednja vrednost frekvencije za deset izvršenih merenja pre sinhronizacije je Standardno odstupanje frekvencije pojedinih merenja je s = 0,103 Hz.</s><s>Za standardnu mernu nesigurnost (Tip A) frekvencije pojedinih merenja, dobija se Srednja vrednost frekvencije za deset izvršenih merenja posle sinhronizacije sa GPS prijemnikom je fs = 1,000000000005 MHz.</s>\n<s>Standardno odstupanje frekvencije pojedinih merenja je s = 0,000007 Hz.</s><s>Za standardnu mernu nesigurnost (Tip A) frekvencije pojedinih merenja, dobija se Na osnovu analize dobijenih rezultata merenja frekvencije može su uočiti da se sinhronizacijom vremenske baze digitalnog frekvencmetra i generatora funkcija sa GPS prijemnikom značajno smanjuje komponenta merne nesigurnosti tip A.</s>\n<s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA 5.3.2.</s><s>Kombinovana ili objedinjena merna nesigurnost tip A Kao što je rečeno, merna nesigurnost tip A dobija se statističkom obradom većeg broja rezultata ponovljenih merenja.</s><s>Međutim, praktične okolnosti često onemogućavaju da se neko merenje ponavlja veći broj puta, jer ponavljanje merenja značajno poskupljuje proces etaloniranja ili ispitivanja.</s><s>Ako se merenje izvrši samo jedanput ili manji broj puta, na primer, dva ili tri puta, dobija se uzorak koji je suviše mali da bi se njegovom obradom došlo do valjanih statističkih podataka.</s><s>Merna nesigurnost, kod ovako malih uzoraka, može se odrediti na osnovu podatka koji se naziva kombinovana ili objedinjena nesigurnost1.</s><s>Pri pregledu nekog instrumenta u metrološkoj laboratoriji vrši se njegovo detaljno ispitivanje.</s><s>Ono uključuje i višestruko ponavljanje merenja pri istim uslovima.</s><s>Na osnovu jedne ili nekoliko serija ponovljenih merenja, određuje se standardno eksperimentalno odstupanje, tj. standardna merna nesigurnost tip A.</s>\n<s>Kombinovana procena merne nesigurnosti tip A primenjuje se ukoliko su merenja dobro karakterisana i pod statističkom kontrolom.</s><s>Za merenja koja su dobro karakterizirana i statistički se kontrolišu može se koristiti kombinovana ili objedinjena procena varijance sp 2 koja bolje karakteriše</s>\n<s>Rešenje rasipanje od procenjenog standardnog odstupanja postignutog ograničenim brojem merenja.</s><s>Ako imamo slučaj određivanja vrednosti ulazne veličine X kao aritmetičke sredine xs malog m broja nezavisnih merenja, varijanca srednje vrednosti može biti procenjena pomoću jednačine: Kombinovna procena varijance sp</s>\n<s>pri čemu je si eksperimentalno standardno odstupanje i-te serije od ni nezavisnih ponovljenih merenja (koje se računa prema formuli 5.2.) i ima broj stepeni slobode vi= ni - 1. Broj stepeni slobode kombinovane varijance je</s>\n<s>uAp pa je standardna nesigurnost zasnovna na N nezavisno ponovljenih serija merernja, pri čemu serija sa malim brojem uzoraka, za koju se računa merna nesigurnost tip A, ima m merenja: pri čemu broj stepeni slobode za u(x) takođe iznosi v. 1 Engleski: Pooled uncertainty</s>\n<s>Primer 5.2. (Kombinovana procena merne nesigurnosti tip A) Sa digitalnim frekvencmetrom Agilent 53131A izvršeno je pet serija od po deset merenja frekvencije signala koji se generiše pomoću generatora funkcija HP3325A (1 MHZ), pri čemu je izvršena sinhronizacija vremenskih baza digitalnog frekvencmetra i generatora funkcija pomoću standarda vremena GPS prijemnika Symmetricom 58503B. Dobijeni rezultati merenja prikazani su u tabeli 5.1.</s><s>Za svaku seriju od deset merenja izračunata je standardna devijacija si prema formuli 5.2.</s><s>Potrebno je odrediti kombinovanu procenu merne nesigurnosti tip A i broj stepeni slobode, ako se merenje frekvencije radi 5 ili 10 puta.</s>\n<s>2, zasnovna na N=5 nezavisno ponovljenih serija merenja slučajne promenjive, dobija se iz jednačine 5.5. i iznosi 7,51 x 10-11 Hz.</s><s>Kombinovana procena merne nesigurnosti tip A koja se računa prema jednačini 5.6. za pet merenja Broj stepeni slobode za jednu seriju od deset merenja je 9. Broj stepeni slobode kombinovane procene merne nesigurnosti tip A za pet merenja frekvencije je 45. 5.3.3.</s><s>Merna nesigurnost tip B</s>\n<s>Merna nesigurnost tip B određuje se svim ostalim metodama, izuzev statističke analize.</s><s>Merna nesigurnost tip B može se odrediti i kod pojedinačnog merenja, kada merna nesigurnost tip A ne postoji.</s><s>Valjano određivanje merne nesigurnosti tip B pretpostavlja upotrebu svih raspoloživih podataka i saznanja o korištenoj mernoj opremi, o uticaju parametara okruženja na merenje, o raznim vrstama smetnji i dr. Pri tome je poželjno da je metrolog koji vrši merenje iskusan, da ima što bolja teorijska znanja i da poznaje uticaj okruženja na merni proces.</s><s>Standardna merna nesigurnost, tip B, uB , predstavlja standardno odstupanje dobijeno analizom različitih uticaja na merni rezultat.</s><s>Pri tome je neophodno da se pridruži adekvatna funkcija raspodele ovoj nesigurnosti.</s><s>Kod merne nesigurnosti tip B mogu se javiti razne raspodele (najčešće Gausova, pravougaona i trougaona).</s><s>Nasuprot tome kod merne nesigurnosti tip A uglavnom je uvek reč o Gausovoj raspodeli.</s>\n<s>Jedan od najvažnijih izvora podataka za određivanje merne nesigurnosti tip B su katalozi i priručnici koje proizvođači daju uz svoj instrument.</s><s>Obično su dati podaci o nesigurnosti merenja u zavisnosti od mernog opsega, i pri određenim vrednostima parametara okoline, (opseg temperature, relativna vlažnost i dr).</s>\n<s>Sva merila u zakonskoj metrologiji, po zakonu, treba da budu pregledana na propisani način pomoću opreme višeg nivoa tačnosti.</s><s>Podaci u sertifikatu dobijenom nakon pregleda instrumenta, zajedno sa eventualnim dodatnim obaveštenjima stručnjaka koji su izvršili pregled, predstavljaju korisne izvore u određivanju merne nesigurnosti tip B.</s>\n<s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Analizom merne metode treba ustanoviti da li dobijeni rezultat zaista predstavlja valjanu brojnu vrednost fizičke veličine koja treba da se izmeri.</s><s>Na primer, pri merenju temperature nekog objekta treba ustanoviti da li je termički kontakt termometra i objekta dobar, tj. ustanoviti da li termometar zaista meri traženu temperaturu.</s>\n<s>Pri merenju otpornosti nekog otpornika, pored ostalog, treba ustanoviti da li snaga koja se razvija u otporniku izaziva znatan porast temperature, pa time i izmenu otpornosti.</s><s>Treba takođe voditi računa o uticaju temperature okoline, vlažnosti i atmosferskog pritiska, ako se radi o merenjima visoke tačnosti.</s><s>Poznato je da većina laboratorijskih merenja ima statički karakter, to jest očitavanje se obavlja tek nakon uspostavljanja stacionarnog stanja.</s><s>Međutim, potpuna ustaljenost fizičkih veličina nije ostvariva u praksi.</s><s>Tokom prikupljanja podataka merena veličina i parametri okoline imaju određenu brzinu promene, pa se javljaju određene dinamičke greške merenja.</s><s>Instrumenti usled starenja ili primene u teškim radnim uslovima mogu promeniti svoje karakteristike.</s><s>Neophodno je analizirati valjanosti algoritama korištenih u obradi rezultata i dr. 5.3.4.</s><s>Slučajni karakter sistematskih efekata i nesigurnosti tip B Pre upotrebe instrumenta neophodno je da svi sistematski efekti koji utiču na grešku budu potisnuti do minimuma.</s><s>To se vrši postupkom etaloniranja.</s><s>Nakon etaloniranja uvek postoje preostali sistematski efekti čije potiskivanje nije bilo mogućno.</s><s>Ovi preostali efekti ponašaju se kao slučajne veličine i samim tim imaju svoju funkciju raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa B prouzrokovane su sistematskim efektima koje nije mogućno u potpunosti otkloniti.</s><s>Odgovarajući primer je otklanjanje sistematskog efekta kod voltmetra usled poremećaja “nule”, tzv. nulovanje instrumenta.</s><s>Pri nulovanju ulazni krajevi ispitivanog voltmetra se kratko spajaju.</s><s>Pri tome, umesto očekivanog nultog napona, na izlazu se očitava napon od, recimo, + 200 μV.</s><s>Merenje sa ovako razdešenim voltmetrom davalo bi rezultate koji su sistematski pomereni za približno toliki napon.</s><s>Otuda je neophodno da se pre početka rada otkloni ovaj sistematski poremećaj.</s><s>Kod instrumenta starije proizvodnje to se obavlja pomoću odvijača kojim se okreće potenciometar \"nula\" i pokazivanje indikatora dovodi do nulte vrednosti.</s><s>Kod novijih voltmetra to se postiže pritiskom na taster “nula”, ili pri automatskom procesu provere i autokalibracije pri svakom uključenju instrumenta.</s><s>Međutim, nakon nulovanja mogućno je uočiti da se na indikatoru kratko spojenog instrumenta ipak javljaju manje promene pokazivanja reda veličine nekoliko μV.</s><s>To je tzv. kratkotrajna nestabilnost nule.</s><s>Ako bi se posmatranje produžilo, uočilo bi se dodatno sporije “šetanje” (drift) nule.</s><s>Tako da sistematski pomeraj na izlazu ipak nije u potpunosti otklonjen.</s><s>Dakle zaostali sistematski efekati nakon korekcije (etaloniranja) imaju slučajni karakter pa im je s toga potrebno pridružiti neku od odgovarajućih funkcija raspodele.</s>\n<s>Izbor raspodele za merne nesigurnosti tip B može se izvršiti pomoću serije merenja.</s><s>Time se dobija probni uzorak podataka sa kojima se crta histogram i sprovodi ispitivanje o tome koja je raspodela adekvatna.</s><s>Za određivanje pogodne raspodele koriste se određeni statistički testovi.</s><s>Slučajni karakter merne nesigurnosti tip B ilustruje se takođe i sledećim primerima.</s><s>Primer 5.3. (Merna nesigurnost usled rezolucije digitalnog instrumenta) Odrediti mernu nesigurnost idealno tačnog digitalnog instrumenta, uzimajući u obzir samo rezoluciju instrumenta.</s>\n<s>Rešenje Na skali instrumenta očitava se vrednost merene veličine prikazana brojem od N digita.</s><s>Stvarna vrednost merene veličine, pri tome, ima neku analognu vrednost koja se sa podjednakom verovatnoćom može nalaziti u intervalu između N – ½ do N + ½ digita.</s><s>U ovom slučaju sama rezolucija digitalnog instrumenta od jednog digita, unosi proširenu nesigurnost od a = 0,5 digita.</s><s>Svaka vrednost unutar gornjeg intervala podjednako je verovatna.</s><s>Otuda se nesigurnosti usled rezolucije digitalnih instrumenata pridružuje pravougaona raspodela, čije je standardno odstupanje s = a , pa je standardna nesigurnost</s>\n<s>Primer 5.4. (Merna nesigurnost na osnovu podataka proizvođača) Komercijalni voltmetar pokazuje na svojoj skali napon V = 1,000000 V. U katalogu proizvođača nalazi se podatak da u tom mernom opsegu maksimalna nesigurnost iznosi 0,002 % od očitane vrednosti plus 6 digita.</s><s>Odrediti proširenu nesigurnost .</s><s>Rešenje Podatak iz kataloga ima smisao proširene nesigurnost U , jer je reč o garantovanim karakteristikama.</s><s>Proširena nesigurnost iznosi Iz tog podatka sledi da se stvarna vrednost napona nalazi u opsegu od Uslov za izračunavanje standardne nesigurnosti je određivanje odgovarajuće raspodele na osnovu nekih dodatnih saznanja ili iskustava.</s><s>Treba primetiti da kod ovog instrumenta nije neophodno uzimati u obzir nesigurnost usled digitalnog očitavanja (0,5 digita), jer je znatno manja od proširene nesigurnosti od 26 digita.</s>\n<s>Jedna od osnovnih postavki u konceptu merne nesigurnosti je da se svakom sistematskom efektu pridruži neka funkcija raspodele.</s><s>Samim tim može se odrediti i verovatnoća koja odgovara tom podatku.</s><s>U pogledu pridruživanja raspodele postoji jasna razlika koncepta merne nesigurnosti u poređenju sa klasičnom teorijom grešaka.</s><s>U klasičnoj teoriji, funkcija raspodele se pridružuje samo slučajnim grešakama.</s><s>Sistematske greške se u toj teoriji posmatraju kao determinističke veličine, tj. kao veličine koje nemaju slučajni karakter nego imaju konstantnu vrednost u posmatranom merenju.</s><s>Pri obradi mernih rezultata primenjuje se nekoliko vrsta raspodela.</s><s>U ovom radu razmotriću sledeće raspodele:</s>\n<s>Eksperimentalno iskustvo pokazuje da se pri ponavljanju nekog merenja rezultati na neki način grupišu oko srednje vrednosti.</s><s>Na bazi eksperimentalnog iskustva i teorijskih razmatranja Gaus je početkom XIX veka izveo raspodelu kojom se uspešno prikazuju rezultati merenja praćeni slučajnim greškama.</s><s>Ova raspodela nazvana je Gausovom ili normalnom.</s><s>Grafički prikaz Gausove raspodele dat je na slici 5.1.</s><s>Parametri Gausove raspodele su srednja vrednost xs i standardno odstupanje s. Oko srednje vrednosti podjednako verovatno su raspoređena pozitivna i negativna odstupanja.</s><s>U opsegu (srednja vrednost  standardno odstupanje) nalazi se oko 68 % rezultata.</s><s>Ovo se može iskazati i drugim rečima statističkoj sigurnosti od 68 % odgovara interval rezultata (xs - s, xs + s).</s><s>Važi i sledeće pravilo: svaki pojedinačni rezultat ima verovatnoću od 68 % da se nađe u intervalu (xs - s, xs + s).</s><s>Na sličan način se pokazuje da opsegu xs  2s odgovara statistička sigurnost od 95,4 %.</s><s>U opsegu xs  3s nalazi se 99,7 %, tj. u tom intervalu su praktično svi merni rezultati.</s><s>Interval xs  3s se naziva maksimalna greška.</s><s>Ako je u nekom merenju poznato standardno odstupanje s, onda se rezultati sa greškom većom od  3s obično odbacuju jer najverovatnije potiču od neke grube greške.</s><s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Slika 5.1.</s><s>Gausova raspodela</s>\n<s>5.4.2.</s><s>Pravougaona (uniformna) raspodela Dijagram simetrične pravougaone raspodele prikazan je na slici 5.2.</s><s>Raspodela je određena srednjom vrednošću xs i poluširinom intervala a. Sve vrednosti slučajne promenljive x nalaze se u opsegu x  (xs - a, xs + a), pri čemu je svaka vrednost unutar opsega podjednako verovatna.</s><s>Pravougaona raspodela ispunjava uslov normiranosti, što znači da površina ispod krive raspodele p(x) iznosi 1. Standardno odstupanje za pravougaonu raspodelu računa se kao Slika 5.2.</s><s>Simetrična pravougaona raspodela sa poluširinom a U opsegu (srednja vrednost  standardno odstupanje) nalazi se oko 57 % rezultata.</s><s>Pravougaona raspodela se najčešće primenjuje kada se raspolaže sa malo informacija o nekom instrumentu.</s><s>Na primer, iz kataloga proizvođača se pročita podatak da instrument ima klasu tačnosti 1,5 % maksimalne vrednosti Um.</s><s>Ako ne postoji iskustvo ili drugo saznanje o eventualnom grupisanju rezultata oko srednje vrednosti, može se pretpostaviti da rezultati pri nekoj vrednosti merene veličine imaju uniformnu raspodelu sa poluširinom a = 0,015  Um.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Dijagram simetrične trougaone funkcije raspodele prikazana je na slici 5.3.</s><s>Trougaona i pravougaona raspodela imaju zajedničku osobinu da im je interval u kojem se nalaze rezultati ograničen.</s><s>Sa slike 5.3. vidi se da se svi rezultati nalaze u ograničenom intervalu poluširine a simetrično raspoređeni oko srednje vrednosti xs .</s><s>Osnovna karakteristika trougaone raspodele je skoncentrisanost rezultata oko srednje vrednosti.</s><s>To znači da su manja odstupanja rezultata od srednje vrednost verovatnija od većih odstupanja.</s><s>Trougaona raspodela ispunjava uslov normiranosti, što znači da površina ispod krive Slika 5.3.</s><s>Simetrična trougaona raspodela sa poluširinom a Standardno odstupanje za trougaonu raspodelu računa se kao U opsegu (srednja vrednost  standardno odstupanje) nalazi se oko 65 % rezultata.</s><s>Poredeći ovu vrednost sa statističkom sigurnošću intervala xs  s kod pravougaone raspodele (57 %) vidi se da trougaona raspodela, usled skoncentrisanosti, ima veću sigurnost.</s><s>Trougaona raspodela se primenjuje u slučaju kada se iz iskustva zna da postoji jasno grupisanje mernih rezultata oko srednje vrednosti.</s><s>Pri tome uslovi centralne granične teoreme nisu potpuno zadovoljeni, što znači da raspodela najverovatnije nije Gausova.</s><s>5.4.4.</s><s>Uticaj izbora raspodele na izražavanje merne nesigurnosti Radi lakšeg poređenja Gausove, pravougaone i trougaone raspodele u tabeli 5.3. date su statističke sigurnosti i koeficijenti proširenja k, kada se rezultati merenja nalaze grupisani oko srednje vrednosti u nekim intervalima.</s><s>Iz tabele 5.3. može se lako uočiti da pravougaona raspodela ima najmanju statističku sigurnost u intervalu xs  s i najmanji koeficijent proširenja.</s><s>Tabela 5. 3. Upoređivanje tri funkcije raspodele Raspodela</s>\n<s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Primer 5.5. (Upoređivanje funkcija raspodele) Izvršena je provera mase 10 proizvoda iste vrste, pri čemu su, pomoću digitalne vage sa rezolucijom 1 g dobijeni podaci dati u tabeli 5.4.</s><s>Potrebno je odrediti standardnu i proširenu nesigurnost mase pojedinih proizvoda.</s><s>Ne raspolaže se nikakvim dodatnim podacima u vezi merne nesigurnosti.</s>\n<s>Rešenje Srednja vrednost mase za deset izvršenih merenja mase je ms = 1002,4 g. Standardno odstupanje mase pojedinih proizvoda je s = 6,6 g. Za standardnu mernu nesigurnost (Tip A) mase pojedinih proizvoda, dobija se u =</s>\n<s>= s / 10 = 2,1 g. U ovom slučaju je opravdano zanemarivanje standardne nesigurnosti usled digitalnog očitavanja, koja iznosi (0,5/ .</s><s>Iz malog broja dobijenih rezultata</s>\n<s>Pravougaona raspodela: U = u nije mogućno pouzdano proceniti koja raspodela je zastupljena.</s><s>Proširena nesigurnost U za slučaj tri raspodele ima sledeće vrednosti.</s>\n<s>Za ponovljena merenja kod kojih je određena merna nesigurnost tip A i istovremeno je za ta merenja određena merna nesigurnost tip B. Kada na krajnji rezultat merenja utiču nesigurnosti bar dve ili više uticajnih veličina.</s><s>Standardnoj kombinovanoj mernoj nesigurnosti potrebno je pridružiti adekvatnu funkciju raspodele.</s><s>Određivanje standardne kombinovane merne nesigurnosti i proširene kombinovane merne nesigurnosti po pravilu, predstavlja krajnji cilj obrade mernih podataka.</s><s>5.5.1.</s><s>Kombinovana merna nesigurnost u slučaju nekorelisanih veličina Dve veličine su nekorelisane (ili statistički nezavisne) onda, kada promene jedne od njih, ne izazivaju predvidljive promene druge veličine.</s><s>Razmotrimo problem standardnog odstupanja indirektno merenih veličina</s>\n<s>sledećim slučajevima: gde su promene uticajnih veličina xi međusobno nezavisne.</s><s>Zamenom u izrazu za računanje standardnih odstupanja sxi sa odgovarajućim nesigurnostima, dobija se standardno odstupanje indirektno merene veličine</s>\n<s>sledećim slučajevima: gde je uxi standardna merna nesigurnost tip B uticajne veličine xi.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Ako je nelinearnost funkcije y = f(xi) značajna za izračunavanje kombinovanog standardnog odstupanja koristi se sledeća jednačina: Parcijalni izvodi</s>\n<s> se nazivaju koeficijenti osjetljivosti.</s><s>Oni opisuju kako procena izlazne veličine varira sa promenom vrednosti procene ulaznih veličina x1, x2, x3,…, xN.</s><s>Kombinovna standardna nesigurnost procene izlazne veličine y se izračunava jednačinom: Merne nesigurnosti tip A i tip B kod neke serije ponovljenih merenja dobijaju se potpuno različitim metodama.</s><s>To znači da su ove dve vrste nesigurnosti uvek nekorelisane slučajne veličine.</s><s>Kada se odrede standardne nesigurnosi uA i uB, kombinovana standardna nesigurnost dobija se \"sabiranjem\" dveju nesigurnosti.</s><s>Kod zbira više veličina Kombinovana merna nesigurnost u slučaju dve nekorelisane nesigurnosti uA i uB iznosi Primer 5.6. (Kombinovana merna nesigurnost na osnovu merne nesigurnosti tip A i merne nesigurnosti Primenom voltmetra visoke rezolucije, u ustaljenom režimu nekog električnog kola više puta je ponovljeno merenje razlike potencijala.</s><s>Na osnovu dobijenog uzorka razultata određena je srednja vrednost Vs = 1,003210 V i standardno odstupanje srednje vrednosti sVs = 6 V. U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument na tom mernom opsegu ima maksimalnu nesigurnost Vm = 28 V. Iskustvo u radu sa ovim instrumentom pokazuje da postoji određeno grupisanje rezultata oko srednje vrednosti.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu mernu nesigurnost u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s>\n<s>Rešenje Standardna merna nesigurnost tip A srednje vrednosti merenja voltmetra jednaka je standardnom odstupanju uA = sVs = 6 V. Standardna merna nesigurnost tip B dobija se iz podatka koje proizvođač daje o maksimalnoj nesigurnosti uz usvajanje odgovarajuće funkcije raspodele.</s><s>Iz uslova zadatka da se rezultati merenja grupišu oko srednje vrednosti sledi da se nesigurnosti tipa B može osnovano pridružiti trougaona raspodela sa poluširinom a = 28 V. (Mogla bi se takođe usvojiti i Gausova raspodela).</s><s>Standardna merna nesigurnost tip B za trougaonu raspodelu iznosi uB = a/ U ovom primeru opravdano je zanemarivanje merne nesigurnost usled digitalnog očitavanja rezultata jer odgovarajuća proširena nesigurnost iznosi 0,5 V, a standardna nesigurnost 0,29 V, videti 5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda kada postoje nesigurnosti tip A i tip B standardna kombinovana merna nesigurnost određuje se izrazom (5.15),</s>\n<s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je trougaona, dakle jedna takođe skoncentrisana raspodela.</s><s>Otuda se zaključuje da se kombinovanoj mernoj nesigurnosti ucAB može opravdano pridružiti neka od skoncentrisanih raspodela (Gausova ili trougaona).</s><s>Koeficijent proširenja za trougaonu raspodelu iznosi k = 2,45, a za Gausovu raspodelu iznosi k = 2 srednja vrednost gornjih koeficijenata.</s><s>Dakle, proširena kombinovana merna nesigurnost, kojoj odgovara Primer 5.7. (Kombinovana merna nesigurnost na osnovu nekorelisanih mernih nesigurnosti tipa B).</s><s>U cilju dobijanja otpornika nominalne otpornosti Re = 1000  ostvarena je redna veza deset otpornika nominalne otpornosti R = 100 .</s><s>Proširena nesigurnost (maksimalno odstupanje) svakog od otpornika iznosi UR = 0,1  Otpornici i podaci o njima potiču od različitih izvora (proizvođača ili laboratorija).</s><s>Odrediti proširenu nesigurnost ekvivalentne otpornosti URe.</s><s>Rešenje Proširenoj mernoj nesigurnosti pojedinih otpornika, koji se nalaze u rednoj vezi, pridružuje se pravougaona raspodela, pa se za standardnu mernu nesigurnost jednog otpornika dobija Ekvivalentna otpornost iznosi Re =</s>\n<s>.</s><s>Prema uslovu zadatka, pojedine otpornosti Ri etalonirane su različitom opremom, pa se mogu smatrati nekorelisanim veličinama. broja slučajnih veličina, ispunjava uslove centralne granične teoreme, pa ima približno Gausovu raspodelu.</s><s>Usvajajući koeficijent proširenja k = 2 ( P = 95 % ), proširena merna nesigurnost ekvivalentne otpornosti iznosi</s>\n<s>5.5.2.</s><s>Kombinovana merna nesigurnost u slučaju korelisanih veličina U klasičnoj teoriji grešaka razmatraju se sistematske greške indirektno merenih veličina koje se korelisane sve promene se sabiraju.</s><s>Ako se promene y i xi zamene svojim standardnim nesigurnostima uy i uxi , respektivno, dobija se</s>\n<s>(funkcija y predstavlja zbir ili razliku veličina xi i tada su korelacioni koeficijenti jednaki jedan), nesigurnost je data zbirom nesigurnosti merenih veličina Treba imati u vidu da nesigurnosti i greške (slučajne ili sistematske) predstavljaju različite veličine.</s><s>Dok odstupanja izmerene od srednje vrednosti mogu biti različitog znaka, dotle nesigurnost uy kao i nesigurnosti uticajnih veličina uxi uvek su pozitivne veličine.</s><s>Primer 5.8. (Kombinovana merna nesigurnost na osnovu korelisanih mernih nesigurnosti tip B).</s><s>Otpornik nominalne otpornosti Re = 1000  dobijen je rednom vezom deset istih otpornika otpornosti R = 100 .</s><s>Proširena merna nesigurnost (maksimalno odstupanje) svake od otpornosti iznosi UR = 0,1 .</s><s>Sve otpornosti su određene istom opremom i pomoću istog etalonskog otpornika.</s><s>Odrediti nesigurnost ekvivalentne otpornosti URe.</s>\n<s>R .</s><s>Sve otpornosti određene su istovetnom metodom i opremom pa se mogu smatrati potpuno korelisanim.</s><s>Primenom formule (5.19) dobija se uRe = 10uR .</s><s>U ovom slučaju ekvivalentna otpornost Re, kao zbir korelisanih vrednosti, ne ispunjava uslove centralne granične teoreme.</s><s>Otuda je raspodela Re pravougaona, kao i kod pojedinih otpornosti.</s><s>Proširena merna nesigurnost iznosi Treba obratiti pažnju da u ovom slučaju postoji uočljiva razlika dobijene proširene merne nesigurnosti, u odnosu na proširenu merna nesigurnost u primeru 5.7.</s><s>Merna nesigurnost merenja sa korelisanim veličinama je veća od merne nesigurnosti sa nekorelisanim uticajnim veličinama.</s><s>5.6.</s><s>POSTUPAK IZRAČUNAVANJA MERNE NESIGURNOSTI Definisanje merne metode i postupka izračunavanja merne nesigurnosti u metrološkoj laboratoriji (ispitnoj laboratoriji) potrebno je da se vrši u pisanoj formi obično u sledećim koracima: 1) Identifikacija merne metode i postupka 2) Definisanje jednačine modela</s>\n<s>3) Kvantifikovanje komponenti nesigurnosti 4) Određivanje kombinovane merne nesigurnosti 5) Određivanje proširene merne nesigurnosti 6) Analiza podataka i rezultatata</s>\n<s>Merna metoda i postupak izračunavanja merne nesigurnosti za svaku vrstu etaloniranja (ispitivanja) koja se sprovodi u metrološkoj laboratoriji (ispitnoj laboratoriji) mora biti jednoznačno identifikovana i označena.</s><s>Merna metoda mora imati naziv, kratak opis i standard prema kom se primenjuje merna metoda.</s><s>Jednoznačna identifikacija se sastoji u tome da se jednoj mernoj metodi i odgovarajućem postupku izračunavanja merne nesigurnosti pridruži jedinstven identifikacioni broj.</s><s>U mernoj metodi se navode svi etaloni (koji takođe trebaju biti jednoznačno identifikovani) sa kojima se vrši merenje, kao i karakteristike merila koje se etaloniraju, što dodatno jednoznačno određuje mernu metodu i postupak.</s><s>Za svaki etalon treba biti navedena merna nesigurnost sa kojom je on etaloniran i kako se ostvaruje sledljivost do međunarodnog etalona.</s>\n<s>Procena merene veličine Y, se označava sa y a dobija se iz jednačine (5.20) koristeći procene ulaznih veličina Xi koje se označavaju sa xi: Funkcionalna zavisnost f koja odražava princip, metodu i postupak merenja se definiše kao model merenja koji opisuje kako se dobija procena vrednosti merene veličine y iz procene vrednosti ulaznih veličina xi.</s><s>Procene ulaznih veličina x1, x2, x3,…xN od kojih zavisi procena izlazne veličine y mogu, same po sebi, biti zavisne od procene drugih veličina, uključujući korekcije i korekcione faktore za sistematske efekte.</s>\n<s>Ako analiza podataka ukazuje na to da funkcija f nije adekvatna stepenu zahtevane tačnosti mernih rezultata, u funkciju f se moraju uključiti dodatne ulazne veličine da bi se eliminisala ta neadekvatnost.</s><s>Ako ulazne vrednosti nisu korigovane zbog uticaja bitnih za model, neophodne korekcije treba uvesti kao posebnu ulaznu veličinu.</s>\n<s>Standardna merna nesigurnost pridružena proceni y merene veličine Y, koja se označava sa u(y), je standardno odstupanje merene veličine Y. Ona se određuje iz procene xi ulaznih veličina Xi i njima pripadajuće standardne nesigurnosti u(xi).</s><s>Standardna nesigurnost sa pridruženom procenom ima istu dimenziju kao i procena.</s><s>U nekim slučajevima se može koristi i relativna standardna merna nesigurnost merenja dobijena kada se merna nesigurnost procene podeli sa apsolutnom vrednošću procene te je prema tome bez dimenzije.</s><s>Ovaj koncept se ne može koristiti ako je procenjena vrednost jednaka nuli.</s><s>Prilikom pisanja jednačina modela merenja potrebno je pridržavati se određenih pravila.</s><s>Model merenja može biti dat sa jednom ili više jednačina pri čemu je obavezno za svaku veličinu u jednačini definisati oznaku, jedinicu i naziv.</s><s>Ulazne veličine koje se unose u model su podeljene na glavne, nominalne, korekcione i veličine granica pri čemu su za svaku od ovih ulaznih veličina definisana sledeća pravila pisanja:</s>\n<s>Glavne veličine su one ulazne veličine koje bitno doprinose merenoj veličini.</s><s>One se pišu malim slovima italikom.</s><s>Ukoliko predstavljaju razliku ispred njih se dodaje veliko grčko slovo delta.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>(indikovana) vrednost. razlika u pomeraju prilikom merenja dužine.</s><s>Nominalne veličine su veličine pridružene realizaciji veličine preko etalona ili mernog instrumenta.</s><s>One su približne veličine koje čine glavni dio realizovane veličine.</s><s>One se pišu velikim slovima italikom.</s>\n<s>(indikovana) vrednost. nominalna dužina paralelne granične merke koja se etalonira.</s><s>Korekcione veličine su mala odstupanja od glavne vrednosti koja su poznata ili koja se moraju odrediti.</s><s>U većini slučajeva korekcione veličine su aditivne.</s><s>Pišu se slovom koje predstavlja veličinu koju razmatramo ispred kojeg se dodaje malo grčko slovo delta (). mp – moguće odstupanje vrednosti etalonskog tega od njegovog zadnjeg etaloniranja. mc – korekcija zbog ekscentriteta opterećenja i magnetnih efekata pri etaloniranju tega.</s><s>Veličine granica su utvrđene (fiksne) vrednosti mogućih varijacija vrednosti veličina.</s><s>One se pišu slovom (simbolom) kojim je označena veličina koja se razmatra ispred kojeg se dodaje veliko grčko slovo delta.</s>\n<s>x – procenjena poluširina intervala mogućeg odstupanja linearnog termičkog koeficijenta otpornosti otpornika, koji je dat u specifikaciji proizvođača za otpornik koji se etalonira.</s>\n<s>Odnosi veličina iste vrste (bezdimenzionalni odnosi) se pišu malim slovima italikom. odnos pokazivanja otpronika čiji je otpor nepoznat i etalonskog otpornika.</s><s>Ako se etaloniranje vrši komparacijom etalona i merila koje se etalonira direktno bez posrednika (komparater merila), rezultat komparacije je razlika u njihovim pokazivanjima, pa bi matematičku formulu u prvom koraku trebalo pisati u vidu: d=(pokazivanje etalona x korekcija etalona)-(pokazivanje merila x korekcija merila) Procenu merene veličine vršimo merilom i označavamo sa y, pa je jednačina modela data sa : y=((pokazivanje etalona x korekcija etalona)-d)/(korekcija merila) Ako se etaloniranje vrši komparacijom etalona i merila koje se etalonira indirektno preko posrednika (komparater merila), rezultat komparacije je korigovana razlika u njihovim pokazivanjima, pa bi matematičku formulu u prvom koraku trebalo pisati: d x korekcija komparatera=</s>\n<s>(pokazivanje etalona x korekcija etalona)-(pokazivanje merila x korekcija merila) Procenu merene veličine vršimo merilom i označavamo sa y, pa je jednačina modela data sa : y=((pokazivanje etalona x korekcija etalona)-(d x korekcija komparatera))/ (korekcija merila) 5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Jednačina modela u oba gore navedena slučaja dobija oblik: tako da je u opštem slučaju:</s>\n<s>- referentni pritisak, npr. 1000 mbar. odnosno dobijamo jednačinu modela (5.20) 5.6.3.</s><s>Kvantifikovanje komponenti nesigurnosti Za svaku veličinu procene xi u jednačini modela (5.20) daje se opis koji bliže određuje način na koji se dobijaju podaci o mernoj nesigurnosti procene te veličine.</s><s>Svakoj veličini iz modela bilo da je ona ulazna ili izlazna obavezno treba dodati oznaku tipa koja određuje prirodu i položaj te veličine u modelu merenja kao i tip procene merne nesigurnosti.</s><s>Merna nesigurnost tip A određuje se isključivo metodom statističke obrade rezultata.</s><s>Iz ovog sledi da merna nesigurnost tip A postoji samo ako se radi o merenju koje je ponovljeno više puta.</s><s>Način određivanja merne nesigurnosti tip A opisan je u poglavlju 5.3.1.</s><s>Merna nesigurnost tip B određuje se svim ostalim metodama, izuzev statističke analize.</s><s>Merna nesigurnost tip B može se odrediti i kod pojedinačnog merenja, kada merna nesigurnost tip A ne postoji.</s><s>Valjano određivanje merne nesigurnosti tip B pretpostavlja upotrebu svih raspoloživih podataka i saznanja o korištenoj mernoj opremi, o uticaju parametara okruženja na merenje, o raznim vrstama smetnji i dr. Pri tome je poželjno da je metrolog koji vrši merenje iskusan, da ima što bolja teorijska znanja i da poznaje uticaj okruženja na merni proces.</s><s>Način određivanja merne nesigurnosti tip B opisan 5.6.4.</s><s>Određivanje proširene merne nesigurnosti Određivanje kombinovane merne nesigurnosti i proširene kombinovane merne nesigurnosti po pravilu, predstavlja krajnji cilj obrade mernih podataka.</s><s>Kombinovana merna nesigurnost je standardna merna nesigurnost rezultata merenja i koristi se u sledećim slučajevima: Za ponovljena merenja kod kojih je određena merna nesigurnost tip A i istovremeno je za ta merenja određena merna nesigurnost tip B. Kada na krajnji rezultat merenja utiču nesigurnosti bar dve ili više uticajnih veličina.</s><s>Standardnoj kombinovanoj mernoj nesigurnosti potrebno je pridružiti adekvatnu funkciju raspodele.</s><s>Način određivanja kombinovane merne nesigurnosti opisan je u poglavlju 5.5.</s><s>Svakom rezultatu merenja treba da se pridruži odgovarajuća proširena merna nesigurnost.</s><s>Proširena merna nesigurnost, U, predstavlja umnožak standardne merne nesigurnosti i koeficijenta proširenja, k, tj. U = k u .</s><s>Proširenoj mernoj nesigurnosti odgovara visoka vrednost statističke sigurnosti.</s><s>To znači da se merena veličina sa velikom sigurnošću nalazi u intervalu xs  U. U slučajevima kada se rezultatima merenja može pripisati Gausova (normalna) raspodela i standardna nesigurnost pridružena izlaznoj proceni je dovoljno pouzdana, treba koristiti standardni koeficijent proširenja k = 2. Pridruženoj proširenoj mernoj nesigurnosti odgovara vrednost statističke sigurnosti od približno 95 %.</s><s>Uslovi za Gausovu raspodelu su ispunjeni u većini slučajeva koji se sreću pri poslovima etaloniranja.</s>\n<s>5.6.5.</s><s>Određivanje faktora pokrivanja na osnovu broja stepeni slobode Za određivanje vrednosti faktora pokrivanja k koji odgovara specificiranoj verovatnoći pokrivanja potrebno je da se u proračun uzme pouzdanost standardne nesigurnosti u(y) izlazne procene y. To znači razmotriti kako dobro u(y) procenjuje standardno odstupanje pridruženo rezultatu merenja.</s><s>Za ocenu standardnog odstupanja normalne raspodele, pogodna mera pouzdanosti je stepen slobode te procene, koji zavisi od veličine uzorka.</s><s>Slično pogodna mera pouzdanosti standardne nesigurnosti, pridružene izlaznoj proceni, je njen efektivni stepen slobode Veff .</s><s>Efektivni stepen slobode Veff je približan pogodnoj kombinaciji efektivnog stepena slobode njegovih raznih doprinosa nesigurnosti ui(y).</s><s>Tabela 5.5.</s><s>Faktor pokrivanja k za razne efektivne stepene slobode Veff Broj stepeni</s>\n<s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA Postupak izračunavanja pogodnog faktora pokrivanja k, kada su zadovoljeni uslovi centralne granične teoreme, obuhvata sledeća tri koraka:</s>\n<s>100 a) Dobijanje standardne nesigurnosti pridružene izlaznoj proceni postupkom korak po korak. b) Procena efektivnog stepena slobode Veff za kombinovanu standardnu nesigurnost, koji se pridružuje izlaznoj proceni računa se prema sledećoj formuli eff</s>\n<s>- uc(y) kombinovana standardna nesigurnost. - ui(y) (i = 1, 2, 3 ...</s><s>N) doprinosi standarne nesigurnosti pridruženi izlaznoj proceni y koja je rezultat standardne nesigurnosti pridružene ulaznoj proceni xi, za koje je pretpostavljeno da su međusobno statistički nezavisne.</s>\n<s>- Vi je efektivni stepen slobode doprinosa standardne nesigurnosti ui(y).</s><s>Za standardnu mernu nesigurnost dobijenu procenom tip A, broj stepeni slobode je dat sa Veći problem je pridružiti stepen slobode standardnoj mernoj nesigurnosti koja je dobijena na osnovu procene merne nesigurnosti tip B. Međutim, uobičajena je praksa izvođenje procena na način koji osigurava izbegavanje bilo kakvog nižeg ocenjivanja.</s><s>Ako se, na primer, uvode donje i gornje granice a- i a+ , one se obično biraju tako da je izuzetno mala verovatnoća da konkretni rezultat merenja leži izvan tih granica.</s><s>Pod pretpostavkom usvajanja takve prakse za stepen slobode standardne nesigurnosti u(xi) dobijene procenom tip B može se usvojiti da je Vi  . c) Usvojiti faktor pokrivanja k iz tabele 5.5.</s><s>Ova tabela je zasnovana na t - raspodeli za različite vrednosti verovatnoće pokrivanja.</s><s>Ako Veff nije celi broj, što je većinom slučaj, tada Veff zaokružiti na sledeći manji broj.</s>\n<s>5.7.</s><s>PRIMER ETALONIRANJA TERMOPARA TIP K NA 700 OC U ovom poglavlju opisana je metoda etaloniranja termopara K tip na 700 ºC.</s><s>Ova metoda napravljena je u Metrološkoj laboratoriji ML-16 u VZ \"ORAO\".</s><s>Izrađena je za potrebe akreditacije ove laboratorije kod Bosanskog akreditacionog tjela (BATA).</s><s>Rezultat etaloniranja je izlazna elektromotorna sila termopara, za temperaturu njegovog toplog spoja, kada se hladni spoj nalazi na referentnoj temperaturi 0 ºC.</s><s>Ova metoda etaloniranja satoji se od dva koraka: - određivanje temperature u peći pomoću etalonskog termopara S tip i - određivanje elektromotorne sile termopara koji se etalonira.</s><s>Zato je i procena merne nesigurnosti podeljena u dva dela.</s><s>Prilikom etaloniranja termopara tip K na 700 ºC, kao temperaturni izvor koristi se vertikalna kalibraciona peć (tip 912C, proizvođač Rosemount).</s><s>Termopar koji se etalonira postavlja se u termo blok peći pored referentnog termopara tip S (tip 163A, proizvođač Rosemount) koji se koristi kao etalon za merenje temperature u peći.</s><s>Potrebno je da vrh termopara koji se etalonira i vrh referentnog termopara budu na istoj visini.</s><s>Kada peć dostigne temperaturu od 700 ºC, potrebno je sačekati pola sata da se temperatura u peći stabiliše.</s><s>Elektromotorna sila koja se stvara na krajevima termopara koji se etalonira, kompenzacionim kablom tip K vodi se do referentne temperature hladnog spoja 0 ºC.</s><s>Na referentnoj temperaturi hladnog spoja vrši se spajanje kompenzacionog kabla tip K i bakarnih kablova sa kojim se signal dalje vodi do digitalnog multimetra (tip HP3458A, proizvođač Hewlet Packard).</s><s>Spoj etalonskog termopara tip S i bakarnih kablova sa kojima se signal vodi na digitalni multimetar, vrši se takođe na Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>100 referentnoj temperaturi hladnog spoja 0 ºC.</s><s>Spoj kompenzacionog i bakarnog kabla postavlja se u staklenu epruvetu, kako u vodi ne bi došlo do kontakta između dva kraja termopara.</s><s>Referentna temperatura hladnog spoja od 0 ºC ostvaruje se pomoću destilovane vode i leda koji se mešaju u termos boci.</s><s>Referentna temperatura hladnog spoja kontroliše se pomoću živinog termometra podele 0,1 ºC (tip N16B, proizvođač Ludwig Schnider).</s>\n<s>Jednačina modela merenja temperature Tx toplog spoja termopara koji se etalonira kada je hladni spoj na 0 ºC, predstavljena je jednačinom Ts (ºC) - Temperatura referentnog termopara u funkciji napona hladnog spoja na 0 ºC.</s><s>ΔVs (μV) - Korekcija napona pri etaloniranju voltmetra ΔTos (ºC) - Korekcija merenja referentne temperature 0 ºC.</s><s>ΔTh (ºC) - Korekcija temperature zbog neravnomerne raspodele temperature u peći Cs (ºC/ μV) - Osetljivost termopara S tip pri temperaturi 700 ºC Cso (ºC/ μV) - Osetljivost termopara S tip pri temperaturi 0 ºC ΔTa (ºC) - Razlika u pokazivanju temperature referentnog termopara (ovo je komponenta merne nesigurnosti tip A)</s>\n<s>ΔVr (μV) - Korekcija voltmetra zbog ograničene rezolucije ΔT (ºC) - Odstupanje temperature na kojoj se radi etaloniranje od temperature peći ΔTox - Korekcija merenja referentne temperature 0 ºC.</s><s>Cx (ºC/ μV) - Osetljivost termopara K tip koji se etalonira pri temperaturi 700 ºC Cxo (ºC/ μV) - Osetljivost termopara K tip koji se etalonira pri temperaturi 0 ºC ΔVLX (μV) - Korekcija merenja napona zbog kompenzacionog kabla ΔVa (μV) - Razlika u pokazivanju pri merenju napona na nepoznatom termoparu (ovo je komponenta merne nesigurnosti tip A)</s>\n<s>5.7.3.</s><s>Kvantifikovanje komponenti merne nesigurnosti 1) Ts (ºC) - Temperatura referentnog termopara u funkciji napona hladnog spoja na 0 ºC.</s><s>Termopar S tip koji se koristi kao etalon za merenje temperature u peći, etaloniran je u ZMDM Beograd.</s><s>Za merenje temperature od 700 ºC, sa etalonskim termoparom, u uverenju o etaloniranju data je proširena merna nesigurnost od 0,75 ºC.</s><s>Ova proširena merna nesigurnos data je za normalnu raspodelu rezultata merenja i koeficijent proširenja k = 2.</s>\n<s>2) Vs (μV) - Pokazivanje digitalnog multimetra Proizvođač digitalnog multimetra HP 3458A je na mernom opsegu 100 mV, koji se koristi za merenje napona na krajevima termopara, deklarisao grešku kao ±(0,3 μV od opsega + 0,0005% od očitanja).</s><s>Tako da na temperaturi od 700 ºC prilikom merenja napona na krajevima termopara K tip, koji se etalonira, deklarisana greška merenja napona digitalnog multimetra iznosi ±0,45 μV.</s><s>Pretpostavljeno je da rezultati merenja istosmernog napona pomoću ovog multimetra imaju pravouganu raspodelu.</s><s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA 3) ΔVs (μV) - Korekcija napona pri etaloniranju digitalnog multimetra Proizvođač digitalnog multimetra HP 3458A je na opsegu 100 mV, koji se koristi za merenje napona na krajevima termopara, deklarisao grešku kao ±(0,3 μV od opsega + 0,0005% od očitanja).</s><s>Tako da na temperaturi od 700 ºC prilikom merenja napona na krajevima termopara S tip, koji se koristi kao etalonski termopar, deklarisana greška merenja napona digitalnog multimetra iznosi ±0,34 μV.</s><s>Pretpostavljeno je da rezultati merenja istosmernog napona pomoću ovog multimetra imaju pravouganu raspodelu.</s><s>4) ΔVr (μV) - Korekcija digitalnog multimetra zbog ograničene rezolucije Proizvođač digitalnog multimetra HP 3458A je na opsegu 100 mV deklarisao najmanji značajan digit 0,01 μV.</s><s>Iz ovoga sledi da se svako pokazivanje digitalnog multimetra nalazi u granicama ± 0,005 μV.</s><s>Pretpostavljeno je da uticaj zadnjeg digita na rezultat merenja istosmernog napona pomoću ovog multimetra ima pravouganu raspodelu.</s>\n<s>5) ΔTos i ΔTox (ºC) - Korekcija merenja referentne temperature 0 ºC.</s><s>Proizvođač živinog termometra (koji se koristi za merenje referentne temperature 0 ºC) je deklarisao grešku kao ± 0,1 ºC.</s><s>Pretpostavljeno je da rezultati merenja referentne temperature 0 ºC imaju pravouganu raspodelu.</s>\n<s>6) ΔTh (ºC) - Korekcija temperature zbog neravnomerne raspodele temperature u peći Prema dokumentaciji proizvođača homogenost temperature u vertikalnoj kalibracionoj peći je ±0,25 ºC za temperature do 800 ºC, a ± 0,5 ºC za temperature od 800 ºC do 1100 ºC.</s><s>Pretpostavljeno je da homogenost temperature u peći ima pravouganu raspodelu.</s><s>7) Cs (ºC/ μV) - Osetljivost termopara S tip pri temperaturi 700 ºC Ova konstanta od 0,0952 ºC/ μV uzeta je iz tabele zavisnosti elektromotorne sile termopara S tip od temperature, pri temperaturi 700 ºC.</s>\n<s>8) Cso (ºC/ μV) - Osetljivost termopara S tip pri temperaturi 0 ºC Ova konstanta od 0,2 ºC/ μV uzeta je iz tabele zavisnosti elektromotorne sile termopara S tip od temperature, pri temperaturi 0 ºC.</s>\n<s>9) Cx (ºC/ μV) - Osetljivost termopara K tip pri temperaturi 700 ºC Ova konstanta od 0,0238 ºC/ μV uzeta je iz tabele zavisnosti elektromotorne sile termopara K tip od temperature, pri temperaturi 700 ºC.</s>\n<s>10) Cxo (ºC/ μV) - Osetljivost termopara K tip pri temperaturi 0 ºC Ova konstanta od 0,0256 ºC/ μV uzeta je iz tabele zavisnosti elektromotorne sile termopara K tip od temperature, pri temperaturi 0 ºC.</s>\n<s>Na svakoj mernoj tačci u kojoj se radi etaloniranja termopara K tip vrši se po deset merenja temperature na referentnom termoparu i termoparu koji se etalonira.</s><s>Doprinos ove komponente merne nesigurnosti merenja temperature na referentnom termoparu računa se kao standardno odstupanje srednje vrednosti.</s><s>Za svako konkretno merenje dobija se druga komponenta merne nesigurnosti tip A. Ova merna nesigurnost se uzima sa normalnom raspodelom.</s>\n<s>Na svakoj mernoj tačci u kojoj se radi etaloniranja termopara K tip vrši se po deset merenja temperature na referentnom termoparu i termoparu koji se etalonira.</s><s>Doprinos ove komponente merne nesigurnosti merenja napona na termoparu koji se etalonira računa se kao standardno odstupanje srednje vrednosti.</s><s>Za svako konkretno merenje dobija se druga komponenta merne nesigurnosti tip A. Ova merna nesigurnost se uzima sa normalnom raspodelom.</s>\n<s>13) ΔVLX (μV) - Korekcija merenja napona zbog kompenzacionog kabla Termopar koji se etalonira kompenzacionim kablom se povezuje sa referentnom tačkom 0 ºC, odakle se bakarnim kablovima signal vodi do digitalnog multimetra.</s><s>Kompenzacioni kabal K tip ispitan je u temperaturnom području od 0 ºC do 40 ºC.</s><s>Kao rezultat ovog ispitivanja utvrđeno je da pad napona na kompenzacionom kablu između termopara i bakarnih kablova iznosi ±6 μV.</s><s>14) ΔT =T - Tx Odstupanje temperature na kojoj se radi etaloniranje od temperature peći Doprinos merne nesigurnosti ove komponente dobije se na osnovu procene merne nesigurnosti temperature Tx toplog spoja termopara koji se etalonira, predstavljene u jednačini 5.28.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>U tabeli 5.6. prikazani su rezultati etaloniranja termopara K tip na 700 ºC u Metrološkoj laboratoriji ML-16 u VZ \"ORAO\".</s><s>Digitalnim multimetrom izvršeno je po deset merenja napona, koji se stvara na etalonskom termoparu S tip i na termoparu K tip koji se etalonira.</s><s>5.7.5.</s><s>Budžet nesigurnosti merenja temperature u peći Tx Na osnovu jednačine 5.28. modela merenja temperature Tx toplog spoja termopara koji se etalonira, napravljen je budžet doprinosa pojedinih komponenti mernih nesigurnosti prilikom merenja temperature u peći sa etalonskim termoparom S tip.</s><s>Ovaj budžet mernih nesigurnosti prikazan je u tabeli 5.7.</s><s>Tabela 5.7.</s><s>Budžet mernih nesigurnost merenja temperature u peći Veličina</s>\n<s>5. ODREĐIVANJE MERNE NESIGURNOSTI MERENJA 5.7.6.</s><s>Budžet nesigurnosti merenja napona Vx na krajevima termopara Na osnovu jednačine 5.29. modela merenja napona Vx na krajevima termopara koji se etalonira kada je hladni spoj na 0 ºC, napravljen je budžet doprinosa pojedinih komponenti mernih nesigurnosti prilikom merenja napona na krajevima termopara sa digitalnim multimetrom HP3458A.</s><s>Ovaj budžet mernih nesigurnosti prikazan je u tabeli 5.8.</s><s>Tabela 5.8.</s><s>Budžet mernih nesigurnosti merenja napona Vx na krajevima termopara Veličina</s>\n<s>Proširena merna nesigurnost pridružena merenju temperature peći je: Proširena merna nesigurnost pridružena elektromotornoj sili termopara koji se etalonira je: Rezultat etaloniranja termopara K tip na temperaturi 700 ºC, pri čemu je njegov referentni spoj bio na 0 ºC, je elektromotorna sila koja se javila na njegovim krajevima od: Navedena proširena merna nesigurnost merenja napona na krajevima termopara koji se etalonira kada je hladni spoj na 0 ºC utvrđena je kao standardna merna nesigurnost pomnožena sa koeficijentom proširenja k = 2, koji za normalnu raspodelu odgovara nivou poverenja od približno 95%.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>5.8.</s><s>ZNAČAJ I DOPRINOS MERNE NESIGURNOSTI Merna nesigurnost je kvantitativni pokazatelj rezultata merenja.</s><s>Ona daje odgovor na pitanje koliko dobro rezultat predstavlja vrednost merene veličine i omogućava korisniku rezultata da oceni njegovu pouzdanost.</s><s>Poznavanje merne nesigurnosti omogućuje poređenje rezultata merenja dobijenih iz različitih izvora, različitim metodama, u različitim laboratorijama i tako pomaže smanjenju trgovačkih barijera.</s><s>Poznavanje merne nesigurnosti je značajno i presudno za ocenu usaglašenosti, kada se rezultat poredi sa graničnim vrednostima definisanim u specifikacijama ili propisima.</s>\n<s>- kontrolu kvaliteta i obezbjeđenje kvaliteta u proizvodnji, - usklađivanje sa zakonom i zakonskim regulativama, - sprovođenje osnovnih istraživanja i primenu istraživanja i razvoja u nauci i praksi, - etaloniranje etalona i merila i sprovođenje ispitivanja u okviru nacionalnog metrološkog sistema, sa ciljem da se postigne sledljivost do nacionalnih, odnosno međunarodnih etalona, - razvoj, održavanje i poređenje međunarodnih i nacionalnih referentnih etalona uključujući i referentne materijale,</s>\n<s>- akreditaciju laboratorija za etaloniranje i ispitivanje.</s><s>6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA Rezultat svakog realnog merenja, pa time i merenje akvizicionim sistemom, sadrži u sebi određenu mernu nesigurnost.</s><s>Nesigurnost rezultata merenja je posledica nedostataka egzaktnog poznavanja mernog procesa i vrednosti koja se meri.</s><s>To znači da se idealno tačna vrednost merene veličine ne može saznati.</s><s>Uzroci mernih nesigurnosti mogu biti veoma brojni i po pravilu se ne mogu svi uzeti u obzir.</s><s>Svi parametri motora izmereni na ispitnoj stanici pomoću akvizicionog sistema sadrže u sebi određenu mernu nesigurnost.</s><s>Zato je potrebno svakom izmerenom parametru motora pridružiti proširenu mernu nesigurnost U. Uz to treba dati koeficijent proširenja k, funkciju raspodele izmerenih vrednosti i vrednost statističke sigurnosti izmerenih vrednosti.</s><s>Do sada publikovani radovi iz ove oblasti vrše opis akvizicionih sistema uz davanje podataka o njihovoj klasi tačnosti, ali ne i podataka o mernoj nesigurnosti konkretnih merenja.</s>\n<s>U ovoj glavi opisaću postupak procene merne nesigurnosti za sve signale koji se mere akvizicionim sistemima za jedan stacionarni radni režim motora Viper 632-41 i motora MM-17.</s><s>Predstaviću i poređenje mernih nesigurnosti za signale koji su snimani u stabilnom radnom režimu maksimal M1 motora MM – 17, pre i posle modernizacije ovog akvizicionog sistema.</s><s>6.1.</s><s>REZULTATI PRORAČUNA MERNE NESIGURNOSTI ZA TMM VIPER TMM tip Viper 632-41 serijski broj 63241429Y ispitivan je na stacionarnoj ispitnoj stanici u radnom režimu maksimal 100% 11 minuta.</s><s>Tek nakon dve minute stabilizacije rada motora na ovom radnom režimu izvršeno je po 10 merenja akvizicionim sistemom za svih 16 signala koji se koriste za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Da bi režim rada maksimal 100% bio stabilan nastojalo se u toku ispitivanja TMM-a da broj obrtaja kompresora N1 što manje menja vrednost.</s><s>Vrednosti izmerene akvizicionim sistemom date su u tabeli 6.1. i 6.2.</s><s>U tabeli 6.1. i 6.2. za svaki signal pored izmerenih vrednosti data je srednja vrednost xs, standardno odstupanje s i standardna merna nesigurnost tip A uA .</s><s>Standardna merna nesigurnost tip A svakog signala za deset merenja računa se kao standardno odstupanje srednje vrednosti prema sledećoj formuli Temperatura izduvnih gasova T4 se meri pomoću 4 termopara, ali su oni na motoru spojeni u paralelu, tako da na akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3497A dolazi samo jedan signal.</s><s>Tabela 6.1.</s><s>Vrednosti izmerene akvizicionim sistemom u režimu maksimal 100% Vreme</s>\n<s>U tabeli 6.3. za svaki signal data je standardna merna nesigurnost tip A uA, standardna merna nesigurnost tip B uB, standardna kombinovana merna nesigurnost uc, funkcija raspodele kombinovane merne nesigurnosti, koeficijent proširenja k kombinovane merne nesigurnosti, statistička sigurnost P kombinovane merne nesigurnosti, proširena kombinovana merna nesigurnost Uc i krajnji rezultat merenja koji predstavlja zbir srednje vrednosti i proširene kombinovane merne nesigurnosti xs  Uc.</s><s>U daljem tekstu za svaki signal koji je sniman u režimu maksimal 100% biće detaljno opisan proračun merne nesigurnosti (skraćeno MN).</s>\n<s>Napomena: Pritisci goriva osnovnog kolektora Pgok i dopunskog kolektora Pgdk mere se samo prilikom ispitivanja motora VIPER 633-41.</s><s>Pošto su u tabeli 6.3. prikazani rezultati proračuna MN-i za stacionarni radni režim motora VIPER 632-41, nema komponente MN-i tip A za ove pritiske.</s><s>Prikazana je samo komponenta MN-i tip B koja ne zavisi od izmerene vrednosti.</s><s>6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA Primer 6.1.1. (Kombinovana MN za merenje tempereture vazduha na ulazu u motor T1) Temperatura vazduha na ulazu u motor T1 meri se pomoću otpornog termometra Pt100 i elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 1) V koji je proporcionalan izmerenoj temperaturi.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri temperaturu T1.</s><s>U katalogu proizvođača instrument za merenje temperature T1 daje se podatak da se njegova greška merenja temperature nalazi u granicama 0,5 F. Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 1 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,16 mV.</s><s>Maksimalna merna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo temperaturu T1 je 0,1 oC.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti temperature, prikazanih u tabeli 6.1., izračunata je srednja vrednost signala xs = 21,386 oC i standardno odstupanje s = 0,0262 oC.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN otpornog termometra uOT, MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Prilikom etaloniranja temperature T1 na ispitnoj stanici, kao nerastavljiva celina etalonira se otporni termometar i elektronski instrument.</s><s>Tako da se kao dominantna uzima u obzir samo MN elektronskog instrumenta, a MN otpornog termometra se zanemaruje u proračunu ukupne MN.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje temperature T1, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN Standardna MN elektronskog instrumenta je ui = a / 0,16 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga</s>\n<s>Gausova proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,16 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje temperature T1 promena izlaznog napona (koji je proporcionalan 0,0051 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.2. (Kombinovana MN za merenje tempereture izduvnih gasova T4) Temperatura izduvnih gasova T4 meri se pomoću termopara K tip i elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 1) V koji je proporcionalan izmerenoj temperaturi.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri temperaturu T4.</s><s>U katalogu proizvođača instrument za merenje temperature T4 daje se podatak da se njegova greška merenja temperature nalazi u granicama 1 oC.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 1 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,16 mV.</s><s>Maksimalna merna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo indikator temperature T4 je 0,5 oC.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti temperature, prikazanih u tabeli 6.1., izračunata je srednja vrednost signala xs = 721,002 oC i standardno odstupanje s = 1,359 oC.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN termopara K tip uTP, MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona kojim etaloniramo indikator temperature uE.</s><s>Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Na osnovu pravilnika o metrološkim uslovima za termoparove MUS.13MS0201-01, uzimamo da uticaj termopara K tip (na temperaturi 721 oC) na MN rezultata merenja temperature ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,4 oC.</s><s>Standardna MN uTP = a / 3,12 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz</s>\n<s>Gausova kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje temperature T4, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1 oC.</s><s>Standardna MN elektronskog instrumenta je ui = a / 0,58 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,16 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje temperature T4 promena izlaznog napona (koji je proporcionalan temperaturi T4) od 1 mV odgovara promeni temperature T4 od 1 oC, pa je poluširina a = 0,16 oC.</s><s>0,092 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona sa kojim etaloniramo indikator temperature T4 na MN rezultata merenja ima nesigurnosti (uTP, ui, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.3. (Kombinovana MN za merenje broja obrtaja kompresora niskog pritiska N1) Broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1 meri se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 10) V koji je proporcionalan izmerenom broju obrtaja.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri broj obrtaja N1.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje broja obrtaja ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,06 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo broj obrtaja N1 je 0,0001 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s>\n<s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti broja obrtaja, prikazanih u tabeli 6.1., izračunata je srednja vrednost signala xs = 99,9 % i standardno odstupanje s = 0,0198 %.</s><s>Standardna MN tip A merenja broja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje broja obrtaja kompresora niskog pritiska N1, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,06 %.</s><s>Standardna MN 0,0347 %.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje broja obrtaja N1, promena izlaznog napona (koji je proporcionalan broju obrtaja kompresora niskog pritiska) od 1 mV odgovara promeni broja obrtaja N1 od 0,018 %, pa je poluširina a = 0,029 %.</s><s>0,0166 %.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona vidi se da je MN etalona znatno manja od MN elektronskog merača broja obrtaja, pa se MN etalona zanemaruje u proračunu MN tip B. Ove dve nesigurnosti ( ui i uAS) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.4. (Kombinovana MN za merenje potiska motora Ro) Potisak motora Ro meri se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 1) V koji je proporcionalan izmerenom potisku motora.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri potisak motora Ro.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje potiska u kombinaciji sa mernom ćelijom za silu, ima maksimalnu grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,2 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 1 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,16 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo potisak Ro je 0,1 % .</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s>\n<s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti potiska motora, prikazanih u tabeli 6.1., izračunata je srednja vrednost signala xs = 3757,81 lb i standardno odstupanje s = 6,52 lb.</s><s>Standardna MN tip A Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje potiska Ro, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 7,515 lb.</s><s>Standardna MN instrumenta je ui = a / Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,16 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje potiska motora, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni potiska motora od 4 lb, pa je poluširina a = 0,64 lb.</s><s>Standardna 0,38 lb.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 3,76 lb.</s><s>Standardna MN 2,17 lb.</s><s>Ove tri nesigurnosti ( ui, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi uB = Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.5. (Kombinovana MN za merenje protoka goriva Qg) Protok goriva Qg meri se pomoću turbinskog merača protoka i elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom protoku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri protok goriva Qg.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje protoka zajedno sa turbinskim davačem protoka ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,5 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Standardna MN instrumenta je ui = a / etalona sa kojim etaloniramo protok goriva je 0,1 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti protoka goriva, prikazanih u tabeli 6.1., izračunata je srednja vrednost signala xs = 3760,14 lb/h i standardno odstupanje s = 1,81 kg/h. Standardna MN tip A Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta za merenje protoka goriva ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje protoka goriva Qg, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 18,8 kg/h.</s>\n<s>10,85 lb/h. Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,16 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje protoka goriva promeni napona na izlazu instrumenta od 1 mV odgovara promena osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 3,76 lb/h. Standardna MN uE = a / tri nesigurnosti ( ui, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.6. (Kombinovana MN za merenje vibracija na motoru) Vibracije na motoru mere se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 1) V koji je proporcionalan izmerenim vibracijama.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri vibracije na motoru.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje vibracija ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 3 % od punog opsega 1,5 in/s. Akvizicionokontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 1 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,16 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo vibracije je 0,5 % .</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti vibracija motora, prikazanih u tabeli 6.1. izračunata je srednja vrednost signala xs = 0,3795 in/s i standardno odstupanje s = 0,0035 in/s. Standardna MN tip A Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje vibracija na motoru, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,045 in/s. Pa je onda standardna MN 0,026 in/s. Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,16 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje vibracija, promena izlaznog napona od 1 V odgovara promeni vibracija od 1,5 in/s. Tako da promena napona od 1 mV odgovara promeni protoka od 0,0015 in/s, pa je poluširina a = 0,00024 in/s. Standardna 0,000139 in/s. Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0075 in/s. 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.7. (Kombinovana MN za merenje barometarskog pritiska vazduha Bo) Barometarski pritisak vazduha Bo meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri barometarski pritisak vazduha Bo.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.1. izračunata je srednja vrednost signala xs = 1012,016 mbar i standardno odstupanje s = 0,033 mbar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 800 mbar do 1200 mbar), uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,3 mbar.</s><s>0,173 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,3 mbar, pa je poluširina 0,277 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.8. (Kombinovana MN za merenje pada pritiska vazduha u uvodniku vazduha dBo) Pad pritiska vazduha u uvodniku vazduha dBo meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 10) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak dBo.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.1. izračunata je srednja vrednost signala xs = 0,756 mbar i standardno odstupanje s = 0,004 mbar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska, uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu 0,058 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz</s>\n<s>Standardna MN instrumenta je ui = a / kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,0009 mbar.</s><s>Na osnovu</s>\n<s>Standardna MN instrumenta je ui = a / podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0005 mbar.</s><s>Standardna MN uE = a / 0,00029 mbar.</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.9. (Kombinovana MN za merenje pritiska goriva na ulazu u motor Pgum) Pritisak goriva na ulazu u motor Pgum meri se pomoću elektronskog davača pritiska koji meri apsolutni pritisak.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Pgum.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akvizicionokontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 2,4417 bar i standardno odstupanje s = 0,0017 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN merenja barometarskog pritiska Bo uBo, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 7 bar apsolutno), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa 0,004 bar.</s><s>Na osnovu proračuna kombinovane merne nesigurnusti za merenje barometarskog pritiska Bo u ovom radnom režimu, koji je već opisan u primeru 6.1.7., uzima se da je standardna MN uBo= 0,43 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,00129 bar.</s><s>Na osnovu</s>\n<s>Ukupna standardna MN tip B iznosi podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0012 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / nesigurnosti ( ud, uBo, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.10. (Kombinovana MN za merenje pritiska ulja na ulazu u motor Puum) Pritisak ulja na ulazu u motor Puum meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Puum.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 2,0514 bar i standardno odstupanje s = 0,0017 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg davača 0 bar do 10 bar), uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,01 bar.</s><s>Standardna 0,0058 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,002 bar, pa je poluširina a = 0,0032 bar.</s><s>0,00185 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.11. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha iza kompresora P2) Pritisak vazduha iza kompresora P2 meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak P2.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Ukupna standardna MN tip B iznosi merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 7,2133 bar i standardno odstupanje s = 0,003 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg davača 0 bar do 15 bar), uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,015 bar.</s><s>Standardna 0,00867 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,003 bar, pa je poluširina a = 0,0048 bar.</s><s>0,00277 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.12. (Kombinovana MN za merenje pritiska startnog goriva Psg) Pritisak startnog goriva Psg meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Psg.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 2,372 bar i standardno odstupanje s = 0,0015 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg davača 0 bar do 7 bar), uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,007 bar.</s><s>Standardna MN 0,004 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,0014 bar, pa je poluširina a = 0,00224 bar.</s><s>Pa 0,00129 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.13. (Kombinovana MN za merenje pritiska ulja na ulazu u hidropumpu Puuhp ) Pritisak ulja na ulazu u hidropumpu Puuhp meri se pomoću elektronskog davača pritiska koji meri apsolutni pritisak.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Puuhp.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s>\n<s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 2,6215 bar i standardno odstupanje s = 0,0017 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN merenja barometarskog pritiska Bo uBo, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 7 bar apsolutno), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa 0,004 bar.</s><s>Na osnovu proračuna kombinovane merne nesigurnusti za merenje barometarskog pritiska Bo u ovom radnom režimu, koji je već opisan u primeru 6.1.7., uzima se da je standardna MN uBo= 0,43 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,00129 bar.</s><s>Na osnovu</s>\n<s>Ukupna standardna MN tip B iznosi podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0012 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / nesigurnosti ( ud, uBo, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Primer 6.1.14. (Kombinovana MN za merenje pritiska ulja na izlazu iz hidropumpe Puihp ) Pritisak ulja na izlazu iz hidropumpe Puihp meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Puihp.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 215,232 bar i standardno odstupanje s = 0,13 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg davača 0 bar do 350 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,35 bar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,202 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,07 bar, pa je poluširina a = 0,112 bar.</s><s>0,064 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,1 bar. predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.15. (Kombinovana MN za merenje pritiska motorskog vazduha A PmvA ) Pritisak motorskog vazduha A PmvA meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak PmvA.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 0,6642 bar i standardno odstupanje s = 0,0017 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 1 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,001 bar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,00058 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA napona od 1 mV odgovara promeni pritiska na ulazu od 0,0002 bar, pa je poluširina a = 0,00032 bar.</s><s>0,000185 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.1.16. (Kombinovana MN za merenje pritiska motorskog vazduha B PmvB) Pritisak motorskog vazduha B PmvB meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak PmvB.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska, prikazanih u tabeli 6.2., izračunata je srednja vrednost signala xs = 0,8167 bar i standardno odstupanje s = 0,0014 bar.</s><s>Standardna MN tip A merenja Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 1 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,001 bar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,00058 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska na ulazu od 0,0002 bar, pa je poluširina a = 0,00032 bar.</s><s>0,000185 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Nova rešenja akvizicionog sistema na stanicama za ispitivanje turbo-mlaznih motora sa smanjenom mernom nesigurnošću</s>\n<s>Primer 6.1.17. (Proširena MN za merenje pritiska goriva osnovnog kolektora Pgok ) Pritisak goriva osnovnog kolektora Pgok meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Pgok.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Ovaj pritisak se meri samo na motorima tip VIPER 633-41.</s><s>Tako da za motor tip VIPER 632-41 serijski broj 63241429Y koji je ispitivan je na stacionarnoj ispitnoj stanici u radnom režimu maksimal 100% nema komponente MN tip A. Za ovaj radni režim je zato prikazana samo tip B komponenta MN.</s><s>Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 100 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,1 bar.</s><s>Pa je onda standardna 0,058 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska na ulazu od 0,02 bar, pa je poluširina a = 0,032 bar.</s><s>0,0185 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Proširena MN dobija se množeći uB koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa B u ovom slučaju pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena MN, kojoj odgovara sigurnost 95 %, Primer 6.1.18. (Proširena MN za merenje pritiska goriva dopunskog kolektora Pgdk ) Pritisak goriva dopunskog kolektora Pgdk meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Pgdk.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3497A na mernom opsegu od 10 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 1,6 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Ovaj pritisak se meri samo na motorima tip VIPER 633-41.</s><s>Tako da za motor tip VIPER 632-41 serijski broj 63241429Y koji je ispitivan je na stacionarnoj ispitnoj stanici u radnom režimu maksimal 100% nema komponente MN tip A. Za ovaj radni režim je zato prikazana samo tip B komponenta MN.</s><s>Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3497A uAS i MN etalona sa kojim se vrši etaloniranje davača uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 150 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,15 bar.</s><s>0,0867 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3497A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1,6 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1 mV odgovara promeni pritiska na ulazu od 0,03 bar, pa je 0,028 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,075 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / 0,043 bar.</s><s>Ove tri nesigurnosti ( ud,</s>\n<s>6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Proširena MN dobija se množeći uB koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa B u ovom slučaju pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena MN, kojoj odgovara sigurnost 95 %, 6.2.</s><s>REZULTATI PRORAČUNA MERNE NESIGURNOSTI ZA TMM MM-17 Nakon modernizacije akvizicionog sistema koji je ugrađen na stacionarnu ispitnu stanicu za ispitivanje TMM-a ruske proizvodnje, TMM tip MM - 17 serijski broj G71325043 ispitivan je u radnom režimu maksimal M1 9 minuta.</s><s>Tek nakon dve minute stabilizacije rada motora na ovom radnom režimu izvršeno je po 10 merenja akvizicionim sistemom za svih 22 signala koji se koriste za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Da bi režim rada motora bio stabilan u toku ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici, nastoji se da broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1 bude što stabilniji.</s><s>Vrednosti izmerene akvizicionim sistemom date su u tabeli 6.4. i 6.5.</s><s>U tabeli 6.4. i 6.5. za svaki signal pored izmerenih vrednosti data je srednja vrednost xs, standardno odstupanje s i standardna merna nesigurnost tip A uA .</s><s>Standardna merna nesigurnost tip A svakog signala za deset merenja računa se kao standardno odstupanje srednje vrednosti prema sledećoj formuli Temperature vazduha iza kompresora T21, T22, T23 i T24 mere se na motoru istovremeno sa četri termopara K-tip.</s><s>Sa svakog termopara merni signal se kompenzacionim kablom K-tip paralelno vodi do digitalnog instrumenta na komandno upravljačkom pultu i na akvizicioni sistem.</s><s>U tabeli 6.4.</s><s>T2 predstavlja srednju vrednost od četri izmerene temperature T2 = (T21 + T22 + T23 + T24)/4 .</s><s>Standardno odstupanje i standardna merna nesigurnost tip A za temperaturu T2, izračunati su prema srednjoj vrednosti ove četiri temperature.</s>\n<s>Temperatura izduvnih gasova T4 se meri pomoću četri termopara, ali su oni na motoru spojeni u paralelu, tako da na akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3852A dolazi samo jedan signal.</s><s>Tabela 6.4.</s><s>Vrednosti izmerene u režimu maksimal M1 za TMM tip MM - 17 Vreme</s>\n<s>Pritisci vazduha u uvodniku vazduha Hs1 i Hs2 mere se u novoj izvedbi akvizicionog sistema pomoću dva elektronska davača pritiska.</s><s>U tabeli 6.5.</s><s>Hs predstavlja srednju vrednost od dva izmerena pritiska Hs = (Hs1 + Hs2)/2. Standardno odstupanje i standardna merna nesigurnost tip A za pritisak Hs, računati su prema srednjoj vrednosti ova dva pritiska.</s><s>U režimu maksimal M1 pritisci P2', P2\", P2''', Pgdcn i Pgdfk imaju vrednosti koje su sa početka mernog opsega davača.</s><s>Njihove izmerene vrednosti se ne koriste u proračunu korigovanih parametara režima maksimal M1.</s><s>Prilikom ispitivanja motora u forsažnim režimima ovi pritisci imaju puno veće vrednosti i tada se koriste za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Ispitivanje motora u forsažnim režimima je vremenski ograničeno zbog velikih opterećenja kojima je motor pri tome izložen, tako da se javljaju puno veće promene svih mernih signala na motoru nego kada se motor ispituje u režimu 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA 101</s>\n<s>Gausova maksimal M1.</s><s>Upravo zbog toga je MN i za ove pritiske izračunata u režimu maksimal M1 da bi bili ostvareni isti uslovi ispitivanja (a posebno broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1) za sve signale u dužem vremenskom periodu.</s>\n<s>U tabeli 6.5. za svaki signal data je standardna merna nesigurnost tip A uA, standardna merna nesigurnost tip B uB, standardna kombinovana merna nesigurnost uc, funkcija raspodele kombinovane merne nesigurnosti, koeficijent proširenja k kombinovane merne nesigurnosti, statistička sigurnost kombinovane merne nesigurnosti P, proširena kombinovana merna nesigurnost Uc i krajnji rezultat merenja koji presdtavlja zbir srednje vrednosti i proširene kombinovane merne nesigurnosti xs  Uc.</s><s>U daljem tekstu za svaki signal koji je sniman u režimu maksimal M1 biće detaljno opisan proračun merne nesigurnosti.</s>\n<s>Primer 6.2.1. (Kombinovana MN za merenje temperature vazduha na ulazu u motor T1) Temperatura vazduha na ulazu u motor T1 meri se pomoću otpornog termometra Pt100 i elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 10) V koji je proporcionalan izmerenoj temperaturi.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri temperaturu T1.</s><s>U katalogu proizvođača instrument za merenje temperature T1 daje se podatak da se njegova greška merenja temperature nalazi u granicama 0,5 oC.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo temperaturu T1 nalazi se u granicama 0,1 oC.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti temperature T1, prikazanih u tabeli 6.4., izračunata je srednja vrednost signala xs = 19,663 oC i standardno odstupanje s = 0,029 oC.</s><s>Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN otpornog termometra uOT, MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Prilikom etaloniranja temperature T1 na ispitnoj stanici, kao nerastavljiva celina etalonira se otporni termometar i elektronski instrument.</s><s>Tako da se kao dominantna uzima u obzir samo MN elektronskog instrumenta, a MN otpornog termometra se zanemaruje u proračunu ukupne MN.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje temperature T1, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,5 oC.</s><s>Standardna MN instrumenta je 0,29 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje temperature T1 promena izlaznog napona (koji je proporcionalan temperaturi T1 i koji se vodi na akvizicioni sistem) od 1 mV odgovara promeni temperature T1 od 0,01 oC, pa je poluširina a = 0,057 oC.</s><s>0,033 oC.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, sa kojim etaloniramo temperaturu T1, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu 0,058 oC.</s><s>Ove tri nesigurnosti ( ui,</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti 95 %.</s><s>Dakle, proširena 102</s>\n<s>Primer 6.2.2. (Kombinovana MN za merenje tempereture vazduha iza kompresora T2) Temperatura vazduha iza kompresora T2 meri se pomoću termopara K tip.</s><s>Akvizicioni sistem meri ovu temperaturu sa kompenzacijom hladnog kraja.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A ima grešku kompenzacije temperature hladnog kraja koja se nalazi u granicama 0,1 oC.</s><s>Na mernom opsegu od 30 mV akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A ima grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 30 V. Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti temperature T2, prikazanih u tabeli 6.4., izračunata je srednja vrednost signala xs = 343,72 oC i standardno odstupanje s = 0,336 oC.</s><s>Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN termopara K tip koji se koristi kao davač temperature uTP, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN kompenzacije temperature hladnog kraja pri merenju temperature sa termoparom uHK.</s><s>Na osnovu pravilnika o metrološkim uslovima za termoparove MUS.13MS0201-01, uzimamo da uticaj termopara K tip (na temperaturi 343 oC) na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 2,5 oC.</s><s>Standardna MN uTP = a / Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 30 V. Za termopar K tip promeni temperature od 1 oC (na temperaturi 343 oC) odgovara promena napona od 41 V, pa je poluširina a = 0,75 oC.</s><s>Standardna MN uAS = a / Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj kompenzacije temperature hladnog kraja na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.3. (Kombinovana MN za merenje tempereture izduvnih gasova T4) Temperatura izduvnih gasova T4 meri se pomoću termopara K tip.</s><s>Akvizicioni sistem meri ovu temperaturu sa kompenzacijom hladnog kraja.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da akvizicionokontrolna jedinica HP3852A ima grešku kompenzacije temperature hladnog kraja koja se nalazi u granicama 0,1 oC.</s><s>Na mernom opsegu od 30 mV kontrolna jedinica HP3852A ima grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 30 V. Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti temperature T4, prikazanih u tabeli 6.4., izračunata je srednja vrednost signala xs = 657,4 oC i standardno odstupanje s = 1,33 oC.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN termopara K tip koji se koristi kao davač temperature uTP, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN kompenzacije temperature hladnog kraja pri merenju temperature sa termoparom uHK.</s><s>Na osnovu pravilnika o metrološkim uslovima za termoparove MUS.13MS0201-01, uzimamo da uticaj termopara K tip ( na temperaturi 657 oC ) na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 4,5 oC.</s><s>Standardna MN uTP = a / osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 30 V. Za termopar K tip promeni temperature od 1 oC ( na temperaturi 657 oC) odgovara promena napona od 43 V, pa je poluširina a = 0,75 oC.</s><s>Standardna MN uAS = a / Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA 103</s>\n<s>Ukupna standardna MN tip B iznosi uticaj kompenzacije temperature hladnog kraja na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.4. (Kombinovana MN za merenje broja obrtaja kompresora niskog pritiska N1) Broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1 meri se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 3) V koji je proporcionalan izmerenom broju obrtaja.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri broj obrtaja N1.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje broja obrtaja ima maksimalnu grešku 0,015 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo broj obrtaja N1 je 0,0001 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti broja obrtaja N1 prikazanih u tabeli 6.4. izračunata je srednja vrednost signala xs = 100,113% i standardno odstupanje s = 0,0178 %.</s><s>Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje broja obrtaja kompresora niskog pritiska N1, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0147 %.</s><s>Standardna MN 0,0085 %.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje broja obrtaja N1, promena izlaznog napona (koji je proporcionalan broju obrtaja N1) od 1 mV odgovara promeni broja obrtaja N1 od 0,04 % , pa je poluširina a = 0,021 %.</s><s>Standardna 0,012 %.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona vidi se da je MN etalona znatno manja od elektronskog merača broja obrtaja, pa se ona zanemaruje u proračunu MN tip B. Ove dve nesigurnosti ( ui i uAS) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.5. (Kombinovana MN za merenje broja obrtaja kompresora visokog pritiska N2) Broj obrtaja kompresora visokog pritiska N2 meri se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 3) V koji je proporcionalan izmerenom broju obrtaja.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri broj obrtaja N2.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da 104</s>\n<s>Standardna MN instrumenta je ui = a / instrument za merenje broja obrtaja ima maksimalnu grešku 0,015 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo broj obrtaja N2 je 0,0001 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti broja obrtaja N2 prikazanih u tabeli 6.4. izračunata je srednja vrednost signala xs = 99,703 % i standardno odstupanje s = 0,0216 %.</s><s>Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje broja obrtaja kompresora visokog pritiska N2, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0147 %.</s>\n<s>0,0085 %.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje broja obrtaja N2, promena izlaznog napona (koji je proporcionalan broju obrtaja N2) od 1 mV odgovara promeni broja obrtaja N2 od 0,04 % , pa je poluširina a = 0,021 %.</s><s>Standardna 0,012 %.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona vidi se da je MN etalona znatno manja od elektronskog merača broja obrtaja, pa se ona zanemaruje u proračunu MN tip B. Ove dve nesigurnosti ( ui i uAS) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.6. (Kombinovana MN za merenje potiska motora Ro) Potisak motora Ro meri se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje naponski signal (0 do 5) V koji je proporcionalan izmerenom potisku motora.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri potisak motora Ro.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje potiska u kombinaciji sa mernom ćelijom za silu, ima maksimalnu grešku merenja potiska koja se nalazi u granicama 0,2 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo potisak Ro je 0,1 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti potiska motora prikazanih u tabeli 6.4. izračunata je srednja vrednost signala xs = 8030,4 lb i standardno odstupanje s = 10,76 lb.</s><s>Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje potiska Ro, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 17,4 lb.</s><s>Standardna MN instrumenta je ui = a / Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje potiska motora, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni potiska od 11,25 lb, pa je poluširina a = 6,16 lb.</s><s>6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA 105</s>\n<s>3,5 lb.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 8,7 lb.</s><s>Standardna 5 lb.</s><s>Ove tri nesigurnosti ( ui, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.7. (Kombinovana MN za merenje protoka goriva Qg) Protok goriva Qg meri se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom protoku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se protok goriva Qg.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje protoka ima maksimalnu grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,5 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo protok goriva je 0,1 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti protoka goriva prikazanih u tabeli 6.4. izračunata je srednja vrednost signala xs = 3551,5 kg/h i standardno odstupanje s = 3,38 kg/h. Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN korišćenog etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje protoka goriva Qg, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 19,05 kg/h. Standardna MN instrumenta 11 kg/h. Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja napona ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog instrumenta za merenje protoka goriva, promena struje na izlazu iz instrumenta od 1 mA odgovara promeni protoka od 3708 kg/h. Tako da promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni protoka od 7,27 kg/h, pa je poluširina 2,3 kg/h. Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena 106</s>\n<s>Primer 6.2.8. (Kombinovana MN za merenje barometarskog pritiska vazduha Bo) Barometarski pritisak vazduha Bo meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se barometarski pritisak vazduha Bo.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.4. izračunata je srednja vrednost signala xs = 958,02 mbar i standardno odstupanje s = 0,0375 mbar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 800 mbar do 1200 mbar), uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 1 mbar.</s><s>Standardna 0,578 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlazne DC struje od 1 mA odgovara promeni pritiska od 25 mbar.</s><s>Tako da promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,049 mbar, pa je poluširina a = 0,279 mbar.</s><s>Standardna MN 0,16 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona sa kojim radimo etaloniranje ovog pritiska, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,51 mbar.</s><s>Standardna MN uE = a / 0,295 mbar.</s><s>Ove tri nesigurnosti</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.9. (Kombinovana MN za merenje pada pritiska vazduha u uvodniku vazduha dBo) Pad pritiska vazduha u uvodniku vazduha dBo meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 10) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak dBo.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 1 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.4. izračunata je srednja vrednost signala xs = 9,487 mbar i standardno odstupanje s = 0,013 mbar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska, uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,1 mbar.</s><s>Standardna MN ud = a / 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA 107</s>\n<s>tip B iznosi osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,001 mbar, pa je poluširina a = 0,0057 mbar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,0033 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,005 mbar.</s><s>Standardna 0,0029 mbar.</s><s>Ove tri nesigurnosti (ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.10. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha u uvodniku vazduha Hs) Pritisak vazduha u uvodniku vazduha Hs meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje naponski signal (0 do 10) V koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>Merenjem ovog napona akvizicioni sistem meri pritisak Hs.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 1 %.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 173,76 mbar i standardno odstupanje s = 0,062 mbar.</s><s>Standardna MN tip A za Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska, uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu 2,3 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz</s>\n<s>tip B iznosi kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlaznog napona od 1mV odgovara promeni pritiska od 0,04 mbar, 0,132 mbar.</s><s>Na osnovu podataka iz</s>\n<s>tip B iznosi kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu nesigurnosti ( ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena 108</s>\n<s>Primer 6.2.11. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha iza kompresora P2) Pritisak vazduha iza kompresora P2 meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak P2.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama  0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 8,752 bar i standardno odstupanje s = 0,0175 bar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 25 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,625 bar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,036 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena struje na izlazu iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska na ulazu u davač od 1,56 bar.</s><s>Tako da promena napona na ulazu u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3852A od 1 mV odgovara promeni pritiska od podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0043 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / tri nesigurnosti (ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.12. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha iza kompresora P2bar) Pritisak vazduha iza kompresora P2bar meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak P2bar.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 8,747 bar i standardno odstupanje s = 0,0134 bar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 25 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA 109</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,625 bar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,036 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena struje na izlazu iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska na ulazu u davač od 1,56 bar.</s><s>Tako da promena napona na ulazu u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3852A od 1 mV odgovara promeni pritiska od podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0043 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / tri nesigurnosti (ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.13. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha iza kompresora P2' ) Pritisak vazduha iza kompresora P2' meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak P2'.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 2,0458 bar i standardno odstupanje s = 0,00113 bar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 25 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,625 bar.</s><s>Pa je onda standardna MN 0,036 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena struje na izlazu iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska na ulazu u davač od 1,56 bar.</s><s>Tako da promena napona na ulazu u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3852A od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,00096 bar.</s><s>Na osnovu</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,001 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / 0,00058 bar.</s><s>Ove tri</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.14. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha iza kompresora P2\" ) Pritisak vazduha iza kompresora P2\" meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak P2\".</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 5,7 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 5,0069 bar i standardno odstupanje s = 0,00436 bar .</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona sa kojim se davač etalonira uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 10 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,025 bar.</s><s>0,0144 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 5,7 mV.</s><s>Kod upotrebljenog elektronskog davača pritiska, promena struje na izlazu iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska na ulazu u davač od 0,625 bar.</s><s>Tako da promena DC napona na ulazu u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3852A od 1 mV odgovara promeni ulaznog pritiska od 0,001225 bar, pa je poluširina a = 0,007 bar.</s><s>0,004 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0025 bar.</s><s>0,0014 bar.</s><s>Ove tri nesigurnosti (ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena 6. PRORAČUN MERNE NESIGURNOSTI AKVIZICIONIH SISTEMA 111</s>\n<s>Primer 6.2.15. (Kombinovana MN za merenje pritiska vazduha iza kompresora P2''' ) Pritisak vazduha iza kompresora P2''' meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak P2'''.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 0,6623 bar i standardno odstupanje s = 0,00106 bar .</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona sa kojim se davač etalonira uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 10 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,025 bar.</s><s>Standardna 0,0144 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a =0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena struje na izlazu iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska na ulazu u davač od 0,625 bar.</s><s>Tako da promena napona na ulazu u akviziciono-kontrolnu jedinicu HP3852A od 1 mV odgovara promeni pritiska od podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja pritiska ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,00033 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / Ove tri nesigurnosti (ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.16. (Kombinovana MN za merenje pritiska goriva iz pumpe DCN Pgdcn ) Pritisak goriva iz pumpe DCN Pgdcn meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak Pgdcn.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 2,0651 bar i standardno odstupanje s = 0,00638 bar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona sa kojim se davač etalonira uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 25 bar), uzimamo da uticaj ovog 112</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,625 bar.</s><s>Standardna 0,036 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena izlazne struje iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska od 1,56 bar.</s><s>Tako da promena napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,00306 bar, pa je poluširina a = 0,00167 bar.</s><s>Standardna 0,00096 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,001 bar. predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.17. (Kombinovana MN za merenje pritiska goriva dopunskog forsažnog kolektora Pgdfk ) Pritisak goriva dopunskog forsažnog kolektora Pgdfk meri se pomoću elektronskog davača pritiska.</s><s>Ovaj davač daje strujni signal (4 do 20) mA koji je proporcionalan izmerenom pritisku.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 510  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona meri se pritisak Pgdfk.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da davač pritiska ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 0,25 % od mernog opsega.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 3 V ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 0,548 mV.</s><s>Maksimalna nesigurnost etalona kojim etaloniramo pritisak je 0,05 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti pritiska prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 4,451 bar i standardno odstupanje s = 0,00137 bar.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog davača pritiska ud, MN akvizicionokontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona sa kojim se davač etalonira uE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog davača pritiska (merni opseg 0 bar do 160 bar), uzimamo da uticaj ovog davača na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,4 bar.</s><s>0,2312 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,548 mV.</s><s>Kod elektronskog davača pritiska, promena DC struje na izlazu iz davača od 1 mA odgovara promeni pritiska na ulazu u davač od 10 bar.</s><s>Tako da promena DC napona od 1 mV odgovara promeni pritiska od 0,0196 bar, pa je poluširina 0,0062 bar.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ovog pritiska goriva ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,0022 bar.</s><s>Standardna MN uE = a / nesigurnosti (ud, uAS i uE ) koje čine MN tip B predstavljaju međusobno nekorelisane veličine.</s><s>Ukupna standardna MN tip B iznosi</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena Primer 6.2.18. (Kombinovana MN za merenje vibracija na motoru) Vibracije na motoru mere se pomoću elektronskog instrumenta.</s><s>Ovaj instrument daje strujni signal (0 do 0,51) mA koji je proporcionalan izmerenim vibracijama.</s><s>U akvizicionom sistemu na otporniku od 100  ova struja pravi pad napona.</s><s>Merenjem ovog pada napona mere se vibracije na motoru.</s><s>U katalogu proizvođača daje se podatak da instrument za merenje vibracija na motoru ima grešku merenja koja se nalazi u granicama 1 %, od punog opsega 1,5 mils.</s><s>Akviziciono-kontrolna jedinica HP3852A na mernom opsegu od 30 mV ima maksimalnu grešku merenja napona koja se nalazi u granicama 20 V. Maksimalna nesigurnost etalona sa kojim etaloniramo vibracije je 0,5 %.</s><s>Odrediti standardnu i proširenu kombinovanu MN u slučaju date serije ponovljenih merenja.</s><s>Rešenje Na osnovu deset izmerenih vrednosti vibracija prikazanih u tabeli 6.5. izračunata je srednja vrednost signala xs = 0,561 mils i standardno odstupanje s = 0,0054 mils.</s><s>Standardna MN tip A za deset Standardna MN tip B sastoji se od MN elektronskog instrumenta ui, MN akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A uAS i MN etalona sa kojim se etalonira merni sistem koji čini davač vibracija i elektronski instrument za merenje vibracija na motoruuE.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača elektronskog instrumenta za merenje vibracija na motoru, uzimamo da uticaj ovog instrumenta na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,015 mils.</s><s>Standardna MN 0,0087 mils.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača akvizicionokontrolne jedinice HP3852A, uzimamo da uticaj akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A na MN rezultata merenja napona ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 20 V. Kod elektronskog instrumenta za merenje vibracija, promena struje na izlazu iz instrumenta od 0,1 mA odgovara promeni vibracija na ulazu od 1,6 mils.</s><s>Ova struja stvara pad napona na otporniku koji se nalazi u akvizicionokontrolnoj jedinici.</s><s>Tako da promena napona od 1 mV odgovara promeni vibracija od 0,16 mils, pa je 0,0019 mils.</s><s>Na osnovu podataka iz kataloga proizvođača etalona, uzimamo da uticaj etalona na MN rezultata merenja ima pravougaonu raspodelu sa poluširinom a = 0,00195 mils.</s><s>Standardna MN uE = a / 0,0011 mils.</s><s>Ove tri</s>\n<s>Nesigurnosti tip A i tip B uvek predstavljaju nekorelisane veličine, jer se određuju potpuno različitim postupcima.</s><s>Otuda se standardna kombinovana MN određuje izrazom Proširena kombinovana MN dobija se množeći uc koeficijentom proširenja k čija vrednost zavisi od funkcije raspodele.</s><s>Nesigurnosti tipa A, shodno centralnoj graničnoj teoremi odgovara Gausova raspodela.</s><s>Nesigurnosti tipa B pridružena je pravougaona raspodela.</s><s>Kombinovanoj MN ucAB pridružena je Gausova raspodela sa koeficijentom proširenja k = 2 i statističkom sigurnosti od 95 %.</s><s>Dakle, proširena 114</s>\n<s>6.3.</s><s>POREĐENJE REZULTATA MERENJA NA TMM-A MM-17 U poglavlju 6.2. predstavljeni su rezultati merenja parametara TMM-a MM-17 (serijski broj G71325043), koji su izmereni pomoću akvizicionog sistema u stabilnom radnom režimu maksimal M1, nakon izvršene modernizacije akvizicionog sistema.</s><s>Na osnovu ovih podataka za svaki merni signal izračunata je merna nesigurnost tip A. U odnosu na srednje izmerene vrednosti, za svaki merni signal, izračunata je merna nesigurnost tip B. Pri tome su uzeti u obzir svi raspoloživi podaci i saznanja o korišćenoj mernoj opremi, etalonima i uticaju parametara okruženja na merne rezultate.</s><s>Na kraju je za svaki merni signal izračunata i kombinovana merna nesigurnost, kao kombinacija merne nesigurnosti tip A i merne nesigurnosti tip B. U mom magistarskom radu \"Razvoj i etaloniranje akvizicionog sistema na stanici za ispitivanje turbo-mlaznih motora\" predstavio sam rezultate merenja parametara TMM-a MM-17 (serijski broj G82425122), koji su izmereni u stabilnom radnom režimu maksimal M1 sa prvobitnom izvedbom akvizicionog sistema.</s><s>U tabeli 6.6. prikazani su uporedni rezultati srednje vrednosti xs, standardnog odstupanja s, procentualnog standardnog odstupanja S% i proširene kombinovane merne nesigurnosti UC, za sve signale koji su izmereni akvizicionim sistemom u stabilnom radnom režimu maksimal M1, pre i posle modernizacije akvizicionog sistema.</s><s>Na dijagramima prikazanim na slici 6.1., slici 6.2. i slici 6.3. predstavljen je odnos procentualnog standardnog odstupanja S% svakog signala pre i posle modernizacije akvizicionog sistema.</s><s>Procentualno standardno odstupanje S% izračunato je kao procentualna vrednost standardnog odstupanja s za deset merenja, u odnosu na srednju vrednost signala xs, prema sledećoj formuli</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću osim za temperaturu vazduha na ulazu u motor T1, gde je procentualno standardno odstupanje S% izračunato je kao procentualna vrednost standardnog odstupanja deset merenja, u odnosu na 15 oC, prema sledećoj formuli</s>\n<s>Ovakav način izračunavanja relativnog standardnog odstupanja za temperaturu vazduha na ulazu u motor T1 je primenjen, jer se prilikom ispitivanja motora na ispitnoj stanici, ova temperatura direktno zavisi od temperature vazduha okoline.</s><s>U tehničkoj dokumentaciji za ispitivanje motora na stacionarnim ispitnim stanicama stoji da se motori MM-16 i MM-17 mogu ispitivati kada se temperatura okoline kreće od -40 oC do 60 oC.</s><s>Međutim praktično kod nas se ovi motori ispituju kada se temperatura okoline kreće od 0 oC do 30 oC.</s><s>Samim tim i srednja vrednost temperature vazduha na ulazu u motor T1 koja se može izmeriti akvizicionim sistemom kreće se od 0 oC do 30 oC.</s><s>Ako bi se za izračunavanje procentualnog standardnog odstupanja S% primenila formula (6.1), onda bi za merenja temperature vazduha sa istim standardnim odstupanjem s, dobijala vrlo različita procentualna standardna odstupanja S%, u zavisnosti temperature vazduha u toku ispitivanja motora.</s><s>Nizom praktičnih merenja temperature vazduha na ulazu u motor, pokazalo se da brojna vrednost standardnog odstupanja s, ima približno istu vrednost unutar čitavog mernog opsega.</s><s>Zbog toga sam odlučio da procentualno standardno odstupanje S% računam u odnosu na 15 oC, jer je to temperatura prema kojoj se radi proračun korigovanih parametara motora, a ujedno to je i sredina mernog opsega ove temperature.</s><s>Zato je moguće realno poređenje rezultata proračuna procentualnog standardnog odstupanja S% temperature vazduha na ulazu u motor, koja se računaju prema formuli (6.2) i kada su merenja urađena u različitim godišnjim dobima, pri različitim atmosferskim prilikama.</s>\n<s>Poređenjem rezultata merenja prikazanih u tabeli 6.6., može se uočiti da je procentualno standardno odstupanje S% modernizovanog akvizicionog sistema za 2 do 4 puta manje od prvobitne izvedbe akvizicionog sistema.</s><s>Izuzetak je diferencijalni pritisak dBo, kod koga je procentualno standardno odstupanje preko 20 puta manje kod modernizovanog akvizicionog sistema.</s><s>Zbog toga je na dijagramu prikazanom na slici 6.3. izabrana logoritamska skala za prikaz procentualnog standardnog odstupanja S% ovog signala.</s><s>Prvenstveni razlog za ovako veliko smanjenje procentualnog standardnog odstupanja leži u tome što se u novoj izvedbi akvizicionog sistema, diferencijalni pritisak dBo meri sa novom elektronskim davačem pritiska.</s><s>U prvobitnoj izvedbi akvizicionog sitema sa jednim davačem pritiska merena su tri pritiska (dBo, Hs1 i Hs2), preko elektro mehaničkog selektora pritiska.</s><s>Pritisci Hs1 i Hs2 imaju puno veću vrednost od pritiska dBo i to je bio glavni razlog velike merne nesigurnosti pri merenju pritiska dBo.</s><s>Upotrebom novog davača, koji ima puno manji merni opseg od onog koji je korišten u prvobitnoj izvedbi, značajno je smanjena i komponenta merne nesigurnosti tip B, koja potiče od klase tačnosti davača pritiska.</s><s>Pošto se klasa tačnosti za elektronske davače pritiska daje prema punom mernom opsegu davača.</s>\n<s>Posmatranjem rezultata prikazanih u tabeli 6.5., može se uočiti, da se najmanje procentualno standardno odstupanje javlja prilikom merenja broja obrtaja motora, a zatim pri merenju pritisaka.</s><s>Najveće procentualno standardno odstupanje se javlja pri merenju temperatura T2 i T4 i vibracija na motoru.</s><s>Ovo se objašnjava time što se broj obrtaja i pritisci na motoru relativno sporo menjaju prilikom ispitivanja motora u stabilnim radnim režimima.</s><s>Sa druge strane, temperature T2 i T4 i vibracija na motoru imaju relativno brze i skokovite promene vrednosti i u stabilnim radnim režimima.</s><s>Pri merenju broja obrtaja motora N1 i N2, meri se frekvencija naponskog signala.</s><s>Pošto se frekvencija puno tačnije meri od svih ostalih fizičkih veličina, to je i procentualno standardno odstupanje merenja broja obrtaja motora najmanje.</s>\n<s>Prilikom posmatranja rezultata merenja i njima pridruženih mernih nesigurnosti, koji su prikazani u tabeli 6.6., moraju se uzeti u obzir određenja ograničenja.</s><s>Prvo, ovi rezultati su dobijeni snimanjem parametara na dva motora istog tipa.</s><s>Međutim, dva motora nikada nemogu imati sve iste karakteristike koje se snimaju na ispitnoj stanici.</s><s>Drugo, ova dva motora su ispitivana pri različitim atmosferskim uslovima (velika razlika u temperaturi okolnog vazduha i atmosferskom pritisku).</s><s>Atmosferski uslovi dosta utiču na vrednost izmerenih parametara motora na ispitnoj stanici.</s><s>Kada se isti motor ispituje u različitim atmosferskim prilikama, on ima različite izmerene parametre, ali svaki motor treba da ima korigovane parametre motora u strogo definisanim granicama koje je propisao proizvođač motora.</s><s>Suština korekcije izmerenih parametara motora na standardne atmosferske uslove leži u tome da se omogući poređenje osnovnih radnih parametara motora sa parametrima koje je propisao proizvođač, a koji su dati za standardne atmosferske uslove.</s><s>Sveukupno gledano, poređenjem izračunatih mernih nesigurnosti, modernizovani akvizicioni sistem ima značajno manju mernu nesigurnost, u odnosu na prvobitnu izvedbu akvizicionog sistema.</s>\n<s>Poslednja aktivnost u procesu remonta TMM-a, a pre njegove ugradnje na avion, je ispitivanje TMM-a na stacionarnoj ispitnoj stanici.</s><s>Nakon završenog ispitivanja TMM-a, pravi se izveštaj o ispitivanju.</s><s>Izveštaj o ispitivanju TMM-a sadrži: izmerene parametre motora,</s>\n<s>Izmereni i korigovani parametri motora daju se za stacionarne radne režime.</s><s>Oscilogrami se daju za parametre koji se snimaju pri prelasku iz jednog u drugi radni režim motora.</s><s>7.1.</s><s>REZULTATI MERENJA PARAMETARA TMM-A VIPER Motori tip VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41 se ugrađuju u borbene avione Galeb i Orao.</s><s>Motori tip VIPER 632-41 i VIPER 632-46 imaju sedam različitih radnih režima, sedam različitih proračuna korigovanih parametara, a time i sedam različitih izveštaja o ispitivanju motora.</s><s>Motor tip VIPER 633-41 ima deset različitih radnih režima, deset različitih proračuna korigovanih parametara, a time i deset različitih izveštaja o ispitivanju motora.</s><s>Ovi radni režimi se mogu podeliti na: režime u kojima se vrši proračun korigovanih parametara motora, režim u kome se snima kriva vibracija na motoru i režim u kome se snimaju radne krive motora.</s><s>7.1.1.</s><s>Rezultati proračuna korigovanih parametara U ovom radu prikazaću dva primera izveštaja o ispitivanju TMM-a VIPER u stacionarnim radnim režimima.</s><s>Na slici 7.1. prikazan je izveštaj o ispitivanju motora VIPER 632-41 u stacionarnom radnom režimu 100%.</s><s>Na slici 7.2. prikazan je izveštaj o ispitivanju motora VIPER 632-46 u stacionarnom radnom režimu 98%.</s>\n<s>Na svakom izveštaju o ispitivanju motora obavezno treba da postoji: tip motora ( VIPER 632-41, VIPER 632-46 ili VIPER 633-41), serijski broj motora, režim rada u kome je motor ispitivan i za koji je rađen proračun korigovanih parametara, ime ispitivača koji je radio ispitivanje, datum i vreme kada je urađeno merenje, kakav je bio unos izmerenih parametara motora (automatski ili ručni) i komentar gde može da se unese proizvoljan tekst koji dodatno opisuje izvršeno ispitivanje motora.</s><s>Za datum i vreme ispitivanja uzima se sistemski datum i vreme sa računara.</s><s>Na ovaj način otklanja se uticaj subjektivnog faktora pri unosu ovih vrednosti i sprečava da u bazi podataka o izvršenom ispitivanju motora postoje dva ispitivanja sa istim datumom i vremenom ispitivanja.</s><s>Ako na izveštaju o ispitivanju unos parametara ima vrednost automatski (kao na slici 7.1.), to znači da su vrednosti izmerenih parametara TMM-a dobijene merenjem pomoću akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A.</s><s>Ako na izveštaju o ispitivanju unos parametara ima vrednost ručni (kao na slici 7.2.), to znači da su vrednosti izmerenih parametara TMM-a dobijene merenjem pomoću instrumenata na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Ručni unos izmerenih parametara TMM-a radi se samo ako se pojavio problem u radu akvizicionog sistema.</s><s>Jedan od problema koji se može pojaviti je pojava smetnje na jednom ili više signala koji se mere akvizicionim sistemom, a da su svi preostali signali dobro izmereni.</s><s>U tom slučaju se sa instrumenta na komandno upravljačkom pultu očita vrednost signala na kome se pojavila greška i ručno zapiše, a svi ostali signali se snime pomoću akvizicionog sistema i spase u bazu podataka.</s><s>Naknadno, kada se završi ispitivanje motora ručno se unose vrednosti izmerenih parametara motora i dobija se proračun korigovanih parametara.</s><s>Nazivi izmerenih i korigovanih parametara motora dati su u skraćenom obliku.</s><s>Uz naziv svakog parametra stoji i merna jedinica u kojoj se taj parametar meri.</s><s>Neki izmereni parametri prikazani su u mernim jedinicama koje ne pripadaju SI sistemu mernih jedinica.</s><s>Ovo je urađeno na zahtev naručioca 120</s>\n<s>sa smanjenom mernom nesigurnošću akvizicionog sistema koji je tražio da se poklapaju merne jedinice parametara izmerenih akvizicionim sistemom sa pokazivanjima instrumenata na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Korigovani potisak motora Rk, prema tehnologiji ispitivanja TMM-a, dat je u jedinici kilogram sile kgs</s>\n<s>Qvk gde je Qvk korigovani protok goriva, a Rk korigovani potisak motora.</s><s>Korigovana specifična potrošnja goriva CRk je bezdimenzionalna veličina, ali se u tehnologiji ispitivanja TMM-a ovaj koeficijent daje u VZ ORAO</s>\n<s>Slika 7.2.</s><s>Izmereni i korigovani parametri motora VIPER 632-46 za režim 98% Vrednosti izmerenih i korigovanih parametara koje izlaze iz granica koje je propisao proizvođač motora biće obojene crvenom bojom da bi bile lako uočljive.</s><s>Na osnovu izveštaja o ispitivanju prikazanih na slici 7.1. i slici 7.2. ispitivač može vrlo lako uočiti da ispitivani motori imaju karakteristike koje je propisao proizvođač i da nije potrebno izvršiti dodatna podešavanja na motoru.</s>\n<s>Proizvođač Viper motora je preporučio da se kriva motora snima pri: 80%, 90%, 94%, 98%, 100%, se sedam mernih signala (T1, N1, T4, Ro, Qg, dBo, Bo).</s><s>Kada se završi merenje parametara motora, izmerene vrednosti se šalju u glavni program gde se vrši proračun korigovanih parametara i pravi izveštaj za snimljeni režim.</s><s>Izgled jednog izveštaja za režim snimanja krive vibracija prikazan je na slici 7.3.</s><s>Svaki izveštaj o snimanju krive motora obavezno sadrži: tip motora ( VIPER 632-41, VIPER 632-46 ili VIPER 633-41), serijski broj motora, režim rada u kome je motor ispitivan, ime ispitivača koji je radio 122</s>\n<s>VZ ORAO ISPITNA STANICA ispitivanje, datum i vreme kada je urađeno merenje, kakav je bio unos izmerenih parametara motora (automatski ili ručni) i komentar gde može da se unese proizvoljan tekst koji dodatno opisuje izvršeno ispitivanje motora.</s><s>Za datum i vreme ispitivanja uzima se sistemski datum i vreme sa računara.</s><s>Na ovaj način otklanja se uticaj subjektivnog faktora pri unosu ovih vrednosti i sprečava se da u bazi podataka o izvršenom ispitivanju motora postoje dva ispitivanja sa istim datumom i vremenom ispitivanja.</s>\n<s>Slika 7.3.</s><s>Svedeni korigovani parametri motora za režim snimanje krive motora Ako na izveštaju o ispitivanju unos parametara ima vrednost automatski, to znači da su vrednosti izmerenih parametara TMM-a dobijene merenjem pomoću akviziciono-kontrolne jedinice HP3497A.</s><s>Ako na izveštaju o ispitivanju unos parametara ima vrednost ručni, to znači da su vrednosti izmerenih parametara TMM-a dobijene merenjem pomoću instrumenata na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Ručni unos izmerenih parametara TMM-a radi se samo ako se pojavio problem u radu akvizicionog sistema.</s><s>Nazivi izmerenih i korigovanih parametara motora dati su u skraćenom obliku.</s><s>Uz naziv svakog parametra stoji i merna jedinica u kojoj se taj parametar meri.</s><s>Neki izmereni parametri prikazani su u mernim jedinicama koje ne pripadaju SI sistemu mernih jedinica.</s><s>Ovo je urađeno na zahtev naručioca akvizicionog sistema koji je tražio da se poklapaju merne jedinice parametara izmerenih akvizicionim sistemom sa pokazivanjima instrumenata na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Na izveštaju prikazanom na slici 7.3. vide se tri kolone korigovanih parametara motora (potisak R, protok goriva Qg, temperatura izduvnih gasova T4 i specifična potrošnja motora Crk), svedenih na 95% (prva kolona), 98% (druga kolona) i 100% (treća kolona) obrtaja motora Nk.</s><s>U ovom Excel dokumentu se prikazuju četiri krive motora koje su nacrtane na osnovu korigovanih parametara motora.</s><s>Na slici 7.4. prikazan je izgled jednog dijagrama sa četiri krive motora.</s><s>Korigovani potisak motora Rk u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljen je na ovom dijagramu plavom bojom.</s><s>Korigovani protok goriva Qk u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljen je na ovom dijagramu crvenom bojom.</s><s>Korigovana temperatura izduvnih gasova T4k u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljena je na ovom dijagramu žutom bojom.</s><s>Korigovana specifična potrošnja goriva Crk u funkciji korigovanog broja obrtaja motora Nk, predstavljena je na ovom dijagramu zelenom bojom.</s><s>7. REZULTATI</s>\n<s>7.1.3.</s><s>Rezultati snimanja krive vibracija Proizvođač VIPER motora je preporučio da se kriva vibracija snima pri: 40%, 45%, 50%, 55%, snimanja krive vibracija mere se četiri merna signala: Vibracije motora,</s>\n<s>Kada se završi merenje parametara motora za svaki traženi broj obrtaja motora, izmerene vrednosti se šalju u glavni program gde se pravi izveštaj za snimljeni režim.</s><s>Izgled jednog izveštaja za režim snimanja krive vibracija prikazan je na slici 7.5.</s>\n<s>Slika 7.5.</s><s>Izmerenim parametrima motora za režim snimanje krive vibracija Svaki izveštaj o snimanju krive vibracija na motoru obavezno treba da sadrži sledeće podatke: tip motora (VIPER 632-41, VIPER 632-46 ili VIPER 633-41), serijski broj motora, režim rada u kome je 7. REZULTATI</s>\n<s>125 motor ispitivan, ime ispitivača koji je radio ispitivanje, datum i vreme kada je urađeno merenje i komentar gde može da se unese proizvoljan tekst koji dodatno opisuje izvršeno ispitivanje motora.</s><s>Na izveštaju se posebno naglašava broj obrtaja i vrednost vibracija, kada su izmerene maksimalne vibracije na motoru.</s><s>Za datum i vreme ispitivanja uzima se sistemski datum i vreme sa računara.</s><s>Na ovaj način otklanja se uticaj subjektivnog faktora pri unosu ovih vrednosti i sprečava se da u bazi podataka o izvršenom ispitivanju motora postoje dva ispitivanja sa istim datumom i vremenom ispitivanja.</s><s>Nazivi izmerenih parametara motora dati su u skraćenom obliku.</s><s>Uz naziv svakog parametra stoji i merna jedinica u kojoj se taj parametar meri.</s><s>Neki izmereni parametri prikazani su u mernim jedinicama koje ne pripadaju SI sistemu mernih jedinica.</s><s>Ovo je urađeno na zahtev naručioca akvizicionog sistema koji je tražio da se poklapaju merne jedinice parametara izmerenih akvizicionim sistemom sa pokazivanjima instrumenata na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Na izveštaju prikazanom na slici 7.5. vide se tri kolone izmerenih parametara motora.</s><s>U prvoj koloni prikazani su brojevi obrtaja motora za koje su snimane vibracije.</s><s>U drugoj koloni prikazane su izmerene vibracije u inčima u sekundi, a u trećoj koloni prikazane su izračunate vibracije u milimetrima u sekundi.</s><s>7.2.</s><s>REZULTATI MERENJA PARAMETARA TMM-A MM-16 I MM-17 Motori tip MM-16 i MM-17 se ugrađuju u borbene avione Mig 21.</s><s>Motor tip MM-16 ima 10 različitih radnih režima, 10 različitih proračuna korigovanih parametara, a time i 10 različitih izveštaja o ispitivanju motora.</s><s>Motor tip MM-17 ima 11 različitih radnih režima, 11 različitih proračuna korigovanih parametara, a time i 11 različitih izveštaja o ispitivanju motora.</s><s>Oscilografisanje parametara motora koristi se prilikom starta motora i pri prelasku iz jednog u drugi radni režim.</s><s>Oscilografisanje se radi zato što ispitivač nije u mogućnosti da u istom trenutku prati i ručno zapiše sve parametre potrebne za donošenje odluke u skladu sa kriterijumima prihvatljivosti datim u specifikaciji proizvođača TMM-a.</s><s>7.2.1.</s><s>Rezultati proračuna parametara</s>\n<s>U ovom radu prikazaću dva primera izveštaja o ispitivanju TMM-a, koji su dobijeni nakon snimanja parametara motora u stacionarnim radnim režimima, nakon modernizacije akvizicionog sistema koji je ugrađen na ispitnu stanicu za ispitivanje TMM-a MM-16 i MM-17.</s><s>Na slici 7.6. prikazan je izveštaj o ispitivanju motora MM - 16 u stacionarnom radnom režimu maksimal M2.</s><s>Na slici 7.7. prikazan je izveštaj o ispitivanju motora MM - 17 u stacionarnom radnom režimu forsaž F3.</s><s>Na svakom izveštaju o ispitivanju obavezno treba da postoji: tip motora ( MM-16 ili MM-17), serijski broj motora, režim rada u kome je motor ispitivan i za koji je rađen proračun korigovanih parametara, ime ispitivača koji je radio ispitivanje, datum i vreme kada je urađeno merenje, kakav je bio unos izmerenih parametara motora (automatski ili ručni) i komentar gde može da se unese proizvoljan tekst koji dodatno opisuje izvršeno ispitivanje motora.</s><s>Za datum i vreme ispitivanja uzima se sistemski datum i vreme sa računara.</s><s>Na ovaj način otklanja se uticaj subjektivnog faktora pri unosu ovih vrednosti i sprečava da u bazi podataka o izvršenom ispitivanju motora postoje dva ispitivanja sa istim datumom i vremenom ispitivanja.</s><s>Ako na izveštaju o ispitivanju unos parametara ima vrednost automatski (kao na slici 7.6.), to znači da su vrednosti izmerenih parametara TMM-a dobijene merenjem pomoću akviziciono-kontrolne jedinice HP3852A.</s><s>Ako na izveštaju o ispitivanju unos parametara ima vrednost ručni (kao na slici 7.7.), to znači da su vrednosti izmerenih parametara TMM-a dobijene merenjem pomoću instrumenata na komandno-upravljačkom pultu.</s><s>Ručni unos izmerenih parametara TMM-a radi se samo ako se pojavio problem u radu akvizicionog sistema.</s><s>Jedan od problema koji se može pojaviti je pojava smetnje na jednom ili više signala koji se mere akvizicionim sistemom, a da su svi preostali signali dobro izmereni.</s><s>U tom slučaju se sa instrumenta na komandno upravljačkom pultu očita vrednost signala na kome se pojavila greška i ručno zapiše, a svi ostali signali se snime pomoću akvizicionog sistema i spase u bazu podataka.</s><s>Naknadno, kada se završi ispitivanje motora ručno se unose vrednosti izmerenih parametara motora i dobija se proračun korigovanih parametara.</s><s>Nazivi izmerenih i korigovanih parametara motora dati su u skraćenom obliku.</s><s>Uz naziv svakog parametra stoji i merna jedinica u kojoj se taj parametar meri.</s><s>Neki izmereni parametri prikazani su u mernim jedinicama koje ne pripadaju SI sistemu mernih jedinica.</s><s>126</s>\n<s>Ovo je urađeno na zahtev naručioca akvizicionog sistema koji je tražio da se poklapaju merne jedinice parametara izmerenih akvizicionim sistemom sa pokazivanjima instrumenata na komandnoupravljačkom pultu.</s><s>Korigovani potisak motora Rk (pozicija (1) na slici 7.6.), prema tehnologiji ispitivanja TMM-a, dat je u jedinici kilogram sile kgs</s>\n<s>Qvk gde je Qvk korigovani protok goriva, a Rk korigovani potisak motora.</s><s>Korigovana specifična potrošnja goriva CRk je bezdimenzionalna veličina, ali se u tehnologiji ispitivanja TMM-a ovaj koeficijent daje u Vrednosti izmerenih i korigovanih parametara koje izlaze iz granica koje je propisao proizvođač motora obojene su crvenom bojom.</s><s>Na slici 7.7. vidi se da korigovani parametri CRk i T3kF nisu unutar granica koje je propisao proizvođač za motor MM-17 na režimu F3.</s><s>Na osnovu izveštaja o ispitivanju prikazanog na slici 7.7. ispitivač može vrlo lako uočiti da ispitivani motor nema karakteristike koje je propisao proizvođač i da je potrebno izvršiti dodatna podešavanja na motoru.</s>\n<s>Na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM oscilografisanje se koristi prilikom starta motora i pri prelasku iz jednog u drugi radni režim.</s><s>Oscilografisanje se izvodi da bi se otkrile eventualne nepravilnosti u radu motora.</s><s>Prilikom oscilografisanja svaki signal koji se snima meri se 4 puta u sekundi.</s><s>Istovremeno se može oscilografisati 2 do 7 signala, pri čemu svaki signal ima svoju Y osu.</s><s>Vremenska osa ima automatsko skaliranje, tako da se uvek na ekranu vidi kompletan oscilogram od početka do kraja oscilografisanja.</s><s>Jedno oscilografisanje može trajati maksimalno 5 minuta.</s><s>Nakon završenog snimanja izabere se optimalni vremenski interval u kome se želi posmatrati snimljeni oscilogram.</s><s>Izmerene vrednosti se spašavaju u Excel tabelu, tako da se nakon završetka oscilografisanja može naknadno raditi analiza izmerenih vrednosti.</s>\n<s>Na slici 7.8. prikazan je oscilogram sa 3 snimljena signala, a na slici 7.9. oscilogram sa 7 snimljenih signala prilikom ispitivanja TMM na ispitnoj stanici.</s><s>Oscilogram na slici 7.8. snimljen je prilikom prelaska TMM sa režima mali gas (na kome broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1 ima vrednost oko 35 %) u režim maksimal M1 (na kome broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1 ima vrednost 100,5 %  0,5 %).</s><s>Na ovom oscilogramu prikazano je oscilografisanje broja obrtaja N1, broja obrtaja N2 i temperature izduvnih gasova T4.</s>\n<s>U naslovu oscilograma (pozicija (1) na slici 7.8.) stoji: - Serijski broj motora za koji je rađeno oscilografisanje - 1. Naziv i merna jedinica prvog signala koji je oscilografisan (koji je predstavljen crnom linijom na oscilogramu)</s>\n<s>Sa leve strane oscilograma (pozicija (2) na slici 7.8.) prikazano je kojom bojom je crtana linija za 1., 2. i 3. signal koji je oscilografisan.</s><s>Ispod oscilograma (pozicija (3) na slici 7.8.) nalazi se vremenska osa u sekundama.</s><s>Za oscilogram prikazan na slici 7.8. prikazane su vrednosti snimane između dvadesete i tridesete sekunde, od trenutka početka oscilografisanja.</s><s>Ovaj vremenski interval izabran je posle završetka oscilografisanja.</s><s>Sa leve strane oscilograma prikazana je Y osa za prvi signal koji je oscilografisan (pozicija (4) na slici 7.8.).</s><s>Sa desne strane oscilograma prikazana je Y osa prvo za drugi oscilografisanje akvizicionim sistemom izaberu 2 ili 3 signala uvek se dobije oscilogram sličan oscilogramu na slici 7.8.</s>\n<s>Oscilogram prikazan na slici 7.9. snimljen je prilikom prelaska TMM iz režima maksimal M1 u forsažni režim F1.</s><s>Pošto je ovde oscilografisano 7 signala oni su raspoređeni na dva oscilograma koji su postavljeni jedan ispod drugog.</s><s>Na prvom oscilogramu se snimaju tri pritiska P4, Pgdcn i Pgdk.</s><s>Na drugom oscilogramu se snima broj obrtaja N1, broj obrtaja N2, pomeraj mlaznika DOS i uključenje elektromagnetnog ventila EM6.</s><s>Ovo je urađeno jer jedan oscilogram može imati maksimalno tri Y ose, a za oscilografisanje ovih 7 signala potrebno je 6 različitih Y osa.</s><s>U naslovu prvog oscilograma (pozicija (1) na slici 7.9.) stoji: - serijski broj motora za koji je rađeno oscilografisanje - 1. Naziv i merna jedinica prvog signala koji je oscilografisan ( koji je predstavljen crnom linijom na oscilogramu)</s>\n<s>U naslovu drugog oscilograma (pozicija (7) na slici 7.9.) stoji: - Serijski broj motora za koji je rađeno oscilografisanje - 4. Naziv i merna jedinica četvrtog signala koji je oscilografisan ( koji je predstavljen crnom linijom na oscilogramu)</s>\n<s>- 4. Naziv i merna jedinica petog signala koji je oscilografisan (koji je predstavljen crvenom linijom na oscilogramu).</s><s>Kod oscilografisanja 7 signala ponovo je korištena oznaka 4. jer se oscilografiše broj obrtaja kompresora niskog pritiska N1 i broj obrtaja kompresora visokog pritiska N2 za koje se uzima samo jedna Y osa - 5. Naziv i merna jedinica šestog signala koji je oscilografisan (koji je predstavljen zelenom linijom na oscilogramu)</s>\n<s>Sa leve strane prvog oscilograma (pozicija (2) na slici 7.9.) prikazano je kojom bojom je crtana linija za 1., 2. i 3. signal koji je oscilografisan.</s><s>Sa leve strane drugog oscilograma (pozicija (8) na slici 7.4.) prikazano je kojom bojom je crtana linija za 4.(N1), 4.(N2), 5. i 6. signal koji je oscilografisan.</s><s>Ispod oscilograma (pozicija (3) i pozicija (9) na slici 7.9.) nalazi se vremenska osa u sekundama.</s><s>Za oscilogram prikazan na slici 7.9. prikazane su vrednosti snimane između treće i trinaeste sekunde, od trenutka početka oscilografisanja.</s><s>Ovaj vremenski interval izabran je posle završetka oscilografisanja.</s><s>Sa leve strane prvog oscilograma prikazana je Y osa za prvi signal koji je oscilografisan (pozicija (4) na slici 7.9.).</s><s>Sa desne strane prvog oscilograma prikazana je Y osa prvo za drugi (pozicija (5) na slici 7.9.), pa onda za treći signal koji je oscilografisan (pozicija (6) na slici 7.9.).</s><s>Sa leve strane drugog oscilograma prikazana je Y osa za četvrti i peti signal koji su oscilografisani (pozicija (10) na slici 7.9.).</s><s>Sa desne strane drugog oscilograma prikazana je Y osa prvo za šesti (pozicija (11) na slici 7.9.), pa onda za sedmi signal koji je oscilografisan (pozicija (12) na slici 7.9.).</s><s>8. ZAKLJUČAK</s>\n<s>U doktorskoj disertaciji izvršena je naučna rasprava o novoj savremenoj stacionarnoj ispitnoj stanici koja je razvijena i realizovana za potrebe ispitivanja karakteristika tri tipa TMM-a engleske proizvodnje (VIPER 632-41, VIPER 632-46 i VIPER 633-41).</s><s>Osnovni doprinos teze je originalni algoritam za akviziciju i obradu mernih signala, kao i proračun korigovanih parametara motora, uz pridruživanje odgovarajuće merne nesigurnosti.</s><s>Rad sadrži faze analitičkog projektovanja, postupke verifikacije simulacijom na računaru, kao i eksperimentalnu verifikaciju predloženog algoritma.</s><s>Treba naglasiti da stacionarne ispitne stanice za analizu parametara TMM-a koji se ugrađuju u borbene avione predstavljaju kompleksne sisteme koji se teško mogu nabaviti na komercijalnoj osnovi.</s><s>U javno dostupnoj literaturi nema puno publikovanih podataka o ispitnim stanicama koje se koriste u zemljama sa razvijenom vazduhoplovnom tehnikom.</s>\n<s>U radu su opisana i nova rešenja koja se koriste prilikom merenja parametara TMM-a sa akvizicionim sistemom ugrađenim na ispitnu stanicu za ispitivanje TMM-a ruske proizvodnje ( tip MM-16 i MM-17 ).</s><s>Opisani akvizicioni sistemi koriste se za merenje parametara TMM-a u stabilnim radnim režimima i oscilografisanje, pri prelazu sa jednog radnog režima na drugi.</s><s>Motori MM-16 i MM-17 imaju 11, a motori VIPER imaju 7 do 9 stacionarnih radnih režima.</s><s>Za svaki stacionarni radni režim urađen je proračun korigovanih parametara motora prema standardnim atmosferskim uslovima (temperatura 15 oC i atmosferski pritisak 1013 mbar), bez obzira na realne uslove pri snimanju parametara.</s><s>Realizovani akvizicioni sistemi se sastoje od akviziciono-kontrolne jedinice, davača mernih signala, personalnog računara, štampača i uređaja za neprekidno napajanje računara.</s><s>Ovi merni sistemi odlikuju se kompleksnom strukturom i visokim mernim performansama, koje moraju biti usklađene sa strogim kriterijuma propisanih kod testiranja vazduhoplovne opreme i motora predviđenih za ugradnju u savremene letelice.</s><s>Teza je podeljena na više celina, koje postepeno opisuju način razvoja akvizicionog sistema i postupak procene merne nesigurnosti.</s><s>U drugoj glavi daje se skup aktivnosti koji sačinjavaju remontni ciklus TMM pre pristupanja njegovom ispitivanju na stacionarnoj ispitnoj stanici.</s><s>Osnovne metrološke komponente od kojih se sastoji ispitna stanica su 34 instrumenta za merenje većeg broja neelektričnih i nekoliko električnih veličina.</s><s>Fizičke veličine koje se mere su sila potiska motora, temperature nekoliko vrsta fluida, na primer izduvnih gasova, vazduha na ulazu u motor, gasova na ulazu u motor, hidroulja, i dr. Manometri takođe predstavljaju vrlo značajne instrumente.</s><s>Mere se pritisci na većem broju tačaka, kao na primer, atmosferski pritisak, pritisak goriva na ulazu u motor, goriva osnovnog kolektora, goriva dopunskog kolektora, ulja na ulazu u motor, ulja na ulazu i na izlazu iz hidropumpe, forsažnog goriva, startnog goriva, vazduha na izlazu kompresora, motorskog vazduha, motorskog ulja, ulja za konzervaciju motora i dr. Koriste se i neka druga merila, među kojima maseni protometar goriva, dva ampermetra, digitalni i analogni obrtometar, dva vibrometra i dr. Za svaki instrument dati su podaci o mestu priključka, merni opseg, deklarisana klasa tačnosti, proizvođač, princip rada i postupak etaloniranja.</s><s>Osnovne prednosti primene računara u metrologiji opisane su u trećoj glavi.</s><s>Ovde je data i blok šema realizovanog akvizicionog sistema.</s><s>Opisan je princip rada svake kartice u akviziciono-kontrolnoj jedinici HP3497A i princip rada svakog davača koji se koristi u akvizicionom sistemu za merenje parametara potrebnih za proračun korigovanih parametara motora.</s><s>Prikazan je način proračuna korigovanih parametara za VIPER motore.</s>\n<s>U četvrtoj glavi se dalje uočava da prilikom ispitivanja TMM-a, radni režim ne može biti u potpunosti stacionaran, već uvek postoje određene varijacije merenog signala u okolini njegove vrednosti pri ustaljenom režimu.</s><s>Na prethodnim ispitnim stanicama koje nisu raspolagale merno-akvizicionim sistemima, vremenske varijacije signala se nisu mogle uzimati u obzir prilikom naknadnog proračuna korigovanih parametara motora.</s><s>Rezultati analize akvizicionog sistema koji je ranije razvijen za potrebe ispitivanja TMM-a MM-16 i MM-17, iskorišćeni su za formulaciju novog algoritma za akviziciju i obradu mernih signala.</s><s>Novi algoritam je razvijen kako bi se smanjio uticaj malih promena signala oko ustaljene vrednosti u stacionarnim radnim režimima.</s><s>Pokazano je da novi algoritam znatno utiče na smanjenje komponente merne nesigurnosti tip A. Predloženi algoritam, koji je veoma jednostavan, lako je ugraditi u postojeće programske module i primenjiv je na akvizicione sisteme koji se koriste na ispitnim stanicama za razne tipove motora.</s><s>Opisan je razvoj i projektovanje softvera pod nazivom \"AKVIZICIJA\".</s><s>Dati su i opisani algoritmi uslužnih programa napisanih u programskom paketu VEE Pro 6.0.</s><s>Ovi programi služe za merenje i prikaz parametara motora u stacionarnim radnim režimima, za oscilografisanje i ponovni prikaz memorisanih rezultata oscilografisanja.</s><s>132</s>\n<s>U cilju jasnijeg prikaza ostvarenih rezultata, opisani su i uslužni programi za merenje parametara motora akvizicionim sistemom na ispitnoj stanici za motore MM-16 i MM-17, pre i posle modernizacije ovog akvizicionog sistema.</s><s>Ova modernizacija urađena je u cilju smanjenja merne nesigurnosti merenja parametara motora.</s><s>Dat je i opisan algoritam rada glavnog programa napisanog u programskom paketu Visual Basicu 6.0.</s><s>Glavni program određuje trenutak startovanja i zaustavljanja mernog procesa, redosled mernih ciklusa, broj merenja u jednom ciklusu i odredište mernih podataka.</s><s>U glavnom programu se obavljaju matematičke operacije nad izmerenim parametrima, kako bi se dobili korigovani parametri i automatski napravio izveštaj o ispitivanju motora.</s><s>Iz glavnog programa se pozivaju uslužni programi napisani u VEE Pro 6.0., komunicira se sa bazama podataka i dokumentima koji služe za prikaz krivih motora.</s>\n<s>Određivanje i izražavanje merne nesigurnusti opisano je u petoj glavi.</s><s>Predstavljeni su izvori i tipovi merne nesigurnosti.</s><s>Izvršena je analiza kako funkcija raspodele rezultata merenja utiče na izražavanje merne nesigurnosti.</s><s>Sa praktičnog stanovišta od posebnog interesa su praktični primeri proračuna mernih nesigurnosti.</s>\n<s>U šestoj glavi opisan je postupak proračuna merne nesigurnosti za signale senzora svih neelektričnih veličina koji se mere akvizicionim sistemima u stabilnim radnim režimima.</s><s>Ovo predstavlja naučni doprinos jer do sada publikovani radovi iz ove oblasti vrše opis akvizicionih sistema uz davanje podataka o njihovoj klasi tačnosti, ali ne i podataka o mernoj nesigurnosti konkretnih merenja.</s><s>U ovoj glavi predstavljeno je i poređenje mernih nesigurnosti za 18 signala koji su snimani u stabilnom radnom režimu maksimal M1 motora MM – 17, pre i posle modernizacije ovog akvizicionog sistema.</s><s>Pokazano je da je hardverskom i softverskom modernizacijom akvizicionog sistema, ostvareno značajno smanjenje merne nesigurnosti u poređenju sa prethodnim sistemima ove vreste.</s><s>Praktična vrednost rezultata disertacije potvrđena je eksperimentalno, ispitivanjem više različitih turbo-mlaznih motora na ispitnim stanicama.</s><s>Rezultati dobijeni prilikom merenja parametara TMM-a sa obadva akviziciona sistema i proračun korigovanih parametara TMM-a u stabilnim radnim režimima predstavljeni su u sedmoj glavi.</s><s>Predstavljeni su i oscilogrami koji su dobijeni prilikom snimanja prelaznih režima TMM-a akvizicionim sistemom.</s><s>Osnovni doprinosi primene realizovanog akvizicionog sistema za ispitivanje TMM-a sastoje se u sledećem:</s>\n<s>Povećanje brzine merenja postignuto je zahvaljujući znatno većoj brzini rada računara u poređenju sa čovekom kao operatorom.</s><s>Operator koji ispituje motor na ispitnoj stanici može da očita i ručno zapiše rezultat sa nekog analognog mernog instrumenta na merno upravljačkom pultu maksimalnom brzinom od jednog očitanja u pet sekundi.</s><s>Tako da je za merenje svih mernih signala za jedan režim rada na kome se motor ispituje potrebno minimalno oko dve minute.</s><s>U praksi je operatoru za očitanje nekog signala često potrebno i puno više vremena, kada pokazivanje svih instrumenta nije stabilno.</s><s>Sa druge strane, akvizicioni sistem koji je ugrađen na ispitnu stanicu uradi mininimalo 20 očitanja mernih signala u jednoj sekundi.</s><s>Doprinos veće brzine merenja ima za posledicu skraćenje ukupno potrebnog vremena za izvođenje merenja, a time i smanjenje troškova, inače skupog i složenog procesa ispitivanja TMM-a.</s><s>2) Rezultati se daju sa proširenom mernom nesigurnošću Poznato je da su, ne tako davno, od međunarodnih metroloških ustanova, doneseni obavezujući propisi, koji nalažu da rezultati merenja budu praćeni i odgovarajućim podacima o mernoj nesigurnosti.</s><s>Za svaki merni signal koji se koristi prilikom akvizicije parametara motora izračunata je komponenta merne nesigurnosti tip B. Komponenta merne nesigurnosti tip A dobija se statističkom obradom većeg broja rezultata ponovljenih merenja, a u proračun proširene merne nesigurnosti uzima se kao kombinovana (objedinjena) nesigurnost.</s><s>3) Manja merna nesigurnost</s>\n<s>Uticaj subjektivnog faktora pri merenjima sveden je na najmanju meru, isključivanjem mogućih grubih grešaka pri očitanju, zapisivanju ili obradi rezultata merenja.</s><s>Kada operator vrši merenje svih mernih signala, za jedan režim rada na kome se motor ispituje, sa analognih mernih instrumenta na merno upravljačkom pultu potrebno mu je minimalno oko dve minute.</s><s>Tako da, kada se meri poslednji signal, prvi izmereni signal može značajno da promeni vrednost i na taj način da se javi greška u proračunu korigovanih parametara motora.</s><s>Ova greška se ne može 8. ZAKLJUČAK</s>\n<s>133 pojaviti kada merenje radimo sa akvizicionim sistemom pošto se u jednoj sekundi obavi merenje svih signala za režim rada na kome se motor ispituje.</s><s>4) Fleksibilnost u izražavanju i predstavljanju rezultata merenja Svi signali koji su potrebni za proračun korigovanih parametara motora prikazuju se na jednom monitoru, što je puno preglednije nego posmatranje tih signala na analognim instrumentima na merno upravljačkom pultu.</s><s>Sve vrednosti izmerene merno-akvizicionim sistemom mogu se odmah odštampati na štampaču i memorisati u bazu podataka.</s><s>Tako se, posle završenog ispitivanja TMM-a, memorisane vrednosti mogu naknadno obrađivati, analizirati i štampati.</s><s>5) Dobijanje korigovanih parametara motora u realnom vremenu Upotrebom akvizicionog sistema prilikom ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici, korigovani parametri se dobijaju u realnom vremenu dok traje ispitivanje motora.</s><s>Na osnovu izmerenih i proračunatih korigovanih parametara može se odmah oceniti da li je remont dobro obavljen ili je potrebno izvršiti dodatna podešavanja na motoru.</s><s>U slučaju da korigovani parametri motora malo odstupaju od granica koje je propisao proizvođač, mogu se izvršiti neka manja podešavanja dok motor radi.</s><s>U slučaju da korigovani parametri ne ispunjavaju propisane kriterijume, mogućan je blagovremeni prekid ispitivanje, bez prelaženja na sledeće predviđene režime, čime se sprečava nepotrebna potrošnja goriva i smanjuju ukupni troškovi.</s><s>6) Ispitivanje motora u režimima rada koji u izvesnoj meri odstupaju od stacionarnosti Po pravilu, određivanje parametara motora vrši se pri stacionarnom radnom režimu.</s><s>Međutim, u praksi se stacionarnost radnog režima postiže tek nakon dužih intervala rada motora.</s><s>U ovom radu je postavljeno kao cilj da se izvrši estimacija stacionarnih parametara takođe i u režimima rada koji u izvesnoj meri odstupaju od stacionarnosti.</s><s>Ostvarivanjem ovog zahteva takođe se doprinosi skraćivanju procesa ispitivanja i poboljšanju ekonomičnosti, ali bez uticaja na pogoršanje merne nesigurnosti ili pouzdanosti karakterizacije motora.</s><s>7) Oscilografisanje prelaznih režima rada TMM-a Proizvođač TMM-a je predvideo da se na motoru radi oscilografisanje 7 prelaznih radnih režima, a stara ispitna stanica nije imala ovu mogućnost.</s><s>Na novoj ispitnoj stanici ugrađen je akvizicioni sistem koji može da radi oscilografisanje 18 mernih signala koji će se očitavati brzinom od 4 merenja u sekundi.</s>\n<s>Automatizacija procesa etaloniranja ostvarena je na bazi originalnog algoritma kojom se postiže visoki stepen pouzdanosti, skraćenje celokupnog procesa etaloniranja uz minimalni broj profesionalno angažovanog osoblja metrološke laboratorije.</s><s>Etaloniraju se svi signali koji se mere akvizicionim sistemom prilikom proračuna parametara i oscilografisanja na TMM-u.</s><s>Glavni naučni doprinos realizacije i primene akvizicionog sistema na ispitnoj stanici za ispitivanje TMM-a je unapređenje procesa ispitivanja i smanjenje vremena ispitivanja.</s><s>Smanjenjem vremena ispitivanja smanjuje se utrošak goriva, ulja i električne energije.</s><s>Sve ovo dovodi do smanjenja cene ispitivanja TMM-a na ispitnoj stanici.</s><s>Primena akvizicionih sistema u ispitivanju turbo-mlaznih motora je veoma značajan rezultat, jer tržište danas konstantno zahteva umanjenje cene ispitivanja, ali ujedno i poboljšanje kvaliteta ispitivanja.</s>\n<s>Buduća eksperimentalna ispitivanja TMM-a na realizovanim ispitnim stanicama daće nova iskustva, koja će se moći iskoristiti kako bi se dodatno smanjila merna nesigurnost merenja akvizicionim sistemom.</s><s>Takođe je moguće izvršiti različite prepravke na postojećim ispitnim stanicama kako bi se one mogle koristiti za ispitivanje i drugih tipova TMM-a.</s><s>Postoje višestruki pravci daljeg razvoja i primene predloženog algoritma za akviziciju i obradu mernih signala na ispitnim stanicama za ispitivanje ne samo avionskih, već i motora koji se koriste u automobilskoj industriji.</s><s>134</s>\n<s>Š32Ć Međunarodni rečnik osnovnih i opštih termina u metrologiji, SZMDM, Beograd 1997.</s><s>Š33Ć Pravilnik o metrološkim uslovima za otporne termometre MUS.13MS0101-01, Službeni list Š34Ć Metrološko uputstvo za pregled otpornih termometara MUP.13MS0101-01, GLASNIK Š35Ć Pravilnik o metrološkim uslovima za termoparove MUS.13MS0201-01 i MUS.13MS0202-01, Š36Ć Metrološko uputstvo za pregled termoparova MUP.13MS0201-01 i MUP.13MS0202-01, Š37Ć Mile Pešaljević, Ispitivanje električnih pokaznih mjernih instrumenata, Savezni zavod za mere i dragocene metale, Beograd 1977.</s>\n<s>Изјављујем да је докторска дисертација под насловом: Нова решења аквизиционог система на станицама за испитивање турбомлазног мотора са смањеном мерном несигурношћу  резултат сопственог истраживачког рада;  да докторска дисертација у цјелини ни у дјеловима није била предложена за стицање било које дипломе на другим високошколским установама;  да су резултати коректно наведени и</s>\n<s>Наслов рада: Нова решења аквизиционог система на станицама за испитивање турбомлазног мотора са смањеном мерном несигурношћу Ментор: Драган Станковић</s>\n<s>Ову изјаву дајем у сврху похрањивања моје докторске дисертације у Дигитални репозиторијуму Универзитета у Источном Сарајеву.</s>\n<s>Моју докторску дисертацију похрањену у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Источном Сарајеву и доступну у отвореном приступу могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла.</s>\n<s>■ Ауторство – некомерцијално (CC BY-NC)  Ауторство – некомерцијално – без прерада (CC BY-NC-ND)  Ауторство – некомерцијално – дијелити под истим условима (CC BY-NC-SA)  Ауторство – дијелити под истим условима (CC BY-SA) Потпис аутора</s>\n<s>Појашњење типа лиценце Креативне заједнице за потребе попуњавања Изјаве о коришћењу 1. Ауторство (CC BY).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце, чак и у комерцијалне сврхе.</s><s>Ово је најслободнија од свих лиценци.</s><s>2. Ауторство - некомерцијално (CC BY-NC).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дјела.</s><s>3. Ауторство - некомерцијално - без прерада (CC BY-NC-ND).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, без промјена, преобликовања или употребе дјела у свом дјелу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дјела.</s><s>У односу на све остале лиценце, овом лиценцом се ограничава највећи обим права коришћења дјела.</s><s>4. Ауторство - некомерцијално - дијелити под истим условима (CC BY-NC-SA).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дјела и прерада.</s>\n<s>5. Ауторство - без прерада (CC BY-ND).</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дјела, без промјена, преобликовања или употребе дјела у свом дјелу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дјела.</s>"}
{"dc.title": "Утицај режима девизног курса на платне билансе Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске", "dc.creator": "Ђого, Марко", "dc.source": "Универзитет у Источном Сарајеву, Економски факултет Пале", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/aba4ef36-cdb8-4565-b66f-6b46df66e5f1/download", "subject": "?", "id": "ues_3", "text": "<s>ДИО I - ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ И ЕМПИРИЈСКА ИСКУСТВА СА ПОЛИТИКОМ 1.1.</s><s>Врсте девизног курса у појмовном смислу: номинални и реални девизни курсеви........5 1.4.</s><s>Фундаменталне варијабле које утичу на кретање вриједности девизног курса без 1.4.1.</s><s>Понуда и тражња за валутом која произилази из трансакција текућег рачуна...........14 1.4.3.</s><s>Понуда и тражња за валутом која произилази из токова финансијских средстава са 1.5.</s><s>Врсте девизног курса у избору централне банке: фиксни и флексибилни девизни 1.5.1.</s><s>Фактори при избору између фиксних и флуктуирајућих режима девизних ДИO II – РЕГИОНАЛНА ИСКУСТВА СА ПОЛИТИКОМ ДЕВИЗНОГ КУРСА: 2.1.5.</s><s>Искуства са монетарним одбором у БиХ у протеклих тринаест година 2.1.5.4.</s><s>Утицај изабраног режима девизног курса на финансијску стабилност у 2.3.5.</s><s>Искуства са монетарним системом Хрватске у периоду 1996 – 2010. годинe…</s><s>........75 ДИО III – ПРОБЛЕМИ СА КОЈИМА СЕ СУОЧАВАЈУ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ ЗЕМАЉА У 3.1.1.5.</s><s>Сумарна анализа: повезивање уочених трендова са осталим ставкама платног 3.1.1.6.</s><s>Проблем примјене савремених економетријских модела на привредна 3.1.1.7.</s><s>Средњорочна пројекција кретања основних ставки платног биланса БиХ............103 3.1.2.2.</s><s>Извјештај о финансијској стабилности Централне банке БиХ (ФСАП 2010.).......113 3.1.3.1.</s><s>Фактори који утичу на величину социјалног притиска за промјеном постојећег 3.1.3.</s><s>Дугорочна пријетња по монетарни систем БиХ: бржи раст зарада од раста 3.2.4.1.</s><s>ММФ- Република Србија – Процјена стабилности финансијског система 3.2.4.2.</s><s>Извјештај о стању у финансијском систему за 2010. годину 3.3.3.1.</s><s>Процјена средњорочног кретања (2011 – 2015. године) девизних резерви 3.3.3.1.4.</s><s>Пројекције кретања девизних резерви ХНБ-а у периоду 3.3.4.1.</s><s>ММФ, Република Хрватска: Процјена стабилности финансијског система ДИО IV - ДЕВИЗНИ КУРС КАО ФАКТОР КОНКУРЕНТНОСТИ И УНАПРЕЂЕЊА ПЛАТНОБИЛАНСНИХ ПЕРФОРМАНСИ БИХ, СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ……………</s><s>.....188 4.1.1.</s><s>Структура извоза и увоза као индиректан показатељ еластичности трговинског 4.1.2.</s><s>Однос између кретања реалног девизног курса и 4.1.2.2.</s><s>Кретање билатералног реалног девизног курса КМ/евро и трговинског 4.1.3.</s><s>Други фактори који потпуније објашњавају кретање трговинског дефицита 4.2.1.</s><s>Други фактори који потпуније објашњавају кретање дефицита текућег рачуна 4.3.1.</s><s>Други фактори који потпуније објашњавају кретање трговинског дефицита ДИО V - НЕОПХОДНЕ РЕФОРМЕ ЗА ДУГОРОЧНУ ОДРЖИВОСТ СТАБИЛНИХ 5.1.1.</s><s>Досадашњи резултати на подручју реструктуирања реалног сектора привреде 5.1.1.1.</s><s>Утицај ратних дешавања у периоду 1992 – 1995. године на реструктуисање 5.1.1.3.2.</s><s>Ниво економских слобода у БиХ у свјетлу процјена Фрejзер 5.1.2.4.2.</s><s>Повезивање великих домаћих малопродаваца у јединствен ланац у 5.2.1.</s><s>Досадашњи резултати на подручју реструктуисања реалног сектора привреде 5.3.1.</s><s>Досадашњи резултати на подручју реструктуисање реалног сектора привреде СПИСАК КОРИШТЕНИХ СКРАЋЕНИЦА :</s>\n<s>АБРС – Агенција за банкарство Републике Српске АОФИ – Агенција за осигурање и финансирање извоза АСБХ – Агенција за статистику Босне и Херцеговине АПИУ (Хрватска) - Агенцију за промоцију извоза и страних улагања БЕОНИА – Преконоћна каматна стопа на београтском међубанкарском тржиту БЕЛИБОР – Краткорочна међубанкарска каматна стопа на београтском новчаном тржишту</s>\n<s>ЕСЦБ – Европски систем централних банака EСС – Економске слободе у свијету (извјештај Фрејзер института) ЕМИ – Европски монетарни институт</s>\n<s>МРС – Међународни рачуноводствени стандарди НБДП – Номинални бруто друштвени производ НБС – Народна банка Србије</s>\n<s>НТК – Национална трговинска класификација НЕЕР – Мултилатерални (ефективни) номинални девизни курс OБЗ – Обавезни благајнички записи</s>\n<s>СМТК – Стандардна међународна трговинска класификација СИЕПА (Србија) – Агенција за страна улагања и промоцију извоза СТО – Свјетска трговинска организација</s>\n<s>ФСАП – Програм процјене стабилности финансијског система ФССА - Процјена стабилности финансијског система ХНБ – Хрватска народна банка</s>\n<s>ХАНФА – Хрватска агенција за надзор финансијских услуга ХИПЦ – Хармонизовани индекс потрошачких цијена ЦББХ – Централна банка Босне и Херцеховине ЦЕФТА – Централно-европска зона слободне трговине ЦХФ – Швајцарски франак</s>\n<s>Табела бр. 39.</s><s>Кретање девизних резерви, примарног новца, агрегата М1, РБДП-а и Табела бр. 42.</s><s>Интервенције ХНБ ради ублажавања осцилација на девизном тржишту 82 Табела бр. 45.</s><s>Кретање основних макроекономских агрегата у Хрватској 2008 - 2010. године</s>\n<s>Табела бр. 49.</s><s>Макроекономски трендови у Босни и Херцеговини 2000 - 2010. године 92 Табела бр. 53.</s><s>Структура финансијског рачуна БиХ у периоду 2005 – 2010. године 106 Табела бр. 54.</s><s>Процјена кретања девизних резерви БиХ у периоду 2011-2015. године 108 Табела бр. 58.</s><s>Утицај референтне стопе НБС на краткорочну кориговану активну Табела бр. 59.</s><s>Утицај референтне стопе НБС на кориговану активну каматну стопу 129 Табела бр. 61.</s><s>Директан и индиректан утицај референтне стопе на каматне стопе банака</s>\n<s>Табела бр. 77.</s><s>Динамика спољног дуга предузећа из Србије у периоду 2001 - 2010.</s><s>Табела бр. 78.</s><s>Динамика СДИ и портфолио инвестиција у Србију у периоду Табела бр. 79.</s><s>Процјена кретања девизних резерви НБ Србије у периоду 2011 - 2015. године</s>\n<s>Табела бр. 100.</s><s>Банкарски кредити приватном сектору и трговински дефицит БиХ 199 Табела бр. 102.</s><s>Кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса динара и трговинског дефицита Србије</s>\n<s>Табела бр. 103.</s><s>Еластичност извоза Србије на кретање мултилатералног (ефективног) Табела бр. 104.</s><s>Еластичност увоза Србије на кретање мултилатералног (ефективног) реалног курса динара</s>\n<s>Табела бр. 114.</s><s>Оцјена приватизованости привреденог система БиХ по сегментима Табела бр. 128.</s><s>Оцјена завршености приватизације у Србије Табела бр. 130.</s><s>Оцјена нивоа економских слобода у Србији према Фрејзер институту 257 Табела бр. 131.</s><s>Бруто додата вриједност Србије по дијелатностима (учешће), у текућим Табела бр. 132.</s><s>Критеријуми и оцјена нивоа економских слобода у Србији према Фрејзер Табела бр. 134.</s><s>Критеријуми и оцјена слободе спољнотрговинског пословања Табела бр. 138.</s><s>Оцјена завршености приватизације у Хрватској по сегментима Табела бр. 148.</s><s>Оцјена рада правног система Хрватске према Фрејзер институту 279 Списак графикона</s>\n<s>Разлог због којег смо се одлучили да истражујемо утицај примијењених режима девизних курсева у БиХ, Србији и Хрватској на платне билансе ових земаља су дубоко подјељена мишљења, чак и стручне јавности, у свакој од њих о овој теми.</s><s>При томе, предмет изношења разичитих мишљења није само питање може ли политика девизног курса бити ефикасна у исправљању неравнотежa у платном билансу (прије свега се мисли на смањење дефицита текућих рачуна), већ и да ли је пожељно њихово отклањање активним кориштењем економских политика или је пак сврсисходније сачекати процес тржишног прилагођавања, а о чијем се постојању такође воде расправе.</s><s>Тако немали број аутора, позивајући се на релевантна емпиријска истраживања (Томаш1, Дидика2, Аристовик3), наводи како дефицит текућег рачуна поред ризика које носи са собом може имати и позитивне консеквенце на привредни развој једне земље.</s><s>Може се рећи да се и у нашој економској науци, као и у свијету, води активна расправа о утицају дефицита текућег рачуна на битне макроекономске варијабле.</s><s>Подсјетимо да су се у свијету ставови по овом питању мијењали од „дефицит декућег рачуна је битан“, преко „није битан“ до актуелног „могао би да буде битан“4.</s>\n<s>(преузето http://www.actaeconomica.efbl.org/broj17/e-ActaEconomica-broj17-RTomas.pdf, датум приступа: 27.6.2012. 2 Didika, N., „Current account deficit sustanability in Bosnia and Hercegovina“, EPPU, Sarajevo, 2007, стр. 6. (преузето са: http://www.dep.gov.ba/dep_publikacije /doc/?id=105, датум приступа: 29.6.2012. године).</s><s>3 Аristovik, А., Кumara, А.,„Some characterististics of sharp current account deficit reversals in transition countries“, South-Eastern Europe Journal of Economics 1-2006, Thesaloniki, 2006, стр. 10. (преузето са: http://www.asecu.gr/ Seeje/issue06/aristovnik.pdf, датум приступа: 22-6.2012. године) 4 Edvards, S., „Does the Current Account Matter?“, NBER Working Paper, No 8275, Cambridge – Massachusetts, 5 Аristovik, А., Кumara, А.,; „Some characterististics of sharp current account deficit reversals in transition countries“, South-Eastern Europe Journal of Economics 1-2006, Thesaloniki 2006, на стр. 13 наводе како је општеприхваћен став да није нарочито битан дефицит текућег рачуна до нивоа од 5% БДП-а годишње.</s><s>У наставку ћемо показати да овај дефицит код све три земље у дужем периоду значајно превазилазио или још увијек превазилази овај ниво (преузето са: http://www.asecu.gr/ Seeje/issue06/aristovnik.pdf, датум приступа: политике и политике девизног курса у посматраним земљама због чега ћемо везу политике девизног курса и стања у платном билансу посматрати двострано.</s><s>Чињеница да су се три, некада централне републике бивше СФРЈ, опредијелиле за три различита режима девизних курсева, даје нам занимљив простор за компарацију искустава на овом пољу.</s>\n<s>Основни циљ нам је да анализирајући прикупљене податке дођемо до чврсто утемељеног закључка о томе какав је режим девизног курса оптималан за сваку од посматраних земаља.</s><s>У том контексту желимо да утврдимо у којој мјери се политика девизног курса може ефикасно користити за исправљање платнобилансних проблема ових земаља (прије свега на отклањање високих дефицита трговинских рачуна), али и да јасно искажемо шта би биле негативне стране активнијег кориштења такве политике.</s>\n<s>Оптималан режим девизног курса за земље у транзицији, међу којима су и Босна и Херцеговина, Србија и Хрватска, je неки вид стабилног девизног курса.</s><s>Да бисмо задовољили циљ, односно испитали хипотезу, поставили смо парцијалне циљеве који се налазе у сржи подјеле рада на дијелове.</s><s>Тако се рад састоји од пет (V) дијелова, Закључка и Додатка.</s>\n<s>Први дио се састоји од кратког излагања релевантних теоретских концепата који ће бити кориштени у нашем истраживању.</s><s>Њихово излагање биће кратко у складу са истраживачким карактером рада.</s>\n<s>У другом дијелу се упознајемо са уређењем монетарних власти у БиХ, Србији и Хрватској крајем 2010. ослањајући се углавном на анализу четири облика независности ових државних органа.</s><s>Затим приступамо излагању ефеката рада ових институција од тренутка увођења кључних промјена (у БиХ од увођења валутног одбора, у Србији од демократских промјена из 2000. године, у Хрватској од 1994. године6,) закључно са 2010.</s><s>Могло би се рећи да овај други дио представља cost анализу у својеврсној cost-benefit анализи употребе активније политике девизног курса, будући да показује чега би се земље са стабилнијим курсевима (БиХ, Хрватска) морале одрећи ако би напустиле постојеће режиме у корист активног кориштења политике девизног курса.</s><s>6 Будући да је Хрватска кључну промјену  фиксирање девизног курса, провела још 1994. године.</s><s>Циљ трећег дијела је да испитамо одрживост постојећих примијењених рјешења девизних курсева тиме што ћемо истражити основне проблеме са којима се сусрећу монетарне власти ових земаља.</s><s>С обзиром на различите принципе на којима функционишу посматране централне банке, и проблеми које ћемо испитивати биће различити.</s><s>Ипак, на крају овог дијела ћемо, за све три земље, анализирати и трендове и пријетње по девизне резерве, сматрајући да њихово кретање снажно говори о дугорочној одрживости било ког монетарног система укључујући и оне који се ослањају на флексибилније режиме девизних курсева.</s>\n<s>У четвртом дијелу ћемо најдиректније испитивати утицај девизних курсева на платне билансе ослањајући се, углавном, на преношење резултата публикованих истраживања из ове области (прије свега резултате истраживања званичних органа).</s><s>Добијени резултати ће, са резултатима истраживања из претходног дијела (о могућности монетарних власти да утичу на кретање реалних курсева) дати значајан дио одговора на питање о примјењивости политике девизног курса за исправљање спољнотрговинских проблема.</s>\n<s>Кроз пети дио ћемо провјеравати тезу да је добро одабран режим девизног курса потребан али не довољан услов одрживог привредног раста.</s><s>Заправо, за успостављање здравих односа са иностранством кључно је постојање конкурентне привредне структуре, што је према свим релевантним истраживањима (ММФ-а, Свјетске банке, ЕБРД-а итд.), за све три земље слаба тачка.</s><s>Због тога ћемо у овом дијелу прво анализирали мјере усмјерене на отклањање постојећих баријера за бржи привредни развој, а онда и активне мјере за подстицај бржем развоју.</s>\n<s>У завршном дијелу (Закључку), кроз сумирање резултата из свих претходних дијелова рада, извући ћемо коначан закључак, односно потврдити или демантовати полазну хипотезу.</s>\n<s>У Додатку се налази материјал који би оптерећивао основни тект (споредне табеле и графикони), на које се повремено позивамо.</s><s>Извори података, модели и методе.</s><s>До података ћемо долазити из секундарних извора, као што су званичне публикације државних органа (прије свега извјештаји централних банака, агенција за статистику, агенција за економско планирање, министрастава финансија итд.), међународних мултилатералних институција (ММФ, Свјетске банке, ЕБРД, Базелског комитета итд.), те свјетски познатих невладиних организација (Херитиџ фондације, Економски форум у Давосу, Фрејзер института итд.), те многих других извора.</s><s>На овако прибављене податке примијениће се методе систематизације, редукције и класификације података.</s><s>Припремљени подаци ће представљати полазну основу, на коју ће се примијенити квалитативне и квантитативне методе анализе.</s><s>Од квалитативних метода користићемо методе опсервације, логичког објашњења, провјеравања и критичке анализе теоретских и емпиријских истраживања итд.</s><s>Од квантитативних метода користићемо углавном методе регресионе анализе и рангирања вишедимензионих појава.</s><s>Поред тога, користићемо и моделе којима ћемо описати везе основних детерминанти, чије кретање посматрамо.</s><s>Током формулисања закључака биће кориштене класичне методе индукције и дедукције, апстракције и конкретизације.</s><s>Свјесни важности истраживања које проводимо трудићемо се да се при извлачењу закључака држимо принципа обазривости, чврсто вјерујући да је посао макроекономског аналитичара за једно друштво осјетљивији чак и од посла доктора (хирурга).</s><s>Јер, ако доктор погријеши у свом раду патиће један или неколицина грађана.</s><s>Међутим, ако макроекономиста погријеши, а његову анализа постане основ битних економских политика, патиће цијела привреда и становништво те (али и других повезаних држава) у много дужем временском периоду.</s>\n<s>За правилно разумијевање било ког текста, информације или поруке, неопходно је да и они који шаљу поруку и они који је примају схватају кориштене појмове на исти начин.</s><s>У том смислу у овом дијелу биће изнесени и објашњени основни теоретски концепти које ћемо користити у нашем истраживању на начин на које их ми схватамо.</s><s>Овај дио је незаобилазан у свим економским радовима, будући да је природа економије као друштвене науке довела до тога да је садржина немалог броја битних концепата ствар конвенција које се могу разликовати у времену и простору, те да постоје бројни неспоразуми о постојању и релевантности теоретских концепата извучених из емпиријских искустава.</s>\n<s>Девизни курс је појам који се често може срести и у широј јавности, о њему пише штампа, извјештавају медији, поготово у вријеме када се брзо мијења или када постоје назнаке да би се у скорије вријеме могао промијенити.</s><s>Међутим, девизни курс о којем они говоре, а најчешће се ради о номиналном билатералном девизном курсу, није девизни курс који је од превелике важности у стручним радовима, па није ни курс на кога ћемо најчешће мислити када будемо употребљавали појам девизног курса.</s><s>Наиме ми ћемо, с обзиром на сврху нашег истраживања, углавном, разматрати кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса.</s><s>Због тога ћемо овдје само укратко објаснити разлику између различитих појмова који у себи садрже сентенцу „девизни курс“.</s><s>Билатерални номинални девизни курс је (када се ради о директној нотацији) износ новчаних јединица домаће валуте који је потребно дати за једну новчану јединицу стране валуте7 (на примјер: 1,95 конвертибилних марака за 1 евро, или 100 динара за 1 евро).</s><s>Међутим, када анализирамо економске везе једне земље са остатком свијета, битно је примијетити да свака земља углавном тргује са већим бројем других земаља у којим се користе различите националне валуте.</s><s>Због тога да бисмо дошли до информације колико се промијенио номинални девизни курс спрам остатка свијета (свих трговинских партнера), ствара се синтетички показатељ назван мулилатерални (ефективни) номинални девизни курс.</s><s>Он се израчунава као пондерисана аритметичка средина која укључује све билатералне номиналне курсеве, гдје се као пондер користи учешће трговинског партнера у спољнотрговинској размјени8 или учешће поједине валуте у укупном приливу или одливу девиза у/из посматране земље.</s><s>Овај други девизни курс скоро се никада не помиње у широј јавности, иако је заправо са економског стајалишта битнији.</s><s>Примјер једног оваквог девизног курса је НЕЕР 209 (Nominal Effective Exchange Rate) Централне банке БиХ.</s><s>Кретање овога курса се, наравно, разликује од кретања било ког билатералног номиналног девизног курса.</s><s>Тако, иако БиХ има фиксан девизни курс спрам Евра (што је битан дио система „монетарног одбора“ по којем функционише ЦББХ, а о чему ћемо више говорити касније), мултилатерални (ефективни) номинални девизни курс је у протеклом периоду благо осцилирао што се може видјети из колоне шест у табели бр. 1. 7 Изузетак је једино Велика Британија која користи индиректну нотацију тј. која рачуна билатерални номинални девизни курс као број страних новчаних јединица које је потребно дати за једну јединицу домаће валуте (фунте).</s><s>Ово је остатак времена у којем је фунта била најзначајнија свјетска валута.</s><s>8 На примјер: вриједност укупне трговине БиХ са остатком свијета је у 2009. години износила 17.879 милиона КМ (збир извоза и увоза), док је вриједност размјене са Хрватском износила 2797,6 милиона КМ (944,1 милион извоз и 1.853,5 милиона увоз), па је пондер курса КМ/ куна 0,1565. 9Назива се 20 јер се израчунава за двадесет трговинских партнера (Аустрија, Чешка, Француска, Њемачка, Мађарска, Италија, Литванија, Холандија, Пољска, Словенија, Хрватска, Кина, Велика Британија, БЈР Македонија, Румунија, Руска Федерација, САД, Србије, Црна Гора, Швајцарска и Турска).</s><s>Билатерални и мултилатерални (ефективни) номинални курсеви КМ-а Евро</s>\n<s>Извор: Сачињено према подацима ЦББХ из Билтена 4-2010, табеле бр. 39. и 50., Сарајево, 2011.</s><s>Иако осцилације НЕЕР 20 у протеклом периоду нису биле велике, што је посљедица чињенице да су земље чланице ЕМУ (и оне које су вриједност националних валута блиско везале за евро) најзначајније спољнотрговински партнери БиХ са учешћем у спољнотрговинској размјени од око 70%10.</s><s>Из претходног се може видјети колико је битно сагледавање комплетне слике Šмултилатерални (ефективни) девизни курсĆ, а не само појединачних билатералних курсева.</s><s>Oво посебно добија на важности код земаља код којих су једнако важни економски односи са већим бројем валутних зона између којих не постоје стабилни девизни курсеви.</s>\n<s>За разумијевање утицаја девизног курса на платни биланс није довољно да познајемо и пратимо кретање чак ни мултилатералног (ефективног) номиналног девизног курса.</s><s>У том циљу неопходно је да пређемо са номиналних на реалне величине, то јесте да на неки начин пређемо са апсолутних на релативне вриједности.</s><s>У економији се тај прелазак најчешће врши уз укључивање инфлације, што је и овдје случај.</s><s>Билатерални реални девизни курс је билатерални номинални девизни курс исправљен за разлику у инфлацијама између двије земље.</s><s>Формула за израчунавање може се једноставно представити:</s>\n<s>Кретање реалног девизног курса КМ/евро гдје: σ представља реални девизни курс, P  ниво цијена у земљи, P*  ниво цијена у иностранству, S  номинални девизни курс.</s><s>10 Погледати табелу бр. 35. из Билтена 4-2011, ЦББХ, Сарајево, 2012.</s><s>Из формуле слиједи да, ако номинални девизни курс остане непромијењен, а у домаћој земљи је инфлација већа него у другој, то ће довести до апресијације њеног реалног девизног курса.</s><s>Оно што је за нас посебно битно је да то у већој или мањој мјери посљедично доводи до раста увоза и пада извоза, што није тешко објаснити.</s><s>Наиме, инфлација значи да се за домаћу робу мора платити више новчаних јединица домаћег новца, а то, уз непромијењен девизни курс значи и вишу извозну цијену у страној валути.</s><s>С друге стране, цијена стране робе изражена у домаћој валути остаје непромијењена.</s><s>Ако се ради о конкуренцији домаћих и страних производа, долази до очекиваног преусмјеравања домаће тражње ка страним производима и пада стране тражње за домаћом робом.</s><s>Како је предмет нашег интересовања утицај девизног курса на платни биланс, за нас је много битнији овај (реални) од номиналног девизног курса.</s><s>Колико је погрешно посматрати номинални курс умјесто реалног девизног курса можемо видјети у табели бр.</s>\n<s>преузето http://epp.eurostat.ec.europa.eu/tgm/table.do?tab= 11 До укидања националних валута и потпуног преласка на кориштење евра, конвертибилна марка је била везана за њемачку марку, па би до 2000. године било правилније израчунати разлику у инфлацији у БиХ и Њемачкој, што би представљало још строжи критеријум, јер је инфлација у Њемачкој била још нижа од просјека у Еврозони.</s>\n<s>13 Са краја претходне године. table&language=en&pcode=tsieb060&tableSelection=1&footnotes=yes&labeling=labels&plugin=1, (датум увида: Знајући да је номинални курс у посматраном периоду био фиксан, видимо да је реални девизни курс КМ/евро апресирао за око 10%.</s><s>Да закључимо, промјене номиналног и реалног девизног курса могу али и не морају да буду симултане.</s><s>На примјер: ако је номинални девизни курс фиксан, а инфлација значајно већа у једној земљи него у другој, онда се реални девизни курс, поготово током дужег временског периода, може значајно разликовати од номиналног.</s>\n<s>Из већ објашњених разлога нас (опет) примарно занима мултилатерални (ефективни) реални, а не билатерални реални девизни курс.</s><s>И овај мултилатерални девизни курс се израчунава као пондерисани просјек реалних девизних курсева, гдје се користи исти пондер као и код мултилатералног (ефективног) номиналног девизног курса.</s><s>Као што смо већ објаснили, већи број укључених валута чине кретање овог курса друкчијим у односу на било који посматрани билатерални реални девизни курс.</s><s>Примјер различитог кретања мултилатералних (ефективних) номиналних и реалних курсева дат је Мултилатерални (ефективни) номинални и реални курс динара Година</s>\n<s>Извор: Сачињено према подацима Народне банке Србије из Статистичког билтена за јануар 2011, табеле 14 Динар у односу на њемачку марку је девалвиран за 45%.</s><s>15 Динар у односу на њемачку марку је девалвиран 80%.</s><s>Из претходне табеле се види колико нам информација о кретању номиналном девизног курса (па макар он био и мултилатерални тј. ефективни) заправо не мора дати потпуну слику чак ни о краткорочним посљедицама монетарно-девизне политике на конкурентност земље.</s><s>Иако су промјене номинаног и реалног девизног курса најчешће истосмјерне16, интезитет тих кретања у кратком периоду често није исти.</s><s>Брзина прилагођавања реалног девизног курса промјенама номиналног је битно питање које ће значајно утицати на наше закључке.</s><s>Занимљиво је примијетити да ово прилагођавање и номиналног курса разликама у инфлацији може довести јавност и у заблуду како је номинални курс заправо претјерано промјењљив док се са економског стајалишта ради о оправданој (или бар очекиваној) промјени.</s><s>Наравно, постоје и ситуације када нам кретање номиналног девизног курса даје праву информацију, а то је ситуација у којој је инфлација у земљи на нивоу пондерисаног просјека инфлације у трговинским партнерима.</s><s>1.2.</s><s>Равнотежни девизни курс</s>\n<s>Претходним појмовима треба додати и појам равнотежног девизног курса који не представља посебну врсту девизног курса већ говори да ли се одређени девизни курс (номинални и реални) налази на нивоу који обезбјеђује уравнотежену спољнотрговинску размјену.</s><s>Треба имати на уму да је равнотежни девизни курс теоретски концепт који представља одређен идеал и који се понекад користи као аргумент у договорима власти око „поштеног“ и дугорочно одрживог девизног курса.</s><s>Међутим, у пракси се овај курс скоро никада не среће (баш као што у пракси не постоје ни тржиште савршене конкуренције), већ се схвата нешто растегљивије (као курс који у једном дужем временском периоду обезбјеђује приближну једнакост остварених спољнотрговинских дефицита и суфицита).</s><s>Осим тога за равнотежни курс је кључна претпоставка ceteris paribus (константности других услова) што је нереално у дужем временском периоду.</s><s>Тако се може десити да у истом временском периоду постоји више равнотежних девизних 16 Примјер динара који смо горе користили илуструје истосмјерност у кретању номиналног и реалног курса.</s><s>Наиме, у земљама са значајним обимом валутне супституције, промјена номиналног курса утиче на инфлацију у земљи која онда неутралише промјену реалног девизног курса. курсева у зависности од других фактора (варијабли) које утичу на трговинску размјену са иностранством (нпр. царинска и бесцаринска ограничења).</s><s>Посебно је битно нагласити да не треба пренаглашавати значај девизног курса у успостављању спољнотрговинске равнотеже будући да могу постојати ситуације у којима практично ни један девизни курс није равнотежни тј. не може да осигура ову равнотежу.</s><s>Ови фактори утицаја структуре (и стања) привреде на спољнотрговинску размјену се сажимају и разматрају приликом оцјене ефикасности политике девизног курса и квантификовани су у Маршал-ЛернерРобинсоновом услову.</s>\n<s>1.3.</s><s>Маршал – Лернер – Робинсонов услови „У свом најпростијем облику МЛР услови кажу да збир ценовне еластичности домаће тражње и ценовне еластичности стране увозне тражње мора прећи јединицу, уколико депресијација домаће валуте треба да побљша домаћи трговински биланс.17“ Цјеновна еластичност зависи од стања и структуре привреде, те расположивости ресурса.</s><s>Тако нпр. ако је доминантна ставка увоза земље неки ресурс за који не постоји довољно близак супститут у земљи или иностранству, онда ту земљу одликује ниска еластичност увозне тражње.</s><s>Слична је ситуација када земља не посједује технологију да произведе одређене производе којих се не може одрећи у потрошњи.</s><s>Због тога, иако Маршал-Лернер-Робинсонов услов говори о ефектима девалвације у посматраном тренутку, за успостављање дугорочне спољнотрговинске равнотеже битније је дјеловати у правцу изградње конкурентне привредне структуре, јер искуство показује док су код земља које већ дуже вријеме имају спољнотрговинске проблеме ефекти девалвације најчешће једнократни и краткорочни.</s><s>Ово је повезано са уоченом тенденцијом девалвације да подстиче инфлацију у земљи и тако враћа реални девизни курс на почетни ниво.</s><s>Ово се објашњава углавном 17 Ковачевић, Р., Међународне финансије, Институт за спољну трговину, Београд, 1999, стр. 75. растом цијена увозних производа, али и Балаш-Самуелсоновим ефектом18, мада у нестабилним привредама не треба потцијенити ни психолошке ефекте.</s><s>Што се тиче Балаш-Самуелсоновог ефекта, истраживање19 БиС банке показује да је за 11 ЗУТ у периоду који обухвата од почетка 1990. до другог квартала 2008, овај ефекат могао да објасни око 24% разлике у инфлацији између ових земаља и еврозоне тј. око 16% домаће инфлације или 1,1% инфлације годишње.</s><s>У којој мјери ће доћи до пораста цијена као посљедице девалвације зависи и од важности тог тржишта за страног произвођача.</s><s>Ако му је посматрано тржиште веома важно, онда ће се он као реакцију на девалвацију одрећи дијела профита како би цијена у домаћој валути остала непромијењена.</s><s>У сваком случају примијећено је да постоји одређен временски размак између девалвације и раста инфлације, при чему чешће кориштење девалвације доводи до скраћивања овог помака.</s><s>1.4.</s><s>Фундаменталне варијабле које утичу на кретање вриједности девизног курса без уплитања централне банке</s>\n<s>Као што смо већ истакли, номинални девизни курс је цијена, и баш као и свака друга цијена одређује се кроз однос понуде и тражње20 на одговарајућем тржишту.</s><s>У овом случају то тржиште је девизно, а његова основна специфичност је у томе што је понуда једне валуте истовремено и тражња за другом валутом и обрнуто.</s><s>Ова подударност олакшава објашњење конкретних мотива који стоје иза тражње за неком валутом, јер је довољно објаснити једну страну (нпр. тражњу) за валутом.</s><s>Иза конкретних мотива стоје двије чињенице и низ фундаменталних варијабли које одређују интезитет ових мотива.</s><s>Те двије чињенице су: потреба за успостављањем 18 Кругман, П., Обстфелд, М., Међународна економија: теорија и политика, Датастатус, Београд, 2009, стр.</s><s>Mihaljek, D., Кlau, М., „Catching-up and inflation in transition economies: the Balassa-Samuelson effect revisited”BIS, Warking Papers No 270, Basel, 2008, стр. 16. (преузето са:www.bis.org/publ/ work270.htm, датум 20 Наравно, овдје се мисли на краткорочно одређивање цијене.</s><s>Запажено је да је у дугом року девизни курс подложан одређеним законитостима као што је она изражена у теорији паритета куповне моћи.</s><s>Ипак, то није битно у овом тренутку за наше објашњење девизног курса. економских односа са иностранством и постојање монетарног суверенитета21 земље са којом се обављају трансакције.</s><s>Интезитет потребе за успостављањем економских односа са иностранством зависи од фундаменталних варијабли, а то су: величине земље, структуре привреде, распосложивост ресурса, стање спољног дуга па и шаблон (преференције) потрошње.</s><s>Комбинација ових фундаменталних варијабли детерминише конкретне појавне облике понуде и тражње за валутама.</s><s>Ове појавне облике није тешко објаснити посебно јер су сажети и груписани у платном билансу.</s><s>Да подсјетимо, платни биланс је преглед свих трансакција које су резиденти једне земље обавили са остатком свијета у току одређеног временског периода.</s><s>Преглед основних рачуна и подрачуна платног биланса према класификацији ММФ22-а, дат је у табели бр. 4. Сваку од ових група трансакција објаснићемо детаљније позивајући се на ММФ-ов Приручник за класификацију ставки платног биланса који користи ЦББХ.</s>\n<s>21 Монетарни суверенитет значи да се трансакције у једној земљи, по правилу, обављају у валути те земље (домаћа валута је једино законско средство плаћања), чак и ако су валуте трговинских партнера много квалитетније од домаће валуте па чак и ако се ради о валутама које су стекле статус свјетских валута (нпр. амерички долар или евро) и опште су прихваћене као обарачунска јединица у међународним уговорима.</s>\n<s>Извор: Сачињено према ММФ-вом Приручник за платни биланс, пето издање (BPM 5), преузето са: http://www.cbbh.ba/files/metodoloska_objasnjenja/metodoloska_objasnjenja_bs.pdf, , датум увида: 31.5.2012. године.</s>\n<s>Ово је битно будући да ће нам стабилност или промјењивост ових ставки бити од велике важности касније када будемо анализирали могућност за успостављање стабилних девизних курсева у свакој од посматраних земаља.</s><s>1.4.1.</s><s>Понуда и тражња за валутом која произилази из трансакција текућег рачуна</s>\n<s>Основна подјела платног биланса на текући рачун и финансијски рачун требало је да буде изведена по систему да текући рачун обухвати трансакције које се односе на трговину робама и услугама, док би финансијски рачун обухватао трансакције које се вежу за токове финансијских средстава са иностранством.</s><s>Међутим, постоје и бројне друге ставке које не спадају ни у једну од ове двије категорије и које су уврштене у неки од рачуна платног биланса по принципу груписања сличних трансакција.</s><s>Тако текући рачун обухвата сљедећа четири подрачуна: извоз и увоз роба, извоз и увоз услуга, трансакције дохотка и текући трансфери.</s><s>Прве двије врсте трансакција су добро познате и у већини платних биланса спадају у најбитније ставке.</s><s>Већина обичних људи када говори о економским односима са иностранством мисли превасходно на извоз и увоз робе.</s><s>Рачун услуга обухвата приходе и расходе које једна земља остварује по основу пружења или кориштења услуга од резидената других земаља.</s><s>Типичне врсте ових услуга су услуге транспорта робе и путника, грађевинске услуге (изградња објеката у иностранству), комуникацијске услуге, услуге осигурања, провизије по основу финансијских услуга и слично.</s><s>Битно је нагласити да су услуге генерално промјењивија (осјетљивија) ставка од трговине робом.</s><s>Трансакције дохотка обухватају компензације запосленима (плаћање сезонским радницима, запосленим у дипломатским и другим представништвима итд.) и доходак од инвестиција (поврат у облику дивиденди и камата по основу домаћих инвестиција у иностранству и страних у земљу).</s><s>Текући трансфери обухватају пензије из иностранства у земљу и обрнуто, донације за развој, дознаке радника из иностранства 1.4.2.</s><s>Капитални рачун</s>\n<s>У суштини трансакције изражене у капиталном рачуну не утичу на тражњу и понуду за валутама будући да се ради о преносу права власништва и опросту дуга. („Капитални трансфери су они трансфери којима се преноси власништво над сталним (капиталним) средствима, који су повезани са набавком или давањем на располаање сталних средстава, те они трансфери који укључују опрост дуга од стране кредитора23)“.</s><s>1.4.3.</s><s>Понуда и тражња за валутом која произилази из токова финансијских средстава са иностранством: финансијски рачун Финансијски рачун је подјељен у два битно различита подрачуна: токове инвестиција и промјене међународних резерви.</s><s>Токови инвестиција су подјељени у сљедеће категорије: портфолио инвестиције (гдје инвеститор не стиче контролу над предузећем у који ивестира) и СДИ (било да се ради о стицању већинског гласачког права или тзв. greenfeeld инвестиције) и остале инвестиције.</s>\n<s>Према методологији ММФ-а међународне резерве обухватају: девизне резерве, монетарно злато, специјална права вучења, резервна позиција код ММФ-а и остала потраживања.</s>\n<s>1.4.4.</s><s>Рачуноводствена и привредна равнотежа Претходном је потребно додати и да је платни биланс у рачуноводственом смислу замишљен на принципу игре нултог збира односа са иностранством.</s><s>То значи да за све што из земље извеземо добијемо нешто заузврат, било да се ради о новчаном добру, Методолошка</s>\n<s>http://www.cbbh.ba/files/metodoloska_ objasnjenja/metodoloska_objasnjenja_bs.pdf, (датум приступа 31.5.2012), стр. 10. реалном добру, власништву над имовином у иностранству, дуговним ХоВ или нечему другом.</s><s>Наравно, важи и обрнуто.</s><s>Принцип нултог збира је исказан једначином: Текући рачун + Рачун капитала + Финансијски рачун = 0 (тј. нето грешкама и пропустима)</s>\n<s>Да не би дошло до двојног сабирања, које очито не би дало збир једнак нули, све трансакције које представљају прилив девиза носе знак + , а оне које значе одлив девиза За наш рад је битно уочити и да иако је збир свих трансакција у сваком појединачном платном билансу једнак 0, то не значи да је било каква структура платног биланса дугорочно одржива.</s><s>Можда би се могло рећи да је ово још један примјер како „папир трпи свашта“, а како стварност захтијева одређено понашање или у овом случају одређену структуру платног биланса.</s><s>Ово је најлакше објаснити на најчешћем проблему са којим се суочава велики број ЗУР, ЗУТ али и немали број развијених земаља, а то је случај гдје земље биљеже дуготрајнији дефицит текућег рачуна који покривају суфицитом финансијског рачуна.</s><s>Ово је могуће док у земљи постоји имовина (реална или финансијска) коју страни резиденти желе да купе за домаћу валуту до које су дошли суфицитом њиховог текућег рачуна.</s><s>Битно је истаћи да износ ове имовине никада није бесконачан, и да чак и финансијска имовина (као што су обвезнице) може да се емитију само до одређеног нивоа који не угрожава перцепцију о кредитном бонитету емитента.</s><s>1.5.</s><s>Врсте девизног курса у избору централне банке: фиксни и флексибилни девизни курсеви, предности и мане</s>\n<s>Описане фундаменталне варијабле које одређују девизни курс могу током времена бити прилично константне и у том случају би и девизни курс био стабилан, али могу и значајно осцилирати и узроковати значајна колебања девизног курса.</s><s>При томе разлози за осцилације понуде и тражње за валутама не морају увијек бити економски оправдани, због чега земља може сносити одређене посљедице, а да у суштни власти и становништво те земље нису одговорни за толика колебања курсева.</s><s>Иако су данас познате бројне конкретне негативне посљедице превеликих осцилација девизног курса, о чему ће детаљније бити ријечи касније, основни проблем осцијација је од појаве међународне трговине до данас остао исти  девизни курс је као и свака цијена у суштини информација на основу које учесници у трансакцији доносе своје одлуке.</s><s>Због тога значајне и честе промјене девизног курса остављају учеснике међународне размјене роба, услуга и капитала без могућности за рационално доношење њихових (економских) одлука усљед чега се они уздржавају од успостављања економских односа са земљама са врло варијабилним девизним курсом.</s><s>Да би ово спријечиле монетарне власти у бројним земљама су одавно постале значајан учесник на девизном тржишту.</s><s>За девизни курс који се одржава на одређеном нивоу захваљујући дјеловању монетарних власти кажемо да је фиксан девизни курс.</s><s>Насупрот фиксном девизном курсу стоји флексибилан девизни курс који се формира и мијења у складу са промјенама понуде и тражње на девизном тржишту а у одуству интервенција монетарних власти.</s><s>Овдје је битно примијетити да стабилан и фиксан девизни курс нису синоними.</s><s>Стабилност девизног курса је циљ фиксних девизних курсева, али такав циљ који је могуће практично постићи и у режиму флексибилних девизних курсева уколико су понуда и тражња за валутама стабилне.</s><s>Значи, стабилност девизног курса је тежња већине земаља које желе да се активно укључе у свјетску економију.</s><s>Међутим, у реализацији овога циља постоје бројне препреке.</s><s>Оне би се могле сврстати у препреке економске, техничке и политичке природе.</s><s>Најједноставније би их могли сажети у питању како одвојити жито од кукоља тј. како одвојити</s>\n<s>Ово теоретко питање има огромне практичне и политичке импликације будући да би фиксирање девизног курса на прениском нивоу (прецјењена домаћа валута) значило вјештачко умањивање конкурентности земље, што би водило одливу девиза из земље, а затим и распродаји националне (било државне било приватне) имовине која би доспјела у руке странаца.</s>\n<s>Подцјењивањем домаће валуте би се, с друге стране, вјештачки подигла конкурентност земље и тако изазвао прилив девиза.</s><s>Ово би временом црпило економије спољнотрговинских партнера, који свакако не би дуго стајали скрштених руку, а за шта постоје бројни историјски примјери.</s><s>Да би помирили ова два опречна захтијева (стабилност девизног курса у условима промјењивости чак и фундаменталних варијабли које одређују девизни курс), историја међународног монетарног система је пуна различитих облика режима девизних курсева и механизама који су требали помоћи заинтересованим институцијама да стабилизују те курсеве.</s><s>1.5.1.</s><s>Фактори при избору између фиксних и флуктуирајућих режима девизних курсева</s>\n<s>Истакли смо да постоји мноштво режима девизних курсева од којих сваки има неке предности и мане.</s><s>Занимљиво је питање како у том мноштву одабрати оптималан девизни курс за неку земљу, односно који фактори детерминишу тај избор.</s><s>Када се ради о избору фиксних девизних курсева најчешће се помиње Манделова теорија оптималних валутних зона.</s><s>Она каже да су услови за одрживост фиксног девизног курса: мобилност фактора производње, флексибилност цијена, отвореност за трговину и разноврсност производње.</s><s>Међутим, већина економиста се слаже да је списак критеријума за избор девизног курса знатно дужи.</s>\n<s>Зато кроз табелу бр. 5. дајемо кратак преглед основних24 од тих критеријума и позиције наше три посматране земље по сваком од тих фактора.</s><s>Ипак, при анализи ових фактора битно је истаћи да су многи од њих ендогени тј. зависни од одбарног режима девизног курса, па их приликом оцјене о избору треба узети са резервом.</s><s>Типичан примјер је одступање инфлације у земљи у односу на инфлацију у трговинским партнерима или учесталост домаћих номиналних удара у Србији, Хрватској и БиХ.</s><s>Србија има доста већу инфлацију и чешће домаће номиналне ударе него друге двије земље између осталог и због одабраног режима девизног курса.</s><s>24 Ковачевић, Р., Девизни курсеви: режими и политика, Београд: Институт за спољну трговину, 2002, стр. 4. Фактори при избору режима девизног курса Карактеристике</s>\n<s>25 Из података ЦББХ презентованих у Билтену 4-2010, табеле 35 и 36, се види да од 10 спољнотрговинских партнера највећих размјена са земљама ЕМУ и земљама које су своје валуте везале за евро чини око 70 % спољнотрговинске размјене.</s>\n<s>26 Из Саопштења бр. 40.</s><s>РЗС Србије се види да од 10 највећих спољнотрговинских партнера размјена са земљама ЕМУ и земљама које су валуте везале за евро (БиХ, Хрватска, Македонија) чини око 80 % спољнотрговинске размјене Србије.</s>\n<s>27 Из података Државног завода за статистику Републике Хрватске, Приопћење: Робна размјена Републике Хрватске са иноземством за раздобље од сијења до просинца 2010, табела 5, се види да око 70% спољнотрговинске размјене отпада на земље ЕМУ.</s><s>28 Наш закључак како је у БиХ ниска мобилност радне снаге базирамо на истраживању портала Moj-posao (преузето са: http://www.moj-posao.net/Vijest/69994/Mobilnost-radne-snage-2009/, датум приступа 30.11.2010), те на запажањима проф. др Рајка Томаша изнијетим у раду: „Limited Possibilities of Adopting the Economy of Bosnia and Herzegovina to the External Pressures of the Economic Crisis“, Acta economica, Бања Лука, 2012, на стр. 26. (преузето са: http://www.actaeconomica.efbl.org/broj17/e-ActaEconomica-broj17-RTomas.pdf, датум 29 Национална служба за запошљавање Републике Србије, Извјештај о раду НСЗ за 2010, Београд, 2011., 30 До закључка да је мобилност радне снаге у Хрватској (а самим тим и са иностранством) ниска дошао је портал Moj posao.net на основу анкете коју су 2009. провели на 500 испитаника, (преузето са: http://www.she.hr/karijera/slaba-mobilnost-radne-snage , http://www.she.hr/karijera/u-potrazi-za-kruhom, датум Извор: Систематизација изведена на основу извора датих у фуснотама Макроекономски модел Роберта Мандела</s>\n<s>Овај једноставни макроекономски модел износимо како бисмо објаснили значај ефикасности тржишта рада за достизање привредне равнотеже, а с обзиром на изабрани режим девизног курса.</s><s>Визуелно је модел представљен у облику графика бр. 1.</s>\n<s>Извор: Кристић И, „Одрживост валутног одбора у БиХ“, Дирекција за економско планирање Савјета министара БиХ, Сарајево, 2007., стр. 19.</s><s>Као што се види на апсциси је приказан ниво плата (НП), а на ординати девизни курс (ДК).</s><s>Линијом УР је приказана унутрашња равнотежа (у облику пуне запослености), док је линијом СР приказана спољна равнотежа (равнотежа у платном билансу).</s><s>У тачци А плате (НПр) и девизни курс (ДКр) су на нивоу којим се осигурава општа привредна равнотежа.</s>\n<s>Оно што је релевантно за наше истраживање и што објашњава пажњу коју ћемо посветити стању на тржишту рада је сљедећи закључак који се може извући из графика бр.</s>\n<s>1.: Ако је девизни курс фиксан, а земља се налази изван тачке равнотеже сва прилагођавања морају се одвијати преко нивоа плата31.</s>\n<s>Теорија о немогућем тројству каже да не можете истовремено имати фиксан девизни курс, аутономну монетарну политику и слободне токове капитала са иностранством32.</s><s>Ово је лако објaснити тиме што аутономна монетарна политика (у једном дужем временском периоду) подразумијева различите стопе инфлације између земље и иностранства.</s><s>Различите стопе инфлације утичу на кретање реалног девизног курса, а управо је он један од фактора који утичу на конкуренстност земље на међународном тржишту.</s><s>Тако веће стопе инфлације у земљи него у иностранству воде апресијацији реалног девизног курса, под условом да је номинални курс фиксан, а самим тим и до већег или мањег погоршања спољнотрговинске позиције (у зависности и од неких других фактора о којима ће касније бити више ријечи).</s><s>Једино што би ово могло да ограничи на кратак рок је ограничена слобода кретања капитала између земље и иностранства будући да се дефицит текућег рачуна мора на неки начин покрити (за почетак занемарујемо сток девиза у земљи, а ван монетарних власти, те званичне девизне резерве као извор финансирања трговинског дефицита), приливом токова капитала из иностранства.</s><s>Ови токови могу бити у облику стицања власништва над активом у земљи или у облику раста дугова владе и резидената једне земље ка иностранству.</s><s>И један и други извор страног капитала имају своје лимите и не могу бити дугорочан извор финансирања дефицита.</s><s>Када досегну своје лимите могуће је, евентуално, још неко вријеме покривати трговински дефицит трошењем девизних резерви.</s><s>Када девизне резерве буду потрошене одбрана девизног курса под притиском постаје немогућа.</s><s>Тада акумулирани дуг у иностранству ствара притисак за побољшање конкурентности земље како би се остварили девизни приливи неопходни за плаћање приспјелих рата претходно акумулираног дуга.</s><s>У том тренутку земља је приморана да девалвира свој реални девизни курс што је могуће урадити на два начина: дефлацијом (унутрашњим прилагођавањем) 31 Кристић, И., „Одрживост валутног одбора у БиХ“, Дирекција за економско планирање Савјета министара 32 Кругман, П., Обстфелд, М., Међународна економија: теорија и политика, Датастатус, Београд, 2009, стр. или девалвацијом номиналног девизног курса уз задржавање инфлације на нивоу инфлације у трговинским партнерима.</s><s>Прва опција је изузетно непопуларана због тога што њено спровођење подразумијева смањење надница у земљи.</s><s>Због тога је често једина политички прихватљива опција напуштање фиксног девизног курса и његова девалвација.</s><s>До свега овога не би дошло да су токови капитала ограничени већ на почетку, због чега не би постојали извори за финансирање трговинског дефицита због чега не би ни дошло до трговине.</s><s>Међутим, у ери глобализације гдје скоро све земље теже учешћу у међународним организацијама као што су ММФ, Свјетска банка, СТО, оваква ограничавања економских односа су изузетно ријетка па се тројство практично своди на двојство: на избор између активне монетарне политике и стабилности девизног курса.</s><s>ДИO II – РЕГИОНАЛНА ИСКУСТВА СА ПОЛИТИКОМ ДЕВИЗНОГ КУРСА: ПРИМЈЕРИ БИХ, СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ Како је политика девизног курса дио оквира монетарне политике, у овом дијелу детаљније ћемо се бавити начинима функционисања монетарних власти у земљама које су предмет нашег посматрања, те ефектима њиховог рада, остављајући за почетак по страни питање утицаја на платни биланс коме ће бити посвећен посебан дио рада.</s><s>Тиме прихватамо запажање да усвојена политика девизног курса има бројне економске ефекте осим утицаја на трговински суфицит/дефицит коме јавност посвећује највише пажње.</s><s>Због тога ћемо, за почетак, стећи ширу слику о томе на који начин су проведене реформе монетарних власти у БиХ, Србији и Хрватској у протеклих 15-ак година, односно у којој мјери је свака од њих усвојила шест33 широко прихваћених постулата модерног централног банкарства.</s>\n<s>Ипак, наглашавамо да смо свјесни да је ова посљедња економска криза донекле уздрмала опште прихваћена стајалишта о улози монетарних власти у економији и навела неке економисте34 да изнесу теорије о цикличној промјени понашања централних банака кроз историју по многим кључним питањима као што су прихватљивости монетаризације буџетског дефицита, дискреционе монетарне политике наспрам политике засноване на чврстим правилима, политике засноване за стабилности цијена наспрам других квантитативних агрегата.</s>\n<s>33 Ове постулате је објаснио Фредерик Мишкин, у „Стратегије монетарне политике: како смо доспели овде?“ PANOECONOMICUS, 4 – 2006, Нови Сад, 2007, гдје на стр. 359 наводи сљедећих шест принципа: „Нема дугорочног односа размјене између запослености и инфлације, очекивања су од основне важности за исход монетарне политике, инфлација има високе трошкове, монетарна политика подлеже проблему временске недосљедности, независност централених банака доприноси унапријеђењу ефикасности монетарних политика, снажно номинално сидро је од кључне важности за стварање добрих исхода монетарних политика.“</s>\n<s>Да би смо испунили зацртани циљ, овај дио рада подјељен је у двије цјелине.</s><s>Прва се бави уређењем монетарних власти крајем 2010, док се друга бави анализом ефеката њиховог рада у протеклих 10-ак година по већем броју критеријума.</s><s>Да бисмо успоставили једнообразан метод анализе уређења монетарних власти фокусираћемо се на четири типа независности која се најчешће помињу у литератури (независност при избору циља, избора инструмената за вођење монетарне политике, персоналну и финансијску независност).</s><s>О њима ћемо судити ослањајући се на анализу правне реулативе (закона о централним банкама), мада ће нам и други дио, кроз резултате њиховог рада, дати представу о стварном нивоу независности.</s><s>Четири типа независности, ако их схватимо имало шире, практично обухватају сва битна питања везана за функционисање монетарних власти.</s><s>Тако кроз независност циља сазнајемо шта је и ко одређује циљ центалне банке, анализа независности при избору монетарних инструмената нас упућује на начин на које монетарна власт намјерава да постигне зацртане циљеве, персонална независност, схваћена нешто шире обухвата и односе са околином али и анализу организационе структуру која треба да обезбједи независност монетарних власти од утицаја из вана итд. 2.1.</s><s>Институционални оквир Централне банке Босне и Херцеговине Уређење монетарног система Босне и Херцеговине какво постоји данас је настало под доминантним утицајем ММФ-а који је био савјетник за монетарна питања још у току мировних преговора у Дејтону, да би након тога дао приједлог Закона о Централној банци који је уз пар мањих измјена на снази и данас, па чак је и Гувернер ЦББХ у првих шест година био странац именован од стране ММФ-а.</s><s>Тако Централна банка БиХ какву данас познајемо постоји од 1997. године и по принципима функционисања дијаметрално се разликује од претходних искустава БиХ на овом пољу, бар од времена након Другог свјетског рата.</s><s>Као што смо рекли оснивање ЦББХ је предвиђено Дејтонским мировном споразумом (члану VII) који гласи:</s>\n<s>\"Постојаће Централна банке Босне и Херцеговине која ће бити једина одговорна за издавање новца и монетарну политику у цијелој Босни и Херцеговини.</s><s>Надлежности Централне банке одређиваће Парламентарна скупштина.</s><s>Међутим у првих шест година од ступања на снагу овог устава, Централна банка неће моћи давати кредите штампањем новца и у том погледу ће функционисати као currency board, послије тога Парламентарна скупштина може ту надлежност дати Централној банци….” Дакле, овај споразум није предвидио само оснивање ЦББХ већ је и експлицитно одредио да начин њеног функционисања у првих шест година буде монетарни одбор.</s><s>Након истека овог периода парламент БиХ је, по споразуму, могао одлучити о промјени модела функционисања ЦББХ.</s>\n<s>У складу са тим Парламент БиХ је 1997. године донио Закон о ЦББХ у којем су прецизирана питања која се тичу функционисања Централне банке БиХ.</s><s>Овај закон је, као што смо рекли мијењан и допуњаван некoлико35 пута у складу са накнадним проширивањем функција (функција у платном промету, Централни регистар кредита, спрјечавање прања новца, координатор ентитетских агенција за банкарство итд.).</s><s>Ипак, дио који се односи на монетарни одбор није мијењан иако је Парламент БиХ имао могућност да и тај дио промијени већ седме године након увођења.</s><s>То говори у прилог ставу да су власти БиХ задовољне начином функционисања ЦББХ (укључујући и режим девизног курса) тј. резултатима њеног рада или да бар из њихове перспективе не постоји адекватна алтернатива.</s>\n<s>„Основни циљеви и задаци Централне банке су утврђени законом сагласно Општем оквирном споразуму за мир у БиХ.</s><s>Централна банка Босне и Херцеговине одржава монетарну стабилност у складу са \"currency board\" аранжманом (1КМ : 0,51129 ЕURO), што значи да издаје домаћу валуту уз пуно покриће у слободним конвертибилним девизним средствима по фиксном курсу 1КМ : 0.51129 ЕURO.</s><s>Централна банка дефинише и контролише провођење монетарне политике Босне и Херцеговине.</s><s>Централна банка управља службеним девизним резервама оствареним издавањем домаће валуте.</s><s>35 Закључно са 31.12. 2010. учињене су шест допуна Закона о ЦББХ.</s><s>Централна банка помаже и одржава одговарајуће платне и обрачунске системе.</s><s>Такође координирање дјелатности агенција за банкарство бх. ентитета, обје су надлежне за издавање дозвола за рад и супервизију банака36.” Из претходног се могу уочити чак три занимљиве ствари.</s><s>Прво, можемо примијетити да творац ових циљева на одређен начин изједначава цјеновну стабилност са системом монетарног одбора или да пак очување монетарног одбора поставља за циљ равноправан цјеновној стабилности.</s><s>Касније ћемо показати да, иако искуство говори друкчије, теорија сугерише да монетарни одбор и цијенова стабилност не морају увијек да иду руку под руку.</s><s>Друга битна ствар коју треба примијетити је да независност Централне банке постоји само у односу на трећа лица, тј. нико без промјене Закона не може наметнути ЦББХ било који други циљ.</s><s>Међутим, дефинисање овог питања на овај начин (кроз укључивање одржавања система монетарног одбора као равноправног циља) неутралише могућност чак и руководству ЦББХ да само бира циљеве.</s><s>Тиме се значајно подиже повјерење јавности у саму Банку.</s><s>Трећа занимљива ствар је да се банци не приписује било каква одговорност за постизање било каквих других општих економских циљева као што су привредни раст, запосленост, спољнотрговинска равнотежа и слично, чак и када достизање ових циљева не би било у супротности са правилима функционисања монетарног одбора, што је на фону либералног става како монетарна политика дугорочно не може да остави никаквог ефекта на реалне варијабле већ само може да изазове инфлацију.</s>\n<s>2.1.2.</s><s>Инструменти монетарне политике које користи ЦББХ И инструменти монетарне политике су дефинисани у самом Закону мада не увијек експлицитно.</s><s>Тако се дисконтни шалтер експлицитно искључује као могући инструмент монетарне политике37 ЦББХ, баш као и операције на отвореном тржишту38.</s><s>Са друге стране Закон намјењује39 обавезним резервама улогу јединог инструмента монетарне политике ЦББХ.</s><s>Међутим, одмах овдје желимо да на кратко изађемо из анализе 36 ЦББХ, преузето са: http://www.cbbh.ba/index.php?id=13&lang=sr, датум увида: 25.10.2010. 37 Закон о ЦББХ, члан 1, став 1 и члан 67, став 1, Службени гласник БиХ 76/06. 38 Закон о ЦББХ, члан 37, анешто индиректније у члану 31, Службени гласник БиХ 76/06. 39 Закон о ЦББХ, члан 36, став г, Службени гласник БиХ 76/06. законског оквира и подсјетимо да је стварна могућност ЦББХ да користи и овај инструмент практично незнатна будући да комерцијалне банке у БиХ држе код ЦББХ два пута више средства него што су дужне по основу обавезних резерви40.</s><s>Оне ово чине због тога што немају довољно квалитетних клијената којима би одобриле кредите док са друге стране од централне банке добијају (минималну) камату на депонована средства.</s><s>Због тога повећање или смањење стопе обавезних резерви не би значајније утицало на новчану масу већ само на прерасподјелу између обавезних резерви и вишка резерви.</s><s>Посебно је занимљиво да ЦББХ није диференцирала обавезне резерве према валутној структури, док је диференцирање по рочној структуру извршено као антикризна мјера у току 2009.</s><s>Ово је штета јер би на тај начин овај инструмент добио већу употребљивост у постизању различитог третмана штедње у домаћој и страним валутама.</s><s>На тај начин би се могла подстицати штења у домаћој валути и, бар донекле, контролисати (стерилисати) утицај дотока девиза кроз банкарски систем.</s><s>Наиме, стране „мајке“ банке су пласирале значајан дио средстава у домаће „кћерке„ банке путем полагања депозита код њих.</s>\n<s>ЦББХ никада није увела ни граничне обавезне резерве као инструмент монетарне политике, мада то не би било у супротности са системом валутног одбора, као ни обавезна девизна потраживања.</s>\n<s>ЦББХ никада није размишљала ни о промјенама Закона које би јој омогућиле да размишља о потенцијалној монетаризацији слободних девизних резерви о којима смо већ говорили.</s><s>У теорији се каже како монетарне власти у систему монетарног одбора али са знатним вишком девизних резерви (које су створене као својеврсни „амортизер“ у случају кризе) имају простора да одобравају кредите и да при томе не наруше основна три принципа монетарног одбора.</s><s>Додајмо свему овоме да регулацију банкарског система у БиХ врше ентитетске агенције за банкарство у чијој надлежности је да прате адекватност капитала, укључујући и дефинисање класификације кредита и издвајања за доспјеле и ненаплативе кредите, па стичемо слику колико је ЦББХ крајем 2010. беспомоћна да значајније реагује на спољне и унутрашње шокове.</s><s>Колико су ЦББХ везане руке можда најбоље говори чињеница да је улогу значајног средства у условима притиска на девизне резерве додијелила забрани обављања трансакција у страној валути на територији БиХ41 која је практично проведена кроз ентитетске Законе о девизном пословању.</s><s>Ни овдје се наравно не ради о инструменту монетарне политике већ мјери која, додуше, може дати одређене ефекте на краћи рок тиме што приморава све секторе економије да штедњу у страној валути претварају у домаћу валуту када желе да обаве одређене трансакције унутар земље.</s>\n<s>Треба нагласити да постоје одређене разлике међу монетарним властима у систему валутног одбора које се тичу начина на који је могуће продати или купити девизе од монетарних власти.</s><s>Тако је нпр. ЦБ Естоније користила (до краја 2010. када је ова земља приступила ЕМУ), тзв. „валутни прозор“ где је било могуће успоставити директан контакт са монетарним властима.</s><s>С друге стране ЦББХ је изградила систем у којем девизе купује или продаје искључиво комерцијалним банкама, преко којих и друга правна и физичка лица могу вршити валутне конверзије.</s>\n<s>Из претходног можемо закључити да избором законодаваца у БиХ ЦББХ не посједује инструменте за вођење активне монетарне политике.</s><s>2.1.3.</s><s>Покриће новчане масе девизним резервама Иако систем монетарног одбора зацртава основни начин функционисања монетарних власти, свака Централна банка која функционише по овом принципу има одређене специфичности.</s><s>У теорији најважније разлике међу монетарним властима које функционишу по принципима монетарног одбора се тичу процента девизног покрића за монетарну пасиву и начина на који лица заинтересована за купопродају девиза ступају у контакт са монетарним властима (индиректно или директно).</s><s>Што се тиче девизног покрића за монетарну пасиву ту можемо говорити о три типа монетарних власти: а) Покриће мање од 100% какво је некада користила Аргентина се сматра квазивалутним одбором јер не задовољава три основна принципа „пунокрвног“ валутног одбора;</s>\n<s>41 Ово јој је омогућено у складу са Законом о ЦББХ (Службени гласник БиХ 76/06), члан 48, став 2, који гласи: „Централна банка или други ауторитети неће постављати ограничења на плаћања и међународне трансакције, осим ако Централна банка не одлучи да су таква ограничења потребна за извршење обавеза Босне и Херцеговине, у сладу са међународним законом.</s><s>О свим овим питањима Управно вијеће трба донијети једногласну одлуку.“</s>\n<s>Девизне резерве и монетарна пасива ЦББХ б) Покриће равно 100% је неоспорни валутни одбор, али је оваква ситуација ријетка у пракси, између осталог и зато што све централне банке желе да имају одређене резерве као покриће за ризике повезане са инвестирањем девизних резерви; в) Банке са покрићем већим од 100% монетарне пасиве.</s><s>У овом случају централне банке имају потпуно покриће за монетарну пасиву, ризике повезане са инвестирањем девизних резерви и одређен вишак.</s><s>Ово посљедње је најчешћа категорија и у њу спада и ЦББХ са Законским захтјевом за 105% покриће42 што се може видјети из табеле бр. 6.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 2-2011, табеле бр. 10 и 33, Сарајево, 2011.</s><s>Из претходне табеле се види да ЦББХ има преко 100% девизног покрића монетарне пасиве, тј, условно говорећи, вишак девизних резерви (назван нето слободне девизне резерве).</s><s>Међутим треба имати на уму да поред 100% покрића за монетарну пасиву (што захтијева валутни одбор), свака банка мора имати и дио средстава која служе за покривање потенцијалних губитака које централна банка евентуално направи при управљању девизним резервама (такви губитке је ЦББХ убиљежила у 2010. и 2011).</s><s>У том смислу покриће преко 100% је неопходно како тај евентуални губитак не би довео у питање принципе валутног одбора.</s>\n<s>42 Члан 27 став а, Закона о ЦББХ, Службени гласник БиХ, 76/06. 43 Нето девизне резерве предствљају разлику између бруто девизних резерви и обавеза према нерезидентима.</s><s>44 Монетарну пасиву ЦББХ чине новац изван монетарних власти и депозити резидената код монетарних власти.</s>\n<s>Начин на који ЦББХ ствара ове резерве за евентуалне губитке је једноставан.</s><s>Он настаје издвајањем из прихода које остварује упрваљајући девизним резервама земље.</s><s>Годишњи приход који је ЦББХ остваривала по тој основи износио је прије избијања свјетске економске кризе преко 200 милиона КМ.</s><s>Од избијања свјетске економске кризе пао је на око 100 милиона КМ годишње, а захваљујући паду пасивних каматних стопа код институција код којих је ЦББХ до сада чувала девизне резерве.</s><s>Из тих средстава је издржавано особље банке (у задњих пар година око 35 милиона КМ годишње), исплаћиване су минималне камате на депозите комерцијалних банака код ЦББХ, дио средстава је пребациван трезору45 БиХ док је дио добити задржаван да би појача капитал банке.</s><s>Тај задржани дио заправо није тако мали јер је довео до стварања слободних девизних резерви које су на свом врхунцу (2008. године) износиле 567,3 милиона КМ.</s><s>Захваљујући томе је и капитал ЦББХ досегао 50046 милиона КМ.</s><s>2.1.4.</s><s>Персонална независност</s>\n<s>Велики дио Закона је посвећен управо обезбјеђивању персоналне независности ЦББХ.</s><s>Она се штити уопштеним одредбама као што је; „Самосталност Централне банке биће поштована и нико не може бесправно тражити да се утиче на било којег члана тијела Централне банке које доноси одлуке у извршавању његових дужности према Централној банци нити да се мијеша у дјелатност Централне банке47“, али и врло конкретним одредбама као што су оне које се односе на избор, разрјешење, изузеће од одговорности и сукоб интереса у Банци.</s><s>Тако чланове Управног вијећа ЦББХ (које је највише управно тијело ЦББХ) и Гувернера бира Предсједништво БиХ као највиши државни орган и то на период од шест година48 што је дуже од једног изборног циклуса.</s><s>Такође је прецизирано да чланови Управног вијећа не могу бити смјењени49 осим у четири тачно дефинисана случаја и да 45 Овај износ се значајно мијењао током времена.</s><s>Највеће пребацивање средстава Трезору се одиграло 2008. године када им је ЦББХ пребацила 119,7 милиона КМ (извор: Годишњи извјештај ЦББХ за 2008, Сарајево, 46 ЦББХ, Билтен 4-2010, табела бр. 10, Сарајево, 2011. 47 Закон о ЦББХ, члан 3, Службени гласник БиХ 76/06. 48 Закон о ЦББХ, члан 8, став 4, Службени гласник БиХ 76/06. 49 Закон о ЦББХ, члан 11, Службени гласник БиХ 76/06. посједују имунитет који може да уклони само Парламентарна скупштина БиХ.</s><s>Персонална независност се појачава и члановима 21. и 23. којима се управи и особљу ЦББХ забрањује да обављају неко друго запослење или примају кредит од било кога другог осим од Централне банке.</s>\n<s>2.1.5.</s><s>Искуства са монетарним одбором у БиХ у протеклих тринаест година (у У овом дијелу ћемо да изложимо искуства резидената са монетарним системом БиХ од увођења валутног одбора.</s><s>Ова анализа ће добити посебну тежину након што упоредимо искуства у све три земље.</s><s>Ипак, није једноставно говорити о резултатима било ког монетарног система, будући да је неопходно обухватити и оно што је очито и остварено због чега доминантно обликује субјективни утисак јавности о монетарном систему, али и све оне друге трендове и посљедице које уочава само стручна анализа која има у виду дужу временску перспективу или чак укључује и неостварене али присутне шансе и пријетње.</s><s>Осим тога, на неке варијабле монетарна кретања имају само дјелимичан или индиректан утицај па је доношење закључака на основу њиховог посматрања само дјелимично утемељено.</s>\n<s>Да би наша анализа била што објективнија опредијелили смо се за широк дијапазон критеријума који ће нам дати темељну слику резултата примјењених монетарних система.</s>\n<s>4.) Утицај монетарног система на фискалну дисциплину 5.) Утицај изабраног режима девизног курса на финансијску стабилност у земљи 6.) Подложност шпекулативим ударима</s>\n<s>Наравно, имамо на уму да између већег броја ових критеријума постоје блиске међусобне везе због чега им је резултате тешко „хируршки“ одвојити.</s><s>2.1.5.1.</s><s>Цјеновна стабилност и стабилност девизног курса Монетарни одбор ужива широку подршку у БиХ, углавном, због тога што је у кратком року показао способност стварања и оджавања цјеновне стабилности и стабилности девизног курса.</s><s>Иако се ради о два одвојена ефекта, њих јавност у БиХ посматра заједно будући да је моментално по увођењу овог система (што је укључивало фиксирање девизног курса) дошло до стабилизације цијена и тај период траје до данас.</s><s>Конкретни подаци о кретању стопе инфлације су дати у табели бр. 7. Стопа инфлације у БиХ у периоду 2000 – 2010. године Просј.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, табела бр. 5, Сарајево, 2011.</s><s>Просјечна стопа инфлације од 2.7% годишње у протеклој деценији сврстава БиХ у групу привилегованих земаља са високом цјеновном стабилношћу и говори врло похвално о монетарном систему БиХ.</s>\n<s>Што се тиче стабилности девизног курса нећемо дати посебну табелу будући да смо још у табели бр. 2. показали да је он од 1998. непромјењив спрам евра, што је једна од основних карактеристика оваквог монетарног одбора.</s><s>2.1.5.2.</s><s>Кретање реалног девизног курса Као што смо у уводном дијелу показали теорија сугерише да је битно кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса, док је кретање било ког билатералног реалног девизног курса од мање50 важности.</s><s>Ми ћемо овдје приказати 50Ипак треба примијетити да ако једној земљи нека валутна област представља доминантног трговинског партнера (као што БиХ, Србији и Хрватској домимантног партнера представљају земље ЕМУ и земље које су своје валуте везале за евро, онда и такав билатерални реални курс може бити од велике важности. кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса (табела бр. 8).</s><s>Одмах на почетку је битно примијетити да ниска просјечна стопа инфлације у земљи у посматраном периоду, сугерише да акумулирана разлика у инфлацијама између БиХ и главних трговинских партнера не би требала бити изражена.</s><s>Штавише да би за БиХ реалније било да је дошло до депресијације реалног девизног курса.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, табела бр. 50, Сарајево, 2011.</s><s>Претходна табела потврђује оваква очекивања будући да се из ње види да је мултилатерални (ефективни) реални девизни курс од тренутка када је ЦББХ почела да га израчунава и објављује био врло стабилан.</s><s>2.1.5.3.</s><s>Утицај монетарног система на фискалну дисциплину Систем монетарног одбора је, у оквиру својих могућности, максимално извео државу на чистац када се ради о буџетском дефициту и начину његовог финансирања.</s><s>Тако држава нема могућност добијања кредита од централне банке, па нема ни могућност да финансира буџетски дефицит из примарне емисије.</s><s>Поред тога немогућност да државне ХоВ послуже другим субјектима као колатерал за добијање кредита је онемогући чак и индиректно финансирање буџетског дефицита.</s><s>Тако је држави практично ускраћена могућност наплате прикривеног „инфлаторног“ пореза.</s><s>Умјесто тога држава је приморана 51 Ради се о истих 20 земаља које смо навели у фусноти бр. 4 приликом објашњења значења НЕЕР-а 20 да евентуалне буџетске дефиците покрива задуживањем по комерцијалним условима.</s><s>С обзиром на релативно низак кредитни рејтинг БиХ ово представаља озбиљно фискално ограничење.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 2-2011, табела бр. 40, Сарајево, 2011.</s><s>Као што се види буџетски суфицит/дефицит власти у БиХ постоји, али ниједну КМ власти БиХ не дугују ЦББХ, а и у вријеме када је земља биљежила буџетски суфицит спољни дуг земље се смањивао.</s><s>Разлоге за промјену из суфицита у дефицит општег сектора Владе БиХ од 2008. године ћемо посебно обрадити у трећем дијелу овог рада.</s><s>2.1.5.4.</s><s>Утицај изабраног режима девизног курса на финансијску стабилност у земљи</s>\n<s>Наиме, приватизација банкарског сектора БиХ изведена је на начин да се исти по њеном окончању нашао у доминантно страном власништву што је поред позитивних ефеката створило и одређене околности које би се могле негативно одразити на 52 Период посматрања почиње од 2003. године јер је ЦББХ тек од ове године почела да публикује овај податак.</s>\n<s>53 У Владине финансије, према методологији ЦББХ кориштеној у табели бр. 40, Билтена 2-2011, спадају буџети институција БиХ, ентитета (Републике Спске и ФБиХ) и дистрикта Брчко. финансијску стабилност земље и њен дугорочан развој поготово ако се период економске нестабилности настави.</s>\n<s>Конкретније, нека54 истраживања показују да су банке у власништву државе склоније да се понашају контрациклично (повећавајући понуду кредита у периодима кризе, а ограничавајући раст недепозитних извора у периодима просперитета), док се банке у приватном власништву понашају проциклично.</s><s>Осим тога различита емпиријска истраживања показују да постоји разлика у понашању приватних банака у зависности да ли је ради о домаћем или страном власништву на начин да се банке у страном власништву лакше одлучују за смањење понуде кредите или чак повлачење капитала из земаља са дуготрајним економским проблемима55.</s>\n<s>Тако су и у случају БиХ банке у страном власништву биле носиоци брзе кредитне експанзије у периоду релативног просперитета, али нису нашле за сходно (или им није било довољно економски исплативо) да испрате исту подстицањем домаће штедње.</s><s>Умјесто тога, оне су се значајно ослониле на недепозитне изворе средстава углавном у облику задуживања у иностранству.</s><s>То им је наметнуло обавезу да усагласе валутну структуру активе и пасиве, што су оне и учиниле индексирањем кредита − чиме су валутни ризик пребациле на грађане и привреду.</s><s>Тако је крајем 2010. године, у Републици Српској 89%56 укупне активе валутно осјетљиво (углавном путем индексације обавеза клијената на девизни курс, а мањим дијелом директним одобравањем кредита и других банкарских пласмана у страној валути).</s><s>Захваљујући томе што су обавезе мање од активе, док капитал није било могуће индексирати, укупна отворена дуга девизна позиција је 54 Bertay, А., Demirgüç-Kunt, А., Huizinga, H., „Bank Ownership and Credit over the Business Cycle: Is Lending by State Banks Less Procyclical?” The World bank, WBS 6110, Washington D.C, 2012, стр. 15. (преузето са: worldbank.org/</s>\n<s>55 Cull, R., Martínez Pería, M., „Bank Ownership and Lending Patterns during the 2008–2009 Financial Crisis Evidence from Latin America and Eastern Europe“, The World bank, WBS 6195, Washington D.C, 2012, стр. 19. (преузето са: http://elibrary.worldbank.org/content/workingpaper/ 10.1596/1813-9450-6195, датум приступа: 56 Агенција за банкарсво Републике Српске, Извјештај о стању у банкарско систему Републике Српске за 1357%, што се чини значајним али је испод законског максимума од 30%.</s><s>Међутим, захваљујући фиксном девизном курсу валутни ризик у БиХ се није остварио.</s><s>Осим тога, битно је нагласити да различита истраживања58 показују да већа стабилност девизног курса (као и виши степен финансијске интеграције) позитивно утичу на стабилизацију прекограничних банкарских позајмица између мајки–банака из развијених земаља Европе и банака–кћери из мање развијених земаља ЈИ Европе.</s><s>То у одређеној мјери говори у прилог систему валутног одбора и начину на који је изведена реформа банкарског сектора у БиХ.</s>\n<s>Међутим, подаци који не говоре у прилог одржавању стабилности финансијског система су пораст проблематичних кредита и пад профитабилности банкарског сектора БиХ у периоду 2008- 2010.</s><s>Тако је проценат проблематичних кредита порастао са 3,159% Међутим, ови подаци се не могу директно довести у везу са кретањем девизног курса који је остао стабилан.</s>\n<s>2.1.5.5.</s><s>Подложност шпекулативним ударима ЦББХ је успјела да задржи непромијењен номинални девизни курс у реално тешким околностима крајем 2008.</s><s>Додуше, ово је пошло за руком свим европским земљама (односно њиховим монетарним властима) које функционишу по принципу валутног одбора (Естонији, Литванији, Бугарској).</s><s>То се може објаснити и инхерентним декужирањем шпекулативних удара од стране валутног одбора, што је још једна предност овог система.</s>\n<s>Зашто систем монетарног одбора није подложан шпекулацијама, иако се зна да су фиксни режими девизног курса плодно тло за њих?</s><s>Прије свега систем монетарног одбора 58 Herrmann, S., Mihaljek, D., „The determinants of cross-border bank flows to emerging markets: New empirical evidence on the spread of financial crises”, BOFIT Discussion Papers 3/2011, Helsinki, 2011, стр. 31. (преузето са: www.bis.org/ publ/work315.htm, датум приступа: 23. 5. 2012. године).</s><s>59 Cocozza, E., Colabella, A., Spadafora, F., “The Impact of the Global Crisis on South-Eastern Europe”, IMF, WP Washington</s>\n<s>external/ pubs/ft/wp/2011/wp11300.pdf, датум приступа: 15.7.2012. године). има девизне резерве на нивоу 100% и више монетарне пасиве и ова институција гарантује само за тај новац.</s><s>Монетарне власти немају обавезу да интервенишу на девизном тржишту како би одржале курс (за разлику од класичног фиксног курса) тако да се не упуштају у „надмудривање“ да ли су девизне резерве довољне.</s><s>То шпекуланте ограничава на калкулисање да ли је социјални притисак одржавања система монетарног одбора превисок, док је са практичне стране јасно да је девизни курс фиксан све док постоји и једна јединица домаће валуте у промету.</s><s>Шпекулације су у БиХ још теже изводљиве, због тога што није изграђено тржиште финансијских деривата, па шпекуланти не могу да користе сложене механизме шпекулативних удара, већ морају „ићи пешке“.</s><s>Тако би шпекуланти, ако би жељели да изврше притисак на спољну вриједност КМ морали бити у стању да у самој земљи прибаве довољне количине домаће валуте коју би онда мијењали за девизе које би износили из земље до нивоа када би пад новчане масе изазвао дубоку економску кризу.</s><s>Овакве шпекулације у БиХ у протеклом периоду нису забиљежене.</s><s>2.1.5.6.</s><s>Кретање штедње</s>\n<s>Посљедица монетарне стабилности је и раст повјерења јавности у монетарне власти које је дуго било на ниском нивоу као посљедица лоших искустава из претходног периода.</s><s>Тиме су створени повољни услови за све даље реформе, што се посебно показало приликом реформи финансијског сектора, где је поред приватизације банака, монетарна стабилност пресудно утицала на повратак традицији штедње која је била практично прекинута када су штедишама из доба СФРЈ одузета њихова права.</s><s>О повратку повјерења у домаћи банкарски систем и посебно у домаћу валуту говори табела бр. 10.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, табела бр. 20, Сарајево, 2011.</s><s>Као што се види од увођења система монетарног одбора у БиХ штедња је порасла преко 10 пута.</s><s>Штедња у домаћој валути је расла и брже, али тај податак ипак није довољно поуздан будући да је прелазак на КМ са других валута које су кориштене у БиХ био постепен и свакако није завршен те 1997. године.</s><s>Горе изнијети подаци, само прерачунати у релативне величине како би се јасније видио раст повјерења у монетарне власти (кроз валутну структуру штедње) су дати у табели бр. 11.</s><s>Валутна структура штедње у БиХ (као % укупне штедње) Година:</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4- 2010, табела бр. 20, Сарајево, 2011.</s><s>Ипак, укупни обим штедње је и даље далеко испод очекиваног нивоа што је посљедица других фактора (прије свега ниског животног стандарда), који, за разлику од монетарне стабилности и приватизације банкарског сектора, нису ишли на руку бржем расту штедње.</s><s>2.1.5.7.</s><s>Капитализованост банкарског сектора Изабрани оквир монетарне политике БиХ (валутни одбор) оставио је трага и у овој области.</s><s>Тако је посљедица чињенице да ЦББХ не може давати кредите банкама утицала на то да се од банкарског система очекују нешто више стопе адекватности капитала.</s><s>То се показало нарочито битним у вријеме кризе, будући да се губици по основу ненаплативих кредита покривају из резерви за губитке које су дио властитог капитала банака.</s><s>Солидну капитализованост банака у БиХ можемо видјети из наредне двије61 табеле.</s><s>Адекватност капитала банака са сједиштем у Републици Српској приказана је у Адекватност капитала банака у Републици Српској 31.12.2010</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података АБРС-а из Извештаја о стању у банкарском систему Републике Српске на 31.12.2010, Бања Лука, март 2011, стр. 35.</s><s>Адекватност капитала банака са сједиштем у ФБиХ приказана је у табели бр. 13.</s>\n<s>61 Надлежност за праћење адекватности капитала банака у БиХ је подјељена по територијалном принципу између двије банкарске агенције (Агенције за банкарство Републике Српске и Федералне банкарске агенције), због чега су и ови подаци приказани у одвојеним табелама.</s><s>62 Израчуната као омјер властитог капитала банака спрам ризиком пондерисане активе у складу са Безелским споразумом I о минималној капитализованости банака.</s><s>63 У току 2010.</s><s>АБРС је измјенила методологију извјештавања тј. ускладила је са Међународним рачуноводственим стандардима (МРС).</s><s>Уз ову новију методологију коефицијент адекватности капитала је пао на 16,19%, али смо ми ради упоредивости података у табелу унијели коефицијент по старој методологији извјештавања</s>\n<s>За тумачење података треба знати да је у БиХ на снази споразум Базел I који захтијева од банака у ЗУТ 12% покриће у властитом капиталу за ризиком пондерисану активу.</s><s>Као што се види, стопа адекватности капитала банака у БиХ је за око 25% већа од законског минимума.</s>\n<s>Основна мана коју теорија приписује монетарном одбору је вођење пасивне монетарне политике која не одговара потребама домаће привреде65.</s><s>Наиме, у овом систему новчана маса (бар када се ради о нижим новчаним агрегатима) доминантно зависи од кретања девизних резерви.</s><s>Ово је случај и у БиХ која је, како је то објаснио проф. др Рајко Томаш,: „Избором валутног одбора и евра као резервне валуте одбацила вођење монетарне политике и препустила то, прије свега, Дојч банци, а онда и Европској централној банци66“.</s>\n<s>Посљедица овог поступка је да, усљед различите динамике привредних циклуса67 у ЕУ и БиХ и чињенице да ЦББХ не води ни политику девизног курса ни политику стерилизације68, долази до цикличних смјена кризе девизног курса и кризе девизних резерви у интервалима од свега неколико мјесеци69.</s><s>Ово доводи до нестабилних услова за пословање због чега је БиХ постала жртва „кризе валутне заразе70“.</s><s>Из свега претходног јасно се види да систем монетарног одбора игнорише постулате класичне монетарне политике какву је препоручивао један од најзначајнијих монетарних економиста XX вијека Милтон Фридман.</s><s>Подсетимо се, Фридман је сугерисао да се здрава монетарна политика заснива на стабилном расту новчане масе у току дужег 65 Јовановић-Гавриловић, П., „Међународне пословне финансије“, Економски факултет Београд.</s><s>Београд, 66 Тomaš, R., „Limited Possibilities of Adopting the Economy of Bosnia and Herzegovina to the External Pressures the</s>\n<s>(преузето http://www.actaeconomica.efbl.org/broj17/e-ActaEconomica-broj17-RTomas.pdf, датум приступа: 27.6.2012. временског периода, док се та стабилна стопа раста израчунава на основу свега неколико битних макроекономских варијабли (Friedman's k-percent rule)71.</s><s>Ипак, док је Фридман овакву политику препоручивао већим и развијенијим земљама како би избјегле проблеме инфлације и неликвидности, сама чињеница да земље које су прихватиле валутни одбор воде пасивну монетарну политику сугерише потенцијално постојање једног од два проблема: 1. Инфлације у случају да прилив девиза надмашује потребе земље за новцем, 2. Неликвидности у случају да долази до брзог пада девизних резерви уз одржавање привредне активности на дотадашњем нивоу.</s><s>Како бисмо проверили да ли се овај проблем материјализовао у БиХ у протеклом периоду саставили смо табелу бр. 14. у којој смо представити кретање девизних резерви, РБДП-а и инфлације.</s>\n<s>WSJ%20Whitehouse%20Article.pdf, датум приступа: 7. 6. 2011. године).</s><s>72 Серија података почиње од 1999. године јер је те године, условно речено, дошло до довршавања увођења КМ у платни систем БиХ будући да је до те године Република Српска користила србијански динар као средство плаћања.</s><s>Тада су и девизне резерве Народне банке Републике Српске пренесене на ЦББХ због чега је дошло до брзог раста истих.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2003, табела бр. 2, Сарајево, 2004. и Билтена 4Из претходне табеле је тешко извући недвосмислене закључке.</s><s>Очито је период, 1999 – 2007. (осим 2002. године) карактерисао много бржи раст девизних резерви од раста РБДП-а, док је у 2008-2010. дошло до кумулативног пада девизних резерви, а раста РБДПа.</s><s>Ипак, низак ниво инфлације у првом периоду (који можемо видјети у трећој колони) демантује постојање проблема који би се бар (теоретски) могао очекивати, док дефлација само у једној години (2009.) демантује дубљи проблем неликвидности.</s><s>Објашњење за прву појаву (недостатак инфлације) се може наћи у запажању БИС-а како отварањем земље трговински дефицит постаје канал који неутралише утицај раста новчане масе на цијене у земљи73.</s><s>С друге стране разлика у расту РБДП-а и пада девизних резерви је тако мала, а период посматрања тако кратак, да није било за очекивати дубље проблеме неликвидности узроковане падом девизних резерви.</s>\n<s>Ипак, да не бисмо преко проблема потенцијалне неликвидности тек тако прешли, кроз табелу бр. 15. дајемо кретање неких показатеља за БиХ за које теорија сугерише да би требали да показују евентуално присуство неликвидности: Показатељи (не)ликвидности у БиХ</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података АСБХ из Мjесечних извештаји за децембар 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010, Сарајево, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, те података ЦББХ из Билтен 4-2010, табела бр. 8, Сарајево, Из табеле се може видјети да је стварно дошло до пада ужих новчаних агрегата у 2008. и 2009. и раста незапослености од 2008. на овамо, што би требале бити одлике и посљедице раста неликвидности у земљи.</s><s>Међутим, кретање каматних стопа и надница демантује претходни закључак како је ово посљедица неликвидности.</s><s>Тако је кретање каматних стопа било доста промјењиво.</s><s>У 2008. и 2009. су порасле, али не драматично, каматне стопе пословним субјектима (што одражава велики пораст ненаплативих кредита овом сектору, прије него неликвидност банака које имају вишак резерви врло близу нивоу обавезних резерви), док су се каматне стопе сектору становништва кретале и на горе и на доље.</s><s>Када се ова кретања сумирају долази се до слике према којој су каматне стопе становништву у 2010. за нешто мање од 1% ниже него 2007, док су привреди за нешто мање од 1% више него 2007.</s><s>Да је раст каматних стопа посљедица опште неликвидности он би погодио све секторе економије, а не само поједине.</s><s>Због тога сматрамо да горњи подаци показују како није дошло до монетарно изазване неликвидности већ да за формирање ланаца неликвидности треба тражити друге узроке у финансијској, реалној, па и правној сфери.</s>\n<s>2.1.5.9.</s><s>Искуства са кризом 2008 - 2010. године Претходно смо разматрали проблем неликвидности који се потенцијално могао јавити у БиХ.</s><s>Међутим, у сврху поређења перформанси монетарних система три земље, жељели смо да размотримо шири круг привредних показатеља како бисмо повезали економске ефекте у земљама са различитим режимима девизног курса.</s><s>Теорија сугерише да би у периодима кризе валутни одбор због своје ригидности (немогућности значајније стерилизације, о чему смо већ говорили али и немогућности било какве депресијације), могао имати теже посљедице по привреду БиХ од друга два система који имају одређене „вентиле“.</s><s>Да бисмо одговорили да ли је то тачно, питање посљедица подијелићемо у два под-питања: 1. шта су монетарне власти БиХ предузеле да умање посљедице кризе, 2. како су се кретали неки од основних макроекономских агрегата, што ће нам касније, кроз поређење са друге двије земље, показати и да ли је БиХ заиста била „погођена“ ригидношћу њеног монетарног система.</s>\n<s>Потези које је ЦББХ предузела да помогне стабилност финансијског система су сљедећи.</s><s>Прво − крајем 2008. године смањила је стопу обавезних резерви са 18% на 14%, да би затим диференцирала стопу обавезних резерви по року доспјећа обавеза, након чега је за дугорочне обавеза смањила стопу са 14% на 10%.</s><s>Друго − учествовала је у стварању „Бечке иницијативе“ којом су се мајке банке обавезале да неће смањивати своју изложеност ка банкама кћерима у БиХ.</s><s>ЦББХ, за разлику од већине централних банака се није обавезала на нарочите уступке (осим већ поменутог смањења стопе обавезних резерви), јер јој то систем валутног одбора није дозвољавао.</s><s>Ипак, треба знати да је Бечка иницијатива настала уз асистенцију ММФ-а и да постоји за све земље у региону.</s><s>А сада ћемо видјети како су се кретали основни макроекономски агрегати у периоду 2008-2010. године (табела бр. 16.), што ће добити на значају када их упоредимо са кретањима у друге двије земље у завршном дијелу рада.</s><s>Кретање основних макроекономских агрегата БиХ 2008-2010. године Кретање кредита (ланчани индекс)</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 2-2011, табела бр. 3, Сарајево, 2011.</s><s>Као што се може видјети, долазак свјетске кризе крајем 2008. на ове просторе довео је до пада РБДП-а, броја запослених и кредитних пласмана у БиХ у 2009.</s><s>То је очекивано оборило инфлацију, док је раст индустријске производње у Републици Српској посљедица приватизације Нафтне индустрије након чега су нови власници покренули производњу у дотад неискориштеним, а за БиХ значајним капацитетима.</s><s>За 2010. би се могло рећи да је година благог привредног опоравка с тим да је незапосленост наставила расти.</s><s>2.1.6.</s><s>Претходна искуства са монетарним властима у БиХ Више свјетла на успјех монетарног система БиХ базираног на валутном одбору баца поређење са искуством које је му је претходило.</s><s>Наиме, Босна и Херцеговина, у модерној историји, све до распада СФРЈ није била независна држава због чега није имала ни властиту валуту па ни властити монетарни систем.</s><s>Због тога искуства становништва БиХ са „домаћом“ валутом се вежу за валуте Отоманског царства, затим Аустро-Угарског царства и краљевства, те за искустава из доба Краљевине Југославије и ФНР Југолавије.</s><s>Ипак, у сјећању грађана БиХ најдубље и најтрауматичније искуство се веже за период од првих вишестраначких избора у СФРЈ (1990. година) до увођења КМ и валутног одбора.</s><s>То је период галопирајуће инфлације некад заједничког динара, а затим период грађанског рата у којем је БиХ фактички била подијељена на три валутна подручија између који није било званичне монетарне сарадње: босанског динара, југословенског динара и хрватске куне.</s><s>О нестабилности сва три валутна подручја говори и то да је у сваком од њих дошло до значајне валутне супституције у њемачку марку, што опет не чуди знајући околности у којима се све то дешавало.</s>\n<s>Да бисмо само укратко дали представу о каквим искуствима резидената БиХ се ради у периоду прије увођења валутног одбора дали смо табелу бр. 17. која нам говори о цјеновној стабилности као основном критеријуму на основу кога се оцјењује успјешност сваког монетарног система:</s>\n<s>преузето specijalne_teme_istrazivanja/STI01_07_I%20tema.pdf, (датум увида: 15.3.2011), те података Народне банке Србије из Статистичког билтена за јануар 2005, табела бр. 26, Београд, 2005. и података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табела Х9, Загреб 2005.</s><s>Дакле, све до 1994. године може се искључиво говорити о великој цјеновној нестабилности у свим дјеловима БиХ (додуше донекле различитог интезитета).</s><s>Ипак, након монетарних реформи у тадашњој СР Југославији из 1994, долази до прелијевања те стабилности и у Републику Српску која је тада користила југословенски динар.</s><s>Нажалост овај период није дуго трајао, јер се висока инфлација враћа већ 1995, али је бар период хипер-инфлација окончан.</s><s>Дијелови БиХ у којима су кориштени босански динар и хрватска куна од 1995. улазе у период трајне монетарне стабилности.</s><s>Ако бисмо требали да сумирамо садашњи институционални оквир ЦББХ могли бисмо рећи да се ради о институцији истински посвећеној искључиво једном циљу (монетарној стабилности) персонално и финансијски 74 независној, која је успјела значајно вратити повјерење у монетарне власти ове земље.</s>\n<s>„Ако Централна банка оствари чисти профит у било којој години, чисти профит распоређује Управно вијеће примјењујући сљедећи редослијед приоритета: а. дио чистог профита издваја на рачун генералне резерве Централне банке, тако да износ почетног капитала и генералне резерве буде еквивалентан износу од пет процената укупог износа новчане пасиве (како је дефинисано чланом 31.</s><s>Закона) приказане на рачунима Централне банке за крај те финансијске године;</s>\n<s>преузето б. остатак чистог профита распоређује се тако да 40 процената Управно вијеће распоређује својом одлуком за повећање капитала и резерве за генералне резерве Централне банке, а 60 процената Централна банка уплаћује на рачун институције задужене за Буџет Босне и Херцеговине, у периоду од четири мјесеца након завршетка буџетске године.“, Службени гласник БиХ бр. 76/06. 2.2.</s><s>Институционални оквир Народне банке Србије Поред неколико битних монетарних реформи у правцу усвајања модерних принципа функционисања централне банке власти у Србији никада нису направиле тако драматичан рез са прошлошћу као што су то учиниле власти Босне и Херцеговине увођењем валутног одбора.</s><s>Због тога су и принципи функционисања монетарних власти и искуства резидената Србије значајно различита у односу на сусједне земље.</s><s>Да бисмо ово показали прво ћемо прeдставити основне интенције Закона о Народној банци Србије (у даљем тексту Закон), Статута Народне банке Србије (у даљем тексту Статут) у њиховом актуелном издању са краја 2010. године како бисмо видјели правни уквир у којем НБС дјелује, те представили искуства грађана и привреде Србије са монетарним системом у периоду 2001 – 2010.</s>\n<s>Терцијални (не доводећи у питање претходна два): подршка економској политици Владе Републике Србије.</s><s>За циљеве који су постављени пред НБС се може рећи да су прешироки и контрадикторни при достизању.</s><s>Превелика ширина постављених циљева се огледа у томе што је сљедећи циљ стабилности финансијског система Народна банка постала и регулаторно тијело за све банке, лизинг куће и осигуравајуће куће које дјелују на подручју Републике Србије.</s><s>Иако је могуће дати различита објашњења и наводити примјере централних банака резвијених земаља које такође имају ове функције, остаје чињеница да је са овим функцијама НБС је престала да буде чисто монетарна институција.</s><s>Тиме јој је дата могућност да чак и ако не постигне свој основни циљ (цјеновну стабилност), а оствари одређене резултате на пољу адекватности капитала и слично, користи ове споредне циљеве као својеврсно покриће за лоше резултате у области која би јој и по природи и по закону морала бити основна.</s><s>Проблем контрадикторности циљева се веже за два питања: да ли је могуће истовремено постићи и цјеновну стабилност и стабилност финансијског система, односно да ли је могуће постићи и цјеновну стабилност и подржавати економску политику Владе Србије.</s>\n<s>Прва контрадикторност се веже за теорију немогућег тројства која каже како ово није могуће.</s><s>Наиме, Србија је либерализивала токове капитала са иностранством чиме се одрекла или аутономне монетарне политике или контроле девизног курса.</s><s>Међутим, како девизни курс има потенцијално значајан утицај на стабилност финансијског система (о чему ћемо такође више говорити касније) НБС покушава да спријечи претјеране флуктуације истог.</s><s>Друга контрадикторност се своди на питање да ли НБС може да утиче на Владу при доношењу економске политике на начин да економска политика не захтијева одрицање од циља цјеновне стабилности.</s><s>Одговор на ово питање даје члан 72 Закона о НБС који каже да Влада, односно министарства, достављају НБС нацрте закона ради добијања мишљења.</s><s>Овај члан даље не прецизира, али очито да та мишљења нису обавезујућа због чега су и први и трећи циљ често контрадикторни.</s><s>Из претходног извлачимо закључак како НБС нема потпуну независност циља (који би тебала бити цјеновна стабилност) будући да увијек мора бар дијелом размишљати и о стабилности финансијског система и што је много горе, о жељама законодавне и извршне власти.</s><s>2.2.2.</s><s>Инструменти монетарне политике које користи НБС Да је творац Закона о НБС једноставно написао да ова институција може да користи све инструменте и мјере монетарне политике које нађе за сходно, његова намјера би била јаснија.</s><s>Умјесто тога он се одлучио за набрајање у коме се наводе практично сви инструменти и мјере монетарне политике, да би у завршном ставу чак експлицитно дао за право да НБС утврди и друге инструменте и мјере који нису претходно наведени у Закону.</s><s>Из овога се може извући закључак да Народна банка бар формално има потпуну независност у одабиру инструмен(а)та за вођење монетарне политике.</s><s>2.2.3.</s><s>Девизне резерве</s>\n<s>Земље које се одлуче за у потпуности флуктуабилан девизни курс, бар теоретски, не морају да посједују девизне резерве којим би интервенисале на девизном тржишту.</s><s>Међутим, у пракси је ситуација доста друкчија.</s><s>Посједовање значајних девизних резерви помаже рејтингу земље у изградњи перцепције о сигурној дестинацији за улагања тако да већина иностраних кредитора тражи информацију о односу девизних резерви и спољног дуга (посебно краткорочног), девизних резерви и нижих новчаних агрегата и односу увоза и девизних резерви.</s><s>Када се ради о девизном покрићу нижих новчаних агрегата, оно је за посматрани период приказано у табели бр. 18.</s><s>Покривеност примарног новца и готовог новца у оптицају девизним резервама</s>\n<s>Из табеле се види да је покривеност примарног новца током посматраног периода износила изнад 1,3 (130%), просјечно 177 %, док је на крају посматраног период нарасла на близу 200%.</s><s>Покривеност готовине у оптицају девизним резервама износила је најмање 300%, просјечно 770% при чему на крају посматраног период расте на преко Ови релативно високи омјери се могу објаснити са два фактора; 1. Девизни курс није у потпуности препуштен односу понуде и тражње због чега НБС требају девизне резерве да интервенише на тржишту чији је обим трговања у 2010. години износио преко 59 милијарди евра75, 2. Србија има висок трговински дефицит због чега јој је неопходно да посједује високе девизне резерве како би у случају краткотрајног прекида прилива девиза економија могла наставити нормално да функционише.</s><s>2.2.4.</s><s>Персонална независност</s>\n<s>Насупрот помало нејасном циљу и одрјешеним рукама Народној банци за кориштење било ког инструмента монетарне политике, творац закона је очито имао снажну жељу да НБС учини персонално независном институцијом.</s><s>Тако се питањем персоналне независности баве чланови 2, 19, 22, 26, 28 и 86а. Већ у члану бр. 2. став 2 каже се како чланови НБС: „у обављању својих функција не примају нити траже упутства од државних органа и организација, као ни од других лица.</s><s>Државни органи и организације, као ни друга лица, не могу угрожавати самосталност и независност Народне банке Србије, нити могу вршити утицај на Народну банку Србије, органе Народне банке Србије и чланове ових органа у обављању њихових функција.“</s>\n<s>Међутим од ове декларативне независности много су битнији чланови 19, 22, 26 и 28 у којим се дефинише начин избора и разрјешења највиших службеника Народне банке.</s><s>Тако члан 19 дефинише да гувернера бира Народна скупштина на приједлог предсједника Републике Србије чиме се кроз подјелу права на именовање између предсједника Републике и Народне скупштине покушава подићи независност гувернера.</s><s>Осим тога у истом члану се дефинише мандат гувернера од шест година што је дуже од мандата предсједника76 или посланика у Народној скупштини, а што је опет у складу са препорукама ЕМИ тј ЕСЦБ-а.</s>\n<s>Члан 22 дефинише избор Савјета гувернера на начин да је ова одлука у потпуности препуштена Народној скупштини.</s><s>Тиме се ствара равнотежа између Народне скупштине и 75 НБС, Статистички билтен за април 2011, табела бр. 19, Београд, 2011. 76 Устав Републике Србије, члан 116, Службени галсник Републике Србије бр. 83/06. предсједника Републике будући да је гувернер уједно и предсједник Избршног одбора У члановима 26 и 28 се на доста рестриктиван начин дефинишу услови за смјену гувернера Народна банке Србије сводећи их на истек мандата, вољу гувернера и разрјешење које је могућа само у пет тачно дефинисаних случајева (ако се накнадно утврди да није испуњавао услове за избор на функцију гувернера или да је дао лажну изјаву, ако здравствена установа утврди његову радну неспособност, ако буде правоснажно осуђен за дијело привредног криминала и ако се утврди да је усљед његовог нестручног и несавјесног обављања функције дошло до појаве инфлације.</s><s>Практично једина могућност за коју се власти могу ухватити ако желе смјенити гувернера прије истека мандата је неиспуњење циља ниске инфлације, међутим и тада само ако могу доказати да је ова инфлација узокована његовом нестручношћу.</s><s>Ови чланови Закона су допуњени и неким члановима Статута (као што је чланом 30 којим се гувернеру и вицегувернерима забрањује да шест мјесеци по истеку дужности прихвате посао у некој оф финансијских институција над којима НБС врши надзор).</s><s>Члан 86а Закона штити руководиоце (садашње и бивше) НБС од одговорности за штету која је настала у обављању послова за Народне банке Србије.</s><s>2.2.5.</s><s>Искуства са монетарним системом Србије у периоду 2001 – 2010. године Како</s>\n<s>континуитет социјалистичког система наслијеђеног из доба СФРЈ, опредијелили смо се да размотримо искуства резидената Србије са монетарним системом земље након демократских промјена крајем прошлог вијека.</s><s>Ово је логично с обзиром да се та „нова“ власт на одређен начин обавезала да ће и у домену монетарне политике наступати друкчије и одговорније.</s><s>Осим тога, овај период се у великој мјери подудара са периодом који смо разматрали у случају БиХ, што је погодно за компарацију и извлачење закључака.</s><s>2.2.5.1.</s><s>Цјеновна стабилност</s>\n<s>Као што смо претходно показали цјеновна стабилност је према Закону основни циљ Народне банке Србије.</s><s>У којој мјери је НБС успјела да испуни овај циљ у протеклом периоду можемо видјети из табеле бр. 19.</s><s>Кретање инфлације у Србији у периоду 2001 – 2010. године ИПЦ</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за децембар 2007, табела бр. 26, Београд, 2008, те из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 27, Београд, 2011.</s><s>Са просјечном стопом инфлације од скоро 14% годишње у посљедних 10 година Србија је далеко од подручија монетарне стабилности.</s><s>Ипак, ако бисмо из рачунања искључили 2001. годину као годину почетног прилагођавања просјечна стопа инфлације би се смањила на 10,8%.</s><s>То и даље сврстава Србију у земље са високом инфлацијом, али на доњу границу са које је могуће уз пар година нижих стопа инфације прећи у групу економија са умјереном инфлацијом (од 5 до 10% годишње).</s><s>2.2.5.2.</s><s>Стабилност девизног курса</s>\n<s>Иако стабилност девизног курса формално није циљ НБС (тј. чак је формално одабран режим контролисаног флуктуирања), она под одређеним околностима утиче на бројне битне макроекономске величине (најуочљивији је утицај на инфлацију и стабилност финансијског система што ћемо посебно размотрити), али и значајно детерминише утисак шире јавности о стабилности монетарног система (бар у ЗУТ код којих је у прошлости постојала блиска корелација у кретању инфлације и номиналног девизног курса).</s>\n<s>Из претходне табеле се види да је у појединим кратким периодима курс динара био уско везан за евро (нпр. у периодима 2000-2002. и 2006-2007.), али и да је у појединим годинама долазило до значајних промјена курса.</s><s>2.2.5.3.</s><s>Апресијација реалног девизног курса Званичне податке о кретању мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса динара већ смо презентовали у табели бр. 3. у облику ланчаног индекса, када смо поредили кретање номиналних и реалних курсева.</s><s>Ипак, за потребе наше анализе адекватније је представљање у облику базичног индекса (између осталог и зато што су друге двије ценралне банке дале податке о овим курсевима у облику базичних индекса), што је учињено у табели бр. 21.</s><s>Наравно за базу узимамо почетну годину посматрања.</s><s>Кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса 100,00</s>\n<s>Извор: Властита калкулација на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за јануар 2010, Као што се види реални мултилатерални (ефективни) курс динара је, ако гледамо цијели период, снажно апресирао.</s><s>Међутим, та апресијација није била линеарна.</s><s>Тако је до највеће апресијације дошло у прве двије године посматраног периода.</s><s>Међутим, након што се НБС у 2003. одлучила за промјену оквира монетарне политике (у правцу пузајућег курса) реални мултилатерални (ефективни) курс је сљедеће три године, очекивано, био стабилан.</s><s>Ипак, нова промјена оквира монетарне политике у 2006. (у праву таргетирања инфлације уз напуштање курса као инструмента за постизање платно-билансних циљева) је довела до новог таласа апресијације.</s><s>На крају, у задње три године посматраног периода, захваљујући снажној депресијацији номиналног курса спрам евра, долази до лагане депресијације и реалног курса.</s><s>Ипак, у збиру, апресијација мултилатералног (ефективног) курса динара од 75% је свакако значајна.</s><s>2.2.5.4.</s><s>Фискална дисциплина и монетарне власти У теорији се често наводи како је најчешћи узрок инфлације у ЗУТ монетаризација буџетског дефицита.</s><s>Ова лоша пракса, добро позната и на овим просторима, била је мета бројних критика.</s><s>Због тога се поставља питање да ли је у протеклом, посматраном, периоду напокон искоријењена.</s><s>Одговор на то питање ћемо покушати да нађемо на више начина:</s>\n<s>1. Користећи податке из Биланса стања НБС утврдићемо колико је средстава ова институција позајмила држави и како се тај дуг кретао.</s><s>2. Упоредићемо кретање државног дуга НБС израженог у еврима са кретањем инфлације у земљи.</s>\n<s>3. Размотрићемо податке о кретању базичне77 инфлације која на одређен начин своди инфлацију на монетарни феномен отклањајући битне узроке који долазе из реалног сектора.</s>\n<s>Кретање дуга Републике Србије ка Народној банци приказано је помоћу графика Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 2, Београд, 2011.</s>\n<s>Из претходног се може видјети да је позамљивање државе од НБС на самом почетку посматраног периода брзо расло, да би затим пар година стагнирало, а од 2005. године је у сталном паду.</s><s>Из тога би се могло закључити да се НБС више не користи као извор средства за покривање буџетског дефицита.</s><s>То се види и из табеле бр. 22. у којој је 77 До 2007. базна инфлација је искључивала административно контролисане цијене и цијене пољопривредних производа, док се од 2007. искључују и цијене нафтних деривата.</s><s>2001</s>\n<s>Кредити држави дуг Републике Србије ка НБ Србије изражен у еврима, а његова динамика приказана упоредо са кретањем инфлације у земљи.</s><s>Кредити државе код НБС и стопа инфлације Година</s>\n<s>Шта више, из табеле бисмо могли закључити да овај дуг у посматраном периоду није ни био нарочито значајан узрочник инфлације.</s><s>Тако је у 2002. овај дуг порастао чак 37%, али се инфлација значајно смањила.</s><s>У осталом дијелу периода дуг се континуирано смањује, а инфлација има властиту динамику, очито вођењу неким другим разлозима.</s><s>На крају, и резултати примијене регресионе анализе потврђују закључак о маргиналном утицају овог дуга на инфлацију.</s><s>Тако израчунати79 коефицијент просте линеарне корелације износи 0,338, а коефицијент детерминације 0,114.</s><s>С друге стране, кретање базичне инфлације и њен просјечан ниво од чак 8,1% у посматраној деценији (табела бр. 23.) показују да су монетарне власти Србије својим чињењем или нечињењем несумњиво утицале на стварање високих стопа инфлације у земљи.</s>\n<s>78 Кредите држави смо морали изразити у еврима по тада важећем девизном курсу како би се избјегло да имамо исту величину на обје старне израчунате корелације.</s><s>79 За израчунавање смо користили IBM-ов програм SPSS Statistics 19. инфлација</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за јули 2007, табела бр. 26, Београд, 2007. и из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 27, Београд, 2011.</s><s>Ипак, битно је нагласити да претходна анализа показује да узрочнике инфлације више не треба тражити у штампању новца без покрића ради покривања буџетског дефицита.</s>\n<s>2.2.5.5.</s><s>Курс и стабилност финансијског система Овдје се на кратко морамо вратити на објашњење начина транзиције финансијског система Србије како бисмо објаснили околности које су довеле до појаве значајнијег утицаја девизног курса на стабилност самог система.</s><s>Наиме, након промјене власти 2000. године нове власти су затекле потиснути, доминантно државни, банкарски сектор који је чинио основу80 финансијског система.</s><s>Донекле слушајући упозорења неких од еминентнијих представника академске заједнице81 да се транзицији банкарског система мора прићи пажљиво водећи рачуна о специфичности истог (вриједност банака зависи од здравља реалног сектора коме су банке пласирале кредите), власти Србије су, реформу банкарског система започеле нешто касније и проводиле нешто дуже него власти у већини ЗУТ.82</s>\n<s>Тако је држава све до 2003. била већински власник у 11 банака и мањински у 5 банака.</s><s>До овог власништва држава је дошла након што је на себе преузела обавезе по основу старе девизне штедње и обавезе према Париском и Лондонском клубу повјерилаца које су направиле ове банке.</s><s>Тиме је ишчистила пасиву ових банака, али не и активу, што их је свакако учиниле много атрактивнијим.</s><s>Процес приватизације, али и гашења дијела 80 Београдска берза као алтернатива банкарског позајмљивању је те 2000. године тек почела да се развија о чему свједочи и сљедећи цитат „Иако је 1991. године обављено прво трговање акцијама (предузећа Синтелон и Ауто куће Кикинда), значајнији помак у трговању на Берзи остварен је тек 2000. године, када су у секундарно трговање укључене акције из претходних поступака приватизације, а трговање се још интензивније наставља од 2001. године.“, преузето са преузето саа Београдске берзе, доступно на: http://www.belex.rs/o_berzi/istorijat (датум увида: 8.4.2011), 81 Нпр. проф. др Милутин Ћировић у својој књизи Банкарство, Bridge company, Београд, 2001. године у дијелу Реструктуисање банкарског сектора говори о овоме.</s><s>82 Cottareli, C., Dell Ariccia, G., Vlakova – Hollar, I., „Early Birds, Late Risers, and Sleeping Beauties: Bank Credit Growth to Private Sector in Central and Eastern Europe and Balkans“ IMF Working Paper wp/03/213, (преузето са: www.imf.org/external/pubs/cat/longres.cfm?sk=16855.0, датум приступа: 9.4.2011. године). мањих банака проведен је у периоду 2003- 2006, када је држава продала шест83 великих банака (Ју Банку, Војвођанску банку, Новосадску банку, Континентал банку, Панонску банка и Нишку банку).</s><s>Тако је Комерцијална банка остала једина „велика“ банка у већинском државном власништву.</s>\n<s>Након провођења процеса приватизације банкарског сектора дошло је до очекиваних ефеката: велике експанзије кредитне активности и то превасходно приватном сектору (привредним друштвима и становништву) што је повољно утицало на раст стандарда грађана, али је и одгодило потребу за хитним провођењем темељних реформи.</s><s>Динамика кредитирања и структура кредита по секторима у протеклој деценији Кретање кредита у Србији по секторима 2001-2010. године (у мил. динара) Држава на</s>\n<s>За нашу анализу у овом моменту је битно нагласити да тада већ доминанто стране банке у Србији, слично пракси у другим ЗУТ, нису нашле за сходно да испрате кредитни бум подстицањем домаће штедње.</s><s>Умјесто тога оне су се у значајној мјери ослониле на задуживање у иностранству.</s><s>Због обавезе да усагласе валутну структуру активе и пасиве прибјегле су индексирању кредита чиме је валутни ризик пребачен на грађане и привреду Србије.</s><s>Уз флуктуирајући курс овај ризик је (у првом реду по грађане, а онда и по банке) био изражен од почетка.</s><s>Међутим, како је у првој деценији транзиције Србија успјела да привуче значајне износе страног капитала, па чак је и у периоду 2005 – 2007. дошло до 83 За ових шест банака Србија је приходовала укупно нешто мање од 1 милијарду евра. апресијације номиналног курса, упозорења НБС на валутни ризик велики број субјеката једноставно није послушао.</s><s>Тако је крајем 2010. године 6684 % кредита било валутно осјетљиво (индексирано или одобрено у страној валути), а курс је у периоду 2008 – 2010, депресирао око 20%.</s><s>У истом периоду је проценат ненаплативих кредита порастао са 5,2985 % са краја 2008. на 16,986 крајем 2010, док је профитабилност банкарског сектора (поврат на властити капитал) смањена са 9,387% на 5,4%.</s><s>Међутим, треба водити рачуна како се не може комплетан овај раст проблематичних кредита приписати порасту рата кредита усљед девалвације.</s>\n<s>Ипак, битно је истаћи закључак како је девалвација номиналног курса динара спрам евра и швајцарског франка, свакако у одређеној мјери негативно утицала на стабилност финансијског система превасходно кроз пораст динарских обавеза корисника банкарских услуга по основу неотплаћених кредита и најмова (лизинга).</s><s>Осим кроз банкарски сектор курс је потенцијално имао негативан утицај на финансијску стабилност земље и кроз привлачење шпекулативног капитала у периоду раста тј. кроз материјализацију „дилеме Тошковског88“.</s><s>Наиме, као што смо већ нагласили, Србију у периоду 2005-2007. одликује апресијација номиналног курса динар/евро, пораст куповне моћи, кредитни бум и високе каматне стопе (посебно на новчаном тржишту што је посљедица промјене оквира монетарне политике о чему ће бити више ријечи) што су све оптимални услови за привлачење шпекулативног капитала чији долазак у већим износима чини финансијски систем рањивим.</s><s>Ипак, и о овоме потенцијалном проблему биће више ријечи у дијелу рада који се бави проблемима са којима се суочавају монетарне власти у ове три земље.</s><s>84НБС, Извештај о стању у финансијском систему за 2010, Београд, 2011, стр 9. 85 НБС, Контрола пословања банака – Извјештај за IV тромјесјечје 2009. године, табела бр. 12 Београд, 86 НБС, Контрола пословања банака – Извјештај за IV тромјесјечје 2010. године, графикон бр. 4, Београд, 87 Cocozza, E., Colabella, A., Spadafora, F., “The Impact of the Global Crisis on South-Eastern Europe”, IMF, WP Washington</s>\n<s>Због примораности Народне банке да утиче на стабилизовање девизног курса како би подржала стабилност цијeнa, али и финансијског система, јавља се овај проблем.</s><s>Наиме, када би се курс у потпуности одређивао на тржишту и одражавао стварно стање привреде Србије шпекуланти не би имали велики простор за зараду.</s><s>Међутим, управо због чињенице да НБС повремено интервенише на девизном трижишту, чинећи курс мање „тржишним“ ствара, на одређен начин, прилику шпекулантима за зараду.</s><s>Поред тога значајан утицај капиталних токова на номинални курс, а врло ограничен на промјену привредне структуре, дјелује као сигнал шпекулантима да је курс дугорочно неодржив што појачава обим шпекулација.</s>\n<s>О мјери у којој је НБС реаговала на ове шпекулације и утицала на кретање курса можемо судити на основу података из табеле бр. 25.</s><s>Интервенције НБС на девизном тржишту (у милионима евра) Интервенције НБС ради ублажавања осцилација 656,990</s>\n<s>Извор: Табела сачињена на основу података из извора датих у фуснотама.</s><s>Као што се може видјети иако се НБС формално опредијелила за контролисано флуктуирајући девизни курс, НБС је у протеклом периоду доста интервенисала на девизном тржишту (поготово у 2010).</s><s>Како је циљ НБС само да спријечи претјеране дневне осцилације девизног курса, овакав обим интервенције говори о постојању јаких притисака на исти.</s>\n<s>Раст домаће штедње је једна од варијабли на које монетарна стабилност свакако значајно утиче, али иста није једини битан фактор који је одређује.</s><s>Тако примјер Србије јасно показује да на обим штедње утиче и читав низ других фактора (повјерење у 89 НБС, Годишњи извјештај о пословању и резултатима рада за 2008, Београд, 2009 ,стр. 96. 90 НБС, Годишњи извјештај о пословању и резултатима рада за 2009, Београд, 2010, стр. 100. 91 НБС, Годишњи извјештај о пословању и резултатима рада за 2010, Београд, 2011, стр. 48. банкарски сектор, (не)постојање агенције за осигурање депозита, могућност да се штеди у страној валути, могућност изношења девиза из земље итд.) будући да уз ниску цјеновну стабилност штедња значајно расте и то не само у динарима (што би била посљедица инфлације) него и изражено у eврима.</s>\n<s>Тако се из табеле бр. 26. види да је штедња у Србији у посматраном периоду порастала са 1.675,4 милиона евра у 2001. на 11.897 милиона евра у 2010. години, што Кретање штедње у Србији (у мил.)</s>\n<s>Као додатну информацију која показује повјерење у домаћи монетарни и финансијски систем дајемо и рочну и валутну структуру депозита (табеле бр. 27. и 28).</s>\n<s>Из претходног се види да су практично цијели посматрани период краткорочни депозити чинили преко 90% депозита (у западним земљама сматра се да је нормалан омјер 13 краткорочних, 23 дугорочних) што само по себи говори да повјерење у финансијски систем још увијек није успостављено.</s><s>За оцјену повјерења у монетарни систем још је битнија информација о валутној структури депозита дата у табели бр. 28.</s><s>Валутна структура штедње у Србији (као % укупне штедње) Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 3, Београд, 2011.</s>\n<s>Као што се може видјети од 2001. основи тренд је раст штедње у страној валути што говори о неповјерењу у вриједност динара или о утицају флексибилног курса на преусмјеравање штедње у стране валуте са предвидљивијом вриједношћу.</s><s>Практично једини период када је расла штедње у домаћој валути је период 2005 – 2007. за који смо рекли да је период раста вриједности динара спрам евра.</s><s>2.2.5.8.</s><s>Капитализованост банкарског сектора Добру капитализованост банкарског сектора БиХ дијелом смо приписали систему монетарног одбора у којем монетарне власти не могу да одобравају кредите комерцијалним банкама због чега исте морају да имају већи капитал него у системима гдје централна банка може играти улогу „посљедњег уточишта, креатора посљедње шансе“ итд.</s><s>Међутим, ако погледамо податке за банке у Србији (табела бр. 29.) можемо видјети да је банкарски систем Србије чак и боље капитализован од банкарског система БиХ.</s><s>Заправо из компаративних истраживања92 можемо видјети да је Србија у регионалном врху по нивоу капитализованости банкарског сектора.</s>\n<s>Адекватност капитала93 (на датум 31.12.) Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Извештаја о стању у финансијском систему за 2009, Београд, 2010, стр. 51. и Извештаја о стању у финансијском систему за 2010, Београд, 2011, стр. 28.</s><s>За ово постоји једноставно објашњење.</s><s>Наспрам могућности узимања кредита од монетарних власти, банке у Србији се налазе под већим валутним ризиком од банака у земљама са стабилним девизним курсом, што оправдава потребу за већим резервама, односно капиталом.</s><s>Додуше, валутна усклађеност активе и пасиве банака теоретски би неутралисала овај ризик, па и потребу за додатним капиталом, али како то практично није 92 “Банке по адекватности капитала у европском врху, бољи Србија и Турска“, Bussiness hrvatska, преузето www.business.hr/hr/Naslovnica/Ekonomija/Banke-po-adekvatnosti-kapitala-u-europskom-vrhu-bolji-Srbija-i93 Израчуната као омјер властитог капитала банака спрам ризиком пондерисане активе у складу са Безелским споразумом II о минималној капитализованости банака. могуће или није исплативо банке у Србији имају ниску отворену девизну позицију (крајем 2009. девизни ризик94 је оцјењен са 3,6%).</s><s>Међутим, овако низак девизни ризик односи се само на директну штету која би наступила значајнијом депресијацијом девизног курса, док би већа штета могла настати кроз раст обима ненаплативих кредита о чему ћемо више говорити у дијелу који се односи на искуства Србије са финансијском кризом која је почела 2008. године.</s><s>Ипак, стручна јавност оцијењује95 да је банкарски сектор добро капитализован.</s>\n<s>Међу присталицама кејзијанске економске школе широко је распрострањено мишљење како постоји позитивна корелација између реалног привредног раста и нешто виших, али и даље не претјерано високих стопа инфлације (тзв. подстицајна инфлација).</s><s>С друге стране, присталице класичне економске школе тврде да инфлација у суштини не може утицати ни на шта, али како цјеновна стабилност ипак ствара повољне услове за привредни раст.</s><s>Да бисмо испитали која је од ове двије теорије тачнија, бар за двије досад посматране земље саставили смо табелу бр. 30.</s><s>Кретање РБДП-а у Србији и БиХ у периоду 2001 – 2010. године Просјечно</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табеле бр. 22, Београд, 2011, те података ЦББХ из Билтена 4-2010, табеле бр. 2, Сарајево, 2011.</s><s>Из претходног се може видјети да је просјечан реални раст обје економије у посматраном периоду био практично на истом нивоу.</s><s>Ипак, овдје не можемо са 94 Укупна ризична девизна позиција банке (збир дугих и кратких отворених нето девизних позиција по одређеним валутама и племенитим металима) у односу на капитал банке.</s><s>95 Таквуу оцјену је изнио Гувернер НБС Дејан Шошкић на конференцији под називом: „Финансирање система осигурања депозита и фондова за заштиту инвеститора“ која је одржана у Београду 30.5.2011. а ту његову изјаву је пренио пренио Танјуг 30.5.2011. (доступно на: http://www.seebiz.eu/guverner-nbs-bankarskisistem-srbije-jedan-od-stabilnijih-u-regionu/ar-35948/, датум приступа: 17.6.2011.) сигурношћу извући закључак, с обзиром на мноштво фактора који утичу на кретање 2.2.5.10.</s><s>Кретање девизних резерви и инфлације У режиму таргетиране инфлације теоретски је могуће вођењем рестриктивне монетарне политике неутралисати (стерилисати) утицај прилива девиза у земљу на инфлацију (ако таквог утицаја има96).</s><s>Међутим, ово је деликатан па и потенцијално скуп задатак ако монетарне власти желе стерилизацију проводити на тржишним принципима (операцијама на отворенеом тржишту).</s>\n<s>Да бисмо кроз једноставну анализу дошли до основне информације да ли је НБС вршила значајнију стерилизацију прилива девиза у периоду 2001 – 2010, сачинили смо табелу бр. 31. у којој су представљена кретања девизних резерви и инфлације у Србији.</s><s>Кретање девизних резерви и инфлације у Србији Девизне резерве</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2007, табела бр. 17, Београд, 2007. и Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 27, Београд, 2011.</s><s>Овдје прије свега морамо да примијенимо логичку анализу базирано на запажању како кретање износа девизних резерви доминантно не зависи од воље централне банке 96 Овдје ипак треба подсјетити да инфлацију у Србији ограничава отвореност ове земље према иностранству због чега се вишак тражње неутралише и увозом. (већ од девизних прилива и одлива из земље) те да у годинама када девизне резерве расту брже постоји могућност инфлаторних притисака узрокованих растом тражње у земљи.</s><s>Ипак, из претходне табеле не можемо извући недвосмислен закључак о повезаности у кретању ове двије величине у Србији, што објашњавамо како отвореношћу земље (због чега се инфлаторни притисци дијелом неутралишу кроз трговински дефицит), тако и релативно честим промјенама оквира монетарне политике због чега је операцијама стерилизације придавана различита важност чак и у оквиру овог релативно кратког (десетогодишњег) периода.</s>\n<s>Тако у првој половини посматраног периода брз пораст девизних резерви прате и релативно високе стопе инфлације, што би требало да значи да операцијама стерилизације није посвећено пуно пажње.</s>\n<s>У другом пак дијелу овог периода и поред значајног раста девизних резерви инфлација је знатно нижа, што се подудара са промјеном оквира монетарне политике из 2006. када се НБС одлучила за достизање цјеновне стабилности као основног циља, због чега период 2006-2008. одликују обимне операције стерилизацје (референтна каматна стопа је половином 2006. достигла 2397%, имобилисани новчани сток је у септембру 2008. достигао 4,798 милијарди амерички долар, док су трошкови репооперација у 2007. достигли 24099 милиона евра).</s>\n<s>Неликвидност смо уврстили у списак посматраних карактеристика монетарних система да бисмо могли да нагласимо једну од, додуше, потенцијалних предности усвојеног монетарног рјешења у Србији (и Хрватској) над примјењеним у БиХ.</s><s>Тако док привреди БиХ пријети проблем неликвидности и из чисто монетарних разлога Србија нема тај проблем што доказују и стопе инфлације.</s><s>Због тога закључујемо да је 97 Китановић, Д., Крстић, М., „Утицај девизног курса на привредни раст Србије“, Економске теме 1/2010, неликвидност стриктно повезана са ситуацијом у привреди, док сама НБС својом политиком не изазива неликвидност.</s>\n<s>2.2.5.12.</s><s>Искустава са кризом 2008 – 2010. године Извлачење оцјене о ефектима кризе из 2008. на привреду Србије, донекле је компликованија него код друге двије земље, будући да су власти Србије поред одређене релаксације монетарне политике прибјегле (или бар допустиле) и девалвацију девизног курса.</s><s>Тако, за нас, примарна тема постаје утицај курса на ублажавање спољног шока што нисмо имали код друге двије земље.</s>\n<s>Мишљена о користима и штетама које је одабрани режим девизног курса донио Србији од почетка кризе из 2008. године врло су подијељења.</s><s>На једној страни налазе се економисти који сматрају да је постојећи режим био одличан у ублажавању шока и они су углавном окупљени око НБС.</s><s>Тако се у полу-званичној стратегији развоја Србије под називом: „Посткризни модел раста и развоја Србије 2011- 2020.“, на стр. 113., постојећи режим девизног курса хвали као спасиоц: „Емпиријски, текућа криза је чини се јасно „пресудила у корист \" флексибиланог курса: највећи пад производње су имале привреде са фиксираним курсом.</s><s>То су пре свега балтичке земље – једна од њих (Литванија) бележи већи пад него Америка у Великој депресији 1929-1933.</s><s>Али и Бугарска, која такође има чврсто фиксирани курс бележи пад знатно већи од Србије.</s><s>Флексибилан девизни курс је омогућио Србији, као и другим транзиционим земаљама у Европи (Пољској на пример), да удар кризе амортизује депресијацијом домаће валуте и тако спречи да се цео удар пренесе на велики пад производње.“, и наставља, „Режим циљања инфације и флексибилног курса показује своје предности и код изласка из кризе.</s><s>Наиме, Србија у првој половини 2010. бележи значајно убрзање извоза (20% изражено у еврима, у односу на прву половину 2009. године), док увоз знатно скромније расте (4%).</s><s>Укупно, додуше скромно, оживљавање производње у овом периоду потиче од раста извоза.</s><s>Тако се макар у скромним назнакама види излазак из кризе на економски одрживим основама, вођен растом нето извоза (извоз минус увоз).</s><s>Претходно можда назначује и почетак неопходног преусмеравања привреде Србије од увоза ка извозу“.</s><s>Дакле овдје се наглашава да је флексибилан девизни курс спријечио пад производње и извршио прилагођавање (еуфемизам за смањење реалних зарада и пензија) на основу којег Србија смањује спољнотрговински дефицит у кризи (кроз смањење фонда зарада и пензија, а то значи и агрегатне потрошње100) и након кризе (кроз јефтинији радну снагу).</s><s>Међутим, ми нисмо сигурни колико су ови ставови одрживи посебно ако се узме у обзир раст незапослености у Србији у овом периоду (ММФ процјењује пораст незапослености на 400.000 101 радника, Републички завод за статистику каже да их је реално 219.000102 више), што је у контрадикцији са у стратегији хваљеним одржањем производње.</s><s>Такође је дискутабилна и чињеница да се у горе поменутој стратегији за поређење са Србијом бирају земље које су доживјеле највећи пад РБДП-а у посматраном периоду, мада постоји велики број земаља са различитим режимима девизних курсева (укључујући и оне са фиксним курсом) које су забиљежиле мањи пад производње, мањи пораст незапослености и које су такође значајно смањиле трговински дефицит, а да при томе нису уопште или бар значајно смањиле износ зарада изражених у еврима.</s><s>Ово нас наводи на закључак да је изабрани режим девизног курса био добар у смиривању шире јавности у ситуацији када је постојала неопходност реалног прилагођавања зарада, док циљ избјегавања преношења ефеката кризе на привреду Србије и са њим повезани социјални циљеви нису значајније остварени.</s><s>Да бисмо ово још једном провјерили у табели бр. 32. дајемо податке о кретању неких основних макроекономских варијабли за Србију које ћемо касније упоредити са БиХ и Хрватском.</s>\n<s>WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=27, датум приступа: 29.5.2011).</s><s>103 Због значајне инфлације у Србији ове смо кредите изразили у €, по курсу на крају године (када је сачињен и биланс стања банака).</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за јун 2011, табеле бр. 14а, 22, Због значаја стања у финансијком систему на кретање горњих макроекономских варијабли за крај смо оставили мјере које је НБС предузела да смањи утицај кризе на банкарски систем Србије.</s><s>Укратко НБС је у оквиру Бечке иницијативе предузела сљедеће мјере: смањила је референтну каматну стопу са 17,75% са почетка 2009. на 9,5% крајем године, обезбиједила је посебану линију краткорочних динарских кредита, омогућила је да се издвајања за девизне обавезне резерве врше у динарима, дала је могућност динарскодевизних свопова са Народном банком, те ублажила критеријуме класификације активе признајући негативне посљедице депресијације динара.</s><s>Поред тога, у оквиру посебних привремених мјера НБС је дозволила повећање нето отворене девизне позиције са 10% на 20%, као и укључивање секундарних обвезница изнад 75% капитала у одбитну ставку допунског капитала I, са циљем додатног задуживања код мајки банака.</s><s>Поред ових мјера Народне банке и Влада Србије је створила посебан програм кредитних субвенција у 2009. који је такође помогао наставак кредитног раста и за кога је ММФ процијенио да је утицао на ублажавање пада БДП-а који би без овог програма износио чак 5,6105% БДП-а (умјесто 3,5%).</s><s>То је свакако утицало и на ублажавање раста проблематичних кредита и пада профитабилности банака због чега се искуства са кризом још мање могу директно приписати изабраном оквиру монетарне политике.</s><s>О свему овоме ће бити више ријечи када будемо обрађивали Извјештај о финансијској стабилности Народне банке Србије у оквиру проблема са којима се суочава монетарни и финансијски систем Србије.</s>\n<s>2.2.6.</s><s>Претходна искуства са монетарним властима у Србији Иако Србија има много дужу историју монетарног суверенитета (од 1884. године) од осталих посматраних земаља, ради се о врло хетерогеним искуствима која су везана за различите државне оквире и друштвена уређења у којима са налазила Србија у посљедњих 127 година.</s><s>Због тога смо за излагање претходних искустава одабрали период који почиње 105 Podpiera, J., „Using Credit Subsidies to Counteract a Credit Bust: Evidence from Serbia”, IMF, WP/11/285, Washington D.C, 2011, стр. 18. (преузето са: www.imf.org/ external/pubs/cat/ longres.aspx?sk=25408.0, датум од 1990. године (као и у случају БиХ) и завршава 2000. године са демократским промијенама у Србији.</s>\n<s>С обзиром да би анализа свих искустава Србије у овом периоду било сложено питање, које би изашло из оквира овога рада, презентоваћемо кретање само двије величине: инфлације (табела бр. 33.) и девизног курса (табела бр. 34.) из чега се, мислимо, може стећи представа о општим монетарним кретањима у том периоду.</s><s>Кретање инфлације у Србији у периоду 1990 – 2000. године ИПЦ</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података у: Аџић С, „Инфлација као резултат неуређености привредног система и економске политике – студија случаја за Србију“, Економија, 15(2), Београд, 2008, стр. 467- 496.</s><s>Као што се види, кретање инфлације у посматраном периоду било је прилично динамично, што је у економским појмовима изразито лоша појава.</s><s>Руку под руку са овако нестабилним нивоима инфлације кретао се и тржишни девизни курс, што потврђују подаци из табеле бр. 34.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из табеле: Званични и тржишни курсеви 1990-2000. (преузето са: http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/kursevi/index.html, датум увид: 28.4.2011).</s><s>Све у свему, перид 1990 – 2000. остаће упамћен у Србији као један од најтежих периода монетарног хаоса у историји ове земље.</s><s>То баца нешто љепше свијетло на период Ако бисмо требали да сумирамо промјене статуса Народне банке Србије и искуства резидената ове земље са монетарним властима у протеклој деценији онда бисмо могли рећи сљедеће.</s><s>Народна банка Србије је данас модерно уређена монетарна институција, по Закону независна у свим аспектима.</s><s>Њен основни циљ је цјеновна стабилност (мада постоји проблем широко дефинисаних циљева), иструменте монетарне политике може слободо да бира у складу са процјеном њихове ефикасности, персонално и финансијски106 је назависна.</s><s>Међутим, резултати њеног рада нису тако импресивни, поготово у домену цјеновне стабилности и повремених значајних осцилација девизног курса, што се једним дијелом може објаснити и драматичном прошлошћу, због које је повјерење јавности у монетарне власти генерално релативно ниско, мада се временом поправља.</s><s>2.3.</s><s>Институционални оквир Хрватске народне банке 106 Према члановима 23 став 2 и 3, те члану 74 став 2, Законао о НБС (Службени гласник Републике Србије бр. 44/2010), НБС је финансијски независна институција чији органи самостално састављају и усвајају финансијски план који само ради иформисања достављају Народној скупштини.</s><s>Према члану 77, добит коју оствари НБС се расподјељује прво у капитал (основни капитал и посебне резерве) до износа који је крајем 2010. године скоро 15 пута већи од износа капитала НБС.</s><s>Тек када НБС достигне овај износ, а што се према динамици кретања капитала у прошлости неће десити скоро, добит (и то не цијела већ умањена за добит из курсних разлика и ревалоризационих резерви) ће се распоредити 70 % у Буџет Републике Србије, а 30% ће задржати НБС.</s>\n<s>Уређење Хрватске народне банке са краја 2010. се базира на Закону из 2008. (у даљем тексу само Закон).</s><s>Међутим, овај закон није донио значајније промјене у односу на старији текст Закона и праксу ХНБ прије тога, осим што је извршио припреме монетарних власти за чланство земље у ЕУ и ЕМУ.</s><s>Прије него што укратко анализирамо садржај овога закона како смо то учинили и за БиХ и Србију желимо да нагласимо како смо у случају Хрватске имали нешто више недоумица како одабрати период за који ћемо анализирати праксу ХНБ-а.</s><s>Иако у самој Хрватској већина аутора сматра период од 2000. до 2010. посебним периодом, кога је обиљежила личност гувернера ХНБ Рохатинског, чињеница је да се постојећи оквир монетарне политике заснива на стабилизационом програма Хрватске са краја 1993. године.</s><s>Наиме, још тада је ХНБ везала курс тадашњег хрватског динара (назив куна је уведен 1994.), за њемачку марку.</s><s>Од тада до данас се овај курс релативно мало мијењао (иако у Закону нису наведене интервентне тачке гувернер Рохатински је више пута помињао да се ради о промјени курса за +− 5%, док је у почетним годинама тај интервал био и ужи тј. +−2107%), а од овог номиналног стабилизовања курса постојала су само два периода релативних изузетка у којима је долазило до бржих и трајнијих промјена курса и то од половине 1998. до половине 2000. и од краја 2008. до средине 2009. што се веже за периоде криза (1998. године криза у Русији која се пренијела у Источну Европу, а 2008. свјетска криза).</s><s>Због тога смо се на крају одлучили да за Републику Хрватску анализирамо период од 1996. године, како бисмо искључили ратни период а ипак имали исте критеријум за све три земље.</s><s>Слично Народној банци Србије, и пред Хрватску народну банку циљеви су постављени хијерархијски.</s><s>Тако је њен основни циљ цјеновна стабилност, док је секундарни циљ (који се остварује не доводећи у питање основни) подршка економској политици Републике Хрватске (не каже се стриктно Владе већ уопштено Републике) при 107 Carmen, R., Kenneth, R., \"The Modern History of Exchange Rate Arrangements: A Reinterpretation,\" National Bureau of Economic Reserch, WP 8963, Cambridge– Massachusetts, 2002. стр. 64. (преузето са: www.nber.org/papers/w8963, датум приступа: 5.7.2012. године). чему је наглашено да та помоћ, ако се пружа мора бити учињена у складу са начелима тржишне економије и слободне конкуренције.</s><s>Једино што донекле чуди код циљева ХНБ-а је што се ни једном ријечју не спомиње финансијска стабилност, иако је Банка преузела улогу Агенције за банкарство108 и централне институције платног промета109, што значи да јој је посао да брине о овој стабилности.</s><s>Ово још више чуди будући да ће наша каснија анализа показати да су неки од кључних потеза ХНБ-а повезани управо са њеном бригом за финансијску стабилност.</s><s>Међутим, практично објашњење за ово лежи у чињеници да је ХНБ при дефинисању циљева практично преписао члан 2 из Протокола110 на статут ЕСЦБ и ЕЦБ како би се припремио за улазак у ЕУ.</s>\n<s>ХНБ, има, бар са становишта закона, одријешене руке, када се ради о избору инструмената монетарне политике111 које жели да користи за достизање зацртаних циљева.</s>\n<s>Извори: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена број 66, табеле Економски индикатори, А1 и Ц1, Загреб, 2001, Билтена број 110, табеле Економски индикатори, А1 и Ц1, Загреб, 2005, Билтена број 165, табеле: Економски индикатори, А1 и Ц1, Загреб, 2010. и Билтена број 171, табеле: Економски индикатори, А1 и Ц1, Загреб, 2011.</s><s>Овдје се практично понавља оно што смо већ истакли за Србију.</s><s>Иако се обично хвали особина валутног одбора да има најмање 100% покриће за монетарну пасиву односно преко 100% за готов новац у оптицају, већина „класичних“ централних банака има овај однос и већи.</s><s>То је случај и са ХНБ-ом, а касније ћемо показати да су, према оцјени ММФ-а, по овом критеријуму девизне резерве хрватске задовољавајуће.</s><s>2.3.4.</s><s>Персонална независност</s>\n<s>Може се рећи да је персоналној независности руководећог особља ХНБ-а посвећено доста пажње будући да се ове независности директно или индиректно тиче најмање једанаест чланова или ставова Закона.</s><s>При томе се персоналној независности прилази на више нивоа.</s>\n<s>Први ниво обезбјеђивања персоналне независности је и најдиректнији.</s><s>Тако се у појединим члановима експлицитно забрањује запосленима да примају савјете од других орагана или лица112.</s>\n<s>Други начин обезбјеђивања персоналне независности тиче се начина избора, трајања мандата и начина разријешења са дужност руководећог особља ХНБ-а.</s><s>Тако Гувернера бира парламент (Хрватски сабор) на приједлог Одбора за именовања и управне послове а уз мишљење Одбора за финансије и државни прорачун113.</s><s>Иако је уочљива интенција законодавца да Гувернер прође неколико филтера при избору занимљиво је да се цјелокупна процедура завршава унутар парламента без укључивања предсједника државе или бар савјетодавног мишљења удружења заинтересованих за ово именовање.</s><s>Избор чланова Савјета практично је исти као и за гувернера, док се код избора замјеника гувернера и вицегувернера процедура разликује само у томе што их предлаже Гувернер ХНБ-а.</s><s>Мандат114 гувернера, замјеника, вицегувернера и чланова Савјета је шест година, што је дуже од једног изборног циклуса и у складу је са препорукама ЕЦБ.</s><s>Што се тиче разлога за разрјешење115са дужности у ХНБ-у, дефинисано их је тачно шест са експлицитном назнаком да није дозвољено разрјешење из били ког другог разлога.</s><s>Трећи начин обезбјеђивања независности се тиче прописивања сукоба интереса116 за руководство и запослене у ХНБ-у.</s>\n<s>Четврти ниво персоналне независности се постиже тиме што се обезбјеђује да примања лица запослених у ХНБ зависе искључиво од одлука (правилника) донесених унутар Банке, на та примања у пуном износу руководство има право и одређен период након престанка обављања дужности па чак се и штите од одговорности за штету нанесену трећим лицима, осима ако се ради о намјери или грубој непажњи.</s><s>2.3.5.</s><s>Искуства са монетарним системом Хрватске у периоду 1996 – 2010. године</s>\n<s>112 Закон о ХНБ-у (Народна новине бр. 75/08), члану 2. став 11 гласи:“ Хрватска народна банка и чланови њезиних тијела не траже нити су везани уз упуте Републике Хрватске, њезиних институција или тијела, односно чланова тих тијела или других особа.“ 113 Закон о ХНБ-у, члан 44, Народна новине бр. 75/08.</s><s>У складу са већ устаљеним критеријумима за оцјену резултата функционисања монетарних система дајемо податке и оцјене за Хрватску.</s><s>2.3.5.1.</s><s>Цјеновна стабилност</s>\n<s>Цјеновна стабилност је и према Закону основи циљ ХНБ-а.</s><s>Из табеле бр. 36, може се видјети да овај циљ ХНБ већ деценију и по доста успјешно испуњава.</s><s>Кретање инфлације у Хрватској у периоду 1996 – 2010. године ИПЦ</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтен бр. 66, табела: Економски индикатори, Загреб, 2001. и Билтена број 171, табела: економски индикатори, Загреб, 2011.</s><s>Са просјечном инфлацијом од 3,52% годишње у посматраном периоду Хрватска улази у круг земаља монетарне стабилности.</s><s>2.3.5.2.</s><s>Стабилност девизног курса</s>\n<s>Овдје је Хрватска типичан примјер земље код које постоји сукоб de jure и de facto режима девизног курса.</s><s>Наиме, у већ поменутом годишњем извјештају ММФ-а Хрватска се изјашњава као земља у режиму контролисаног флуктуирања.</s><s>Међутим, из табеле бр. 37, можемо видјети да је Хрватска на,ставила валутно сидро из 1994, тј. да доста чврсто контролише курс куна/евро.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табела Х9, Загреб, 2001. и Билетна бр. 171, табела Х9, Загреб, 2011.</s><s>Као што се види, распон кретања курса куна/евро око курса са краја 2010. био је од промјене су биле још блаже осим у периоду 1998 – 2000, када је проведена контролисана117 девалвација курса како би се анулирала претходна реална апресијација.</s><s>Што се тиче куресва куна/амерички долар и куна/швајцарски франак њихово кретање је, наравно, због везаности курса куна/евро зависило од курса ових валута и евра.</s><s>Што се тиче разлога због којих је ХНБ везала курс куне за евро, ту већи значај играју трговинске веза Хрватске и земаља из Еврозоне и земаља које су своје валуте везеле за евро (нпр. БиХ) због чега је и утицај овог курса на цијене у Хрватској потенцијално значајан, те тежња Хрватске да убрза евро-интеграције.</s><s>Наравно није занемарљива ни брига ХНБ-а о стабилности финансијског система (мада то није законски циљ ХНБ-а), као ни психолишки фактори (резиденти вјерују ХНБ-у ако успијева да очува стабилност курса).</s>\n<s>2.3.5.3.</s><s>Апресијација реалног девизног курса 117 Видјети Шоње, В., „Заблуда бр. 2: Течај је кључ конкурентности“, Банка, Загреб, јун 2011, стр. 2. Како смо презентовали кретање инфлације у Хрватској и номиналних девизних курсева, овдје ћемо приказати кретање изведене, а битне варијабле тј. реалног девизног курса.</s>\n<s>Када се ради о мултилатералном (ефективном) реалном курсу, његово кретање је Мултилатерални (ефективни) реални девизни курс куне (база 2005.) 102,33</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табела Х11, Загреб, 2001. и Билетна бр. 171, табела Х11, Загреб, 2011.</s><s>Као што се види у посматраном периоду повремено је долазило до, гледано по годинама, благе али кумулативно значајне промјене мултилатералног (ефективног) реалног курса.</s><s>Тако период 1997 – 2000. карактерише кумулативна депресијација од око 10%, док период 2001 – 2009. карактерише још значајнија апресијација118 (око 18%).</s><s>Ове величине свакако нису занемарљиве.</s>\n<s>2.3.5.4.</s><s>Девизне резерве и инфлација/неликвидност 118 Занимљиво је мишљење аутора Александра Аристовика и Андреја Кумара изнијето у раду „Some characterististics of sharp current account deficit reversals in transition countries“, South-Eastern Europe Journal of Economics 1-2006, Thesaloniki, 2006, (преузето са: http://www.asecu.gr/ Seeje/issue06/aristovnik.pdf, датум приступа: 22-6.2012. године), на стр. 23, према којем је апресијација реалног девизног курса у бројним ЗУТ била посљедица почетне потцјењености девизног курса (initial overshooting).</s><s>Ово мишљење је супротстављено мишљењима како је апресијација реалног девизног курса посљедица БС-ефекта, нижег кредитног рејтинга ЗУТ што проузрокује више трошкове финансирања (и пословања) у земљи у односу на развијене земље, те бржег раста плата у односу на продуктивност у јавном сектору у ЗУТ, што онда повлачи посљедице сличне БС-ефекту итд.</s>\n<s>Овим практично прелиминарно провјеравамо колико је ХНБ допустила да се токови девиза између земље и иностранства пренесу на новчану масу, односно да допринесу евентуалној појави инфлације или неликвидности у земљи.</s><s>С обзиром да куна и поред везаности за евро представља једино законско средство плаћања на територији Хрватске, о утицају прилива девиза на инфлацију можемо судити преко кретања односа девизних резерви и различитих монетарних агрегата, што је и приказано у табели бр. 39.</s><s>Кретање девизних резерви, примарног новца, агрегата М1, РБДП.а и инфлације у Хрватској 1996 – 2010. године</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табела: Економски индкатори, А1 и Ц1, Загреб, 2001. и Билетна бр. 171, табела: Економски индкатори, А1 и Ц1., Загреб, 2011.</s><s>Из претходне табеле можемо видјети да су девизне резерве, генерално, брзо расле због чега се, евентуално, могао појавити само проблем инфлације.</s><s>Посматрањем кретања ових агрегата можемо закључити и да постоји блиска веза између девизних резерви и новчане масе (што је било за очекивати с обзиром на режим близак фиксном курсу).</s><s>119 Девизне резерве су изражене у кунама умјесто у страним валутама да би се могло поредити њихово кретање са кретањем новчаних агрегата.</s><s>Износ у кунама је добијен када су званичне девизне резерве у еврима на крају године помножене са званичним курсем куна/€, такође, на крају године.</s><s>Међутим, док је правац кретања близак (или је бар био до 2008.) интезитет није.</s><s>Заправо, агрегат М1 је 2006. износио око 75,7% девизних резерви, док је 2010. пао на 62% што значи да је ХНБ вршила операције стерилизације.</s><s>И ниске стопе инфлације упркос бржем расту девизних резерви од стопа раста РБДП-а говоре у прилог тврдњи да је ХНБ проводила политику стерилизације.</s>\n<s>Међутим, због постојања трговинског дефицита Хрватске који смањује инфлаторне притиске, ефикасности политике стерилизације ХНБ-а посветићемо више пажње у наредном дијелу рада.</s>\n<s>2.3.5.5.</s><s>Фискална дисциплина и монетарне власти Жељели смо да у складу са методологијом коју смо претходно користили у случају Србије провјеримо и да ли је у Републици Хрватској у протеклом периоду постојала пракса финансирања буџетског дефицита из примарне емисије (свјесни смо да закон о ХНБ-у из 2008, члан 40. експлицитно забрањује овакву праксу), за шта нам је послужила Кретање државног дуга ка Хрваткој народној банци (у милионима евра) Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табеле Ц1, Загреб, 2001. и Билетна бр. 171, табеле Ц1, Загреб, 2011.</s><s>Подаци из табеле бр. 40. показују да је са том праксом прекинуто још од релативно давне 1997. године, па немамо разлога да проводимо даље анализе као што смо то радили са Србијом код које је ова пракса постојала до прије пар година.</s><s>2.3.5.6.</s><s>Курс и стабилност финансијског система Како је и Хрватска земља са доминантно банкарским120 финансијским системом, основни ризик потиче из валутне (не)усклађености активе и пасиве банака.</s><s>Овај ризник је порастао, ако не и настао, са укључивањем хрватског банкарског система у глобалне токове.</s><s>Тако је приватизацију банака Хрватска спровела прије друге двије посматране земље тј. у периоду 1997 – 2000. (током којег је удио банкарске активе у страном власништву у укупној банкарској активи порастао са 3121% из 1997. на 76,1122% на крају 2000, да би 2010. дај удио достигао преко 90123 %.</s><s>То је очекивано довело до кредитне експанизије (табела бр. 41).</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табеле Д1, Загреб, 2001, Билтена бр. 110, табеле Д1, Загреб, 2005. и Билетна бр. 171, табеле Д1, Загреб, 2011.</s><s>Објашњење како је ова кредитна експанзија (раст одобрених кредита 5,8 пута, а нарочито кредита становништву) довела до пораста валутног ризика је (опет), слично ситуацији у другим ЗУТ била повезана са недовољношћу домаће штедње да испрати кредитни раст (мада је и таква недовољна домаћа штедња била углавном деномирана у 120 Јаковчевић, Д., „Бурзе вриједносница“,Економски факултет Загргеб, Загреб, 2011, стр. 3. стране валуте, па је већ ту постојао валутни ризик у случају пласмана средстава у кунама).</s><s>У разлоге за недовољну акумулацију штедње у Хрватској у овом раду нећемо улазити, али остаје констатација да су и у њој доминантно стране банке значајна средства позајмиле у иностранству како би испратиле кредитну експанзију.</s><s>То позајмљивање у девизама је продубило валутни ризик по банке.</s><s>Како банке нису смјеле да преузму на себе овај ризик, ни по Закону о банкама гдје је његов ниво ограничен на маx 30% гарантног капитала, оне су га као и у сусједним земљама пребациле на грађане и привреду индексирањем пласмана.</s>\n<s>Тако из билтена банака бр. 22. можемо видјети да је крајем 2010. године 65,8% активе било индексирано или одобрено у страној валути док је тај проценат на страни пасиве износио 59,4%.</s><s>Отворена девизна позиција је износила релативно ниских 2,8% гарантног капитала захваљујући кориштењу терминских уговора.</s><s>Из оваквих података би површна анализа могла закључити како валутни ризик није висок.</s><s>Чињеница да је ХНБ фактички фиксирала курс куна/евро само оснажује овакав закључак.</s>\n<s>Међутим, тај закључак није у потпуности тачан из два повезана разлога.</s><s>Први је претходно изнесена констатација да су банке валутни ризик пребациле на кориснике кредита што значи да су сигурне само од директних штета који настају из валутних разлика али не и од ризка невраћања.</s><s>Овај ризик је опет повезан са чињеницом како је у Хрватској 17%124 кредита одобрено у швајцарским францима (тај проценат је 2007. износио чак 27%), а на кретање курса швајцарског франка ХНБ практично нема никаквог утицаја (јер кретање курса куна/швајцарски франак зависи од кретања курса евро/швајцарски франак).</s><s>Тако апресијација швајцарског франка води расту рата, што опет води расту ненаплативих кредита и тако потенцијално изазива кризу банкарског система.</s><s>У току свјетске кризе је и дошло до апресијације швајцарског франка и до пораста ненаплативих и проблематичних кредита и то са почетног нивоа од 4,9125% крајем 2008. на 11,5126% крајем 2010.</s><s>Ипак, чак и овакав пораст проблематичних кредита није значајније смањио профитабилност банкарског сектора Хрватске која је смањена са 124 ХНБ, Финансијска стабилност – јул 2011, стр. 45. 125 Конференције за новинаре ХНБ-а 24.10.2010, податке изнио Гувернер Рохатински, пренио 126 ХНБ, Финансијска стабилност - јул 2011, Загреб, 2011, стр. 48. 9,9127% поврата на властити капитал на 7% у 2010.</s><s>Задржавање високе профитабилности свакако говори у прилог одржању финансијске стабилности јер смањује вјероватноћу да ће стране банке повући свој капитал.</s><s>Међутим, како је сличан пораст евидентиран у великом броју других земаља (показали смо податке за БиХ и Србију), не можемо прихватити објашњење како је девизни курс куна/швајцарски франак основни узрок овог погоршања.</s>\n<s>Чињеница да је Хрватска званично одабрала режим контролисано флуктуирајућег курса док de facto води девизну политику блиску фиксном курсу чини се као врло погодно тло за шпекулативне ударе.</s><s>Једноставно флуктуабилнији девизни курс Србије више одговара тржишним кретањима док курс КМ бране једноставна правила која не остављају недоумицу у рјешеност власти да очувају фиксан курс.</s><s>Хрватска нема ни једно од ове двије ствари.</s><s>Ипак, као што смо нагласили, ако макроекономска кретања иду на руку могуће је стабилизовати курс и без значајнијих интервенција монетарних власти.</s><s>Да ли је и колико ХНБ интервенисала како би спријечила промјене курса видјећемо из табеле бр.</s><s>Интервенције ХНБ ради ублажавања осцилација на девизном тржишту Купљено од банака</s>\n<s>external/ pubs/ft/wp/2011/wp11300.pdf, датум приступа: 15.7.2012. године).</s><s>Извор: Сачињено на оснуву података Хрватске народне банке из Монетарна политика, Девизне интервенције – Архив, преузето са: http://www.hnb.hr/monet/hmonet.htm, датум увида: 17.4.2011.</s><s>Као што се види из претходне табеле, ХНБ је доста интервенисала на девизном тржишту у протеклом периоду, али зачуђујуће је да се ради углавном о заустављању раста вриједности домаће валуте (операције куповине девиза којима се повећава тражња за страном валутом и обара курс).</s><s>Из тога можемо закључити да би без интервенција ХНБ-а реални курс још значајније апресирао.</s><s>Девизне интервенције са циљем повећања понуде девиза којим би се ојачала вриједност куне су преовладавале само у 2003. и 2008. години.</s><s>Интервненције у 2008. години (години када су валуте бројних источноевропских земаља значајно депресирале због чега би се могло очекивати и да се вриједност куне нашла на удару), чак нису биле ни нарочито значајне, тако да је продаја девиза премашивала куповину за свега 81 милион евра, што је са девизним резервама Хрватске прилично занемарљив износ.</s><s>Како скоро сви шпекулативни удари садрже покушај обарања вриједности (фиксиране) валуте из претходног би се могло закључити да курс куна/евро није био предмет озбиљних шпекулативних удара и поред одређене теоретске подложности.</s>\n<s>Видјели смо да је ХНБ у великој мјери успјела да постигне цјеновну стабилност и стабилност девизног курса.</s><s>То би требало да се одрази и на раст штедње у Хрватској што се и десило као што можемо видјети из табеле бр. 43.</s><s>Из ове табеле се види да је укупна штедња у посматраном периоду порасла 5,66 пута (сјетимо се да су кредити порасли 5,8 пута), што се може сматрати импозантним растом, али нажалост још увијек недовољним (укупни кредити на крају 2010. износе око 390 000 милиона куна, што значи да су већи од штедње за око 150.000 милиона куна.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табела Д1, Загреб, 2001, Билтена бр. 110, табела Д1, Загреб, 2005 и Билтена бр. 171, табела Д1, Загреб, 2011.</s><s>Међутим, у којој мјери је раст штедње посљедица раста повјерења у домаћи монетарни систем, а у којој мјери је посљедица других фактора директније је могуће сазнати кроз анализу валутне структуре штедње.</s><s>Овај податак се, такође, налази у табели бр. 43. (колоне три и четири) из кога може видјети да хрватски грађани и поред 15 година монетарне стабилности нису вратили у довољној мјери повјерење у домаћу валуту.</s><s>2.3.5.9.</s><s>Капитализованост банкарског сектора Капитализованост банкарског сектора Хрватске значајно је изнад регулаторног Адекватност капитала банка у Хрватској</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена о банкама бр. 14, слика 1.13, Загреб, 2007 и Билтена о банкама бр.21, слика 1.13, Загреб, 2010.</s><s>Занимљиво је и да се стопа адекватности капитала након избијања кризе 2008. значајно побољшала.</s><s>Ово је чудно узимајући у обзир пораст ненаплативих и проблематичних кредита о којима смо већ говорили.</s><s>Међутим, објашњење се можда може наћи у докапитализацији као мјери за јачање повјерења у систем (капитал је у односу на 2008. порастао за 11.509,5 милиона куна или за 20%), затим значајном порасту кредита држави, који због своје нискоризичности не улазе у израчунавање ризиком пондерисане активе (односно пондер им је 0), због чега и постојећи капитал постаје релативно већи.</s><s>2.3.5.10.</s><s>Искустава са кризом 2008 – 2010. године Сада је вријеме да погледамо шта је ХНБ урадила на превазилажењу посљедица кризе 2008. и да ли је то дало неког ефекта.</s><s>Тако је ХНБ крајем 2008. смањила стопу обавезних резерви са 17% на 14%, смањила је стопу минимално потребних девизних потраживања са 32% на 28,5%, укинула граничне обавезне резерве, продавала девизе на тржишту (ради одржавања курса), истовремено омогућавајући банкама да дођу до ликвидних кунских средстава преко операција на отвореном тржишту и ломбардних кредита.</s><s>Интервенције да се обезбједи ликвидност биле су таквог обима да је ради оджавања стабилности цијена ХНБ крајем године прибјегала пооштравању услова кроз искључивање готовине у трезорима банака из обавезних резерви и пооштравањем услова које ХоВ могу да послуже као колатерал код ломбардних кредита.</s><s>Све у свему, ХНБ је доста интервенисала са циљем да одржи и курс и цјеновну стабилност и мотивише банке на даље позајмљивање хрватским резидентима како би се одржала привредна активност.</s><s>Да ли је у овоме успјела прелиминарно можемо судити на основу података из табеле бр. 128 Израчуната као омјер властитог капитала банака спрам ризиком пондерисане активе у складу са Безелским споразумом II о минималној капитализованости банака.</s><s>45, док ћемо коначан закључак донијети у закључном дијелу, када будемо поредили искуства све три земље заједно.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 171, табеле: Економски индикатори и Д1, Загреб, 2011, и подацима Државног завода за статистику Републике Хрватске – Извјешће Значи, када се ради о простом расту кредита ХНБ је учинила и постигла више од ЦББХ, а мање од Народне банке Србије.</s>\n<s>2.3.6.</s><s>Претходна искуства са монетарним системом Хрватске Како је Хрватска до почетка ратних сукоба била дио монетарног система којим је управљала НБ СФР Југославије, преко републичких Народних банака, нема потребе да посебно понављамо кроз каква су искуства прошли грађани велике Југославије током 1980-их.</s><s>Умјесто тога дајемо само податке о кретању инфлације у Хрватској у деценији која је претходила посматраном периоду (табела бр. 46.), те кретање девизног курса спрам ДМ у годинама које су претходиле монетарној реформи након које је ХНБ успјешно окончала период високих инфлација и стабилизовала девизни курс (табела бр. 47.), са свега неколико кратких објашњења битних догађаја који су утицали на конституисање и Кретање инфлације у Хрватској у периоду 1986 – 1995. године ИПЦ</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података у Тица Ј, Монетарна политика у Хрватској, графикон бр. 13, Економски факултет у Загребу, преузето са: http://web.efzg.hr/dok/MGR/Tica//gh/poglavlje 6.pdf, (датум Република Хрватска је исказала жељу за формирањем самосталне Централне банке након првих вишестраначких избора у Југославији, а та воља је и институционализована у Уставу из 1990. у коме се у члану 55 каже: „ХНБ је централна банка Реублике Хрватске.</s><s>ХНБ је одговорна, у оквиру својих права и дужности, за стабилност валуте и опћу ликвидност плаћања у земљи и иностранству.“ Ипак, ово је било противно130 важећем уставу СФРЈ па је НБ Југославије са своје стране и даље наставила да третира ХНБ као свој интегрални дио.</s><s>То се мијења 1991. када Савјет гувернера НБ Југославије након низа неспоразума са ХНБ-ом ускраћује право истој за повлачење готовинских средстава и приступ девизном тржишту.</s>\n<s>У току првих година рата на овим просторима, ХНБ не успијева обуздати инфлацију.</s><s>Међутим, 1994.</s><s>ХНБ изводи другу монетарну реформу (први покушај је био 1992.) када проводи хетеродоксну антиинфлаторну стратегију (отприлике у исто вријеме и врло слично као Аврамовићева реформа) у којој мијења хрватски динар за куну, чију вриједност веже за њемачку марку.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 66, табела Х9, Загреб, 2001.</s><s>Већ сљедеће 1995. године инфлација се спушта на 4%, а та стабилност (и монетарна и курсна), видјели смо траје до данас.</s><s>Да сумирамо.</s><s>Хрватска народна банка у протеклих 15-ак година показала се као врло успјешна институција која је у јавности Хрватске изградила имиџ „конзервативног банкара“ и у исто вријеме припремила се за улазак Хрватске у ЕУ.</s><s>Изградњи позитивног имиџа највише је допринијело инсистирање на стабилности девизног курса које траје још од 1994, што је допринијело и цјеновној стабилности у земљи.</s><s>У организационом смислу 130 Петак З, „Економска позадина распада социјалистичке Југославије“, Friedrich naumann Stiftung (Дијалог повјеснчара – историчара), Загреб, 2005, стр. 62.</s><s>ХНБ је персонално и финансијски131 независна институција која слободно бира инструменте монетарне политике које ће користити.</s><s>Ипак, уважавајући околности у Хрватској, ХНБ се</s>\n<s>3,7059 у протеклом периоду више опредмјелила за кориштење административних мјера (обавезне резерве, обавезан упис благајничких записа итд.) што није увијек било добро прихваћено од стране ММФ и других међународних организација, али је показало добре резултате у току кризе, што потврђује исправност овакве политике ХНБ у протеклом периоду.</s>\n<s>Овај дио је логичан наставак претходног.</s><s>Разлика је у томе што смо у другом дијелу тражили груб одговор на питање да ли је пожељно даље одржавати постојеће принципе функционисања монетарних власти с обзиром на искуства из протеклог периода, док у овом дијелу тражимо одговор на питање да ли је могуће одржати та рјешења, односно испитујемо које су основне препреке дуготрајној одрживости изабраних принципа функционисања.</s>\n<s>Када се ради о било ком облику фиксног девизног курса, а поготово када се ради о систему валутног одбора какав имамо у БиХ, основна пријетња по одрживост монетарног система, односно основни проблем о којем власти морају да воде рачуна је кретање девизних резерви.</s><s>Одмах да нагласимо да власти у БиХ и ММФ оцјењују да је ниво девизних резерви крајем 2010. адекватан132.</s><s>С обзиром на доста лоше перформансе БиХ привреде које се огледају, између осталог, у неконкурентности земље по оцјени свих познатих међународних организација, која је и најуочљивија по континуираном и високом спољнотрговинском дефициту, поставља се питање на који начин ЦББХ успијева прибавити девизне резерве и да ли ће то моћи чинити и у будућности133?</s><s>Иако смо свјесни да, чисто формално ЦББХ нема проблем одрживости валутног одбора све док постоје 132 ММФ, „Босна и Херцеговина: Консултације по члану IV за 2010. годину, друга и трећа ревизија stand-by аранжмана, захтјев за изузеће од непридржавања критеријума извршења, и репрограмирање откупа децембер</s>\n<s>(преузето http://www.imf.org/external/pubs/cat/longres.aspx?sk=24413.0, датум увида: 28.6.2011. године).</s><s>133 Аутори Александар Аристовика и Андреј Кумара у раду „Some characterististics of sharp current account deficit reversals in transition countries“, South-Eastern Europe Journal of Economics 1-2006, Thesaloniki, 2006, (преузето са: http://www.asecu.gr/ Seeje/issue06/aristovnik.pdf, датум приступа: 22-6.2012. године), на стр. 27, на основу властитог истраживања закључују како ЗУТ које користе неки режим фиксног девизног курса и поред свих проблема са којима се суочавају посједују доста високе и „резистентне“ девизне резерве. било какве девизне резерве, ипак, питање одрживости може и мора бити постављено не само као техничко питање (постојање било каквих девизних резерви) већ и као социјално питање (социјална прихватљивост трошкова одржавања постојећег монетарног система у лошијем привредном амбијенту).</s><s>Због тога је социјална прихватљивост услов дугорочне одрживости па ће и она бити дио наше анализе.</s><s>И једно и друго питање (техничка и социјална одрживост), сабирају се у питању ефикасности механизма прилагођавања, који у случају валутног одбора представља Хиксов механизам прилагођавања добро познат још од златног стандарда из XIX вијека.</s>\n<s>Због тога, почетни тест којим провјеравамо да ли су постојали притисци на девизне резерве ЦББХ вршимо кроз анализу кретања истих у протеклом периоду (табела бр. 48).</s><s>Кретање девизних резерви ЦББХ 2000 - 2010. године Девизне</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, табела бр. 33, Сарајево, 2011.</s><s>Као што се види девизне резерве су, практично, континуирано расле све до 2007. године, да би у 2008. и 2009. години забиљежиле пад.</s><s>С обзиром да се почетак пада девизних резерви поклапа са доласком свјетске економске кризе на ове просторе, мораћемо ући у нешто дубљу анализу посљедица исте на економску ситуацију у БиХ како бисмо кроз ову анализу дали одговор на два питања: 1. Шта је разлог уоченог пада у 2008. и 2009. години тј. да ли се ради о краткотрајном паду који је дефинитивно иза нас или се ради о тренду који би реално могао довести до значајнијег пада девизних резерви, а самим тим и до нестанка система монетарног одбора у БиХ?</s><s>2. Какве су посљедице пада узимајући у обзир чињеницу да у систему валутног одбора какав се користи у БиХ ликвидност зависи од девизних резерви (у овом дјелу акценат је стављен на питање социјалне одрживости)?</s><s>Ова два питања се на крају могу сабрати у питању дугорочне одрживости валутног одбора 3.1.1.</s><s>Девизне резерве БиХ – постојеће стање и очекивана кретања Као што смо у уводном дијелу навели, почетак пада девизних резерви се поклопио са доласком посљедица америчко- европске економске кризе на ове просторе.</s><s>Из тога би се могао извући површан закључак како је разлог за пад девизних резерви искључиво ова криза па се ради о краткотрајном проблему који ће проћи са опоравком њихових економија, због чега му не треба придавати претјерану пажњу.</s><s>Нажалост, анализа кретања основних макроекономских варијабли у БиХ прије и послије доласка кризе, показује да је вањска економска криза била само окидач134 много дубље кризе у БиХ која је оставила трајне посљедице због чега се не може очекивати престанак притисак на девизне резерве у ближој будућности или се чак може очекивати погоршање135 ситуације (ако се не предузму корективне мјере о чему ће бити више ријечи у петом дијелу рада).</s><s>Да бисмо ово образложили поћи ћемо од излагања кретања основних макроекономских трендова прије и послије кризе који су приказани у табели бр. 49.</s><s>Из доње табеле се види оштра промјена трендова са 2008. годином као прекретницом.</s>\n<s>(преузето http://www.actaeconomica.efbl.org/broj17/e-ActaEconomica-broj17-RTomas.pdf, датум приступа: 27.6.2012. 136 Кредити држави су чак и u апсолутном износу смањени у периоду 2000 - 2008.</s><s>Макроекономски трендови у Босни и Херцеговини 2000 - 2010.</s><s>Године Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података АСБХ из Анкете о радној снази за 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, преузето са: http://www.bhas.ba/?option=com_content&view=article&id=113=ba (датум</s>\n<s>Запослени дјелатностима у децембуру 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, преузето са; http://www.bhas.ba/index.php?option=com_publikacija&view=publikacija_pregled&ids=1&id= C5%BEi%C5%A1te%20rada, (датум увида: 28.4.2011), те подацима ЦББХ из Билтена 2-2011, Главни економски индикатори, табела бр. 11, Сарајево, 2011.</s><s>Од избијања кризе трендови су драматично промијењени и то (углавном) на лошије.</s><s>Тако у 2008. и 2009. години биљежимо сеобу капитала у развијеније земље што се одразило на пад девизних резерви који је кумулативно износио 440 милиона КМ или 6,6% истих у односу на врхунац из 2007, те смањење кредитних пласмана у 2009. години од 455 милиона КМ или 3,1% у односу на врхунац у 2008. години.</s><s>Такође, биљежимо стагнацију привредне активности, раст незапослености (око 40.000 радника према званичној статистици) и спољног јавног дуга (за око 58% или 2.328 милиона КМ у односу на најнижи ниво из 2007. године).</s><s>Једини јасно позитиван тренд је пад трговинског дефицита.</s><s>Разлоге за овај, условно речено, позитиван тренд обрадићемо мало касније.</s><s>Донекле, изненађујући тренд је наставак раста надница упркос расту незапослености.</s><s>То говори о ригидности надница и несавршености тржишта рада.</s><s>Suma sumare, са становишта утицаја на структуру платног биланса тј. утицаја на кретање девизних резерви, посебно је битно уочити и детаљније анализирати три тренда: 1. престанак раста приватног дуга;</s>\n<s>3.1.1.1.</s><s>Разлози за прекид прилива девиза кроз банкарски сектор Можда најуочљивији тренд у предкризном периоду био је пораст дуга становништва и приватних привредних субјеката ка банкама.</s><s>Са становишта платног биланса то не би представљало посебно битан тренд (бар не директно) када би тај раст био финансиран растом домаће штење.</s><s>Међутим, значајан дио кредитне експанзије је финансиран дотоком капитала из иностранства о чему нам говори табела бр. 50, из које се види да су банке за свега 5-6 година (од 2002. године када је приватизација банака била у пуном налет до 2008. године) из иностранства донијеле (дио у облику откупа и улагања у властити капитал банака, дио у облику депозита мајки банака код банака кћери, дио директним позајмљивањем домаћих банака на европском међубанкарском тржишту), преко 3,8 милијарди евра137 које су код ЦББХ претварале у КМ да би могле пласирати кредите у домаћој валути138.</s>\n<s>Чињеница која додатно свједочи о значају средстава позајмљених у иностранству за банке у БиХ је и то што је у већини кредита у земљи каматна стопа везана за кретање ЛИБОР-а, ЕУРИБОР-а ПИБОР-а или неке друге каматне стопе на иностраном међубанкарском тржишту, што не би био случај да се банке значајније ослањају на домаћу штедњу.</s>\n<s>137 До ове цифре смо дошли када смо властити капитал банака помножили учешћем странаца у власништву над банкарским сектором и томе додали раст стране пасиве од 2002. до 2008. године.</s><s>138 Али са валутном клаузулом чиме су девизни ризик пребациле на клијенте, што се може видјети из извјештаја Агенције за банкарство Републике Српске и Федералне банкарске агенције.</s><s>Властити капитал и страна пасива банака у БиХ (у мил. КМ) Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 2-2011, табела бр. 11, Сарајево, 2011.</s><s>Овај прилив девиза је омогућавао раст потрошње у земљи изнад производње па чак и одређене вишкове који су се слијевали у девизне резерве и омогућавали систему монетарног одбора да нормално функционише.</s><s>Тако је настао модел раста вођен (предимензионираном) потрошњом.</s>\n<s>Како је са доласком кризе овај канал прекинут, а због његовог значаја у прошлости, поставља се питање може ли се очекивати „повратак на предкризни тренд “ након санирања посљедица економске кризе у развијеним земљама?</s><s>Наша анализа показује да се не може очекивати повратак на предкризни тренд и то из два разлога:</s>\n<s>А) Први је што су унутрашње резерве за даље задуживање ионако биле скоро истрошене.</s><s>О томе свједочи табела бр. 51.</s><s>Задуженост по запосленом у земљама Ј.</s><s>И.</s><s>Европе у 2010.</s><s>Години Земља:</s>\n<s>Извор: „Грађани Србије међу најмање задуженим“, Каматица, преузето са: http://www.kamatica. com/istrazivanja/139/srbija-zaduzenost (датум увида: 7.5.2011) Као што се види становништво и привреда БиХ су задовољиле почетну „глад за кредитима“ због чега је било природно да се очекује успоравање кредитног раста у будућности.</s>\n<s>Б) Други и непосреднији разлог је што чак и кад би стране банке мотивисане високим стопама поврата биле вољне да преузму ризик и позајмљују већ презадуженим субјектима, препоруке Базелског комитета из 2010. године (Базел III) али и препоруке националних регулатора (као што је Аустријска влада позвала домаће банке да не повећавају изложеност у земљама ЈИ Европе) ће их у томе ограничити.</s><s>Наиме, трећа препорука тражи смањење изложености ризику земље, што значи да ће се стране банке, умјесто слања девиза из земаља гдје имају сједиште у земље у којима послују банке-кћери, морати оријентисати на прикупљање локалне штедње у земљама у којима послују, а ради финансирања кредитног раста у истим тим земљама.</s><s>Suma summare, на стране банке као на значајан извор девиза у средњем року више не треба рачунати.</s><s>3.1.1.2.</s><s>Пад трговинског дефицита</s>\n<s>Други тренд који смо уочили је значајан пад трговинског дефицита.</s><s>Разлоге за овај пад треба тражити, између осталог, у његовој повезаности са првим трендом (успоравањем кредитног раста).</s><s>Наиме, око 70% прилива капитала из иностранства кроз банкарски сектор је кориштено за финансирање увоза139.</s><s>Због тога се овдје ради о два уско повезана тренда која треба посматрати заједно.</s><s>Кретање трговинског дефицита биће предмет дубље анализе у наставку.</s><s>3.1.1.3.</s><s>Раст спољног јавног дуга</s>\n<s>Трећи уочени тренд је раст спољног јавног дуга.</s><s>Како је до њега дошло?</s><s>Када је могућност новог задуживање приватног сектора у иностранству практично прекинута140, иза претходног модела раста је очито остала привредна структура неспособна да генерише 139 Кристић, И., „Одрживост валутног одбора у БиХ“, Дирекција за економско планирање Савјета министара БиХ, Сарајево, 2007. стр. 13.</s>\n<s>140 Власти БиХ су схватајући важност банкарског сектора за потрошњу у земљи предузеле одређене кораке од којих је најпознатија Бечка иницијатива када су са представницима банака потписали споразум у којем су иностране банке гарантовале да неће смањити изложеност ка својим банкама кћерима у БиХ. довољне дотоке девиза да би економски и монетарни систем могли наставити нормално да функционишу.</s><s>Одговор власти БиХ на ову ситуацију је било убрзано задуживање којим би се компензовао пад дотока девиза, а све под објашњењем привремености и давања времена домаћој привреди да се прилагоди.</s><s>Сама динамика раста дуга је била прилично драматична.</s><s>Тако је спољни дуг за свега пар година порастао за 58% почетног нивоа чиме се попео са 18%141 БДП-а у 2007.</s><s>Поставља се питање може ли ово дугорочно да функционише?</s><s>Једини одговор је да не може.</s><s>Постоји граница до које се било која земља може задуживати (а поготово оне са слабијим кредитним рејтингом као што је БиХ чији је кредитни рејтинг на крају 2010. био B+ по Standard & Pooržs односно B2 по Moodyžs, док су у 2011. обје агенције овај рејтинг додатно умањиле).</s><s>При томе, и сама динамика задуживања БиХ, када би се власти одлучиле да то чини док год је могуће, одређена је европским амбицијама земље:  Амбиције БиХ су везане за прикључење ЕУ и ЕМУ, што према Мастришким критеријумима подразумијева, између осталог, да буџетски дефицит не би смио прелазити 3% БДП-а годишње, док јавни дуг не би смио прећи 60 % БДП-а142.  Иако за многе чланице ЕУ нису поштовале горња ограничења приликом пријема у ЕМУ, као посљедица кризе јавног дуга земаља чланица, у току је процес стварања чвршћих буџетских ограничена, што је формално озваничено на састанку у Бриселу 9.12.2011.</s>\n<s>3.1.1.4.</s><s>Потенцијални проблем; прикривени пад девизних резерви Из претходног начина превазилажења проблема уочљива је основна нелагода монетарних власти БиХ, а то је реалан ризик да би у блиској будућности могло доћи до много већег пада девизних резерви него што је то овај забиљежени у прошлости.</s><s>Наиме, без раста спољног јавног дуга 143, којим су власти у БиХ компензовале пад девизних 141 ЦББХ, Билтен 4-2011, табела бр. 32 и главни еконмски индикатори, Сарајево, 2012. 142 Ковачевић, Р., Међународне финансијске институцује, Институт за спољну трговину, Београд, 1998 стр. прилива по другим основама и под претпоставком да би остали трендови остали исти, пад девизних резерви би већ крајем 2010. био много значајнији144, што се на срећу није десило.</s><s>Из тога можемо извући, додуше још увијек недовољно поткован закључак, како је државна интервенција само одгодила пад девизних резерви односно да се фактички ради о прикривеном паду чији ће се ефекти брзо показати (чим држава престане да се задужује у иностранству).</s>\n<s>У прилог претходној тврдњи иде и чињеница да узете кредите треба почети враћати у наредном периоду.</s><s>Типичан примјер је аранжман са ММФ-ом који је склопљен на три године.</s><s>Средства добијена овим путем (прве двије транше) су била намјењена145 за несметано сервисирање спољних обавеза земље у току кризе за коју се претпостављало да ће брзо проћи, трећа транша би требала бити усмјерена у капиталне инвстиције док четврта и пета директно служе јачању девизних резерви.</s><s>Тако након истека овог аранжмана (средином 2012. године) и грејс периода ова и друга позајмљена средства треба почети враћати.</s><s>Тако само по основу аранжмана са ММФ-ом БиХ прелази из + 400146 милиона евра годишње у (око) – 240147 милиона годишње, с тим да ово представња само грубу апроксимацију.</s><s>Чак и ако је уштедама у јавним буџетима, на којима је инсистирао ММФ, могуће прикупити ова средства, ово би могло представљати удар од око 600 милиона евра годишње на рачун девизних резерви у току периода враћања зајма (2014 – 2020).</s><s>Међутим, историја јавног дуга на овим просторима нас учи да се јавни дуг смањивао (тј. отплаћивана главница без узимања нових кредита) само у временима „изобиља“, а често чак ни тада.</s><s>У свим осталим временима се дижу нови зајмови којима се враћају стари, чиме се главница дуга не смањује.</s><s>С обзиром на то да БиХ чак ни са овим новим дуговима не спада у презадужене земље, ово је вјероватнији развој догађаја.</s><s>То би 144 Вранкић, Д., „Stand-by аранжман БиХ са ММФ-ом и утицај на приватни сектор економије у свјетлу глобалне кризе“, Трезор БиХ, Сарајево, 2009. 145 ММФ, „Босна и Херцеговина: Консултације по члану IV за 2010. годину, друга и трећа ревизија станд-бy аранжмана, захтјев за изузеће од непридржавања критеријума извршења, и репрограмирање откупа извјештаја</s>\n<s>преузето http://www.imf.org/external/pubs/cat/longres.aspx?sk=24413.0, датум увида: 28.6.2011. 146 Динамика повлачења средстава од ММФ-а није уједначена јер зависи од испуњености неколико услова тако да се не повлачи исти износ средстава сваке године, а постоје и назнаке да БиХ неће повући свих 1,2 милијарде € кредита.</s><s>Ипак, апроксимативно се ради о средстваима од око 400 милиона € годишње.</s><s>147 Рок враћања кредита је 5 година, са грејс периодом од 3 године (за сваку траншу посебно) и промјењивом каматном стопом која је у тренутку узимања кредита износила 1,45%. значило „само“ одрицање од тих 400 милиона евра али не и дубљи пад.</s><s>С обзиром на престанак обимног дотока девиза кроз банкарски сектор поставља се питање да ли постоји још неки алтернативни извор девиза који би могао послужити одржању девизних резерви, односно, ако не постоји, колико дуго девизне резерве које су крајем 2010. године износе нешто преко 3,2 милијарде евра могу да издрже одливе које и даље репродукује (додуше смањени) трговински дефицит?</s>\n<s>3.1.1.5.</s><s>Сумарна анализа: повезивање уочених трендова са осталим ставкама платног биланса и пројекција кретања девизних резерви За одговор на претходно питање морамо имати цјеловиту слику (а не само неке трендове) због чега ћемо извршити идентификацију и осталих важних извора и одлива девиза у протеклом периоду.</s><s>Након тога ћемо приступити анализи која ће девизне резерве посматрати као резидуалну варијаблу тј. ону величину чији износ зависи од кретања осталих варијабли.</s><s>Битно је да нагласимо да ћемо за полазну основу наше анализе користити анализу Дирекције за економско планирање БиХ (ДЕП БиХ) из децембра 2009. године под називом: Економски и Фискални програм 2010 – 2012, коју ћемо кориговати за новије јавно доступне податке и процјене публиковане од стране Ценралне банке БиХ, мисије ММФ-а148 у БиХ и Истраживачког центра Reiffaisen банке БиХ (из 2010).</s><s>За идентификацију извора и одлива девиза користићемо, очекивано, табелу платног биланса БиХ.</s><s>Подаци о кретању вриједности основних ставки платног биланса БиХ у периоду 1998-2010149. година дати су у табели бр. 52. 148 Макроекономска кретања у Босни и Херцеговини и stand-by аранжман, Уред резидентног представника Међународног монетарног фонда за БиХ, Сарајево, 2010. 149 Ради прегледности дајемо годишње податке за сваку четврту годину у овом интервалу.</s>\n<s>Извор: ЦББХ, Билтен 2/2011, табела бр. 26, Сарајево, 2011.</s><s>Из претходне табеле произилази да је једина ставка која у нето износу биљежи континуиран одлив девиза, очекивано, рачун роба, док су ставке које највише доприносе дотоку девиза у земљу:</s>\n<s>1. Текући трансфери (у 2010. покривао око 52% робног дефицита); 2. Рачун услуга (у 2010. покривао око 16% робног дефицита); 3. Финансијски рачун (у 2010. покривао око 15,5% робног дефицита); 4. Рачун дохотка (у 2010. покривао око 10% робног дефицита); 5. Рачун капитала (у 2010. покривао око 5% робног дефицита).</s><s>За сваки од ових рачуна битно је не само колико је покривао робног дефицита у прошлости већ и у којој мјери се радило о стабилном извору девиза.</s><s>Ипак, прије него што пређемо на детаљније разматрање детерминанти кретања сваке од ових ставки платног биланса у прошлости и предвиђање њихових кретања у будућности, жељели смо објаснити зашто се нисмо опредјелили за кориштење неког од савремених економетријских модела развијених управо у ове сврхе, већ за једну једноставну анализу базирану на претпоставци о наставку постојећих трендова.</s><s>3.1.1.6.</s><s>Проблем примјене савремених економетријских модела на привредна кретања у БиХ</s>\n<s>У прошлости је било више покушаја да се процјени кретање битних макроекономских варијабли у БиХ кориштењем савремених и сложених економетријских модела, али су они углавном завршавали закључком о њиховој непримјењивости или о упитности добијених резултата.</s>\n<s>Један такав примјер је покушај примјене ММФ-овог динамичког модела названог Оквир одрживости спољног дуга (External debt sustainability framework) који се, као што му и име каже, користи за пројекцију будућих кретања спољног дуга.</s><s>Овај модел је развијен 2002.150 године, а покушај његове примјене на БиХ десио се 2006. године током редовних консултација особља ММФ-а са властима БиХ у складу са чланом IV Статута Сама процјена будућег кретања спољног дуга базира се на једноставној почетној једначини:</s>\n<s>ТБ – компонетна креирања новог дуга кроз рачуне роба и услуга Затим се из почетне једначине низом прорачуна долази до сљедеће једначине: У претходној једначини симболи представљају: д – рацио спољног дуга и БДП-а</s>\n<s>151 MMF, „Босна и Херцеговина: консултације по члану IV за 2006 – извјештај особља; Обавијест за јавност о разговорима Извршног одбора; и Изјава Изврсног директора за Босну и Херцеговину“, Бр. извјештаја ММФ-а о земљи: 06/371, Сарајево, 2006. е – стопа апресијације реалног девизног курса Нажалост,</s>\n<s>добијених кориштењем званичне статистике у БиХ, није било могуће јасно идентификовати величину спољног дуга земље, те терет отплате.</s><s>Конкретније, добијени су квантитативни резултати у облику врло широког интервала што их чини практично неупотребљивим за било какво извлачење закључака152.</s><s>Други примјер покушаја кориштења моделирања на привреди БиХ веже се за низ радова ДЕП-а урађених уз финансијску подршку Европске комисије у облику плаћених менторстава од стране међународних консултаната.</s><s>Тако у раду „Current account deficit sustanability in Bosnia and Hercegovina 153“ аутор Нермин Дидик покушава да примјени познати Милеси-Ферети и Разин модел (МФР модел) одрживости дефицита текућег рачуна.</s>\n<s>подјељени у три групе: индикатори солвентности тј. способности отплате дуга; - индикатори воље дужника да отплаћује дуг; - индикатори воље инвеститора да посуђују новац.</s><s>Најважнија група индикатора су индикатори солвентности и њихово израчунавање почиње од формуле:</s>\n<s>И – укупне инвестиције нса – нето страна актива као проценат БДП-а Након низа сређивања долази се до једначине „динамике дуга“ која гласи: нса</s>\n<s>Ова једначина указује на чињеницу да ,чак и ако је текући рачун једнак 0, може доћи до промјене тежине спољног дуга под утицајем кретања свјетске каматне стопе, стопе раста БДП-а или реалне апресијације домаће валуте.</s><s>Из претходне једначине извлачи се груби индикатор солвентности: нса</s>\n<s>Иако ауотори овог модела наглашавају да не постоје „магични“ број о томе колико велики дефицит текућег рачуна као проценат БДП-а може да буде прије него што он постане неодржив, већ да свака земља има свој број који одговара њеним околностима, добијање ових индикатора за БиХ било би од велике важности ради компарације са сличним земљама што би нам омогућило извлачење у великој мјери утемељених закључака .</s>\n<s>Нажалост, опет се понавља ситуација да до коначних показатеља аутори не долази и то због због непостојања званичних података о нивоу нето стране активе, великом проценту грешака и пропуста у платном блансу, те значајном удјелу „сиве“ економије, због чега је чак и податак о БДП-у упитан.</s><s>Све ово наводи аутора истражвања за БиХ да закључи да је кориштење индикатора солвентности за БиХ „тешко изводљиво“154.</s><s>Претходна два примјера навела су нас на закључак да не покушавамо примјену сложенијих економетријских модела с обзиром да претпоставке за њихово успјешно кориштење нису испуњене.</s>\n<s>Рачун роба.</s><s>Није једноставно направити утемељено предвиђање кретања ове ставке.</s><s>ДЕП се ослонио на процјену домаће и иностране тражње и кретања свјетских цијена, али и на анализу по дјелатностима.</s><s>Међутим, ДЕП-ове прогнозе већ за 2010. су се показале нетачним.</s><s>Наиме, ДЕП је очекивао раст извоза за свега 7,4% и раст увоза за чак 12,6% чиме би трговински дефицит био продубљен.</s><s>Међутим, према сада већ доступним подацима трговински дефицит у 2010. је чак незнатно мањи од онога из 2009.</s><s>Због тога смо се ми умјесто за ДЕП-ове пројекције одлучили за једноставнију анализу која ће се базирати прије свега на процјени кретања компоненти домаће тражње.</s><s>Закључци до којих смо дошли се поклапају са налазима Истраживачког центра Rаiffеisen банке БиХ.</s><s>Тако је наша већ изнијета процјена да ће ниво јавне потрошње остати отприлике непромијењен у складу са договором са ММФ-ом из stand-by аранжмана постигнутог средином 2009, што је битно прије свега за разматрање кретања увоза.</s><s>Друга варијабла од које зависи прије свега увоз (али свакако и извоз), јесте кретање кредита приватном сектору.</s>\n<s>Трећа варијабла на коју смо обратили пажњу је ниво привредне активности у земљи представљен кретањем РБДП-а.</s><s>Објашњење за утицај ове варијабле на увоз је такође једноставно: БиХ је мала земља у којој природно постоји недостатак одређених (незамјењивих) сировина и роба чији је увоз неопходан зарад одржавања привредне активности.</s><s>Опет, већи РБДП оставља могућност и за већи извоз.</s><s>Један од проблема који треба примијетити је да се БиХ у претходном периоду при израчунавању РБДП ослањала на потрошни метод израчунавања НБДП-а, а сама потрошња је зависила од обима кредита.</s><s>Тако је и РБДП, заправо, једним дијелом зависио од обима кредита којима је финансирана потрошња.</s><s>Прелазак на израчунавање НБДП-а по производном методу смањио би овај проблем.</s><s>У сваком случају, подаци за период 2002-2008. нам показују да је трговински дефицит растао по просјечној стопи од око 6 % годишње, јавна потрошња по стопи од око 11,5%, РБДП-а по стопи од око 5,3 % (што је како смо претходно објаснили прецијењена бројка), док је стопа раста кредита приватном сектору износила око 33% годишње.</s><s>Смањење трговинског дефицита (од чак 29%) из 2009. године се „поклопило“ са практично заустављањем раста јавне потрошње, смањењем обима кредита за 3,1% и падом РБДП за 2,9%.</s><s>Посматрајући ове величине, долазимо до закључка да је падом кредита приватном сектору (са + 33% на ─ 4%) неутралисан у највећем дијелу онај дио трговинског дефицита који отпада на прекомјерну потрошњу (вишак потрошње у земљи над производњом).</s><s>Друкчије речено, да је пад трговинског дефицита био посљедица пада привредене активности или стагнације јавне потрошње, он би само пратио пад РБДП-а па се могао очекивати благи пад дефицита рачуна роба, а не овако драматичан пад увоза (и посљедично трговинског дефицита).</s><s>Из тога извлачимо закључак како је постојећи ниво трговинског дефицита (из 2009. и 2010.) близак нивоу испод кога БиХ са постојећом привредном структуром не може да иде.</s><s>За брз повратак трговинског дефицита на предкризни ниво био би потребан брз раст кредита, што више није реално (Rаiffеisen предвиђа 2 % у 2011. и 4% у 2012).</s><s>Због тога је постојећи ниво дефицита нова полазна тачка са које ће расти трговински дефицит у будућем периоду у складу са растом РБДПа, израчунатог по производној методи увећаног за стопу инфлације.</s><s>Шта се предвиђа када се ради о кретању РБДП-а, инфлације и кредита у будућности?</s>\n<s>У ближој будућност ММФ и Reiffaisen предвиђају привредни опоравак са стопама раста РБДП-а од 2% у 2011, 4,5% у 2012.</s><s>ММФ је крајем 2010. очекивао постепен опоравак БиХ економије до устаљивања стопе раста на око 4,5% годишње.</s><s>Ослањајући се на ову процјену ММФ-а изнијету крајем 2010. и увећавајући стопе раста БДП-а за просјечну стопу инфлације у протеклих пет година (3,6%), у наш модел смо унијели раст трговинског дефицита по годишњој стопи од око 4 %, 6.5% и даље 7% годишње, одражавајући постепен опоравак привредене активности.</s><s>Као што смо на почетку напоменули, ова процјена се поклапа са закључцима исраживачког центра Rаiffеisen БиХ који предвиђа стагнацију робног дефицита на нивоу 26,5 до 28,5% БДП-а у наредне двије године, што отприлике одговара садашњем омјеру, а што је могуће само ако и Rаiffеisen очекује раст трговинског дефицита у складу са растом НБДП-а.</s>\n<s>Текући трансфери у ЗУТ се доминантно састоје из дознака које грађани који раде у иностранству шаљу својим породицама у земљи.</s><s>За БиХ, као и за велики број мање развијених земаља, ово је изузетно значајан извор девиза.</s><s>Традиционално ради се, у апсолутном износу, о доста стабилној ставци чије кретање зависи од економских услова у иностранству.</s><s>Наиме, из табеле бр. 26.</s><s>Билтена ЦББХ бр. 4-2010, види се да је још 1998. године износ текућих трансфера био на нивоу онога из 2009. године.</s><s>Додуше, до пред почетак кризе овај износ је досегао 3,8 милијарди КМ (умјесто 3,2 милијарде из 2009).</s><s>Ово умањење треба схватити као посљедицу отежених услова привређивања у развијеним земљама због чега су многи грађани БиХ који раде у њима остали без посла или су им приходи умањени.</s><s>Због тога је за очекивати да како се буду опорављале економије развијених земаља (и по броју запослених, не само према величини НБДП-а или кретању РБДП-а) да ће се ова ставка вратити на предкризни ниво.</s><s>ДЕП очекује овај повратак већ 2011. док за 2012. очекују чак 4 милијарде девизних прилива по овој основи.</s><s>Међутим, подаци из 2010. не указују да је ово могуће.</s><s>Заправо, у 2010. није забиљежен раст у односу на 2009.</s><s>Због тога су наше прогнозе нешто опрезније.</s><s>Очекујемо повратак на предкризни ниво тек у 2014.</s><s>Једина ситуација коју ми видимо да би могла евентуално довести до бржег раста ове ставке је веће отварање тржишта рада земаља ЕУ за раднике из БиХ.</s><s>Иако су за грађане БиХ од 2010. године укинуте визе за путовања у ЕУ, сматрамо да је реално очекивати да застој у европским интеграцијама БиХ у комбинацији са затварањем тржишта најразвијенијих чланица за радну снагу из „нових“ чланица доведе до тек умјерених стопа раста ове ставке.</s>\n<s>Финансијски рачун је у протеклом периоду био најосјетљивији извор девиза за БиХ.</s><s>С обзиром да овај рачун, између осталог, садржи и информације о кретању СДИ, кретању капитала (девиза) кроз банкарски сектор те кретању спољног дуга земље, његова величина али и структура нам дају битне информације за нашу анализу.</s><s>Тако из табеле бр. 29.</s><s>Билтена ЦББХ (бр. 4-2010.) можемо видјети да је агрегатни износ овог рачуна, осим кратког периода стабилности (2002 – 2004.), за протеклих пет година карактерисала промјењивост тј и раст и пад и до 120% годишње при чему ни раст ни пад никада нису трајали дуже од двије године заредом.</s><s>Значи ова ставка је изразито нестабилна.</s>\n<s>Једнако је битна и информација о структури финансијског рачуна.</s><s>Повољном структуром се сматра значајно учешће СДИ (које су као што им и име каже инвестиција, а то значи и отварање нових радних мјеста), средње повољном опцијом се сматра значајно учешће портфолио инвестиција (којима се само мијења власничка структура, мада то може представљати предуслов за будући напредак), док се најнеповољнијом опцијом сматра значајан раст спољног дуга (остале инвестиције), било јавног или приватног, који је усмјерен у потрошњу.</s>\n<s>Да бисмо видели од чега су се састојали токови капитала између БиХ и остатка свијета у протеклих пет година (које обухватају и 2007. и 2008. годину као „златне“ године СДИ), саставили смо табелу бр. 53.</s><s>Структура финансијског рачуна БиХ у периоду 2005 – 2010. године Учешће СДИ</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4- 2011, табеле бр. 29. и 30, Сарајево, 2011.</s><s>Као што се види учешће СДИ у финансијским токовима БиХ и иностранства се кретало између 26 и 150%.</s><s>Просјечно учешће је било око 70% (тачније 71,4%).</s><s>Предвиђање кретања СДИ у пројекцијама ДЕП-а.</s><s>ДЕП је за 2009. био предвидио СДИ на нивоу 450 до 650 милиона КМ, док је остварено свега 360 милиона.</s><s>За 2010. је предвидио чак 1 милијарду, а подаци које данас имамо говоре о 278 милиона евра.</s><s>Значи ДЕП-ове пројекције су значајно прецијениле прилив капитала по овој основи у БиХ.</s><s>За нашу анализу је једнако интересантна и ставка финансијског рачуна која се назива Остале инвестиције јер укључују кретање стране активе и пасиве комерцијалних банака у БиХ, зајмове сектору владе, док се подаци о кретању капитала за сектор назван „остали“ (који обухвата све осим комерцијалних банака) заснивају на подацима о кретању зајмова приватном сектору код комерцијалних банака.</s><s>Као што смо видјели наша истраживања указује да ће изложеност страних банака у БиХ вјероватно да се стабилизује на постојећем нивоу.</s><s>То обухвата стабилизацију стране активе и пасиве (након што је значајан обим вишкова тј. слободних средстава повучених у претходне три године), али и да ће раст зајмова приватном сектору остати успорен и финансирати се углавном из домаће штедње.</s><s>То дотока капитала кроз банкарски сектор у наредних пар година своди на ниво близак 0.</s>\n<s>С друге стране очекујемо да ће раст државног дуга након још једног краћег периода раста (до краја 2012. јер су нове позајмице већ уговорене155), стати и дуг се стабилизовати на достигнутом нивоу.</s><s>Разлог за ово је што је већ дошло до драматичног раста овог дуга (58% за свега три године), што подиже ниво задужености БиХ на један нови ниво, повећава ризик земље и коси се са европским амбицајама БиХ.</s><s>Из разматрања свих овдје изнесених чињеница смо закључили да ће ова ставка (Остале инвестиције) која је осам година гурана приливом капитала кроз банкарски сектор (2000-2008.), а затим још четири брзим растом државног дуга (2009 – 2012.), након 2012. пасти на ниво близак нули.</s><s>Да је ово реално очекивање подсећа нас кретање од прије 2000. када је ово била нето негативна ставка.</s><s>Међутим, ово не треба схватити као негативан развој догађаја већ као неизбежан крај једне утопије и пожељан притисак за прелазак са једног нереалног модела привредног раста на дугорочнији (који би се требао заснивати на СДИ и портфолио инвестицијама).</s>\n<s>Што се тиче рачуна услуга чини се да и ту постоји релатива стабилност.</s><s>Предкризни ниво је пао за свега 10-12% па је за очекивати да се земља убрзо врати на тај ниво.</s><s>Са овим се слажу и у ДЕП-у где прогнозирају раст извоза услуга од 21,1 % до 2012. и раст увоза услуга за 7,5% до 8,5%.</s><s>Резултат би био повратак на предкризни ниво до краја 2012.</s><s>Међутим, одсуство значајнијег раста у периоду „просперитета“ 2005 – 2008, нас наводи на закључак да није реално очекивати значајан неки велики раст изнад достигнутог нивоа.</s>\n<s>Рачун дохотка је представљао значајну ставку за БиХ у послијератном периоду у којем се међународна заједница значајно ангажовала у БиХ где је боравило значајно 155 Мислимо прије свега на аранжмане са ММФ-ом и Свјетском банком, ЕИБ-ом итд. међународно особље (војно и цивилно) па чак су у значајној мјери били ангажовани и резиденти у улози помоћног особља.</s><s>Са падом интересовања ова ставка је значајно смањена и сведена на ниво који је још увијек релативно већи од „просјечних“ земаља али за који се надати да неће расти.</s><s>С друге стране, приходи од инвестиција резидената у иностранство (најзначајнија ставка су приходи ЦББХ по основу девизних резерви) су такође погођени падом каматних стопа у иностранству.</s><s>Све у свему пројекција ДЕП-а са којом се ми слажемо је лагани пад (од 1 до 5%) до крај 2012.</s><s>Након тога очекујемо стагнацију или исто тако лаган раст који би пратио инфлацију у земљи.</s><s>За капитални рачун у ДЕП-у сматрају да ће у будућности представљати све мање значајну ставку са чиме се (опет) и ми слажемо.</s><s>Због тога ћемо претпоставити наставак трендова смањења ове ставке из протеклих година по просјној стопи од 4,5% годишње.</s><s>3.1.1.8.</s><s>Процјена кретања девизних резерви ЦББХ у периоду 2011 – 2015. године Битне претпоставке: Крајем 2012. држава престаје да повећава спољни јавни дуг, али успева да узме нове кредите за враћање рата тадашњег дуга.</s><s>Неуспјех власти у привлачењу СДИ.</s>\n<s>На основу ових претпоставки сачињена је табела бр. 54.</s><s>Процјена кретања девизних резерви БиХ у периоду 2011-2015. године Година</s>\n<s>Извор: Властита калкулација изведена на основу претпоставке о наставку постојећих трендова.</s><s>Горња анализа показује да се уз наставак постојећих трендова (из 2009. и 2010.) може очекивати крах постојећег монетарног система већ у 2013. када би девизне резерве пале на 60% нивоа из 2010, чиме би дошло до значајног пада новчане масе у земљи (због директне зависности нижих новчаних агрегата од висине девизних резерви у систему валутног одбора).</s><s>Ово не изненађује будући да би управо 2013. требала бити прва година када би држава престала да повећава спољни јавни дуг (задуживала би се само за ниво доспијелих рата дуга), а што је тренутно једина замјена за прилив капитала кроз банкарски сектор који је прекинут 2008.</s>\n<s>Нажалост, доступни подаци у великој мјери потвђују наша негативна предвиђања.</s><s>Тако су средином 2012. године нето девизне резерве БиХ износиле 5.885,6156 милиона КМ уз негативан тренд, чиме су за око 9% ниже у односу на крај 2010. године тј. у односу на тренутак у којем почиње наша пројекција.</s><s>То само даје на снази нашем закључаку како постоји реална опасност по девизне резерве ЦББХ, а самим тим и по одрживост система валутног одбора.</s><s>Пријетња долази од константно присутног трговинског дефицита који је од 1997. (године када је уведен валутни одбор) финансиран на три различита начина.</s><s>Првих пар година значајан извор девиза представљала је страна помоћ за обнову земље.</s><s>Затим је дефицит финансиран дотоком капитала кроз банкарски систем којим је (су)финансирана кредитна експанзија.</s><s>Задњих пар година овај дефицит је дјелимично одржаван убрзаним задуживањем државе у иностранству.</s><s>Како је трећи начин финансирања кратког даха већ се размишља о његовом насљеднику.</s><s>Једини реални кандидат за ову функцију је доток девиза у облику СДИ и портфолио инвестиција.</s><s>Овај извор девиза требао би не само служити за покривање трговинског дефицита већ и да га временом неутралише.</s><s>Ово је његова кључна особина будући да без промјене привредне структуре ни значајне стране инвестиције не би могле учинити систем монетарног одбора дугорочно одрживим.</s><s>3.1.2.</s><s>Процјене стабилности финансијског система БиХ (ФСАП БиХ) Да бисмо објаснили зашто су ФСАП-ови релевантни за нашу анализу прво морамо да објаснимо везу монетарног и финансијског система односно повезаност њихових стабилности.</s><s>Наиме, монетарни систем је основа на којој се развија финансијски систем.</s><s>Не може постојати стабилан финансијски систем ако је монетарни систем нестабилан, док је супротно могуће али је у пракси ријетко.</s><s>Ситуација у БиХ поткрепљује ове тврдње.</s><s>У БиХ је стабилност монетарног система у посљедњих петнаестак година омогућила брз развој финансијског система.</s><s>Међутим, евентуална криза финансијског система која би угрозила доток капитала из иностранства би могла да пољуља стабилност и самог монетарног система.</s><s>Тако се потенцијално првобитни шок који долази из финансијског система прелијева у монетарни, а онда као бумеранг враћа у финансијски систем у још горем облику.</s><s>Да бисмо процијенили колико је све ово реално изложили смо процјене ММФ-а и (ФСАП БиХ 2006.) и ЦББХ (ФСАП БиХ 2010.), те препоруке Свјетске банке.</s><s>Пуни назив овог извјештаја је IMF Country Report No.</s><s>06/403, „Bosnia and Herzegovina: Financial System Stability Assessment, including Reports on the Observance of Standards and Codes on the following topics: Banking Supervision and Corporate Governance“.</s><s>Иако настао релативно давне 2006. године, представља задњу, јавно доступну, свеобухватну анализу ММФ-а о потенцијалним пријетњама по девизне резерве Босне и Херцеговине које долазе из финансијског сектора (изузимајући консултације по основу реализације stand-by аранжмана).</s><s>Извјештај у складу са темом садржи велики број препорука квалитативне природе, са не ријетко политичком позадином.</s><s>Међутим, оно што нас занима у овом извјештају не налази се у главном дијелу извјештаја већ у Додатку (Appendix-у) и носи назив Macro-Prudential Analysis and Stress Testing Methodology and Results.</s><s>Као што се види ради се о стрес-тесту у коме су разрађена два сценарија, са три шока која доводе до три ефекта од којих се два тичу девизних резерви.</s><s>3.1.2.1.1.</s><s>Сценарији ФСАП БиХ 2006. године Стручњаци ММФ-а су закључили како финансијски систем БиХ није подложан „традицоналним“ банкарским ризицима, али је тешко завистан о позајмљивању капитала из иностранства.</s><s>Заправо на стр. 18. они закључују (парафразирамо) како су токови капитала између банака кћери у БиХ и банака мајки из иностранства до сада (2006.) позитивно утицали на девизне резерве земље, али да могу учинити и супротно.</s><s>Управо због тога су те 2006. уочили и разрадили двије могуће пријетње по токове капитала који постоје између банака у БиХ и њихових мајки-банака у иностранству (два сценарија).</s><s>Први сценарио полази од претпоставке да банке у БиХ усљед брзе кредитне експанзије нису примијетиле пораст ризика у активи, што је релативно уобичајна појава у периодима просперитета.</s><s>Када мајке-банке примијете овај ризик преиспитују политику позајмљивања на начин да умањују токове капитала ка банкама у БиХ.</s><s>Други сценарио је назван „сценарио регионалне заразе“ јер се базира на претпоставци да је све у реду са банкама у БиХ али не и са банкама и сусједних земаља.</s><s>Како велике банке из развијених земаља посматрају ово подручије као једну инвестициону цјелину, аутори Извјештаја се питају да ли би ово довело до преиспитивања инвестицоне политике ка БиХ.</s><s>Занимљиво је примијетити да у овим сценаријима ММФ нигдје не помиње могуће проблеме са банкамамајкама који нису повезани са овим регионом, а управо је то оно што се првенствено догодило 2008. године.</s>\n<s>Шта год био покретач кризе, сценарио разматра њен даљи развој на исти начин.</s><s>Прво се смањују токови капитала ка банкарском сектору, то утиче на девизне резерве (индиректно, будући да девизне резерве постају извор за покривање трговинског дефицита), а пад девизних резерви изазива сумљу у здравље домаће валуте због чега резиденти БиХ почињу да мијењају готовину и депозите из КМ у евро, што представља директан напад на девизне резерве.</s>\n<s>Као што смо већ рекли, ММФ је поставио конкретне стрес-тестове како би квантификовао утицај почетних шокова на девизне резерве.</s><s>Тако су у овом извјештају анализирани:</s>\n<s>1. Рекласификација 5, 10,15% кредита у групу проблематичних157 кредита, 157 Испод стандардних, спорних кредита и губитака.</s>\n<s>1. Банкарски сектор може да поднесе пад квалитета кредита будући да капитал под ризиком (KAР) остаје изнад регулаторне границе за све банке осим за групу великих страних банака (график бр. 1, у Додатку).</s><s>2. Монетарни и финансијски систем могу да поднесу почетни пад девизних 3. Монетарни и финансијски систем могу „вјероватно“ да поднесу и директан удар на девизне резерве (график бр. 3, у Додатку).</s><s>На крају извјештаја налази се једна чудна реченица.</s><s>Она каже да иако систем може да издржи сваки шок појединачно, њиховим комбиновањем се добија утицај на девизне резерве довољно значајан да оправда надзор над поменутим изворима ризика.</s><s>Ово сматрамо чудним управо због тога што ММФ у сценаријима објашњава повезаност ових шокова.</s>\n<s>Посебна вриједност овог извјештаја је у томе што тачност његових прогноза можемо провјерити кроз дешавања из 2008. и 2009. године.</s><s>Тада су токови капитала између банака у земљи и иностранству стварно редуцирани, депозити у КМ повлачени, а девизне резрве кренуле силазном путањом, али су финансијски и монетарни систем у складу са процјенама ММФ-а остали стабилни.</s><s>3.1.2.2.</s><s>Извјештај о финансијској стабилности ЦББХ ЦББХ је након доласка кризе 2008. на простор БиХ почела да обавља редовне процјене стабилности финансијског система, а резултате ових истраживања публикује у облику Извјештаја о финансијској стабилности.</s><s>До закључења писања овога рада објављена су свега два ова извјештаја (за 2009. и 2010).</s><s>Ови извјештаји су вриједан извор информација јер нам дају увид у начин размишљања ЦББХ о стварним и потенцијалним пријетњама по стабилност финансијског система што је у условима БиХ (мала отворена европска земља) незаобилазно повезано са кретањем капитала између земље и иностранства и посљедично могућим притиском на девизне резерве и девизни курс.</s><s>Што се тиче пријетњи оне су у овом извјештају подијељење на спољне пријетње по стабилност финансијског система и унутрашње.</s><s>У оквиру спољних пријетњи ЦББХ првенствено анализира како би се на банкемајке БиХ банака одразила криза у ЕУ.</s><s>У ту сврху преноси резултате стрес-тестова које је за ове банке провела Европска агенција за банке (ЕБА) и ЕЦБ.</s><s>Резултати тестова су доста охрабрујући.</s><s>Од пет банкарских групација које дјелују у БиХ (Ерсте, Рајфајзен, Уникредит, Интеса и НЛБ) само једна групација (НЛБ) пада испод регулаторног минимума од 8% ризиком пондерисаног капитала у свим сценаријима.</s><s>Што се тиче слабости и потенцијалних ризика у БиХ наглашва се проблем буџетског дефицита који води сталном расту јавног дуга, а у конбинацији са политичким проблемима незаустављиво води снижењу кредитног рејтинга БиХ што може негативно утицати на токове капитала са иностранством.</s><s>Такође се анализирају негативна кретања у секторима домаћинстава и предузећа који воде расту проблематичних кредита и проблематичне активе банака.</s><s>Занимљиво је да се у овом извјештају даје и план сервисирања јавног дуга БиХ (стр. 21) у два сценарија (А и Б) који потврђују наша претходна запажања о потенцијалним проблемима БиХ са отплатом, прије свега, спољног јавног дуга чији се ануитети практично удвостручују у 2013-ој у односу на 2010-у.</s><s>На основу уочених ризика ЦББХ је спровела стрес-тестове банкарског сектора и процјену потребне докапитализације.</s><s>Резултати су доста повољни будући да показују да се очекује да и поред пораста неперформансих зајмова и резервисања банака по тој основи банкарски сектор остане стабилан.</s><s>Тачније, банкарски сектор би у цјелини остао изнад регулаторног минимума од 12% мада се проблеми могу јавити код неких банака.</s><s>Ради спрјечавања пада адеватности капитала требало би у 2011. и 2012. извршити докапитализацију у износу од 113,3 милиона КМ (у основном сценарију) и 199,7 милиона КМ (екстремни сценарио).</s>\n<s>Да сумирамо.</s><s>Иако циљ овог извјештаја није да процијени притиске на стабилност девизног курса, он доста говори о њима будући да стабилност финансијског система БиХ значајно зависи од токова капитала са иностранством од чега зивиси и кретање девизних резерви и стабилност девизног курса.</s>\n<s>Ако је судити по ЦББХ и поред одређених проблема ови притисци нису тако велики да би угрозили финансијски система па самим тим ни девизне резерве и стабилност девизног курса.</s>\n<s>Ипак, поред свих ових умирујућих процјена ЦББХ треба обратити пажњу на запажања Свјетске банке како земља у фази приступања ЕУ треба да буду дио процеса изградње заједничког европског система за обезбјеђивање стабилности финансијског система.</s><s>Због тога Свјетска банка властима ових земаља (укључујући и БиХ) препоручује фокусирање пажње на четири питања:</s>\n<s> „Супервизија, регулација и управљање системским ризиком повезаним са домаћим финансијским активностима страних банака и њиховом потенционалном доминацијом домаћим финансијским системом;  Одржавање приступа европском новчаном тржишту и уопште одржавање спољне ликвидности током времена кризе;</s>\n<s> Управљање високо флуктуирајућим токовима капитала и њихим утицајем на стабилност домаћег финансијског система;  Усвајање макроекономских алата за управљање кредитним балонима и кризама158“.</s>\n<s>http://econ.worldbank.org/ external/default/main?pagePK=64165259&theSitePK=469072&piPK=64165421&menuPK=64166093&entityID=000 158349_20110822113330, датум приступа: 21. 5. 2012. године).</s><s>С обзиром да се ради о новијим препорукама Свјетске банке (из 2011), њихово разматрање и евентуална имплементација су процеси на којима се тек ради у БиХ.</s><s>3.1.3.</s><s>Социјални притисак за промијеном монетарног система На почетку овог дијела рада објаснили смо да систем валутног одбора какав се користи у БиХ преноси ефекте кретања девизних резерви директно из монетарног сектора на привреду и преко ње на стандард грађана.</s><s>Разлог је практична немогућност монетарних власти да врше стерилизацију утицаја кретања девизних резерви на ниже новчане агрегате, због чега ефекат неадекватне промјене новчане масе у комбинацији са кретањем неких других макроекономских варијабли у нежељеном правцу може бити значајан.</s><s>Због тога постоји опасност од напуштања система монетарног одбора под социјалним притиском и много прије него девизне резерве евентуално буду сведене испод нивоа сталних девизних резерви којима се обезбјеђује минимум опште ликвидности у плаћањима према иностранству159.</s><s>То нас је нагнало да проведемо ову анализу за БиХ, а која неће постојати у случајевима Хрватске и Србије (јер је могућност стерилизације код ових земаља већа).</s>\n<s>Почетак, те анализе је, наравно, упоредни преглед кретања девизних резерви и монетарних агрегата ЦББХ (табела бр. 55).</s><s>Кретање девизних резерви и новчаних агрегата ЦББХ 1027,3</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 1-2011, табелa бр. 8. и 33, Сарајево, 2011.</s><s>Из претходне табеле се види утицај пада девизних резерви на новчане агрегате ЦББХ.</s><s>Тако сваки пад девизних резерви изазива приближно пропорционалан пад најнижег 159Барјактаровић, Л., „Монетарно-кредитни и девизни систем“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2010, стр. 342. (преузето са: www.singipedia.com/attachment.php?attachmentid =1665&d, датум приступа: 25.6.2012.) новчаног агрегата Мо (погледати дешавања у 2002, 2008. и 2009.) што је очекивано с обзиром на примјену система валутног одбора у БиХ.</s><s>У исто вријеме кретање девизних резерви скоро да нема никакав утицај на највиши агрегат (М2), док је утицај на агрегат М1 доста ограничен.</s><s>Занимљиво је и примијетити да је пад агрегата Мо у периоду 2008-2009. (581 мил. КМ) био нешто већи од пада девизних резерви (485,4 мил. КМ) што се може приписати смањењу стопе обавезних резерви (агрегат Мо се састоји од готовине изван монетарних власти и депозита комерцијалних банака код монетарних власти).</s><s>Пад агрегата М1 је ограниченији (271,4), док је агрегат М2 наставио да расте у цијелом овом периоду што значи да је квази новац QM растао довољно брзо да надокнади пад М1 и чак да повећа М2.</s>\n<s>Већ из ових величина можемо видјети да пад девизних резерви и нижих монетарних агрегата није био нарочито значајан и свакако да сам по себи не би могао да изазове значајније економске проблеме.</s>\n<s>Међутим, како претходна истраживања показују да постоје незанемарљива вјероватноћа да у будућности дође до много већег пада девизних резерви (и новчане масе) него што је онај из 2008/09. укратко ћемо анализирати карактеристике привреде БиХ које нам наговјештавају у којој мјери би могло доћи до раста социјалног притиска за напуштање постојећег монетарног система ако се неки од негативних сценарија остваре.</s><s>3.1.3.1.</s><s>Фактори који утичу на величину социјалног притиска за промјеном постојећег монетарног система</s>\n<s>Тежина социјалног притиска усљед пада девизних резерви, осим од кретања новчаних агрегата зависи и од неколицине других фактора.</s><s>Због тога ћемо да се присјетимо шта већина теоретичара сматра предусловима одржавања било ког облика везаних курсева, а онда погледати и ситуацију у БиХ.</s><s>Предуслови одржавања било ког облика везаних курсева могу се сумирати у сљедећим факторима:</s>\n<s>1. Довољно високе девизне резерве, што смо већ објаснили.</s><s>2. Флексибилност цијена.</s><s>У условима везаног девизног курса прилагођавање се врши преко нивоа цијена у земљи (односно њиховог односа спрам нивоа цијена у иностранству) умјесто преко прилагођавања девизног курса.</s><s>У систему монетарног одбора овај механизам прилагођавања се назива Хјумовим механизмом.</s><s>3. Факторска мобилност.</s><s>Овај услов је битан у случају непостојања флексибилних девизних курсева и факторских цијена у земљи.</s><s>У том случају вишак незапослености које је произвела комбинација фиксног девизног курса и нефлексибилних цијена доводи до „миграције“ радне снаге ка економијама гдје за њима постоји потреба.</s><s>Смањења потрошња у земљи и доходак који та радна снага шаље у земљу помаже одрживости платног биланса са дефицитом текућег рачуна.</s><s>4. Дубока финансијска интеграција.</s><s>Земље које су интегрисане у међународни финансијски систем имају могућност да одређено вријеме финансирају дефицит приливом капитала којег привлачи виша каматна стопа у земљи (усљед вишег нивоа инфлације у земљи) у комбинацији са фиксним девизним курсом, што обезбјеђује више стопе поврата за иностране улагаче.</s><s>5. Ниво либерализованости текућег рачуна.</s><s>Висок ниво либерализованости није услов за одрживост фиксног девизног курса (управо супротно, ограничење спољне трговине би, у складу са теоријом немогућег тројства, могло да смањи притисак на девизни курс), али је услов под којим евентуални вишак тражње у земљи може да се подмири увозом чиме се неутралише инфлаторни притисак.</s><s>У вези са овим треба се сјетити да стабилност цијена у земљи има повратни ефекат на одрживост стабилног девизног курса (преко стабилизације реалног девизног курса).</s><s>Од ових пет услова БиХ тренутно практично испуњава само два: 1. Према оцјени ММФ-а БиХ посједује адекватне девизне резерве.</s><s>2. Има релативно либерализован текући рачун што се може видјети из тога што је збир извоза и увоза у 2010. био на нивоу од око 84 % НБДП-а.</s><s>Од остала три услова два нису испуњена (флексибилност цијена и факторска мобилност) што смо образложили у табели бр. 5, док се о испуњености трећег (финансијској интеграцији) још воде расправе.</s><s>За разматрање достигнутог нивоа финансијске интеграције треба знати да се финансијски систем БиХ доминанто састоји од банкарског сектора који је опет у доминантно</s>\n<s>финансијске интегрисаности.</s><s>Осим тога различити извјештаји (као што је Investing accros boarders Свјетске банке) наводе како код БиХ не постоје значајна ограничења кретања капитала.</s><s>Из свега тога би се могло закључити како је финансијски систем БиХ постао дио ширег финансијског система.</s>\n<s>Ипак, због неиспуњености поменута два услова сматрамо да БиХ не посједује ефикасан механизам којим би се смањио евентуални притисак проузрокован значајнијим падом девизних резерви (тј. порастом неликвидности) на раст социјалних тензија.</s><s>То практично снижава границу одрживости постојећег система, што би могло доћи до изражаја ако дође до погоршања економске ситуације.</s><s>3.1.3.2.</s><s>Хјумов механизам160, БиХ и одрживост валутног одбора Када би се проблем неликвидности материјализовао треба знати да се бар теоретски не би радило ни о чему специфичном, чак ни негативном по БиХ, већ дијелом механизма прилагођавања.</s><s>Наиме, овај процес прилагођавања је описан још у XVIII вијеку од стране шкотског филозофа Дејвида Хјума у његовој расправи против меркантилиста и њиховог става о неопходности сталног трговинског суфицита.</s><s>Тај механизам је касније сматран основном полугом за постизање одрживости фиксних девизних курсева у доба тзв. “златног стандарда“ (у доба док су развијене земље између себе користиле златне паритете, колоније су углавном користиле валутни одбор и на тај начин се укључивале у међународни монетарни систем).</s><s>У основи Хјумов механизам се базирао на логици како пад новчане масе изазван трговинским дефицитом (без могућности стерилизације) води рецесији, паду надница и посљедичној дефлацији.</s><s>Дефлација са своје стране води до депресијације реалног 160 У литератури се чешће среће под енглеским називом price-specie adjustment mechanisam. девизног курса чиме би се требала поправљати спољна конкурентност земље.</s><s>Уз побољшану конкурентност земље требало би доћи до раста девизних прилива, новчане масе и тиме до поновног успостављења равнотеже на вишем нивоу БДП-а161.</s><s>Тако је у теорије, међутим пракса је нешто сасвим друго.</s><s>У ситуацији у којој се налази БиХ овај механизам карактеришу сљедеће особине: а) Окрутан је јер подразумијева даљи пад реалних надница у земљи у којој добар дио становништва већ живи испод границе сиромаштва. б) Спор је јер овакав начин прилагођавања конкурентности земље захтијева године патњи за становништво.</s><s>Због тога је Влада Велике Британије (тада је министар финансија био Винстон Черчил) између два свјетска рата проводила програм присилног снижавања цијена и надница како би постигла исте ефекте не чекајући овај механизам да дјелује.</s><s>Данас почетком XXI вијека власти (малих земаља као што је БиХ) немају могућност присилног спуштања цијена и надница, па не могу ни да убрзају овај процес. в) Постоје индиције да је овај процес неефикасан за БиХ.</s><s>То значи да све и кад би се власти у БиХ одлучиле да сачекају дјеловање овог механизма прилагођавања поставља се питање да ли би до тога дошло.</s><s>Ово из разлога што је привредна структура БиХ таква да се поставља питање утицаја реалног девизног курса на спољнотрговинску позицију земље.</s><s>Ово питање је у средишту нашег рада и биће му посвећено још доста пажње.</s><s>3.1.3.</s><s>Дугорочна пријетња по монетарни систем БиХ: бржи раст зарада од раста продуктивности</s>\n<s>На овај проблем указују у ЦББХ, а темељно га је анализирао ДЕП 2007. године у извјештају под називом: „Одрживост система валутног одбора у БиХ“.</s><s>У њему је на стр. 39 речено како: “ Према условима за одрживост које смо анализирали, постоји константно бржи раст плата него продуктивности у економији БиХ, што је показатељ потенцијалног инфлаторног притиска.</s><s>Анализа је такође показала да су плате превисоке у односу на степен развоја БиХ у поређењу са другим земљама које су биле разматране.</s><s>Поред тога, утврдили смо да је главни узрок овог потенцијалног инфлаторног притиска у економији брзи раст плата у јавном сектору.</s><s>Како плате у том сектору стално расту брже него продуктивност рада, овај сектор је главни покретач потенцијалног инфлаторног притиска и узрок слабљења конкурентности у БиХ економији.</s><s>То није занемарљива чињеница, имајући у виду величину и утицај јавног сектора на раст плата у другим дијеловима економије.“</s>\n<s>Како се ради о нешто старијем извјештају базираном на серији података која се завршава 2005, одлучили смо да и сами сачинимо кратку анализу како бисмо провјерили тачност горе изнијетих закључава узимајући у обзир новија дешавања.</s><s>Тако смо саставили БДП/запосленом наспрам раста зарада 1999 -2010. године БДП</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена бр. 4/2001, 4/2002, 4/2006, 4/2007, 4/2008, 4/2009, 4/2010, Главни економски индикатори и табела бр. 7, Сарајево, 2002, 2003. 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, те података Агенција за рад и запошљавање БиХ, Билтен бр. 1, 3, 5, преузето са: http://arz.gov.ba/publikacije/bilteni/Archive.aspx?template_ id=88&pageIndex=1 (датум увида: 4.5.2011).</s><s>Према подацима до којих смо дошли и који су нешто свјежији не би се могло закључити како је у протеклом периоду дошло до бржег раста зарада од продуктивности.</s><s>Заправо, док су зараде порасле 2,4 пута продуктивност мјерена БДП-ом по званично запосленом порасла је 2,6 пута.</s><s>Ипак, овдје своју важност показују стварни подаци наспрам званичних.</s><s>Тако је горе изнесено мишљење ДЕП-а вјероватно базирано на анкети 162 Овдје смо приморани користити званичне податке будући да се анкета о радној снази у БиХ проводи тек 163 У 2003. и 2004. овај број се односи на 30.9. будући да нисмо могли наћи податак за 31.12.</s><s>„Живјети у БиХ“ коју је финансирала Амбасада Британије у БиХ током 2001, 2002. и 2003.</s><s>Онда је Агенција за статистику БиХ од 2006. почела са Анкетом о радној снази на основу методологије која се користи у свијету, али и у региону.</s><s>Та анкета нам даје тачније податке о стварно запосленима (и незапосленима) који се значајно разликују од званичних података због великог значаја сиве економије у БиХ, тако да не можемо у потпуности да одбацимо закључке ДЕП-а.</s>\n<s>У наслову овог дијела рада стоји „Проблеми са којима се суочавају централне банке при покушају одржавања стабилних девизних курсева“ што у случају Србије има специфично значење.</s><s>Наиме, с обзиром да се НБС формално није одлучила за стабилизацију курса већ за монетарну политику код које су флуктуације девизног курса незаобилазан дио механизма164 функционисања ове политике, кретање курса и девизних резерви не би требало ни да буде основни проблем монетарних власти Србије.</s><s>Међутим, теорија, али и искуство, бројних земаља показују да је за успјешно кориштење стратегије циљне инфлације неопходно да буду испуњени одређени услови.</s>\n<s>Земља која би била идеална за кориштење ове стратегије би била велика, релативно затворена, ниско доларизована, са развијеним финансијским тржиштем, ниским инфлаторним очекивањима, релативно високим дотоком девиза из иностранства, флексибилним цијенама и на доље и на горе и фискалном политиком која не подстиче прекомјерну потрошњу.</s>\n<s>164 У систему циљне инфлације основни инструмент монетарне политике је референтна стопа.</s><s>Начин њеног функционисања је сљедећи.</s><s>Када Централна банка оцјени да су инфлаторни притисци превелики и да угрожавају зацртани ниво инфлације, повећаће рефернетну стопу.</s><s>Ово повећање референтне стопе би требало да доведе до раста активних и пасивних каматних стопа комерцијалних банака.</s><s>Раст каматних стопа привлачи токове капитала из иностранства, што опет води апресијацији девизног курса.</s><s>Тек апресијација девизног курса је тај фактор који утиче на смањење инфлације директно (преко снижења цијена увозних производа) и индиректно (преко смањења тражње кроз смањење извоза).</s><s>Крајем 2010. ситуација у Србији се значајно разликује од идеалне за несметано функционисање овог оквира монетарне политике.</s><s>Наиме, Србија је мала, отворена, високо евроизована земља, са релативно неразвијеним финансијским тржиштем, релативно високим</s>\n<s>Прво и најочигледније је да је Србија прије увођења инфлаторног таргетирања била неславан лидер међу европским земљама по нивоу инфлације, а да искуства бројних166 земаља потврђују да се просјечна стопа инфлације након увођења овог оквира монетарне политике (очекивано) значајно смањила.</s>\n<s>Друго објашњење је теоријско.</s><s>Како то објашњава проф. Диана Драгутиновић, циљана инфлација као оквир монетарне политике има теоријску предност над класичним режимом фиксног курса при постизању цјеновне стабилности.</s><s>То је објаснила сљедећим ријечима: „Интересантно је сагледати како канал девизног курса функционише у условима две различите монетарне стратегије.</s><s>У режиму циљане инфлације и флексибилног номиналног девизног курса, прилив капитала долази прво на тржиште новца и девизно тржиште и утиче на номиналну апресијацију девизног курса.</s><s>Са погоршавањем спољне конкурентности, цене ће падати да би се успоставила одржива спољна</s>\n<s>смањењем рестриктивности монетарне политике што води депресијацији курса и (жељеном) расту цена.</s><s>На агрегатном нивоу, земља показује значајне флуктуације номиналног и реалног курса које је враћају на \"равнотежну\" вредност у дугом року.</s><s>У режиму фиксног девизног курса, прилив капитала улази директно на тржиште роба (јер је тржиште новца и девиза ограничено одржавањем фиксног курса).</s><s>Прилив капитала утиче на раст агрегатне тражње.</s><s>Цене почињу да расту.</s><s>Ово погоршава спољну конкурентност и 165 НБС, Извјештај о инфлацији – фебруар 2009, Београд, 2009, на стр. 20 говори о инфлаторним очекивањима привреде и финансијког сектора на нивоу од 10,6% раста општег нивоа цијена годишње.</s><s>166 Ball, L., Sheridan, N., “Does inflation targeting matter?”, NBER, WP 9577, Cambridge – Massachusetts, 2003, стр. 15. (преузето са: http://www.nber.org/papers/ w9577, датум приступа: 11.5.2012. године). резултира погоршањем спољне позиције земље.</s><s>На макроекономском нивоу, истрајна апресијација реалног девизног курса ће на крају довести до неодрживости спољне позиције.</s><s>Једини начин да се ова ситуација учини одрживом јесте или раст продуктивности или таква фискална политика која ће утицати на пад агрегатне тражње.</s><s>Дакле, циљана инфлација је ефикаснија кад је контрола цена у питању, док су ризици кад је платни биланс у питању слични167.“ Код излагања вицегувернерке Драгутиновић занимљиво је примјетити и да се размишљало о алтернативама: инфлаторно таргетирање – фиксан девизни курс, те да су надлежни дошли до закључка да се циљ цјеновне стабилности боље може постићи таргетирањем инфлације.</s><s>То је у супротности са искуствима друге двије земље (БиХ и Хрватске) у којима је практично одмах по увођењу фиксних курсева наступио период цјеновне стабилности.</s><s>Међутим, треба имати на уму да је Србија одмах након демократских промјена из 2000. покушала фиксирање девизног курса, али у њој ово није довело до успостављања цјеновне стабилности.</s><s>Осим тога, различита истраживања168 показују да су привредни циклуси у Србији и ЕМУ изразито некорелисани, те да шокови понуде и тражње у ЕУ имају значајан позитиван утицај на индекс цијена у Србији што све говори да ЕМУ и Србија не чине оптимално валутно подручје.</s><s>Треће практично објашњење се на одређен начин надовезује на горе изнијето теоријско објашњење вицегувернерке Драгутиновић.</s><s>Наиме, када се 2006. године НБС опредијелила за прво имплицитно, а затим и експлицитно инфлације, Србија се налазила усред периода обимног дотока капитала који је водио апресијацији номиналног курса.</s><s>Како су у НБС закључили како курсом не могу да постижу и спољнотрговинске и цјеновне циљеве, дефинитивно су се опредијелили за ове друге.</s><s>Значи, апресијација номиналног девизног курса је виђена као начин за снижавање стопа инфлације које су били релативно високе током 2004. и 2005. године, када је НБС користила пузајући режим девизног курса (фиксирала реални курс) ради постизања спољно-трговинских циљева.</s><s>Може се рећи да је те 2006. бар један услов за успјешно увођење циљне инфлације (обиман прилив капитала тј. девиза) био испуњен и да су се у НБС, вјероватно, надали да 167 Драгутиновић, Д., „Моћ и немоћ монетарне политике у успостављању равнотеже између платнобилансних циљева и циљева инфлациј“, НБС, Стручни радови, Београд, 2008, стр. 19 - 20. 168 Тасић, Н., Вучковић, В., „Перспективе монетарне сарадње држава Југоисточне Eвропе: јединствена валута, фиксни курс или статус quo“, Тржиште, новац, капитал, Привредна комора Србије – Центар за ће овај период потрајати, а како би га искористила да у току њега смање инфлаторна очекивања, изврше бар дјелимичну деевроизацију, развију финансијско тржиште, да влада смањи јавну потрошњу (у тим годинама држава је биљежила буџетски суфицит) чиме би били испуњени услови за функционисање овог оквира и након престанка дотока капитала.</s><s>Међутим, овај период релативног просперитета није дуго потрајао.</s><s>Већ крајем 2008. године Србију захвата свјетска економска криза која драстично умањује прилив капитала из иностранства.</s><s>Долази до девалвације курса (табела бр. 24.) чиме је постојећи монетарни оквир озбиљно уздрман.</s><s>Поставља се питање његове будућности.</s><s>Из горе наведеног се види да су потенцијални169 проблеми које НБС мора да ријеши, ако жели да очува постојећи оквир монетарне политике: - висок степен евроизације привреде који уз плитко финансијско тржиште доводи у питање ефикасност основног инструмента монетарне политике (референтне стопе), - релативно висока инфлаторна очекивања која захтијевају дуг период достизања зацртаних циљева како би се смањила негативна очекивања, - апресијација из периода увођења овог оквира монетарне политике се у међувремену промијенила у депресијацију која сада дјелује против овог оквира, Између осталог, и због тога је битно процијенити будуће токове капитала између земље и иностранства,</s>\n<s>Међутим, ни питања адекватности девизних резерви и стабилности девизног курса не могу бити у потпуности занемарена и то најмање због шест разлога: 1. Различита истраживања170 показују да значајне промјене девизног курса утичу на инфлацију у Србији што директно подрива остварење основног циља НБС (стабилност 2. стабилност девизног курса утиче на стабилност финансијског система о чему, такође, брине Народна банка,</s>\n<s>169 У овом тренутку их још третирамо као потенцијалне, јер њихово постојање тек треба да докажемо.</s><s>170 Taсић, Н., ”Pass – through“ девизног курса на цене у Србији: 2001-2007, НБС, Радни папир, Београд, 2008. 3. Србија се није одлучила за слободно флуктуирајући девизни курс, па да НБС апсолутно не требају девизне резерве да интервенише на девизном тржишту како би отклонила (претјеране) краткорочне осцилације курса, 4. Свакој земљи која је значајно задужена у иностранству или има намјеру да се задужи неопходне су девизне резерве као одређена гаранција кредибилитета власти 5. Девизне резерве су неопходне и као извор девиза за финансирање увоза у случају краткорочних изненадних пресјецања дотока девиза, 6. НБС се у оквиру „Бечке иницијативе“ обавезала да ће омогућити девизне своп трансакције банкама како би им олакшала управљање девизним ризиком.</s><s>Због свега горе наведеног овај дио рада састојаће се од сљедећих дијелова: - оцјена степена евроизације Србије (индиректна мјера неефикасности монетаре политике),</s>\n<s>- процјена ефикасности инструмената монетарне политике, што се бар дијелом наставља на претходну оцјену степена евроизације, - процјене средњорочног кретања девизних резерви (макроекономски трендови настали након кризе 2008.),</s>\n<s>- оцјене стабилности финансијског система од стране ММФ-а и НБС, - анализа односа између раста плата и раста продуктивности будући да је ово у многим ЗУТ битан (ако не и кључан) фактор који дугорочно нарушава конкурентност земље чиме се поткопавају и темељи стабилизације девизног курса.</s><s>3.2.1.</s><s>Степен евроизације Србије</s>\n<s>Са степеном евроизације Србије већ смо се два пута сретали у овом раду и то када смо говорили о девизној структури депозита и када смо говорили о структури пласмана банака.</s><s>Ова два показатеља евроизације свакако спадају међу најважније, али њима није исцрпљен списак истих.</s><s>Заправо, зависно од намјене могуће је конструсати практично бесконачан списак показатеља нивоа евроизације.</s><s>Најчешће кориштени показатељи евроизације и њихове вриједности за Србију су дати у табели бр. 57.</s><s>Показатељи степена евроизације Србије на крају 2010. године Вриједности за Србију</s>\n<s>Јавни дуг у страној валути у укупном дугу Извор: Властито израчунавање на основу података НБ Србије из Статистичког билтен за април 2011, табела бр. 4а (Монетарни преглед), Београд, 2011, те података Министарства финансија Републике Србије из Билтена јавних финансија за децембар 2010, Београд, 2011.</s><s>Поред горе наведених показатеља за мјерење евроизације се често користе и удио девизне активе у укупној финансијкој активи не-банкарског сектора као и однос између прилива капитала и дефицита текућег биланса.</s><s>Ипак, овај први показатељ је доста тешко израчуната за Србију будући да би требао да обухвати не само власништво финансијских институција већ и привреде, грађана и државе над финансијском активом из земље али и иностранства (валутна структура финансијске активе) али и валутну структуру свих емитованих обавеза свих домаћих сектора која је у власништву резидената и нерезидената (валутна структура обавеза).</s><s>Други показатељ који индиректно указује на стварање евроизоване економије је однос између прилива девиза и дефицита текућег биланса јер говори о евентулној акумулацији девиза у једној економији.</s><s>За Србију је овај вишак девизних прилива над дефицитом текућег рачуна износио просјечно, у периоду Из горе изнесених показатеља је неоспорно да је Србија високо евроизована земља.</s><s>3.2.2.</s><s>Ефикасност инструмената монетарне политике НБС-а Као што смо већ објаснили, Народна банка Србије има законодавну могућност да користи све инструменте монетарне политике које нађе за сходно.</s><s>Које ће од њих заиста користити зависи од монетарног оквира.</s><s>Ипак, ово није једносмјеран процес.</s><s>Заправо, 171 Драгутиновић Д, „Моћ и немоћ монетарне политике у успостављању равнотеже између платнобилансних циљева и циљева инфлациј“, НБС, Стручни радови, Београд, 2008, стр 4. ефикасност инструмената је један од битнијих критеријума при избору оквира монетарне политике.</s>\n<s>3.2.2.1.</s><s>Операције на отвореном тржишту (канал каматне стопе) Већ смо објаснили да је, теоретски, кључни инструмент монетарне политике у систему циљане инфлације референтна каматна стопа.</s><s>Ефикасност овог инструмента је била предмет бројних истраживања унутар и ван Народне банке Србије.</s><s>Посљедње истраживање које се налази на званичном сајту НБС носи назив: „Канал каматне стопе у условима доларизације: случај Србије“ аутора: Милана Алексића, Љиљане Ђурђевић, Мирјане Палић и Николе Тасића.</s>\n<s>Директан утицај двонедељне референтне стопе НБ Србије на краткорочну кориговану172 активну каматну стопу је статистички безначајан (табела бр. 58).</s><s>Утицај референтне стопе НБС на краткорочну кориговану активну каматну стопу 2W репо стопа НБС</s>\n<s>172 Просјечна пондерисана каматна стопа банака која искључује међубанкарске кредите за ликвидност и кредите по хартијама од вриједности.</s><s>Израчунато на основу података НБС.</s><s>Извор: Алексић, М., Ђурђевић, Љ., Палић, М., Тасић, Н., „Канал каматне стопе у условима доларизације: случај Србије“, НБС (Стручни радови), Београд, 2008, стр. 20.</s><s>Ипак, регресиони модел дат у истраживању показује да би референтна каматна стопа почела остваривати утицај на краткорочну кориговану активну каматну стопу банака тек када би степен доларизације173 пао испод 61,1%.</s><s>Како је степен доларизације тренутно знатно изнад овога нивоа референтна каматна стопе практично нема никавог утицаја на одлуку банака о висини каматних стопа на краткорочне пласмане.</s><s>Када се ради о директном утицају на укупну активну каматну стопу резултат је, очекивано, још безначајнији (табела бр. 59).</s><s>Утицај референтне стопе НБС на кориговану активну каматну стопу 2W репо стопа НБС</s>\n<s>Да би референтна каматна стопа НБС-а почела дјеловати на активне каматне стопе банака било би потребно да степен доларизације падне испод 64,2%.</s><s>Из табеле бр. 60, видимо да је директан утицаје референтне каматне стопе на пасивне стопе банака знатно јачи (коефицијенти детерминације статитички значајни), али 173 Мјерене учешћем суме индексираних и девизних кредита банака недржавном сектору (искључујући међубанкарске кредите и кредите јавним предузећима) у укупним кредитима банака. је интезитет слаб (због чега би биле потребне масивне интервенције НБС-а да би дале жељени резултат).</s>\n<s>Поред директног, ово истраживање је обухватило и индиректан утицај референтне стопе (кроз БЕЛИБОР и БЕОНИА-у) на каматне стопе банака, узимајући у обзир и степен доларизације, а резултати су приказани у нашој табели бр. 61.</s><s>Директан и индиректан утицај референтне стопе на каматне стопе банка Утицај на</s>\n<s>Коначан закључак овог истраживања је да је тренутно канал каматних стопа пригушен.</s><s>Да би се овај канал бар дјелимично „отчепио“ било би потребно спустити ниво доларизације (евроизације) испод 64,5%.</s>\n<s>Због високог нивоа евроизације, у садашњим околностима на активне стопе банака у Србији најснажнији утицај има кретање каматних стопа у еврозони.</s><s>Међутим, због каснијег искуства (у односу на период посматрања горе изложеног истраживања) са емитовањем краткорочних ХоВ Владе Србије деноминираних у динарима које су значајније утицале174 на апресијацију девизног курса динар/евро крајем 2010. и почетком 2011, жељели смо да проведемо и властиту анализу ефикасности канала каматних стопа на свјежијим подацима.</s>\n<s>Ипак, како резултати до којих смо дошли само потврђују налазе из претходног истражиавања аутора блиских Народној банци Србије, а при томе је и сама наша анализа проведена уз кориштење доста једноставнијих175 статистичких модела и метода, ову нашу анализу нећемо детаљније излагати већ је дајемо у Додатку у облику табела бр. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 и 10 уз пратњу израчунатих коефицијента корелације, детерминације и регресионих модела.</s>\n<s>Битно је нагласити како смо дошли до закључка да је ситуација са краја 2010. и почетка 2011, само краткотрајан стицај околности који не говори у прилог могућности трајног кориштења канала каматних стопа као инструмента монетарне политике уз овај ниво доларизације (евроизације).</s><s>Заправо, ефекат који смо уочили је краторочан, јер је прилив капитала који га је изазвао шпекулативне176 природе.</s><s>На крају, закључак о ефикасности канала каматних стопа до којег је дошла група аутора блиских Народној банци Србије је по нашем мишљењу неупитан.</s><s>Народна банка Србије не може да ефикасно користи референтну каматну стопу за постизање зацртаних циљева због високог нивоа доларизованости (евроизације) србијанске економије.</s><s>174 Hypo Alpe Adria bank a.d. Beograd, Economic Digest – мај 2011, Београд, 2011, стр. 16. 175 Због ове једноставности нисмо могли да добијемо различите резултате у зависности од степена евроизације финансијског система Србије што је од великог значаја с обзиром на циљ истраживања.</s><s>176 Hypo Alpe Adria bank a.d. Beograd, Economic Digest – мај 2011, Београд, 2011, стр. 7. 3.2.2.2 Канал девизног курса</s>\n<s>У свакој малој отвореној економији политика девизног курса је битан елемент монетарне политике.</s><s>У случају Србије, као што смо објаснили, девизни курс је дио механизма (канал) кроз који монетарна политика дјелује на крајњи циљ (инфлацију).</s><s>Иако је тешко говорити о курсу као о инструменту монетарне политике (између осталог и зато што дугорочно кретање реалног курса не зависи од воље централне банке), два начина на који промјена курса утиче на инфлацију (директно преко дјеловања на цијене увозних производа и индиректно преко дјеловања на тражњу усљед промјене реалног курса) чине питање кретања курса битним за монетарну политику.</s><s>Због тога дајемо преглед кретања номиналног девизног курса динар/евро и инфлације кроз график бр.3.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 21 и Из претходног графика тешко је уочити неку јасну и дуготрајну законитост.</s><s>Очито је да је почетни период стабилности курса погодовао драстичном смањењу инфлације.</s><s>Након тога долази период 2003–2006. у којем видимо одређену корелацију депресијације курса и повећане инфлације.</s><s>Међутим, требало би се присјетити да се у том периоду НБС опредијелила за постизање платно билансних циљева због чега је стабилизовала реални девизни курс науштрб виших стопа инфлације.</s><s>То практично значи да је НБС допустила курсу да депресира као одговор на вишу ступу инфлације у земљи у односу на иностранство, чиме девизни курс постаје зависна варијабла (а инфлација независна) што је супротно његовом кориштењу као инструмента монетарне политике.</s><s>У периоду 2007-2009. имамо чак супротну тенденцију: депресијацију динара уз стално смањење инфлације.</s>\n<s>Ипак, у свим овим контрадикторним кретањима, уз кориштење сложених статистичких и економетријских модела и метода могуће је извући одређене показатеље.</s><s>Резултати до којих је дошао посљедњи овакав рад177 који се може наћи на сајту Народне банке Србије су сљедећи: у кратком року девалвација од 10% води расту инфлације за 1,8% а у дугом за 4,9%.</s><s>При томе је ефекат израженији у периодима депресијације (2,29% краткорочно и 6,64% дугорочно), а мање изражен у периодима апресијације (0,84% краткорочно и 2,37% дугорочно).</s><s>Ова разлика се приписује ригидности цијена на доље.</s>\n<s>Битно је нагласити да кориштење девизног курса за обарање инфлације подразумијева сценарио апресијације чиме се значајно умањује и ефикасност овог канала.</s><s>Ипак, ако прихватимо да су релевантни само дугорочни ефекти, можемо закључити да је политика девизног курса релативно ефикасан инструмент монетарне политике.</s><s>3.2.2.3.</s><s>Дисконтни шалтер (кредитни канал) У великом броју земаља које желе да задрже аутономију монетарне политике, а немају развијено финансијско тржиште (посебно тржиште новца), дисконтни шалтер је основни инструмент монетарне политике.</s><s>О томе у којој мјери је НБС у прошлости користила овај инструмент можемо судити на основу табеле бр. 62. 177 Тасић, Н., „Утицај курса динара на инфлацију“, НБС, Радни папир, Београд, 2009.</s>\n<s>Иако није неопходно да средства која су пласирале монетарне власти буду велика да би користиле овај инструмент монетарне политике (важнији је психолошки ефекат), сама чињеница да кредити НБС банкама чине свега 0,03 % њене активе говоре о томе да је овај инструмент у визури Народне банке неефикасан и да му је намијењена, прије свега, улога у стабилизацији финансијског система.</s><s>Тиме се НБС придржава класичног схватања дисконтног шалтера према коме се одобравање кредита комерцијалним банкама користи, прије свега, као инструменту подршке178 стабилности финансијког система, а не као инструмент вођења монетарне политике.</s><s>Наиме, по класичним постулатима централног банкарства179 монетарне власти одобравају180 кредите само неликвидним али солвентним банкама, уз залог и по каматним стопама већим од тржишне.</s><s>Да би дисконтни шалтер постао инструмент монетарне политике потребно је да монетарне власти понуде значајне количине средстава по повољним каматним стопама и уз могућност неометаног обнављања позајмице.</s><s>178 Мишкин.</s><s>Ф., „Монетарна економија, банкарство и финансијака тржишта“, Дата статус, Београд, 2006, 179 Плакаловић, Н., „Монетарна економија: Теорија, институције и политика“, Завод за уџбенике и наставна средства Српско Сарајево, Српско Сарајево, 2004, стр. 164. 180 Модерније и флексибилније схватање дисконтног шалтера прихватила је и НБС, тако да обухвата не само одобравање кредита комерцијалним банкама већ и примање (депоновање) њихових вишкова средстава на које се исплаћује и одређена каматна стопа.</s><s>Тиме се омогућава фино регулисање ликвидности у банкарском систему.</s>\n<s>НБС нуди краткорочне кредита (кредитне олакшице), али само181 у облику дневних кредита за одржавање ликвидности и преконоћних кредита осигураних ХОВ и без могућности обнављања.</s><s>Каматна стопа на ова средства је виша од тржишне о чему свједочи табела бр. 63.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 11. и Шта је разлог због кога је НБС практично одбацила дисконтну стопу као инструмент монетарне политике?</s>\n<s>Да би се овај инструмент могао ефикасно користити било би потребно да банкама недостаје ликвидних средстава и да их не могу по повољним условима набавити другим путем.</s><s>Међутим, банке у Србије генерално имају вишак ликвидних средстава о чему свједочи табела бр. 64. и по потреби могу прибавити додатна средства на свјетском финансијском тржишту посредством својих банака-мајки.</s><s>Обавезне резерве и вишак резерви код НБС-а Обавезне резерве</s>\n<s>181 Додуше, постоји и кредитна линија са роком доспијећа до једне године на коју се НБС обавезала у оквиру „Бечке иницијативе“ али је за кориштење ових средстава потребно испунити посебне услове због чега није доступна свим банкама па није погодна да буде инструмент монетарне политике.</s><s>Због тога би се кориштење дисконтне стопе као инструмента монетарне политике морало претворити у нуђење великих износа средстава по изузетно ниским каматним стопама.</s><s>Имајући у виду да НБС нуди, генерално високе активне референтне каматне стопе и запошљава преко 2000 људи, средства које зарађује по основу управљања девизним резервама земље једноставно нису довољна за ове намјене.</s><s>С друге стране, штампање новца без покрића за ове намјене било би кршење тржишних принципа пословања банкарског сектора и претворило би Народну банку у основни извор средстава, што се у данашњем свијету сматра недопустивим.</s><s>Да сумирамо.</s><s>Због повезаности банкарског сектора Србије са свјетским финансијским тржиштем дисконтни шалтер (кредитни канал) је неефикасан инструмент монетарне политике.</s>\n<s>У административне мјере спадају182 обавезне резерве и прудициона контрола.</s><s>Задатак ових мјера је да у зависности од намјера НБС смање или повећају трошак банкарског пословања и на тај начин утичу на обим кредитне експанзије чиме уједно утичу на кретање виших новчаних агрегата.</s><s>НБС је у прошлости доста користила ове мјере, прије свега мотивисана смањењем ризика у финансијском систему (до 2008. више пута је подизала стопу обавезних резерви, из обрачуна отворене девизне позиције искључен је капитал добијен од стране матичне компаније, пооштрен је максималан однос између капитала и потрошачких кредита, да би након 2008. релаксирала услове у циљу помоћи банкама да преброде кризу).</s><s>182 Док је за обавезне резерве неоспорно да спадају у инструменте монетарне политике, прудицијалну контролу за остваривање циљева монетарне политике НБС користи захваљујући чињеници да обавља и функцију регулатора банкарског сектора.</s>\n<s>Међутим, подаци из табеле бр. 65. показују да ове мјере нису биле нарочито ефикасне у ограничавању кредитне експанзије иако је степен задужености183 резидената Србије и даље међу најнижим у региону.</s>\n<s>Извор: Властито израчунавање на основу података НБС, из Статистичког билтена за април 2011, табела На основу изнесених података види се да је просјечна стопа раста кредита у периоду 2005 – 2008, када су доношене ове „строге“ мјере, била невјероватних 32%, што се прије свега може објаснити претходно ниским нивоем задужености.</s><s>Иако је НБС учинила да банке буду добро капитализоване и да имају солидне обавезне резерве, средства које су банке донијеле у земљу превазилазе све ово, па чак и кредитну глад која је владала у Србији до доласка страних банака.</s><s>Занимљив је и степен, односно начин, кориштења ових мјера до сада, јер нам то говори о постојању простора за њихово кориштење у будућности.</s><s>Тако је стопа 183 Наиме, ако погледамо регионалну компарацију задужености коју смо већ изнијели у табели бр. 51 видјећемо да Србија спада међу најмање задужене земље, што се може приписати каснијем старту, али и овим мјерама Народне банке.</s>\n<s>Обавезне резерве су диференциране и по рочној и по валутној структури при чему су стопе обавезних резерви на депозите у страним валутама крајем 2011. године пет пута веће него стопе обавезних резерви за депозите у динарима (табела бр. 66), а што је требало да учини дoмаћу штедњу конкурентнијом и тиме приволи стране банке са подстакну штедњу у земљи, а смање финансирање кредитне експанзије позајмљеним средствима из иностранства.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Годишњег извјештаја о монетарној политици за 2011, стр. 7, преузето са: http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/ latinica/90/90_7/monetarna_politika_2011.pdf Из претходног се чини да је тешко очекивати да се обавезне резерве значајније користе као инструмент рестриктивне монетарне политике.</s><s>Наиме, у НБС су свјесни да обавезне резерве (у случају да ЦБ не плаћа камату на њих) представљају својеврсну врсту пореза који чини банкарски сектор Србије мање интересантним за улагање у односу на оне земље које имају ниже стопе обавезних резерви на средства из иностранства.</s><s>Додајмо свему претходном да је релаксација административних мјера дио политике НБС-а за превазилажење посљедица кризе 2008. на овамо и видјећемо да је тешко очекивита поновно пооштравање ових мјера.</s><s>Ипак, промјена структуре стопа обавезних резерви повремено може послужити Народној банци Србије за краткотрајне185 утицаје на девизни курс.</s><s>184 Додуше, због великог обима ненаплативих кредита може се очекивати смањење ове стопе у будућности што би отворило простор за докапитализацију банака 185 Нпр. када је Народна банак Србије, 12. 4. 2012, одлучила да смањи стопу обавезних резерви на девизне изворе, а повећа на динарске изворе, то је довело до краткотрајног раста понуде девиза и тражње за динарима што је већ 13.4.2012. изазвало апресијацију курса динара са 111,7 динара за евро на 111,2 динара 3.2.2.5.</s><s>Канал инфлаторних очекивања</s>\n<s>Овдје се не ради о „реалном“ инструменту монетарне политике на начин на који су то операције на отвореном тржишту, дисконтни шалтер или обавезне резерве.</s><s>Међутим, инфлаторна очекивања имају особину самоостварења чиме ефикасно дјелују на достизање циљева монетарних власти или бар чине остварење ових циљева тежим, а трошкове прилагођавања непотребно великим.</s><s>Због тога монетарне власти морају да дјелују на инфлаторна очекивања ако желе да ефикасно достигну циљ ниске инфлације.</s><s>Могућност монетарних власти да ово чине зависи од њиховог кредибилитета, чије постојање се опет, значајно веже да достизање зацртаних циљева у прошлости186.</s><s>Може се рећи да НБС још увијек гради кредибилитет који би могла значајније да користи за утицај на инфлаторна очекивања.</s><s>Још прије избијања кризе 2008. године ову чињеницу је признала тадашња вице-гувернерка НБС Диана Драгутиновић сљедећим ријечима: „Недостатак поверења у Народну банку Србије захтевао је далеко оштрију монетарну политику да би се постигао исти циљ187“.</s>\n<s>Искуства резидената Србије након преласка на потпуно циљање инфлације као нову188 монетарну стратегију Народне банке Србије почетком 2009. су различита.</s><s>Наиме из табеле бр. 67, може се видјети да је у 2009. години инфлација остала у оквиру коридора (захваљујући рецесији у земљи и главним трговинским партнерима), али је већ у 2010. инфлација пробила горњу границу, што је уз значајно флуктуирање девизног курса у широј јавности доживљено као знак слабости монетарних власти.</s><s>Планирана и остварена годишња стопа инфлације у Србији Година:</s>\n<s>186 Прашчевић, А., „Избор правила монетарне политике; таргетирање инфлације“, Економска мисао, 187 Драгутиновић, Д., Радни папир, „Моћ и немоћ монетарне политике у успостављању равнотеже између платнобилансних циљева и циљева инфлације“ НБС, март 2008, стр. 17. 188 НБС, Извјештај о инфлацији - фебруар 2010, Београд, 2010, стр. 15.</s><s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Извјештаја о инфлацији за фебруар 2010, стр.1, преузето са: http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/90_5/inflation_feb_ 2010.pdf (датум увида: Извјештаја</s>\n<s>преузето http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/90_5/inflation_februar_ 2011.pdf (датум увида: 7.5.2012) и Извјештаја о инфлацији за фебруар 2012, стр. 1, преузето са: http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/90_5/inflation_februar_2012.pdf (датум увида: 7.5.2012).</s><s>У 2011. години остварена инфлација је такође изашла изван коридора али свега за 1%.</s><s>С обзиром да одступања остварених од планираних стопа инфлације ипак нису велика занимљиво је видјети да ли то утиче на инфлаторан очекивања у земљи.</s><s>Резултати истраживања НБС о нивоу инфлаторних очекивања дати су у табели бр.</s><s>Инфлаторна очекивања финансијског сектора Србије Очекивања за:</s>\n<s>Резултати истраживања различитих агенција Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Извјештаја о инфлацији за фебруар 2010, стр. 12, преузето са: http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/90_5/inflation_feb_ 2010.pdf (датум увида: Извјештаја</s>\n<s>преузето http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/90_5/inflation_februar_2012.pdf (датум увида: 7.5.2012).</s><s>Као што се види инфлаторна очекивања финансијског сектора, који се сматра најупућенијим, задњих су пар година доста стабилна и на нивоу од 7-8% годишње упркос томе што НБС сваке године све више смањује ниво планиране инфлације.</s><s>Ово није изненађење будући да различита истраживања189 показују да су и у другим ЗУТ упркос инфлаторном таргетирању инфлаторна очекивања остала доста висока још један период након усвајања овог оквира монетарне политике.</s><s>Из тога извлачимо закључак да кредибилитет НБС није низак (јер инфлаторна очекивања ипак нису нарочито висока), али 189 Ball, L., Sheridan, N., “Does inflation targeting matter?”, NBER, WP 9577, Cambridge – Massachusetts, 2003, стр. 18. (преузето са: http://www.nber.org/papers/ w9577, датум приступа: 11.5.2012. године). није ни довољан да би се сам по себи могао ефикасно користити као инструмент монетарне политике.</s>\n<s>Када сагледамо све инструменте монетарне политике можемо закључити да се Народна банка Србије налази у доста сложеној ситуацији.</s><s>Канал каматне стопе је значајно пригушен.</s><s>Девизни курс је усљед ригидности цијена на доље погоднији за вођење експанзивне него рестриктивне монетарне политике.</s><s>Кредитни канал је усљед вишка ликвидних средстава банака практично неупотребљив (као инструмент монетарне политике).</s><s>Врло рестриктивне административне мјере у прошлости нису дале резутата, па их је тешко додатно пооштрити.</s><s>Кредибилитет Народне банке тек треба да достигне ниво када ће се моћи ефикасно користити за утицај на очекивања и понашање јавности.</s><s>3.2.3.</s><s>Девизне резерве Србије – постојеће стање и очекивана кретања Већ смо објаснили да оквир монетарне политке за који се опредијелила Србија допушта НБС да својим операцијама неутралише утицај кретања девизних резерви на новчану масу.</s><s>То чини питање кретања девизних резерви нешто мање осјетљивим за Србију него за БиХ (код које је ова могућност много ограниченија) због чега ћемо му посветити и нешто мање пажње.</s><s>Ипак, то не значи да је питање кретања девизних резерви небитно за монетарне власти Републике Србије.</s><s>Заправо, мање директан утицај девизних резерви на новчану масу је слобода унутар врло уских граница: значајнији пад девизних резерви би пољуљао кредибилитет НБС и смањио кредитни рејтинг Србије и изазавао читан низ других, углавном негативних, посљедица.</s><s>Због тога ћемо за почетак кроз анализу варијабилности девизних резерви Србије у прошлости (подаци о кретању истих дати у табели бр. 69), прелиминарно оцијенити да ли овдје постоје проблеми.</s>\n<s>Кретање девизних резерви НБС (у мил. евра) Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2007, табела бр. 17, Београд, 2007 и Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 27, Београд, 2011.</s><s>Као што се види, девизне резерве НБС су брзо расле до 2007. године (просјечан годишњи раст износио је око 42%) да би се проблеми јавили 2008. године и опет поновили 2010. године.</s><s>Оба пута радило се о значајнијем паду девизних резерви (2008. за 15,3%, а 2010. за 5,6%), што нам говори да постоји потреба за подробнијом анализом фактора који утичу на кретање девизних резерви.</s><s>При томе сама чињеница да се пад девизних резерви поклопио са почетком свјетске економске кризе (као и у БиХ) нам сугерише да требамо размотрити основне макроекономске трендове190 у Србији прије и послије кризе, да бисмо бар површно разумјели досадашње кретање девизних резерви.</s><s>Подаци о кретању неких основних макроекономских варијабли дати су у табели бр.</s><s>Макроекономски трендови у Србији 2001-2010. године Година</s>\n<s>191 У Србији је према Закону о Националној служби за запошљавање направљена разлика између лица која траже посао и незапослених.</s><s>Како се статистика за ове друге води тек од 2005. одлучили смо се да на овом мјесту користимо податак о лицима која траже запослење.</s>\n<s>преузето http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=27 (датум увида: 5.5.2011.), те података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табела бр. 6, 6а, 14, 18 и 22, Беорад, 2011.</s><s>Ради прегледности горе наведене макроекономске трендове у Србији можемо груписати у три битна периода:</s>\n<s>2. Период релативног просперитета 2005 – 2008. 3. Период након доласка свијетске економске кризе 2008 – 2010.</s><s>За нашу анализу битно је примијетити оштру промјену (углавном погоршање) трендова из другог у трећи период.</s><s>Тако стални раст бруто зарада изражених у еврима (које су порасле 220%), пад незапослености (број незапослених је пао за 274.500), раст девизних резерви (пораст од 724%) и пад јавног дуга (за 34,6%), мијењају се у своје супротности (пад бруто надица за 14%, раст незапослености за 123.340 људи, промјењивост кретања девизних резерви и раст јавног дуга за 38,4%).</s><s>Тренд које прије 2008. можемо сматрати релативно негативним, а који се након 2008. мијења на боље је пад трговинског дефицита за 42,2%.</s><s>Стране инвестиције и кредитна експанзија биљеже такође занимљиве трендове.</s><s>Тако упркос погоршању пословне климе, кредитна експанизија у Србији није озбиљније прекинута, док су стране инвестиције значајно смањене али и даље довољне да Србија у 2010. буде лидер192 у региону по апсолутном обиму ових инвестиција.</s>\n<s>192 Према UNIKTAD-вом World investment Report-у за 2011. (преузето са: http://www.unctaddocs.org/files/UNCTAD-WIR2011-Full-en.pdf, датум увида: 5.5.2011.), Србија је привукла највише инвестиција у 2010. од свих земаља ех-СФРЈ.</s><s>Како горњи трендови сугеришу да би се у случају даљег негативног развоја ситуације девизне резерве могле наћи на удару одлучили смо се да проведемо детаљнију анализу горе поменутих фактора, додуше у нешто једноставнијој форми него што смо то чинили за БиХ.</s><s>Поједностављење у овој анализи, у односу на БиХ, састоји се у томе што ћемо изводити детаљну пројекцију кретања дефицита рачуна роба и услуга и четири извора за покривање овог дефицита (спољни јавни дуг, спољни дуг банака, спољни дуг предузећа и СДИ и портфолио инвестиције), док ћемо претпоставити да ће рачун текућих трансфера, дохотка и капиталних трансакција остати релативно непромијењен (за разлику од БиХ гдје смо изводили и њихове трендове).</s><s>Та релативна непромијењивост састоји се у томе што ћемо претпоставити да ће текући трансфери и доходак и даље покривати 56,3% дефицита рачуна роба и услуга као што су то чинили на крају 2010. док ће капиталне трансакције остати занемарљива ставка.</s>\n<s>3.2.3.1.</s><s>Пројекција кретања дефицита рачуна роба и услуга Предвиђање кретања овог дефицита је сложено питање и у много мирнијим временима.</s><s>Након, промјене околности које је са собом донијела свјетска економска криза из 2008. и најаве нових могућих криза везаних за (опет) могући банкрот читавог низа држава са непознатим посљедицама по Србију, ово предвиђање се чини још тежим.</s><s>Ипак, ми ћемо у свом предвиђању кренути од једноставне констатације како је за присуство континуираног трговинског дефицита увијек одговорна неадекватна привредна структура, а за његов раст експанзија домаће потрошње.</s><s>Поред ова два фактора, мисија ММФ-а193 у Србији је за пад конкурентности земље окривила и бржи раст зарада од продуктивности што је питање које ћемо посебно обрадити.</s><s>Драматичан пад трговинског дефицита у 2009. и нешто блажи пад у 2010. је још један фактор који тражи од нас да провјеримо горе изнесени опис узрока проблема.</s>\n<s>На основу ове двије анализе сачинићемо нашу пројекцију кретања трговинског дефицита Србије у неколико сценарија.</s><s>Ипак, битно је да одмах на почетку нагласимо да ће наша анализа бити доста ригорозна будући да нећемо при пројекцијама будућности уважити обећања извршне власти Србије како ће кроз процес реиндустријализације заснован на страним инвестицијама Србија значајно промијенити привредну структуру.</s><s>Ипак, за почетак вратимо се анализи домаће тражње у Србији, а подаци о њеном кретању у периоду 2001-2010. године дати су у табели бр. 71.</s><s>НБДП и домаћа тражња у Србији 2001 -2010. године Домаћа</s>\n<s>Ако посматрамо податке до 2008. можемо констатовати да није дошло до побољшања привредне структуре.</s><s>Заправо дошло је до очитог погоршања.</s><s>Наиме, да је привредна структура остала иста и омјери (нето увоз роба и услуга/НБДП и нето увоз роба и услуга/домаћа тражња) би остали на приближном нивоу, иако би у апсолутном износу дефицит порастао као посљедица раста тражње у земљи.</s><s>Умјесто тога овај омјер се стално погоршавао (осим у години и непосредно након увођења ПДВ-а), па су са почетних 15,4% и 18,3% омјери порасли на 22,4% и 28,9% у 2008.</s><s>Сличну констатацију о погоршању привредне структуре срећемо и у ПКМ гдје констатује како је удио размијењивих добара у Ситуација се мијења са доласком кризе крајем 2008. године.</s><s>У 2009. долази до пада дефицита рачуна роба и услуга и у апсолутном и у релативном износу.</s><s>Кључно питање за даље пројекције је шта је разлог овог пада?</s><s>Постоје два објашњења.</s><s>Једна група економиста истиче девалвацију девизног курса као битан разлог за овако велики пад.</s><s>Друга група економиста указује на пад агрегатне тражње као основни узрок пада трговинског дефицита.</s><s>Наше мишљење је ближе другој групи и то због тога што примјећујемо да без пада агрегатне тражње и под условом да девизни курс стварно може значајно да утиче на побољшање платно-билансне позиције не би дошло до значајног пада РБДП-а, већ вјероватно до његовог раста (раст извоза би ушао у израчунавање РБДП-а, док би пад увоза ишао у рачунање агрегатне тражње).</s><s>То је супротно паду БДП-а Србије у 2009, што само по себи подрива девизни курс као основно објашњење пада дефицита рачуна роба и услуга у 2009.</s><s>Друго, и да је девалвација утицала на пад трговинског дефицита њени ефекти су увијек краткорочни и то прилагођавање се не би значајније одразило на будућност.</s><s>Како не можемо (и вјероватно нико са сигурношћу не може), да предвидимо кретање девизног курса динара у будућности, усвојићемо претпоставку да ће девизни курс бити релативно стабилан у периоду за који правимо пројекцију.</s><s>Треће, без пада агрегатне тражње, а уз девалвацију курса, требало би да апсолутни износ извоза расте, а апсолутни износ увоза опада, чиме би се смањио трговински дефицит који је основна ставка дефицита рачуна роба и услуга Србије (у 2008. трговински дефицит је износио скоро 98% дефицита рачуна роба и услуга).</s><s>Из табеле бр. 72. видимо да је ово само половично тачно.</s>\n<s>Наиме, до смањења трговинског дефицита дошло је искључиво због смањења увоза, а не због раста извоза.</s><s>Ово потврђује да је узрок смањења заправо пад домаће агрегатне тражње у 2009. (за 13,8%).</s><s>Пад БДП-а израженог у еврима био је много мањи (5,8%) што значи да се већи дио пада агрегатне тражње преломио преко пада увоза (преко трговинског дефицита), а много мањим дијелом преко пада потрошње домаће робе.</s><s>Због свега наведеног констатујемо како је основни фактор који детерминисао кретање дефицита било кретање агрегатне тражње.</s><s>За нашу пројекцију је битно да одговоримо на још једно питање.</s><s>Наиме, као почетни показатељ структурних проблема Србије можемо узети удио дефицита рачуна роба и услуга у домаћој тражњи из посљедње посматране године (значи 2010.) који износи 14,2% или онај који одговара просјеку у цијелом посматраном периоду који износи 17,9%.</s><s>Ми смо се опредијелили за омјер из 2010. чиме смо усвојити претпоставку да неће доћи до поновног погоршања привредне структуре као што се то дешавало у периоду 2001 – 2008.</s><s>На тај начин смо практично прихватили да ће напори власти Србије да поправе привредну структуру неутралисати њено поновно погоршање, мада, као што смо на почетку истакли, у модел нисмо уврстили ни планове власти према којима ће доћи до значајног побољшање194 ове структуру и тиме до смањења овог омјера (у периоду 2001 2008. просјечан раст тражње је износио 7,4%, а раст РБДП-а 5,4% годишње, чиме је дефицит продубљиван, док се у ПКМ-у у неколико сценарија планира бржи раст РБДП-а од домаће тражње).</s>\n<s>Остаје нам још да направимо сценарио кретања агрегатне тражње Србије у будућем периоду.</s><s>Водећи рачуна о усвојеној претпоставци да се омјер дефицита рачуна роба и услуга и домаће тражње неће мијењати, стопа раста домаће тражње би требала да одговара стопи раста БДП-а.</s><s>Због тога је незамислив повратак на стопе раста домаће тражње из периода 2001 – 2008, јер та стопа од 7,4% надмашује и најоптимистичнија предвиђања привредног раста Србије у ближој будућности.</s><s>Умјесто тога користићемо стабилизациони сценарио раста РБДП-а из ПКМ-а (табела бр. 73).</s><s>194 О побољшању привредне структуре се у Посткризном моделу развоја Србије 2011.-2020, говори као о бржем расту РБДП-а од домаће потрошње чиме ће се заправо поправити омјер о коме говоримо.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу прогноза МАТ-а и ФРЕН-а из Посткризног модела развоја Србије 2011 - 2020, Видимо да се и овдје ради о доста оптимистичким195 стопама раста РБДП-а.</s><s>3.2.3.2.</s><s>Пројекција кретања спољног дуга Србије Спољни дуг Србије састоји се из спољног јавног дуга, спољног дуга банкарског сектора и спољног дуга предузећа при чему свака од ових компоненти има своју властиту динамику, односно факторе који утичу на њено кретање, због чега ћемо сваку компоненту анализирати посебно.</s>\n<s>3.2.3.2.1.</s><s>Кретање спољног јавног дуга Приликом разматрања макроекономских кретања видјели смо да је дошло до значајног раста јавног дуга од 2008. до 2010.</s><s>Међутим, са становишта јавног дуга као канала за прилив (или одлив) девиза важнији су подаци о кретању спољног196 јавног дуга.</s><s>За нашу пројекцију посебно је битно предвиђање кретања овог дуга у будућности.</s><s>Да бисмо то сачинили морамо прво да видимо ниво спољног јавног дуга на крају 2010, а онда и шта налажу правила о фискалној одговорности садржана у Закону о буџетском систему Србије, те какаве најаве долазе из Владе Србије.</s><s>Кретање јавног дуга и спољног јавног дуга Србије је дато у табели бр.74. 195 Нажалост, новији подаци показују да је текућа економска криза много дубља и отпорнија од првобитних процјена због чега се у 2011. и 2012. години нису остварила горња предвиђања раста РБДП-а.</s><s>196 При томе смо свјесни да су домаће банке у страном власништву најзначајнији купци записа Министарства финансија Србије индексираних у €, али евентуални прилив девиза по овом основу је већ садржан у дотоку девиза кроз банкарски сектор, па ћемо се фокусирати искључиво на спољни јавни дуг.</s><s>Кретање спољног јавног дуга Србије 2001- 2010. године Спољни јавни</s>\n<s>Закон о буџетском систему Србије, члан 27е одређује да однос јавног дуга и БДП-а, не смије премашити 45%.</s><s>Из претходног би се могло закључити да по закону постоји још нешто (али врло мало) простора за задуживање.</s><s>Међутим, треба водити рачуна да варијабилност девизног курса лако може (у случају девалвације), помјерити и садашњи ниво дуга преко зацртане границе.</s>\n<s>Због тога закључујемо да даљег задуживања по закону не би требало бити.</s><s>Међутим, најаве из Владе Србије говоре друкчије.</s><s>Већ су уговорена или се уговарају нова задужења, мада није јасно да ли Влада мисли да крши закон или ће ићи на његову промјену.</s><s>Тако су већ најављена сљедећа задужења: - Свјетска банка нових 800 мил. америчких долара. - Руска фадерација нових 800 мил. америчких долара (за жељезнице). - Република Кина нових 1000 мил. америчких долара (за термоелектрану Костолац).</s>\n<s>- Најављен је кредит Репубике Турске 1450 мил. америчких долара (за коридор 11). - Аранжман из предострожности са ММФ-ом.</s><s>197 Процјена Министарства финансија Републике Србије изнесена у Билтену јавних финансија за мај 2011, Додајмо томе да је у Буџету Србије за 2011. годину планирано задужење од 534 милијарде динара (по курсу са краја 2010.</s><s>Године то је преко 5198 милијарди евра од којих би нешто мање од 4199 милијарде евра служило за отплату дугова који доспијевају на наплату, а нешто више од 1,14200 милијарди евра би износио планирани буџетски дефицит) и јасно је да Влада Србије не намјерава да престане да се задужује, иако је јавни дуг већ пробио границу од 40% БДП-а, док је укупан спољни дуг пробио границу од 80% БДП-а (што ћемо показати у наставку када анализи спољнег јавног дуга додамо и спољни дуг банкарског сектора и спољни дуг предузећа).</s><s>Ово је на кратак рок добро по девизне резерве мада не толико колико би се могло помислити из ових цифара.</s><s>Наиме, аранжмани са Русијом, Кином и Турском су везани аранжмани гдје ће Србија умјесто девиза добити робу или ће фирме из земаља – кредитора бити носиоци посла, а домаће фирме подизвођачи.</s>\n<s>Како уговорена задужења гарантују наставак постојећег тренда раста јавног дуга и у наредне двије године, то ћемо и уврстити у наш модел.</s><s>Проблем је шта предвијети за други дио интервала за који правимо пројекције (од 2013. до 2015).</s><s>Ми ћемо овдје прихватити умјерени сценарио према коме спољни јавни дуг престаје даље да расте, али Влада Србије успијева да се задужи на међународном финансијском тржишту и код великих повјерилаца за средства неопходна за редовно сервисирање доспијелих рата.</s>\n<s>3.2.3.2.2.</s><s>Кретање спољног дуга банкарског сектора Србије Функционисање банака у Србији има два различита ефекта са становишта утицаја на величину девизних резерви: док са једне стране кредитна експанзија кроз раст агрегатне тражње утиче на обим увоза (одлив девиза), са друге стране те исте стране банке доносе девизе (било у облику позајмљивања средстава у иностранству, било у облику 198 Министарство финансија Републике Србије, Закон о буџету Републике Србије за 2011, доступона на; http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/zakoni/ Zakon%20o%20budzetu%20RS%20za% 202011.pdf, (датум улагања у капитал банака201), чиме су у протеклом периоду представљале значајан извор девиза (табела бр. 75.) за покривање тог дефицита.</s><s>Ова два процеса (прилив и одлив девиза) узрокована начином рада банака у Србији не морају да се савршено временски подударају.</s><s>Тако стране банке крајем 2010. имају релативни вишак средстава и ако нађу квалитетне клијенте могу још један период да финансирају кредитну експанзију (која утиче на увоз) чак и ако им матичне банке не омогуће да повећају девизну изложеност.</s><s>Поред тога иако између кредитне експанизије и дотока капитала кроз банкарски систем, усљед апресираности домаће штедње, постоји блиска веза, однос прилива и одлива девиза не мора да буду 1:1 (свака новчана јединица девиза коју донесу банке у Србију није потрошена на увоз).</s>\n<s>Као што видимо спољни дуг банака је најбрже растао od 2004. дo 2006. године, са успорењем у 2007. и падом у 2008.</s><s>Након тога опет почиње расти.</s><s>Међутим, требали бисмо имати на уму да нам посматрање спољног дуга банака не даје потпуну информацију.</s><s>Да бисмо могли да дамо основану процјену кретања спољног дуга банака у будућности морамо да размотримо шта ће се вјероватно дешавати са кредитном експанзијом.</s><s>Њено кретање у прошлости је дато у табели бр. 76. 201 Улагања у капитал банака су била такође значајна али ћемо овај дио дотока капитала размотрити у оквиру кретања кретања СДИ и портфолио инвестиција.</s><s>Кретање кредита приватном сектору у Србији у периоду 2001-2010. године Година:</s>\n<s>Као што се види иако се спољни дуг кретао доста промијењиво, кредитна експанзија је текла скоро неометано у цијелом периоду 2005 – 2010.</s><s>Уз разумну претпоставку да ће кретање спољног дуга банака и даље зависити од кредитне активности банака, те да ће банке поучене великим растом неперформансних зајмова од 2008. на овамо, успорити кредитни раст, усвојићемо сценарио по којем се кредитна експанзија и спољно задуживање банака настављају и у будућем периоду, али по нешто нижем темпу раста који одговара стопи раста РБДП-а по социјалном сценарију 3.2.3.2.3.</s><s>Кретање спољног дуга предузећа Предузећа укључена у међународно пословање кроз своје активности редовно стварају спољни дуг.</s><s>Са отварањем Србије након 2000. године овај дуг је очекивано почео да расте (табела бр. 77).</s><s>Међутим, посебан фактор који је након приватизације банака у Србији подстакао раст спољног дуга, чак и оних предузећа која не послују са иностранством, постао је начин рада ових „домаћих“ банака.</s><s>Наиме, банке у Србији зарачунавају, за европске појмове, енормну каматну маржу правдајући то ризиком пословања у земљи.</s><s>Већа предузећа из Србије су убрзо схватила да домаће банке 202 У ову категорију улазе становништво, привредна друштва (приватна) и друге финансијске организације. представљају посредника више, па су почела да се за кредите обраћају директно страним банкама.</s><s>Овај процес је добио скоро драматичан замах у периоду 2005 – 2008.</s><s>Динамика спољног дуга предузећа из Србије у периоду 2001 - 2010. године Спољни дуг предузећа (у мил. евра)</s>\n<s>Проблем, са оваквим начином задужења је девизни ризик.</s><s>Наиме, кредити у иностранству су по правилу одобравани у страној валути.</s><s>Како Србија нема развијен извозни сектор значајан број предузећа која су узела ове кредите приходе остварије у динарима.</s><s>Због тога је пожељно да овакви аранжмани буду праћени и куповином финансијских деривата којим би се предузеће заштитило од ризика.</s><s>Међутим, финансијски деривати коштају, а како је мотив већине предузећа била уштеда трошкова, велика већина се није осигурала и поред препорука НБС да то учине.</s><s>И тако долазимо до краја 2008. када је истовремено дошло до погоршања пословне климе у свијету и Србији и девалвације динара чиме су се бројна предузећа нашла у проблему (не)редовног сервисирања увећаних рата из умањених прихода.</s><s>Како код ових кредита НБС нема регулаторну улогу, они нису ни могли ући у договор назван „Бечка иницијатива“, па усљед кашњења у сервисирању обавеза и процјењеног већег ризика стране банке лагано у току 2009. и 2010. ускраћују203 могућност фирмама из Србије да под повољним условима рефинансирају старе и узму нове кредите.</s><s>203 Тасић, Н., Вучковић, В.,; „Структура рочности прекограничних кредита у транзиторним земљама“, Мегатренд, Београд, 2009, стр. 3.</s>\n<s>Даљи развој ситуације ће свакако зависити од кретања пословне климе у Србији и свијету, али и од стабилизације курса динара.</s><s>Ми ћемо усвојити умјерени сценарио према коме се даљи пад спољних кредита предузећа зауставља, али стране банке не желе да повећају своју изложеност ка клијентима у Србији.</s>\n<s>3.2.3.3.</s><s>Кретање СДИ и портфолио инвестиција У нашој анализи као посљедњу ставка токова девиза разматрамо СДИ и портфолио инвестиције.</s><s>Међутим, када бисмо токове капитала рангирали према квалитативном утицају на привредни развој (преструктуисање), ова ставка би се требала наћи на првом мјесту.</s><s>У већини међународних анализа однос ових инвестиција и БДП-а је кључни показатељ успјешности транзиције, а и Влада Србије им у већини развојних стратегија даје улогу камена-темељца будућег привредног развоја, а њихово привлачење сматра прворазредним задатком владе.</s><s>Ипак, из досадашњих искустава Србије се не би могло рећи да се успјела представити као посебно атрактивна дестинација за страна улагање.</s>\n<s>Даље, кретање ових инвестиција ће зависити од развоја привредне (па и политичке) ситуације у земљи због чега је незахвално давати било какве процјене.</s><s>Међутим, за потребе наше анализе и посебно указивања на неопходност привлачења ових инвестиција у функцији привредног развоја и функцији попуњавања девизних резерви размотрићемо ефекте наставка постојећих трендова тј. инвестиције на нивоу просјека из 2009. и 2010. године, што значи око 1.100 милиона евра годишње.</s><s>3.2.3.4.</s><s>Пројекције кретања девизних резерви у периоду 2011 – 2015. године У овом дијелу ћемо размотрити како би на девизне резерве средњерочно утицао наставак постојећих трендова.</s>\n<s>Претпоставке на основу којих смо извели ову пројекцију су већ изнесене, али их, ево, понављамо у краткој форми, груписане на једном мјесту.</s><s>Привредне околности у Србији и свијету нису нарочито боље него крајем 2010.</s><s>То узрокује наставак постојећег нивоа страних инвестиција и успоравање кредитне експанизије будући да су потенцијали за додатно задуживање резидената Србије скоро исцрпљени.</s><s>Са друге стране предузећа успијевају да зауставе тренд смањења њиховог спољног дуга, али не успијевају да тај дуг поново повећају.</s><s>Држава се задужује за планиране пројекте још пар година, након чега и она мора да обустави даље задуживање како јој кредитни рејтинг не би био драматично смањен.</s><s>Уз уважавање ових претпоставки у табели бр. 79, приказана је процјена будућег кретања девизних резерви НБС.</s><s>Процјена кретања девизних резерви НБ Србије у периоду 2011 - 2015.</s>\n<s>204 Као што смо у уводном дијелу објаснили претпоставили смо да ће текуће трансакције и рачун дохотка и даље покривати 56,3% дефицита рачуна роба и услуга као што су то чинили и 2010.</s>\n<s>Извор: Властита калкулација изведена на основу претпоставки о наставку постојећих трендова размотрених Као што се види чак и уз наставак постојећих трендова девизне резерве бар до 2013. не би биле значајније угрожене.</s><s>Ипак, послије 2013. долази до брзог пада девизних резерви које са постојећих 34,6% БДП-а падају на 20,9% БДП-а, чиме би кредибилитет НБС али и Владе Србије крајем овог периода био значајно уздрман.</s><s>3.2.4.</s><s>Стабилност финансијског система</s>\n<s>Постојање снажне двосмјерне везе између стабилности финансијског система и токова капитала са иностранством, а што се одражава на ниво девизних резерви разлог је да овом питању посветимо одређену пажњу кроз излагање резултата извјештаја ММФ-а и Народна банке Србије.</s>\n<s>За разлику од извјештаја који је ММФ припремио за БиХ 2006. у извјештају за Србију се не посвећује посебна пажња прогнози кретања девизних резерви.</s><s>Умјесто тога акценат је стављен на утицај раста ненаплативих кредита на адекватност капитала банака.</s><s>Ипак, поједини дијелови извјештаја обрађују питања која се директно тичу будућег кретања девизних резерви.</s><s>Тако у Матрици процјене ризика (Risk Assessment Matrix) први ризик који се обраћује је „Смањење спољног финансирања банака и предузећа“ (Reduced external funding of foreign banks and the corporate sector), гдје је у процјену вјероватноће да ће се овај ризик остварити у наредне три године особље ММФ ставило: „Средње висока вјероватноћа“, а у очекиваним утицајима на стабилност финансијског система ако се ризик оствари стављено је; „Висок“ (утицај на стабилност).</s><s>Из тога видимо да ММФ не искључује проблеме са наставком задуживања приватног сектора у иностранству, што приписује неповољном окружењу за спољно финансирање (Adverce external funding enviroment) које убраја у једно од три кључна макроекономска и финансијска ризика.</s><s>Ипак ови ризици се не налазе у сценаријима и стрес-тестовима због чега ћемо врло кратко изнијети даљи садржај овог извјештаја.</s>\n<s>У овом извјештају разматрају се два сценарија: 1. Погоршање ситуације: раст ненаплативих кредита (прелазак у Д и Е категорије) усљед додатног пада стварног испод потенцијалног БДП-а за 6,5%, те девалвација 2. Кризни сценарио; раст ненаплативих кредита (прелазак у Д и Е категорије) због додатног пада стварног испод потенцијалног БДП-а за 6,5%, девалвације за 25% и повећање каматних стопа за 8%</s>\n<s>Резултати стрес-тестова показују да су банке у Србији захваљујући доброј капитализованости у стању да издрже ове шокове са евентуалном докапитализацијом која у најгорем случају износи 0,7% БДП-а Србије тј 20,6 милијарди динара.</s><s>И посебан тест ликвидности банкарски систем Србије је успјешно прошао.</s><s>3.2.4.2.</s><s>Извјештај о стању у финансијском систему за 2010. годину Народне банке Србије</s>\n<s>Овај извјештај је суштински доста сличан извјештају ЦББХ који смо претходно помињали (ФСАП CBBH 2010).</s><s>Тако се и овдје ради о прегледу стања у финансијском сектору Србије у 2010. уздрманог кризом, праћеном квантитативном анализим (стрестестом205) која се опет као и у БиХ односе на адекватност капитала и ликвидост банкарског сектора.</s><s>Једина битна разлика тиче се разматрања резултата „Бечке иницијативе“ (FSSP-a).</s><s>Ова посљедња је у Србији била много обухватнија, са већим бројем мјера него она у БиХ.</s><s>Ову обухватност мјера НБС, додуше индиректно, објашњава сопственим учешћем у довођењу банака у неповољан положај (усљед девалвације курса).</s><s>Ипак, како садржај овог извјештаја нема претјеране везе са даљим кретањем девизног курса или девизних резерви, нећемо га детаљније излагати.</s><s>205 Методологија по којој НБС спроводи стрес-тестове је током 2009. усклађена са ММФ-ом.</s><s>3.2.5.</s><s>Дугорочни проблеми (раст плата и продуктивности) Бројна истраживања указују да је један од основних проблема који умањује конкурентност Србије пад продуктивности рада изазван бржим растом зарада од раста аутпута.</s><s>Иако ово није проблем на који НБС може директно да утиче, битно је напоменути да се ради о потенцијалном генератору инфлаторних притисака са чиме се 2007. сложила и мисија ММФ-а у Србији206.</s><s>Због тога смо жељели да провјеримо да ли је овај проблем заиста постојао, па смо у табели бр. 80, презентовали кретање БДП-а по запосленом и зарада у Србији у протеклом периоду.</s>\n<s>преузето http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/PublicationView. aspx?pKey=41&pLevel=1&pubType=2&pubKey=394 (датум увида: 5.5.2011) и Зараде по запосленом у Републици Србији по окрузима и општинама за децембар 2001, 2002, 2003, 2004, преузето</s>\n<s>WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=26 (датум увида: 5.5.2011).</s><s>Из горње табеле би се могло закључити да проблем утицаја кретања зарада на инфлацију не постоји.</s><s>Наиме, након што је од 2008. до 2010. дошло до пада зарада 206 Мисије ММФ-а у Србији, Закључна изјава, Београд, 6. новембар 2007; „Покушаји да се депресијацијом компензује губитак конкурентности, који има своје корене у претераном повећању зарада, спорим структурним реформама и релативно лабавој фискалној политици нанели би штету кредибилитету монетарне политике и истовремено не би донели одржив подстицај извоза“.</s><s>207 Било би адекватније када би нам базна година била 2000. а не 2001.</s><s>Међутим, како је одмах након 5. октобарских промјена нова власт изједначила званични девизни курс са тржишним нисмо могли да за 2000. добијемо БДП како смо то до сада чинили, а то значи БДП по текућим цијенама подјељен са званичним курсом на крају године.</s>\n<s>http://webrzs.stat.gov.rs/ исказаних у еврима, док је БДП по запосленом порастао (искључиво захваљујући расту незапослености), подаци показују да је раст БДП-а по запосленом у посматраном периоду био бржи од раста зарада.</s><s>Ипак, ако искључимо податке из периода 2008 -2010. долазимо до сазнања да је овај проблем постојао.</s><s>Тако је просјечна стопа раста зарада у периоду 2002 – 2007. била 19,88%, а стопа раста БДП-а по запосленом 17,87%, што значи да су зараде расле 10% брже од БДП-а по запосленом.</s><s>Повратак на трендове од прије 2008. био би лоша вијест за монетарне власти Србије, док би остваривање планова Владе Србије из Посткризног модела развоја Србије 2011 – 2020. у којим се планира раст продуктивности за 19,1% до 2020, била добра вијест.</s><s>3.3.</s><s>Проблеми са којима се суочава ХНБ</s>\n<s>Иако је и ХНБ одабрала de jure исти режим девизног курса као и Србија (контролисано флуктуирање), захваљујући de facto разлици, проблеми са којима се ХНБ суочава и начини на које их рјешава су доста различити.</s><s>Наиме, Хрватске монетарне власти су се опредијелиле за чврсту контролу курса чиме су практично фиксирале девизни курс са врло благим осцилацијама чак и у дужем временском периоду (што смо показали у табели бр. 37) и због чега Mисија208 ММФ-а говори о режиму сличном пузајућем курсу.</s><s>Сама ХНБ, односно њени руководиоци209 тврде да је ово учињено, прије свега, да би се неутралисала или бар радикално смањила инфлаторна очекивања.</s><s>Са овако одабраном политиком девизног курса, а без интервенција монетарних власти, постоји могућност да би се токови капитала са иностранством директно одражавали на новчану масу, што би у условима обимних капиталних прилива могло да води инфлацији, а у условима одлива девиза дефлацији.</s><s>Како се Хрватска у посматраном 208 ММФ, Република Хрватска - Извјешће чланова Мисије ММФ-а о конслултацијама у вези са чланом IV 209 Мартинис, А., Мркаљ, М., Љубај, И., „Прилив капитала и учинковитост стерилизације – оцјена коефицијента стерилизације и ofset коефицијента“, ХНБ, Загреб, 2010, стр. 4: „Уз високу разину еуроизације домаћег монетарног сустава те уз повезаност инфлацијских очекивања с кретањем течаја домаће валуте, описани приљеви капитала у Хрватску били су међу кључним чинитељима који су одредили начин провођења и примјене инструмената монетарне политике.“ периоду отворила ка иностранству овај проблем је могао да буде доста изражен.</s><s>О кретању страних улагања у Хрватску говори табела бр. 81.</s><s>Стање међународних улагања у Хрватску, нето 2001 - 2010. године (у милионима евра)</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табела Х16, Загреб, 2006. и Билтена бр. 171, табела Х16, Загреб, 2011.</s><s>Из претходне табеле видимо да су приливи капитала знатно расли у цијелом периоду осим у једној години (2008) у којој доживљавају драматичан пад.</s><s>Приливи оваквог обима, за привреду величине Хрватске представљају апресијацијске и потенцијално инфлаторне притиске.</s><s>Тиме се ХНБ заправо суочавала и суочава са двије врсте проблема:</s>\n<s>1. Како стабилизовати девизни курс упркос апресијацијским и депресијацијским притисцима? (Што опет зависи од интезитета, правца и дуготрајности притисака за његовом промјеном, инструмената које ХНБ-у стоје на располагању како би стабилизовала токове капитала са иностранством на задовољавајућем нивоу и у крајњем случају од адекватности девизних резерви у случају значајнијих одлива капитала).</s>\n<s>2. Како ефикасно стерилисати утицај капиталних токова на новчану масу и тиме одбранити основни циљ монетарних власти – цјеновну стабилност? (Што зависи од ефикасности инструмената монетарне политике у рукама ХНБ-а, посебно у контексту не-изазивања нових прилива капитала из иностранства мотивисаних растом каматних стопа).</s>\n<s>Одговори на ова питања биће дати у наставку истражиања.</s><s>3.3.1.</s><s>Ефикасност инструмената монетарне политике Из претходног видимо да су оба проблема са којима се суочава ХНБ уско повезани са ефикасношћу инструмената монетарне политика којима располаже.</s><s>Наиме, уз ефикасне инструмента монетарне политике и потреба за девизним резервама је нижа.</s><s>С друге стране, ако монетарне власти не желе или не могу да стабилизују токове капитала на релацији земља-иностранство на прихватљивом нивоу за очување цјеновне стабилности, начин на који ће извршити стерилизацију њиховог утицаја на новчану масу зависиће од употребљивости појединих инструмената.</s>\n<s>Прије него што пређемо на овај посао, напомињемо да, из јасних разлога, за разлику од Србије нећемо анализирати канал девизног курса као један од, шире схваћених, инструмената монетарне политике.</s><s>3.3.1.1.</s><s>Операције на отвореном тржишту</s>\n<s>Теоретски, операције на отвореном тржишту би се могле користити и као инструмент за стабилизацију токова капитала између земље и иностранства и као инструмент за стерилизацију утицаја капиталних токова на новчану масу.</s><s>Међутим, улога ООТ у операцијама ХНБ је доста ограничена.</s><s>Наиме, за разлику од Србије, гдје су ООТ, теоретски, основни инструмент монетарне политике, код ХНБ-а су исте ове операције тек додатни инструмент којим се исправља утицај основних инструмената на ликвидност банака.</s><s>Тако у Годишњем извјештају ХНБ-а за 2010. годину на стр. 45 стоји: „Операције на отвореном тржишту се примијењују у сврху исправљања неравнотеже у биланци ХНБ-а насталих због промјена у појединим ставкама које утјечу на понуду и тражњу за 210 ХНБ, Преглед инструмената и мјера монетарне политике број 4/2011, Сектор за централнобанкарске операције, Загреб, 2011.</s>\n<s>политике којима ХНБ располаже210. ликвидношћу банковног сустава.</s><s>Изједначавањем понуде и тражње постиже се фино управљање ликвидношћу те се утјече на минимизирање колебљивости каматних стопа на новчаном тржишту“.</s>\n<s>Такође се у раду: „Прилив капитала и учинковитост стерилизације – оцјена коефицијента стерилизације и ofset коефицијента“, који се налази на званичном сајту ХНБ-а на странама 4. и 5. се каже: “Наиме, врло висока еуроизованост домаћег банковног сустава те провођење монетарне политике засноване на стабилном течају домаће валуте увелико ограничава досеге монетарне политике.</s><s>Трансмисиони механизам монетарне политике преко каматног канала није довољно развијен, због чега се и утјецај средишње банке на монетарна кретања учинковитије проводи помоћу обавезне причуве или других административних мјера.</s><s>Притом највећи дио примарног новца ХНБ креира откупом девиза на девизном тржишту, док се операцијама на отвореном тржишту примарно служи за краткорочно управљање ликвидношћу.“ Тек нешто детаљније објашњење зашто ХНБ не користи ООТ интезивније дао је г. Велимир Шоње сљедећим ријечима: „Познато је да каматне стопе тржишта новца код нас немају утјецаја на тржиште кредита и дугорочних обвезница.</s><s>Каматне стопе односно спредови крећу се под утјецајем промјене ризика на које ХНБ нема израван утјецај211“</s>\n<s>Из свега овога се види да ХНБ у посматраном периоду није ни покушао користити ООТ за управљање дугорочним каматним стопама и посљедични утицај на капиталне токове.</s><s>Заправо, ову улогу су бар дјелимично преузели благајнички записи ХНБ-а, који немају потенцијал дјеловања који има референтна каматна стопа јер могу дјеловати саму у једном смјеру.</s><s>О њима ћемо говорити посебно.</s><s>3.3.1.2.</s><s>Обавезне резерве</s>\n<s>Обавезне резерве су за ХНБ основни инструмент монетарне политике који се користи у више функција што му омогућава диференцираност по маргиналности, року и валутној структури.</s><s>Тако се обавезне резерве користе и за димензионирање капиталних 211 Шоње, В., „Заблуда бр. 1: ХНБ води рестриктивну монетарну политику“, Банка, Загреб, јун 2011, стр. 3. токова са иностранством (до 2008. су се користиле за успоравање кредитне експанзије, а послије за подстицање) и за стерилизацију.</s><s>О томе свједоче сљедећи наводи: „Зато је примарни задатак политике ХНБ-а у цјелом том раздобљу био да димензионира улазак капитала у банковни сустав на начин да он буде подршка одрживом економском расту...</s><s>Такав приступ монетарној политици ставио је тежиште на одабиру њезиних инструмената на оне који поскупљују екстерне изворе средстава банака, ограничавајући њихову кредитну мултипликацију, односно у крајњој конзеквенци који функционално смањују високе стопе приноса на капитал банака као основни мотив агресивне понуде кредита.</s><s>У ту сврху ХНБ је првенствено користио и поступно заоштравао мјере изравног утјецаја (ГОР, ОБЗ, минимално потребна девизна потраживања, уз задржавање високе стопе обавезне причуве), а онда комплементарно и пруденцијалне мјере како би оснажио линеарност дјеловања изравних мјера212.“ О кориштењу обавезних резерви за стерилизацију прилива капитала који су већ ушли у земљу свједочи и сљедећа реченица: „Обавезна причува је и у 2010. главни инструмент стерилизације вишка ликвидности у банковном суставу.213“ Из претходног се види да ХНБ много више вјерује директном утицају који доноси кориштење обавезних резерви, него индиректнијем али тржишнијем дјеловању преко ООТ.</s><s>На крају ефикасност обавезних резерви у посматраном периоду нико не доводи у питање.</s><s>Међутим, треба примијетити да се инструмент обавезних резерви у било ком облику не може дуго користити у условима одлива капитала какви су пријетили Хрватској од 2008.</s><s>Због тога не чуди сљедећа констатација ХНБ-а: „Мјере средишње банке усмјерене на одржавање вањске ликвидности земље по својој нарави служе искључиво за амортизовање привремених шокова у међународном окружењу, док је њихова учинковитост ограничена у увјетима трајних пријетњи финансијској стабилности повезаних са могућим наставком спорог раста у случају отезања са структурним реформама и фискалном прилагодбом214“.</s>\n<s>О структурном и фискалом прилагођавању биће више ријечи касније, али је битно нагласити да је ХНБ у октобру 2008. укинуо ГОР, а до краја 2010. смањио је обавезне 212 Рохатински, Ж., „Монетарна политика“, излагање на конференцији хрватског новчаног тржишта у 213 ХНБ, „Годишњи извјештај за 2010“, Загреб, 2011, стр. 47. 214 ХНБ, Финансијска стабилност 2011, Загреб, 2012, стр. 9. резеве на 13% (са 17% из 2008).</s><s>За тумачење ових података битно је присјетити се једне изјаве Гувернера Рохатинског са горе поменутог излагања гдје је он устврдио да ХНБ, ако буде потребе, може смањити обавезне резерве чак до нивоа од 2% (што је минимум који захтијева ЕЦБ).</s>\n<s>Из овога закључујемо да инструмент обавезних резерви није исцрпљен, те ће, вјероватно, представљати окосницу ХНБ-а још неко вријеме, али из опрезносних разлога централна банка мора да размишља и о активнијем кориштењу алтернативних инструмената монетарне политике.</s>\n<s>Дисконтни шалтер је присутан у инструментима ХНБ-а у модернизованој варијанти која се назива стално расположиве могућности, али и у облику краткорочних кредита за ликвидност и унутар дневних кредита које ХНБ убраја у „остале инструменте“.</s><s>За стално расположиве могућности је карактеристично да поред опције позајмљивања средстава у облику ломбардних кредита (као код класичних дисконтних шалтера), постоји и могућност краткорочних пласмана вишкова ликвидних средстава ХНБ-у (новчани депозити) уз ниску камату.</s><s>Као се банке у Хрватској суочавају са вишковима ликвидних средстава, ријетки су случајеви кориштења ломбардних кредита, краткорочних кредита и унутар дневних кредита (у 2010. није забиљежен ни један случај кориштења ломбардних и краткорочних кредита за ликвидност, док су унутардневни кредити кориштени шест дана у току цијеле године).</s><s>Банке редовно користе преконоћно депоновање ликвидних средстава на шта су у 2010. добијали годишњу каматну стопу од Из тога можемо закључити како дисконтни шалтер није нарочито битан инструмент монетарне политике, али би евентуално могао да послужи за привлачење краткорочних токова капитала, слично благајничким записима, када би каматна стопа на депозите банака код ХНБ-а била много атрактивнија.</s><s>3.3.1.4.</s><s>Друге административне мјере215</s>\n<s>У ову категорију спадају, као што смо из излагања Гувернера Рохатинског видјели, за ХНБ преостала два најважнија инструмента монетарне политике: минимално потребна девизна потраживања и благајнички записи ХНБ-а.</s><s>3.3.1.4.1.</s><s>Минимално потребна девизна потраживања Овим инструментом се прописује минималан постотак девизних обавеза које банке морају да држе у облику девизних потраживања са роком доспјелости до три мјесеца.</s><s>Како је већина домаћих депозита индексирана у страној валути, баш као и депозити мајки банака, овај инструмент поставља значајну обавезу за банке.</s><s>Ипак, у оквиру релаксације монетарне политике од 2008. постотак је смањен са 32% (у 2008.) на 20% (крајем 2010. 3.3.1.4.2.</s><s>Благајнички записи ХНБ-а</s>\n<s>Ради се о класичним благајничким записима са роком доспјећа од 35 дана гдје ХНБ вагајући ниво каматне стопе може да повуче (приликом емисије) или убризга (приликом доспјећа) значајна ликвидна средства.</s><s>Посебна врста ових записа су ОБЗ – обавезни благајнички записи које су банке дужне уписивати према одлуци216 ХНБ-а из 2007.</s><s>Тиме њихова куповина добија смисао административне мјере.</s><s>Док основни благајнички записи нису емитовани у току 2010, обавеза куповине ОБЗ је и даље на снази.</s>\n<s>Минимално потребна девизна потраживања и благајнички записи ХНБ-а су инструменти антицикличног карактера.</s><s>Њихова снага је долазила до изражаја у периодима кредитне експанзије финансиране дотоком девиза из иностранства, па су се због тога 215 У терминологији ХНБ-а ову су „Остали интрументи“.</s><s>216 Одлука о упису обвезних благајничких записа Хрватске народне банке, Народне новине бр. 71/07 и нашле на првој линији одбране ликвидности банака од 2008. на овамо.</s><s>Тиме су њихови капацитети значајно смањени.</s>\n<s>3.3.2.</s><s>Ефикасност спроведене стерилизације Као што смо већ нагласили, ХНБ је због обимних прилива капитала у периоду 2001 - 2008. године сматрао да је неопходно вршити операције стерилизације како се токови капитала не би прелили у инфлацију.</s><s>О томе свједоче бројни наводи217, па је због тога ефикасност стерилизације постала битно питање за саму централну банку.</s><s>Посљедњи рад посвећен овом питању који се може наћи на званичној страници ХНБ-а носи назив: „Прилив капитала и учинковитост стерилизације – оцјена коефицијента стерилизације и ofset коефицијента.“ Овдје ћемо укратко пренијети закључке тога рада који је статистички доста захтијевно урађен.</s><s>У поменутом раду период посматрања је 2000 - 2009. година, док је оцјена коефицијента стерилизације изведена на основу једначине реакције монетарне политике према Cumbyju и Obstfeldu.</s><s>Оfset коефицијент је изведен на теоријском оквиру који су поставили Kouri и Porter.</s>\n<s>Резултат за коефицијент стерилизације је -0,81 што значи да је ХНБ стерилисала преко 80% капиталних прилива у цијелом периоду.</s><s>Међутим, коефицијент корелације се значајно мијењао у току овог периода.</s><s>Тако је у првих пар година износио близу -1 (100% Резултат за оfset коефицијент је износио -0,48 што значајно умањује ефикасност стерилизације будући да се добар дио директних ефеката стерилизације поништава индиректним ефектима (привлачењем додатног капитала из иностранства као посљедице раста каматних стопа кога стерилизација изазива).</s><s>Ofset коефицијент се није пуно мијењао у току цијелог периода па је са почетних -0,4 (из 2001. и 2002.) дошао на -0,53 (у Из горњих величина аутори рада извлаче сљедећи закључак: „Ипак, оцјењене вриједности коефицијената упућују на то да је, унаточ либерализацији капиталних токова и континуираном јачању прилива капитала тијеком времена, средишња банка успјела 217 Рохатински, Ж., „Монетарна политика“, Економски преглед бр. 55 (11-12), Загреб, 2004, стр. 1018.-1023. очувати релативно високу аутономију и учинковитост при вођењу стерилизацијске политике.“ Значи, оцјена стручњака ХНБ-а о успјешности њихове институције је доста висока.</s>\n<s>3.3.3.</s><s>Девизне резерве Хрватске – постојеће стање и очекивана кретања О адекватности девизних резерви ХНБ-а постоје подјељена мишљења, при чему је мишљење ХНБ-а супротстављено мишљењу већине аналитичара.</s><s>Тако је ММФ након посјете Хрватској у мају 2011. јасно изразио своје мишљење: „Монетарна политика треба и даље бити усмјерена на постепено повећање међународних резерви, чиме би се придонијело побољшању способности земље за бољу могућност апсорције шокова.218“.</s><s>Овакво мишљење је ММФ засновао на сљедећим критеријумима: 1. Покривеност увоза девизним резервама од око 6 мјесеци у случају Хрватске се сматра адекватним.</s>\n<s>3. Покривеност краткорочних спољних обавеза од око 70% у случају Хрватске се сматра неадекватним219 (препоручује се 100%).</s><s>Значи ММФ констатује да пријетње по девизне резерве Хрватске долазе од великог спољног дуга и посебно његове рочне структуре.</s><s>Декларативно, са овим се не слажу у ХНБ-у што се могло видјети из Осврта ХНБ-а на Извјешће мисије ММФ-а о консултацијама у вези са чланом IV Статута ММФ-а одржанима 2011.</s><s>Тамо се каже: „ХНБ се, међутим не слаже с тврдњом мисије ММФ-а да су међународне причуве релативно ниске, већ поново истиче да су оне адекватне.</s><s>У ранијем очитовању ХНБ-а већ је образложено што свеобухватна анализа адекватности 218 ММФ, Република Хрватска – Консултације у вези са чланом IV Статута ММФ-а одржане 2011. (Закључна</s>\n<s>2011/cr11159.pdf, датум увида: 15.10.2011, фуснота број 8. висине међународних причува у нашем специфичном случају мора садржати.</s><s>Таква анализа у Извјешћу је изостала, што и тврдњу мисије ММФ-а чини неувјерљивом.“ Шта ХНБ сматра „адекватном“ анализом може се видјети из рада; „Оптималне међународне причуве ХНБ-а с ендогеном вјероватноћом кризе“, аутора: Ане-Марије Чех и Ива Крзнара (обоје запослени у ХНБ-у).</s><s>Овај рад уз обилато кориштење статистике покушава да израчуна оптималне девизне резерве уважавајући два мотива за њихово држање (самоосигурање220 и превенцију221) док се као разлог за мање акумулирање резерви наводи опортунитетни трошак држања резерви.222 Самоосигурање се рашчлањава на четири мотива: отплата краткорочног вањског дуга, пад извоза, одлив депозита мајки банака и повлачење иностране активе домаћих банака и предузећа (који је једина позитивна ставка).</s><s>Мотиви самоосигурања и превенције се повезују будући да веће девизне резерве са циљ самоосигурања значе и мању шансу за шпекулативни напад.</s>\n<s>Закључак овог рада гласи овако: „Само у повољнијем сценарију у којем мајке банке преузимају улогу зајмодавца посљедног уточишта ХНБ држи довољно причува као инструмент самооисугурања и превенције кризе која би се могла догодити у будућности“.</s><s>У извјештају „Финансијска стабилност 2011.“ на страни 18 ХНБ се опет позива на објашњење како су резерве адекватне јер: „Знатан дио краткорочног дуга се по преосталом доспјећу односи на дуг банкама мајкама домаћих банака те на дуг подузећа у иноземном власништву према власницима, што знатно смањује ризик рефинансирања“.</s><s>Из претходне реченице видимо да чак и радници ХНБ-а, који су се овим питањем бавили доста детаљно, не тврде експлицитно како су девизне резерве ХНБ-а довољно високе, већ да њихова адекватност зависи од воље страних власника домаћих финансијских и нефинансијских предузећа.</s><s>У глобализованом свијету овакав закључак није изненађење и могао би се чак позитивно схватити, као потврда да се Хрватска интегрисала у глобалну привреду.</s><s>Међутим, из истих разлога, горњу изјаву ХНБ-а, како су резерве адекватне, треба схватити прије свега као покушај да се умири јавност и финансијска тржишта.</s><s>А да финансијска тржишта нису убјеђена у адекватност ових 220 С циљем ублажавања негативних посљедица кризе на ниво потрошње.</s><s>221 Мања вјероватножа наступања кризе ако су резерве веће.</s><s>222Растом резерви долази до супституције домаће имовине високог приноса са страном имовином релативно нижих приноса.</s>\n<s>3.3.3.1.</s><s>Процјена средњорочног кретања (2011 – 2015.) девизних резерви ХНБ-а Са горњим закључком како су девизне резерве ХНБ-а неадекватне ризицима, добија на важности уочавање фактора које ће одредити неке будуће износе истих.</s><s>У складу са досадашњом праксом, прије него што пређемо на пројекцију будућег кретања девизних резерви, желимо да видимо да ли је и у прошлости било периода када су се девизне резерве налазиле под притиском.</s>\n<s>Из података224 ХНБ-а видимо да су се од 1996. до 2010. девизне резерве смањивале само у двије године: 2004. и 2008.</s><s>При томе оба смањења су практично зенемарљива закључити да се ради о краткотрајним шоковима.</s><s>Међутим, како се свјетској кризи, чије избијање се поклопило са другим падом девизних резерви, за сада не види краја, мораћемо да извршимо детаљнију анализу њеног утицаја на привреду Хрватске како бисмо процијенили да ли ће се резерве наћи под притиском.</s>\n<s>Полазну основу представљаће нам табела бр. 82, у којој су приказани макроеконмски трендови у Хрватској у периоду 2001- 2010. године.</s><s>Макроекономски трендови у Хрватској 2001-2010. године Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121: Основне информације о Хрватској, табеле: Д2, Х2, Х13, Х17, Х18, Загреб, 2006 и Билтен бр. 171: Основне информације о Хрватској, табеле: Д2, Х2, Х13, Х17, Х18, Загреб 2011, те података Државног завода за статистику Републике Хрватске, Статистичке информације 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, преузето са: http://www.dzs.hr/ (датум Из претходне табеле видимо оштру промјену трендова сличну ситуацији у БиХ и Србији, али са одређеним специфичностима.</s><s>Тако се трендови раста РБДП-а (по стопи од око 4,3%), пада броја незапослених (у периоду 2002 - 2008. број незапослених се смањио за 117.000), раста бруто надница (2001 - 2008. раст за 50%) окрећу у своју супротност (за само двије године кумулативни пад РБДП-а је износио око 7%, број незапослених је порастао за 57.000, док су плате фактички стагнирале).</s><s>Јавни дуг који се од 2005. до 2008. смањио у апсолутном износу за око 8%, док је у 2009. и 2010. порастао за око 36%.</s><s>СДИ и портфолио инвестиције су се свеле на ниво 40% просјека из 2006 - 2008.</s><s>Опет, позитивна страна је пад трговинског дефицита који је на крају 2010. износио око 55% онога из 2008.</s><s>Кредити приватном сектору и девизне резерве су након краткотрајног пада у 2008. наставили да расту по задовољавајућим стопама.</s><s>Чини се да уз пад трговинског дефицита, раст незапослености, стагнацију плата и пад РБДП-а девизне резерве нису обимно кориштене за одржавње текуће потрошње.</s><s>Међутим, питање социјалне прихватљивости даљег прилагођавања поставља пред нас задатак детаљнијег истраживања ових трендова.</s><s>При томе ћемо се ослонити на поједностављења донекле слично онима које смо користили при пројекцији кретања девизних резереви Србије.</s><s>Значи, претпоставићемо да ће рачуни текућих трансфера и дохотка који су остали релативно стабилни у току кризе остати на сличном нивоу (из 2010).</s><s>Тако ће нам за разматрање кретања текућег рачуна остати да обратимо пажњу на кретање рачун роба и рачуна услуга, али овај пут одвојено.</s><s>Ово због чињенице да су за Хрватску јако битан извор девиза приходи од туризма226.</s><s>За анализу одрживости девизних 226 Приход од туризма традиционално чине 95% прихода од услуга Хрватске. резерви требаће нам још и да разматрамо кретање спољног дуга земље, спољног дуга банкарског сектора, спољног дуга привредних друштава и перспективе кретања СДИ и портфолио инвестиција.</s>\n<s>3.3.3.1.1.</s><s>Пројекција кретања дефицита рачуна роба и услуга При пројекцији кретања рачуна роба и услуга јавља се исти проблем као и код друге двије земље.</s><s>Предвиђања нису једноставна ни у економски стабилним временима, док је предвиђање у току незавршене кризе са освитом новог погоршања још теже.</s><s>Ипак ми ћемо кренути од исте констатације коју је ММФ изнио у случају Србије: трговински дефицит је производ структурних слабости било које економије док његов обим зависи, прије свега, од нивоа агрегатне тражње у тој земљи.</s><s>Тиме се пред нашу пројекцију постављају два битна питања:</s>\n<s>1. Да ли ће се Хрватска економија структурно промијенити уласком у ЕУ и тиме неутралисати дефицит рачуна роба, чиме би уз значајне приходе од туризма практично постала нето извозник капитала?</s><s>2. Како ће се кретати агрегатна потрошња у земљи?</s><s>У тражењу одговора на прво питање кренућемо од анализе података о кретању домаће тражње и нето извоза роба и услуга у протеклом периоду датих у табели бр. 83.</s><s>Кретање домаће тражње у Хрватској у периоду 2001 - 2010. године Домаћа</s>\n<s>Као што се види, Хрватска економија није успијевала да значајније смањи дефицит рачуна роба и услуга до почетка кризе 2008. иако су процеси ЕУ-интеграција увелико били у току.</s><s>Да улазак у ЕУ аутоматски не поправља привредну структуру потврђује и чињеница да добар дио држава чланица ЕУ, такође, има трговинске дефиците.</s><s>Због тога ни улазак Хрватске у ЕУ (који ће се одиграти половином 2013. године) неће преко ноћи ријешити њене привредне проблеме, мада ће бити снажна подршка вишим стопама раста у земљи.</s><s>Такође, када Хрватска уласком у ЕУ привуче неке нове инвестиције (што је за очеквати) то ће дугорочно допринијети стварању конкурентније економије, али је за очекивати да ће се у прелазом периоду одразити на раст дефицита текућег рачуна.</s><s>Оно што је практично избрисало дефицит рачуна роба и услуга у 2010. је различита динамика у кретању рачуна роба и рачуна услуга.</s><s>Тако је дефицит рачуна роба скоро преполовљен у односу на 2008. док је суфицит рачуна услуга доживио много блажи пад.</s><s>Битно питање за Хрватску је да ли су ова кретања, односно ефекти, привремени или трајани.</s><s>Према нашем мишљењу, али и мишљењу ММФ-а и ХНБ-а227, након двије године пада РБДП-а Хрватска ће изаћи из депресије, па се очекује пораст дефицита рачуна роба како се тражња у Хрватској буде опорављала.</s><s>У исто вријеме ће суфицит на рачуну услуга остати мање-више исти што је посљедица економских проблема у ЕУ одакле долази највећи број туриста.</s><s>Из тога слиједи да ће доћи до раста трговинског дефицита у периоду за који вршимо пројекцију.</s><s>Квантитативну процјену тог погоршања смо преузели од ММФ-а, који очекује да ће у 2011. дефицит текућег рачуна износит 2,25% БДП-а док ће у средњорочном периоду достићи 5,5% истог228.</s><s>227 ММФ, Извјешће чланова Мисије ММФ-а о консултацијама у вези са чланом IV Сатута ММФ-а одржаним 2011, преузето са : http://www.hnb.hr/mmf/clanak-iv/2011/h-mmf-konzultacije-clanak-lipanj228ММФ, Извјешће чланова Мисије ММФ-а о консултацијама у вези са чланом IV Сатута ММФ-а одржаним</s>\n<s>Због тога ће наша пројекција кретања рачуна роба и услуга изгледати овако: у 2011. дефицит текућег рачуна ће износити 2,25229% БДП-а, док ће сваке наредне године закључно са 2015. расти за 0,75% БДП, тако да ће на крају 2015. овај дефицит достићи Такође смо прихватили очекивања ММФ-а у погледу стопе раста БДП-а до 2015.</s><s>Пројекција кретања БДП-а Хрватске 2011-2015. године Предвиђања ММФ-а</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу процјене ММФ-а из Извјешћа чланова Мисије ММФ-а о консултацијама у вези са чланом IV Сатута ММФ-а одржаним 2011- Република Хрватска, табела бр. 5, преузето са: http://www.hnb.hr/mmf/clanak-iv/2011/h-mmf-konzultacije-clanak-lipanj-2011.pdf (датум увида: 15.1.2012).</s><s>Занимљиво је примјетити да су прогнозе о расту БДП-а Хрватске доста умјереније него код БиХ и Србије, али и да је економија Хрватске конкурентнија од економија друге двије земље што се може видјети из нивоа дефицита текућег рачуна у 2009. и 2010. години, као и из прогноза о његовом будућем кретању.</s><s>3.3.3.1.2.</s><s>Пројекција кретања спољног дуга Хрватске Са истим образложењем и методологијом са којима смо анализирали компоненте спољног дуга Србије и начинили прогнозе за будућност, учинићемо исто и за Хрватску.</s><s>229 Ова прогноза се показала као нетачна будући да је дефицит текућег рачуна Хрватске у 2011. години износио 431,1 милион евра (Билтен бр. 186 ХНБ-а, табела Х 1), што спрам БДП-а од 45.897 милиона евра (Билтена бр. 186 ХНБ-а, табела Економски индикатори), износи испод 1% (тачније 0,93%БДП-а).</s><s>230 Ни ова процјена се није показала тачном будући да је Хрватска у 2011. години забиљежила рецесију (Билтена бр. 186 ХНБ-а, табела Економски индикатори).</s><s>3.3.3.1.2.1.</s><s>Кретање спољног јавног дуга Из табеле бр. 82. видјели смо да је и у Хрватској у периоду од свега двије године (2009-2010) дошло до раста јавног дуга за 36%.</s><s>Међутим, како ми посматрамо јавни дуг у функцији извора девиза за покривање потенцијалног дефицита рачуна роба и услуга, неопходно је да поред разматрања цијелог дуга размотримо и његову структуру т.ј спољни и унутрашњи дуг.</s>\n<s>Кретање спољног јавног дуга Хрватске у периоду 2001-2010. године презентовано Кретање спољног јавног дуга Хрватске 2001-2010. године Спољни јавни дуг</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табеле Х 12 и I3, Загреб, Из претходне табеле можемо видјети да крајем 2010. свега 1/3 јавног дуга отпада на спољни јавни дуг.</s><s>Такође је од укупног раста јавног дуга у протекле двије године од око 5 милијарди евра, свега око 1,8 милијарди дошло из иностранства, док се за 3,2 милијарде Република Хрватска задужила у земљи.</s><s>С обзиром да ћемо кретање спољног дуга банака и предузећа разматрати посебно, само су тих 1,8 милијарди представљала извор за покривање дефицита рачуна роба.</s>\n<s>Такође можемо да видимо да је јавни дуг досегао 40% БДП-а, што је горња граница за земље као што је Хрватска (по препорукама ММФ-а), и када би се Хрватска држала овог правила јавни дуг би максимално могао расти у складу са растом БДП-а.</s><s>Међутим, треба имати на уму да Хрватска није фиксно поставила горњу границу јавног дуга као што су то учиниле Србија, Бугарска и многе друге земље, већ је поставила динамичан циљ.</s><s>Тако је Закон о фискалој одговорности предвидио смањење буџетског дефицита за 1% БДП-а годишње у наредном периоду, а како би се 2016. достигла буџетска равнотежа.</s><s>Влада Републике Хрватске је захтијеве претходног закона преточила у Програм господарског опоравка231 и План проведбених активности програма господарског опоравка232.</s><s>То значи да се очекује наставак раста јавног дуга по опадајућим стопама што је представљено у табели бр. 86.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ММФ-а из Извјешћа чланова Мисије ММФ-а о консултацијама у вези са чланом IV Сатута ММФ-а одржаним 2011- Република Хрватска, Оквир 4, преузето са: http://www.hnb.hr/mmf/clanak-iv/2011/h-mmf-konzultacije-clanak-lipanj-2011.pdf (датум увида: 15.1.2012).</s><s>Наша претпоставка је да ће 1/3 тог дефицита бити финансирана спољним задуживањем државе, као што је и досада био случај.</s><s>3.3.3.1.2.2.</s><s>Кретање спољног дуга банкарског сектора у Хрватској Банкарски сектор је у протеклом периоду и у Хрватској био значајан канал за прилив девиза у земљу (табела бр. 87.), чиме је финансиран пораст агрегатне тражње.</s><s>При томе, само претварање девизних прилива у кредите није се одвијало по аутоматизму, између осталог и због дјеловања ХНБ-е која је некада пооштравала монетарну политику, да би је у 2008. релаксирала.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табела D10, Загреб, 2006. и Билтена бр. 171, табела D10, Загреб, 2011.</s><s>Из табеле видимо да је спољни дуг банкарског сектора у апсолутном износу брзо растао до 2006. да би од тада практично стагнирао, док је у релативном смислу (као % БДП-а) чак опадао.</s><s>Из тога бисмо могли извући прелиминарни закључак како банкарски сектор више није значајан извор девиза за покривање трговинског дефицита (у периоду 2006-2010 спољни дуг банака је порастао за свега 423,2 милиона евра, или око 100 милиона евра годишње).</s><s>Ипак, овакав закључак тражи нешто темељнију провјеру коју ћемо извршити на сљедећи начин: упоредићемо кретање кредитне активности банака са слободним средствима истих.</s><s>Ако се слободна средства смањују, а кредити настављају да расту постоји притисак да се банке додатно задуже у иностранству или прикупе додатну штедњу у земљи како би испратиле кредитну експанзију.</s><s>У сврху провођења ове анализе сачинили смо табелу бр. 88.</s><s>Слободна средства банака Хрватске наспрам укупних кредита (у мил. евра) Кредити</s>\n<s>233 У билтенима ХНБ-а ова ставка се води као Иноземна пасива банака и за нашу анализу је битно истаћи да укључује депозите мајки банака и другух страних банака код домаћих банака 234 Слободна средства смо у овом случају изједначили са вишком резерви банака код централне банке уважавајући чињеницу да банке остварују најмању зараду управо на тим средствима а да немају обавезу да их држе због чега би то требао бити први извор за финансирање кредитне експанзије.</s><s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табела C1 и D10, Загреб, Закључак који можемо извући на основу претходне табеле је двосмислен.</s><s>С једне стране кредити настављају да расту релативно брзо (8% у 2010.) што је изнад обима слободних средстава (5,2%).</s><s>С друге стране чак ни у релативном смислу банке не смањују слободна средства која држе по изузетно ниским каматним стопама код ХНБ-а, што значи да у посматраном периоду није било проблема са ликвидношћу банака и да су користиле неки други извор средстава довољно издашан и довољно јефтин да испрате кредитну експанзију.</s>\n<s>С обзиром да спољне обавезе банака не расту ни приближно брзо кредитној експанзији, а да се слободна средства банака не смањују, остаје нам да провјеримо још два извора средстава: штедњу у земљи и страну активу банака.</s><s>Да бисмо ово учинили саставили смо табелу бр. 89.</s><s>Домаћа штедња и инострана актива банака у Хрватској (у мил. евра) Депозити</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табела D1 и D2, Загреб, Из претходне табеле види се да је домаћа штедња заправо била највећи, али не и једини извор средстава који је омогућио да се испрати кредитна експанзија.</s><s>Заправо, од раста кредита банака за 3,27 милијарди евра (који су отишли скоро 100% на раст унутрашњег дуга државе), 1,23 милијарди евра финансирано је порастом домаће штедње, 670 милиона евра је порастао спољни дуг банкарског сектора, 460 милиона евра је смањена страна актива, док је остатак покривен другим изворима финансирања.</s><s>За нашу анализу битно је примијетити да је свега 20% кредитне експанзије финансирано задуживањем у иностранству и да банке још увијек имају довољно средстава у свим облицима да испрате даљу кредитну експанзију са сличним омјером раста унутрашњег и спољног дуга банкарског сектора.</s><s>Због тога усвајамо претпоставку да ће и у средњорочном периоду за који правимо пројекцију, 20% кредитне експанзије бити финансирано из спољних извора док ће остатак долазити из земље.</s><s>Тако нам остаје још да направимо пројекцију кретања обима кредита у Хрватској у будућем периоду.</s>\n<s>Знајући да обим кредита приватном сектору стагнира у 2009. и 2010. док су расли кредитни пласмани држави и да се 2/3 буџетског дефицита заправо финансира из кредита у земљи, релативно једноставно можемо направити рачуницу колико ће средстава повући банке из иностранства да би финансирале раст јавног дуга.</s><s>Дакле, ако претпоставке из табеле бр. 90. примијенимо на кретање БДП-а и помножимо са 0,2 (тј. 20% буџетског дефицита се финансира кроз банкарски систем повлачењем средстава из вана) добићемо егзактне цифре раста спољног дуга банака у периоду 2011 – 2015. да би се испратиле потребе државе за средствима.</s>\n<s>Остаје нам још да анализирамо раст приватног дуга.</s><s>Иако је овај дуг стагнирао од почетка кризе, његово даље кретање ће зависити од привредне ситуације235.</s><s>При томе табела бр. 51 нам показује да су хрватски грађани и привреда већ високо задужени због чега је тешко очекивати наставак брзог задуживања као у периоду прије кризе (између осталог због сличних разлога које смо навели код БиХ).</s><s>Због тога, као и у случају БиХ, усвајамо претпоставку да ће њихов даљи дуг расти отприлике по стопама раста БДП-а.</s><s>Тиме раст кредита држави и приватном сектору сводимо на питање раста БДП-а уз 235 И сама стагнација приватног дуга у 2009. и 2010. потврђује да је његово кретање повезано са кретањем БДП-а, с обзиром да је БДП Хрватске у истом периоду опадао за 6% и 1,2%, респективно. претпоставку да ће банке задржати исту структуру приликом финансирања кредитне експанзије (80% домаћи извори, 20% спољни).</s><s>При томе се и овдје држимо основане претпоставке како ХНБ свјесна тешке привредне ситуације, неће уводити нове рестриктивне мјере како би смањила кредитну експанзију.</s>\n<s>3.3.3.1.2.3.</s><s>Кретање спољног дуга предузећа Занимљивост Хрватске није само то што се раније отворила ка свијету, због чега је овај дуг раније почео да расте, него и што је динамика овог дуга била израженија од динамике дуга државе или банака, те да је раст овог дуга успорен тек у 2010. години Дио објашњења за овакав раст се може наћи у већ помињаном извјештају „Прилив капитала и учинковитост стерилизације“, гдје се на стр. 4 каже: „Таква кретања дијелимице треба приписати и самим банкама, које су настојале избјећи мјере ХНБ-а усмјерене на успоравање раста иноземне задужености, па су дио својих клијената упућивале на изравно задуживање код својих банака власница“.</s><s>Да је ово констатација основана види се када се упореди динамика спољног дуг банака који је достигао свој релативни максимум у 2006. док је дуга предузећа наставио да расте са релативним максимумо на крају нашег посматраног периода (у 2010.) Кретање спољног дуга предузећа у Хрватској Спољни дуг предузећа</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табелe X12, Загреб, 2006. и Билтена бр. 171, табелe X12, Загреб, 2011.</s><s>Директним задуживањем у иностранству предузећа су се изложила девизном ризику који проистиче из чињенице да тек мали дио њих спадају у извознике који остварују приходе у страној валути у којој су се задужили.</s><s>То је скоро па узгред констатовала Мисија ММФ-а у Хрватској када је у Закључну изјаву из маја 2011. ставила и ову реченицу: „Особито забрињава висока иноземна задуженост с обзиром на уску извозну базу“ Оваквим стањем, тј. оволиким спољним дугом предузећа израженим директно у страној валути ХНБ-у су додатно везане руке за било какав покушај манипулације девизном политиком.</s>\n<s>Шта ће се даље дешавати са овим дугом зависи од више фактора међу којима су доминантни привредна ситуација у еврозони и привредна ситуација у Хрватској.</s><s>Међитим, за потребе наше анализе ми смо усвојили претпоставку о наставак трендова из 2008 – 2010, што значи просјечан раст спољног дуга предузећа за 820 милиона евра годишње.</s>\n<s>3.3.3.1.3.</s><s>Кретање СДИ и портфолио инвестиција Иако би било површно занемаривати везу страних инвестиција и раста спољног дуга предузећа, већина економиста се слаже да су спољне инвестиције најпожељнији облик прилива капитала у ЗУТ будући да омогућавају инкорпорирање исте у глобалну економију.</s><s>Због тога, као што смо већ навели, бројне институције користе однос страних инвестиција и БДП-а у једној години као значајан показатељ успјешности транзиционих земаља.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 121, табела Х1, Х17, Х18, Из табеле се види стални раст страних улагања до краја 2007. када достижу апсолутни максимум.</s><s>У првој години кризе (2008.) из Хрватске се одлијева преко 10 милијарди евра и то, што је чудно, углавном СДИ-а.</s><s>У наредне двије године око половине „побјеглих“ средстава се вратило.</s>\n<s>Просјек инвестиција у 2009.и 2010. је око 2.400 мил. евра годишње.</s><s>3.3.1.4.</s><s>Пројекције кретања девизних резерви ХНБ-а у периоду Жељели бисмо да још једном сажето поновимо претпоставке на којима се заснива ово предвиђање, а оне су: умјерен привредни раст се одражава на нешто спорији раст дефицита текућег рачуна, али и раст спољног дуга банака и државе.</s><s>Занимљиво је примијетити да би се у том случају власти Хрватске могле наћи под јачим социјалним притиском за напуштање обавеза преузетих у ЗФО.</s><s>Стране инвестиције и спољни дуг предузећа настављају да расту по темпу из 2009 - 2010. године.</s><s>На основу ових претпоставки сачињена је табела бр. 92, која их сумира и показује њихов утицај на будуће кретање девизних резерви ХНБ-а.</s><s>Процјена кретања девизних резерви ХНБ-а 2011-2015. године Дефицит текућег</s>\n<s>Извор: Властита калкулација изведена на основу претпоставке о наставку постојећих трендова.</s><s>Резултат наставака постојећих трендова је да су се девизне резерве скоро удвостручиле у посматраном периоду што је врло оптимистично предвиђање.</s><s>Раст у релативном смислу је такође више него задовољавајући.</s><s>Са почетних 23,2% БДП-а у 2010.</s><s>Из овога би могли закључити како се девизне резерве Хрватске народне банке не налазе под притиском за разлику од девизних резерви Централне банке БиХ и Народне банке Србије.</s>\n<s>3.3.4.</s><s>Процјена стабилности финансијског сектора Хрватске Већ смо показали да је већина институција које чине финансијски систем Хрватске успосвила снажне односе са иностранством (било кроз власништво, било кроз задуживање, а у мањој мјери и кроз пласман средстава) због чега би евентуална његова нестабилност могла покренути значајне токова капитала чиме би се извршио притисак на стабилност девизног курса.</s><s>Због тога овдје у кратким цртама презентујемо налазе ММФ-а и ХНБ-а о кључним ризицима по стабилност финансијског система Хрватске.</s><s>3.3.4.1.</s><s>Процјена стабилности финансијског система Хрватске за 2008. годину према ММФ-у</s>\n<s>У садржају овог извјештаја нигдје се директно не помиње ризик по цјеновну стабилност нити ризик од смањења девизних резерви.</s><s>Међутим, за нашу анализу, а посебно за пројекцију кретања девизних резерви ХНБ-а у будућем периоду, у овом Извјештају има много релевантних мјеста.</s><s>Тако се након Извршног сажетка, у другом дијелу извјештаја који носи назив Извори потенцијалног ризика за финансијску стабилност, наводи да је позадина за акумулацију ризика био кредитни раст који је довео до раста цијена имовине, повећао трговински дефицит и подигао спољни дуг на ниво који је можда неодржив из макроекономске перспективе (стр. 8).</s><s>Посебно се наглашава да су кредити становништву досегли 40% БДП-а што је међу највишим омјерима у Источној Европи (стр. 40).</s><s>Отежавајућа околност је што је кредитни раст био добрим дијелом заснован на индексираним кредитима са промјењивом каматном стопом (стр. 12) те да су банке спустиле критеријуме задуживања како би одобриле кредите и домаћинствима са нижим дохотком (стр.12).</s><s>Још већи су дугови предузећа (или како то ММФ зове не-финансијских корпорација) који су досегли 59% БДП-а.</s>\n<s>Трећи дио, који носи назив Процјена стабилности финансијског система, је за нас најзанимљивији, јер се у њему даје квантитативна оцјена досадашњег и будућег кретања.</s><s>Тако се констатује да је до 2008.</s><s>KAР растао, а проценат проблематичних кредита падао.</s><s>Ипак, најзанимљивији дио за нас су Стрес-тестови које су спровели заједно чланови ФСАП тима и ХНБ-а.</s><s>У њима се анализирају ефекти материјализације горе уочених ризика на адекватност капитала и ликвидност банкарског сектора у Хрватској.</s><s>У ту сврху су замишљена три негативна макроекономска сценарија: 1. Успоравање економске активности у ЕУ-зони.</s><s>2. Успоравање или повлачење капиталних прилива.</s><s>3. Пораст каматне стопе на међународном тржишту.</s><s>Уврштавање претпоставки из ових макроекономских сценариа је било изведено на сљедећи начин:</s>\n<s>Капитал банака (KAР) се тестира у условима пораста проблематичних кредита за 50-200%, депресијације куне за 5 до 30%, раста каматних стопа од 50 до 500 базичних поена, пада тржишне вриједности акција за 50%.</s><s>Резултат: успоравање економске активности у ЕУ и раст каматних стопа на међународном тржишту би имали значајан утицај на адекватност капитала банака у Хрватској.</s><s>Међутим, банке би остале изнад регулаторног минимума од 10%.</s><s>Ако би пак дошло до прекида капиталних прилива утицај би био знатно већи па би читав систем пао испод регулаторног минимума док би пет банака постало несолвентно (стр. 39).</s><s>Ликвидности банкарског сектора се тестира у условима повлачења од 10 до 35% обавеза са роком доспјећа до једног мјесеца и исто толико обавеза са роком доспјећа до три мјесеца.</s><s>Банке су подијељене на велике, средње и мале те на банке у власништву странаца, државе и домаћих акционара.</s>\n<s>Резултат: по оцјени ММФ-а, ризик ликвидности је значајан (стр.39) Од осталих дијелова овог извјештаја занимљив нам је однос ММФ-а ка мјерама које је ХНБ предузимао да смањи кредитни раст.</s><s>Тако се у четвртом дијелу рада који носи назив „Умањење ризика: регулаторна и супервизијска питања“ наводе сви инструменти монетарне политике са датумима њиховог увођења и тренутним нивоом.</s><s>ММФ-ова оцјена је да су ови инструменти дали одређен резултат, али да их треба укидати или замјенити тржишнијим инструментима.</s><s>Што се тиче регулације и супервизије финансијског система ММФ сматра да су власти изградиле ефикасан оквир, али препоручују јачу сарадњу ХНБа и ХАНФА-е (мада већ постоји меморандум о разумјевању).</s><s>У петом (и посљедњем) дијелу Управљање ликвидношћу и планирање за нежељено ММФ наглашава да је добро што ХНБ нуди банкама услугу „креатора посљедњег уточишта“ јер би им с обзиром на резултате стрес тестова могла затребати.</s><s>Анализа показује и да се ова средства банке могу добити тек у нужди, уз колатерал и по каматној стопи вишој од тржишне што је за похвалити.</s><s>Препоручују се одређена побољшања када се ради о процедури затварања банака како би у случају потребе процедура била ефикаснија.</s><s>На крају се препоручује да ХНБ ступи у контакт са банкама-мајкама домаћих банака (што је касније постало познато као Бечка иницијатива) с обзиром да су стрес тестови показали важност капиталних прилива за одржавање стабилности финансијског система.</s>\n<s>3.3.4.2.</s><s>ХНБ: Финансијска стабилност за 2011. годину Овај извјештај би се могао назвати и ФСАП-ом у издању ХНБ-а.</s><s>Иако је по садржни много једноставнији од ММФ-овог пандана (садржи Општу оцјену главних ризика, Макроекономско окружење и Анализу по секторима) теме које обрађује су практично исте.</s>\n<s>Тако се још у Општој оцјени главних ризика констатује како основни ризик извире из „наставка кризе на тржишту државног дуга европских периферних земаља“ што је повезано са „ризиком по финансијску стабилност који извире из велике вањске рањивости“.</s><s>Такође се тврди да је „добро капитализован банкарски сектор и даље отпоран на материјализацију неповољног макроекономског сценарија“.</s><s>У другом дијелу детаљније се излаже стање у ЕМУ са објашњењем различитих приједлога за превазилажење ситуације.</s><s>Што се тиче Хрватске констатује се да је неопходно „одлучном проведбом политика фискале и структурне прилагодбе смањити рањивост на застој прилива капитала и потакнути динамизирање раста те на тај начин ојачати повјерење финансијских тржишта у солвентност земље.“ У дијелу Сектор државе прецизира се да је потребно „зауставити раст јавног дуга како би се смањила премија за ризик земље, а тиме и цијене капитала у земљи“.</s><s>Такође се позива на придржавање Закона о фискалној одговорности јер „већ је достигнута разина која упозорава на повећани ризик солвентности.“ У овом дијелу се констатује још једном да око 37% јавног дуга отпада на спољни дуг али да је чак 75% укупног јавног дуга индексирано.</s><s>Такође се наводи да на наплату доспјева око 20% јавног дуга, што по оцјени ХНБ-а није много, због чега је „течајни ризик релативно већи проблем него ризик рефинансирања.“ Изводи се и квантитативна оцјена одрживости јавног дуга уз низ претпоставки који се своде на примјену просјечних стопа раста из периода 2001 -2010. уз поштовање ЗФО итд.</s><s>Резултат је да би државни буџет Хрватске први пут у 2016. остварио суфицит и то у износу од 0,7% БДП-а.</s><s>Проблем са овим сценаријом је што би до 2016. јавни дуг већ достигао 50% БДП-а што повећава ризик земље због чега ХНБ сугерише консолидацију снажнију од оне предвиђене ЗФО-ом.</s><s>У дијелу Сектор домаћинстава констатује се како: „Још увијек растући ризик незапослености уз високу разину каматне и валутне изложености можда ће кућанствима отежати отплату постојећих кредита.“ У сектору некретнина прогнозе су сљедеће: „Значајан опоравак стамбенога кредитирања и раст цијена стамбених некретнина још се не може очекивати“ Што се тиче стања у сектору нефинансијских предузећа констатује се једна врло битна чињеница.</s><s>Тако ХНБ истиче како се: „Дуг нефинансијских подузећа наставио повећавати умјереном динамиком, а прираст домаћих и прираст иноземних кредита приближавају се одрживим разинама.“ Такође се напомиње како је материјализација кредитног ризика у сектору подузећа задала снажан ударац зарадама хрватских банака те како удио лоших кредита предузећа наставаља да расте.</s><s>У дијелу Банкарски сектор се изаражава увјерење да ће доћи до успоравања раста трошкова везаних за лоше кредите, та да ће привредни опоравак повећати тражњу за кредитима, што ће по оцјени ХНБ-а, уз успоравање раста лоших кредита оснажити капитализованост банака и ојачати финансијску стабилност.</s><s>ХНБ по препорукама ММФ-а редовно проводи краткорочне стрес-тестове за банкарски сектор како би се на вријеме уочила евентуална потреба за докапитализацијом, а чија се методологија и резултати дају у овом извјештају.</s><s>Тако се разматра тзв. „темељни сценарио“ који садржи раст БДП-а од 1% и одржавање курса куне спрам евра непромјењивим.</s><s>По овом сценарију удио лоших кредита до краја 2011. би могао достићи 14%.</s><s>То не би био проблем будући да би нето приход банака био довољан да апсорбује ове губитке и чак повећа KAР за 2%.</s><s>У знатно тежем „шок сценарију“ који подразумјева пад БДП-а за 0,5% и депресијацију куне за 10% удио лоших кредита би достигао 20% што се не би могло покрити из добити па би дошло 3.3.5.</s><s>Дугорочни проблеми (раст плата и продуктивности) Већ смо помињали да је ММФ у свом извјештају из 2011. нагласио потребу за смањењем зарада како би Хрватска извршила унутрашње прилагођавање, а с обзиром да јој стабилан девизни курс онемогућава да споведе девалвацију.</s><s>Видјели смо и да ХНБ у свом одговору износи мишљење како је то непотребно.</s><s>Због тога је битно питање да ли је раст зарада у протеклом периоду надмашивао раст новостворене вриједности стварајући тиме инфлаторне притиске.</s><s>Зато смо сачинили табелу бр. 93, из којој се види кретање зарада и продуктивности у Хрватској у периоду 2001-2010. године.</s><s>Кретање продуктивности и надница у Хрватској 2001-2010. године БДП</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 171, табела: Економски индикатори, Загреб, 2011, те података Државног статистичког завода Републике Хрватске, Статистичка Из горње табеле би се могло закључити да проблем бржег раста зарада од продуктивности није постојао.</s><s>Чак и ако би искључили период крај 2008 - 2010. раст новостворене вриједности по запосленом је био бржи од раста зарада (57% наспрам 53,9%).</s><s>Због тога се може закључити да зараде нису биле извор инфлаторних притисака мада би, наравно, бржи раст продуктивности био пожељан за Хрватску.</s><s>Прије него што пређемо на сљедећи дио рада сматрамо важним да сумирамо резултате наше анализе одрживости постојећих режима девизних курсева у све три земље.</s><s>И поред тога што се ради о три географски блиске земље, околности у њима се значајно разликује.</s>\n<s>У најнеповољнијој ситуацији је БиХ, чије би се девизне резерве у будућности могле наћи под најснажнијим притиском због смањеног дотока капитала из иностранства кроз банкарски сектор уз скоро исцрпљену могућност даљег спољног задуживања земље и и даље ниских страних инвестиција.</s>\n<s>У доста повољнијој ситуацији је Србија, чије би се девизне резерве могле наћи под знатно слабијим притиском, прије свега захваљујући значајно вишим страним инвестицијама, али и нижој задужености грађана због које би банке могле још један период наставити кредитну експанзију.</s>\n<s>У најповољнијој ситуацији је Хрватска за коју резултати наша анализа предвиђају наставак раста девизних резерви и у будућности.</s><s>Ово се објашњава знатно нижим почетним дефицитом текућег рачуна (будући да дефицит рачуна роба највећим дијелом покрива суфицит рачуна услуга тј. приходи од туризма), те на солидним страним инвестицијама у Хрватску и чињеници да се хрватска предузећа настављају задуживати у иностранству за разлику од босанских и србијанских која су приморана да овај дуг смањују.</s>\n<s>С обзиром да се политика девизног курса не може стриктно одвојити од ширег оквира монетарне политике, размотрили смо и проблеме са којима се сусрећу монетарне власти у вези са ефикасношћу инструмената монетарне политике преко којих се, између осталог, утиче на девизне курсеве.</s>\n<s>Закључили смо да Народна банка Србије има доста проблема са проналаском адекватног инструманта монетарне политике што је узроковано високим степеном евроизације финансијског система Србије.</s><s>Хрватска народна банка се, пак, опредијелила улавном за административне мјере које показују више ефикасности, док ЦББХ има на располаању само један инструмент ораничених могућности.</s><s>Такође су пратеће анализе показале да су финансијски системи у све три земље доста стабилни и да се не очекују притисци на девизне курсеве са те стране.</s>\n<s>Кроз претходна два дијела смо одговорили на питање да ли је пожељно и да ли је могуће очувати постојеће оквире монетарне политике с обзиром на претходна искуства.</s><s>У наредна два ћемо отићи корак даље.</s><s>У њима ћемо се окренути будућности како бисмо одговорили на два додатна битна питања: 1. Да ли је могуће користити девизни курс као фактор (повећања) конкурентности посматраних земаља и</s>\n<s>2. Које реформе у реалном и финансијском сектору је потребно предузети да би се повећала конкурентност и тиме осигурала дугорочна стабилност девизних курсева?</s><s>Ову анализу ће нам донекле бити лакше провести за Србију, код које су промјене (номиналног) девизног курса чешће и веће, него за БиХ и Хрватску, код којих ће нам закључци бити упитнији због високог степена стабилности девизног курса и ниских стопа инфлације у посматраном периоду, чиме су и годишње промјене реалног девизног курса релативно мале па и њихови ефекти теже мјерљиви.</s><s>Додајмо, свему претходном, да је битно примијетити да поједина истраживања за Србију и Хрватску, која се ослањају на мјерење цјеновне еластичности извоза и увоза (тј. испуњености</s>\n<s>контекст кориштења политике девизног курса, а то је утицај промјене номиналног курса на инфлацију, чиме се у крећем или дужем року неуралишу позитивни ефекти девалвације, па ни виша цјеновна еластичност извоза или увоза неће дати дугорочне ефекте на смањење трговинског дефицита.</s>\n<s>4.1.</s><s>Девизни курс као фактор конкурентности БиХ Као што смо већ истакли номинални девизни курс КМ/евро је фиксиран за ДМ релативно давне 1997. године.</s><s>Због тога је било каква политика девизног курса у протеклом периоду била искључена.</s><s>Заправо, у свим пројекцијама будућих кретања других макроеконоских варијабли у БиХ, а које су састављали ММФ, Свјетске банке, ДЕП, итд., увијек се полазило од претпоставке непромијењивости девизног курса и у будућем периоду.</s>\n<s>Међутим, то не значи да је немогуће вршити испитивање утицаја девизног курса на платни биланс (или на поједине његове ставке).</s><s>Заправо, како је ЦББХ фиксирала само један и то номинални курс постоје бројне могућности.</s><s>Тако је, рецимо, могуће испитивати утицај промјене номиналног курса спрам валута битних трговинских партнера (Србије, Хрватске), спрам валута за које се вежу значајни финансијски токови (америчког долара, швајцарског франка), затим утицај промјене реалног девизног курса чак и спрам евра, али и других валута те можда најважније, утицај промјене мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса.</s><s>Битно је и питање на шта мјеримо утицај девизног курса?</s><s>Зато ћемо укратко поновити које су ставке платног биланса под потенцијално значајним утицајем кретања (реалног) девизног курса.</s><s>За рачун роба се сматра да под одређеним околностима (Маршал-ЛернерРобинсонов услов, постојање неискориштених капацитета и одгођеност значајнијих ефеката девалвације на инфлацију) може бити под значајним утицајем девизног курса.</s><s>Што се тиче рачуна услуга, његова осјетљивост на девизни курс такође зависи од испуњености одређених околности (које услуге земља пружа, постоји ли конкуренција, колико су те услуге битне зе компаније које их пружају итд).</s><s>Финансијски рачун је специфичан јер није под директним утицајем девизног курса већ зависи, у начелу, од разлика у степену приноса у земљи и иностранству и разлика у ризику.</s><s>Међутим, као сложен рачун који обухвата различита кретања капитала (и мотиве које стоје иза њега) поједине ставке могу бити под одређеним утицајем девизног курса.</s><s>Тако нпр. некада се региструје значајан прилив шпекулативног капитала у земље које покушавају да гарантују стабилан девизни курс, али постоје основане сумње да то нису у стању.</s><s>С друге стране дугорочан капитал углавном жели стабилан (или предвидив) девизни курс и то је један од битних разлога који опредијељује стране инвеститоре за инвестирање у ту земљу.</s><s>У начелу, земља са малим унутрашњим тржиштем и непредвидивом вриједношћу девизног курса није интересантна за стране инвеститоре.</s><s>Са друге стране, текући трансфери и рачун дохотка нису практично ни под каквим утицајем девизног курса.</s>\n<s>Из претходног се може видјети да је ставка платног биланса коју смо већ оцијенили као најпроблематичнију за БиХ (Рачун роба), уједно и под потенцијално најдиректнијим и највећим утицајем кретања девизног курса.</s><s>Због тога ће фокус наше анализе бити утицај девизног курса на рачун роба, мада ћемо у неким дјеловима анализирати и утицај девизног курса на текући рачун.</s>\n<s>1. Индиректну анализу у којој ћемо размотрити структуру извоза и увоза, чиме ћемо само угрубо провјерити испуњеност Маршал-Лернер-Робинсоновог услова за БиХ полазећи од сазнања да одређене врсте роба карактерише већа или мања еластичност тражње.</s>\n<s>2. Директну анализу у којој ћемо се ослонити на тражење законитости у кретањима реалног девизног курса и трговинског дефицита.</s><s>При томе ћемо користити више врста реалних девизних курсева почевши од мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса преко билатералног реалног курса КМ/евро, до билатералног реалног курса КМ/ динар.</s><s>Након провођења анализе утицаја реалног девизног курса на робну размјену БиХ са иностранством, размотрићемо и друге факторе који потенцијално имају значајан утицај на ову размјену.</s>\n<s>4.1.1.</s><s>Структура извоза и увоза као индиректан показатељ еластичности трговинског дефицита на промјене девизног курса Иако, колико је нама познато, никада није извршно егзактно мјерење цјеновних еластичности извоза и увоза у БиХ (што је објашњено одлучношћу да се задржи систем валутног одбора неограничено дуго), постоји консензус, да се о овим показатељима може стећи приближна слика помоћу анализе структуре извоза и увоза.</s><s>Ово се заснива на емпиријски провјереној чињеници да неке групе производа карактерише већи, односно мањи степен цјеновне еластичности.</s><s>У суштини висока цјеновна еластилност карактерише хомогене производе и производе за које постоје блиски супститути, док нижа цјеновна еластичност карактерише диференциране производе, производе за којим не постоје блиски супститути и који су неопходни за одржавање привредне активности и основних животних потреба становништва.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, табела бр. 37, Сарајево, 2011.</s><s>Из горњих података се види да скоро 50% извоза отпада на базне метале (челик, алуминијум), производе минералног поријекла и дрво које карактерише значајна хомогеност и у свјетским оквирима, што значи и висока цјеновна еластичност.</s><s>Занимљиво је и да смо, да бисмо обухватили 70% вриједности извоза, морали презентовати податке за чак седам група производа што говори да извозна база из БиХ, ипак, није тако уска да се сведе на пар сировина што би опет могло да се протумачи како чињеница која иде у корист већој еластичности.</s><s>Ипак, овдје на сцену ступа други ограничавајући фактор, а то су капацитети БиХ привреде.</s><s>У краћем временском периоду немогуће је додатно повећати производњу нпр. електричне енергије, јер постојећи капацитети и данас раде са високим степеном искориштености, природни ресурси, као дрво, ограничени су годишњим прирастом дрвне масе, а производња алуминијума и челика је, такође, ограничена постојећим производним капацитетима, од којих неки функционишу на застарјелој технологији (прије свега челичане) која прави превисоке трошкове по јединици производа.</s><s>Нешто боља ситуација је код извоза машина и текстила, јер ту постоје неискориштени капацитети.</s><s>Ипак, узевши заједно, прелиминаран закључак је да монетарне мјере не би могле значајније утицати на повећања извоза, јер БиХ нема могућност извозне експанзије због ограничене понуде производа из реалног сектора.</s><s>Подаци о структури робног увоза су дати у табели бр. 95.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, тaбела бр. 38, Сарајево, 2011.</s><s>Из претходне табеле види се да је седам група производа чинило преко 70% увоза у БиХ.</s><s>Појединачно највећу ставку увоза чине нафта и нафтни деривати за које код нас не постоје адекватни супститути (претходно смо рекли да су могућности за повећање производње електричне енергије код нас тренутно ограничене капацитетима), те је еластичност тражње за њима врло ниска.</s><s>Такође, БиХ као планинска земља ни уз најбоље напоре не би била у стању да произведе довољне количине неких пољопривредних производа (нпр. житарица), па је цјеновна еластичност и за њима ниска.</s><s>О ниској еластичности домаће тражње за увозним прехрамбеним производима свједочи чињеница да су они практично једина ставка увоза која се није смањила236 у 2009. години, иако је комплетан увоз у односу на 2008. годину смањен за, у просјеку, 26 %.</s><s>Такође, тражња за базним металима (највише су увожене врсте челика и алуминијума које се не производе у БиХ и због тога не могу бити супституисане) условљена је нивоем привредне активности у металуршком сектору.</s><s>За машине, алате и транспортна средства се може претпоставити нешто виши ниво цјеновне еластичности, мада и овдје треба имати на уму да у БиХ не постоје адекватни супститути за ове производе (у БиХ постоји само једна монтажна линија када се ради о производњи аутомобила, а ни производња технички сложенијих машина, апарата и сл. није на високом нивоу).</s><s>Из свега наведеног можемо закључити да низак</s>\n<s>Након индиректне анализе која се базирала на посматрању структуре извоза и увоза, сада ћемо приступити и директнијој анализи која ће се заснивати на разматрању (не)постојања заједничког кретања реалног девизног курса и спољнотрговинског дефицита Босне и Херцеговине.</s>\n<s>При томе ова анализа ће обухватати различите реалне девизне курсеве, почевши од мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса као најопштијег, до различитих билатералних реалних курсева (реалних девизних курсева спрам неколико најбитнијих трговинских партнера) и за њих везане спољнотрговинске рачуне.</s><s>236 Додуше, овдје се прије ради о доходовној, него цјеновној еластичности.</s><s>4.1.2.1.</s><s>Кретање реалног девизног курса РЕЕР 20237 и трговинског дефицита Као што смо још у уводном дијелу нагласили, за оцјену утицаја девизног курса на конкурентност једне земље се прије свега користи мултилатерални реални девизни курс.</s><s>За БиХ овај курс израчунава ЦББХ, али тек од 2002. године.</s><s>Како је РЕЕР базни индекс и трговински дефицит смо морали представити у облику базног индекса.</s><s>Кретање РЕЕР-а 20 и индекса трговинског дефицита дато је у табели бр. 96.</s><s>Кретање РЕЕР 20238 и трговинског дефицита БиХ Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтен 4-2010, табела бр. 34. и 50, Сарајево, 2011.</s><s>Већ простим посматрањем кретања мултилатералног (ефективног) реалног курса и трговинског дефицита уочљиво је одсуство било какве систематске везе.</s><s>Користећи горе изнијете податке направили смо једноставну линеарну корелациону анализу чији резултати су добијени коефицијенат просте линеарне корелације између двије посматране варијабле на нивоу: rxy = 0,142 и детерминације од 0,02.</s><s>За тумачење добијених вриједности коефицијента, користили смо књигу „Статистика“, аутора Блажић-Драговић гдје су аутори дали тумачење ових показатеља.</s><s>У овој књизи се за вриједност коефицијента детерминације од 0 до 0,25 каже да: „за вриједност коефицијента детерминације од 0 до 25 сматрамо да је степен јакости везе незнатан и обично се занемарује.“</s>\n<s>237 Индекс формиран на основу пондера двадесет трговинских партнера (Аустрија, Чешка, Француска, Њемачка, Мађарска, Италија, Ливанија, Холандија, Пољска, Словенија, Хрватска, Кина, Велика Британија, БЈР Македонија, Румунија, Руска Федерација, САД, Србија и ЦГ, Швајцарска и Турска).</s><s>Горња анализа је само статистички потврдила оно што смо у начелу већ знали: ЦББиХ је стабилизовала не само номинални већ и реални девизни курс (захваљујући релативно ниској просјечној инфлацији у земљи) тако да он није могао бити значајна детерминанта трговинског дефицита.</s>\n<s>Бројна истраживања сугеришу да је валутама ЗУТ иманентан раст реалне вриједности, односно тренд апресијације реалног девизног курса спрам валута за коју су везане.</s><s>Ова појава је уочена и у БиХ.</s><s>Због тога постоји реална шанса да се реални девизни курс КМ/евро значајније промијенио (апресирао) него мултилатерални (ефективни) реални девизни курс.</s><s>Какав је ово имало утицај провјерићемо анализом трговинског дефицита БиХ спрам земаља еурозоне.</s><s>Кретање билатералног реалног девизног курса и трговинског дефицита спрам земаља ЕМУ 17 дато је у табели бр. 97.</s><s>Кретање реалног курса КМ/евро и трговинског дефицита БиХ са ЕМУ 17 Билатерални реални девизни</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу табеле бр. 2 из рада и табеле бр. 11 из Додатка.</s><s>Као што се види, и без израчунавања корелације је јасно да никакве чврсте везе није било.</s><s>Трговински дефицит се значајно кретао на горе и на доље под утицајем других фактора (у 2006. увођења ПДВ-а, у 2009. прелијевања свјетске кризе на БиХ) док је билатерални реални курс у овом периоду благо апресирао.</s><s>4.1.2.3.</s><s>Кретање реалног курса КМ/динар и трговинског дефицита БиХ/Србија Ако претходна анализа показује да не постоји значајна корелација између кретања реалног девизног курса БиХ и остатака свијета, односно еврозоне, занимљиво је питање да ли кретање реалног девизног курса спрам спољнотрговинских партнера на сличном нивоу развоја има ефекте на њихов међусобни однос.</s><s>То смо покушали да провјеримо на примјеру трговинског односа БиХ/Србија.</s>\n<s>Податке о кретању билатералног реалног девизног курса КМ/динар и спољнотрговинског рачуна између ове двије земље дали смо у табели бр. 98.</s><s>Кретање билатералног реалног курса КМ/динар и трговинског рачуна БиХ/Србија</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 4-2010, табеле бр. 2. и 37, Сарајево, 2011, и табеле И овде је тешко уочити било какву чвршћу везу у кретањима девизног курса и трговинског дефицита.</s><s>Шта више, примјеном регресионе анализе долазимо до коефицијента просте линеарне корелације од 0,175 и коефицијент детерминације од 0,03, што су вриједности које се могу занемарити.</s><s>То нас наводи на закључак да је кретање реалног девизног курса било крајње маргиналан фактор у детерминисању трговинске размјене између ове двије земље.</s>\n<s>Да сумирамо.</s><s>Наше анализе утицаја девизног курса на трговински дефицит БиХ показује да девизни курс није био значајна детерминанта тог дефицита без обзира који реални девизни курс и робну размјену посматрали.</s><s>4.1.3.</s><s>Други фактори који потпуније објашњавају кретање трговинског дефицита БиХ</s>\n<s>Претходне анализе нам показују да девизни курс није фактор који је у прошлости детерминисао кретање трговинског дефицита, а одсуство чак и иоле значајније корелације у претходна три теста (за свијет, ЕМУ и земљу на сличном нивоу развоја) нам сугерише да је мало вјероватно да је девизни курс употребљив инструмент за исправљање спољнотрговинске неравнотеже.</s>\n<s>Када се ради о факторима који су детерминисали кретање трговинског дефицита, још раније смо поменули неколико потенцијално значајних чинилаца као што су кретање БДП-а, прилив капитала кроз банкарски сектор, буџетски дефицит итд, а чији утицај ћемо сада испитати.</s>\n<s>Потенцијални утицај БДП-а на трговински дефицит смо објашњавали недостатком сировина, али и неадекватном привредном структуром.</s><s>Због ње, односно недостатка реформи које би БиХ учиниле конкурентнијом земљом, раст БДП-а био је праћен растом трговинског дефицита.</s>\n<s>Кретање БДП-а и трговинског дефицита је приказано у табели бр. 99.</s><s>Кретање НБДП-а и трговинског дефицита БиХ (у мил. КМ) Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 1-2003, табеле бр. 2 и 34, Сарајево, 2003. и Билтена Посматрањем кретања ове двије величине лако је уочити висок степен упоредног кретања, а што потврђују и добијени коефицијенти (коефицијент просте линеарне корелације rxy = 0,840 и детерминације од r² = 0,7056).</s><s>С обзиром да добијени коефицијенти сугеришу постојање снажне везе између НБДП-а и трговинког дефицита, извукли смо и једначину једноструке регресије у којој кретање трговинског дефицита представља зависну варијаблу (Y), а кретање НБДП-а независну варијаблу (X).</s>\n<s>Прије него пређемо на тумачење добијених параметара регресионе једначине, извели смо параметарски тест за регресиони коефицијент βı (нагиб регресионе једначине) уз ниво значајности од 5%, криву студентовог t-распореда и број степени слободе од n – 2.</s>\n<s>Реализована вриједност статистике t-теста износи 5,144 што је више од критичне вриједности t за вриједност df = 11 која износи 1,782.</s><s>Због тога одбацујемо нулту хипотезу уз ниво значајности 0,05 и закључујемо да је, на основу података у узорку, параметар βı позитиван, односно да годишњи износ трговинског дефицита у просијеку расте са растом НБДП-а.</s><s>С обзиром да смо потвдили ваљаност регресионе једначине можемо прећи и на њено тумачење.</s><s>Тако се из регресионе једначине види се да константа износи 2.575 милиона КМ (трговински дефицит при НБДП=0), и овај резултат може се занемарити будући да је логички немогуће да НБДП буде једнак нули.</s><s>Ипак, за нас је интересантнији регресиони коефицијент који сугерише да раст НБДП-а за 1 милион КМ води расту трговинског дефицита за 0,212 милиона КМ.</s><s>Из горње анализе извлачимо закључак како је БДП снажна детерминанта трговинског дефицита.</s>\n<s>Осим новостворене вриједности потенцијално снажан утицај на трговински дефицит има и прилив капитала из иностранства кроз банкарски сектор који је кориштен за финансирање кредитне експанзије.</s>\n<s>Утицај овог капитала на трговински дефицит испитујемо преко података датих у Банкарски кредити приватном сектору и трговински дефицит БиХ Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 2-2011, табеле бр. 18, 19 и 34, Сарајево, 2011.</s><s>И овдје је уочљиво блиско истосмјерно кретање, што потврђују добијени коефицијенти (коефицијент просте линеарне корелације од 0,812 и детерминације од 0,659), а што значи да је и кредитна експанзија била значајна детерминанта кретања трговинског дефицита.</s>\n<s>Једначина линеарне регресије у којој је кредитна експанзија независна варијабла (X), док је трговински дефицит зависна варијабла (Y) гласи: Понављајући параметарски тест уз исте претпоставке (ниво значајности од 5%, крива студентовог t-распореда и број степени слободе од n – 2), долазимо до реализоване вриједност статистике t-теста од 4,617 што је више од критичне вриједности t за вриједност df = 11 која износи 1,782.</s>\n<s>Због тога одбацујемо нулту хипотезу (βı = 0) и уз ниво значајности од 0,05 а на основу података у узорку, закључујемо како је параметар βı позитиван, односно како пораст кредита приватном сектору доводи до раста трговинског дефицита.</s><s>239 У ову ставку улазе: кредити домаћинствима, приватним нефинансијским предузећима и небанкарским финансијским институцијама.</s>\n<s>Тиме можемо прећи на тумачење добијене регресионе једначине.</s><s>Занимљиво је да она сугерише да би трговински дефицит износио 4.563 милиона КМ и када у земљи уопште не би постојала могућност задуживања код банака, те да раст кредита за 1 милиона КМ повећава трговински дефицит за 0,257 милиона КМ.</s><s>Трећи фактор, који би могао утицати на трговински дефицит, је јавна потрошња.</s><s>О овоме се може размишљати на два начина.</s><s>Први је теорија о два дефицита гдје буџетски дефицит изазива трговински, тиме што повећава агрегатну тражњу изнад нивоа производње у земљи (прегријавање потрошње), што је могуће само ако држава за покривање јавних расхода користи изворе који не смањују тражњу приватног сектора у земљи.</s><s>Други приступ се заснива на кориштењу јавне потрошње као амортизера различитих шокова по агрегатну тражњу у средњорочном периоду, као таквог смо је разматрали у претходном дијелу.</s><s>Како је ЦББХ тек од 2003. почела да саставља и презентује податке о буџетском суфициту/дефициту у БиХ, били смо приморани да закљачке извучемо из посматрања скраћене серије података датих у табели бр. 101.</s><s>Буџетски суфицит/дефицит и трговински дефицит БиХ Година</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података ЦББХ из Билтена 2-2011, табела бр. 34 и 40, Сарајево, 2011.</s><s>Из претходне табеле је уочљиво да буџетски дефицит није могао бити значајна детерминанта трговинског дефицита, јер је власт у БиХ до 2008 биљежила континуиране буџетске суфиците, док се појава буџетског дефицита подудара са смањењем трговинског дефицита.</s>\n<s>Ако сумирамо резултате нашег истраживања за БиХ можемо рећи да девизни курс није био значајна детерминанта трговинског дефицита, док су то свакако били раст БДП-а и кредитна експанзија у земљи.</s>\n<s>4.2.</s><s>Девизни курс као фактор конкурентности привреде Србије Специфичност Србије у односу на друге двије посматране земље, на коју смо и до сада указивали, је да се и номинални и реални девизни курс доста мијењао у протеклом периоду, због чега су се у стручној, али и широј јавности чешће водиле расправе о значају курса за спољнотрговинску позицију земље, те је проведен већи број релевантних истраживања овог утицаја.</s>\n<s>При томе, заговорници теорије о значајном утицају курса могли су своје ставове поткрепљивати повремено усклађеним кретањем мултилатералног (ефективног) реалног курса и трговинског дефицита, што се може видјети из табеле бр. 102.</s><s>Кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса динара и трговинског дефицита Србије</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табеле бр. 14а и Из горње табеле се може уочити да је у на самом почетку посматраног перода тј. у периоду 2001-2002. година, дошло до значајније апресијације реалног девизног курса и до упоредног раста трговинског дефицита, баш као и у периоду 2006-2007. година.</s><s>У посљедњем периоду 2009-2010. година је дошло до депресијације реалног девизног курса и до смањења трговинског дефицита.</s><s>Све су ово кретања која говоре у корист девизног курса као инструмента за поправљања спољнотрговинске позиције земље.</s><s>Ипак, период 2003-2005. година не уклапа се у овакво објашњење, будући да је у току њега мултилатерални (ефективни) курс био доста стабилан, док је трговински дефицит имао своју динамику, очито зависну од неких других фактора.</s><s>Такође, у 2008. години дошло је до депресијације мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса динара, али и до продубљивања спољнотрговинског дефицита.</s><s>Међутим, треба примјетити да је ова година нетипична, јер се крајем ње криза пренијела у Србију и утицала на девизни курс крајем године, док је за значајнији утицај на укупан обим увоза у току године већ било прекасно.</s>\n<s>Због свага наведеног тешко је само посматрајући кретања у табели бр. 102. доћи до коначног и недвосмисленог закључка о вези девизног курса и трговинског дефицита.</s><s>У тражењу оваквог закључка различите институције су проводиле истраживања базирана на сложеним економетријским и статистичким моделима и методама.</s><s>Посљедњи овакав рад који се може наћи на сајту Народне банке Србије носи назив „Осетљивост српског извоза и увоза на промене девизног курса у дугом року“.</s><s>Само истраживање је обављено на мјесечним подацима за период август 2001. август 2008. године, на десезонираним подацима према групи производа по стандардној међународној трговинској класификацији (СМТК).</s><s>Поред реалног девизног курса, разматран је утицај још неких фактора на домаћи извоз и увоз (свјетска тражња, фонд Резултати овог истраживања о еластичности извоза на кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса и још неких фактора дати су у табели бр. 103.</s><s>Као што се види из табеле бр. 103, просјечна еластичост извоза на промјену реалног девизног курса износи око 0,5.</s><s>При томе је еластичност тек једне посматране групе производа врло висока (минералних горива и мазива), док је за већину других група производа врло ниска.</s>\n<s>Извор: Тасић, Н., Здравковић, М., „Осетљивост српског извоза и увоза на промене девизног курса у дугом Резултати о еластичности увоза на кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса и других фактора су дати у табели бр. 104.</s><s>Еластичност увоза Србије на кретање мултилатералног (ефективног) реалног курса динара</s>\n<s>Извор: Тасић, Н., Здравковић, М., „Осетљивост српског извоза и увоза на промене девизног курса у дугом Закључци до којих су дошли аутори овога истраживања на основу добијених коефицијената су да промјена у политици девизног курса мало може помоћи расту извоза, док дугорочна веза увоза и девизног курса уопште није потврђена.</s><s>Најутицајнији фактор на кретање увоза, према овом истраживању је фонд плата и пензија.</s><s>У прилог горњој тврдњи (како курс није значајна детерминанта трговинског дефицита) иду и закључци до којих смо ми дошли посматрајући и анализирајући податке из сљедеће табеле (табела бр. 105), а у којој је дато кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса и извоза.</s>\n<s>Напомена: Вриједност мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса динара изнад 100 представља апресијацију, док вриједност испод 100 представља депресијацију овог курса.</s><s>Извор: Сачињено на основу података НБ Србије из Статистичког билтена за април 2011, табеле бр. 15 и Наиме, може се видијети да је извоз до 2008. континуирано растао и поред промјењивог кретања мултилатералног (ефективног) реалног курса (чији је основни правац ипак била апресијација), док је у 2009. опао и поред депресијације реалног курса.</s><s>Овакво кретање нам говори да смо фокусирајући се на девизни курс као детерминату трговинског дефицита занемарили постојање других фактора чији је утицај на раст и извоза и увоза био јачи од утицаја кретања реалног девизног курса.</s><s>Због тога преносимо резултате још једног рада НБС који се бавио детерминантама који утичу на размјену Србије са инострантсвом.</s><s>4.2.1.</s><s>Други фактори који потпуније објашњавају кретање дефицита текућег рачуна Србије</s>\n<s>Како за Србију, нажалост, нисмо нашли адекватан извор који би се директно бавио квантификовањем утицаја ширег круга фактора на трговински дефицит, али је недавно НБС објавила анализу детерминанти дефицита текућег рачуна која се базирала на модерној „jackknife“ методи моделског упросјечавања, одлучили смо се да пренесемо резултате и тог рада.</s>\n<s>Овај рад носи наслов: „Анализа детерминанти текућег рачуна платног биланса коришћењем „jackknife“ методе моделског упросечавања240“ и објављен је половином 2012. године.</s>\n<s>Списак фактора чији утицај на текући рачун овај рад обухвата је сљедећи: резистентност текућег рачуна, иницијални ниво нето стране активе (НСА), извоз/увоз нафте и деривата, кретање РЕЕР-а, отвореност земље, кретање РБДП-а, СДИ, ниво зарада, ниво финансијског развоја, услови размјене, буџетски суфицит/дефицит.</s><s>Једначина мултипле регресије за текући рачун Србије дата је у табели бр. 106.</s><s>На основу у доњој табели наведених резултата аутори овог истраживања закључују како су три најважније детерминанте текућег рачуна Србије: зависност о увозу нафте и нафтних деривата, ниво СДИ и апресијација мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса241.</s>\n<s>240 Недељковић, М., Урођевић, Б., Зилџовић, З., „Анализа детерминанти текућег рачуна платног биланса коришћењем „jackknife“ методе моделског упросечавања“, Народна банка Србије, Стручни радови, Београд, Регресиони модел за текући рачун Србије</s>\n<s>Извор: Недељковић, М., Урођевић, Б., Зилџовић, З., „Анализа детерминанти текућег рачуна платног биланса коришћењем „jackknife“ методе моделског упросечавања“, Народна банка Србије, Стручни радови, Овај посљедњи закључак (како је РЕЕР значајна детерминанта дефицита текућег рачуна), у одређеној мјери је у контрадикцији са закључцима претходно кориштеног рада „Осетљивост српског извоза и увоза на промене девизног курса у дугом року“.</s><s>Међутим, треба нагласити да је та контрадикторност, ипак, много мања него што се на први поглед чини будући да се према овој регресионој једначини кретање мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса нашло тек на трећем мјесту по снази утицаја на текући рачун.</s><s>Осим тога, у раду „Анализа детерминанти текућег рачуна платног биланса коришћењем „jackknife“ методе моделског упросечавања“, експлицитно се каже како се оцјена за РЕЕР заснивала на утицају апресијације мултилатералног (ефективног) реалног курса динара на текући рачун, што само по себи не значи је НБС у стању да изведе контролисану и одрживу депресијацију истог.</s><s>На крају, и сама регресиона једначина из табеле бр 106, је ниско репрезентативна будући да релативно низак коефицијент детерминације од 0,397 показује високу дисперзију око линије регресије, због чега резултати овога рада дјелују мање убједљиво.</s><s>4.3.</s><s>Девизни курс као фактор конкурентности Хрватске Како је ХНБ стабилизовала курс куне спрам евра (раније њемачке марке) већ дуги низ година није ријеткост да се у Хрватској јавности, па чак и у дијеловима власти, нађу они који је критикују због овог потеза тврдећи како би било боље да Хрватска користи политику девизног курса како би помогла извоз и уопште привредни раст.</s>\n<s>Напомена: Вриједност испод 100 означава апресијацију мултилатералног (ефективног) реалног девизног курса, а изнад 100 депресијацију истога.</s><s>Извор: Сачињено на основу података Хрватске народне банке из Билтена бр. 171, табеле H2 и H11, Загреб, Наиме, из горње табеле се може видјети да је мултилатерални (ефективни) реални курс све до 2008. умјерено апресирао, док је трговински дефицита континуирано растао.</s><s>Уз то, у 2010. је овај курс благо депресирао док се трговински дефицит смањио.</s><s>Све то говори у прилог могућности кориштења политике девизног курса за постизање платнобилансних циљева.</s>\n<s>Међутим, чињеница да ХНБ одржава релативно стабилан девизни курс од 1994. са тек повременим и ралативно малим осцилацијама одражава став ове институције како се 242 Базиран на индексу потрошачких цијена. политиком девизног курса не може пуно постићи, односно, да је цијена коју би требало платити већа од користи.</s><s>Наравно, овакав став централне банке није производ пуког осјећаја, већ низа истраживања у којима је учињен напор да се квантификује утицај девизног курса на платни биланс Хрватске.</s><s>Посљедње овакво истраживање, које је нама доступно, а налази се на сајту ХНБ-а носи назив: „Доходовна и цјеновна еластичност хрватске робне размјене – анализа панел података“, објављено је у децембру 2010.</s><s>Из наслова се види да је концепт истраживања постављен нешто шире, па се поред ефикасности монетарне политке и политике девизног курса разматра и фискална политика и читав низ других варијабли.</s>\n<s>Истраживање је обављено на панел подацима за период 2000- 2007, подјељеним на 30 сектора према НКД, уз кориштење претпоставке да је између Хрватске и иностранства успостављена робна размјена на принципима несавршених супститута, док је у статистичком смислу кориштен модел најмањих квадрата.</s><s>Да би се тестирала робусност добијених података, истраживање је поновљено и са два временска помака и то t-2 и t-3, те са скраћивањем серије, али резултати нису били значајно другачији.</s><s>Добијени коефицијенти еластичности извоза налазе се у табели бр. 108.</s><s>Еластичност извоза Хрватске на кретање реалног мултилатералног (ефективног) курса куне</s>\n<s>Извор: Бобић, В., „Доходовна и цјеновна еластичност хрватске робне размјене – анализа панел података“, На основу у претходној табели презентованих резултата аутори истраживања извукли су сљедеће закључке243:</s>\n<s> Утицај страних улагања на извозне резултате је незнатан;  Номинални курс куне/евро има статистички сигнификантан утицај на извоз хрватских производа у земље ЕУ-15, али не и у друге групе земаља;  Понуда кредита предузећима има статистички сигнификантан утицај на извоз.</s>\n<s>Добијени резултати овог истраживања за еластичност увоза дати су у табели бр.</s><s>Еластичност увоза Храватске на кретање реалног мултилатералног (ефективног) курса куне</s>\n<s>Извор: Бобић, В., „Доходовна и цјеновна еластичност хрватске робне размјене – анализа панел података“, На основу резултата из горње табеле аутори су извукли сљедеће закључке244:  Ниска цјеновна еластичност увоза је посљедица високе увозне зависности Хрватске;</s>\n<s> На увоз дјелује промјена девизног курса, што у околностима апресијације куне значи да је постојао благи подстицај увоза; 243 Бобић, В., „Доходовна и цјеновна еластичност хрватске робне размјене – анализа панел података“,  Добијени коефицијенти доходовне еластичности су очекивани;  Царине имају мален утицај на трговинске токове.</s><s>На крају истраживања аутори експлицитно закључују како су и извоз и увоз релативно слабо осјетљиви на промјене цијена, док су учинци дохотка значајнији, те како курс, иако га многи сматрају једним од основних узрочника трговинског дефицита Хрватске, заправо није имао тако снажан утицај на робне токове са иностранством245.</s><s>Претходно истраживање ХНБ-а потврдило је да девизни курс није био основни узрок трговинског дефицита Хрватске у протеколом периоду, али није на недвосмислен начин показало да политика девизног курса не би била ефикасна у будућности.</s><s>Заправо, збир извозне и увозне цјеновне еластичности од око 1,5 показује да је Маршал-ЛернерРобинсонов улов за Хрватску задовољен.</s><s>Такође, збир коефицијената еластичности извоза и увоза на промјену девизног курса од око 1,4 иде у корист тезе да се девизни курс може користити за исправљање ове неравнотеже.</s><s>Међутим, при изношењу оваквих закључака треба бити опрезан и сјетити се назнаке коју смо изнијели у уводном дијелу овога дијела рада, а која се односу на утицај девалвације девизног курса на инфлацију.</s><s>Шта више, ако се присјетимо одговора ХНБ-а на Извјештај ММФ-а из 2011. видјећемо да ХНБ сматра да би напуштање стабилног девизног курса, заправо, нарушило повјерење у монетарне власти и подгријало инфлаторна очекивања чиме номинална девалвација постаје бесмислена.</s>\n<s>Узимајући у обзир све већ изнијето можемо закључити да иако је у посматраном десетогодишњем периоду дошло до апресијације реалног мултилатералног (ефективног) девизног курса куне за око 10%, тешко се тој апресијацији могу приписати спољнотрговински проблеми Хрватске.</s><s>Због тога би евентуално активније кориштење политике девизног курса могло дати само краткорочне платно-билансне резултате док би дугорочни ефекти изостали, али би нестабилност курса и раста инфлације довели до смањења повјерења у ХНБ.</s>\n<s>С обзиром да је претходна анализа показала да кретање реалног девизног курса није било значајна детерминанта хрватског трговинског дефицита, жељели смо уочити и објаснити факторе који су то били.</s><s>У ту сврху пренијели смо резултате истраживања „Анализа хрватске робне размјене246“ које је уз кориштење сложенијих статистичких модела и метода квантификовала утицај широке групе фактора на робну размјену Хрватске.</s>\n<s>Период посматрања ове анализе се у великој мјери поклапа са претходно помињаним истраживањем „Доходовна и цјеновна еластичност хрватске робне размјене – анализа панел података“, односно обухвата период задњи квартал 1994-задњи квартал Анализа временских серија је изведена регресионим моделима и то линеарним варијаблама, за апсолутне промјене, и логаритамским варијаблама за израчунавање коефицијената еластичности.</s>\n<s>У факторе чији утицај на извоз је анализиран спадају: кретање БДП-а ЕУ, девизни курс куна/евро, композитни индекс цијена који обухвата произвођачки индекс у Хрватској и потрошачки индексу у ЕУ, прикључење СТО и ступање на снагу Споразума о слободној трговини (ССТ) са земљама ЦЕФТЕ.</s>\n<s>Једначине мултипле регресије који су изабране јер су показале највише стопе коригованог коефицијента корелације247 (R2) дате су у табели бр. 110. 246 Грдовић Гнип, А., „Анализа хрватске робне разјене“, Економска истраживања бр. 22 , Универзитет Јурија Добриле у Пули, Пула, 2009.</s>\n<s>247Репрезентативност једне регресије оцјењује се коефицијентом детерминације.</s><s>Висока стопа овог коефицијента значи малу дисперзију око регресије.</s><s>За бољи аналитички показатељ квалитета регресије сматра се кориговани коефицијент детерминације који је једнак или је мањи од коефицијента детерминације, јер његова вриједност додатно зависи о броју степена слободе.</s><s>Регресиони модел за извоз Републике Хрватске Линеарни модел</s>\n<s>Извор: Грдовић Гнип., Ана, „Анализа хрватске робне разјене“, Економска истраживања бр. 22 , Универзитет Јурија Добриле у Пули, Пула, 2009, стр. 10.</s><s>На основу претходних резултата аутор овог истраживања извлачи сљедеће закључке о факторима који утичу на извоз248:  Високе вриједности коригованих коефицијената детерминације (преко 0,93) значе да изабрани фактори објашњавају висок проценат кретања хрватског извоза;</s>\n<s> БДП ЕУ је један од најзначајнијих фактора кретања хрватског извоза;  Утицај девизног курса куна/евро на извоз је статистички безначајан на нивоу поузданости од 95%, а садржи и некоректно корелисан предзнак.</s><s>Због тога овај девизни курс не може бити узрок слабих извозних резултата, а промјена политике девизног курса не би дала значајније резултате;  Значај независне варијабле Ниво цијена је статистички безначајан;  Улазак Хрватске у СТО довео је до просјечног смањења извоза за 1,15 милијарди куна, односно за 14% према логаритамском моделу.  Ступање на снагу ССТ, такође, је негативно утицало на хрватски извоз и то просјечно за 1,68 милијарди куна, односно 16% према логаритамском моделу.</s>\n<s>248Грдовић Гнип., А., „Анализа хрватске робне разјене“, Економска истраживања бр. 22 , Универзитет У факторе чији утицај на увоз је анализиран спадају: кретање БДП Хрватске, девизни курс куна/евро, кредити привредним друштвима и становништву, прикључење СТО, ступање на снагу Споразума о слободној трговини (ССТ) са земљама ЦЕФТЕ и увођење ПДВ-а.</s>\n<s>Једначине мултипле регресије за увоз Хрватске дате су у табели бр. 111.</s><s>Регресиони модел за увоз Републике Хрватске Модел лин-лин</s>\n<s>Извор: Грдовић Гнип, А., „Анализа хрватске робне размјене“, Економска истраживања бр. 22 , Универзитет Резултати из претходне табеле аутора истраживања навели су на сљедеће закључке у погледу увоза 249:</s>\n<s> Високе вриједности коригованих коефицијената детерминације (изнад 0,97) значи да изабрани фактори објашњавају висок проценат кретања хрватског увоза;</s>\n<s> Домаћа производња не задовољава све критеријуме домаћих купаца, због чега пораст БДП-а Хрватске за 1 милион куна води расту увоза за 0,58 милиона куна.</s>\n<s> Повећање кредита привредним друштвима и становништву доводи до смањења увоза, али је тај утицајан минималан;  Улазак Хрватске у СТО довео је до раста увоза и то за просјечно 1.461  Примјена ССТ је довела до раста увоза за просјечно 1.214 милиона куна.</s><s>Коначан закључак до којег је дошао аутора овог истраживања је да су незадовољавајући извозни резултати посљедица структурних проблема и „непостојања извозне оријентисаности као друштвеног опредјељења“, док је девизни курс имао изразито мален утицај.</s><s>Увоз је пак под значајнијим утицајем девизног курса, док раст БДП-а води расту увоза због непоклапања домаћих потреба са оним што привреда може да понуди.</s><s>Интегративни процеси прикључење (СТО и ЦЕФТИ), такође су допринјели погоршању спољнотрговинске позиције Хрватске250.</s><s>Када сумирамо резултате наших истраживања за све три земље можемо закључити да ни у једној од њих девизни курс није био значајна детерминанта трговинског дефицита у протеклом периоду.</s><s>То априори не значи да политика девизног курса не може у будућности да се користи за постизање платно-билансних циљева.</s><s>Међутим, због проблема које кориштење ове политике носи са собом (у облику напуштања стабилности девизног курса и раста инфлације што подрива повјерење у монетарне власти), закључујемо како рјешење ових проблема није сврсисходно тражити у активнијем кориштењу ове политике већ у мјерама и реформама у другим секторима који ће помоћи изградњи конкурентније привредне структуре.</s>\n<s>У претходним дијеловима акценат смо ставили на испитивање утицаја политике девизног курса на платни биланс.</s><s>Међутим, као што смо још у уводном дијелу нагласили, ова веза није једносмјерана, већ је и политика девизног курса под доминантним утицајем стања економских односа земље са иностранством.</s><s>Због тога је у овом дијелу акценат стављен на привредне реформе усмјерене порасту конкурентности земље и привлачењу страног капитала, а што је једини начин да се отклоне притисци на изабране оквире монетарних политика251.</s><s>При томе, с циљем да обухватимо што шири дијапазон неопходних реформи, створили смо оквир за анализу у којем ћемо прво размотрити шире околности и реформе проведене у задњих двадесетак година, а како бисмо описали стање крајем посматраног периода.</s><s>Затим ћемо размотрити реформе које су започете али нису завршене, те на крају реформе које тек требају да буду проведене.</s>\n<s>Ову посљедњу групу реформи подјелили смо на оне које су усмјерене на отклањање постојећих ограничења за бржи привредни развој и пораст конкурентности земаља (пасивне мјере), те подстицајне мјере за бржи привредни развој (активне мјере).</s><s>Активне мјере смо, пак, подјелили на неновчане и новчане.</s><s>У наставку ћемо примјенити изнијети оквир анализе на примјерима БиХ, Србије и Хрватске.</s>\n<s>(преузето http://www.actaeconomica.efbl.org/broj17/e-ActaEconomica-broj17-RTomas.pdf, датум приступа: 27.6.2012. 5.1.1.</s><s>Досадашњи резултати на подручју реструктуирања реалног сектора привреде посматраних земаља, ефекти приватизације и либерализације економије</s>\n<s>У претходном поглављу показали смо да ће опстанак валутног одбора доминантно зависити од способности БиХ привреде да генерише довољне количине девизних прилива, али и да постојећа привредна структура није дорасла том задатку.</s><s>У овом поглављу ћемо укратко изложити како је настала постојећа привредна структура, а онда и које мјере би, по нашем мишљењу, требало предузети како би дошло до позитивних промјена.</s><s>Процес реструктуирања у БиХ се значајно разликовао (или разликује, будући да ни изблиза није готов) од сличних процеса у другим ЗУТ по томе што је у организованом и значајном облику почео касније него у већини других земаља.</s><s>Разлог за ово је дуготрајан грађански рат због којег су реформе започете још у СФРЈ убрзо заустављене.</s><s>Тако реструктуисање привреде БиХ треба размотрити кроз три испреплетена и зависна процеса: Присилно ратно реструктуисање праћено великим смањењем привредне активности.</s>\n<s>Ипак, сваки од њих ћемо покушати да укратко изложимо како бисмо бацили више свјетла на околности под којима је настала постојећа привредна структура.</s><s>5.1.1.1.</s><s>Утицај ратних дешавања у периоду 1992 – 1995. на реструктуисање и смањење привреде</s>\n<s>Структура привреде БиХ значајно је промијењена у току рата и непосредно након њега као посљедица излажења у сусрет потребама вођења рата на све три стране у БиХ, али и ратних разарања која су различито погодила различите секторе привреде.</s><s>Тако је прије избијања ратних сукоба у БиХ почетком 1990-их БДП износио скоро 17 милијарди њемачких марака (10,7 милијарди америчких долара), са доминантним доприносом индустрије и рударства његовом стварању (табела бр. 112).</s><s>Структура бруто-домаћег производа БиХ 1990. године Дјелатност</s>\n<s>Извор: Економски институт Сарајево, „Развој извозних потенцијала и конкурентности металног сектора у Деценију касније, а пет година након завршетка рата, тј. у посљедњој години пред почетак масовне приватизације, износ БДП-а и структура су се сасвим промијенили што можемо видјети из табеле бр. 113.</s>\n<s>Извор: Сачињено (колоне 1 и 2) и властита калкулација (колона 3) на основу података Агенције за Статистику БиХ из тематског билтена: Бруто домаћи производ према производном и доходовном приступу 2000-2009, табела 2.1, Сарајево, 2010.</s>\n<s>253 Нажалост нисмо у могућности да представимо податке о структури БДП-а БиХ из 1996. године будући да не постоје поуздани подаци који би обуватили цијелу земљу.</s><s>254 Индиректно мјерене банкарске услуге.</s><s>Прво што упада у очи је да је вриједност БДП-а 2000. године износила свега 69,7% вриједности из 1990. године.</s>\n<s>Када се ради о промјени структуре, треба примијетити четири тренда: 1. Деиндусријализацију (пад учешћа производних дјелатности са 43,4% на 20% 3. Раст значаја пољопривреде у релативном смислу.</s><s>4. Велики значај нових, превасходно услужних, а у претходном систему скоро па забрањених дјелатности (пословања са некретнинама, финансијског посредовања) за попуњавање рупа које је оставио пад БДП-а.</s><s>Као што се види, ови процеси су одражавали реструктуирање привреде које, иако неопходно, нажалост није завршило изградњом довољно конкурентне привредне структуре због чега ће се мјере за њено побољшање наћи у наставку рада.</s><s>5.1.1.2.</s><s>Процес приватизације</s>\n<s>Ратна дешавања у БиХ су поред директних имала и индиректне ефекте на реструктуисање привреде.</s><s>Тако је приватизација почела знатно касније него у већини других ЗУТ, а како је БиХ након грађанског рата конституисана као сложена држава и надлежности за провођење реформи су подијељене по територијалном принципу у складу са новом уставном структуром.</s><s>Тако су ентитетски закони којима се предвиђа и регулише процес приватизације у БиХ донесени 1997. година, а њихове измјене по којима је извршена каква-таква приватизација 1998. године.</s><s>По овим законима носиоци приватизације у БиХ биле су Агенција за приватизацију Републике Српске и Агенција за приватизацију ФБиХ.</s>\n<s>Обје ентитетске агенције за приватизацију одабрале су исте методе приватизације (масовну приватизацију255, комерцијалне методе256 и посебне програме), при чему су мала 255 Базирала се на подијели „приватизационог новца“, названог ваучери у Републици Српској, односно сертификати у ФБиХ, широком слоју грађана. предузећа приватизована комерцијалним методама, већински пакет акција средње великих и великих предузећа приватизовани су коришћењем „приватизационог новца“, док су предузећа обиљежена као „стратешка“ приватизована по посебним програмима.</s><s>Резултати приватизације у бројкама изгледају овако.</s><s>У ФБиХ је у регистар Агенције за приватизацију ушло 1.450257 предузећа.</s><s>Њихова процјењена књиговодствена вриједност (државног удјела) износила је 17,3 милијарде КМ.</s><s>До краја 2011. године приватизовано је њих 1.079 (74,4%), док су остварени приходи од приватизације у готовом новцу изосили свега 542 милиона КМ (3,1%).</s><s>У Републици Српској идентификовано је 1.090258 предузећа за приватизацију, књиговодствене вриједност 8.277.248.370 КМ.</s><s>До краја 2011 године приватизовано је њих 711 (65%), док је Република Српска од њихове продаје зарадила у готовом новцу око 1,5 милијарду КМ (или 18,1%).</s><s>Већина преосталих неприватизованих предузећа спада у групу „стартешких“ које је Транспаранси интернационалa БиХ подијелио у три категорије259: профитабилне монополистичке</s>\n<s>области телекомуникација260), капиталне изворе прихода (попут пивара и хотела) и бивше гиганте који су изгубили тржиште, али који и даље имају значајну радну снагу чијег се социјалног немира власт боји.</s>\n<s>Резултати приватизације могу се разматрати и кроз поређење оцјена ЕБРД-а о приватизацији у БиХ изнесених у добро познатом Транзиционом извјештају, али у два временска тренутка 2000.261 и 2010. године (табела бр.114).</s><s>Први, битан, податак из ових извјештаја је учешће приватног бизниса у стварању БДП-а БиХ.</s><s>Тај проценат је порастао са 35 % на 60%, што говори да је каква-таква приватизација ипак извршена.</s><s>Додуше, овај проценат (од 60%) још увијек сврстава БиХ на европско дно (једино је Бјелорусија јасно 256 У комерцијалне методе спадају: тендер са фиксним условима, тендер са варијабилним условима, лицитација, специјална лицитација, директна продаја, директна продаја на берзи, прихватање понуде за преузимање, непосредан одабир купаца, продаја државног капитала запосленима.</s><s>257 Агенција за приватизацију ФБиХ, „Извјештај о реализацији плана приватизације и програам рада Агенције за приватизацију Федерације БиХ за 2011. годину“, Сарајево, 2012. извор: www. apf.com.ba, датум увида 30.2.2012.</s>\n<s>261 Година када је, како смо већ објаснили, практично почела масовна приватизација. иза, док су Србија и Украјина добиле једнако лоше оцјене).</s><s>Други битан податак је оцјена приватизованости по сегментима.</s>\n<s>Напомена: Скала коју користи ЕБРД је од 1 до 4+ при чему 1 представља одсуство промјене или малу промјену у односу на ригидну планску привреду, док 4+ представља постојање индустријализоване тржишне економије.263</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу оцјена ЕБРД-а из Транзиционог извјештаја 2000, табела 2.1, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/research/transition/TR00.pdf (датум</s>\n<s>Транзиционог извјештаја 2010, табела 1.1, преузето са: http://www.ebrd.com/ downloads/research/transition/tr10.pdf (датум Као што се види, напредак приватизације по сегментима је доста уједначен али и даље неубједљив.</s>\n<s>Либерализација је други процес који сам не представља директно реструктуисање, али би требао да створи услове за исто.</s><s>И овдје је БиХ направила извјесне помаке у протеклом периоду иако се и даље налази међу ЗУТ са најмање напретка.</s><s>Ми се на овом мјесту нећемо упуштати у представљање и анализу конкретних мјера које је предузела БиХ на путу либерализације, већ ћемо пренијети оцјене о овим мјерама које су сачиниле неке познате међународне организације.</s><s>Због чињенице да се код њих најдиректније ради 262 Критеријуме на основу којих је ЕБРД извео овакве оцјене за сваку област се могу наћи у Транзиционом извјештају за 2010. годину, на стр. 156 (Methodological Notes).</s><s>263 ЕБРД, Транзициони извјештај за 2010, стр. 4, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/ research/transition/tr10.pdf (датум увида 17.6.2011). о оцјени економских величина опредијелили смо се за извјештаје ЕБРД-а (који смо већ користили), Херитиџ фондације и Фрејзер института, мада постоји још велики број познатијих организација и њихових извјештаја који би нам нешто индиректније могли пружити жељене информације као што су извјештаји Свјетске банке (Услови пословања264) и Економског форума у Давосу (Индекс Глобалне конкурентности265), Индекс транзиције266 Бертелсман фондације.</s><s>Оцјене ЕБРД-а о нивоу либеризованости БиХ по неколико битних економских категорија дате су у табели бр. 115.</s>\n<s>Напомена: Скала коју користи ЕБРД је од 1 до 4+ при чему 1 представља одсуство промјене или малу промјену у односу на ригидну планску привреду, док 4+ представља постојање индустријализоване тржишне економије.267</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу оцјена ЕБРД-а из Транзиционог извјештаја 2010, табела 1.1, (преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/research/transition/tr10.pdf, датум увида 17.6.2011).</s><s>Узимајући у обзир да је максимална оцјена ЕБРД-а 4, можемо закључити да је на пољу либерализованости цијена БиХ достигла висок ниво слобода, те да се треба посветити олакшавању уласка нових предузећа на тржиште, о чему ће бити више ријечи у наставку.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података АСБХ, публикације: БДП према производном и доходовном прступу 2000-2009, табеле 2.1 и 2.2, преузето са: http://www.bhas.ba/tematskibilteni/ gdp_2005-2009_001_01-bh.pdf, (датум увида: 29.7.2012). и публикације: БДП према производном и доходовном приступу 2005-2010, БДП према расходовном принципу 2005-2010 (експериментална процјена): БДП БиХ за 2010, табела бр. 1.1 и 1.2, преузето са: http:// www.bhas.ba/tematskibilteni/gdp_2005-2010_001_01-bh.pdf (датум увида: 29.7.2012).</s><s>Из претходне табеле можемо да видимо како су промјене структуре привреде БиХ у овој деценији биле неупоредиво мање драматичне него у ратном и непосредном послијератном периоду.</s><s>Најзначајнија промјена је раст значаја трговине и финансијског посредовања, и пад значаја пољопривреде и јавне управе.</s><s>Пад значаја трговине некретнинама се може објаснити отклањањем ратних посљедица на миграције становништва унутар БиХ.</s>\n<s>Ипак, оно што је најзанимљивије је благи раст значаја прерађивачке индустрије, рударства и снабјевања струјом и гасом.</s><s>Ови процеси се могу објаснити једино тиме што је индустрија БиХ већ била у великој мјери уништена као посљедица ратних разарања, због чега у БиХ процеси приватизације и либерализације нису довели до процеса деиндустријализације који је примијећен у многим другим земљама у транзицији.</s><s>Штавише, у једном од радних папира Свјетске банке се истиче како је БиХ позитиван примјер земље која је у преткризном периоду (2003 – 2007.) брзо повећала свој удио у свјетској трговини, највише захваљујући високо стручној радној снази и природним богатствима који су у великом мјери опстали упркос рату иако је највећи број фирми које су биле носиоци индустријске производње уништен током рата и због одлагања приватизације268.</s><s>5.1.1.3.1.</s><s>Индекс економских слобода Херитиџ фондације Овдје преносимо оцјене из извјештаја за 2011. годину који садржи оцјене за 179 земље међу којима и за БиХ, Србију и Хрватску.</s><s>Како у оргиналном извјештају нису посебно рангиране ЗУТ, а у жељи да провјеримо гдје се налазе наше посматране земље не само у свијету и Европи, већ прије свега у односу на друге земље у транзицији, саставили смо табелу бр. 13. (у Додатку) из које се види, да је према оцјени стручњака Херитиџ фондације Босна и Херцеговина по нивоу економских слобода сврстана у „Углавном 268 Kaminski, B., Ng, F., „Bosnia and Herzegovinas Surprising Export Performance: Back to the Past in a New Veil but Will it Last?“, The Worl bank, WPS 5187, Washington D.C, 2010, стр. 8. (преузето са: https://openknowledge. worldbank.org/handle/10986/3724, датум приступа: 25. 6. 2012. године). неслободне земље“, чиме се нашла у истој групи са Русијом, Украјином, Бјелорусијом и Молдавијом тј. заузела је тек 14 мјесто међу 18 европских ЗУТ.</s><s>Ако погледамо детаљније видјећемо да је Херитиџ фондација оцјенила катастрофалним огромну јавну потрошњу, ниску заштиту власничких права и високу корупцију у БиХ.</s><s>Међутим, ако погледамо критеријуме који нас највише занимају, због тога што се односе на стање слобода у реалном сектору, оцјене су донекле боље мада и даље нису добре.</s><s>Тако је по слободи пословања сврстана у „Умјерено слободне земље“, по слободи инвестирања у „Углавном слободне“, а по слободи трговања са иностранством у „Слободне земље“.</s><s>5.1.1.3.2.</s><s>Ниво економских слобода у БиХ у свјетлу процјена Фрejзер института У извјештају за 2010.269 извршено је рангирање 141 земље на основу пет критеријума чије вриједности за БиХ су дате у табели бр. 117.</s><s>Оцјена270 БиХ у пет области према Фрејзер институту Величина јавног сектора</s>\n<s>Регулатива кредита, радне снаге и бизниса Извор: Сачињено на основу оцјена Фрејзер института из публикације Економске слободе у свијету 2010, преузето</s>\n<s>Слобода међународне трговине http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 19.6.2011), Захваљујући овим оцјенама БиХ је заузела тек 111 мјесто међу посматраним земљама.</s><s>Да бисмо пластичније показали колики је ово неуспјех, саставили смо и табелу бр. 118, у којој су рангиране ЗУТ према оцјенама Фрејзерових стручњака.</s><s>269 Овај извјештај за 2010. године, нажалост, и даље као најсвјежије податке садржи оцјене за 2008. годину.</s><s>270 Фрејзер институт користи скалу од 0 до 10 при чему већа вриједност представља виши ниво слобода.</s><s>Критеријуми по основу којих се врши оцјењивање је могуће наћи на Фрејзер институт, Економске слободе у свијету2010,</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 20.6.2011).</s><s>Претходне оцјене само још једном потврђују да се БиХ налази на зачељу европских земаља када се ради о нивоу економских слобода.</s><s>Из тога закључујемо да ни процес економске либерализације није могао бити у довољној мјери покретачка снага реструктурирања привреде.</s>\n<s>5.1.2.</s><s>Даљи правци реформе у реалном и финансијском сектору Наше досадашње истраживање и закључци до којих смо дошли би, на одређен начин, остали непотпуни ако не бисмо и предложили мјере које би, по нашем мишљењу, могле помоћи БиХ у достизању економске равнотеже на знатно вишем нивоу од садашњег, или које би бар неутралисале пријетње по стабилност девизног курса на достигнутом нивоу привредног развоја.</s>\n<s>При томе, како је у БиХ потребно провести велики број реформи, ограђујемо се од амбиције да ће наши приједлози реформи и појединачних мјера обухватиле све што је потребно учинити.</s><s>Ипак, у настојању да не пропустимо најважнија питања наше приједлоге ћемо подијелити у три групе:</s>\n<s>2. Активне мјере (подршка развоју домаће привреде али без новчаних давања).</s><s>3. Новчана помоћ државе за развој одређених сектора привреде.</s><s>Као полазна основа која нам помаже да обухватимо битна питања у пасивним мјерама, користићемо податке из већ поменуте публикације Фрејзер института („Економске слободе у свијету“).</s><s>Овај извјештај је погодан због тога што обухвата оцјене о слободама у свим секторима економије, па и шире, као и битне параметре окружења који утичу на економску активност.</s><s>Посебно је за нас погодно, што за сваку оцјену Фрејзер институт наводи којим се критеријумима водио приликом оцјењивања и на основу којих информација и података је дао баш ту оцјену.</s><s>Тако видимо са су у овом извјештају кориштени подаци из „Услова пословања“ Међународне банке за обнову и развој, „Глобалне конкурентности“ Свјетског економског форума, „Mеђународног водича кроз ризик по земљама“ ПРС Групе итд.</s>\n<s>Преуређивањем битних података из овог извјештаја у складу са потребама нашег рада добили смо поједностављен макроекономски модел привреде (табела бр. 119), у којем се економија једне земље (у овом случају БиХ) посматра кроз подјелу на два сектора; реални и финансијски, док се ниво слобода у сваком од ових сектора опет посматра кроз двије димензије; слобода на унутрашњем тржишту и слобода успостављања економских односа са иностранством.</s><s>Осим тога, како смо већ рекли, економска активност се не одиграва у вакуму већ у економском окружењу које смо представили преко наредна три реда табеле бр. 119, (монетарна стабилност, ефикасност правног система и величина јавног сектора).</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf (датум увида: 19.6.2011), стр.38.</s><s>За нашу анализу битно је нагласити и да је Фрејзер институт једна од оних невладиних институција која промовише развој слободних тржишних економија и њихове оцјене треба схватити у контексту таквог опредјељења.</s><s>Ови ставови се у начелу подударају са начином размишљања већине аполитичних инвеститора.</s><s>5.1.2.1.</s><s>Мјере усмјерене ка отклањању постојећих ограничења У једном од наших претходних радова показали смо да у БиХ и даље постоји велики број забрана које у суштини показују недовршеност процеса транзиције272.</s><s>Иако се не намјеравaмо враћати на тај рад, битно је из њега пренијети закључак како БиХ спада у земље које у се „заглавиле“ на путу транзиције будући да нити је брзо и ефикасно провела процес транзиције (примјена шок терапије), нити је имала било какву стратегију управљања овим процесом (градуалистички приступ).</s><s>Због тога је за њу једина реална 271 Као што смо претходно већ нагласили, посљедњи доступни подаци односе се на 2008., међутим, то не би требало да представља проблем будући да су реформе у БиХ по оцјени многих у потпуности застале од доласка кризе крајем 2008. године.</s>\n<s>272 Ђого, М., „Reasons for otherones succes and Bosnian unsucces in tranzition proces ( present situation in BiH, dead-end or new chance)“, Collection of papers from First Internatonal Scientific Conference Crisis of transition and tranzition of crisis, Бања Лука, 28-29 април 2011, стр. 8. могућност да спроведе реформе до краја како би на тај начин бар уклонила постојеће препреке за бржи привредни раст273.</s>\n<s>Између многих мјера које се требају предузети како би се отклониле препреке за развој реалног сектора, према нашем мишљењу, посебно су хитне реформе у правцу отклањања законских препрека за отпочињање бизниса, борба против корупције, уклањање спољних царинских и нецаринских баријера (колико је то могуће) за домаћи извоз, те промовисање извозне оријентисаности друштва.</s><s>Оцјене Фрејзер института које су пренесене у наставку само потврђују исправност оваквог нашег става.</s><s>5.1.2.1.1.1.</s><s>Слобода пословања</s>\n<s>обесхрабрује заинтересоване инвеститоре за предузимање привредних активности у земљи.</s><s>Да се не ради само о субјективном утиску већ о реалном проблему свједоче оцјене из табеле бр. 120, у којој су представљени критеријуми Фрејзер института, на основу којих је БиХ дата тако ниска оцјену за слободу пословања.</s><s>Критеријуми и оцјене за слободу пословања у БиХ Сложеност процедура</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 19.6.2011), Из претходног се види да су посебно слабе тачке земље компликоване процедуре и широко раширено изнуђивање мита од потенцијалних инвеститора.</s><s>У задњих 10-ак година много пута су најављиване реформе у облику „гиљотине прописа“ и институционализоване борбе против корупције што само говори да су власти у БиХ врло свјесне да је без ових реформи тешко покренути ствари напријед.</s><s>Ипак, и једна и друга реформа би директно или индиректно могле захтијевати смањење запослених у јавном сектору.</s><s>Тако би поједностављење процедура захтијевало смањење бирократије, док би смањење корупције захтијевало приватизацију државних предузећа који су основни генератор корупције и непотизма.</s><s>Због тога су ове двије неопходне мјере заправо врло непопуларне, па их је тешко спровести.</s><s>Из тога закључујемо да је потребна јача политичка воља те подизање друштвене свијести о неопходности реформи како би се снажније кренуло у смањење администрације и приватизацију чиме би се смањила основа за корупцију.</s><s>5.1.2.1.1.2.</s><s>Царинске, нецаринске баријере и субвенције Када се ради о слободи спољне трговине, из табеле бр. 121, можемо видјети да је једина крупна замјерка стручњака Фрејзер института је да је БиХ спољнотрговински сектор врло неразвијен, поготово за једну тако малу земљу у срцу Европе.</s><s>Ово није ништа ново и тиме се још једанпут потврђује закључак наше анализе из трећег дијела, а то је да у земљи нису проведене оне реформе које би је учиниле конкурентнијом и укљученом у међународну подјелу рада.</s><s>Проблем са овом замјерком је што су најзначајније мјере за провођење реформи индиректне тј. усмјерене на раст конкурентности и привлачење страних инвестиција које ће посредно довести до раста извоза, док су мање битне (али и даље значајне) директне мјере.</s><s>Од тих директних мјера нарочито треба поменути повезивање предузећа у ланце испоруке (дјелови, компоненте), оснивање агенција за кредитирање извоза на нивоу ентитета (што је у Републици Српској дјелимично већ учињено) и боље организовање активности у оквиру дипломатско-конзуларне мреже зарад прикупљања информација о иностраним тржиштима за потребе домаћих привредних субјеката.</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 22.6.2011), стр. 38.</s><s>Што се тиче агенција за кредитирање извоза свјесни смо да је у овом времену кризе, када држава биљежи континуиран буџетски дефицит, доста тешко наћи средства за ову намјену, те да су неопходни кадровски капацитети које мање развијене земље често немају.</s><s>Ипак, сама чињеница да су већину274 оваквих агенција основале развијене и растуће земље те да чак и Свјетска банка препоручује275 мањим земљама да размотре њихово оснивање за нас је потврда потребе да власти ентитета помогну БиХ извозни сектор и овим путем.</s>\n<s>Друга област у којој је могуће направити одређене помаке је поједностављивање процедуре спољнотрговинске размјене.</s><s>У том смислу БиХ је већ направила крупне искораке кроз споразуме о ЦЕФТА-и и активностима за стицање кандидатског статуса у ЕУ, али према мишљењу аутора овог извјештаја тиме ни изблиза нису исцрпљене све могућности за поправљање стања и у овој области.</s><s>Још једно битно питање је политика субвенција.</s><s>Наш приједлог је да се политика субвенција објективизира сагласно стратегији развоја извоза.</s><s>Ово ће се постићи ако додјела субвенција буде усмјерена на неутралисање ефеката субвенција које значајни спољнотрговински партнери БиХ додјељују својим привредним субјектима.</s><s>Тако би привредни субјекти БиХ били доведени у равноправан положај, а не би се политиком субвенција куповао социјални мир и плаћали прекомјерни трошкови бесперспективних сектора док се перспективни, али тренутно потиснути сектори занемарују будућу да у њима тренутно не ради велики број радника.</s><s>274 Chauffour, Ј., Saborowski, C., Soylemezoglu, A., “ Trade Finance in Crisis Should Developing Countries Establish Export Credit Agencies?”The World bank, WBS 5166.</s><s>Washington D.C, 2010. стр. 17. (преузето са: http://elibrary. worldbank.org/content/workingpaper/10.1596/1813-9450-5166, датум приступа: 21.6. 2012. године).</s><s>Имајући у виду претходно, сматрамо да би са циљем унапређења стања у овој области требало:</s>\n<s> Подредити активности „трговинске дипломатске“ потребама БиХ компанија.  Поједноставити извозне процедуре и покретаи иницијативе за склапање уговора о додатном поједностављивању увозних процедура.  Политику субвенција усмјерити ка довођењу привредника из БиХ у равноправан положај са њиховим конкурентима из земаља значајних трговинских партнера.</s><s>5.1.2.2.</s><s>Реформе финансијског система</s>\n<s>Ниво слободе финансијског система не мјери се само на основу слободе пословања на домаћем финансијском тржишту, већ и на основу слободе успостављања финансијских односа са иностранством.</s><s>Стање у ове двије области доста је различито будући да су власти БиХ биле заинтересоване да омогуће страним финансијским институцијама да отпочну пословање у БиХ, док су имале много опрезнији став када се радило о преузимању власништва над домаћим предузећима од стране страних компанија или о директном задуживању домаћих субјеката у иностранству.</s><s>5.1.2.2.1.</s><s>Слобода на тржишту кредита</s>\n<s>Овдје само констатујемо да је БиХ достигла ниво слобода најразвијенијих земаља свијета, због чега нове реформе, бар са становишта либералне економске школе, у овој области нису у фокусу пажње.</s>\n<s>5.1.2.2.2.</s><s>Контрола међународних токова капитала Ниска оцјена Фрејзер института за слободу токова капитала са иностранством представља најконтрадикторнију оцјену бар са становишта мишљења стручне јавности у БиХ.</s><s>Наиме, увржено је мишљење да је БиХ допустила све облике слободних токова капитала са иностранством.</s>\n<s>Тако нпр. у већ помињаном извјештају Дирекције за економско планирање БиХ под називом: „Одрживост аранжмана валутног одбора у БиХ“, ауторка Ивоне Кристић анализирајући ниво финансијских слобода по различитим критеријумима276 долази до закључка како: „можемо закључити да у БиХ постоји скоро у ццјелости либерализовано кретање капитала на рачуну финансијских и капиталних трансакција“.</s><s>До сличног закључка можемо доћи и читајући извјештај Свјетске банке о прекограничним инвестицијама за 2010. (Investing Across Borders 2010).</s><s>У овом извјештају експерти ове институције анализирајући слободу СДИ у БиХ оцјењују да постоји 100% слобода инвестирања у 8 од 11 сектора привреде БиХ и високих 85-87% слободе у још два сектора.</s>\n<s>Ипак, мишљење Фрејзер института је супротно и оно се може наћи у табели бр.</s><s>Критеријуми и оцјена слободе токова капитала за БиХ Ограничење иностраног власништва (Извјештај о глобалној конкурентности)</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 22.6.2011), Како онда објаснити ове контрадикторне оцјене?</s><s>Наше је мишљење да се оне могу објаснити једино преласком са анализе законске слободе на практичну немогућност остваривања тих слобода.</s><s>Тако док Закон о привредним друштвима Републике Српске277 и Закон о привредним друштвима ФБиХ278 ни једним својим чланом више не помињу било какве забране за нерезиденте приликом стицања власништва над предузећима у БиХ, у пракси је та слобода ипак ограничена недостатком инвестиционих могућности које се 276 Критеријуми које је ауторка користила су слободе у сљедећим трансферима: СДИ, улагање у некретнине, трансакције вриједносним папирима на тржишту новца и капитала, трансакције са акцијама инвестиционих фондова, текући рачун и депозити који се држе код финансијских институција, финансијски кредити, трансфери у извршењу уговора о осигурању и физички пренос финансијске имовине.</s><s>277 Службени гласник Републике Српске бр. 127/08, Народна скупштина Републике Српске, Бања Лука, 2008. 278 Службене новине ФБиХ бр. 84/08, Парламентарн ФБиХ, Сарајево, 2008. огледају у већинском државном власништву над највећим и најздравијим привредним субјектима, али и у уплитању политике у склапање свих озбиљних послова.</s><s>Слично запажање износи и Свјетска банка у горе поменутом извјештају о прекограничним инвестицијама (Investing Across Borders 2010.), на стр. 92.279 5.1.2.3.</s><s>Реформе привредног окружења</s>\n<s>Привредно окружење у БиХ је дестимулативно за развој економије јер га карактеришу велики јавни сектор (дијелом и због државног задржавања власништва над предузећима од јавног интереса), обимна политика трансефера „угроженим“ јавним предузећима и социјалним категоријама, те са сложеним правним системом који не улијева повјерење у постојање правне државе неопходне за нормално функционисање привреде и друштва.</s><s>Детаљнију анализу ових проблема са, према нашем мишљењу, најбољим начинима за превазилажење ограничиња дали смо у наставку рада.</s><s>5.1.2.3.1.</s><s>Величина јавног сектора</s>\n<s>БиХ, као и већина мање успјешних ЗУТ, има проблеме са превеликим јавним сектором који захвата превише средстава, дестимулише инвестиције итд, због чега су неопходне реформе како би се створили повољнији услови за развој привреде.</s><s>У случају БиХ, посебну важност овом питању дају закључци из дијела у којем смо радили пројекцију кретања девизних резерви, а из којих се види да земља има само два пута ако жели да одржи систем валутног одбора:</s>\n<s>279 „Према закону о страним инвестицијама БиХ, страним инвеститорима је дозвољено да инвестирају у било који сектор и под једнаким условима какви важе и за домаће инвеститоре.</s><s>Ово, у пракси значи да је већина пословних сектора у потпуности отворена за стране инвестиције.</s><s>Примјетан изузетак општег правила су стратешки сектори као што су издаваштво и медији (гдје је учешће страног инвеститора ограничено на максимално 49% власништва) и пренос електриче енергије који је затворен за стране инвестиције.</s><s>У пракси, још неки додатни сектори су под државним монополом (као што су ваздушни саобраћај) или их карактеришу олигополске тржишне структуре (као што су телекомуникације и производња електриче енерије), због чега је отежано страним инвеститорима да инвестирају у ове секторе.“ 1. Да нађе спољне изворе који ће финансирати трговински дефицит и довести до промјене привредне структуре уз коју би могла да задржи или повећа БДП; 2. Да смањи агрегатну тражњу (која се од 2008. године одржава, прије свега, захваљујући повећаном задуживању државе у иностранству), кроз смањење јавне потрошње како би успоставила равнотежу на нижем (а неки би рекли и реалнијем) нивоу БДП-а.</s>\n<s>Иако је први сценарио пожељнији и реформе које предвиђа други сценарио се чине незаобилазним, бар у краћем до средњем периоду, док дугорочне реформе не дају резултате.</s><s>Критеријуми по којим је Фрејзер институт дао БиХ овако ниску оцјену (табела бр. 123), показују да су проблеми са јавним сектором бројнији од обима јавне потрошње.</s><s>Критеријуми и оцјена величине јавног сектора БиХ Јавна потрошња</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf (датум увида: 23.6.2011), Ипак, треба имати на уму да Фрејзер институт, слично Кејто или Херитиџ института, заговара неутралну непредимензионирану државу, па су и неке од развијених земаља западне Европе, а које су синоними за западноевропски социјализам добиле још ниже оцјене од БиХ (нпр. Шведска је добила оцјену 3,61, а Француска 5,43 итд.).</s><s>Чак је и Словенија добила нижу оцјену (5,20).</s><s>Међутим, општи услови у овим земљама се знатно разликују у односу на БиХ због чега сматрамо да БиХ не може себи приуштити социјални луксуз какав себи допуштају ове земље и створити повољну инвестициону климу која нам је неопходна.</s><s>Због тога се враћамо анализи критеријума због којих је БиХ добила овако ниску оцјену.</s><s>Као што се види, по мишљењу ових експерата, најзначајнији280 узрочник предимензионираног јавног сектора је задржавање државног власништва над значајним дијеловима привреде.</s><s>Како смо и о процесу приватизације већ писали у претходном 280 Ипак, ово мишљрње треба узети са резервом будући да је изнесено на онову околности из 2008. године, а у међувремену су власти БиХ почеле убрзано да се задужује у иностранству. дијелу овог рада, нећемо понављати већ изнесене чињенице, већ желимо да предложимо нови талас приватизације за који сматрамо да одговара постојећој ситуацији, како би се овај поцес на најбољи могући начин привео крају који се тренутно не види.</s><s>5.1.2.3.1.1.</s><s>Нови талас приватизације</s>\n<s>Сматрамо да приватизација не треба да буде средство за повремено попуњавање буџетских рупа, већ да постане средство за развој конкуренције у Републици Српској и БиХ.</s><s>У ту сврху сматрамо да би држава требалo да велику већину предузећа чији је тренутно власник (изузев неколицине предузећа из „стратешких“ грана), а која представљају законске или пак фактичке монополе, али по својој суштини нису природни монополи, подијели у неколико организационих јединица (што је већ учињено са нпр. Електропривредом Републике Српске) и онда те сегменте приватизује.</s><s>При томе, начин приватизације за који се залажемо је понуда акција ових предузећа на берзи281 радије него директна погодба са потенцијалним инвеститорима.</s><s>Тако би држава, користећи услуге ревизорских кућа, одредила шта сматра реалном вриједношћу ових компанија из чега би се извлачила и цијена акција.</s><s>По овој цијени држава би понудила онолико акција колико је тржиште спремно да купи до 100% продаје државног пакета акција.</s><s>Како се ради о најздравијим предузећима у БиХ, за надати се да би и резиденти ове земље исказали интересовање за куповину ове активе.</s><s>Тиме би се уједно и смањила могућност страним инвеститорима да на одређен начин уцјењују домаће власти, калкулишући колико су властима заиста неопходни приходи од приватизације.</s><s>Уз то, евентуални каснији раст цијена акција би отишао у руке првих купаца док би домаћи сектори задржали дио власништва над најздравијим предузећима у земљи.</s><s>Послије тога би остало на држави да преко Комисије за ХоВ и Антимонополске комисије води рачуна да не дође до нове концентрације ових предузећа у рукама једног или више повезаних лица тј. да једну присилу (државни монопол) не замјени другом присилом (приватни монопол).</s><s>Друга битна ствар коју бисмо жељели да уградимо у овај талас је однос ка времену и радној снази.</s><s>Наиме, свједоци смо да је кроз претходни процес приватизације велики 281 Након што је 2008. године Инвестиционо-развојна банка Републике Српске постала државно тијело одговорно за даље провођење приватизације у Републици Српској, овај метод приватизације (понуда акција државних предузећа преко берзе) је постао основни метод даље приватизације. број предузећа стекао само формалне власнике који су за предузећа врло мало платили па су брзо угасили основну дјелатност, преузели имовину, а раднике послали на биро за запошљавање.</s><s>Како је остатак предузећа у државним рукама у суштини најздравији дио домаће економије, сматрамо да држава не би требало да се обавезује до када мора завршити приватизацију државног пакета акција (или његовог дијела), како не би обарала вриједност компанија, али и да се држава обавеже да увијек постоји отворена понуду за продају њених акција, све док се за њих не нађу купци.</s><s>Значи приватизација као стални отворени процес, а не као нужда.</s><s>При томе, да би се, колико-толико, избјегла арбитражност државе која би могла да поставља нереално високе или нереално ниске услове приватизације, неопходно је да вриједност компанија које се нуде буде одређена од стране свјетски познатих ревизорских кућа.</s><s>Иако већина ових компанија већ котира на берзи, домаће тржиште капитала је сувише плитко да би се користила текућа тржишна цијена.</s><s>Свакако битно питање приликом приватизације би било и шта урадити са радном снагом, које у државним предузећима има нешто више него што је неопходно за одржавање процеса рада.</s><s>Наш приједлог није ни потпуно слободно отпуштање (до чега би дошло без колективног уговора), ни прекомјерна заштита постојећих радника, јер се тиме умртвљује тржиште рада и одвраћају инвеститори у корист малог броја привилегованих појединаца запослених у државним компанијама.</s><s>Због свега сматрамо да би се требало направити поређење са сличним компанијама у приватном власништву у региону, процјенити колико има прекомјерних радника у сваком државном предузећу и да се за износ њихових плата у тачно одређеном периоду умањи тржишна цијена акција државног предузећа при продаји.</s><s>Упоредо са синдикатима запослених у овим предузећима би се потписао нови колективни уговор према којем у том периоду не може доћи до смањења укупног броја запослених ни фонда зарада у предузећима.</s><s>Оваквим уговором са синдикатом би се онемогућио брзи пораст броја незапослених због отпуштања радника из приватизованих предузећа, али би се будућем власнику оставила могућност да отпусти неке од постојећих радника за које сматра да не раде свој посао коректно, и да на њихово мјесто доведе друге за које сматра да ће радити боље.</s><s>5.1.2.3.1.2.</s><s>Реформа јавне потрошња и трансфера Прво што треба напоменути је да постоји одређена разлика међу ентитетима БиХ када се ради о нивоу јавне потрошње.</s><s>Тако јавни сектор у Републици Српској захвати и потроши испод 40% БДП-а годишње, док је у ФБиХ тај проценат знатно већи (око 65%).</s><s>Из тога слиједи закључак да је знатно већи проблем присутан у ентитету ФБиХ, мада их има и у Српској.</s><s>Међутим, буџетски дефицити у оба ентитета282 од избијања свјетске економске кризе и нивои јавног дуга говоре о потреби прилагођавања нивоа потрошње.</s><s>У питање гдје је све конкретно могуће смањити јавну потрошњу нећемо посебно улазити, будући да се ради дијелом и о социјално осјетљивом питању.</s><s>Оно што је по нашем мишљењу битно за истаћи је да се реформа јавне потрошње не може свести на замрзавање раста плата и трошкова у јавном сектору, већ да треба да се искористити као инструмент за јачање конкуренције у земљи по моделу по којем је спроведена реформа здравственог система у Републици Српској.</s><s>То конкретно значи да би корисници услуга чији трошкови падају на терет јавних фондова требали имати могућност слободног избора између државних и приватних институција које пружају ове услуге.</s><s>Ово је нарочити битан инструмент подизања конкуренције у секторима образовања, здравства, културе, запошљавања итд.</s>\n<s>На бази претходног сматрамо да би се требало предузети сљедеће: Замрзавање даљег раста плата у јавном сектору док се реални сектор довољно не опорави од посљедица свјетске економске кризе.</s><s>Стављање у исти положај јавних и приватних институција када се ради о покривању трошкова који се финансирају из јавних фондова.</s><s>5.1.2.3.1.3.</s><s>Реформа пореског система</s>\n<s>При оцјени БиХ Фрејзер институт је посматрао земљу као цјелину.</s><s>Међутим, БиХ као децентрализовану земље карактерише и сложен порески систем у коме је надлежност за директне порезе дата искључиво ентитетима, док се ПДВ скупља и дијели преко Управе за индиректно опорезивање која дјелује на нивоу БиХ.</s><s>Због тога се реформе система директног опорезивања морају свести и извести на нивоу ентитета, при чему је реформа потребнија ФБиХ него Републици Српској, која предњачи са снижавањем пореских стопа.</s><s>Тако је порез на добит у оба ентитета релативно низак и износи 10%.</s><s>Код пореза и доприноса на зараде и даље постоји значајна разлика међу ентитетима (однос бруто плате и нето плате у Републици Српској је до краја 2010. према калкулацији283 Удружења економиста Републике Српске - SWOT-а износио 1,52 исто као и у нпр. Хрватској, док је у ФБиХ износио 1,68).</s><s>Овако висок порез на доходак у ФБиХ, у комбинацији са ниском продуктивношћу рада у оба ентитета чини радну снагу неатрактивном.</s><s>Реформе које је неопходно провести у ФБиХ мораће да укључе смањење стопе пореза и доприноса, па се поставља питање како компезовати пад јавних прихода.</s><s>У суштини најбоље рјешење (смањење администрације) је повезано са политичким питањима (ФБиХ има кантоне који представљају још један ниво власти између ентитета и општина) због чега га нећемо узети у обзир.</s><s>Због тога остаје једино повећање стопе ПДВ-а које би морало бити договорено са Републиком Српском.</s><s>Како и Република Српска има буџетски дефицит који се кумулира већ дужи период, наша препорука је да се иде на повећање стопе ПДВ-а, али и да се заледе зараде у јавном сектору како се не би поновио сценарио из 2006.</s><s>Ово је у складу са постулатима који кажу да у глобализованом свијету треба растеретити пореско оптерећење фактора производње (рада и капитала), а оптеретити потрошњу.</s><s>У БиХ би оптерећење потрошње требало довести и до смањења исте, што би на крају требало смањити и трговински дефицит.</s><s>Из горњег произилази потреба за предузимањем сљедећих реформи: 1.Смањити порезе и доприносе на зараде у ФБиХ.</s><s>283 Удружење економиста Републике Српске - SWOT, „Економске посљедице повећања стопе пореза на доходак и доприноса у Републици Српској“, табела бр. 2, Бања Лука, 2011. 2.Повећати стопу ПДВ-а, али без раста јавне потрошње.</s><s>5.1.2.3.2.</s><s>Реформа правног система</s>\n<s>Одвијање економске активности у земљи у којој не постоји ефикасна правна држава је авантура на коју пристају само ријетки.</s><s>Због тога је и реформа правосуђа, бар са становиштва стварања повољне инвестиционе климе284, незаобилазна тема нашег рада.</s><s>Ово добија на важности када уочимо да је управо из правног система и заштите имовинских права БиХ добила најнижу оцјену.</s><s>Критеријуми по којима је БиХ добила овако ниску оцјену сугеришу гдје су слабе тачке правног система БиХ.</s><s>Ти критеријуми са оцјенама дати су у табели бр. 124.</s>\n<s>Правна ограничења на продају реалне имовине Извор: Сачињено на основу оцјена Фрејзер института из публикације Економске слободе у свијету2010, преузето</s>\n<s>Провођење уговора http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 1.8.2011), Из претходног се види да су посебно слабе тачке БиХ правосуђа независност судова и судија, заштита имовинских права и провођење уговора.</s><s>Занимљиво је да су власти у БиХ под иностраним утицајем предузеле многе кораке како би судове и судије учинили независним.</s><s>Основани су посебни органи, званично независни од извршне власти (Високо судско и тужилачко вијеће), значајно су подигнута примања судијама, у законску регулативу унешене су одредбе којима се штите судије итд., али независност судства, наше је мишљење, није постигнута.</s><s>Из свега овога се може закључити да се ради о много дубљем проблему који превазилази само питање судске 284 Занимљиво је примјетити да се у већ помињаном раду, „Current account deficit sustanability in Bosnia and Hercegovina“ на стр. 29, помиње корупција као један од битних фактора који умањује вољу страних инвеститора за пласман капитала у БиХ.</s>\n<s>Провођење уговора независности.</s><s>Ради се о ниском степену грађанске свијести, у комбинацији са широко распрострањеним сиромаштвом, корупцијом, непотизмом, полтронизмом и апатијом.</s><s>Ови проблеми се не могу ријешити декретом будући да се ради о дубоко укоријењеним појавама, већ само улагањем у образовање, подизањем свијести и материјалних основа друштва у комбинацији са ригорозним санкцијама за доказана кривична и прекршајна дјела.</s>\n<s>Ако се спустимо на конкретнији ниво, оно што можда највише конкретно погађа привреднике у БиХ су дуги и скупи судски поступци за наплату (не)спорних потраживања, дуги поступци за укњижење купљене имовне, па и правна несигурност по питању власништва над купљеном имовином (питање реституције) и ревизије приватизације.</s><s>Ако се присјетимо да су радници шведског СААБ-а затражили банкрот фирме зато што су им плате касниле 14 дана и да је суд одбио захтјев управе ове фирме да их заштити од банкрота, док у БиХ постоје безбројне фирме у којима радници годинама нису примили плату, а и даље званично раде, онда видимо колико смо далеко од западне праксе, и колико су нам реформе неопходне.</s><s>Због тога, а познајући општу структуру285 судства у БиХ са циљем подизања ефикасности правног система сматрамо да треба провести сљедеће активности :</s>\n<s> Да се формира посебна мрежа привредних судова у ФБиХ, те да се појача кадровска основа (и материјална) привредних судова у Републици Српској;  Да се унутар ове мреже судова направи подјела према материјалној вриједности спора тако да се за спорове мање вриједности гарантује доношење првостепене одлуке у року од 45 дана, а другостепене у року од 30 дана од припремног рочишта;</s>\n<s> Да се примања судија повежу са бројем донесених пресуда;  У случају да се тужена страна не налази на адреси која је уписана као актуелна (задња промјена) у судском (општинском) регистару, предлажемо да јој се већ на припремном рочишту додјели правни заступник чије трошкове до проналажења тужене стране сноси Република Српска и ФБиХ; 285 Према Закону о судовима Републике Српске (Службени гласник Републике Српске број 37/12) и Закону о судовима ФБиХ (Службене новине ФБиХ, број 22/06) у Републици Српској постоји пет привредних судова (у сједиштима окружних судова) док у ФБиХ не постоје привредни судови.  Да се и у споровима од веће вриједности одреди разумна граница до које мора бити донесена првостепена и другостепена пресуда;  Да се власници приватизоване имовине, у случају накнадне појаве захтијева за реституцију исте, заштите од судских спорова, а одговорност за правичну надокнаду одузете имовине усмјери искључиво на државу;  Да се постави разуман, али и доста кратак рок до када држава може вршити ревизију приватизације.</s>\n<s>Иако су за реализацију ових приједлога потребна додатна новчана средства сматрамо да би стварање ефикасног правног система, бар у овој области, допринијело привлачењу страног капитала и развоју сектора малих и средњих предузећа која су тренутно најпогођенија нестручношћу и спорошћу рада судова на овим предметима.</s><s>5.1.2.4.</s><s>Активне мјере подршке развоју привреде БиХ За разлику од претходних реформи које имају за циљ отклањање постојећих препрека за развој привреде БиХ, у овом дијелу предлажемо мјере које би директно биле усмјерене на подстицање привредне активности.</s><s>Мјере које смо ми уочили су: - Отварање инкубатора за развој малог бизниса у сваком већем мјесту и повезивање фирми са простора СФРЈ преко кластера, - повезивање дијела великих малопродаваца у Републици Српској и БиХ у јединствену мрежу оснивањем А.Д,</s>\n<s>- Оснивање посебног фонд за субвенционисање СДИ у Републици Српској и ФБиХ Поред ових мјера у БиХ, неопходно је хитно провести и реформе из домена образовања и повезивању привредног реструктуирања са подизањем еколошке свијести.</s><s>Наше идеје о реформама у двије посљедње области овдје, ипак, нећемо износити сматрајући да би тиме изашли из домена нашег рада.</s><s>5.1.2.4.1.</s><s>Инкубатори и кластери</s>\n<s>У Републици Српској и ФБиХ постоје ентитетске агенције за развој малог бизниса.</s><s>Међутим, и поред различитих мјера за помоћ и подршку малом бизнису ове агенције до сада нису урадиле пуно на обједињеном пружању помоћи малим фирмама кроз покровитељство у стварању инкубатора малог бизниса.</s><s>Заправо у цијелој БиХ је крајем 2010. функционисало свега 13286 инкубатора малог бизниса од чега 9 у ФБиХ (Тузла, Сарајево, Мостар, Зеница, Градачац, Жепче, Завидовићи, Јабланица), 3 у Републици Српској (Бања Лука, Требиње и Приједор) и 1 у Дистрикту Брчко.</s><s>Као што се види, инкубатора је релативно мало с обзиром на број општина у БиХ (140), при чему је нарочито мало инкубатора у Републици Српској (3 у 63 општине).</s><s>Ово је чудно с обзиром на процесе деиндустријализације и демилитаризације БиХ захваљујући којима је у скоро свим општинама БиХ остало по неколико неискориштених објеката (бивших касарни и фабрика), као и на велики број незапослених, а радно активних становника којима треба озбиљна помоћ да би започели властити бизнис.</s><s>Поред тога, у државној управи ради одређен вишак административног особља углавном економског</s>\n<s>смањивању административног апарата) се повремено покрећу јавне расправе које углавном не заврше конкретном акцијом, док за њиховим услугама постоји реална потреба у овој области.</s><s>Због ових околности наш је приједлог да владе ентитета утврде стратегију развоја инкубатора малог бизниса која би од почетка дефинисала да у свакој општини треба да постоји инкубатор адекватан величини општине.</s><s>С обзиром да су власти закасниле са намјењивањем слободног простора у ове сврхе (најквалитетнији пословни простор су заузели приватници), држава би требала да се подвргне трошковима адаптације простора у лошијем стању или чак изградње новог простора.</s><s>Како је у интересу локалне заједнице реализација ових пројеката, који ће на крају пунити и локалне буџете, у њихову реализацију требало би укључити и општине.</s><s>Познајући генерално низак образовни ниво и постојећих малих предузетника којем треба додати и неискуство циљне групе која би користила услуге ових инкубатора, 286 Удружење за подузетништво и посао ЛИНК Мостар, „Стратегија развоја пословних инкубатора у БиХ (у подручијима од заједничког интереса)“, Сaрајево, 2010, стр. 3. предлажемо доста интезиван облик помоћи који би поред јефтиног кориштења пословног простора обухватао и запошљавање једног (или више) економисте(а) који би за сва мала предузећа из инкубатора бесплатно водио пословне књиге, запошљавање правника који би у склопу пуног радног времена радио све правне послове за потребе корисника инкубатора, ослобађање корисника инкубатора од локалних такси за оснивање и рад малих фирми, квалитетно опремање бар једне пословне сале која би се користила за битне састанке.</s><s>Ипак, да овако интезиван инкубатор не би био предмет злоупотребе треба јасно дефинисати када се новооснована фирма сматра довољно великом да престане са бесплатним кориштењем услуга инкубатора (са још једним прелазним периодом у којем ове услуге може користити испод њихове тржишне цијене, али не бесплатно) или до када мора да напусти инкубатор с обзиром да представља бизнис који ни уз сву подршку није успио да се развије.</s>\n<s>Друга мјера на којој у БиХ није рађено довољно је оснивање кластера који би повезали фирме са простора бивше земље у јединствену понуду на домаћем и, посебно, иностраном тржишту.</s><s>Тако у БиХ постоје дрвни, аутомобилски, графички, метални и још неки кластери, али ако погледамо њихове активности можемо видјети да сви они дјелују више као удружења малих привредника него као удружење произвођача из различитих фаза производње који би заједно могли да понуде конкурентан производ (услуге) на међународном тржишту.</s><s>Због тога предлажемо оснивање кластера између фирми које су некада радиле на стварању сложених индустријских производа СФРЈ као што је била намјенска индустрија или грађевински сектор.</s><s>Ово би било нарочито значајно за БиХ која је до 1990. била република са трговинским суфицитом захваљујући снажној индустрији, док данас не извози ни један сложен производ.</s><s>Од овога би користи имале и друге земље региона будући да је најсложенији производ који Србија извози и даље млазни авион Галеб настао у доба СФРЈ, а најсложенији Хрватски производ су бродови који, такође, излазе из старих бродоградилишта.</s><s>Иако су производни системи из доба СФРЈ застарјели, повезивање ових система у заједничку понуду не ограничава учеснике кластера да дјелују и сами док им омогуђава да конкуришу на великим међународним конкурсима на којима се иначе ни би могли појавити самостално.</s><s>На бази претходног сматрамо да би се у циљу јачања предузетништва у БиХ и повећања конкурентности земља требало интезивније радити на:  Отварања интезивних инкубатора малог бизниса у сваком већем мјесту у БиХ.  Ставрању производних кластера на нивоу региона како би се повезали дијелови некад јединствених производних система из доба СФРЈ.</s><s>5.1.2.4.2.</s><s>Повезивање великих домаћих малопродаваца у јединствен ланац у Републици Српској и БиХ</s>\n<s>На тржшту БиХ лидери међу малопродајним ланцима су Конзум и Идеа (Хрватска), Меркатор и Туш (Словенија), док су од 2009. године присутни и трговински ланац из Србије (Делта, Темпо), те присутно је и нешто ланаца из даљег иностранства (Интерекс).</s><s>Иако су и ови ланци више него добродошли, јер су употпунили понуду у БиХ, подигли на виши ниво услугу коју пружа овај сектор и уопште подигли ефикасност трговинског сектора (што се види и по затварању великог броја малих продавница), те иако им се не може оспорити да су у понуду уврстили и неке производе из земље, остаје чињеница да је привреда Републике Српске и ФБиХ пропустила да искористе све оне позитивне ефекте (поред негативних, а има и таквих) које формирање ових ланаца у домаћем власништву доноси земљи.</s>\n<s>Ту прије свега мислимо на чињеницу да овакви продајни ланаци и прије него што се прошире на околне земље имају улогу подизања квалитета, али и квантитета локалне понуде (једноставније речено, подстичу на производњу боље робе у већим количинама).</s><s>Конкретно, мале фирме добијају прилику да се нађу на рафовима широм земље и ако се покажу као квалитетни снабдјевачи имају прилику да прошире производњу и евентуално створе бренд.</s><s>За велике фирме које су већ постали одређени брендови ови ланци су једнако значајни, будући да омогућавају покривање националног тржишта на једноставан начин.</s>\n<s>Када ови ланци постану лидери на домаћем тржишту, почиње њихова експанзија прије свега у сусједне земље, након чега постају значајан канал извоза широког круга роба, чиме се подиже друштвени производ у земљи гдје имају сједиште, а њихове фирме стичу тржишне позиције које су основа њиховог дугорочног опстанка и напретка.</s><s>Колика се важност придаје постојању оваквих ланаца у окружењу можда најбоље потврђују реакције дјела словеначке јавности када је објелодањено да Агрокор група (из Хрватске) има намјеру да купи ланац тржишних центара Меркатор.</s><s>Шта се овдје може учинити?</s><s>Теоретски двије ствари.</s><s>1) покушати снажније укључити домаће произвођаче у понуду постојећих ланаца, 2) радити на стварању дужег трговинског ланца у домаћем власништву.</s>\n<s>Иако је покушаја да власти утичу на уврштавање домаћих произвођача у понуду ових ланаца било и прије, они очекивано нису дали значајније резултате.</s><s>Ово не изненађује будући да су страни малопродавци већ изградили пословне односе са добављачима и било какво мијешање државе у те односе за њих је објективно само сметња и трошак.</s><s>Због тога су се трудили и трудиће се да заобиђу овакве иницијативе власти.</s><s>Поготово, јер су свјесни да власти не смију да предузме озбиљније кораке против њих (тиме би грубо прекршили прегршт потписаних уговора о слободној трговини итд., а и неке домаће фирме су нашле своје мјесто у оквиру ових ланаца, па би им положај могао бити угрожен).</s><s>Такође, страни ланци имају и могућност да формално испоштују овај савјет без да се ситуација стварно промијени.</s><s>Најједноставнији начин за то је да ставе више домаће робе на рафове, али да јој значајно подигну цијену чиме она још једном постаје неконкурентна.</s><s>Власти наравно не смију да се мијешају у политику цијена трговачких фирми, а објективно цијена је један од ријетких елемената са којим неке домаће фирме још могу да конкуришу страним.</s><s>Због тога је једини могући одговор БиХ привреде да покуша организовати један или више ланаца који би, бар у почетку, били у власништву резидената БиХ.</s><s>Иако би се на први поглед могло помислити да ми предлажемо да власти директно оснују један овакав ланац, такав закључак био би погрешан.</s><s>Власти немају ни права, ни новца, ни знања да воде један овакав пројекат.</s><s>Немају права јер би стварањем оваквог ланца у државном власништву довела у питање слободну конкуренцију у земљи и евентуално одвратиле неке нове стране трговинске ланце да дођу да послују код нас.</s><s>Стварати овакав ланац од нуле тражи огромна новчана средства мјерена стотинама милиона КМ што власти са континуираним буџетским дефицитом у задњих пар година и не могу да ураде.</s><s>На крају трговински ланац у државним рукама би, прије или послије, постао инструмент политике (повлаштени произвођачи), мамац за корупцију и непотизам.</s><s>Умјесто тога сматрамо да би требало прибјећи много елегантнијем рјешењу.</s><s>То значи на добровољној бази, уз одређен неформални подстицај, повезати постојеће мале ланце у домаћем власништву (скоро у сваком дијелу земље има неки „газда“ са неколико продавница или тржних центара) у јединствен систем.</s><s>На примјер, могло би се створити акционарско друштво у којем би сваки од ових привредника добио власништво над акцијама сразмјерно вриједности имовине коју је унио у то друштво.</s><s>Дјелује грубо, али олакшавајућа околност за формирање једног оваквог ланца је и то што су већина ових (домаћих) микро-ланаца већ данас у доста тешкој ситуацији, јер их конкуренција већих и јачих страних продајних ланаца полако али сигурно води до банкрота.</s><s>Значи, формирање једног оваквог ланца би чак и за њих значио спас, јер би рационализацијом трошкова сада могли да се супротставе већим конкурентима, а власништвом над акцијама би сачували лично богатство које је тренутно угрожено.</s><s>Ипак, битно је још једном нагласити да домаће власти ни на који начин не би требале стављати у повољнији положај ове „домаће“ ланце у односу на „стране“, будући да ограничавање конкуренције не би допринијело ефикасности овог сектора.</s><s>На крају сматрамо да је сврсисходно да још једном истакнемо предности које би постојање великог трговинског ланца у домаћем власништву имало на трговинске односе БиХ са иностранством.</s><s>Тако би овај ланац могао представљати инструмент за јачање домаће понуде која би довела до дјелимичне супституције увозне робе домаћом, те би у некој наредној фази ширења овог ланца на околна тржишта овај трговински ланац представљао канал кроз који би роба из БиХ доспјевала до страних купаца.</s><s>И једно и друго (супституција увоза и олакшавање извоза), допринијело би смањењу робног дефицита БиХ што је, као што смо већ показали, неопходно зарад смањивања притиска на девизне резерве, односно девизни курс.</s>\n<s>5.1.2.4.3.</s><s>Стварање фондова за привлачење СДИ и подстицај извоза Још једна слаба страна БиХ је што за разлику од неких других ЗУТ не постоје довољно велики и довољно усаглашени фондови за привлачење страних директних инвестиција.</s><s>Иако постоји Агенција за промоцију страних улагања (ФИПА) њена функција је чисто савјетодавна287, што узимајући у обзир постојеће политичке околности (ентитети БиХ воде судске спорове око расподјеле прихода са рачуна Управе за индиректно опорезивање, око расподјеле добити са рачуна заједничке електропреносне агенције, око обавеза пензионих фондова, а говори се и о проблему расподјеле добити ЦББХ ) није за чуђење.</s><s>Директна средства која је Влада Републике Српске издвојила за подстицај извозницима у 2011.године износила су око 14288 милиона КМ, што је на извоз од око 2,2289 милијарди КМ недовољно да донесе опипљиве резултате, док су индиректно, кроз субвенционисање новог запошљавања страни инвеститори могли помоћи још до максимално 3.000 КМ по новоотвореном радном мјесту.</s><s>Додуше, позитивна ствар је да је Република Српска у 2011.године отворила посебну Агенцију која се бави издавањем гаранција за извозне послове домаћим произвођачима.</s><s>Ипак, све је ово премало да озбиљније подстакне страна улагања и извоз, због чега предлажемо формирање посебних Агенција за промоцију страних улагања на нивоу ентитета, а које би имале и могућност стварања посебних новчаних фондова (за разлику од ФИПЕ БиХ) који би се могли На преузето сау ФИПА-е, у дијелу Услуге стоји : „ФИПА пружа информације, анализе и савјете потенцијалним инвеститорима о пословном и инвестиционом окружењу, укључујући:</s>\n<s>• законодавство које се односи на директне иностране инвестиције • подстицаје који се односе на инвестиције •економска и пословна кретања у земљи</s>\n<s>ФИПА идентификује и представља постојеће бх могућности за иностране инвестиције: •инвестиционе пројекте у фази развоја или пројекте који су већ спремни за реализацију • предузећа у процесу приватизације</s>\n<s>•домаће фирме које траже иностраног пословног партнера ФИПА пружа помоћ потенцијалним инвеститорима и онима који су већ инвестирали у земљи кроз: • сарадњу са јавним и приватним сектором •сарадњу са владиним и невладиним институцијама како би се олакшао привредни развој • сарадњу са локалним, регионалним и међународним организацијама како би се побољшало окружење за улагања.“</s>\n<s>288 Народна скупштина Републике Српске, Закон о извршењу буџета Републике Српске за 2011, преузето са http://www.narodnaskupstinars.net/cyrl/?page=133&kat=10&vijest=2825, (датум увида; 7.7.2011).</s><s>289 Републички завод за статитику, Саопштења: Спољна трговина, Бања Лука, децембар 2010. користити за привлачење инвестиција и помоћ извозницима.</s><s>Примјер како је ову област уредила Србија, која је на овом подручију доста активна, дајемо кроз табелу бр. 125.</s><s>Финансијска подршка страним инвестицијама у Србији Инвестициони</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података СИЕПА-е, Финансијска подршка за инвеститоре, преузето са: http://www.siepa.gov.rs/site/sr/home/1/finansiranje/finansijska_podrska_za_investitire/#Program (датум</s>\n<s>Као што се види, Влада Републике Србије је спремна да субвенционише нова радна мјеста са средствима која иду чак и до 10.000 евра по запосленом, што је уз просјечну нето плату крајем 2010. године од свега 320290 евра, преко 30 мјесечних зарада.</s><s>290 Народна банка Србије, Статистички билтен – април 2011, табеле бр. 21 и 26, Београд, 2011.</s><s>Осим тога, СИЕПА врши додјелу бесповратне помоћи за извознике, рефундирање трошкова итд, а конкретнији подаци о врстама и нивоу новчане помоћи су дати у табели Бесповратна средства за извознике из Србије Појединачним привредним субјектима</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података СИЕПЕ из брошуре: Бесповртна средства за извознике, преузето са: http://www.siepa.gov.rs/files/pdf/PIP_2012.pdf (датум увида: 30.7.2012).</s><s>Издвајања из буџета али и резултати ових активности у пракси нису занемарљиви.</s><s>У периоду 2008-2010. године Србија је извојила 106 милиона евра за субвенционирање, док су страни инвеститори уложили 566 милиона евра, помоћу којих је отворено 134 компаније које запошљавају око 22.000 радника.</s><s>Поред СИЕПА-е која се бави привлачењем страних инвестиција, Република Србија је 2005. године основала посебну Агенцију за осигурање и финансирање извоза (АОФИ) која је у овом кратком периоду осигуравала 442,170291 милиона евра извоза, остварила промет по основу факторинга од 143,049 милиона евра, а извозни кредити су премашили 317,293 милиона евра.</s>\n<s>Иако, стварање сличних фондова у БиХ не смије бити основна292 мјера за привлачење СДИ и подстицање извоза, непостојање ових фондова ставља БиХ у инфериоран положај чак и спрам сусједних земаља.</s><s>Имајући у виду претходно сматрамо да би требало: - На нивоу ентитета формирати Агенције за промоцију страних улагања и подстицај извозу које би објединиле сва улагања која се тренутно издвајају у ове сврхе, те саставиле посебне програме за суфинансирања страних улагања којих до сада није било.</s>\n<s>292 Заправо, сматрамо да се код овог субвенционисања не ради о неком облику кејзијанске економске политике већ о правичној накнади за тешке услове пословања у земљи која нуди субвенције.</s><s>Из тога произилази да би земља могла и без ових субвенција ако би провела друге реформе које би инвестирање учиниле лакшим и јефтинијим.</s>\n<s>5.2.1.</s><s>Досадашњи резултати на подручју реструктуисања реалног сектора привреде посматраних земаља, ефекти приватизације и либерализације економије</s>\n<s>Садашња привредна структура Србије настала је кроз процесе који су се, бар према динамици, значајно разликовали од процеса у друге двије посматране земље.</s><s>Тако се овај претходни период транзиције може подјелити у два подпериода: 1. Период од дисолуције земље почетком 1990-их, када Србија почиње потпуно самосталан привредни развој, до демократких промјена 2000. године и 2. Период од 2000. године до данас који карактерише убрзавање процеса реструктуирисања кроз масовнију приватизацију, обимнију либерализацију итд.</s><s>Нешто детаљније излагање процеса који су створили данашњу привредну структуру Србије дајемо у наставку.</s>\n<s>5.2.1.1.</s><s>Промјена привредне структуре у периоду 1990 – 2000. године Иако Србија до сукоба на Косову 1998/99 године није имала ратна дешавања на својој територији, период распада СФРЈ са свим негативним ефектима (санкције, крах монетарног система, итд.) очекивано се одразило на промјену њене привредне структуре.</s><s>О каквим промјенама и у којем обиму је ријеч можемо видјети кроз табелу бр. 127.</s><s>Структура БДП-а Србије и Црне горе 1989. и 2000. године Прерађивачка индустрија и рударство</s>\n<s>Извор: Радовић, А., „Улога словеначких непосредних инвестиција у преструктуирању привреде Србије и Црне Горе“ (магистарски рад), Економски факултет Универзитета у Љубљани, Љубљана, 2003, стр. 10.</s><s>Као што се види из претходне табеле, процесе у посматраном периоду карактеришу: 1. Смањење значаја прерађивачке индустрије која је са скоро половине БДП-а пала 2. Раст значаја пољопривреде.</s>\n<s>3. Раст значаја услужних дјелатности (трговине, оправке, саобраћаја, складиштења При томе, слично БиХ, промјена привредне структуре једним дијелом била је и посљедица огромне привредне контракције због чега су већи пад доживјеле дјелатности којима је по природи пословања потребно веће тржиште да би нормално функционисале.</s><s>О обиму пада привредне активности можда најбоље свједочи чињеница да је БДП 2000. године износио свега 47293 % БДП-а и 1990. године.</s><s>5.2.1.2.</s><s>Процес приватизације</s>\n<s>За приватизацију у Србији карактеристично је да се због сложених друштвених и привредних околности одвијала у више таласа и да се при томе није увијек кретала динамично унапријед (ка расту учешћа приватне својине) већ је неријетко заостајала, а понекад се чак одвијала и уназад.</s><s>Тако су прве приватизације у Србији почеле 1990.294 293 ЕБРД, Транзиционог извјештаја 2001, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/ research/transition/ 294 Impact Assessment of Privatisation in Serbia, Privatization Agency, Belgrade, 2005, стр. 12. године током мандата савезног премијера Анте Марковића.</s><s>Овај модел приватизације базирао се на добровољности, промоцији радничког акционарства и докапитализацији, што је одговарало условима у друштву (пракси постојања самоуправних предузећа).</s><s>Да би се подстакла предузећа да крену у овај облик модернизације, донесена је уредба да је раст плата дозвољен само ако се исплаћује у акцијама.</s><s>Како је Закон о приватизацији Анте Марковића дозвољавао доста слобода радницима и менаџерима које су понекад биле злоупотребљене, власти у Србији су 1991. године донијеле први властити закон о приватизацији (Закон о својинској трансформацији) који је пооштрио услове за приватизацију.</s><s>До дисолуције земље 1992. године око 1200 предузећа су постала мјешовита по претходна два закона.</s><s>Занимљиво је да је велики број предузећа у току 1993. године покушао да проведе приватизацију користећи се рупом у закону према којој дуг није био индексиран за кретање инфлације.</s><s>Међутим, по стабилизацији цијена након монетарне реформе гувернера Аврамовића, донесен је и посебан закон којим су поништени инфлаторни добици грађана.</s>\n<s>Сљедећи подстицај приватизацији дао је закон из 1997. године (Закон о радничком акционарству) који је предвидио различите подстицаје који би мотивисали запослене да приватизују своја предузећа.</s><s>По овом закону је чак до 60% акција било могуће бесплатно подијелити радницима и другим грађанима Србије, најмање 30% се продавало неповлаштеним купцима док је 10% пренесено Пензионом фонду, а евентуалне неприватизоване акције преносиле су се на Акцијски фонд.</s><s>До 2000. године око 350 предузећа прешло је из фазе процјене вриједности у процес преношења власништва, од чега је у свега 18 предузећа, међу којима је био и Телеком, комплетирало приватизацију по овом моделу.</s><s>Након промјена 2000. године, прелазна влада је започела приватизацију у 500 углавном здравих предузећа по закону из 1997. године.</s><s>Међутим, већ у фебруару 2001.године обустављене су даље приватизације до доношења новог закона.</s><s>Половином 2001.године донесен је тај нови закон који је био радикално различит у односу на претходна рјешења будући да је дао већи значај продаји295 (тендерској за веће фирме, аукцијској за мање, а касније и продаји преко берзе).</s><s>Можда је најбитније истаћи да је у новом моделу приватизације држава одлучила да смањи формална права радника и 295 У тексту Закона из 2001. године није била предвиђена директна погодба државе и потенцијалних купаца како би се смањила корупција</s>\n<s>Овај закон је мијењан неколико пута. грађана (30% акција предузећа иде њима) да би могла да понуди већински пакет акција (до 70%) једном инвеститору који би преузео бригу о будућности приватизованог предузећа.</s>\n<s>Ипак, овај закон се налази у основи масовне приватизације у Србији.</s><s>Тако је од почетка 2002. до 10.10.2010. према извјештају296 Уније гранских синдиката Србије, Агенција за приватизацију понудила на продају 3.574 предузећа, укупне књиговодствене вриједности 2.560.254.000 евра.</s><s>Од тога је приватизовано 2.412 предузећа (или 67,5% понуђених предузећа) од чега су остварени приходи од 2.692.283 евра (или 105297% књиговодствене вриједности).</s><s>Занимљиво је и да је поништено 588 уговора о продаји предузећа (или 24,4%).</s><s>Посматрајући ове податке могли бисмо закључити како је приватизација у Србији далеко догурала.</s><s>Да бисмо то провјерили још једном ћемо пренијети мишљење релевантних свјетских институција.</s><s>Тако ћемо ради прегледности учињеног напретка пренијети оцјене ЕБРД-а о успјешности приватизације у Србији у два времеска тренутка и то 2001.298 и 2010. године Оцјена завршености приватизације у Србије по сегментима 2001. и 2010. године</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу оцјена ЕБРД-а из Транзиционог извјештаја 2001, Табеле 2.1 и 2.2, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/research/transition/TR01.pdf (датум увида: 21.7.2011.) и Транзиционог извјештаја 2010, табеле 1.1, преузето са: http://www.ebrd.com/ downloads/research/transition/tr10.pdf (датум 296 Уједињени грански синдикати, „Ефекти досадашњих приватизација предузећа“, Билтен бр.92, Београд, 298 ЕБРД је први пут посветио нешто простора и Србији (тј у то вријеме Савезној републици Југославији) у Транзиционог извјештаја 2000, али се радило о углавном политичким оцјенама док је Југославија са свим показатељима представљена тек 2001.</s>\n<s>Претходним оцјенама треба додати и процјену ЕБРД-а из истог извјештаја према којој је 2001. године 40 % БДП−а стварао приватни сектор, док се 2010. године тај проценат попео на (не)задовољавајућих 60%.</s><s>Из претходних оцјена се види да је, и по мишљењу ЕБРД-а, Србија начинила одређен помак, али постоји разочаравајуће много простора за даљи непредак.</s><s>5.2.1.3.</s><s>Процес либерализације</s>\n<s>У складу са методологијом установљеном за БиХ, ни овдје нећемо излагати конкретне мјере које су власти Србије предузеле како би либерализовале привредни систем, већ ћемо пренијети оцјене свјетски познатих институција (ЕБРД-а, Херитиџ фондације и Фрејзер института) о достигнутом нивоу слободе у земљи.</s><s>Прве од тих оцјена преносимо кроз табелу бр. 129, а ради се оцјенама из Транзиционог извјештаја ЕБРД-а.</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу оцјена ЕБРД-а из Транзиционог извјештаја 2001.</s><s>Табеле 2.1 и 2.2, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/research/transition/TR01.pdf (датум увида: 21.7.2011) и Транзиционог извјештаја 2010, табела 1.1, преузето са: http://www.ebrd.com/ downloads/research/transition/tr10.pdf (датум Из претходног можемо видјети да је у 2008. години, према оцјени ЕБРД-а, Србија добила доста добре оцјене за либерализованост цијена и спољне трговине, а врло лоше за политику конкуренције.</s><s>У односу на оцјене из 2001.године напредак је примјетан али не и импресиван с обзиром да се ради о релативно дужем временском периоду.</s><s>Друга институција чију оцјену преносимо је Херитиџ фондација.</s><s>Просјечна оцјена Србије према Индексу економских слобода ове фондације износила је 58, што у рјечнику ове институције значи да Србија спада у „углавном неслободне“ земље.</s><s>Захваљујући томе Србија се пласирала тек на 38 мјесто међу европским земљама, односно на 101 у свијету (од рангираних 179).</s>\n<s>Регулатива кредита, радне снаге и бизниса Извор: Сачињено на основу оцјена Фрејзер института из публикације Економске слободе у свијету 2010, преузето</s>\n<s>Слобода међународне трговине http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 27.7.2011), Према подацима из извјештаја „Economic freedom of the world 2010“, иза Србије су по овом критеријуму остали само БиХ и Украјина.</s><s>Из претходних оцјена се види да процес либерализације у Србији није одмакао онолико далеко колико би се могло очекивати с обзиром на дужину протеклог времена.</s><s>Занимљиво је и овдје провјерити да ли су процеси приватизације и либерализације у посматраном периоду довели до значајнијег реструктуирања привреде.</s><s>У ту сврху ћемо користити табелу бр. 131.</s>\n<s>Из доње табеле видимо да је у периоду 2000 – 2010. године дошло до, скоро, драматичне промјене привредне структуре, у сваком случају много драматичније него у периоду 1989 – 2000. године.</s><s>Главни „губитници“ у овом процесу били су индустрија, рударство, пољопривреда и државна управа и одбрана док су „добитници“ трговина, финансијско посредовање, образовање, здравство итд. 299</s>\n<s>преузето www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/research-news/research/publications/economic Међутим, не треба заборавити да је РБДП Србије у истом периоду порастао за око 44%, што значи да је апсолутни пад мањи чак и у „губитничким“ секторима него што би сте могли помислити посматрајући проценте.</s><s>Бруто додата вриједност Србије по дијелатностима (учешће), у текућим цијенама 2000. и 2010. године</s>\n<s>Снабдјевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација Снабдјевање водом; управљање отпадним водама, контролисање процеса уклањања отпада и сличне активности</s>\n<s>Административне и помоћне услужне дјелатности Државна управа и одбрана; обавезно социјално осигурање Образовање</s>\n<s>Дјeлатност домаћинства као послодавца; дјелатност домаћинстава која производе робу и услуге за сопствене потребе Дјелатност екстериторијалних организација и тијела Извор: Сачињено на основу података РЗС Србије из Базе података: БДП по дјелатностима у текућим цјенама (учешће), преузето са; http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/ReportView.aspx (датум увида: Оваква релативна кретања нам говоре да су реформски процеси у Србији довели до пада значаја реалних сектора (индустрије, пољопривреде, рударства) док су на њихово мјесто дошли услужни сектори.</s>\n<s>5.2.2.</s><s>Даљи правци реформе у реалном и финансијском сектору Поштујући методологију коју смо већ користили за БиХ, као полазна основа ће нам послужити преуређени подаци из публикације Фрејзер института „Economic freedom of the Критеријуми и оцјена нивоа економских слобода у Србији према Фрејзер институту</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 15.8.2011), Из горње табеле је лако уочити, да је по мишљењу поменутог института Србија у процесу либерализације, врло различито одмакла у различитим областима.</s><s>Тако је у либерализацији спољне трговине одмакла даље него у стварању тржишне климе у земљи.</s><s>Високо је либерализовала пословање банака у земљи, али и даље значајно контролише токове капитала са иностранством, јавни сектор и монетарне власти добијају позитивне оцјене, али не и правни систем земље.</s>\n<s>300 Као што смо претходно већ нагласили, посљедњи доступни подаци односе се на 2008. годину, међутим, то не би требало да представља проблем будући да су реформе у БиХ по оцјени многих у потпуности застале од доласка кризе крајем 2008. године.</s><s>5.2.2.1.</s><s>Мјере усмјерене ка отклањању постојећих ограничења Ниске оцјене различитих међународних организација, као што су Херитиџ фондација и Фрејзер института, о условима пословања у Србији резултат су, у већој мјери, и даљег постојања великог броја различитих баријера, а тек у мањој и недостатка активних мјера за подстицање привредног развоја.</s><s>Због тога носиоци економске политике у Србији морају своје активности усмјерити, прије свега, на отлањање ових ограничења, а у циљу подизања конкурентности земље.</s><s>5.2.2.1.1.</s><s>Реформе у реалном сектору</s>\n<s>Након што је Србија у протеклом периоду, у великој мјери провела процес спољнотрговинске либерализације, реални сектор ове земље се и даље сусреће са бројним препрекама на домаћем робном тржишту у облику контроле цијена, тешкоћа у добијању лиценци, сложеним административним процедурама те многим другим ограничењима.</s><s>5.2.2.1.1.1.</s><s>Слобода пословања</s>\n<s>Србија је за слободу пословања добила оцјену 4,80 што по критеријумима Фрејзер института представља негативну оцјену.</s><s>Стручна јавност, власти па чак и шира јавност неријетко говори о неопходним реформама у овој области.</s><s>Међутим, реформе се, бар по мишљењу аналитичара Фрајзер института, не проводе ни изблиза у довољној мјери да би Србија ушла у круг земаља у којим се пословање одвија на тржишним принципима.</s><s>О томе свједоче и оцјене по појединим критеријумима дате у табели бр. 133.</s><s>Критеријуми и оцјена слободе пословања у Србији Контрола цијена</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 15.8.2011), Из претходне табеле види се да су највећа ограничења за нормално пословање у Србији сложене административне процедуре, и даље огромно мијешање државе у одређивање цијена и тешко долажење до лиценци.</s><s>Трошкови подмићивања су такође оцјењени високим мада нису толико критични као претходна три питања (проблема).</s><s>Ставка за коју је Србија добила одличну оцјену су услови за започињање бизниса.</s><s>О сложеним административним процедурама нећемо посебно говорити будући да је њихово уклањање одавно предвиђено „гиљотином прописа“.</s><s>Много је сложеније питање државног администратирање при одређивању цијена.</s><s>Ово је релативно тешко питање будући да Влада Србије и даље посједује, контролише или се у уговорима о приватизацији обавезала да ће одржавати одређен (заштитнички) ниво цијена у великом број јавних и бивших јавних предузећа.</s><s>Контрола ових цијена се правда социјалним разлозима али и одржавањем цјеновне стабилности.</s><s>Рјешавање овог питања је уско повезано са процесом приватизације јавних предузећа и повећањем слободе при издавању лиценци.</s>\n<s>Због претходно наведеног сматрамо да би власти Србије требале да крену у много снажнију приватизацију јавних предузећа (уз изузетак свега пар предузећа из „стратешких“ сектора), при чему основни циљ приватизације неће бити „крпљење буџетских рупа“ већ излазак државе из привреде.</s><s>У таквим прватизацијама држава не би морала да обезбјеђује монополски, или бар олигополски положај будућим власницима, а како би остварила већу продајну цијену.</s>\n<s>5.2.2.1.1.2.</s><s>Царинске, нецаринске баријере и субвенције Оцјена 6,68 за слободу спољнотрговинског пословања представља једну од виших оцјена коју је Србија добила од Фрејзер института, али и показује да постоји још значајан простор за даља унапређење и у овој области.</s><s>Разлог зашто Србија није добила већу оцјену лежи, прије свега, као и у случају БиХ, у недовољно развијеном извозном сектору Ипак, Србија је по овом критеријуму (величина спољнотрговинског сектора) добила значајно бољу оцјену од БиХ.</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 15.8.2011), Што се тиче препорука за унапређење постојећег стања, очигледно је да је из много разлога битно даље радити на стварању услова за развој већег, али и даље здравог извозног сектора.</s><s>Ту се Србија налази у нешто бољој ситуацији од БиХ будући да поред развијенијег извозног сектора има и већ основане Агенцију за осигурање и финансирање извоза (АОФИ) те Агенцију за привлачење страних инвестиција (СИЕПА).</s><s>И на отклањању царинских и нецаринских баријера се доста радило у протеклом периоду кроз различите облике интеграција (ЦЕФТА, ЕУ интеграције итд.), тако да је за царинске баријере Србија добила скоро па одличну оцјену (иначе, да подсјетимо да оцјена изнад 8 показује да постоји висок ниво слободе).</s><s>5.2.2.1.2.</s><s>Реформе финансијског система</s>\n<s>Слично ситуацији у БиХ, финансијски систем Србије добио је високе оцјене за услове пословања у земљи и неупоредиво ниже оцјене за слободу токова капитала са иностранством.</s>\n<s>Овдје само констатујемо како је Србија достигла висок ниво слобода на домаћем финансијском тржишту (оцјена 8,68), због чега нове реформе овог сегмента привредног система нису у фокусу наше пажње.</s>\n<s>5.2.2.1.3.2.</s><s>Контрола међународних токова капитала Овдје је Србија добила врло лошу оцјену, при чему су оцјене Фрејзер института (4,21) супротстављене оцјенама Свјетске банке из извјештаја Investing accros boarders 2010. по којем у Србији постоји апсолутна слобода страних улагања у 10 од 11 сектора (једини сектор у којем су стране улагања ограничена су медији).</s><s>Ако томе додамо да је Светска банка дала Србији врло високе оцјене и за једноставност процедура које је потребно проћи при покретању новог страног бизниса у земљи, ниска оцјена Фрејзер института још више чуди.</s><s>Међутим, треба подсјетити да Свјетска банка анализира законодавство земље док се Фрејзер институт преузима мишљење у овом случају Свјетског економског форума (Извјештај о глобалној конкурентности) које се углавном базира на анкети заинтересованих лица (у овом случају страних инвеститора).</s><s>Ова посљедња група, чини се, није претјерано задовољна искуствима при инвестирању у Србију од чега потичу ове ниске оцјене.</s><s>То практично значи да иако су закони добри, а процедуре једноставне, при њиховој имплементацији страни инвеститори наилазе на различите препреке.</s><s>Како се из извјештаја Фрејзер института и Свјетског економског форума не виде конкретне практичне препреке при инвестирању, не можемо дати ни конкретне приједлоге за поправљање стања.</s><s>Ипак, власти Србије би могле да спроведу одговарајуће анкете, у сарадњи са Удружењем страних инвеститора, и утврде ове разлоге.</s><s>Не би нас изненадило да резултат ове анкете буде закључак како су страни инвеститори изједначени у правима са домаћим инвеститорима, само за разлику од њих нису навикли на третман који домаћа привреда има у овом друштву.</s><s>5.2.2.1.4.</s><s>Реформа привредног амбијента</s>\n<s>Поред директних ограничења за несметано тржишно пословање у Србији, постоји и већи број фактора који долазе из шире схваћеног привредног окружења и који отежавају развој економије.</s><s>Међу овим факторима посебну пажњу треба посветити значајном фискалном оптерећењу, те недовољној заштити права приватне својине.</s><s>5.2.2.1.4.1.</s><s>Величина јавног сектора</s>\n<s>Као што се види Србија је за величину јавног сектора од Фрејзер института добила доста ниску оцјену (6,40).</s><s>Ипак, овдје треба имати на уму све оно што смо већ објаснили на примјеру БиХ, а то је да се ради о оцјени из угла присталица либералне економске школе.</s><s>Тако су неке развијене европске земље, са снажном социјалном државом, добиле и ниже оцјене.</s><s>Међутим, за разлику од њих, Србија овај луксуз себи тешко може да дозволи у ситуацији када покушава да устоличи нови модел привредног развоја базиран на (добрим делом страним) инвестицијама.</s><s>Због тога Србија мора да обрати пажњу на критеријуме због којих је добила овако ниску оцјену.</s><s>Према овим критеријумима (табела бр. 135), Србија мора значајно да смањи трансфере и субвенције и да скреше јавну потрошњу.</s><s>Поред тога, овдје препоручујемо исто што смо препоручили БиХ, а што препоручује и група еминентних аутора, а то је да трансфери и субвенције привреди престану бити социјална и политичка категорија и постану инструмент за довођење домаћих привредних субјеката у равноправан положај са иностраном конкуренцијом.</s><s>Критеријуми и оцјена величине јавног сектора у Србији Јавна потрошња</s>\n<s>преузето http://www.Фрејзерinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 17.8.2011), Ипак, Србија је добила доста добру оцјену за величину државних предузећа и инвестиција, што значи да је приватизација истих одмакла и да србијанска држава није носилац инвестиција.</s><s>С обзиром да се Фрејзер институт у 2010. години позива на оцјене из 2008. године, занимљиво би било видјети новије мишљење након што су власти Србије представиле читав низ озбиљних (углавном инфраструктурних) пројеката које ће, углавном, финансирати стране државе уз учешће (директно или индиректно) Владе Србије.</s>\n<s>Што се тиче пореског оптерећења овдје је Србија добила осредњу оцјену захваљујући стопи пореза на добит од 10%, збирној стопи пореза и доприноса на плате од 68%, те диференцираној стопи ПДВ-а од 18% и 8% (на основне животне намјернице).</s><s>Уочљиво је да је оптерећење зарада високо и на нивоу онога у ФБиХ, док је стопа ПДВ-а у просјеку нешто нижа.</s><s>Због тога, и из истих разлога које смо навели за БиХ сматрамо да би власти Србије требале да смање оптерећење рада, а повећају индиректне порезе, што је и препорука многих301 еминентних економисти из Србије.</s><s>5.2.2.1.4.2.</s><s>Реформа правног система</s>\n<s>Оцјена 4,74 за квалитет правног система и посебно заштиту права приватне својине је најнижа оцјена коју је Србија добила за факторе који чине привредни амбијент.</s><s>Због тога би реформа правног система требала бити на врху приоритета.</s><s>Када се ради о критеријумима на основу којих је Србија добила ову оцјену они су наведени у табели бр.</s><s>Критеријуми и оцјена заштите права у Србији Независност судија</s>\n<s>Правна ограничења на продају реалне имовине Извор: Сачињено на основу оцјена Фрејзер института из публикације Економске слободе у свијету2010, преузето</s>\n<s>Провођење уговора http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 20.8.2011), Из претходног се види да су посебно слабе тачке правосуђа независност судова и судија, провођење уговора и заштита имовинских права.</s><s>Прве двије оцјене су стручњаци Фрејзер института преузели из Индекса глобалне конкутрентности Свјетског економског форума, трећу из Услова пословања Свјетске банке, а четврту на Међународног водича за ризик по земљама ПРС групе.</s>\n<s>Србији, поглед унапред“,USAID Sega projekat Београд, 2010.</s><s>Како су код Србије слабе тачке практично исте као и у случају БиХ, што говори о сличном стању, сматрамо да би власти Србије такође требале да раде на реформи правосуђа која би довела до значајног скраћивања рокова за доношење правоснажних пресуда и заштити од ревизије приватизације уколико није прекршен уговор о куповини државног удјела.</s>\n<s>5.2.2.2.</s><s>Активне мјере подршке развоју привреде Србије Влада Србије је у протеклом периоду предузимала различите мјере подршке развоју привреде.</s><s>Иако постоји још много простора за унапређење, основни правци дјеловања су већ ту.</s><s>Тако у Србији крајем 2010. према подацима Мреже бизнис инкубатор центра Србије (MбиС) функционише 11302 инкубатора, док је 6 било у припреми.</s><s>Иако овај број свакако није задовољавајући, битно је нагласити да је након почетне подршке различитих међународних организација, од 2010. године.</s><s>Влада Србије планирала средства за ове намјене.</s><s>Ако погледамо географски распоред инкубатора, уочавамо да Београду недостаје више инкубатора (крајем 2010. године имао је свега два на око два милиона становника) те да западној Србији и Санџаку недостаје инкубатора, док су југоисточна Србија и Војводина нешто боље покривени.</s><s>Пуно боља ситуација је када се ради о кластерима.</s><s>Према подацима303 Министарства економије и регионалног развоја Србије, захваљујући Програму за поршку развоју кластера 2006 – 2011. године (у почетку уз финансијску поршку Краљевине Норвешке), крајем 2010. године у Србији је дјеловало 26 кластера у којима је учествовало 869 предузећа са преко 31.000 запослених.</s><s>Укупан приход остварен преко кластера превазилазио је 1 милијарду евра (по приходу су водећи Галенит кластер за сакупљање и рециклажу истрошених акумулатора и батерија са приходом од око 350 милиона евра, те Аутомобилски кластер Србије са око 280 милиона евра прихода).</s><s>И овдје је потребно наставити тренд раста кластера, али је битно примијетити узлазни тренд у задњих пет година.</s>\n<s>302Бизнис иновациони центар, преузето са, www.bickg.rs/sr/mreza-inkubatora/pregled (датум увида: 23.8. 303 Кластери Србије (Министарство економије и регионалног развоја), преузето са, http://klasteri.merr.</s><s>Што се тиче малопродајних мрежа у Србији, ту је и без државне подршке (!) успостављена</s>\n<s>Антимонополске комисије Србије (случај Делта-Максија тј. Делеза), што значи да је даља концетрација највећих ланаца непожељна или чак незаконита.</s><s>И када се ради о привлачењу СДИ, односно подршци извозу, Србија је земља која издваја значајна средства за ове намјене кроз рад СИЕПЕ и АОФИ-а.</s><s>Имајући на уму претходно изнесено сматрамо да би власти Србије требале посебно усмјерити своје активности ка снажнијој помоћи у оснивању и раду инкубатора малог бизниса, те повести рачуна о равномјернијој географској распрострањености истих.</s><s>5.3.</s><s>Хрватска</s>\n<s>5.3.1.</s><s>Досадашњи резултати на подручју реструктуисање реалног сектора привреде посматраних земаља, ефекти приватизације и либерализације економије</s>\n<s>О посљедицама ратних дешавања на привредна кретања у Хрватској није тако једноставно говорити будући да Влада Хрватске није чекала завршетак рата да би провела значајне реформе (за разлику од БиХ), а сама земља није била изложена економским санкцијама тако да процеси ратног реструктуирања, приватизације и либерализације нису јасно раздвојени.</s>\n<s>5.3.1.1.</s><s>Ратно реструктуисање и смањење привреде Хрватска је репубика СФРЈ која је, након БиХ, била најпогођенија ратним дешавањима.</s><s>Тако је укупну ратну штету Државна ревизија за попис и процјену ратне штете Хрватске процјенила на 65,35304 милијарди ДМ, што је донекле преувеличан 304 Министарство рада и социјалне скрби Републике Хрватске (Државна ревизија за попис и процјену ратне „Ратне</s>\n<s>увида: податак, будући да ова процјена укључује чак и дијелове трошкова за учешћа Републике Хрватске у рату у Босни, материјалну помоћ Хрватима у БиХ, итд.</s><s>БДП Хрватске је у истом периоду опао за око 20% тј. са 24,4305 милијарде америчких долара 1990.</s><s>Годие на 19,872 милијардих амерички долара 1996. године, док је на минимуму 1993. године пад износио чак 55% БДП-а из 1990.</s><s>Ефекти ових трауматичних дешавања на структуру БДП-а дати су у табели бр. 137.</s><s>Структура БДП-а Хрватске 1990. и 1996.</s><s>Године Структура БДП-а</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Министарства регионалног развоја, шумарства и воденог господарства Републике Хрватске из Стратегије регионалног развоја 2011-2013, Загреб, 2010, стр. 9 и властита калкулација на основу података Државног завода за статистику Републике Хрватске; Приопћење: табела 1.2. – Бруто додана вриједност по дјелатностима и БДП од 1995. до 2009, текуће цијене, преузето са: www.dzs.hr/Hrv_Eng/publication/2012/12-01-03_01_2012h.xlsx (датум увида: 20.8.2011).</s><s>Као што се може видјети основни ефекти се огледају у: 1. Деиндустријализацији;</s>\n<s>2. Значајном смањење удјела пољопривреде у БДП-у; 3. Значајном порасту удјела услуга у БДП-у.</s><s>5.3.1.2.</s><s>Процес приватизације</s>\n<s>Процес приватизације у Хрватској одликује већи значај ранијих фаза у односу на друге двије земље и још већа вишефазност.</s><s>Тако након приватизације из доба СФР Југославије (приватизације Анте Марковића), која је као што смо то већ рекли прекинута избијањем ратних дешавања, Хрватска на чијој се територији још водио рат доноси Закон о претворби (1991.) који је у великој мјери заправо закон о приватизацији.</s><s>Тако се тим законом у којем се налаже да сва некада друштвена предузећа (изузев „стратешких“) претворе у акционарска друштва са јасније дефинисаним власништвом.</s><s>Ово претварање (претворба) је могло бити обављено продајом акција запосленима уз велике дисконте, 305 Државни завод за статистику Републике Хрватске, Статистички љетопис за 1996, Загреб, 1997, стр. 14. претварањем потраживања у акције и удјеле (што су углавном искористиле банке), продајом предузећа трећим лицима итд.</s><s>Битно је нагласити да се радило о аутономној, децентрализованој приватизацији која се углавном базирала на промовисању радничког акционарства.</s><s>Проблем са овом фазом приватизације била је, прије свега, немогућност да се у ратним околностима одреди адекватна вриједност капитала предузећа.</s><s>Друга фаза приватизације почиње доношењем Закона о приватизацији 1996. године.</s><s>Овај закон је требао да проведе приватизацију у оним предузећима која нису провела претворбу (опет изузимајући стратешка предузећа) овај пут на централизованији начин, уз оснивања Хрватског фонда за приватизацију на кога је пренесено власништво над 2/3 акција, удјела те Пензионог фонада (1/3).</s><s>Тећа фаза почиње 1998. године доношењем Закона о ПИФовима.</s><s>Ова фаза представља облик ваучерске приватизације уз специфичност да су ваучере добиле само посебне групе грађана (углавном ратни војни ветерани, избјеглице и други који нису учествовали у претворби).</s><s>Четврта фаза се тиче ревизије приватизације која почиње 2001. године и званично је завршена 2004.</s><s>У овој ревизији уочене су бројне неправилности (тачније 1.936) са поднесеном 71 кривичном пријавом, али без значајнијих санкција за починиоце, углавном због застарјелости.</s><s>Тек 2011. године Хрватски сабор је донио Закон о незастарјевању ратних злочина и ратног профитерства чиме је учинио сувислим наставак ревизије приватизације.</s><s>Треба напоменути да је у међувремену хрватски сабор доносио посебне законе који су се односили на приватизацију „стратешких“ предузећа (хрватских телекомуникација 1999, ИНЕ 2002, хрватске електропривреде 2002. итд.).</s>\n<s>Како је због вишефазности и дјелимичне децентрализованости процеса приватизације за Хрватску тешко сакупити егзактне податке о томе колико је предузећа приватизовано, а поготово колико је средстава уплаћено за капитал.</s><s>Умјесто тога кроз табелу бр. 138. само преносимо оцјене ЕБРД-а о успјешности приватизације у Хрватској у два временска тренутка (на почетку процеса тј. 1992./93. и у 2010. године).</s><s>Оцјена завршености приватизације у Хрватској по сегментима 1992. и 2010. године</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу оцјена ЕБРД-а из извјештаја „Процјена земљине стратегије за Хрватску 2005“, табела бр. 1, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/evaluation/croatia.pdf (датум увида 20.8.2011) Транзиционог</s>\n<s>преузето http://www.ebrd.com/downloads/research/transition/tr10.pdf, датум увида (20.8.2011).</s><s>Као што се види, Европска банка за обнову и развој одличним оцјењује приватизацију малих предузећа, док је реструктуисање државних предузећа највише напредовало, али и даље заостаје.</s>\n<s>Претходним оцјенама треба додати и процјену ЕБРД-а према којој је у 2010.-ој 70% БДП-а Хрватске стварао приватни сектор, као и да је већ 2000. године тај проценат износио 60%, што говори у прилог тврдњи да се процес приватизације у Хрватској одвијао нешто раније него у друге двије земље.</s>\n<s>У складу са праксом усвојеном за друге двије земље, и овдје ћемо пренијети оцјене свјетски познатих институција о достигнутом нивоу слободе у земљи у различитим временским периодима (табела бр. 139).</s><s>Прве од тих оцјена преносимо из Транзиционог извјештаја-а, чије смо дјелове и до сада користили.</s><s>Индекс транзиције ЕБРД-а за Хрватску 1992. и 2010. године Либерализација цијена</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу оцјена ЕБРД-а из Country strategy evaluation for Croatia 2005, табела бр. 1, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/evaluation/croatia.pdf (датум увида 29.8.2011) и Транзиционог извјештаја 2010, табела 1.1, преузето са: http://www.ebrd.com/downloads/ research/transition/tr10.pdf, датум Из претходне табеле можемо видјети да је крајем посматраног периода Хрватска, од стране особља ЕБРД-а, добила високе оцјене за либерализованост цијена и спољне трговине, али тек добре оцјене за политику конкуренције.</s><s>Занимљиво је да је у односу на оцјене из 1992. године, највећи напредак постигнут управо на пољу политике конуренције.</s><s>Херитиџ фондација је у свом Индексу економских слобода Хрватској дала укупну оцјену 61.1, што значи да се по нивоу слобода Хрватска једва угурала у групу „углавном слободних“ земаља.</s><s>Захваљујући томе се пласирала на 12 мјесто међу ЗУТ, те на 35 мјесто међу европским земљама, односно на 82 у свијету (од рангираних 179).</s><s>По оцјенама Фрејзер института „Economic freedom of the world 2010“, Хрватска је (заједно са Молдавијом) смјештена на 87 мјесто међу 141 посматраном земљом свијета, и на 15 мјесто међу 19 ЗУТ.</s>\n<s>Регулатива кредита, радне снаге и бизниса Извор: Сачињено на основу оцјена Фрејзер института из публикације Економске слободе у свијету2010, преузето</s>\n<s>Структура БДП-а http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 29.8.2011), Из свих пренесених оцјена могло се видјети да је процес либерализације у Хрватској далеко мање завршен од онога што би се могло очекивати с обзиром на дужину трајања самог процеса и прокламованих циљева власти ове земље.</s><s>Као и у претходним случајевима и овдје смо жељели провјерити да ли су процеси приватизације и либерализације довели до додатног (и очекиваног) реструктуисања привреде.</s><s>У ту сврху ћемо користити табелу бр. 141.</s><s>Структура БДП-а Хрватске 1996. и 2010. године (базичне цијене).</s>\n<s>Финансијско посредовање и пословање некретнинама Јавна управа и одбрана, образовање, здравство и остале друштвене и социјалне дјелатности</s>\n<s>Извор: Властита калкулација на основу података Државног завода за статистику Републике Хрватске из Приопћења бр. 12.1.3, табела 1.1.2. – Бруто додана вриједност по дјелатностима од 1995. до 2009, преузето са: http://www.dzs.hr/Hrv_Eng/publication/2012/12-01-03_01_2012.htm, (датум увида: 20.8.2011) и сачињено на основу података Народне банке Хрватске, Стандардни презентацијски формат 1 тромјесечја 2011, Структура</s>\n<s>преузето http://www.docstoc.com/docs/99735099/Standardni-prezentacijski-format, (датум увида 14.7.2012).</s><s>Из табеле се види блажа динамика процеса реструктуисања привреде Хрватске у овом, постконфликтном периоду, у односу на динамику ових процеса у току рата.</s><s>Основни тренд је било смањење значаја индустрије, а у мањој мјери и пољопривреде, трговине и угоститељства.</s><s>С друге стране, највећи раст су доживјеле гране финансијског посредовања и пословања некретнинама.</s><s>Опет подсјећамо да се овдје ради о релативним вриједностима те да је раст РБДП-а од 46,5%, односно раста НБДП-а за 204%, довео до тога да се у апсолутним вриједностима значано повећала новостворена вриједност у свим секторима.</s><s>Из претходног би се могло закључити да су процеси приватизације и либерализације у Хрватској у претходном периоду водили смањењу учешћа недовољно конкурентног реалног сектора и расту финансијског сектора који је задовољио кредитну глад привреде и становништва изашлих из рата.</s><s>5.3.2.</s><s>Даљи правци реформе у реалном и финансијском сектору Специфичност Хрватске је у томе што је у току писања овога рада приводила крају преговоре са Европском комисијом о придружењу ЕУ.</s><s>Ти преговори су обухватали многа битна питања укључујући и привредне реформе, па се усвајање и имплементација европских стандарда одвијала убрзано.</s><s>Тиме долазимо у ситуацију да до тренутка када овај рад буде јавно изнијет можда ставови о стању реформи у Хрватској неће бити довољно тачни.</s><s>Ипак, овај ризик је мањи ако се присјетимо става Фрејзер института, Херитиџ фондације и других либералних институција о ЕУ.</s><s>Тај став се може сумирати у критици европске праксе социјалних држава и неефикасне бриселске администрације.</s><s>Због тога ове институције сматрају да прикључење ЕУ од земаља кандидата не захтијева потпуне либералне реформе, већ прије свега усаглашавање форме.</s><s>Оцјене Фрејзер института о нивоу економских слобода у Хрватској дате су у табели Ниво економских слобода у Републици Хрватској Реални сектор</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 29.8.2011).</s><s>Из горње табеле се може видјети да алалитичари поменутог института сматрају да постоји висок степен слободе на тржишту кредита и либералан монетарни систем, док је Хрватска добила незадовољавајуће оцјене у домену контроле токова капитала са иностранством, слободе пословања на домаћем тржишту и величине јавног сектора.</s><s>5.3.2.1.</s><s>Мјере усмјерене на отклањање постојећих ограничења Занимљиво је примјетити да је најслабије оцјене Хрватска добила у истим оним областима као и Србија (сложеност процедура, контрола цијена, ограничиња при издавању лиценци, те уска извозна база).</s><s>То говори да су транзицијски процеси, и поред свих различити у околностима, ипак имали доста заједничких тачака.</s><s>5.3.2.1.1.</s><s>Реформе у реалном сектору</s>\n<s>И поред одмаклости Хрватске у процесима ЕУ-интеграција, оцијене о тржишности пословања на унутрашњем робном тржишту нису високе.</s><s>Нешто боља ситуација је са нивоем слобода у домену спољнотрговинске размјене.</s><s>5.3.2.1.1.1.</s><s>Слобода пословања</s>\n<s>Хрватска је за слободу пословања добила оцјену 5,07 што је практично негативна оцјена.</s><s>Критеријуми на основу којих је дата су презентоване у табели бр. 143.</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 29.8.2011), Из претходне табеле се види да су најслабије тачке Хрватске сложене процедуре, владина контрола цијена и тешкоће при добијању лиценци.</s><s>Поправљањем стања у овим областима драстично би се поправила укупна оцјена.</s><s>Имајући на уму горе изнесено сматрамо да би власти Хрватске, ако желе да либерализују услове пословања на домаћем тржишту, требале да: - Проведу „гиљотину прописа“;</s>\n<s>5.3.2.1.1.2.</s><s>Царинске, нецаринске баријере и субвенције Оцјена од 6,55 за слободу спољнотрговинског пословања показује да постоји још доста простора за даљу либерализацију ове области иако је Хрватска још 2000. године постала чланица СТО, а члан је и ЦЕФТЕ.</s><s>Оваква, у великој мјери осредња оцјена произилази из простог разлога, који често наглашава ММФ, а то је уска извозна база Хрватске (табела бр. 144, четврти ред).</s><s>Тако царинске баријере нису проблем будући да је чак 80%306 размјене са иностранством ослобођено царина.</s><s>Нешто већи проблем су нецаринске баријере, код којих постоји још доста простора за побољшање.</s><s>Слобода трговине са иностранством у Хрватској Царинске баријере</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 29.8.2011), У оваквој ситуацији тешко је дати неку одређену препоруку, осим уклањања нецаринских баријера, поготово јер је Хрватска већ основала Агенцију за промоцију извоза и страних улагања (АПИУ), Влада Хрватске је већ доносила програме подстицања извоза (као што је Хрватска извозна инцијатива 2007-2010.) али без неких посебних резултата, те с обзиром да је Хрватска већ годинама земља са највећим субвенцијама у региону (значајно субвенционише три извозне гране; пољопривреду, бродоградњу и туризам).</s><s>Тако је у 2010. пољопривреда на 100 евра извоза добијала подстицај од чак 33 306Ову оцјену износи Хрватска господарска комора на свом преузето сау www.hgk.hr.</s><s>5.3.2.1.2.</s><s>Реформе финансијског система</s>\n<s>Још раније смо показали како је финансијски систем Хрватске један од најразвијенијих у региону, како по нивоу задужености грађана (табеле бр. 51), задужености привреде код домаћих банака и банака у иностранству (табела бр. 82. и 90).</s><s>Међутим, оцјена за ниво слобода токова капитала са иностранством је, упркос de jure либерализације исте, изразито ниска.</s>\n<s>Укупна оцјена коју је Хрватска добила за овај сегмент је одлична (9,37) и изведена је из сљедећих под-оцјена датих у табели бр. 145.</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 5.9.2011), Као што се види, финансијски посредници имају потпуну слободу при формирању каматних стопа, а само стицање власништва над овим институцијама је слободно од државне контроле.</s><s>Учешће страних банака у укупној активи банкарског сектора је такође врло високо мада је у овом сегменту Хрватска добила најнижу оцјену од четири кориштена критеријума.</s>\n<s>5.3.2.1.2.2.</s><s>Контрола међународних токова капитала Овдје је Хрватска слично БиХ и Србији добила врло лошу, па чак и лошију оцјену (3,87) која је супротстављена тврдњама Хрватске господарске (привредне) коморе (ХГК) и оцјенама Свјетске банке из извјештаја Investing accros boarders 2010. о стању у овој области.</s>\n<s>ХГК се у својим тврдњама како су стране инвестиције добродошле позива на Закон о трговачким друштвима и Закон о страним улагањима према којима су права странаца изједначена са правима домаћих инвеститора.</s><s>Свјетска банка са своје стране даје оцјену како је у Хрватској постоји апсолутна слобода инвестирања у 10 од 11 сектора (изузетак је транспорт, посебно ваздушни, гдје је страно власништво ограничено на 49%).</s><s>Разлоге за ово одступање оцјене једног либералног института од оцјена Свјетске банке можемо наћи само у одступању праксе од законских рјешења.</s><s>Као што смо већ истакли, стање у пракси се испитује анкетама страних улагача који очито нису превише задовољни третманом који имају у Хрватској.</s><s>Због тога хрватским властима савјетујемо да проведу анкету којом ће утврдити разлоге незадовољства страних инвеститора и предузму активности на отклањању тих препрека.</s><s>5.3.2.1.3.</s><s>Реформа привредног амбијента</s>\n<s>С обзиром на нешто виши ниво развоја Републике Хратске било је за очекивати да су носиоци економске политике учинили више на изградњи повољног приредног амбијента.</s><s>Ипак, Фрејзер институт дао је Хрватској релативно ниске оцјене у овој области, узроковане, прије свега, задржавањем концепта социјалне државе који се огледа у изразито прогресивним стопама опорезвања дохотка те релативно великим захватом државе из чега се финансира обимна секундарна прерасподјела.</s><s>5.3.2.1.3.1.</s><s>Величина јавног сектора</s>\n<s>Фрејзер институт је Хрватској дао оцјену 5,32 што значи да по њиховом мишљењу ова земља има драматично велики јавни сектор.</s><s>Ипак, при тумачењу ове оцјене још једном треба имати на уму да су неке развијене европске земље, са снажном социјалном државом добиле још и ниже оцјене.</s><s>Међутим, свједоци смо да чак и те европске земље, полако али сигурно смањују стечене повластице како би постале конкурентније у глобализованом свијету.</s><s>Хрватска је још мање конкурентна од њих, па тако потребе за бржим привредним растом захтијева кораке у правцу смањења јавног сектора што је једна од основних препорука307 ММФ-а.</s><s>Када говоримо о смањењу јавног сектора табела бр. 146. (на основу које је дата овако ниска оцјена), нам сугерише шта Хрватска треба да уради:</s>\n<s>преузето http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 9.9.2011), Као што се види, Хрватска нема проблема само са значајем државних предузећа и величином државних инвестиција који према овој оцјени скоро да не постоје.</s><s>С друге стране највећи проблем је врло висока максимална стопа пореза308.</s><s>Овдје се мисли на порез на доходак, односно на праксу претјерано прогресивног опорезивања.</s><s>Тако, док је просјечно пореско оптерећење на нивоу онога које је било у Републици Српској прије измјена у 2011.309, дотле постоји велика разлика међу пореским разредима (табела бр.</s><s>Порески разреди пореза на добит у Хрватској Разред (у кунама)</s>\n<s>преузето www.swot.ba/index.php?modul=sekcije&poziv=aktivnost&ids=1&ida=63,, датум увида: 15.10.2011. 307 Хрватска – Консултације у вези с чланом IV Статута ММФ-.а одржане 2011, Закључна изјава, 16. мај 2011.: „Фискална политика треба спријечити даље повећање мањка у 2011. одређивањем додатних резова у потрошњи и, у средњорочном раздобљу, поништити раст јавног дуга те створити простор за дјеловање политике у циљу макроекономског управљања проводећи консолидацију засновану на расходима“, преузето са: http://www.imf.org/ external/pubs/ ft/scr/2011/cr11159.pdf, датум увида: 15.10.2011. 308 Овдје је Фрејзер институт, користио матрицу по којој оцјена зависи од висине пореског оптерећења и пореских разреда.</s><s>Ова матрица се може наћи у Economic freedom of the world 2011, стр.192. преузето са: http://www.fraserinstitute.org/publicationdisplay.aspx?id=2147483733, датум увида: 15.7.2012. 309Економске посљедице повећања стопе пореза на доходак и доприноса у Републици Српској, Удружење економиста Републике Српске - SWOT, Бања Лука, 2011.</s><s>Како се либерални економисти не слажу са концептом прогресивног оптерећивања, одатле долази овако лоша оцјена.</s><s>И друге стопе су доста високе, па тако стопа пореза на добит износи 20%, док постоје три стопе ПДВ-а; 23% (општа), 10% (на туристичке услуге) и 0% (основне прехрамбене производе).</s>\n<s>Иако оцјене нису тако ниске и јавна потрошња и ниво субвенција се морају смањити да би у очима либералних економиста Хрватска добила изглед повољне инвестиционе дестинације.</s>\n<s>Оцјена 5,65 за квалитет правног система и посебно заштиту права приватне својине у међувремену ће, вјероватно, бити знатно поправљена с обзиром на значајне напоре правосудних органа Хрватске у 2011. да се обрачунају са корупцијом.</s><s>О значају ових напора можемо судити на основу табеле бр. 148. из које се види да је генерално ниска оцјена добијена управо због ниске независности судова и судија.</s><s>Оцјена рада правног система Хрватске према Фрејзер институту Независност судија</s>\n<s>Правна ограничења на продају реалне имовине Извор: Сачињено на основу оцјена Фрејзер института из публикације Економске слободе у свијету2010, преузето</s>\n<s>Провођење уговора http://www.fraserinstitute.org/uploadedFiles/fraser-ca/Content/researchnews/research/publications/economic-freedom-of-the-world-2010.pdf ( датум увида: 15.9.2011), Међутим, из табеле се види да ни заштита имовинских права и провођење уговора нису на задовољавајућем нивоу.</s><s>Због тога је потребно спровести сличне реформе које смо препоручили за БиХ и Србију, а које се састоје у скраћивању правних процедура у споровима у којима је једна од страна привредни субјект, те заштиту од ревизије приватизације и других стечених имовинских права уз компензацију државе оштећеној страни (ако оштећени није сама држава).</s><s>Овим би треће стране биле измирене, држава платила своје грешке из прошлости, а не би био нарушен принцип правне сигурности који је од посебне важности за стране инвеститоре.</s><s>5.3.2.2.2.</s><s>Активне мјере подршке развоју привреде Хрватске Власти Републике Хрватске су раније (у односу на БиХ и Србију) почеле са усвајањем пракса развијенијих земаља у развоју предузетништва.</s><s>Због тога су им и резултати знатно бољи.</s><s>Конкренто у Републици Хрватској је према евиденцији и процјени Министарства привреде у 2011. дјеловало чак 22 развојне агенције, 32 инкубатора малог бизниса, 60-ак кластера, 40-ак предузетничких центара и око 330 пословних зона.</s><s>Што се тиче инкубатора малог бизниса, просјечан инкубатор је 2008. године, бројао 8 чланова са по четири запослена на простору од 720 м² 310.</s><s>Позитивно је што пракса показује да је проценат фирми које су се развије у инкубатору и преживјеле првих пар година у Хрватској око 77311%, за разлику од 35% фирми које су основане ван инкубатора.</s><s>Ипак, с обзиром да у Хрватској има 430 општина постоји још доста простора за даљи развој инкубатора.</s>\n<s>У министарству привреде Хрватске је регистровано 46312 кластера у којима делује 504 предузећа са око 25.000 радника.</s><s>У Хрватској господарској комори процјењују да их има око 60, да просјечан кластер има 25 чланова, те да их је 95% основано „одоздо“ тј. као интересно удруживање без утицаја државе.</s><s>Свега 15% је регистровано као д.о.о. док је остатак у облику удружења (због чега их је тешко тачно пребројати).</s><s>Хрватска држава је у протеклом периоду сачинила два документа који се односе на развој кластера и то: „Хрватска извозна иницијатива“, у којој се предвиђа оснивање шест кластера и „Стратегија развоја кластера у Хрватској 2011 - 2020.“, која ће помоћи повлачењу средстава из ЕУ фондова намијењених у ове сврхе.</s><s>Занимљиво је да се кластери у Хрватској нарочито развијају након доласка кризе 2008. године, а највећи напредак је 310 Лончар, Ж.,“ Сустав жупанијских подузетничких инкубатора – излаз из кризе?“, доступно на: www.investitor.org, датум увида: 16.10.2011. 311 Пословни инкубатор Шибеник, Најчешћа питања, преузето са: http://www.podi-sibenik. com/hrv/pinfaq.asp, датум увида: 16.10.2011.</s>\n<s>312 Стратегија развоја кластера у Републици Хрватској 2011-2020, Министарство господарства, рада и подузетништва Републике Хрватске, Загреб, 2011, стр. 9. остварило неколико дрвних кластера захваљујући којима је Хрватска и у временима кризе повећала извоз намјештаја.</s>\n<s>Што се тиче малопродајних ланаца, Агрокор група (власник Конзума и Идее) је апсолутни регионални лидер.</s><s>Тако се приходи ове групе у 2009. процјењују313 на 2,67 милијарди евра, док другопласирани Меркатор остварује 2,64 милијарде, а трећа ДелтаМахи групација (тј. сада је то већ Делез групација) „тек“ 1 милијарду евра.</s><s>У тренутку писања овог рада није била сигурна завршница преговора о преузимању Меркатора од стране Агрокор групе, којом би, чак и ако буде остварен тек прост збир заједничких прихода он износио преко 5,3 милијарде евра, што је на нивоу 42% БДП-а БиХ у 2010. години.</s><s>Поред тога у Хрватској дјелује још неколико великих малопродајних ланаца.</s><s>Што се тиче подршке извозу ту је Хрватска, такође, већ доста тога урадила кроз формирање и рад Агенције за промоцију извоза и страних улагања (АПИУ).</s><s>Наша анализа показује да су процеси приватизације и либерализације, у све три земље, вођени на доста сличан начин.</s>\n<s>Тако су успјешно проведене реформе у правцу стварања слободних финансијских и монетарних система, док се касни са стварањем слободног унутрашњег робног тржишта (сложене административне процедуре, трошкови корупције итд).</s><s>Такође се мора још доста радити на либерализацији токова капитала са иностранством (смањењу фактичких, а не законских контрола, будући да су законске препреке углавном отклоњене) и јачању правне заштите инвеститора и повјерилаца.</s><s>Ако ове реформске процесе сагледамо кроз једну ширу слику, видјећемо да је овакво провођење реформи довело до преструктуирања привреде у правцу смањивања значаја реалног сектора, а у корист раста значаја посебно финансијског сектора.</s><s>Ипак, лимити даљег раста финансијског сектора (о чему смо говорли у III дијелу) би могли да доведу, и већ су дјелимично довели, до стварања притисака на стабилност девизних курсева.</s>\n<s>Због тога смо сугерисали читав низ мјера за сваку земљу појединачно, водећи рачуна о околностима у свакој од њих, како би процеси привредних реформи били у великој мјери употпуњени, а што би требало да подстакне поновни раст реалног сектора.</s><s>313</s>\n<s>1http://www.deloitte.com/view/hr_HR/hr/industrije/ sektorirokepotronje/494d6a988ad9c210VgnVCM3000001c56f00aRCRD.htm, датум увида: 19.10.2011.</s><s>То би кроз пораст конкурентности истог, и уз привлачење страних инвестиција, требало да отклони дугорочне притиске на стабилност девизних курсева.</s><s>Заправо, у случају успјешног провођења реформи то би требало да учини да тежиште бриге монетарних власти и у будућености буде питање цјеновне стабилности, али у условима брзог раста тражње (тј. питање цјеновне стабилности у околостима обимног прилива девиза), умјесто питање цјеновне стабилносту у околностима притисака за девалвацијом девизних курсева који пријете да наруше базично повјерење у монетарне власти и изазову пораст инфлације.</s>\n<s>Циљ овог истраживања било је тражење одговора на питање каква политика девизног курса је оптимална за три посматране земље, док нам је хипотеза била да се ради о таквом облику ове политике који може да осигура стабилност девизног курса.</s><s>У складу са тим овај рад је структуисан тако да смо пошли од анализе скорашњих искустава три земље са ефектима вођених монетарних политика, затим смо прешли на анализу средњерочне одрживости изабраних оквира монетарних политика (чији је битан дио и политика девизног курса), те смо у посебном дијелу анализирали могућност кориштења политике девизног курса за постизање платно-билансних циљева.</s><s>На крају, анализирали смо и стање реформи у свакој од посматраних земаља како бисмо могли дати конкретне сугестије како подићи конкурентност ових земаља и тиме осигурати дугорочну макроекономску стабилност неопходну за вођење било какве кредибилне монетарне политике.</s>\n<s>Закључак првог дијела рада базиран на компарацији ефеката монетарних политика вођених у протеклом периоду, сумиран у једној реченици би могао да гласи: искуства са оквирима монетарних политика у БиХ и Хрватској (дакле у земљама које су усвојиле оквире монетарне политике базиране на режимима фиксних девизних курсева) била су много боља од искустава Србије која је много мање пажње посветила стабилности девизног курса.</s><s>Исказано у бројкама − монетарни систем Србије је показао одређене предност у само једној од једанаест посматраних области (највиша адекватност капитала банака), а ни овај критеријум није примарно монетарне већ регулаторне природе, те сјенку на његов значај бациле су највише стопе проблематичних кредита и прије (а посебно) након 2008. године у којој криза захвата и ове три земље.</s><s>У чак пет критеријума (стабилност цијена, апресијација билатералног реалног курса, монетаризација буџетског дефицита, утицај девизног курса на стабилност финансијског система и подложност шпекулативним ударима) монетарни систем Србије је показао инфериорне резултате у односу на друга два.</s><s>Од тих пет критеријума највише пажње је побуђивала подложност монетарног система Србије шпекулативним ударима (у теорији би друге двије земље требале да буду подложније), али је она проистицала из повремено масивних интервенција НБС на девизном тржишту са циљем спријечавања претјераних осцилација девизног курса.</s><s>Осим тога, као што се могло видјети у ових пет критеријума по којима је монетарни систем Србије био лошије оцјењен од друга два, нисмо уврстили флуктуабилност девизног курса и утицај монетарне политике на штедњу у земљи иако смо и то могли са много разлога.</s><s>Прво смо могли уврстити, јер основна сврха флуктуабилног девизног курса (стабилизација реалног девизног курса или пак повећање конкурентности земље) у посматраном периоду очито није била остварена.</s><s>Други критеријум могли смо уврстити због тога што и поред највећих стопа раста штедње у Србији (што је посљедица касније монетарне стабилизације послије које долази до највећег релативног раста), сама валутна структура исте је говорила о значајно мањем повјерењу резидената Србије у њихову националну валуту.</s>\n<s>Ипак, треба нагласити да у овом дијелу нисмо анализирали утицај изабраних оквира монетарне политике на платни биланс, што је за овај рад битно питање.</s><s>Ово (ни)смо учинили због тога што се радило о врло сложеном проблему који је због тога постао предмет детаљне анализе у четвртом дијелу рада.</s><s>Међутим, чак и површна анализа је показала да ниједан кориштени оквир монетарне политике није у посматраном периоду остварио велику ефикасност у рјешавању платно-билансних проблема.</s><s>С обзиром да оквири монетарних политика у БиХ и Хрватској нису ни дозвољавали кориштење политика девизног курса у ове сврхе, док монетарна политика НБС-а очито није ријешила овај проблем, сматрамо да остављање овог питања за накнадну детаљнију анализу није довело у питање основне закључке овог дијела рада.</s><s>Овај дио истраживања омогућио нам је и да упоредимо резултате два режима фиксног девизног курса (класичног режима фиксног девизног курса и монетарног одбора).</s><s>Ти резултати су у основним показатељима били практично исти (стабилност цијена, номиналног курса спрам валуте за коју су везани, реалног курса, те када се радило о монетаризацији буџетског дефицита).</s><s>Овим се потврдило мишљење да досљедно провођење политике фиксног девизног курса може дати у основи исте резултате као и валутни одбор.</s><s>Међутим, валутни одбор је показао одређене предности када се ради о умањењу депресијацијског притисака проистеклог из понашања јавности (што, између осталог, доприноси стабилности финансијског система) и у одвраћању од шпекулативних удара.</s><s>С друге стране, монетарне власти Хрватске искористиле су нешто шира овлаштења, те су се боље припремиле за борбу са кризом која је захватила земљу 2008. године.</s><s>То је омогућило наставак кредитног раста и након доласка кризе због чега је профитабилност банкарског сектора Хрватске остала нешто виша, баш као и адекватност капитала.</s><s>Битно је примјетити да је ово умањило притиске на стабилност финансијског система Хрватске на начин да је смањило мотиве страних банака да повуку инвестирани капитал, што није био случај у БиХ.</s>\n<s>У трећем дијелу, у којем смо разматрали одрживост примјењених рјешења, такође смо дошли до занимљивих закључака итекако релевантних за провјеру наше хипотезе.</s><s>Прије свега проблеми са којима су се суочавале посматране земље били су различити.</s><s>Основни проблем валутног одбора у БиХ било је директно преношење кретања девизних резерви на ниже новчане агрегате.</s><s>Основни проблем Србије биле су доста сложене околности које нису ишле на руку изабраном оквиру монетарне политике и тиме су умногоме отежале Народној банци Србије да обезбиједи достизање постављених циљева, док су проблем Хрватске биле неадекватне девизне резерве.</s><s>Што се тиче одрживости примјењених рјешења, наша истраживања су показала да се у најтежој ситуацији налазио валутни одбор у БиХ.</s><s>Конкретније, анализе су показале да је овако крут оквир монетарне политике у комбинацији са неконкурентном привредном структуром и отвореношћу земље ка иностранству довео до подложности земље спољним шоковима те је у перспективи доведена у питање и сама одрживости валутног одбора (због снажног притиска на девизне резерве).</s><s>Олакшавајућа околност била је то што су наша истраживања показала да, бар према расположивим подацима, раст зарада ни у једној од посматраних земаља није био бржи од раста продуктивности.</s><s>Народна банка Србије се, такође, крајем посматраног периода нашла у проблемима са изабраним оквиром монетарне политике.</s><s>Овај оквир је уведен у периоду обилног дотока девиза када се чинило да би могао да помогне јачању кредибилитета НБС.</s><s>Међутим, врло брзо су се околности промијениле на лошије и то доласком кризе 2008. године.</s><s>Ситуација високе евроизације, јако пригушеног канала каматних стопа, ригидности цијена у земљи на доље, није говорила у прилог тврдњи о постојању ефикасне монетарне политике.</s><s>Међутим, притисак на девизне резере је, према нашим истраживањима, био знатно мањи него у случају БиХ.</s><s>Хрватска народна банка је, с друге стране, добро процијенила ефикасност појединих инструмената монетарне политике, па се опредијелила, прије свега, за кориштење обавезних резерви и других административних мјера.</s><s>Налази истраживања су показали и да је цјеновна стабилност у Хрватској, у посматраном периоду, била посљедица солидног кредибилитета монетарних власти заснованог на чврстоћи девизног курса у комбинацији са отвореношћу земље гдје су се преко трговинског дефицита неутралисали инфлаторни притисци, док је у знатно мањој мјери била резултат политике стерилизације.</s><s>Такође, према резултатима овог истражвања, раст девизних резерви ХНБ-а чији ниво је од стране ММФ-а у прошлости оцјењен као неадекватан укупном спољном дугу земље, није упитан у будућности, поготово с обзиром на перспективе Хрватске након уласка у ЕУ 2013. године.</s>\n<s>У контексту наше хипотезе, налази ових истраживања само су потврдила у теорији добро познату чињеницу према којој су фиксни режими девизних курсева, са аспекта одрживости, прихватљиво рјешење само ако постоји здрава привредна структура или добре развојне перспективе.</s><s>Ипак, то не треба схватити као одбацивање хипотезе, већ као упозорење и другим нивоим власти (ван монетарних) да сносе одговорност за одрживост стабилних девизних курсева.</s>\n<s>Иако наша хипотеза не ограничава ово истраживање само на питање утицаја политике девизног курса на платни биланс, наслов је тако конципиран да нам се ово питање заправо намеће као прво међу једнаким у истраживању ефеката изабраних режима девизног курса.</s><s>Због тога смо овом питању посветили посебан дио рада, а закључци до којих смо дошли сумирани у једну реченицу недвосмислено говоре у прилог тврдње да су девизни курсеви били фактор од маргиналног утицаја на трговински дефицит у протеклом периоду.</s><s>До оваквог закључка смо дошли ослонивши се превасходно на релевантна истраживања Народне банке Србије и Хрватске народне банке (на жалост у Централној банци БиХ нису вршена оваква истраживања, или бар нису учињена јавно доступним), те дијелом и на властита истраживања.</s><s>При томе је занимљиво примјетити да истраживања за Хрватску показују да, за период посматрања, није било могуће у потпуности искључити тврдњу да су се активнијом политиком девизног курса могли постићи одређени ефекати у виду смањења трговинског дефицита.</s><s>Ипак, имајући на уму значај стабилног девизног курса за неутралисање инфлаторних очекивања, те да Хрватска велики дио трговинског дефицита ионако покрива девизним приливима од туризма, ХНБ је процијенила да би активније кориштење политике девизног курса Хрватској донијело више штете него користи.</s><s>Истраживања за БиХ и Србију у потпуности су искључила могућност ефикасног кориштења политике девизног курса за отклањање платно-билансних проблема.</s><s>Анализа стања привредних реформи ослоњена на оцјене међународних организација тржишне провиниенције показала је да све три земље имају још много тога да учине како би створиле повољне услове за развој привреде, прије свега кроз смањење државног апарата, одлучнију борбу против корупције, јачу заштиту имовинских права итд.</s><s>С друге стране, наша анализа мјера за активну потршку развоју предузетништва показала је да су Хрватска и Србија искористиле већину у свијету познатих инструмената (мада не у задовољавајућем обиму), док је БиХ значајно заостајала за њима у овој области.</s><s>Као закључак наших укупних истраживања намеће се оцјена како политика девизног курса ни у једној од посматраних земаља није била основни узрок спољнотрговинског дефицита, те како би њено активније кориштење донијело земљама више штете него користи.</s><s>Тиме је наше полазна хипотеза непобитно потврђена.</s><s>Ипак, треба још једном нагласити да одржавање фиксног девизног курса захтијева одговорне власти, на свим нивоима, које ће створити и одржавати здраву привредну климу, здраве јавне финансије, па на крају и стабилне економске, политичке и све друге односе са иностранством.</s><s>Чак и у том контексту наша хипотеза се још једном потврђује будући да стабилни курсеви извлаче носиоце економске политике на чистац у погледу тога колико су мјерама економске политике успјели да подстакну стварање снажног реалног сектора са извозним усмјерењем.</s><s>Да би се то постигло није добро да валута реално апресира што би подстакло увоз, а што се такође слаже са нашим емпиријским налазима.</s>\n<s>преузето http://www.nbs.rs/internet/cirilica/33/33_5/kamatne_stope/istorijski_pregled.html internet/cirilica/33/33_5/beonia/index.html (датум увида: 21.9.2011).</s><s>На основу претходне табеле израчунат је коефицијент корелације који износи чак Регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x) а БЕОНИА зависна (y) Кретање референтне стопе и БЕЛИБОР-а</s>\n<s>преузето http://www.nbs.rs/internet/cirilica/33/33_5/kamatne_stope/istorijski_pregled.html kamatneStope/faces/kamatnestope.xhtml?lang=cir (датум увида: 21.9.2011).</s><s>Коефицијент корелације референтне стопе и дво-недељне посудбене међубанкарске стопе у Србији је невјероватних 0.995.</s>\n<s>Регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x) а БЕЛИБОР 2W Кретање референтне стопе и краткорочних активних стопа банака На крају периода</s>\n<s>преузето www.nbs.rs/internet/cirilica/30/30_4/30_4_5/index.html (датум увида: 21.9.2011) и из Статистичког билтена за април 2011, табеле бр. 11, Београд, 2011.</s><s>Коефицијент корелације у овом случају износи 0.979.</s><s>Регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x) а краткорочна активна Кретање референтне стопе и дугорочне активне стопе на динарске пласмане На крају периода</s>\n<s>Регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x), а краткорочна активна Кретање референтне стопе и пасивне каматне стопе на депозите правних лица са роком доспијећа до 1 године</s>\n<s>http://www.nbs.rs/internet/ cirilica/30/30_4/30_4_5/index.html (датум увида; 25.9.2011) и из Статистичког билтена за април 2011, Коефицијент корелације између ове двије варјабле износи 0,472 а детерминације Регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x) а краткорочна пасивна Кретање референтне стопе и пасивне каматне стопе на депозите правних лица са роком доспијећа преко 3 године</s>\n<s>/cirilica/30/30_4/30_4_5/index.html (датум увида; 25.9.2011) и из Статистичког билтен за април 2011, табеле Коефицијент корелације износи занемарљивих 0,141, док регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x) а дугорочна пасивна стопа зависна (y) варијабла гласи: Кретање БЕОНИА-е и дугорочне активне стопе На крају периода</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Народне банке Србије, преузето са: http://www.nbs.rs/ internet/cirilica/33/33_5/beonia/index.html (датум увида: 21.9.2011) и из Статистичког билтен за април 2011, Добијени коефицијент корелације износи 0,562 а детерминације 0,316.</s><s>Регресиони модел у којем је БЕОНИА независна (x) а краткорочна активна стопа зависна Кретање БЕОНИА-е и пасивне каматне стопе на депозите правних лица са роком доспијећа преко 3 године</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Народне банке Србије, преузето са: http://www.nbs.rs/ internet/cirilica/33/33_5/beonia/index.html (датум увида: 21.9.2011) и из Статистичког билтен за април 2011, Коефицијент корелације износи 0,162 што је испод нивоа значајности.</s><s>Регресиони модел у којем је БЕОНИА независна (x) а краткорочна активна стопа зависна Кретање дво-недељног БЕЛИБОР-а и дугорочне активне стопе На крају периода</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Народне банке Србије, преузето са: http://www.nbs.rs/ kamatneStope/faces/kamatnestope.xhtml?lang=cir (датум увида: 21.9.2011) и из Статистичког билтен за април 2011, табела бр. 11, Београд, 2011.</s><s>Коефицијент корелације између ове двије величине је 0,559, а детерминације 0,312.</s><s>Регресиони модел у којем је БЕЛИБОР 2W независна (x) а дугорочну активну стопа Табела бр. 10</s>\n<s>Извор: Сачињено на основу података Народне банке Србије, преузето са: http://www.nbs.rs/ kamatneStope/faces/kamatnestope.xhtml?lang=cir (датум увида: 21.9.2011) и из Статистичког билтен за април 2011, табела бр. 12, Београд, 2011.</s><s>Добијени коефицијент корелације износи 0,154.</s><s>Регресиони модел у којем је референтна стопа независна (x) а краткорочна активна Табела бр. 11</s>\n<s>316 Номинални девизни курс КМ/динар за период 1998– 2001 година се не може наћи ни у подацима ЦББХ ни НБС, због чега га је аутор извео из девизног курса динар/ДМ и курс КМ/ДМ Табела бр. 13</s>\n<s>331 За разумијевање ових вриједности битно је да пренесемо описне квалификације Херитиџ фондације које Реаговање KAР –a на пад квалитета активе Извор: IMF Country Report број 06/403, преузето са: http://www.imf.org/external/pubs/ft/ scr/2006/cr06403.pdf Реаговање девизних резерви на пад кредита Извор: IMF Country Report број 06/403, преузето са: http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/ 2006/cr06403.pdf Адекватност</s>\n<s>Реаговање девизних резерви на конверзију депозита у стране валуте Извор: IMF Country Report број 06/403, преузето са: http://www.imf.org/external/pubs/ ft/scr/2006/cr06403.pdf Валутна супституција депозита у КМ у депозите у страним валутама % промјена девизних резерви</s>\n<s>Књиге и гланци у часописима, радни папири: условима доларизације: случај Србије“, Радни папир, НБС, Београд, 2008.</s><s>„Пореска политика у Србији, поглед уапред“, USAID Сега пројекат, Београд, 2010.  Аџић, С., „Инфлација као резултат неуређености привредног система и економске политике – студија случаја за Србију“, Економија, 15(2), Београд, 2008.  Andrijić, S., Matematički modeli i metode programiranja u gospodarskom društvu, Synopsis, Sarajevo-Zagreb, 2002.</s>\n<s>преузето worldbank.org/external/default/main?pagePK=64165259&theSitePK=469382&piPK=64 165421&menuPK=64166093&entityID=000158349_20120629103609, датум приступа:  Вранкић, Д., „Stand-by аранжман БиХ са ММФ-ом и утицај на приватни сектор економије у свјетлу глобалне кризе“, Трезор БиХ, Сарајево, 2009.  Грдовић Гнип, А., „Анализа хрватске робне разјене“, Економска истраживања бр. 22 , Универзитет Јурија Добриле у Пули, Пула, 2009.  Драгутиновић, Д.,“Моћ и немоћ монетарне политике у успостављању равнотеже између платнобилансних циљева и циљева инфлације“, НБС, Београд, 2008.  Дивјак, Б., „Корупција у економији БиХ“, Transparency international BiH, Сарајево,  Ђерић, Б., Теорија и политика привредног развоја, Савремена администрација, Београд, 1996.</s>\n<s> Ђого, М., „Reasons for otherones succes and Bosnian unsucces in tranzition proces ( present situation in BiH, dead-end or new chance)“, Collection of papers from First Internatonal Scientific Conference Crisis of transition and tranzition of crisis, Бања Лука, 28-29 април 2011.</s>\n<s> Кристић, И.,“Одрживост аранжмана валутног одбора у БиХ“, Дирекција за економско планирање Савјета министара БиХ, Сарајево, 2007.  Козарић, К.,“Модели монетарне политике са освртом на валутни одбор БиХ“, ЦББХ, Сарајево, 2007.</s>\n<s>Задарска жупанија, Задар, 2009. стерилизације – оцјена коефицијента стерилизације и офсет коефицијента“,  Мишкин, Ф., „Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишта“, Дата статус, Београд, 2006.</s>\n<s> Плакаловић, Н., Монетарна економија: Теорија, институције и политика, Завод за уџбенике и наставна средства Српско Сарајево, Српско Сарајево, 2004.  Прашчевић, А., „Избор правила монетарне политике; таргетирање инфлације“, Економска мисао, Београд, 2007.</s>\n<s> Herrmann, S., Mihaljek, D., „The determinants of cross-border bank flows to emerging markets: New empirical evidence on the spread of financial crises”, BOFIT Discussion Papers 3/2011, Helsinki, 2011., преузето са: www.bis.org/ publ/work315.htm, датум  Чех, М., Крзнар, И., „Оптималне међународне причуве ХНБ-а с ендогеном вјеројатношћу кризе“, ХНБ, Загреб, 2009.  Шоње, В., „Заблуда бр. 1: ХНБ води рестриктивну монетарну политику“, Банка, Публикације и извјештаји:</s>\n<s> Бруто домаћи производ према производном и доходовном приступу 2000-2009, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 2009.  БДП према производном и доходовном приступу 2005-2010, БДП према расходовном принципу 2005-2010 (експериментална процјена), Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 2011.</s>\n<s> Босна и Херцеговина: Консултације по члану IV за 2010. годину, друга и трећа ревизија станд-бy аранжмана, захтјев за изузеће од непридржавања критеријума извршења, и репрограмирање откупа дугова, Бр. извјештаја ММФ-а о земљи: 10/348, Сарајево, 2010.</s>\n<s> Босна и Херцеговина: консултације по члану IV за 2006 – извјештај особља; Обавијест за јавност о разговорима Извршног одбора; и Изјава Изврсног директора за Босну и Херцеговину, Бр. извјештаја ММФ-а о земљи: 06/371, Сарајево, 2006.</s>\n<s> Извјештај о стању у банкарском систему Републке Српске 1.1.2010 -31.12.2010, Агенција за банкарство Републике Српске, Бања Лука, 2010.  Извјештај о инфлацији за фебруар 2009, НБС, Београд, 2009.  Извјештај о инфлацији за фебруар 2010, НБС, Београд, 2010.  Извјештај о инфлацији за фебруар 2011, НБС, Београд, 2011.  Извјештај о инфлацији за фебруар 2012, НБС, Београд, 2012.  Извјештај о финансијској стабилности 2010, Централна банка БиХ, Сарајево,  Извјештај о стању у финансијском систему 2010, НБС, Београд, 2011.  Информатор о раду народне банке Србије, НБС, Београд, 2011.  Извјештај о реализацији план приватизације и програам рада Агенције за приватизацију Федерације БиХ за 2011. годину, Агенција за приватизацију ФБиХ, Сарајево, 2012.</s>\n<s> Impact Assessment of Privatisation in Serbia, Privatization Agency, Belgrade, 2005.  Investing accross Borders 2010, WBG, Washington DC, 2011.  Месечни статистички билтена за јануар 2002,2003, 2004,2005, 2006, 2007, 2008, http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/Page  Ратне штете, издаци за бранитеље, жртве и страдалнике рата у Републици Хрватској, Министарство рада и социјалне скрби Републике Хрватске (Државна ревизија за попис и процјену ратне штете), Загреб, 1996.  Република Хрватска - Извјешће чланова Мисије ММФ-а о конзултацијама у вези с чланом IV Статута ММФ-а одржаним 2011, ММФ, Загреб, 2011.  Консултације по члану IV за 2010. годину, друга и трећа ревизија stand-by аранжмана, захтјев за изузеће од непридржавања критеријума извршења, и репрограмирање откупа дугова, Извјештаја ММФ-а о земљи бр. 10/348, ММФ БиХ, Сарајево, 2010.</s>\n<s> Макроекономска кретања у Босни и Херцеговини и Станд-бy аранжман, Уред резидентног представника Међународног монетарног фонда за БиХ, Сарајево,  Осврта ХНБ-а на Извјешће мисије ММФ-а о консултацијама у вези са чланом IV Статута ММФ-а одржанима 2011.</s><s>ХНБ, Загреб, 2011.  Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011-2020, МАТ и ФРЕН, Београд, 2010.</s>\n<s> Програм господарског опоравка, Влада Републике Хрватске, Загреб, 2010.  Програм за подршку развоја кластера, Министарство економије и регионаног развоја Србије, Београд., 2005.</s>\n<s> Стратегија развоја пословних инкубатора у БиХ (у подручијима од заједничког интереса), Удружење за подузетништво и посао ЛИНК Мостар, Сaрајево, 2010.  Статистика спољне тргивине за 2008, 2009 и 2010, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 2009, 2010, 2011.</s>"}
{"dc.title": "Bilansni agregati u funkciji menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama", "dc.creator": "Petrović M, Teodor", "dc.source": "Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet Brčko", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/a8812b40-b9d9-454c-9faf-666ab6a3afed/download", "subject": "?", "id": "ues_4", "text": "<s>I SPECIFIČNOSTI, ORGANIZACIONO – UPRAVLJAČKO STRUKTURIRANJE 2.1.</s><s>Elementi organizacionog strukturiranja neprofitnih organizacija...................35 II FUNKCIJA I AMBIJENT MENADŽMENT KONTROLE U NEPROFITNIM 2.5.2.</s><s>Računovodstvena informaciona nadležnost i potrebe različitih 2.5.3.</s><s>Mjesto i uloga upravljačkog računovođe u sistemu informisanja..........100 1.1.</s><s>Pretpostavke analize finansijskih izvještaja neprofitnih organizacija ..........170 V STRATEGIJSKO PLANIRANJE I BUDŽETIRANJE U NEPROFITNIM 3.4.</s><s>Specifičnosti strukturiranja budžeta u neprofitnim organizacijama .............270 2.4.</s><s>Korišćenje mjerila za formulisanje strategije i menadžment kontrole .........310 UVOD</s>\n<s>Očekivano dinamiziranje privrednog ambijenta traži afirmaciju poslovne filozofije kako bi i menadžment neprofitnog i javnog sektora operisao sa dioptrijom širokog spektra</s>\n<s>aktivnosti menadžmenta: polaganje računa o stanju i uspjehu, donošenje poslovno-finansijskih odluka i sistematska upravljačka kontrola poslovno-finansijskih procesa neprofitnih organizacija i javnog sektora.</s><s>Polaganje računa o stanju i uspjehu predstavlja tradicionalnu aktivnost menadžmenta, posebno u zemljama razvijene tržišne privrede.</s><s>Skup donesenih poslovno-finansijskih odluka i utvrđeni ciljevi organizacije predstavljaju ishodište za sistematsku upravljačku kontrolu, tj. za periodično planiranje i kontrolu ostvarenja kao glavnih dijelova sistema upravljačke kontrole procesa.</s><s>Od računovodstva se i ovdje očekuje adekvatna informaciona podrška, što ono i čini upražnjavanjem računovodstvene kontrole.</s>\n<s>Doktorska disertacija ''Bilansni agregati u funkciji menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama'' namijenjena je specifičnom aspektu koji je u značajnoj mjeri (ako ne i u potpunosti) ignorisan u praktičnom ponašanju kako od menadžera neprofitnog</s>\n<s>Rad je podijeljen u šest poglavlja s prepoznatljive tri cjeline.</s><s>U prvoj cjelini (poglavlje I i II) predstavljeni su neprofitne organizacije i neprofitni sektor, njihov ambijent, funkcija menadžment kontrole i naznačen menadžerski okvir za mjerenje performansi.</s>\n<s>finansijskoračunovodstvenih izvještaja neprofitnih organizacija i javnog sektora koji čini osnov za analizu kao neizbježan instrument upravljanja.</s><s>Treća cjelina (poglavlje V i VI) posvećena je sistemu budžetske kontrole ostvarenja u funkciji podrške menadžmentu ostvarivanja njegove nadležnosti i odgovornosti, upravljačke kontrole cjeline neprofitne organizacije i njenih dijelova.</s>\n<s>Poslovna i finansijska globalizacija, stalne i brze promjene u okruženju i sve oštrija konkurencija na tržištu zahtijevaju strategijski pristup vođenju preduzeća, što podrazumijeva naglašen pogled prema okruženju, unutrašnju fleksibilnost, inovativni sistem vrijednosne kontrole performansi, dopunjen sa nefinansijskim ostvarenjima, djelotvoran sistem eksternog kominiciranja i sl.</s><s>Najveći broj naučnih i stručnih radova kod nas posvećen je reperkusijama poslovanja profitno orijentisanih kompanija, a značajan sektor, kao što su neprofitne organizacije i javni sektor kao i njegovi problemi ostavljaju se po strani i manje zaokupljaju stručnu i naučnu pažnju.</s><s>U praksi, ovo je imalo za posljedicu pojavu značajnog gepa između sadašnjih zakonskih rješenja, djelovanja i rada neprofitnih organizacija, što ostavlja značajan prostor za istraživanje u ovoj oblasti.</s>\n<s>ekspanziju rasta posljednjih godina i kod nas se pojavljuju kao značajne ekonomske, političke i društvene snage.</s><s>Čini se da imaju kako apsolutnu tako i relativnu vrijednost resursa, uključuju veliki broj zaposlenih, predstavljaju ''jake industrije'' i izgledi su da je u njima smješten i ''veliki biznis''.</s><s>Cilj neprofitnih organizacija je da učine dostupnim što veći broj dobara i usluga društvu, u cjelini, a, u zavisnosti od njihovih raspoloživih finansijskih i drugih resursa, koji mogu dolaziti iz različitih izvora, i da očuvaju svrhu svoga postojanja.</s><s>Motiv profita, kao kontrolnog sredstva, nije zastupljen u njihovom poslovanju i veoma je teško procijeniti stepen satisfakcije korisnika njihovih usluga, s obzirom na to da se radi o jedinstvenim proizvodima i uslugama i koji se, u značajnom broju slučajeva, pružaju bez naknade.</s><s>Ipak, u određenim slučajevima neprofitne organizacije slične su profitno orijentisanim kompanijama, čine integralni dio jedinstvenog privrednog sistema, koriste slične resurse za ostvarivanje svojih ciljeva, nabavljaju i vrše konverziju resursa u dobra i usluge, imaju sličan proces finansijskog menadžmenta i neophodan im je razvijen informacioni sistem.</s><s>Računovodstveni informacioni sistem ima značajnu ulogu u integralnom informacionom sistemu neprofitnih organizacija i javnog sektora, predstavlja nezamjenjiv instrument upravljanja modernom organizacijom i namijenjen je menadžerima, vladi i drugim stejkholderima.</s>\n<s>Ključno pitanje efikasnog funkcionisanja neprofitnih organizacija i javnog sektora kod nas je da li oficijelni finansijsko-računovodstveni izvještaji (bilansni agregati) generišu neophodne informacije za menadžment kontrolu i mjerenje performansi?</s><s>Čini se da je sadašnji računovodstveno-informacioni sistem u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru neadekvatan, da ima naznake i neodgovornog političkog ponašanja i da ga je neophodno restrukturirati na kompleksnije sadržaje računovodstva u pružanju kvantitativnih informacija finansijske i nefinansijske prirode.</s><s>Stanje krajnje potisnutosti računovodstva neprofitnog sektora u drugi plan, odnosno njegovo redukovanje na zvanično vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijsko-računovodstvenih izvještaja, neophodno je redefinisati.</s><s>Osim finansijskog knjigovodstva na koje se prvo pomisli, redefinisanje se odnosi i na sistem upravljačkog računvodstva, što bi, pored početnih teškoća, omogućilo adekvatnije planiranje i kontrolu performansi javnih i neprofitnih organizacija.</s><s>Značajno mjesto u okviru upravljačkog računovodstva treba da ima i računovodstvo</s>\n<s>potrebe menadžera u neprofitnom i javnom sektoru.</s><s>Ni jedna kontrolna aktivnost ne događa se sama po sebi, pa je potreban projektovan napor da se osigura njena implementacija.</s><s>Planiranje i kontrola u nadležnosti su višeg i srednjeg menadžmenta neprofitnih i javnih organizacija, a prvi uslov za uspješnu menadžment kontrolu je aktivna podrška samog menadžmenta.</s><s>Međutim, očigledno je da nedostatak unutrašnje kontrole neprofitni sektor obezbjeđuje mimo profitnog mehanizma, a za to je neophodan dobar sistem menadžment kontrole.</s><s>Zbog čega ovaj sektor, posebno vladine organizacije, zaostaje u uspostavi efikasne unutrašnje kontrole?</s><s>Čini se da za vladine organizacije postoje tri objašnjenja.</s><s>Prvo, opšte mišljenje je da su tehnike menadžment kontrole razvijene u profitno orijentisanim kompanijama</s>\n<s>uobičajenom računovodstvenom praksom, što za rezultat ima neadekvatno utvrđivanje budžetskih pozicija.</s><s>Treće, funkcioneri od karijere u sistemu menadžment kontrole prepoznaju dvosjekli mač, obezbjeđenje informacija za menadžere kao i informacije za vanjske korisnike, interesne grupe i naročito medije.</s><s>2. Cilj istraživanja</s>\n<s>Kao naučna tema menadžment kontrola u neprofitnim organizacijama relativno je nova i u zemljama razvijene tržišne ekonomije.</s><s>Očekuje se da će uloga i značaj neprofitnih organizacija rasti i da će doći do transformacija u njihovom upravljanju, kao i prepoznavanja</s>\n<s>Upravljanje ovim organizacijama podrazumijeva puno zamki i izazova pa i kontroverzi, što proučavanju sistema menadžment kontrole daje epitet korisnog i aktuelnog poduhvata od teorijskog i praktičnog značaja.</s><s>Savremena literatura i iskustva razvijenih tržišnih privreda afirmisali su veliki broj pojmova koje treba saznati, prilagoditi i primijeniti u stvaranju novog makroekonomskog ambijenta neprofitnih organizacija kod nas, što će značajnije doprinijeti obogaćivanju naučnih spoznaja iz oblasti finansijskog, upravljačkog i troškovnog računovodstva i menadžment kontrole, a to je pragmatični cilj ovog rada.</s><s>Fragmentarni napisi u časopisima strukovnih organizacija pri izradi godišnjih finansijskih izvještaja i prijedlozi ''bajpas'' rješenja za nastale probleme ukazuju da su ekonomisti nastojali da budu manje bliski problematici neprofitnih organizacija.</s><s>Iako sadašnja praksa indicira na neophodnost promjena u zakonodavnoj i poreskoj regulativi, zvaničnim bilansnim šemama i kontnom okviru neprofitnih organizacija sistemski pristup rješavanju problema ovog sektora nije učinjen.</s><s>Sve to doprinosi značajnom gepu između računovodstveno-informacionih</s>\n<s>neprofitnih menadžera da u savremenim uslovima menadžment kontrole koriste ove resurse.</s><s>Saznajni cilj rada usmjeren je na osobenosti i ambijent neprofitnih organizacija, sličnosti i razlike između njihovih finansijsko-računovodstvenih izvještaja sa profitno orijentisanim kompanijama, koji služe kao podloga za finansijsku analizu, fleksibilno planiranje i kontrolu zasnovanu na budžetima i postavljanje odnosa menadžmentračunovodstveno-informaciona podrška iznad sadašnjeg stereotipa.</s><s>Nesumnjivo je da kod nas postoji veliki jaz između objektivnih računovodstveno-informacionih mogućnosti finansijskih izvještaja neprofitnih organizacija, znanja i spremnosti njihovih menadžera da te informacione resurse koriste u savremenim uslovima funkcije menadžment kontrole.</s>\n<s>U istraživanju se polazi od sljedećih hipoteza: S obzirom na činjenicu da se neprofitne organizacije nalaze između profitnog i javnog sektora, nije ih jednostavno definisati.</s><s>Njihovo organizaciono i upravljačko strukturiranje značajno je za redefinisanje sadašnjeg mjesta i uloge računovodstva i njegove odgovarajuće informacione podrške za ocjenu mjerila performansi menadžera, poboljšanje upravljanja, odlučivanja i odgovornosti.</s>\n<s>neprofitnih organizacija.</s><s>Međutim, iako su njeni koncepti slični, primjena se značajno razlikuje u neprofitnim i profitno orijentisanim entitetima.</s><s>Strukturiranje sistema menadžment kontrole podrazumijeva definisanje centara odgovornosti, gdje je računovodstenoinformacioni sistem najznačajniji centar podrške aktivnostima planiranja i kontrole.</s><s>Bilansni agegati i dalje predstavljaju aktuelan problem uz oscilirajući intenzitet aktuelnosti u neprofitnim organizacijama, ne generišu neophodne informacije za primjenu sveobuhvatnih mjerila performasni i neophodno ih je dopuniti i proširiti nefinansijskim</s>\n<s>O tehnikama finansijske analize u profitno orijentisanim kompanijama napisana je voluminozna literatura, međutim, menadžeri neprofitnih organizacija su i u teorijskom i praktičnom smislu nastojali da budu što manje bliski ovoj ''obavezi''.</s><s>Iza bilansnih podataka postoji poseban svijet odnosa međusobne uzročnosti, zakonitosti i ponašanja, a kada ga menadžeri neprofitnog sektora otkriju, njime ovladaju i sintetizovanjem dođu boljih</s>\n<s>oblikovanja relevantnih upravljačkih odluka predstavlja očigledan gep neprofitnih i javnih menadžera u sadašnjem ambijentu menadžment kontrole koga se moraju što prije ''osloboditi''.</s><s>Strategijsko planiranje, u sadašnjem okruženju neprofitnog sektora, treba manje da liči na udobno putovanje prigradskim vozom, a više na vožnju roler–klosterom, i rolerkloster stiže na cilj ukoliko ostane na šinama.</s><s>Cost/benefit analiza predstavlja ključni korak u procesu strategijskog planiranja u neprofitnom i javnom sektoru u procjeni društvenih koristi, ali i izabrani funkcioneri koji zastupaju javni interes.</s><s>Budžet entiteta predstavlja kompleksan plan, obuhvata različite aspekte, finansijske, ekonomske, političke i socijalne prirode, dok budžetiranje treba da bude značajnije u neprofitnim nego u profitno orijentisanim kompanijama usljed postojanja različitih vrsta troškova diskrecionarnog karaktera koji su pod uticajem menadžerskih odluka (za koje nema banchmarka, a ima prostora za sumnje) i ono treba da bude esencijalna veza između planiranja i feedback kontrole.</s>\n<s>sektoru, ograničena je mogućnost primjene računovodsta odgovornosti.</s><s>Ipak, njegova primjena moguća je identifikovanjem plansko-kontrolnih jedinica i adekvatnih indikatora ili surogata.</s><s>Kontrola izvršenja plana poslovnog rezultata neprofitnih organizacija može se zasnivati i na statičkim budžetima (nemogućnost utvrđivanja odgovornosti i nastalih odstupanja od normi ili postavljenih veličina) i na fleksibilnim budžetima (obračun i analiza odstupanja i korektivne akcije), ali je najbolje da se praćenje realizacije projektovanih ostvarenja istovremeno zasniva i na statičkim i na fleksibilnim budžetima.</s><s>S obzirom na prirodu definisanog predmeta i cilja istraživanja, u radu ćemo primijeniti opšte i posebne naučne metode svojstvene društvenim, a, u okviru njih, i ekonomskim naukama.</s><s>Od opštih naučnih metoda primijenićemo: komparativnu metodu, metodu modelovanja i statističku metodu.</s><s>Komparativna metoda omogućava: opis strukture, funkcije i ponašanja u neprofitnom sektoru s ciljem otkrivanja njihovih sličnosti i razlika, klasifikaciju saznanja, praćenje razvoja, stagnacije ili nazadovanja.</s><s>Posredna i pomoćna uloga ove metode je generalizacija – utvrđivanje toka procesa, naučno objašnjenje i predviđanje.</s><s>Osnovu metode modelovanja činiće jedinstvo teorijskih saznanja dobijenih tokom istraživanju i naučne primjene istraživanja u praksi.</s><s>Statističke metode koristićemo da bismo posmatrali neprofitne organizacije i određene pojave u njima koje čine statističku masu, izvršili njihovu statističku analizu koja čini drugu značajnu fazu primjene statističke metode, a sastoji se u otkriću strukture, međusobnom uticaju činilaca i dinamici posmatranih pojava, što zamjenjuje eksperimentalnu metodu.</s><s>Od posebnih metoda u radu ćemo primijeniti analizu i sintezu, apstrakciju i konkretizaciju, klasifikaciju, indukciju i dedukciju.</s><s>Analizu koristimo da posmatranu pojavu misaono i teorijski rastavimo na dijelove i sadržajno, strukturalno, funkcionalno, komparativno i genetički utvrdimo funkciju svakog dijela pojedinačno.</s><s>Da bi se shvatila cjelina, koristimo posebnu naučnu metodu sintezu, a deskriptivnom sintezom</s>\n<s>sektoru, opisaćemo i nabrojati posmatrane pojave i zaključke.</s><s>Primjena metodskih postupaka analize i sinteze na saznanje opštih i posebnih pojava u istraživanju omogućiće korišćenje metode apstrakcije i konkretizacije.</s><s>Apstrakcija će imati dvojnu ulogu: apstrakciju</s>\n<s>Konkretizacijom približavamo se stvarnom, realnom i konkretnom jedinstvu predmeta istraživanja, finansijskim izvještajima kao instrumentima u funkciji menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru.</s><s>Zaključivanjem od posebnog ka opštem, nasuprot zaključivanju od opšteg ka posebnom i pojedinačnom, koristimo indukciju i dedukciju kao posebne naučne metode.</s>\n<s>U skladu sa postavljenim predmetom i ciljem istraživanja, rad je strukturiran tako da, uz uvod i zaključak, sadrži šest međusobno povezanih poglavlja i spisak literature.</s><s>U uvodnom dijelu naznačeni su predmet i cilj istraživanja, postavljene istraživačke hipoteze i metodologija istraživanja i, ukratko, izložena struktura rada.</s><s>U prvom poglavlju (Specifičnosti, organizaciono - upravljačko strukturiranje i performanse</s>\n<s>pitanja neprofitnih organizacija i javnog sektora, a njegovu strukturu čine tri dijela.</s><s>U prvom dijelu (Definiciona obilježja, vrste i specifičnosti neprofitnih organizacija) ukazano je na teškoće koje se odnose na definiciona obilježja ovog sektora, kao i mogućnosti različitih klasifikacija i specifičnosti u odnosu na profitno orijentisane kompanije.</s><s>Drugi dio (Organizaciono</s>\n<s>ukazuje organizacione strukture, kao infrastrukturu, za provođenje menadžerskih odluka i modele upravljačkog strukturiranja ovog sektora.</s><s>Mjerenje i upravljanje performansama neprofitnih organizacija predstavlja sadržinu trećeg dijela rada u kome su izloženi menadžerski alati za mjerenje performansi, sistem mjerenja i specifičnosti njihove primjene u neprofitnim organizacijama.</s>\n<s>Drugo poglavlje (Funkcija i ambijent menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama) sastoji se iz dva dijela, a odnosi se na pitanje funkcije menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru i uticaju eksternih i internih faktora.</s>\n<s>aktivnosti planiranja i kontrole kao najvažnijih instrumenata za razumijevanje sistema menadžment kontrole i značaj tri vrste aktivnosti: formulisanje strategije, kontrola aktivnosti i menadžment kontrola.</s><s>U drugom dijelu poglavlja (Ambijent menadžment kontrole) razmotriće se eksterno i interno okruženje, korišćenje šansi, prepoznavanje opasnosti i izbjegavanje prijetnji neprofitnim organizacijama.</s><s>U trećem poglavlju rada (Bilansni agregati neprofitnih organizacija) izlaže se suština finansijsko-računovodstvenih izvještaja i mogućnosti primjene međunarodnih računovodstvenih standarda i međunarodinih računovodstvenih standarda za javni sektor.</s><s>U prvom dijelu poglavlja (Komponente bilansnih agregata upoznaćemo se sa zakonom propisanim setom finansijsko-računovodstvenih izvještaja neprofitnog sektora na nivou opštih razmatranja.</s><s>Drugi i treći dio odnose se na problematiku dva najznačajnija finansijsko-računovodstvena izvještaja: bilans stanja i bilans uspjeha, kao i aneksom - dopunskim izvještajem za čitanje prva dva.</s><s>Bilans novčanih tokova, u četvrtom dijelu poglavlja, treba da ukaže na ostvareni finansijski rezulat omeđen sa dva sukcesivna</s>\n<s>Pravilnikom o finansijskom izvještavanju i godišnjem obračunu korisnika prihoda budžeta bavimo se u petom dijelu ovog poglavlja.</s><s>U četvrtom poglavlju (Analiza bilansnih agregata neprofitnih organizacija) susrešćemo se sa pojmom, ciljevima, vrstama i pretpostavkama analize finansijskih izvještaja (kao važnim prethodnim pitanjima analize), zatim opštim metodama analize bilansa stanja i bilansa uspjeha (vertikalna, horizontalna i grafička analiza).</s><s>Treći dio poglavlja posvećen je metodologiji i tehnici analize finansijskih izvještaja (racio analiza), kao i korišćenju informacija za potrebe upravljanja od strane menadžera neprofitnog i javnog sektora.</s>\n<s>računovodstveno-informacionu podršku (gdje postoji značajan gep) i njihovu međusobnu kauzalnu povezanost.</s><s>Strategijski planovi odnose se na dugoročne finansijske posljedice različitih strategijskih opcija i uokviruju ponašanje menadžmenta.</s><s>Drugi dio poglavlja (Cost/benefit analiza) ukazuje na neophodnost stručne analize kao ključnog koraka u procesu strategijskog planiranja i postavlja gabarit: komparacija troškovi/koristi izražena monetarnim mjerilima.</s><s>Međutim, sveobuhvatna procjena programa mora uzeti u obzir i nemonetarna mjerila.</s><s>Treći dio poglavlja posvećen je procesu računovodstvenog planiranja (budžetiranja) sa odgovarajućim numeričkim ilustracijama planova neprofitnih organizacija, te sa njihovim sličnostima i razlikama sa profitno orijentisanim kompanijama.</s><s>Na kraju, šesto poglavlje (Kontrola poslovanja i mjerenja performansi) sadrži tri dijela.</s>\n<s>pomoću računovodstvenog sistema i revizije, dok su u drugom dijelu izložene osnovne kategorije mjerila outputa: društveni indikatori, rezultati (mjerenja) i mjerila procesa na nivou opštih razmatranja.</s><s>U trećem dijelu (Fleksibilno planiranje i kontrola) raspravlja se o odnosu između statičkih i fleksibilnih budžeta (planova) neprofitne organizacije u uslovima njihovog</s>\n<s>Računovodstveno-informaciona podrška budžetskom procesu primarno je zasnovana na konceptu standardnih troškova, a efikasnost budžetskog procesa i kvalitet odluka određeni su primijenjenim obračunskim pristupom.</s><s>Dilema: primijeniti apsorpcioni ili varijabilni obračun troškova, uz sve njihove prednosti i nedostatke, opredijelila nas je za drugi pristup usljed njegovih prednosti u planiranju i iskazivanju rezultata, ali problem uporedivosti planiranog sa zvaničnim bilansom uspjeha i dalje ostaje.</s><s>I SPECIFIČNOSTI, ORGANIZACIONO – UPRAVLJAČKO STRUKTURIRANJE I PERFORMANSE NEPROFITNIH ORGANIZACIJA</s>\n<s>Neprofitne organizacije su organizacije čiji konačni cilj poslovanja nije ostvarenje profita nego neke druge koristi za njihove sopstvenike - pružanje određenih usluga.</s><s>Ova definicija je u saglasnosti sa najvećim brojem statuta neprofitnih organizacija u mnogim zemljama,1 i usmjerava pažnju na osnovne razlike između profitnih i neprofitnih organizacija (NPO) koje mogu biti uzrok znatnih teškoća u njihovoj kontroli i upravljanju.</s><s>U profitnim organizacijama menadžeri2 donose odluke čiji je konačni cilj ostvarenje profita i uvećanje kapitala vlasnika.</s><s>U neprofitnim organizacijama odluke menadžera obično su usmjerene na pružanje što kvalitetnijih usluga u okviru raspoloživih resursa, a, ukoliko ipak ostvare profit, ne ulažu ga u povećanje kapitala, nego u različite druge društveno korisne aktivnosti i svrhe.3</s>\n<s>Pošto su usluge neprofitnih organizacija često neodređene, uopštene i teško mjerljive, u odnosu na profitne, pojavljuju se i veće teškoće u mjerenju njihovih performansi.</s><s>Veoma je teško napraviti oštar rez i izabrati alternativni pravac djelovanja neprofitnih organizacija, jer je odnos troškova i koristi od izvršenih usluga teško ocijeniti, a i sama korisnost teško je mjerljiva.</s><s>I pored ovih problema, menadžment mora pokazati da može efikasno i efektivno4 koristiti raspoložive resurse.</s><s>Međutim, osnovni problem najvećeg broja neprofitnih organizacija ostaje pronalazak eksternih mjera (indikatora) za politiku menadžment kontrole i njenu primjenu.5 Razlike između profitnih i neprofitnih organizacije ne mogu se posmatrati po sistemu crno-bijelo.</s><s>Profitne organizacije, ukoliko žele da ostvare planirani prihod i profit, moraju pružiti odgovarajuće usluge potrošačima, dok neprofitne organizacije, ako žele da obezbijede planirane usluge svojim članovima, moraju obezbijediti adekvatne izvore sredstava koji su u ekvilibrijumu s troškovima.</s><s>Prema tome, osnovne razlike nisu u potrebnim sredstvima, nego u samoj upotrebi sredstava i vrstama usluga koje pružaju.</s><s>Bolnice, škole, pa i religiozne organizacije, posluju kao neprofitne, iako su neke usluge koje ove neprofitne organizacije pružaju predmet za raspravu i razmišljanje.</s><s>1. Definicija, vrste i specifičnosti neprofitnih organizacija U našoj zemlji često se upotrebljavaju stari termini za određivanje pojma neprofitnih organizacija: društvene organizacije, udruženja građana i dr. Pod ovim terminima poznaje ih i domaće zakonodavstvo.</s><s>Iako termini nevladine i neprofitne 1 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw2 Menadžer je svako ko je odgovoran za podređene članove organizacije, kao i za druge organizacione resurse.</s><s>Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategiski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 16-20. 3 Na primjer, u humanitarne ili dobrotvorne aktivnosti.</s><s>4 Ukoliko se ciljevi ostvaruju uz minimum napora (ili troškova), organizacija funkcioniše efikasno, ukoliko organizacija ostvaruje ''prave'' ciljeve, ona funkcioniše efektivno.</s><s>Isto, str. 16. 5 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraworganizacije</s>\n<s>Vladine leksikonima, ipak se odomaćuju u svakodnevnoj komunikaciji.</s><s>Mnogi smatraju da se neprofitne organizacije lako mogu prepoznati, ali, kada pokušaju da ih precizno definišu, suočavaju se sa iznenađujuće velikim brojem problema.</s><s>Teškoće proizilaze iz široko orijentisanog dijapazona njihovih aktivnosti zasnovanih na pretežno neprofitnoj osnovi i njihovog usmjerenja na obezbjeđenje određenih usluga svojim članovima ili zadovoljenju opštih i zajedničkih potreba šire društvene zajednice.</s>\n<s>obrazovanje, obrazovanje posebnog tipa, predškolsko obrazovanje, srednje obrazovanje, više i visoko obrazovanje i obrazovanje odraslih, 3) zdravstvene i socijalne organizacije: bolnice, sanatorijumi,</s>\n<s>klinike, vojnomedicinske ustanove, zatvorske bolnice, medicinska rehabilitacija, veterinarske aktivnosti i organizacije socijalne zaštite, 4) organizacije na bazi učlanjenja: poslovne, radničke, strukovne i vjerske organizacije, 5) organizacije kulturnih aktivnosti: biblioteke, arhivi, muzeji, zaštita istorijskih objekata i zgrada, 6) humanitarne organizacije vezane za naučne, vjerske ili dobrotvorne svrhe.7 Ovo je jedna od mogućih klasifikacija neprofitnih</s>\n<s>neprofitnim organizacijama nude i mnoge druge klasifikacije tih organizacija.</s><s>Vladine i druge neprofitne organizacije specifične su po odsustvu motivacije za stvaranja profita, većina njihovih dobara i usluga nije komercijalno ostvariva kroz privatne aktivnosti, njihova dobra i usluge smatraju se vitalnim javnim dobrom.</s><s>Znatne razlike između profitnih i neprofitnih organizacija postoje u pogledu organizacionih ciljeva, izvora finansijskih sredstava, propisa i kontrole i sl.</s><s>Navedene specifičnosti utiču i na proces menadžment kontrole u smislu mjerenja performansi, pravne i poreske regulative, izvora finansiranja, političkih uticaja, tradicije i dr. 1.1.</s><s>Pojmovno određivanje neprofitnih organizacija Neprofitne organizacije nije jednostavno definisati i opisati i to je glavni razlog njihovog otežanog upravljanja praćenog</s>\n<s>Javne organizacije, teorijski, treba svima da ponude svoje usluge.</s><s>U mnogim slučajevima, pojam ''svima'' je, ipak, restriktivan za stanovništvo ili organizacije.</s><s>Izbor je tačno definisan, obično kvantitativno, na primjer, stanovništvo preko 65 godina, pojedinici koji zarađuju manje od 5.000 KM ili organizacije koje imaju budžet manji od 10.000 KM.</s><s>Dakle, postavljeni su opšti kriterijumi izbora i ko zadovolji propisane kriterijume može 6 Zakon o udruženjima građana (''Sl. list SR BiH'', br. 5/90 i 21/90), Zakon o udruženjima i fondacijama RS (''Sl. glasnik RS'', br. 52/2001), Zakon o udruženjima i fondacijama Brčko Distrikta BiH (''Sl. glasnik Brčko 7 Freeman, R., Shoulders, G. (Governmenatl and Nonprofit Accounting, Theory and Practice, Prentice Hall, NJ, 1993, p. 2) daju jednu od mnogobrojnih klasifikacija vrsta vladinih i neprofitnih organizacija, međutim, pri klasifikaciji se mogu uzeti drugi kriterijumi u skladu sa Zakonom o standardnoj klasifikaciji (Republike Srpske, Federacije BiH i Brčko Distrikta). očekivati određene usluge.</s><s>Ovo nije slučaj za neprofitne organizacija koje moraju precizno definisati svoje klijente i izabrati dijapazon pružanja javnih usluga.</s><s>Ovakva fleksibilnost organizacija koje pružaju javne usluge predstavlja izazov, nije jednostavna, ne može predstavljati finesu u toku postavljanja misije koja se odnosi na jedan opšti put za ostvarivanje aktivnosti.</s>\n<s>neprofitnih organizacija pružanje javnih usluga.</s><s>To je tačno do određene granice.</s><s>Međutim, ideja o misiji javne službe ponekad može da zavede i usmjeri na pogrešan put.</s><s>Prvo, postoji određen broj neprofitnih organizacija koje nisu organizovane kao javne službe8.</s><s>Drugo, tvrdnja da su neprofitne organizacije organizovane da bi rješavale određene socijalne probleme ili značajnije doprinijele javnim službama protivi se njihovoj ekskluzivnosti da ne služe svima, koju javne organizacije često imaju.</s><s>Tvrdnja da zadatak neprofitnih organizacija nije zarada novčanih sredstava donekle je tačna, ali mnoge neprofitne organizacije ponašaju se u potpunosti kao profitne, što ih razlikuje od javnih državnih organizacija koje djeluju u istom ambijentu.</s><s>Mnoge od njih angažuju se u različitim poslovima koji su rizični i donose novac, što ih čini sličnim profitno orijentisanim organizacijama.</s><s>One time izazivaju zabrinutost organizacija koje su tržišno orijentisane i često su im direktni konkurenti.</s>\n<s>Izgleda da neprofitne organizacije nisu ni u profitnom ni u javnom sektoru, ali im je mjesto negdje između ova dva sektora.9 Ovakav položaj omogućava im veću fleksibilnost u funkcionisanju, ali traži i značajne vještine u upravljanju.</s><s>Menadžeri u neprofitnim organizacijama treba da savladju iste tehnike i strategije upravljanja koje se primjenjuju u profitno orijentisanim organizacijama.</s><s>Ipak, primjena menadžerskih tehnika različita je i pored toga što i profitne i neprofitne organizacije učestvuju u planiranju, budžetiranju, računovodstvu i marketingu, imaju slična sporna pitanja u vezi s upravljanjem i obezbjeđivanjem sredstava.</s><s>Glavna razlika ogleda se u mjerenju njihovih performansi.</s><s>Dakle, moglo bi se zaključiti da se pojam neprofitne organizacije odnosi na nevladine organizacije koje su definisane, u državnom ili federalnom zakonu, kao humanitarne ili neprofitne, da služe određenim javnim ciljevima i da su oslobođene poreza.</s>\n<s>Neprofitne organizacije imaju sljedeće karakteristike: 1) moraju imati cilj javne dobrobiti, 2) moraju biti oganizovane kao neprofitne ili humanitarne, 3) njihova menadžerska struktura mora da onemogući lične interese i dobit pojedincima, 4) moraju biti</s>\n<s>status koji predviđa poreska oslobođenja za dobijene poklone.10 Prema tome, neprofitne organizacije ne uključuju tri kategorije organizacija: a) organizacije koji su osnovane s ciljem stvaranja profita, ali ga, možda, ipak nisu ostvarile, b) organizacije koje vode povezane neformalne grupa ljudi s ciljem da služe javnom dobru ali nemaju odobren poseban status od strane državne ili federalne vlasti i c) organizacije koje se prepoznaju kao neprofitne za oporezivanje ali, ipak, ne ostvaruju javne ciljeve.11</s>\n<s>Neki autori12 definišu neprofitne organizacije kao organizacije čiji se osnovni ciljevi ne mogu ocijeniti pomoću uobičajenih ekonomskih (profitnih) parametara.</s><s>Ipak, mora se istaći da neprofitne organizacije kod ostvarivanja svojih osnovnih ciljeva mogu preduzimati i aktivnosti koje donose profit.</s><s>Na primjer, fakulteti, pored pružanja usluga visokog obrazovanja, pružaju i određene konsultantske usluge za profitabilne projekte.</s><s>Slično je i za vladine i nevladine organizacija kao što su škole, zdravstvene ustanove, dobrotvorne organizacije, armija, policija, muzeji, crkve, preduzeća javnog sektora, koje pružaju profitabilne usluge prevoza ljudi, roba, distribuciju vode, održavanje putne mreže Najveći problem neprofitnih organizacije proizilazi iz definisanja njihovih ciljeva iz kojih potiču i njihove specifičnosti.</s><s>Teškoće u definisanju ciljeva nastaju zbog toga što su mnoge neprofitne organizacije višeciljno orijentisane i time se javlja problem identifikovanja</s>\n<s>usluge, maksimiziranje zadovoljstva klijenata, odnosno korisnika usluga, kreiranje politike koju će podržavati široka društvena javnost i sl.''13 Navedeni ciljevi podudaraju se sa ciljevima profitno orijentisanih proizvodnih i uslužnih preduzeća, s tom razlikom što profitno orijentisane organizacije pored drugih ciljeva imaju profit kao jasno postavljen cilj.</s><s>Djelatnost neprofitnih organizacija može biti finansirana od strane države (na primjer, subvencije za učenike, studente, pacijente i druge članove društva).</s><s>Dobra i usluge obezbjeđuju se u skladu sa aktuelnom državnom politikom</s>\n<s>Neprofitne organizacije mogu da se finansiraju iz budžetskih sredstava, različitih subvencija, dotacija, članarina i ne mora da postoji direktna veza između ostvarenog uspjeha i dobijenih finansijskih sredstava.</s><s>U nekim slučajevima ostvarivanje lošijih performansi povlači još veća finansijska sredstva.</s>\n<s>Bilo koja kategorizacija neprofitnih organizacija ne dovodi do zaključka da one pripadaju sferi ''sive ekonomije'' kako navode Antony i Young.14 Ovi autori kategoriziraju neprofitne organizacije na javne (državne) i privatne, naglašavajući značajne razlike između njih.</s><s>Javne neprofitne organizacije uređene su od strane države, entiteta ili lokalnih vlasti.</s><s>U okviru kategorije privatnih neprofitnih organizacija postoje značajne razlike između humanitarnih organizacija, čiji su darodavci oslobođeni poreza, od komercijalnih</s>\n<s>Navedena organizovanja obrazovnih, humanitarnih i drugih dobrotvornih organizacija relativno je lako ako se pruže posebne poreske ili druge olakšica od strane države.</s><s>One se mogu lako i ukinuti ukoliko se počnu baviti profitnim aktivnostima.</s>\n<s>neprofitnih organizacija nameće različite kriterijume za njihovu detaljniju podjelu i klasifikaciju.</s><s>Sa aspekta vlasništva organizacije koje djeluju u društvu možemo podijeliti na privatne (nedržavne) organizacije i javne (državne, društvene) organizacije.</s><s>Privatne organizacije dijele se na profitne (komercijalne) i neprofitne (nekomercijalne).</s><s>Neprofitne organizacije, osim građana, može osnovati i vlada, pa ih zato možemo podijeliti na vladine (javne) i nevladine (privatne) neprofitne organizacije.</s><s>Nevladine15 neprofitne organizacije mogu se podijeliti na organizacije koje služe svim članovima društva16 i one koje služe samo članovima određenih društvenih grupa.17 Prema načinu finansiranja možemo ih podijeliti na one koje se finansiraju prodajom proizvoda, roba i usluga, i one koje se finansiraju iz doprinosa, poreza, subvencija, dotacija, članarina i sl.</s><s>Imajući u vidu navedene klasifikacije i neophodnost uopštavanja, neprofitne organizacije mogu se definisati kao javne i privatne organizacije iz područja neprivrede koje</s>\n<s>Kategorizacija neprofitnih organizacija na narednoj slici sugeriše da neprofitni sektor sadrži mnogo različitih organizacija sa raznovrsnim aktivnostima, klijentima, tehnološkim resursima, finansijskim izvorima i sl.</s><s>Ova klasifikacija predstavlja samo polaznu tačku u radu kako bismo u nastavku detaljnije fokusirali na organizaciono i upravljačko strukturiranje neprofitnih organizacija.</s><s>Državna, entitetska, regionalna, gradska i lokalna uprava su veće kategorije od neprofitnih organizacija i raspolažu značajnim političkim uticajem.</s><s>Njihova snaga stvara značajne poteškoće za menadžment kontrolu pošto su mnoga ministarstva, sekretarijati i agencije jedinstveni i ne postoji adekvatan benčmark za upoređivanje njihovih performansi sa sličnim organizacionim jedinicama.</s><s>Ostvareni prihodi ovih uprava nisu direktno povezani sa uslugama koje obezbjeđuju svojim korisnicima19, a prijedlozi pojedinih programa obično imaju politički kontekst i nisu predmet prethodno izvršene cost/benefit analize.</s><s>Ciljeve i načine mjerenja performansi ovih organizacija teško je 15 Pojam ''nevladina organizacija'' (u daljem tekstu NVO) više govori šta ona nije nego šta jeste.</s><s>NVO funkcionišu u velikom polju aktivnosti, ima ih različitih vrsta, oblika, veličina.</s><s>Iako je svaka NVO jedinstvena, ipak imaju neke zajedničke karakteristike: vođene su vrijednostima, one su ''neprofitne'', imaju mnogo zainteresovanih grupa i pojedinaca, one su privatne i autonomne, nezavisne od države, vodi ih tijelo sastavljeno od volontera (neplaćena funkcija).</s><s>Velat, D.: Upravljanje finansijama u NVO, 16 Javne uslužne organizacije koje služe svim članovima društva su npr. fondacije, humanitarne i dobrotvorne organizacije, savjetodavne organizacije, organizacije za pružanje socijalnih usluga i sl. 17 Razna profesionalna i stručna udruženja, klubovi, interesne grupe, savezi i dr. 18 Gulin, D. i dr.: Računovodstvo, Hrvatska zajednica računovođa i financijskih djelatnika i Ekonomski fakultet, Zagreb, 2003, str. 506.</s>\n<s>19 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGrawdefinisati.20 Pritisak javnog mnjenja na preispitivanje odluke o visini, na primjer, komunalne takse za isticanje firme koju naplaćuje državni organ (a ne pruža bilo kakvu uslugu), otkriva brojne slabosti u radu i upravljanju državnih institucija.</s><s>Menadžment kontrola u javnim i neprofitnim organizacijama teška je i složena, posebno u zemljama u tranziciji, a ne postoje gotova rješenja za njenu implementaciju.</s><s>U ovom trenutku ne mogu se primijeniti aktuelna rješenja razvijenih tržišnih ekonomija a neophodno je uvođenje međunarodnih računovodstvenih standarda za javni sektor (MRS-JS).21 Primjena Standarda u pravnom sistemu BiH i njenim entitetima povećala bi odgovornost transparentnost</s>\n<s>Slika 1. Kategorije neprofitnih organizacija 20 Teško je izmjeriti šta je potrebnije, rekonstrukcija ulice u prigradskom naselju, uređenje gradskog parka sa fontanom, uređenje cvjetnih aleja javnih površina, obnova horizontalne i vertikalne saobraćajne signalizacije i sl.</s>\n<s>21 Pojam ''javni sektor'' odnosi se na vlade, regionalne uprave (pokrajinske, teritorijalne), lokalne uprave (opštinske, gradske) i slične državne entitete (agencije, odbore, komisije i preduzeća).</s>\n<s>Uzimajući u obzir kriterijume prepoznavanja neprofitnih organizacija, s njima se mogu izjednačiti organi uprave i državne službe.</s><s>Organizacije koje se u potpunosti finansiraju iz budžeta su državne neprofitne organizacije u koje ubrajamo organe državne uprave, organe jedinica lokalne uprave i samouprave, kao i druga pravna lica kojima se sredstva za plate i naknade troškova zaposlenih,22 porezi i doprinosi na lična primanja, troškovi materijala i usluga i sl. obezbjeđuju u budžetima jedinica lokalne uprave i samouprave (budžetski korisnici) kao što su: obrazovanje,23 zdravstvena i socijalna zaštita,24 biblioteke, arhive, muzeji i ostale kulturne djelatnosti.</s><s>Sredstva za plate i druge izdatke budžetskih korisnika, kod neposrednog finansiranja iz budžeta, obezbjeđuju se na dva načina: 1) predviđaju se sredstva za ove namjene po ministarstvima - odjeljenjima u posebnom dijelu budžeta za budžetske organizacije i potrošačke jedinice i 2) budžetskim organizacijama sredstva se prenose kao krajnjim korisnicima.</s>\n<s>Državni univerziteti finansiraju se iz budžeta države ili kantona, a raspodjela sredstava za obavljanje njihove djelatnosti vrši se primjenom određenih pravila i ''formula'', kao što su broj nastavnika, saradnika i studenata, specifičnosti pojedinih fakulteta u sastavu univerziteta i sl.</s><s>Imajući u vidu započetu reformu visokog</s>\n<s>sistemu menadžment kontrole, traženja sopstvenih (dodatnih) izvora prihoda i obavljanje nesrodnih profitno oporezivih aktivnosti.</s><s>Neprofitne bolnice, organizacije primarne zdravstvene</s>\n<s>profitnim organizacijama.</s><s>Razlike između privatnih i državnih zdravstvenih ustanova nisu u vrsti pružanja usluga pacijentima nego u načinu ostvarivanja profita i menadžment kontrole.</s><s>Ambijent zdravstvene zaštite zemalja u tranziciji značajno je izmijenjen u odnosu na prethodni (socijalistički) period.</s><s>Zdravstvene organizacije sve više postaju profitno orijentisane.</s><s>Najveći dio resursa javnih zdravstvenih ustanova potiče iz sredstava vlade, donacija, humanitarnih organizacija, ali se značajno povećava i participacija pacijenata.</s><s>U ovim ustanovama dominiraju profesionalci koji nemaju izraženu linijsku odgovornost prema grupi definisanih vlasnika.</s><s>Konkurencija između državnih i profitnih zdravstvenih ustanova,</s>\n<s>manjem konkurentskom pritisku nego što je to slučaj sa profitnim organizacijama.</s><s>Neprofitne organizacije koje se u potpunosti ne finansiraju iz budžeta, odnosno nevladine neprofitne organizacije su: a) političke organizacije i političke stranke, b) sportska društva, klubovi i savezi, c) kulturno - umjetnička društva, d) stručna udruženja, zajednice i savezi, e) socijalno - humanitarne organizacije, f) vjerske zajednice, g) organizacije i udruženja mladih, h) sindikati, i) udruženja građana i sl.</s><s>Njihovo finansiranje obično potiče od dobrotvornih priloga (crkve i druge vjerske organizacije, humanitarne organizacije i zadužbine), dotacija i subvencija (sportski klubovi), članarina (privredna</s>\n<s>finansiranja komercijalnoj osnovi (parkovi, ZOO vrtovi).</s><s>Neke od navedenih nevladinih neprofitnih 22 Plate i naknade predstavljaju najveću komponentu budžeta BiH i veće su tri puta u odnosu na prosjek zemlja Centralne i Istočne Evrope, kao i većine razvijenih zemalja EU.</s><s>Na plate i naknade u FBiH odnosilo se oko 30% a u Republici Srpskoj oko 35% budžetskih sredstava u periodu od 1999. do 2000. 23 Predškolsko i osnovno obrazovanje, obrazovanje djece ometene u razvoju, tehničko i stručno srednje obrazovanje, visoko i više obrazovanje, obrazovanje odraslih i dr. 24 Bolnice, stomatološka praksa, veterinarska djelatnost, socijalna zaštita i sl. organizacija finansiraju se djelimično i iz budžeta pa proizilazi da neprofitne organizacije mogu imati više izvora finansiranja.25 Otuda se pojavljuju dileme i teškoće u pogledu razvrstavanja neprofitnih organizacija na državne (budžetske) i nevladine organizacije.</s><s>Od izbora statusa neprofitne organizacije zavisi i izbor sistema računovodstva i finansijskog izvještavanja.</s>\n<s>Svrha postojanja organizacija na bazi članstva je pružanje adekvatnih usluga članovima.</s><s>Članske organizacije obično obuhvataju: 1) poslovna udruženja (privredne komore, zanatska udruženja), 2) profesionalna udruženja (pisci, slikari, novinari), 3) vjerske organizacije (crkve, manastiri, konvikati), 4) političke organizacije, 5) sindikate, 6) sportske klubove i objekte (bazeni, bokserske arene, igrališta), 7) ostale članske organizacije (forumi građana, ekološki pokreti, patriotska udruženja, udruženja mladih, udruženja potrošača, automobilista, studenata).</s><s>Prema visini članarine od koje se finansiraju moguće je procijeniti značaj usluga koje neprofitne organizacije pružaju svojim članovima.</s><s>Znatan broj članskih organizacija su profesionalne asocijacije koje nemaju stvarnu tržišnu konkurenciju i ne moraju imati odgovorne upravne odbore, dok manji broj (na primjer, radničke organizacije) imaju značajnu konkurenciju i zato moraju biti vođene od strane odgovornog menadžmenta.26 Naročito je nedovoljno poznato područje upravljanja religioznim organizacijama kako u smislu</s>\n<s>Vladine i druge neprofitne organizacije, posljednjih godina, izbijaju na površinu individualno i kolektivno, postaju značajna ekonomska, politička i društvena snaga i njihov broj se dramatično povećava.</s><s>Povećan broj, veličina i kompleksnost vladinih i neprofitnih organizacija doprinijeli su povećanju broja radnih mjesta.</s><s>U BiH oko jedne trećine zaposlenih angažovano je u neprofitnom sektoru tako da neprofitni sektor postaje ''jaka industrija'', a apsolutna i relativna vrijednost resursa već postaje ''gigantska''.</s><s>Istraživanja o učešću broja zaposlenih u neprivrednom28 sektoru, u odnosu na ukupni broj zaposlenih, pokazuju da BiH, u odnosu na druge zemlje, ima veći trend rasta zapošljavanja u neprofitnom sektoru.</s><s>25 Ukoliko pogledamo rashodnu stranu budžeta bilo kog nivoa vlade uočićemo, da se dio sredstava planira za finaniranje neprofitnih organizacija.</s><s>Budžet Republike Srpske za 2003. predviđao je ukupno 2.493.740 KM, od čega za finansiranje vjerskih institucija 800.000 KM, parlamentarnih stranaka 1.228.840 KM, fondacija i udruženja građana 14.840 KM i programa aktivnosti humanitarnog karaktera 450.160 KM.</s><s>U budžetu Brčko Distrikta za 2003. predviđena je pomoć u izgradnji porušenih vjerskih objekata od 800.000 KM, Islamskoj zajednici 400.000 KM, Rimokatoličkoj crkvi 200.000 KM i Pravoslavnoj crkvi 200.000 KM.</s>\n<s>26 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, 27 U tranziciji bivših socijalističkih zemalja raste značaj vjerskih organizacija, čini se, više nego u razvijenim zemljama.</s><s>U BiH Islamska zajednica primjer je jedne od dobro organizovanih institucija.</s><s>Ima Sabor koji odlučuje o budžetu. … iz budžeta se finansiraju Rijaset, Medresa, Fakultet islamskih nauka i izdavačka kuća El-Kalem.</s><s>Katoličke biskupije finansiraju se od prihoda iz inostranstva, u vidu donacija, ali redovne prihode imaju samo iz svojih župa kojih u BiH ima 140 (franjevačke i biskupske).</s><s>Pravoslavno sveštenstvo u BiH djeluje u pet eparhija: Bihaćko-petrovačku, Banjalučku, Dabrobosansku, Tuzlanskozvorničku i Hercegovačko-zahumsku.</s><s>Crkvena hijerarhija nalaže da sveštenici u parohijama moraju redovno prijavljivati obavljene usluge i donacije Eparhijskom odboru gdje se vrši crkvena kontrola, dok finansijsku kontrolu provodi redovno Patrijaršija.</s><s>SB, br. 402/403 od 29.07.2004, str. 5-9. 28 U istraživanju je pod ovom kategorijom obuhvaćeno, između ostalog, administracija, obrazovanje, zdravstvo i socijalna zaštita.</s>\n<s>Izvor: OECD, Služba za javnu upravu, 2001.</s><s>Zbog nepostojanja pouzdanih statističkih podataka Agencije za statistiku BiH teško je sa sigurnošću utvrditi koliko je u neprofitnom sektoru stvarno zaposlenih.29 U Republici Srpskoj, u periodu 2000-2003. godina, zapaža se veće zapošljavanje u profitnom sektoru u odnosu na neprofitni sektor.</s><s>Tabela 2. Promjene zaposlenih u neprofitnom sektoru u Republici Srpskoj Broj zaposlenih</s>\n<s>Izvor: Zavod sa statistiku RS, Banja Luka, prilagođeno iz Ekonomska politika za 2004. godinu (prečišćen tekst), Vlada Republike Srpske, Banja Luka, 2004, str. 6. Kretanje ukupnog broja zaposlenih u profitnom i neprofitnom sektoru u SAD-u prikazuje tabela 3.</s>\n<s>zaposlenih neprofitnom sektoru treba uzeti sa rezervom.</s><s>Ipak, ovo je zadovoljavajuća osnova za opšti pogled i uočavanje da je u neprofitnim organizacijama zaposleno oko jedne trećine (tabela 3), odnosno jedne petine (tabela 2) radno angažvanog stanovništva i da je neprofitni sektor postao \"jaka industrija\".</s><s>1.3.</s><s>Specifičnosti neprofitnih organizacija Suštinsku razliku između profitnih i neprofitnih organizacija predstavlja koncept misije.</s><s>Konačni zadatak proizvodno-profitnih entiteta je privređivanje u korist njihovih vlasnika.</s><s>Vlasništvo može da postoji u različitim oblicima, od neposrednog vlasništva u organizaciji do pojedinačnog učešća u vlasništvu (partneri, akcionari).</s><s>Neprofitne organizacije nisu zasnovane na konceptu vlasništa, pa njihova misija ima drugačiji smisao.</s><s>Ovakav entitet predviđen je da služi široj javnosti, a zakon definiše da je vlasništvo30 nespojivo sa javnim ciljem, mada to ne znači da i neprofitne organizacije ne mogu ostvarivati profit.</s><s>Neprofitne organizacije mogu djelovati slično profitnim u stvaranju novčanih sredstava.</s><s>Međutim, novac bi trebalo usmjeriti prema ostvarivanju javnog cilja za koji je organizacija osnovana, zadržan kao rezerva za budući period ili usmjeren prema drugoj javnoj neprofitnoj organizaciji.</s><s>Specifičnosti neprofitnih organizacija i uticaj menadžmenta na proces kontrole ogledaju se u nekoliko značajnih karakteristika: 1) nedostatak profitnih mjera indikatora, 2) poreski i zakonodavni aspekti, 3) uslužni karakter, 4) ograničenja formulisanja ciljeva i strategija, 5) izvori finansiranja, 6) kontroverze kod postavljanja menadžmenta, 7) politički uticaji i tradicija.31 Njihova primarna karakteristika jeste nedostatak profitnih indikatora dok ostale karakteristike imaju manji uticaj i nisu jedinstvene za sve neprofitne organizacije, pa ih ne treba zanemariti.</s><s>1.3.1.</s><s>Nedostatak profitnih indikatora</s>\n<s>procjenom ostvarenih učinaka tako da efekti prevaziđu ulaganja.</s><s>Kod profitnih organizacija profit omogućava sveobuhvatno mjerenje i efikasnosti i efektivnosti.</s><s>Nedostatak jedinstvenih, zadovoljavajućih i opštih mjera za komparaciju performansi predstavlja najveći problem menadžera neprofitnih organizacija za uspostavljanje efektivnog sistema menadžment kontrole.</s><s>Ipak, mjerenje performansi neprofitnih organizacija treba da se zasniva na uspostavljanju ekvilibrijuma između njihovih outputa i inputa u cilju ocjene da li je zadovoljen princip ''vrijednost za novac'', koji se smatra osnovnim postulatom poslovanja ovih organizacija.</s><s>Prema ovom principu, neprofitne organizacije dužne su svojim klijentima obezbijediti odgovarajuće usluge na ekonomičan, efikasan i efektivan način.32 30 Sa popratnom pojavom privatnog dobitka.</s><s>Wolf, T.: Managing a nonprofit Organization in the Twentyfirst Centrury, Simon&Schuster Inc., New York, 1999, p. 22. 31 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw32 Milićević, V.: Strategijsko upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 366.</s><s>Analiza ekonomičnosti u neprofitnim organizacijama podrazumijeva kontrolu namjenskog trošenja raspoloživih resursa, s jedne strane, i obezbjeđenje adekvatne količine intputa po najnižim troškovima, s druge strane.</s><s>Analiza efikasnosti neprofitnih organizacija podrazumijeva kontrolu iskorišćenosti sredstava i sprovodi se poređenjem ostvarene količine outputa sa inputima, koji su korišćeni za njihov nastanak.</s><s>Konačno, analiza efektivnosti neprofitnih organizacija podrazumijeva testiranje odnosa između outputa i postavljenih ciljeva u sagledavanju stepena njihovog ostvarenja.</s><s>Dakle, sva tri elementa analize performansi neprofitnih organizacija definisana su na identičan način kao i kod profitno orijentisanih organizacija, ali to ne znači da mjerenje ''tri E'' dimenzije performansi</s>\n<s>neprofitnim organizacijama.33 Imajući u vidu specifičnosti neprofitnih organizacija, mjerenje njihovih performansi znatno je teže pošto su opterećene brojnim problemima koji se moraju riješiti na pravi način prije nego što se upustimo u taj posao.</s><s>U neprofitnim organizacijama često nisu jasni objektivni kriterijumi koji bi mogli da se koriste u analizi prijedloga i alternativnih pravaca djelovanja.</s><s>Članovi menadžment tima u neprofitnim organizacijama često nisu saglasni u vezi sa pitanjima koja se odnose na značaj pojedinih ciljeva.</s><s>U gradskoj vladi svi članovi menadžment tima mogu biti saglasni da treba nabaviti pumpe</s>\n<s>bolje snabdijevanje stanovništva pitkom vodom.</s><s>Međutim, oni ne moraju biti saglasni kada se radi o planiranim troškovima za rad vatrogasne službe u odnosu na planirani iznos troškova za uličnu rasvjetu.</s><s>Za razliku od javnih bolnica u neprofitnim univerzitetskim bolnicama, u kojima se uz liječenje obavlja obrazovanje, ne može se direktno mjeriti uspjeh prebrojavanjem pacijenata kojima su pružene usluge i efektivnošću medicinskih postupaka.</s><s>Unapređenje medicinskih vještina kroz praksu u neprofitnim bolnicama manje je konkretno i očigledno dok je kriterijum mjerenja uspjeha teže postaviti.</s><s>Ako je cilj škole da učenicima pruži dobro obrazovanje, ako je mirovna grupa osnovana da se suprostavi korišćenju vojnih snaga u ratnom području, ako je sportska dvorana stavljena na raspolaganje gradskoj omladini, koje bi indikatore za mjerenje uspjeha navedene grupe trebalo da koriste?</s><s>Kvantitativne mjere su: uspjeh školskog odbora, statistika prisustva na političkim okupljanjima, učešće omladine na rekreaciji u sportskoj dvorani i sl.</s><s>Međutim, ove performanse su samo indirektni indeksi mjerenja uspjeha.34 Najlakše je donijeti prijedlog u analizi koja je zasnovana na procijenjenim troškovima koji se mogu direktno porediti sa procijenjenim koristima.</s><s>Kod većine značajnih odluka u neprofitnim organizacijama menadžeri ne raspolažu tačnim iznosom troškova i koristi pošto je teško procijeniti koje efekte će izazvati trošenje resursa u postizanju ciljeva organizacije.</s><s>Da li će se povećanjem broja zaposlenih, na primjer, za još</s>\n<s>nivoa studenata?</s><s>Koliko novčanih sredstava je potrebno uložiti za programe zbrinjavanja nezaposlenih lica koja se nalaze na spisku zavoda za zapošljavanje?</s><s>Pitanja ove vrste teška su za kvantitativne analize i čini se da to nije pravi put za procjenjivanje troškova i koristi.</s><s>Usljed navedenih činjenica i zbog nemogućnosti izražavanja ciljeva neprofitnih organizacija u finansijskim pokazateljima moraju se uspostaviti izvedeni nefinansijski ciljevi.</s><s>Samim tim efektivnost neprofitnih organizacija mora biti mjerena stepenom 33 Milićević, V.: Strategijsko upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 367. 34 Wolf, T.: Managing a nonprofit Organization in the Twenty-first Centrury, Simon&Schuster Inc., New dostizanja planiranih nefinansijskih ciljeva, ali to stvara nove probleme mjerenja performansi.35</s>\n<s>S obzirom na to da je najvažniji cilj neprofitnih organizacija pružanje usluga i da da se kvalitet usluga i postignuti uspjeh ne mogu lako kvantitativno izmjeriti, moraju se respektovati teškoće i nemogućnosti mjerenja.</s><s>Suočeni s ovim i mnogim drugim problemima neki autori u svojim radovima ističu da neprofitnim organizacijama nije potrebno mjerenje performansi.</s><s>Ako su</s>\n<s>ovakva mišljenja u prošlosti mogla biti prihvaćena sa rezervom, u današnje vrijeme ovakva razmišljanja su pogrešna imajući u vidu da neprofitne organizacije odavno ne igraju sporednu ulogu na nivou države i u svjetskoj</s>\n<s>neprofitnim organizacijama kao posljedica konvergencije dvije prinude: 1) povećanih zahtjeva za odgovornošću vladinih tijela i njenih funkcionera i 2) obaveze menadžera i organizacija da se fokusiraju na rezultate i djelovanje u pravcu jačanja svojih performansi.</s><s>Međutim, rezultati ovih zahtjeva, u našoj zemlji, još nisu doveli do donošenja zakona o mjerenju performansi neprofitnog sektora.</s>\n<s>Neprofitne organizacije, kao i sva druga pravna lica u sistemu poreza na promet proizvoda i usluga, su poreski obveznici ukoliko obavljaju oporezivi promet, odnosno ako</s>\n<s>Neprofitne organizacije koje obavljaju registrovanu djelatnost mogu pod uslovima propisanim zakonom nabavljati opremu bez plaćanja poreza na promet proizvoda.</s><s>Pod opremom neprofitnih organizacija, u poreskom smislu, smatraju se osnovna sredstva za obavljanje registrovane djelatnosti, rezervni dijelovi, sitan inventar, uređaji i dijelovi za zaštitu okoline, sredstva za zaštitu na radu i ličnu zaštitu, specijalni putnički automobili sa ugrađenim uređajima za bolesnike, specijalni putnički automobili sa ugrađenim duplim komandama, pogrebna vozila, putnički automobili sa ugrađenom dodatnom opremom za rad vatrogasnih služni i policije koji su posebno označeni, kompjuteri, televizori, radioprijemnici, stolovi i stolice za ljekarske ordinacije u zdravstvenim organizacijama i sl.</s>\n<s>Neprofitne organizacije koje obavljaju registrovanu proizvođačku djelatnost mogu nabavljati reprodukcioni37 materijal bez plaćanja poreza na promet kada izrađuju magistralne i galenijske proizvode u okviru apotekarske djelatnosti ili u zdravstvenim ustanovama.</s><s>Reprodukcioni materijal bez plaćanja poreza na promet mogu nabavljati i pozorišta,38 koncertne dvorane i ostale ustanove kulture, muzeji, biblioteke, arhivi, zavodi za zaštitu spomenika kulture, arheološke i restauratorske institucije.</s><s>Zdravstvene ustanove i druge</s>\n<s>nabavke proizvoda bez poreza, kao što je: laboratorijski pribor i posuđe, laboratorijsko staklo, instrumentie, sredstva za pranje i održavanje bolničkog rublja, sredstva za pranje i održavanje prostorija u zdravstvenim ustanovama, papir za dijagnostičke postupke,39 35 Milićević, V.: Strategijsko upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 369-370. 37 Materijal koji se troši i ulazi u supstancu finalnog proizvoda, na primjer, ambalaža i drugi materijal za pakovanje lijekova.</s>\n<s>39 EKG, EEG, EMG, rolne za ultrazvuk. papirni i plastični hirurški materijal za jednokratnu upotrebu,40 RTG filmove i hemikalije za obradu RTG filmova, filtere,41 alkohol i sl.</s><s>Crveni krst i druge humanitarne organizacije mogu, uz poresko oslobađanje, nabavljati sve proizvode koji se upotrebljavaju za namjene za koje su osnovane uz uslov da ih ne prodaju.</s><s>Međutim, značke, markice i druge grafičke proizvode sa utisnutim vlastitim znakom i sadržajem vezanim za djelatnost mogu prodavati.</s><s>Članarina koju razne neprofitne organizacije kao što su sportski klubovi, udruženja građana i dr. naplaćuju od svojih članova ne bi trebalo da bude oporeziva pod uslovom da nije naknada za uslugu nego predstavlja pristupnicu udruženju i ne sadrži protivuslugu naplaćenu u novcu ili realizovanu na neki drugi način.</s><s>Neprofitne organizacije su poreski obveznici ako prodaju proizvode ili usluge, osim u slučajevima ako su pojedini proizvodi (lijekovi) ili usluge (zdravstvene, obrazovne) oslobođeni plaćanja poreza na promet.</s><s>Oporezive usluge su sve one koje nisu striktno propisane Zakonom kao neoporezive a to su, najčešće, usluge izdavanja nekretnina ili pokretnih stvari u zakup,42 usluge održavanja različitih kurseva,43 zabavne i sportske priredbe, savjetovanja i sl.</s><s>Neprofitne organizacije, između ostalog, za svoj rad prikupljaju sredstva i putem donacija,44 sponzorstva, pružanjem usluga reklame i sl., te na taj način postaju obveznici poreza na promet usluga.</s><s>Kod prodaje proizvoda, bilo da se radi o rashodovanoj ili nepotrebnoj trajnoj imovini ili drugim proizvodima45 neprofitna organizacija je obično obveznik poreza, ali može da bude oslobođena plaćanja poreza, u zavisnosti od statusa kupca i namjene kupljenog proizvoda.</s><s>Na hranu i piće koju prodaju</s>\n<s>Najveći broj neprofitnih organizacija oslobođen je plaćanja poreza koji se odnosi na ostvarenu dobit od neprofitne aktivnosti.</s><s>Zakon o porezu na dohodak Brčko distrikta BiH46 propisuje da ukoliko organizacija koja vrši djelatnost od opštedruštvene koristi i nije orijentisana na ostvarivanje dobiti (neprofitna organizacija) i (1) koja svojim cjelokupnim usmjerenjem služi tome da se ostvare idejne svrhe organizacije, (2) bez kojeg idejna svrha ove organizacije uopšte ne može biti ispunjena, (3) koja prema profitno orijentisanim preduzećima ne stupa u konkurentski odnos u većem obimu nego što je potrebno za ostvarenje idejne svrhe, (4) čija dobit se koristi isključivo za one svrhe 40 Ogrtači, maske, kape, štitnici za obuću, rukavice.</s><s>41 Mikrobiološke i papirnate.</s>\n<s>42 Javne obrazovne ustanove često ne plaćaju porez na prihod ostvaren od iznajmljivanja gimnastičke dvorane, plivačkog bazena, učioničkog prostora, čak i kada ovi objekti direktno konkurišu profitnim fitnes centrima i privatnim auto školama koji nude slične usluge.</s><s>Promjena namjene ovih objekata dovodi u sumnju status njihovog potpunog poreskog oslobođenja.</s><s>43 Krojenje, šivanje, ples i sl.</s>\n<s>44 Donacije političkim partijama ne treba da budu podržane i ne bi trebale biti izuzete od poreza na dobit.</s><s>Donacije univerzitetu, institutu za istraživanje i sl., treba isključiti iz osnovice poreza na dobit pod uslovom da je donaciju primilo pravno lice ili javna ustanova, da vrši dobrotvornu djelatnost, da je iznos donacije primljen preko računa i da je pismeno potvrđeno da će se iznos upotrijebiti u javne svrhe.</s><s>45 Značke, majice, razglednice i sl.</s>\n<s>porez na promet. od opštedruštvene47 koristi zbog kojih je ona osnovana i (5) čija imovina će u slučaju gašenja organizacije, prema statutu, biti data u svrhe postizanja ciljeva definisanih u tačkama 1 do 4, onda ta organizacija nije obavezna da plaća porez na dobit.</s><s>Ukoliko samo jedna od navedenih pretpostavki nije ispunjena, organizacija je obavezna da plati porez na dobit.</s><s>Kada ostvareni prihod od aktivnosti u jednoj kalendarskoj godini ne prelazi iznos 10.000 KM, smatra se da je neprofitna organizacija definisana u smislu tačke 3 i ne predstavlja opasnost za lojalnu konkurenciju.</s><s>Organizacije koje pored svoje osnovne djelatnosti, koja nije usmjerena na ostvarivanje dobiti, imaju i organizacionu jedinicu čija je namjera ostvarivanje dobiti, obveznici su poreza na dobit ostvarenu poslovanjem te jedinice.</s>\n<s>Neprofitne organizacije koje nisu orijentisane na ostvarivanje dobiti su48 (a) organi lokalne samouprave i državni organi uprave BiH, tj. jedinice lokalne samouprave i uprave, kao i njihovi organi, (b) međunarodne organizacije od opštedruštvene koristi, (c) vjerske zajednice, političke stranke, radnički sindikati, komore, udruženja građana i udruženja preduzeća, (d) fondacije i ostali fondovi koji su osnovani u dobrotvorne, humanitarne, naučne, kulturne i slične svrhe, (e) ostale organizacije koje slijede opštedruštvenu korist, kao, na primjer, mikrokreditne organizacije koje u kreditnom sektoru pružaju finansijsku pomoć malim i srednjim preduzećima u BiH i dr. Organizacije pod (c) i (e) moraju biti pravna lica privatnog ili javnog prava i moraju podnijeti zahtjev poreskoj uprava za privremeno oslobađanje plaćanja poreza na dobit.</s><s>Kada je zahtjev opravdan, poreska uprava donosi rješenje kojim oslobađa ove organizacije od plaćanja poreza na dobit uz zadržavanje prava naknadne provjere.</s><s>Znatne su teškoće u povlačenju jasne granice između nesrodnih aktivnosti i oslobođenih</s>\n<s>neprofitne organizacije mogu obavljati profitne aktivnosti i zadržati status poreskog oslobađanja.</s><s>To može biti aktivnost koja je srodna sa njenim ciljnim poreskim oslobađanjem ili je nesrodna, ali ima manji značaj.</s><s>Ako profitne aktivnosti organizacije spadaju u prvu kategoriju, to će odlučujuće uticati na njihov status za poresko oslobađanje.</s><s>Ako se aktivnosti svrstaju pod drugu kategoriju, organizacija će platiti porez na dobit na nesrodne aktivnosti, ali i dalje će težiti održavanju svog opšteg statusa za poreskim olakšicama.49 Mnoge neprofitne organizacije organizuju pomoćnu djelatnost koja učestvuje u profitnim aktivnostima izvan same organizacije.</s><s>Ključni razlog za izdvajanje ovih organizacija-kćer, je svođenje rizika na najmanju moguću mjeru u pogledu poreskih oslobođenja za organizaciju - majku.</s><s>Ukoliko se i na ovakav način ne eliminiše rizik i ne zadrži neprofitni status, one će platiti porez na imovinu.</s><s>Ovdje se radi o veoma tananoj niti između srodnih i nesrodnih prihoda.</s><s>Na primjer, profit ostvaren prodajom knjiga i 47 Organizacija će se smatrati neprofitnom organizacijom od opštedruštvene koristi ako je njena djelatnost usmjerena na to da se bez vlastite koristi podrži javni interes u materijalnoj, duhovnoj ili moralnoj oblasti.</s><s>Podrška javnom interesu ne postoji ako je krug osoba, koje imaju koristi od navedene podrške, strogo ograničen, na primjer, zbog profesionalnih osobina i može biti samo mali krug.</s><s>Kao opšta podrška posebno se priznaje: podrška nauci, istraživanjima, obrazovanju, vaspitanju, umjetnosti i kulturi, zaštiti čovjekove okoline, prirode i tradicije, podrška mladima, starima, javnom zdravstvu, dobrotvornim ustanovama i sportu, podrška demokratskoj državi, ali koja ne služi određenoj političkoj partiji.</s>\n<s>48 Prema Zakonu o porezu na dobit Brčko Distrikta.</s><s>49 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGrawnaučnih časopisa u okviru fakultetske knjižare oslobođen je poreza, dok je profit ostvaren prodajom školskih sveski, učila, pisaćeg i crtaćeg pribora oporeziv,50 čime se neprofitne organizacije mogu naći u rizičnom poduhvatu implicitnog izbjegavanja plaćanja</s>\n<s>može organizovati takmičenje za izradu vlastitog Web sajta i obezbijediti odgovarajuća sredstva, ali to isto mogu uraditi i studenti informatičkog smjera fakulteta u okviru pristupnih ili seminarskih radova.</s><s>Dekan fakulteta može da nagradi najbolje studente preko studentske organizacije koja je neprofitnog karaktera, a ipak će isplata biti oporeziva.</s>\n<s>Tri pravna pitanja značajna su za neprofitne menadžere: 1) vlasništvo nad entitetom, 2) stvaranje i raspodjela profita i 3) zakonske obaveze podređene neprofitnim oslobođenjima.51 Profitne organizacije u svojini su njihovih vlasnika koji očekuju dividendu</s>\n<s>Neprofitne organizacije ne mogu imati kapital spoljnih investitora, a umjesto akcijskog kapitala one moraju obezbijediti resurse iz spoljnih izvora.</s><s>Neprofitne organizacije ne mogu dijeliti imovinu, dobit ili ostvarivati korist na drugi način pojedincima, dok donatori za svoje donacije ne mogu očekivati novčane kompenzacije.</s><s>Kada neprofitna organizacija prestane sa radom, njena imovina se prenosi na drugu neprofitnu organizaciju ili državu u kojoj je organizacija poslovala, ali ne i na pojedinca.</s><s>U slučaju da neprofitna organizacija mijenja status, od neprofitne prema profitnoj, procjena vrijednosti njene imovine značajna je za vladu koja reguliše rad neprofitnih organizacija.</s><s>Procjena vrijednosti postaje važno pitanje jer se na tržištu može ispoljiti znatna razlika između knjigovodstvene vrijednosti imovine i obaveza.</s><s>Prodaja neprofitnih ustanova ili njihovo pretvaranje u profitne kompanije može se očekivati u narednom periodu, posebno u sektoru zdravstvene zaštite koja je pod kontrolom države ili lokalnih vlasti.</s><s>Razvoj zdravstvenih ustanova profitnog karaktera je u usponu, posebno specijalističke ambulante i poliklinike i može se očekivati nastanak zdravstvenih ustanova mješovitog vlasničkog statusa.</s><s>Ipak, vlade zemalja u tranziciji vjerovatno u skorašnje vrijeme neće dozvoliti potpunu transformaciju svih državnih zdravstvenih ustanova u profitne organizacije i nastojaće da zadrže značajan dio primarne zdravstvene zaštite.</s><s>Pitanje da li će i obrazovne ustanove, vjerske organizacije ili neke druge neprofitne organizacije izraziti želju da budu prevedene u profitne kompanije za sada je otvoreno?</s><s>Trend privatnog obrazovanja pokrenut u Bosni i Hercegovini i njenim entitetima napreduje, a zakonodavna regulativa kao i obično kasni.</s><s>Pravno, neprofitne organizacije u obavljanju svojih aktivnosti mogu ostvariti dobit, bilo smanjenjem troškova, bilo povećanjem neto imovine.52 Ovo je način da se akumulira određeni dio kapitala koji se može upotrijebiti za proširenje aktivnosti, zamjenu stalne imovine ili stvaranje rezervi za budući period.</s><s>Po zakonu neprofitnim organizacijama nije dozvoljena isplata dobiti u obliku gotovinske dividende.</s><s>Ipak, bez obzira na to neke neprofitne organizacije stvorile su pomoćne djelatnosti kojima je dozvoljena</s>\n<s>50 Zakon o porezu na promet proizvoda i usluga u prometu Brčko Distrikta, čl. 14. 51 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGrawregistrovanih patenata koje su razvili njeni istraživači.</s><s>To pruža zaposlenima vlasničko učešće u pomoćnoj službi i učešće u dijelu taksi na licence za patentirane proizvode.</s><s>U ovom slučaju trebalo bi donijeti operativni profitni plan za zaposlene istraživače koji bi imao značajan motivacioni aspekt kako na njih tako i na razvoj same neprofitne organizacije i njene humane namjene.</s>\n<s>Odricanjem od ovlašćenja da naplati porez i davanjem statusa izuzeća od poreza na poklone, država čini velike ustupke i u mnogim slučajevima indirektno ustupa značajan</s>\n<s>neka organizacija koja u toku godine od pojedinaca primi donacija u iznosu od 500.000 KM, može pretpostaviti da joj je država indirektno obezbijedila barem 50.000 KM kroz porez koji nije plaćen ministarstvu finansija.</s><s>Zbog toga u sistem mora biti ugrađena određena zaštita kako</s>\n<s>1.3.3.</s><s>Uslužni karakter i ograničenja formulisanja ciljeva i strategija Najveći broj neprofitnih organizacija su uslužne organizacije i, prema tome, nemaju istu menadžment kontrolu u odnosu na profitne entitete koji proizvode i prodaju realna dobra.54 Značajne su razlike između ove dvije vrste organizacija.</s><s>Usluga bi se mogla definisati kao bilo koje djelo ili čin koji jedna strana može ponuditi drugoj, koji je neopipljiv i nije rezultat posjedovanja nečega.</s><s>Uslužna proizvodnja može a i ne mora da bude vezana za fizički proizvod.</s><s>Usluge imaju četiri osnovne osobine koje snažno utiču oblikovanje</s>\n<s>promjenjivost prolaznost.55 Usluge su neopipljive, jer se, za razliku od fizičkih proizvoda, ne mogu vidjeti, okusiti, osjetiti, čuti ili namirisati prije nego što se kupe.56 Kako bi se smanjila neizvjesnost, potrošači (klijenti) će tražiti dokaze o kvalitetu usluge tražeći da se ''neopipljivo učini opipljivim'' putem mjesta, ljudi, opreme, komunikacijskog materijala, simbola, ili cijene, koji se vide.</s><s>Usluge se obično pružaju i koriste istovremeno, i ne mogu se skladištiti kao fizička dobra koja su proizvedena, uskladištena, distribuirana i tek kasnije korišćena.</s><s>Ako uslugu pruža neka osoba, tada je i ona dio usluge i značajno utiče na ishod.</s><s>Ukoliko sredstva i zaposleni nisu raspoloživi u trenutku pružanja usluga, potencijalni prihod je izgubljen.</s><s>Uslužne organizacije nastoje da budu radno intenzivne, zahtijevaju relativno manji iznos kapitala po jedinici učinka, a kontrola outputa zahtijeva upravljanje ljudima koji pružaju usluge, što je u većini slučajeva teže nego upravljanje aktivnostima čiji je radni tok ravnomjerniji ili je u njima dominantnije korišćenje mašina.</s><s>Nije uvijek jednostavno izmjeriti kvalitet usluga.</s><s>Kontrola fizičkih dobara obično je jednostavnija, kako u toku proizvodnje tako i u toku prodaje.</s><s>Kod medicinskih usluga može se mjeriti broj pacijenata koje ljekar primi u toku radnog danu, a oni mogu biti razvrstani za pregled u zavisnosti od vrste zdravstvenih problema koje imaju.</s><s>Ipak, ovo 53 Wolf, T.: Managing a nonprofit Organization in the Twenty-first Centrury, Simon&Schuster Inc., New 54 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw55 Kotler, P.: Upravljanje marketingom, analiza, planiranje, primjena i kontrola, deveto izdanje, Mate, 56 Pacijent u psihijatrijskog klinici ne može unaprijed znati tačan rezultat svog liječenja ili pacijent koji traži plastičnu operaciju zatezanja lica ne može vidjeti rezultate prije izvršenja operacije. ne može biti odgovarajući indikator za mjerenje kvaliteta pruženih usluga pacijentima.</s><s>Kvalitet usluga ne može biti unaprijed provjeren, dok kvalitet fizičkih dobara u većini slučajeva može jer su bilo kakvi nedostaci na proizvodima očigledni i fizički vidljivi.</s><s>Pošto najveći dio objektivnih alata i jasnih standarda kvaliteta još ne postoji, procjena kvaliteta najvećeg broja usluga je subjektivna.</s><s>U najboljem slučaju, kvalitet usluga može se kontrolisati samo u toku predaje klijentu.</s><s>Profitne organizacije imaju veće mogućnosti da u okruženju ograničavajućih faktora izaberu određenu djelatnost u kojoj žele poslovati.</s><s>One mogu izabrati određeni oblik konkurencije u datoj oblasti i njihov menadžment, u zavisnosti od trenutne konkurencije, može relativno lako mijenjati strategiju.</s><s>Najveći broj neprofitnih menadžera ima daleko manji stepen slobode pri izboru i mijenjanju strategije.</s><s>Škole, fakulteti i univerziteti nemaju mogućnosti kao što ih imaju velike korporacije u pogledu otvaranja ili zatvaranja nekih svojih strategijskih poslovnih jedinica.</s><s>Opštinska vlada nastoji da svojim rezidentima obezbijedi određene usluge kao što su obrazovanje, društvena zaštita ili socijalna pomoć.57 Ona može donositi odluke koje se odnose na visinu sredstava namijenjenih za obezbjeđenje planiranih usluga, ali ne može jednostavno i lako donijeti odluku da ih u potpunosti ukine.</s>\n<s>Prije nego što menadžment ili upravni odbor donese odluke mnoge neprofitne organizacije moraju pružiti neposredne usluge i nekim spoljnim organizacijama.</s><s>Bolnica mora ispuniti određene uslove kako bi dobila dozvolu za preduzimanje određenog kapitalnog projekta.</s><s>Organizacije koje dobijaju pomoć od vlade moraju se pridržavati uslova iz ugovora ili ugovora darodavaca koji bliže određuju eksplicitne uslove za osiguranje određenih vrsta usluga.</s><s>Državno ili federalno zakonodavno tijelo može ograničiti ukupne troškove za pojedine organizacije ili određene programe.58 Vlada može direktno ograničiti iznose troškova ili ih ne priznati, kao što su putni troškovi ili troškovi banjskog i rehabilitacionog liječenja pacijenata.</s><s>Donatori neprofitnih organizacija mogu neprofitne menadžere ograničavati u slobodnom korišćenju doniranih resursa koje su im stavili na raspolaganje.</s>\n<s>I pored raznovrsnih spoljašnjih ograničenja, u posljednjoj dekadi prošlog i prvim godinama XXI vijeka povećavao se broj i značaj neprofitnih organizacija kako u BiH tako i u njenim entitetima.</s><s>Formiranjem pomoćnih profitnih službi mnoge od neprofitnih organizacija</s>\n<s>poduhvata diversifikacija kroz ''inovativne špekulacije'' uključuje pravne, strategijske i menadžerske aktivnosti.</s><s>U mnogim slučajevima novi poduhvati neprofitnih organizacija ne moraju biti finansijski subvencionirani, ali stvarne olakšice mogu biti pružene i putem diversifikacije strategija za njihovo održavanje.</s><s>Nove vrste proizvoda i usluga, lansirane u nekim neprofitnim organizacijama, imaju za rezultat direktnu konkurenciju sa profitnim, posebno manjim organizacijama.</s><s>To, na određeni način, izaziva nezadovoljstvo malih i srednjih</s>\n<s>pošto neprofitne organizacije oslobođene plaćanja poreza.</s><s>57 Antony, N. R., Young, W.D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw58 Na primjer, privatne apoteke moraju se pridržavati propisane liste za izdavanje lijekova pacijentima iz zaključenog ugovora sa vladom.</s>\n<s>Konkurencija neprofitnih organizacija malim firmama nije sasvim jasna.</s><s>Analitičari finansijskih rezultata ne predočavaju ih jasno i očigledno ne prave razlike između tri razvojna tipa neprofitnih organizacija: 1) proširenje prodaje proizvoda i usluga koje ne konkurišu malim firmama (porodična medicina) 2) prodaja proizvoda i usluga koje su konkurentne malim firmama (prodaja osvježavajućih pića u ZOO parkovima) i 3) prodaja proizvoda i usluga koje su nove u aktivnostima neprofitnih djelatnosti (saloni za masažu u zdravstvenim ustanovama, estetske hirurške intervencije u državnim bolnicama i sl.).</s><s>Neprofitne organizacije zaostaju za profitno orijentisanim organizacijama u primjeni</s>\n<s>neprofitne organizacije obavljaju manje poslove i ne koriste formalne marketinške tehnike.</s><s>Postoje i mnoge profesionalne neprofitne organizacije60 koje su na početku vjerovale da nije neophodno profesionalno upravljanje marketingom.</s><s>Neprofitne ustanove kao što su bolnice ili fakulteti suočavaju se sa konkurencijom u okruženju privatnih zdravstvenih ustanova i fakulteta i neophodna im je primjena marketinga.</s><s>Tradicionalni ''4P'' pristup marketingu uglavnom je dobro razvijen na području proizvoda, ali u okviru pružanja usluga</s>\n<s>profitnih organizacija.</s><s>Booms i Bitner61 predložili su dodatnih ''3P'' koji bi bili uključeni u marketinške usluge: ljudi, fizički dokazi i proces (engl. people, physical evidence, process).</s><s>Zbog toga što većinu usluga pružaju ljudi, izbor, obrazovanje i motivacija zaposlenih mogu uticati na značajnije razlike kod zadovoljstva korisnika.</s><s>Neprofitne organizacije treba da pokažu kvalitet svojih usluga kroz fizičke dokaze i prezentacije, te da izaberu, između različitih vrsta način pružanja usluga.</s><s>Strategija marketing usluga neprofitnih organizacija zahtijeva ne samo primjenu spoljnjeg marketinga već i internog marketinga kako bi motivisala zaposlene.</s><s>Korisnik ne sudi o kvalitetu usluge samo po njezinom tehničkom kvalitetu (da li je operacija bila uspješna?) nego i po njenom funkcionalnom kvalitetu (da li je hirurg pokazao brižnost i osjećaj sigurnosti?).</s><s>Davaoci usluga moraju isto tako pružiti ''visok nivo ophođenja'' kao i ''visok nivo tehnologije''.</s><s>Dakle, neprofitne i javne organizacije u budućnosti vrlo brzo će se suočiti sa tri zadatka: 1) moraju razlikovati svoju ponudu, isporuku i imidž od drugih 2) moraju upravljati kvalitetom usluge i 3) moraju upravljati produktivnošću zaposlenih.62 1.3.4.</s><s>Izvori finansiranja</s>\n<s>Profitno orijentisane kompanije obezbjeđuju finansijske resurse prodajom svojih proizvoda i usluga i, ukoliko ostvareni prihod nije dovoljan za pokriće rashoda, organizacija će prestati sa radom.</s><s>Kompanija neće moći dugo da egzistira ako njeni proizvodi na tržištu nemaju kupce, ukoliko je kvalitet proizvoda nezadovoljavajući ili prodajne cijene proizvoda nisu prihvatljive.</s><s>Prema tome, tržište postavlja ograničenja unutar kojih menadžment profitne kompanije može da djeluje.</s><s>Neke neprofitne organizacije svoj opstanak zasnivaju na 59 Antony, N. R., Young, W.D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw60 Organizacije na bazi članstva.</s>\n<s>61 Kotler, P.: Upravljanje marketingom, analiza, planiranje, primjena i kontrola, deveto izdanje, Mate, finansijskim resursima ostvarenim od prodaje usluga.</s><s>To je slučaj sa jednim brojem bolnica koje se oslanjaju na prihode od zdravstvene zaštite naplaćene od pacijenata, privatne škole i koledži koji se oslanjaju na školarinu, istraživačke organizacije koje se oslanjaju na ugovaranje specifičnih projekata i sl.</s><s>Podrška neprofitnim organizacijama od strane klijenata, pacijenata, članova, u sadašnjim uslovima, još je nesigurna.</s><s>Međutim, one će ubuduće biti primorane da sve više liče privatnim profitnim organizacijama.</s><s>Neprofitne organizacije, pored prihoda ostvarenih od pružanja sopstvenih usluga, primaju značajnu finansijsku podršku i iz drugih izvora.</s><s>Kod organizacija koje dobijaju javnu pomoć, nema direktne povezanosti između vrijednosti izvršenih usluga klijentima i vrijednosti resursa obezbijeđenih iz javnih izvora.</s><s>Ne postoje zakonska ograničenja za univerzitete, fakultete ili bolnice da dobijaju direktnu pomoć od strane poreskih obveznika iako oni nisu u direktnoj vezi sa njima, a isto je i sa fondacijama koje dodjeljuju grantove.</s><s>Svi prikupljeni resursi nemaju jednaku vrijednost za aktivnosti neprofitnih organizacija.</s><s>Pokloni su nenamjenski ukoliko ih donatori ne ograničavaju, dok su ograničeni ili namjenski oni pokloni koji se mogu koristiti samo za određene svrhe ili u određeno vrijeme.</s><s>Svakako da je najvredniji onaj resurs koji nije ničim ograničen i može se koristiti za različite svrhe: isplatu zarada,</s>\n<s>neprofitnim organizacijama izražen je problem pronalaženja adekvatnih nenamjenskih donacija.63 Neprofitne organizacije treba da puno pažnje posvete izgradnji čvrstih veza sa donatorima koji ih kontinuirano pomažu.</s><s>Većina programa koji se finansiraju dolazi od mnogih, malih, stalnih, pojedinačnih i neograničenih donacija.</s><s>Iako se pojedinačna donacija može činiti malom, zbir malih donacija može značiti mnogo.</s><s>Poželjno je identifikovati nekoliko značajnih donatora i sa njima održavati vezu na različite načine, telefonom, lično, poštom, čak i putem medija.</s><s>Korišćenje bilo koje tehnike opravdano je, ali, što je pristup više ličan, uspjeh je sigurniji.</s><s>Škole i univerziteti su posebno uspješni u kontaktiranju s pojedincim posredstvom telefona, pogotovo s onima koji su imali određene ''konekcije'' sa institucijom i spremni su da pomognu.</s><s>Posljednji lični pristup je direktna poštanska prepiska kojom neprofitne organizacije kontaktiraju s većim brojem donatora koji su spremni da doniraju manje novčane iznose.</s><s>Prije upućivanja zahtjeva za donaciju neophodno je obaviti adekvatne pripreme.</s><s>Potencijalne donatore, pojedince, korporacije, zadužbine, vladine organizacije, potrebno je prvo identifikovati, prikupiti podatke o njima i rangirati ih po kriterijumu očekivane novčane sume koju bi mogli donirati.</s><s>Treba povezati specifične programe i projekte sa interesovanjem pojedinih donatora, poslati promotivnu literaturu i sl.64 Odgađanje donacija za određeni vremenski period pruža značajne koristi za donatore koje se sastoje u dogovoru donatora i neprofitne organizacije u prolongiranju stvarnog</s>\n<s>Neprofitne organizacije, posebno one koje imaju potrebu za gotovinom odmah, površno posmatrano, odgoda doniranja treba da obeshrabri.</s><s>Ipak, neprofitne organizacije mogu imati velike koristi i graditi legate putem darova ovakve vrste.</s><s>Koje su situacije u kojima odgoda u doniranju može biti odgovarajuća?</s><s>Ostavština je dar koji se ostvaruje donatorovom oporukom.</s><s>Prednosti za donatora su da odgađanjem darivanja, do donatorove smrti, pojedinac ima pravo na korišćenje svoje imovine tokom života.</s><s>Ostavština obično pruža uštedu u porezu, jer, sve dok je donator živ, poklon nije oporeziv, a može se i mijenjati tokom donatorovog 63 Wolf, T.: Managing a nonprofit Organization in the Twenty-first Centrury, Simon&Schuster Inc., New života.</s><s>Sa gledišta neprofitne organizacije, ostavština je dobrodošla ali je njena neopoziva priroda problematična.</s>\n<s>korisno neprofitnim organizacijama.</s><s>Vrijednost polise predstavlja imovinu organizacije, čak i tokom donatorovog života.</s><s>Ukoliko donator odluči da prestane da plaća premiju prije nego što je polisa isplaćena, neprofitna organizacija, pod istim okolnostima, može plaćati premiju ili unovčiti polisu po njenoj trenutnoj vrijednosti.65 Konkurencija omogućava snažnu motivaciju za racionalno korišćenje resursa.</s><s>Profiti će padati ako firma dozvoli troškovima da izmaknu kontroli, ukoliko njen proizvodni program tehnološki zastari ili se kvalitet proizvoda smanji.</s><s>Vladine i neprofitne organizacije nemaju ugrađen automatski signal za opasnost i kao zamjena za tržišni mehanizam alokacije resursa menadžeri javnih organizacija konkurišu jedan drugome za već postojeće raspoložive resurse.</s><s>Na primjer, odjeljenja zdravstvene ili komunalne službe pokušavaju dobiti što veći komad ''kolača'' koji se nalazi u gradskom ili opštinskom budžetu.</s><s>U odgovoru na njihove zahtjeve menadžment pokušava procijeniti koje usluge klijentima treba obezbijediti, ili koja je najbolja korist za društvo, prije nego što su one stvarno utvrđene.</s><s>1.3.5.</s><s>Kontroverze u izboru menadžmenta</s>\n<s>Iako su godišnji finansijski izvještaji, koje kontrolišu akcionari korporacije, više nego pojednostavljeni, akcionari nastupaju ipak kao konačan autoritet.66 Oni mogu u kriznim situacijama primijeniti svoj autoritet samo u okviru utvrđene granice.</s><s>Kretanje cijena akcija na berzi je direktan i bitan znak kada akcionari misle na menadžment.</s><s>U nemogućnosti neposrednog upravljanja profitnom organizacijom akcionari na skupštini akcionara biraju upravni odbor i prenose upravljačka prava, osim onih koja su neotuđivo pravo skupštine akcionara.</s><s>Za svoj rad, stanje i uspjeh, upravni odbor odgovoran je vlasnicima, odnosno skupštini akcionara.</s><s>U njegovoj nadležnosti je utvrđivanje konačnih prijedloga i ciljeva preduzeća, strateških poslovno-finansijskih odluka i planova, godišnjih računovodstvenih izvještaja o stanju i uspjehu preduzeća, kao i odluka o izboru, postavljenju ili razrešenju direktora preduzeća.</s><s>Svoj upravljački autoritet direktor preduzeća izvlači iz upravljačkih nadležnosti i odgovornosti upravnog odbora, glavni je izvršni menadžer, polaže račun o svom radu pred upravnim odborom i vlasnicima, odnosno skupštinom akcionara.</s><s>67 U mnogim neprofitnim organizacijama često nisu jasne same linije odgovornosti.</s><s>Pošto se ne radi o akcionarima, članovi upravnih odbora rijetko su plaćeni za svoj rad i oni se obično biranju zbog političkih ili finansijskih razloga, prije nego zbog njihovih sposobnosti da upravljaju organizacijama.</s><s>Upravni odbori često nisu dovoljno informisani o značajnim pitanjima iz spoljašnjeg okruženja i njihove odluke nisu uvijek optimalne.</s><s>Sami članovi upravnog odbora nastoje da budu manje uticajni u neprofitnim nego u profitnim organizacijama.</s><s>Upravni odbor djeluje značajnije samo kada je organizacija u teškoćama.</s><s>Pošto profit nije indikator koji obezbjeđuje očigledni signal, lična procjena članova odbora, na primjer kod zdravstvenih organizacija, mnogo je značajnija u neprofitnim nego u profitnim organizacijama.</s><s>Da bi raspolagali sa čvrstom osnovom za procjenu, članovi upravnog 66 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw67 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2003, odbora trebalo bi znatno vrijeme da posvete upoznavanju neprofitne organizacije i da pribave mišljenja stručnih lica kako bi razumjeli moguće probleme i donosili validne odluke.</s>\n<s>ostvaruju zadovoljavajuće rezultate i ne preuzimaju konkretnu odgovornost, odnosno njihova odgovornost nije jasno definisana.</s><s>U upravnim odborima bolnica obično dominiraju ljekari, koji su kvalifikovani za kontrolu kvaliteta zdravstvene zaštite ali nemaju neohodnu stručnost i nisu spremni za procjenu efikasnosti i efektivnosti upravljanja bolnicom.</s><s>U vladinim organizacijama, na svim nivoima, revizori poslovnih knjiga obično verifikuju nastalu popustljivost vezanu za utvrđene norme, pravila i procedure koje se odnose na potrošnju resursa.69 Mada zakonodavne komisije istražuju glavne prekršaje, mnoge od njih nemaju osoblje ili sklonost da utvrde odgovornost vezanu za upravljanje performansama neprofitnih organizacija.70</s>\n<s>neprofitne organizacije gdje oni moraju: 1) odrediti misiju, poslovnu politiku i poštivanje statuta organizacije,71 2) usvajati program organizacije iz godine u godinu i zauzeti se za dugoročno planiranje kako bi se odredio opšti smjer za budućnost,72 3) utvrditi fiskalnu politiku, budžet i finansijsku</s>\n<s>aktivnosti organizacije, 5) izabrati, ocijeniti i ukoliko je potrebno okončati mandat izvršnog direktora, 6) razvijati i održavati veze sa javnošću promovisanjem rada organizacije.74 U mnogim neprofitnim organizacijama uspjeh u ostvarivanju ciljeva zavisi od ponašanja profesinalaca: ljekara, profesora, umjetnika i dr.75 Profesionalci često imaju motive koji nisu u skladu sa najboljim načinom korišćenja resursa, što stvara dilemu koja traži znatnije uplitanje menadžerskog vrha neprofitnih organizacija.</s><s>Profesionalci su obično motivisani sa dva standarda: a) standarde vezane za organizaciju i b) standarde vezane za njihove radne kolege.</s><s>Prvi je vezan za organizacione ciljeve, a drugi može biti neusklađen sa njima.</s><s>Zapravo, njihovo nagrađivanje za ostvarenje ciljeva organizacije može biti mnogo manje atraktivno nego za ostvarenje njihovih ličnih profesionalnih ciljeva.</s><s>Finansijski motiv manje je efektivan za profesionalce nego za profesionalne 68 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw69 Kancelarija za reviziju finansijskog poslovanja iznijela je podatak da 40-50% budžeta BiH nije regulisano odgovarajućim pravilima, tako da državne institucije godišnje neracionalno troše oko 25 miliona KM.</s>\n<s>70 Kancelarija državne revizije BiH, koja je vršila reviziju finansijskog poslovanja institucija BiH, u većini segmenata je negativno ocijenila izvještaj o poslovanju Predsjedništva BiH za 2003. godinu.</s><s>Zamjerke revizora su se odnosile najviše na kupovinu skupocjenih automobila (360.000 KM koji nisu bili predviđeni planom nabavki u budžetu a neki nisu evidentirani u poslovnim knjigama), utrošak goriva i popravke automobila (400.000 KM), kupovinu poklona i sl. 71 Neophodno je početi sa Zakonom i Statutom a zatim slijede nacrti dokumenata koji određuju pravila, propise i procedure.</s>\n<s>72 Planiranje na kratkoročni period (sljedeća godina), srednjoročni period (pet godina) i dugoročni period 73 Većini računovođa ovo je poznato i potrebno je takve osobe angažovati da pomažu upravnom odboru pri donošenja fiskalne politike.</s>\n<s>74 Wolf, T.: Managing a nonprofit Organization in the Twenty-first Centrury, Simon&Schuster Inc., New 75 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGrawmenadžere.</s><s>Profesionalci smatraju da je naknada za obavljanje njihove funkcije relativno adekvatna pošto njihovo primarno zadovoljstvo obično dolazi od njihovog profesionalnog rada.</s><s>Profesionalci nastoje da ne daju odgovarajući značaj finansijskim posljedicama svojih odluka i mnogi ljekari smatraju da ne bi trebalo biti ograničenja kod trošenja resursa za spašavanje ljudskih života.</s><s>Nažalost, u zemlji ograničenih resursa u sadašnjem vremenu takav stav nije primjenljiv.</s><s>Mnogi profesionalci kao što su naučnici, istraživači, ljekari preferiraju da funkcionišu</s>\n<s>pomoću ljudi, profesionalci nisu za takvu konstituciju.</s><s>To je jedan od razloga zašto menadžeri u profesionalnim organizacijama više upravljaju na osnovu ranga, čina, položaja ili zvanja, nego što je to slučaj u profitnim organizacijama.</s><s>Iako rukovođenje neprofitnom organizacijom može zahtijevati značajne menadžerske stručnosti, osim profesionalne stručnosti, običaji često zahtijevaju da menadžer bude profesionalac.</s><s>Tradicija je da rektor univerziteta ili dekan fakulteta bude profesor, načelnik bolnice ljekar i sl.</s><s>Izgledi su da će se u budućnosti ova tradicionalnost postepeno mijenjati, naročito u profitnim obrazovnim ustanovama.</s>\n<s>U profesionalnoj organizaciji profesionalni kvalitet ljudi je od primarnog značaja.</s><s>Napredovanje profesionalaca, a ne organizacije često je kriterijum za postavljanje menadžera.</s><s>Profesionalci pretenduju da dobiju znatno duži vremenski period za dokazivanje svoga profesionalnog ugleda, dok menadžeri obično dokazuju svoj ugled u kraćem</s>\n<s>menadžersku komponentu, tako da najveći broj ljekara smatra da je obrazovanje u stručnoj profesiji mnogo značajnije nego obrazovanje u znanjima koja su potrebna za upravljanje organizacijom i zbog toga često potcjenjuju značaj funkcije menadžmenta.</s><s>Međutim, obrazovanje i spoljni pritisci za poboljšanje organizacionih performansi neprofitnih organizacija utiču na promjenu ovih pogleda.</s><s>1.3.6.</s><s>Politički uticaji i tradicija</s>\n<s>tijelo.76 U vladinim organizacijama odlučivanje je često rezultat protivrječnosti i pritisaka.</s><s>Politički pritisci su neminovni, a u nekim slučajevima čak i poželjni.77 Izabrani funkcioneri odgovorni su biračima i taj pritisak može se porediti sa snagom tržišta.</s><s>Izabrani funkcioneri ne mogu nastaviti sa radom ako ne dobiju ponovni izbor, a da bi ga dobili oni moraju znati zastupati interese svojih birača.</s><s>Da bi povećali podršku programima svojih birača, funkcioneri često moraju pružiti podršku programima svojih kolega, čak i kada se lično ne slažu s njima.</s><s>Ovaj fenomen uzajamne pomoći, u manjem obimu, prisutan je i u profitnim organizacijama.</s>\n<s>U nekim slučajevima potreba za poboljšanjem upravljanja ne pojavljuju se samo zato što su neprofitne organizacije velike i složene.</s><s>U velikom broju slučajeva, u demokratskim društvima, novinari78 i javna riječ osjećaju da imaju pravo da upoznaju funkcionisanje organizacije državne uprave.</s><s>U državnoj i federalnoj upravi to se obezbjeđuje ''slobodnim pristupom informacijama''.</s><s>Kanali za distribuciju informacija nisu uvijek nepristrasni.</s><s>Mada su neke medijske priče o lošem upravljanju opravdane, druge mogu biti preuveličane, a nedovoljno poznavanje organizacija dovodi do stvaranja pogrešne slike u javnosti.</s><s>Da bi smanjili nenaklonjenost medijskim pričama, menadžeri preduzimaju određene korake kako bi zaštitili osjetljive informacije koje stižu preko formalnog sistema menadžment kontrole.</s><s>Nažalost, to ipak znatno smanjuje samu korisnost ovakvog sistema.</s>\n<s>Izborni procesi imaju za rezultat povećanje pritisaka prema menadžerima javnih organizacija bilo da je riječ o neprofitnim ili profitnim organizacijama.</s><s>Izabrani javni funkcioneri u nedostaku profita, kao izrazite mjere performansi izazivaju mnogo više polemika svojim odlukama nego poslovni menadžeri.</s><s>Ovaj pritisak može biti pogrešan, nelogičan ili trenutni hir.</s><s>Ovakvi pritisci podstiču fokus na kratkoročne programe i efekte.</s><s>Akcionari u profitnim kompanijama zahtijevaju odgovarajuću zaradu, dok upravna tijela neprofitnih organizaija ne kanališu uvijek pritiske prema efikasnijem korišćenju resursa.</s><s>Vladine organizacije moraju djelovati u okviru statuta koji su restriktivni, a često ne sadrže ''detaljne procedure''79 kao što ih sadrže ugovori ili pravilnici u profitno orijentisanim preduzećima.80 U najvećem broju slučajeva relativno je teško izvršiti izmjene i dopune statuta i pravilnika javnih i neprofitnih organizacija, posebno u dijelu koji se odnosi na pojedinačnu odgovornost javnog menadžmenta.81 Rasprostranjeno je uvjerenje da javna administracija, svojim propisima, sprečava dobro funkcionisanje menadžment kontrole82 držeći se epidemije sindroma ''ne treba stvarati uspjeh, treba samo izbjegavati stvaranje grešaka.''</s>\n<s>Budući da neprofitne organizacije manjak unutrašnje kontrole obezbjeđuju mimo profitnog mehanizma, one imaju potrebu za dobrim sistemom menadžment kontrole.</s><s>Zbog čega mnoge takve organizacije, naročito vladine, zaostaju u tome?</s><s>Za vladine organizacije čini se da postoje tri objašnjenja.</s><s>Prvo, dugogodišnje mišljenje da su velike razlike između vladinih i profitnih organizacija i da su tehnike menadžment kontrole razvijene kod profitnih organizacija neupotrebljive za javne organizacije.</s><s>Drugo, na državnom i federalnom nivou ima dosta otpora prema promjeni u planiranju budžeta u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, uključujući i rebalans budžeta i realokaciju 78 Bilten od oko 200 strana za period od 2002. do 2004. godine o kriminalu, korupciji, pljački, zloupotrebama u javnim preduzećima, bankama i državnim organima izdale su samo jedne dnevne novine (Nezavisne novine).</s>\n<s>79 Nabavke roba, usluga i ustupanje radova ne provode se u skladu sa Zakonom o nabavci roba, usluga i ustupanja radova, što ima za posljedicu neefikasno i nekonomično trošenje sredstava, sumnje i sl. 80 Antony, N. R., Young, W.D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw81 O ovome govore i podaci objavljeni od strane glavnog revizora Republike Srpske.</s><s>U 2002. godini revizija finansijskih izvještaja budžetskih korisnika izvršena za 2001. godinu pokazuje da je od 44 revidirana finansijska izvještaja o 18 izraženo negativno mišljenje, dok je za ostale izvještaje mišljenje izraženo sa rezervom.</s><s>Situacije se samo neznatno popravila u 2002. godini, od 45 revidiranih finansijskih izvještaja za 12 je izraženo negativno mišljenje, dok je za 31 izvještaj izraženo mišljenje sa rezervom i, po prvi put, je izraženo pozitivno mišljenje na finansijske izvještaje za dva (manje značajna) budžetska korisnika.</s>\n<s>82 Planirana primjena MRS JS u RS od 01.01.2006. godine znatno bi povećala odgovornost menadžera budžetskih korisnika pošto znatnim dijelom ona prelazi sa računopolagača na nalogodavce.</s><s>MRS JS - 1 jasno definiše odgovornost budžetskih menadžera, odnosno nalogodavaca. budžetskih sredstava.</s><s>Računovodstvene procjene na nivou budžeta i budžetskih korisnika</s>\n<s>opšteprihvaćenim računovodstvenim načelima, niti sa uobičajenom računovodstvenom praksom, što ima za posljedicu nepravilno prikazivanje bilansnih pozicija.</s><s>Treće, funkcioneri od karijere u sistemu menadžment kontrole prepoznaju dvosjekli mač, osiguranje novih informacija za menadžere i informacije za spoljne korisnike, posebne interesne grupe i medije.</s><s>2. Organizaciono - upravljačko strukturiranje neprofitnih organizacija Organizacija označava instituciju ili funkcionalnu grupu, državu, bolnicu, crkvu, košarkašku ekipu, orkestar, ili preduzeće, dok organizovanje označava proces u kome se delegiraju i integrišu poslovi na članove organizacije.83 Organizaciona struktura prikazuje stepen podjele rada, način povezivanja funkcija i procesa, hijerarhiju autoriteta i karakter izvještaja pomoću kojih se vrši kontrola.84 Model organizacione strukture iskazuje se slikom, šematskim prikazom i opisom funkcionisanja, koji se daje u pravnim aktima organizacije: statutu, pravilnicima i odlukama.</s><s>Organizacioni dizajn ili oblik organizacije je pojavna forma ili model koji reflektuje stanje elemenata u organizaciji, oblike interakcije, ulogu pojedinaca i kompentencije u upravljačkim procesima i izražava anatomiju - broj elemenata i fiziologiju - oblike interakcije organizacije, odnosno izgled i osobine njene organizacione strukture.85 Upravljanje</s>\n<s>različitih upravljačkih aktivnosti: planiranje, organizovanje, kontrolu izvršenja, komuniciranje i motivisanje, a sve usmjereno na funkcionisanje i ostvarenje postavljenih ciljeva organizacije.</s><s>Obično se internom regulativom, statutom i drugim pravnim aktima uređuje unutrašnja organizacija NPO: organizacioni dijelovi (programi, odjeljenja, klubovi, sekcije, kancelarije i dr.), izbor i nadležnost organa upravljanja i rukovođenja i organizacija stručnih poslova (statusni, pravni, tehnički, administrativni, finansijski, računovodstveni i sl.).</s><s>Najčešće, u našim uslovima, imamo, s jedne strane, upravni odbor (može se zvati i izvršni odbor ili drugačije) kao rukovodeće tijelo, i, s druge strane, imamo</s>\n<s>neposredne izvršioce poslova.</s><s>Pored njih, obavezujući je i nadzorni odbor, kao tijelo koje ima funkciju da nadzire da li se djelatnost organizacije odvija onako kako je propisano zakonom, statutom i opštim aktima (pravilnik o radu, kolektivni ugovor, pravilnik o računovodstvu Kada je u pitanju odgovornost za finansijsko upravljanje, problemi unutar neprofitnih organizacija kod nas nastaju usljed nejasne podjele ovlašćenja između 83 Pod organizacijom podrazumijeva se sistem precizne koordinacije ljudskih aktivnosti, sistem koji ima granice koje se mogu relativno identifikovati i koji funkcioniše radi ostvarivanja određenog cilja ili skupa određenih ciljeva.</s><s>U organizaciji pronalazimo četiri njena konstitutivna dijela: socijalnu strukturu, rukovođenje, granice, cilj i ciljeve.</s><s>Stefanović, Ž.: Teorija organizacije - definicija i primena, ''Godišnjak'', Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1990, str. 26. 84 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 61.</s><s>Organizaciona struktura predstavlja oblik ''filozofije'' uspješnog alociranja zadataka, povezivanja, usklađivanja i usmjeravanja organizacionih dijelova do određenog nivoa ekonomske efikasnosti kojom se obezbjeđuje opstanak i razvoj organizacije.</s><s>Stefanović, Ž.: Teorija organizacije - definicija i primena, ''Godišnjak'', Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1990, str. 27. 85 Stefanović, Ž., Petković, M., Kostić, Ž., Kolarić, V.: Organizacija preduzeća, Ekonomski fakultet, različitih tijela i pojedinaca.</s><s>U velikom broju neprofitnih organizacija upravni odbor čine osobe koje su angažovane na realizaciji projekata i za to primaju nadoknadu.</s><s>Time je onemogućen sistem interne kontrole jer se iste osobe pojavljuju u dvostrukoj ulozi, kao nalogodavci - oni koji odobravaju neki trošak i kao oni koji neposredno troše.</s><s>Ovim se stvara kulminacija ovlašćenja u rukama istih osoba i u direktnoj je suprotnosti sa principom</s>\n<s>kao upravljačke strukture (uprava organizacije) i upravljačkog procesa (aktivnosti uprave) od presudne je važnosti za određivanje mjesta i uloge upravljačkog računovodstva i računovodstva u cjelini.87</s>\n<s>2.1.</s><s>Elementi organizacionog strukturiranja Organizaciono strukturiranje neprofitnih organizacija, kao proces izgrađivanja organizacione strukture</s>\n<s>Tehnički predstavlja složen i odgovoran posao.</s><s>Ukupnu aktivnost procesa organizovanja čine četiri podaktivnosti: 1) podjela rada (specijalizacija), 2) decentralizacija ili distribucija autoriteta, 3) grupisanje jedinica i 4) koordinacija.88 Podjela rada i specijalizacija na standardizovane i uprošćene aktivnosti čine jedan od bitnih preduslova progresa civilizacije i porasta produktivnosti.</s><s>Aktivnosti se mogu diferencirati po širini (horizontalna specijalizacija) i dubini (vertikalna specijalizacija).</s><s>Horizontalna specijalizacija izražava strukturu poslova i znanja koji se zahtijevaju od izvršilaca, kao i učestalost ponavljanja radnih operacija.</s><s>Vertikalna specijalizacija izražava stepen uticaja koji radnik ima na obavljanje sopstvenog posla, da li samo obavlja radne zadatke ili je uključen i u proces odlučivanja.</s><s>Specijalizacija omogućava sticanje posebnih vještina, u okviru uskih oblasti, i ima smisla samo dok obezbjeđuje povećanje nivoa produktivnosti rada a da ne ugrozi organizacione performanse strukture, zadovoljstvo poslom, motivaciju, lični uspjeh.</s>\n<s>Distribucija autoriteta (decentralizacija) je proces prenošenja prava, dužnosti i ovlašćenja od upravljačkog vrha na članove organizacije, po vertikali i horizontali.</s><s>Vertikalna decentralizacija označava proces prenošenja ovlašćenja na niže nivoe u hijerarhijskoj skali i podjelu nadležnosti između menadžera višeg i menadžera nižeg organizacionog nivoa, što utiče na domet odgovornosti menadžera ili raspon kontrole.</s><s>Kolikim brojem podređenih članova menadžer može efikasno upravljati?</s><s>Iako ne postoji konsenzus u vezi sa brojem podređenih, klasični teoretičari preferirali su manji broj, obično ne veći od šest kako bi se održala stroga kontrola organizacije.</s><s>Stav je bio da kako menadžer napreduje unutar organizacije mora izlaziti na kraj s većim brojem slabo strukturiranih problema, tako da se glavnim menadžerima određuje manji raspon problema nego onim na srednjem nivou, a srednjem menadžerskom nivou manji raspon nego nižem menadžerskom nivou.</s>\n<s>86 Više o ovome u šestom poglavlju rada.</s><s>87 Stevanović, N., Malinić, D. Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 11. 88 Stefanović, Ž., Petković, M., Kostić, Ž., Kolarić, V.: Organizacija preduzeća, Ekonomski fakultet, Ne postoji egzaktan način da se na jednom menadžment nivou izračuna optimalan domet menadžerske odgovornosti kao ni optimalan broj podređenih članova organizacije.</s><s>Ipak, postoje indikatori koji ukazuju da domet menadžerske odgovornosti može biti visok ili nizak.</s><s>Mala odgovornost povlači visoku organizacionu strukturu, odnosno organizacionu strukturu sa većim brojem hijerarhijskih nivoa, dok visoka odgovornost</s>\n<s>Pretpostavimo da dvije opštine na operativnom nivou u organima državne uprave zapošljavaju 4.096 radnika.</s><s>Ako prva ima jedinstven raspon kontrole od četiri nivoa, a druga od osam, širi raspon kontrole imao bi manje dva nivoa i 780 menadžera manje.</s><s>Ako prosječni menadžer zarađuje bruto platu od 2.000 KM mjesečno, širim rasponom kontrole samo na menadžerskim platama godišnje bi se uštedjelo 1,56 miliona KM!</s><s>Očigledno da širi raspon kontrole obezbjeđuje niže troškove i povećanu efikasnost rada neprofitnih organizacija (slika 2).89 Može se sa sigurnošću zaključiti da nema relevantnih dokaza koji bi potvrdili postojanje korelacije između raspona kontrole i radnog učinka zaposlenih.</s><s>Teorijski se može pretpostaviti da veliki rasponi dovode do većeg radnog učinka zaposlenih zato što osiguravaju udaljeniju kontrolu i veću mogućnost za ličnu inicijativu, mada rezultati istraživanja nisu potvrdili ovakvu pretpostavku.90 Ipak, neka istraživanja ukazuju da podređenima, ukoliko imaju više obrazovanje i iskustvo, slične zadatke, viši stepen standardizacije, treba manje direktne kontrole, dok menadžeri mogu da funkcionišu sa širim rasponom.</s>\n<s>Izvor: Prilagođeno prema Robbins, P. S.: Essentials of Organizational Behavior, Prentice-Hall, Koordinacija je aktivnost koja je u nadležnosti menadžera i treba da doprinese integraciji ciljeva i aktivnosti pojedinaca i organizacije kao cjeline.</s><s>Obavlja se na bazi informacija</s>\n<s>ili pismeno ili se mogu nalaziti informacionom sistemu.</s><s>Ukoliko u vidu imamo glavne modele organizacija, možemo 89 Prilagođeno prema Robbins P.S.: Essentials of Organizational Behavior, Prentice-Hall, Inc., 1992, identifikovati tri dimenzije koordinacije: vertikalnu, horizontalnu i lateralnu (pobočnu).91 Vertikalna koordinacija je karakteristična za razmjenu informacija između hijerarhijskih nivoa, horizontalna za razmjenu informacija između istih hijerarhijskih nivoa, dok je lateralna karakteristična za</s>\n<s>Prema M. Weberu,92 sve moderne organizacije odlikuju se podjelom rada i distribucijom autoriteta, čime se obezbjeđuje diferenciranje i oblikovanje užih ''radnih jedinica''.</s><s>Sljedeći korak je njihovo integrisanje u cjelinu, grupisanje (departmentalizacija) a zatim i povezivanje.</s><s>Grupisanje jedinica je aktivnost povezivanja na nižem nivou radi formiranja većih jedinica na višim</s>\n<s>sve do samog vrha organizacije Primjenom savremenih dostignuća podjele rada dolazi do udaljavanja menadžera od neposrednih izvršilaca, organizaciona struktura postaje složenija, a za njeno</s>\n<s>Organizaciona šema obično služi za simboličko predstavljanje organizacione strukure.</s><s>To je obično grafički prikaz organizacione strukture sa radnim jedinicama, funkcijama, sektorima i upravljačkim pozicijama.</s><s>Ona treba da iskaže najmanje pet bitnih aspekata strukture: podjelu rada, menadžere i podređene, tip posla koji se obavlja, kriterijume grupisanja poslova i menadžerske nivoe, linije komandovanja i kontrole.</s><s>2.2.</s><s>Modeli organizacionog strukturiranja neprofitnih organizacija Istorijski posmatrano, dosadašnji razvoj organizacija izdiferencirao je dva osnovna modela njihovog unutrašnjeg organizacionog strukturiranja: 1) funkcionalnu formu i 2) divizionalnu formu.93 Menadžer koji je okupiran izborom tipa strukture ili organizacije koja najviše odgovara potrebama njegove organizacije, ima samo dvije alternative: funkcionalini ili divizionalni (funkcionalno – razjedinjeni) tip strukture.94 Pošto većina organizacija svoju egzistenciju počinje funkcionalnom strukturom, odlučivanje o strukturi, u osnovi, svodi se na donošenje odluke o tome kada organizacija treba da pređe sa funkcionalne na divizionalnu strukturu.</s><s>Decentralizacija odlučivanja dovela je do modifikacija, odnosno korekcija bazičnih modela a među mogućim modifikacijama, prema jednim autorima, afirmisale su se tri strukture: matrična, inovativna i struktura po 91 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998., str. 68-70. 92 Maks Weber naziva organizacije birokratijom koje imaju izvjesna ''strukturna'' svojstva: 1) jasnu podjelu rada, 2) hijerarhiju, 3) eksplicitna pravila i procedure (postupke), 4) objekte ocjene, 5) tehničke kvalifikacije za pozicije, 6) maksimalnu organizacionu efikasnost.</s><s>93 Stefanović, Ž. Petković, M., Kostić, Ž. Kolarić, V.: Organizacija preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 152, Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 6-11.</s><s>U literaturi se mogu sresti i druge klasifikacije a najviše je u eksploataciji Mincbergova identifikacija pet osnovnih tipova organizacija: jednostavne strukture (strukture mladih i malih organizacija u brzoj promjeni okruženja); mašinske birokratije (velike organizacije sa klasičnom birokratijom u sporim promjenama okruženja gdje je moguć funkcionalni ili divizionalni oblik), profesionalne birokratije (sudstvo, školstvo, računovodstvene firme, bolnice i druge naučne ustanove koje se oslanjaju na znanje i profesionalce), divizionalni oblik (odgovara okruženju sa sporim promjenama i standardizovanim proizvodima i uslugama) i ad-hoc strukture (istraživačke organizacije: medicinska, biomedicinska, elektronička, više su inovativne od mašinskih, fleksibilnije od profesionalnih i efektivnije od jednostavnih preduzetničkih firmi).</s><s>94 Babić, M., Stavrić, B., Trifunović, Lj.: Organizacija preduzeća - upravljanje organizacionom strukturom, strategijskim</s>\n<s>Pojava funkcionalnog modela internog organizacionog strukturiranja vezana je za početak 20. vijeka i predstavlja posljedicu striktne primjene principa podjele rada i specijalizacije.</s><s>Povezivanje i objedinjavanje poslova, u ovom modelu, vrši se na osnovu njihove sličnosti, zavisnosti i neposredne uslovljenosti.</s><s>Funkcionalno strukturirana organizacija sastoji se od više funkcija, odnosno više posebnih, relativno zaokruženih i zavisnih</s>\n<s>menadžmenta, rukovodioci poslovnih funkcija, zadužen je za stvaranje uslova kako bi se realizovale planirane aktivnosti upravljačkog vrha te donošenje odluka vezanih za njih kako bi se stručno i blagovremeno obavili pojedini poslovi.</s><s>Najniži nivo upravljanja predstavljaju radnici koji snose odgovornost za ispunjavanje neposrednih zadataka.</s><s>Dakle, i u ovom organizacionom modelu postoji decentralizacija upravljanja, međutim naglašena potreba međufunkcionalne koordinacije ograničava stepen decentralizacije.97 Funkcionalni model organizacionog ustrojstva odgovara relativno stabilnom i izvjesnom okruženju, dobrom i trajnom definisanju ciljeva, jednoobraznoj i stabilnoj tehnologiji, ustaljenim veličinama intenzivnosti i produktivnosti rada, programiranom odlučivanju, procesu koordinacije i kontrole koji se odvija u okviru čvrstog hijerarhijskog sistema98 što odgovara velikom broju neprofitnih organizacija.99 Organizacija poprima oblik zaštićenog sistema koji može da standardizuje svoje postupke, od vrha do dna, a struktura asocira na sistem mehaničkog reda.100 Iako navedeni uslovi ne moraju biti ispunjeni kumulativno, funkcionalni model organizacione strukture pogodan je za male i mlade organizacije, kao što je slučaj, na primjer, sa Agencijom za standarde i ocjenjivanje (slika 3).</s>\n<s>99 Na primjer u sektoru obrazovanja, osnovno, srednje, više i visoko, zdravstvenom i socijalnom sektoru, stomatološke klinike, sanatorijumi, vrtići, domovi učenika i studenata, sirotišta, utočišta, vaspitno popravni domovi, humanitarne organizacije, djelatnosti organizacija na bazi učlanjenja,poslovne, strukovne i radničke organizacije, vjerske organizacije, rekreativne, sportske i kulturne organizacije itd. 100 Mintzberg, H.: The Structuring of Organziation, Prentice Hall, Inc., Englewood Cliffs, 1979, prema: Stefanović, Ž., Petković, M., Kostić, Ž., Kolarić, V.: Organizacija preduzeća, Ekonomski fakultet, razvoja organizacije.</s><s>Ovi modaliteti javljaju se kao početni (slika 3), standardni i prelazni (slika 4).</s><s>Početni oblik ogleda se u objedinjavanju poslova dvije ili više funkcije u jedan sektor</s>\n<s>poslova jednostavnim uslugama.</s><s>Standardni oblik primjenjuje se, uglavnom, u organizacijama srednje veličine i predstavlja sljedeći, tj. drugi oblik modela organizacionog ustrojstva.</s><s>Specifičnost ovog oblika ogleda se u većoj raščlanjenosti poslova osnovnih funkcija od kojih svaka predstavlja jednu zaokruženu cjelinu kojih, obično, ima više nego kod početnog oblika.</s><s>Standardni oblik ne treba shvatiti kao jednom zauvijek oktroisan, u stvari, takvog oblika i nema, pa su moguće različite varijacije u zavisnosti od toga šta se smatra bazičnim funkcijama.</s>\n<s>Slika 3. Funkcionalni model organizacione strukture Agencije za standarde i ocjenjivanje za Federaciju BiH i Republiku Srpsku Izvor: www.assoo.org</s>\n<s>za diversifikaciju.</s><s>Na takav vid organizacije prešla je Agencija za standarde i ocjenjivanje za FBiH i RS,101 kada se pojavila potreba proširenja obima njenih aktivnosti u periodu 2004-2005. godine, rašlanjivanjem pojedinih funkcija (slika 4) i otvaranjem novih odjeljenja u Mostaru, Banjoj Luci, Tuzli i Bihaću.</s>\n<s>Slika 4. Model razvijenog oblika funkcionalne organizacije Agencije za standarde i ocjenjivanje za Federaciju BiH i Republiku Srpsku Izvor: www.assoo.org</s>\n<s>Prednosti funkcionalnog modela ogledaju se u koncentraciji na nekoliko aktivnosti, što predstavlja preduslov za efikasnu kontrolu.</s><s>Specijalizacija i podjela rada dovode do unapređenja znanja čija primjena utiče na smanjenje troškova, fleksibilnost komponovanja, odnosno sužavanja i širenja obima funkcija bez žrtvovanja resursa stručnosti</s>\n<s>model organizacije ima i slabosti.</s><s>Primjena ovog modela, obično, dovodi do usporavanja procesa odlučivanja, stvaranja ''uskih grla'', ne podstiče se inovativnost, odsustvo odgovornosti funkcionalnih rukovodilaca za odluke opšteg značaja (npr. strategiju) i krajnji rezultat organizacije.</s><s>Funkcionalna organizacija razvija parohijski mentalitet, odnosno nemogućnost sagledavanja opštih ciljeva organizacije102 i nepodesna je za 101 Osnovana 2002. godine.</s>\n<s>logistike izgradnju menadžera šireg formata za kojima se posebno osjeća potreba kada organizacija prelazi sa funkcionalne na divizionalnu strukturu.</s><s>2.2.2.</s><s>Divizionalni model</s>\n<s>Za razliku od funkcionalne, divizionalna103 organizaciona struktura komponuje se po predmetnom ili teritorijalnom metodu, ili njihovom kombinacijom, a posebne organizacione jedinice (divizije) koncentrišu se na sve potrebne funkcionalne aktivnosti.</s><s>Svaka divizija dobija relativnu samostalnost i funkcionalno je sposobna, dok se na njihove</s>\n<s>ali odgovornost za performanse.</s><s>Na taj način divizije postaju ''preduzeća u malom'' sa pravnom samostalnošću, kao što je slučaj sa fakultetima Univerziteta u Republici Srpskoj (Istočno Sarajevo i Banja Luka),104 odnosno bez pravne samostalnosti fakulteta u sastavu Univerziteta u Federaciji BiH (Bihać, Tuzla, Sarajevo, Istočni i Zapadni U zavisnosti od same veličine neprofitnih organizacija, složenosti procesa u njima, od upravljačkog pristupa i spremnosti za divizionalni model organizacije, različite su mogućnosti mjerenja performansi u funkciji kontrole pomoću rezultata.</s><s>Organizacioni dijelovi ovako diversifikovane organizacije mogu biti konstruisani kao dobitni (profitni) i investicioni</s>\n<s>neprofitne organizacije imaju profitne centre, sa mogućnošću mjerenja prihoda, rashoda i rezultata, u sadašnjem tranzicionom periodu u BiH to je, ipak, realna mogućnost.</s><s>Na primjer, fakultet za informacione tehnologije, ekonomski fakultet, elektrotehnički fakultet i slični fakulteti mogu formirati profitne centre za pružanje različitih korisničkih usluga, na primjer, za obuka na računarima, izradu i ocjenu projekata, konsultantske usluge i sl., dok je apoteka državne bolnice još bolji primjer profitnog centra.106 Divizionalna struktura, za razliku od funkcionalne, uglavnom se primjenjuje u srednjim i velikim organizacijama.</s><s>Međutim, izgleda da sama veličina organizacije nije odlučujuća za primjenu divizionalnog modela ustrojstva107 i da presudan uticaj ima obim i raznovrstnost proizvodno-uslužnih programa ili dislociranost organizacionih jedinica i njihova orijentisanost da služe korisnicima u svom regionu.</s><s>Što je proizvodni program organizacije širi i raznovrsniji, što u sebe uključuje više djelatnosti, to je uspostavljanje i 103 Ponekad može izgledati da postoji izvjesna konfuzija pri upotrebi pojma divizija i departmana ili odjeljenja.</s><s>Iako se ovi pojmovi često koriste kao sinonimi, između njih pravimo značajne razlike.</s><s>Pod divizijama podrazumijevamo kvazi autonomne jedinice organizacije odgovorne za sopstvenu dobit i rentabilnost, koje sadrže funkcionalne aktivnosti, prije svega, proizvodno-uslužnu i prodajnu funkciju.</s><s>Pošto neke neprofitne organizacije imaju ove dvije funkcije, možemo govoriti o divizijama, međutim, u svim ostalim slučajevima radi se o departmanima ili odjeljenjima koji nisu profitno orijentisani.</s><s>Upotreba ovih pojmova koristiće se u kontekstu samog rada.</s><s>Detaljnije: Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 33-34. 104 Reformaom visokog obrazovanja, usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju na nivou BiH, fakulteti Univerziteta u Republici Srpskoj gube pravnu samostalnost ukidanjem žiro računa, a Univerziteti postaje pravno lice (od 01.01.2006.godine).</s><s>105 Stevanović, N., Malinić, D. Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 556557</s>\n<s>106 Međutim, ''kreatori'' privatizacije nastoje da se većina državnih apotekarskih ustanova prve privatizuju.</s><s>107 U praksi neka velika preduzeća u svijetu i kod nas još uspješno koriste funkcionalnu strukturu. korišćenje ove organizacione strukture neophodnije i korisnije.</s><s>Divizionalna struktura, kao i funkcionalna, ima više modaliteta, odnosno oblika.</s><s>Slika 5. Divizionalni organizacioni model: podjela prema uslugama *Neznatno modifikovan model organizacione strukture Opšte bolnice u Brčkom.</s>\n<s>Predmetna i teritorijalna (regionalna) struktura predstavljaju originalne (izvorne) tipove koji se međusobno razlikuju, dok treći oblik divizionalne strukure ima karakter kombinovanog,</s>\n<s>strukture organizacijama predmetni oblik mora biti pretpostavljen teritorijalnom, posebno kada su departmani locirani na jednom mjestu ili u jednom užem krugu.108 Slika 6. Divizionalni model organizacije - podjela prema geografskim područjima 108 Babić, M., Stavrić, B., Trifunović, Lj.: Organizacija preduzeća-upravljanje organizacionom strukturom, Muzička</s>\n<s>Predmetna struktura pretpostavlja formiranje više zasebnih, poslovno zaokruženih, organizacionih segmenata koji pružaju raznovrsne usluge i koje se međusobno</s>\n<s>fakultet značajno razlikuju, moraju da budu sami sebi dovoljni i u njih se moraju inkorporirati svi poslovi neophodni za njihova efikasna ostvarenja, kao u slučaju opšte bolnice (slika 5).</s><s>Predmetna struktura pruža značajne prednosti srednjim i velikim organizacijama, omogućava blisku saradnju svih onih koji rade na osvajanju, stvaranju i pružanju određene grupe srodnih usluga.</s><s>Ona podstiče timski rad, timsko i istovremeno</s>\n<s>Teritorijalno organizovanje, odnosno ustrojstvo organizacije vrši se kada se potrebe korisnika ili karakteristike usluga mogu najbolje zadovoljiti na lokalnom nivou i kada nisu suviše skupe i nepraktične.</s><s>Primjer teritorijalnog organizacionog ustrojstva prema kriterijumu geografskog područja je Univerzitet110 u Istočnom Sarajevu (slika 6).</s><s>Praksa pokazuje da je divizionalni model organizacije, koji stavlja akcenat na eksternu efikasnost i</s>\n<s>superiorniji od tradicionalne funkcionalne organizacije koja je intravertno orijentisana.</s><s>Kraće linije komuniciranja, dobra poprečna koordinacija, mogućnost direktnog kontaktiranja sa klijentima i brzo donošenje odluka omogućava brze reakcije na zahtjeve okruženja uvođenjem većeg broja inovativnih usluga111 i modifikovanje postojećih programa.112 Divizionalni model organizacije podesan je za globalnu kontrolu od strane upravljačkog vrha i eventualno slamanje oportunističkog ponašanja, bez obzira da li se ono javlja na menadžerskom vrhu ili na srednjem menadžerskom nivou.</s><s>Decentralizacija odgovornosti za rezultat znači decentralizaciju odgovornosti za interakciju funkcionalnih specijalista za date proizvode ili usluge, ili izabrana geografska područja.</s><s>Uz prednosti koje ima, ovaj model prate i određene slabosti.</s><s>Uvodi se politička dimenzija u proces alokacije resursa, organizacioni dijelovi, na primjer, fakulteti u sastavu univerziteta, ne raspolažu vlastitim prihodima koje su ostvarili obavljanjem djelatnosti i sl.</s><s>Oni konkurišu za sredstva po raznim osnovama: broj studenata, broj profesora, broj smjerova, a odluku o alokaciji ipak donosi menadžerski vrh, što uvodi političko ponašanje i artbitražu,113 kao i izazivanje konflikata.</s>\n<s>Danas je relativno malo organizacija koje primjenjuju bazične funkcionalne ili divizionalne modele organizacionog strukturiranja.</s><s>U nastojanju da iskoriste prednosti 109 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 63-64. 110 Za razliku od Univerziteta u Banja Luci, Bihaću, Tuzli, Mostaru.</s><s>111 Na primjer, uvođenje usluga estetske hiruške korekcije lica za pacijente na profitnoj osnovi.</s><s>112 Umjesto klasične operacije žuči vrši se i laserski način razbijanja kamena (laporaskopski način).</s><s>113 Utvrđenu formule na nivou univerziteta za raspodjelu sredstava između fakulteta vrlo teško je promijeniti.</s><s>Iako su se uslovi rada pojedinih fakulteta značajno promijenili proširenjem djelatnosti: povećanjem broja studenata, uvođenjem novih smjerova, prijemom novih asistenata i profesora i sl., fakulteti koji su u ranije utvrđenoj formuli za raspodjelu sredstava za plate i materijalne troškove imali povoljnije pozicije u raspodjeli sredstava, i pored smanjenja broja studenata, kao jednog od kriterijuma za raspodjelu, nisu spremni na kompromis i nastoje da što duže zadrže status quo. jednih i drugih stvaraju hibridne strukture koje traže jasan odnos između funkcionalnih i divizionalnih menadžera.</s><s>Status odjeljenja ostaje nepromijenjen i menadžeri zadržavaju autoritet u okviru svoje dvizije i odgovornost za performanse prema upravljačkom vrhu.</s><s>Aktivnosti za podršku, koje su od strategijskog značaja, ''izvlače'' se izvan divizija i koncentrišu u funkcijama koje su neposredno vezane za upravljački vrh.</s><s>Na ovaj način nastaju funkcionalne jedinice koje pružaju usluge svim divizijama.</s><s>Raspoređivanje troškova na pojedine divizije dovodi do razmatranja sistema transfernih cijena po kojima bi centralizovana područja trebalo da prodaju svoje usluge divizijama, što uzrokuje poteškoće u određivanju transfernih cijena.114 Podjela aktivnosti na one koje će se obavljati na divizionalnom (odjeljenskom) nivou i one koje će biti centralizovane, kao zajedničke, zavisi od konkretne organizacije115 (slika 7).</s><s>Slika 7. Hibridni model organizacione strukture u neprofitnim organizacijama Ovakav model organizacionog ustrojstva pogodan je za organizacije srednje veličine kao i za veće organizacije umjerenog nivoa diversifikacije koje posluju u 114 Ukoliko su divizije organzovane kao profitni centri.</s><s>Međutim, ukoliko je to, kao u našem primjeru, bolnica koja ima divizionalnu ili hibridnu organizaciju, a divizije nisu organizovane strategijske poslovne jedinice, onda nestaje i ovaj problem.</s><s>Ipak u nekim drugim NPO ovaj problem nije lako riješiti.</s><s>115 Ovo je jedan od mogućih modela na primjeru stvarne organizacije, međutim, kombinovanje funkcija i odjeljenja može se vršiti i na drugačije načine.</s>\n<s>Laboratorija okruženju umjerene složenosti i sa nestandardnom tehnologijom.116 Slabosti ovog modela ogledaju se u mogućem koncentrisanju velikog broja zaposlenih u centralnim odjeljenjima i nerealno visokim administrativnim troškovima.</s><s>Ukoliko su u neprofitnim organizacijama divizije organizovane kao profitni centri, funkcionalni menadžeri nemaju dovoljno osjećaja za odgovornost i rezultat organizacije kao cjeline pošto, u krajnjoj liniji, svoje troškove prevaljuju na divizije.</s><s>Konflikti su poznati i u hibridnom modelu</s>\n<s>U organizaciji termin matrična organizacija koristi se za opis organizacionog modela sa dvije dimenzije kontrole.118 Za razliku od hibridnog modela koji, između ostalog, karakteriše jednoznačno delegiranje ovlašćenja i odgovornosti funkcionalnim ili divizionalnim menadžerima, u matričnom modelu organizovanja pojavljuje se tzv. dualna struktura</s>\n<s>nadležnosti i odgovornosti.</s><s>U suštini, matrična organizaciona struktura predstavlja kombinaciju funkcionalnih i divizionalnih (ili programskih) odjeljenja na istom organizacionom</s>\n<s>stepen nadležnosti i odgovornosti za performanse divizije, programa ili projekata i tako vrši pritisak na njih da u međusobnoj saradnji povećavaju pojedinačnu i ukupnu uspješnost neprofitne organizacije.</s>\n<s>Rukovodioci pojedinih odjeljenja, unutar matrične strukture, imaju obavezu da izvršavaju postavljene zadatke od strane funkcionalnih i od strane</s>\n<s>divizionalnih menadžera.</s><s>O izvršenim aktivnostima izvještavaju oba menadžera, što može stvoriti i značajne komplikacije.</s><s>Teškoće na tom polju mogu da proizađu iz kontradiktornih zahtjeva, kao i različitih ciljeva funkcionalnih i divizionalnih menadžera, usljed čega se podređeno osoblje može naći u neprijatnim i konfliktnim situacijama.</s><s>Na primjer, funkcionalni menadžeri mogu zahtijevati efikasne operativne zahvate usljed pritiska od strane sve većeg broja pacijenata koji čekaju na slične intervencije, dok divizionalni menadžeri mogu tražiti usavršavanje kvaliteta obavljenih operativnih zahvata, primjenu savremene tehnologije ili lijekova novije generacije.</s><s>Izlaz iz ovakve situacije treba tražiti u komuniciranju oba nadređena rukovodioca i usklađivanju njihovih zahtjeva koji treba da budu jasno upućeni prema nižim hijerarhijskim nivoima.</s><s>Upravljački vrh, kao najviši nivo</s>\n<s>119 Brown, W., Moberg, D.: Organization and Management, John Wiley and Sons, New York, 1980, p. 106, Vidjeti detaljnije Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 38-39 120 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 39-40.</s><s>Slika 8. Matrični model organizacione strukture u neprofitnim organizacijama Usljed navedenih komplikacija, u novijoj stručnoj literaturi, veliki broj autora, na osnovu iskustva revizorskih, konsultantskih, softverskih i marketinških agencija, navodi kako bi upravljanje matričnom organizacijom trebalo obavljati preko serije pojedinačnih projekata i uz pomoć kvalifikovanih kadrova, koji ujedno predstavljaju i njihov najvredniji resurs.121 Ovakva logika profitnih firmi iz sektora usluga može da bude benčmark za neprofitne organizacije u sektoru zdravstva (medicinske laboratorije, fizikalna terapija, hidroterapija, akupunktura), u sektoru obrazovanja (izrada različitih projekata za privredu)122 i drugih institucija (vlada, komora), organizacijama na bazi članstva.</s><s>Kao i prethodno prikazane organizacione forme tako i matrična forma ima svoje prednosti</s>\n<s>inovativnu sposobnost, veliku fleksibilnost i adaptibilnost da u uslovima neizvjesnog okruženja, kao što je trenutno u BiH, obezbijedi uspješno funkcionisanje neprofitnih organizacija.</s><s>U sadašnjoj fazi reforme visokog obrazovanja u nastojanju da se izvrši</s>\n<s>izuzetnu konkurentnost funkcionalne i divizionalne odgovornosti univeziteta u novonastalim uslovima.</s><s>Naime, pritisak okruženja bio bi na dva kritična faktora uspjeha.</s><s>Jedan proizilazi iz funkcionalnog strukturiranja univerziteta (tehnička opremljenost) a drugi iz divizionalne organizacije (novi smjerovi).</s><s>Česte promjene u programima i velika</s>\n<s>121 Milićević, V.: Strategijsko upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 287. 122 Procjene vrijednosti kapitala i imovine; izrada programa svojinske transformacije; izrada poslovnih planova; izrada investicionih programa, studija i analiza; pružanje konsultantskih usluga.</s>\n<s>Izloženi zavisnost između divizija (fakulteta) zahtijevaju jaku povezanost po horizontali i vertikali u uslovima kompleksnog i neizvjesnog okruženja.</s>\n<s>prezentovanje računovodstvenih područja odgovornosti i pružanja jasnije predstave o ulozi i značaju upravljačkog računovodstva u upravljačkom procesu čini se da su dovoljni.</s><s>Adekvatno organizaciono strukturiranje jedna je od bitnih pretpostavki efikasnog upravljanja organizacijom.</s><s>Dakle, ne postoji jedna, uniformna, organizaciona struktura jednako prihvatljiva za sve organizacije i sve situacije, što je i razumljivo ako se ima u vidu činjenica da na nju utiče i da je opredjeljuje veliki broj faktora.</s><s>2.3.</s><s>Upravljačko strukturiranje neprofitnih organizacija Suština menadžmenta se može sagledati iz njegove posljedice a glavna posljedica menadžmenta su organizacije.</s><s>Ljudi tokom života pripadaju različitim</s>\n<s>prezentovanje organizacijama: sportskom timu, gradskom horu, izviđačima, vojsci, crkvi, fakultetu ili preduzeću.</s><s>Pored brojnih razlika sve organizacije imaju nekoliko zajedničkih osobina.</s><s>Najvažniji element svake organizacije je razlog njenog postojanja – misija i ostvarenje definisanih ciljeva.</s><s>Ciljevi organizacija kreću se od osvajanja prvenstva i zabavljanja publike, preko razvoja morala i obrazovanja, do stvaranja vrijednosti za vlasnike.123 Svaka organizacija ima plan akcije za ostvarenje postavljenih ciljeva.</s><s>Gradski hor mora da uvježbava program da bi privukao publiku, sportski tim mora da trenira i pobjeđuje da bi osvojio dobro takmičarsko mjesto, preduzeće mora da ostvari vrijednost svojim vlasnicima i sl.</s><s>Bez dirigenta, trenera ili direktora organizacija može lako da izgubi orijentaciju, pa se mora voditi prema definisanom cilju - upravljati.</s><s>2.3.1.</s><s>Upravljačke funkcije</s>\n<s>različitih upravljačkih aktivnosti ili funkcija koje omogućavaju funkcionisanje organizacije i ostvarivanje postavljenih ciljeva.</s><s>Budući da upravljanje nije egzaktna nauka, mišljenja o značaju pojedinih aktivnosti su podijeljena, ali se kao ključne ipak navode funkcije planiranja, organizovanja, kontrole, komuniciranja i motivacije.124 Planiranje je primarna faza procesa menadžmenta koja postoji na svim nivoima organizacione strukture.</s><s>Potreba za planiranjem izraženija je na višim nivoima usljed većeg uticaja na uspjeh organizacije.</s><s>Planiranje na svakom organizacionom nivou obuhvata četiri bitne aktivnosti: definisanje ciljeva, opis sadašnjeg stanja, identifikovanje podsticaja i ograničenja i određivanje akcija.125 Rezultat procesa planiranja su planovi koji precizno definišu pravce akcije u određenom vremenskom periodu i jasna razgraničenja obaveza i odgovornosti svih organizacionih dijelova koji su obuhvaćeni 123 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 13-14. 124 Drucker, P.: Management: Task, Responsibilities, Practices, Heinemann, 1974, prema: Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 14. 125 Stoner, J. and Freeman, E.: Management, 4th ed., Prentice Hall, New Jersey, 1989, prema: Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, planom.126 Postoje određeni razlozi zbog kojih menadžeri neprofitnih organizacija izbjegavaju formulisanje ciljeva za organizaciju kao cjelinu ili njene dijelove.</s><s>Razlozi takvog ponašanja proizlaze iz: 1) nespremnosti menadžera da predvide alternativne ciljeve (utvrđivanje novih ciljeva i adekvatnih resursa) pošto neprofitne organizacije imaju malo mogućnosti za alternativne ciljeve (na primjer, crkva, bolnica, škola), 2) strah od rizika i neuspjeha ostvarenja ciljeva (uspjeh sportskog tima, broj diplomiranih studenata,</s>\n<s>Planiranje predstavlja osnovu za organizaciono strukturiranje i kontrolu i posebno je značajno za menadžment neprofitnih organizacija pošto sa njim počinje upravljački proces.</s><s>Opis trenutnog stanja počinje utvrđivanjem odstupanja sadašnjeg stanja od planiranih ciljeva kako bi se identifikovali adekvatni resursi koji su potrebni da bi se otklonio jaz.</s><s>Informacije za obavljanje tih aktivnosti moraju se obezbijediti iz internog i eksternog okruženja.</s><s>Identifikovanje sadašnjih faktora internog i eksternog okruženja jednostavnije je u odnosu na anticipiranje budućih izazova, što predstavlja suštinu planiranja.</s><s>Posljednje aktivnosti planskog procesa su razvoj alternativnih pravaca akcije i izbor najbolje alternative.</s><s>Dok su prethodne aktivnosti karakteristične za profitne organizacije, menadžeri neprofitnih organizacija, zbog nedostatka adekvatnih indikatora performansi nastoje da ih relativizuju.</s>\n<s>Mnogo raspoređivanje ljudi i stvari radi izvršavanja zadataka.128 Krajnji rezultat procesa organizovanja je odgovarajuća organizaciona struktura, gdje su jasno podijeljena ovlašćenja i odgovornosti te izvršena podjela rada u skladu sa zadacima koji proističu iz planskog procesa i raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa.</s><s>Organizacije su različite a karakteristike se mijenjaju od jedne do druge.</s><s>Iako sve organizacije imaju neke zajedničke karakteristike, ne postoje dvije identične organizacije.</s><s>Organizacije imaju različite strukture, ciljeve, stil rukovođenja, misiju i ambijent (tabela 4).</s>\n<s>Organizacije se razlikuju po svojim konačnim ciljevima i sposobnosti da ih ostvare.</s><s>Neke organizacije imaju prinudne ciljeve (zatvor), druge imaju ciljeve korisnosti za njihove članove (komercijalne organizacije na bazi članstva), neke imaju normativne ciljeve (univerzitet, vjerske organizacije).</s><s>Prinudne organizacije moraju imati hijerarhijsku strukturu,</s>\n<s>Organizacije služe različitim grupama i korisnicima, neke koriste prvenstveno svojim članovima, druge klijentima ili društvu uopšte.</s><s>Neke organizacije su prvenstveno zainteresovane za politiku, druge u prvom planu imaju humanitarnu funkciju, treće integrativnu ulogu za različite grupe ljudi.</s><s>Organizacije kao što su univerziteti, škole i 126 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 15. 128 Mallerowicz, K.: Unternehmenspolitik, Band I, Rudolf Haufe Verlag, Freiburg im Breisgau, 1963, str. 138-149, prema: Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 15. crkve rade na očuvanju značajnih socijalnih vrijednosti (normativna funkcija).</s><s>U principu veći</s>\n<s>Suština upravljanja, u značajnoj mjeri, razlikuje se od jedne do druge organizacije, čak i u organizacijama koje imaju slične ciljeve.</s><s>Neki od glavnih upravljačkih stilova su demokratski, autoritativni (totalitarni), tehnokratski (prema tehničkim kriterijumima), birokratski (striktno prema formalnim ciljevima) i sl.</s><s>Tabela 4. Komparacija neprofitnih organizacija Organizacione</s>\n<s>Planiranje i kontrola tijesno su povezane upravljačke aktivnosti, ali, ipak razdvojene funkcije.</s><s>Budžetiranje predstavlja najvažniju vezu između planiranja i kontrole.</s><s>Kontrola se može definisati kao praćenje izvršavanja aktivnosti organizacije kako bi se utvrdila odstupanja i preduzele korektivne akcije.</s><s>Na osnovu povratnih informacija, koje su rezultat procesa kontrole, vrši se revidiranje planova i eventualne izmjene u organizacionoj strukturi neprofitne organizacije.129 Kontrole nema bez planova, a planovi, bez određenih napora praćenja njihove realizacije, imaju malu šansu za uspjeh.</s><s>Planiranje i kontrola su kao sijamski blizanci: ne zna se gdje jedna faza počinje a druga prestaje.130 Kontrola je važna i to na svim upravljačkim nivoima kako u malim tako i u velikim i složenim neprofitnim organizacijama.</s><s>129 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 15. 130 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 37.</s>\n<s>izvor međuljudskih sukoba.</s><s>Svrha komuniciranja je kreiranje i distribuiranje poruka koje se od izvora (pošiljaoca) prenose prema primaocu posredstvom kanala.</s><s>To ima za rezultat prenos značenja od jedne na drugu osobu.</s><s>Prikaz koji opisuje proces komunikacije sastoji se od izvora komuniciranja, šifriranja, kanala, dešifriranja, primaoca i povratne informacije.</s><s>Poruke se manifestuju govorom, pisanjem, gestikulacijom i sl.</s><s>Kanal131 je medij kroz koji poruka putuje od jedne do druge osobe.</s><s>Organizacije uspostavljaju formalne kanale kojima se prenose poruke povezane sa profesionalnim aktivnostima svojih članova a kanali slijede hijerarhijsku strukturu.</s><s>Prije nego što poruka stigne do primaoca, mora se dešifrirati.</s><s>Zadnja karika u procesu komuniciranja je povratna informacija koja pokazuje da li je postignuto razumijevanje ili nije, odnosno reakcija primaoca na poruku pošiljaoca.</s>\n<s>nekim istraživanjima, komunikacijama vertikalnog tipa koje se obavljaju duž kanala komandi pripada preko 60%.</s><s>U okviru vertikalne komunikacije postoji komunikacija ''odozgo prema dole'' i komunikacija ''od dna prema vrhu''.</s><s>Komuniciranje ''odozgo prema dole'' počinje prenosom informacija od menadžerskog vrha i spušta se duž menadžment nivoa sve do neposrednih izvršilaca.</s><s>Njima se prenose instrukcije, objašnjenja, postupci, motivacioni impulsi i ocjene podređenih.</s><s>Informacijama od ''dna prema vrhu'' prenosi se šta se desilo na nižem nivou i na osnovu njih preduzimaju se korektivne akcije.</s><s>Horizontalno komuniciranje odvija se između ljudi na istom hijerarhijskom nivou132 i ta komunikacija obavlja se van kanala zvaničnog komandovanja a slijedi poslovni tok koji postoji između članova različitih grupa.</s><s>Pošto u komuniciranju postoje i prepreke, menadžeri moraju da ih savladaju.</s><s>Prije svega, potrebno je da koriste povratnu informaciju koja može biti verbalna, pisana ili neverbalna.</s><s>Pošto i jezik može biti prepreka uspješnom komuniciranju, menadžeri moraju nastojati da poruke učine jasnim i razumljivim.</s><s>Na primjer, menadžer bolnice mora biti svjestan da jezik korišćen za prenos poruke šefu hiruškog odjeljenja treba biti različit od jezika korišćenog za zaposlene u prijemnom odjeljenju.</s><s>Kada neko govori, mi 131 Kanal ima istu funkciju kao i vazduh za izgovorenu riječ i papir za napisanu riječ.</s><s>Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 132 Bateman, S. T., Zeithaml, P. C.: Management-Function and Strategy, Richard D. Irwin, Inc., Homewood, Illinois, 1990, pp.</s><s>546-573, prema Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 16.</s>\n<s>Slika 10.</s><s>Osnovni motivacioni procesi ga čujemo, ali često ne slušamo zato što je to teško, zahtijeva umni napor i više umara od govora.</s><s>Prema istraživanjima,133 prosječna osoba govori oko 150 riječi u minuti, dok je kapacitet slušanja više od 1.000 riječi u minuti, što ostavlja besposlenom mozgu očiglednu razliku za duhovnu odsutnost.</s><s>Aktivno slušanje povećava se kada primalac razvija saosjećanje (empatiju) s pošiljaocem, tj. kada sebe pokuša staviti u položaj pošiljaoca.</s><s>Menadžer ne komunicira uvijek na potpuno racionalan način, na primjer, ako je emocionalno uzbuđen, što ozbiljno može iskriviti značenje poruke, pa je najbolje odložiti dalju komunikaciju dok se ne vrati u stanje prisebnosti.</s><s>Motivacije predstavlja spremnost da se nešto učini i uslovljena je pogodnošću da ta radnja zadovolji određenu potrebu pojedinca.</s><s>Potreba znači fizičko ili psihološko nezadovoljstvo.134 Nezadovoljena potreba stvara napetost koja stimuliše porive unutar pojedinca.</s><s>Porivi stvaraju želju za pronalaženjem određenih ciljeva koji će, ako se postignu, zadovoljiti potrebu i dovesti do popuštanja napetosti (slika 10).</s>\n<s>motivaciji iskristalisale su tri specifične teorije: teorija hijerarhije potreba, teorija X i Y i teoriju ''motivacija - higijena.'' Iako su izložene napadima i osporavanju, njihova valjanost predstavlja</s>\n<s>imaju zajedničku osobinu da su praćene odgovarajućom količinom validnog materijala, ali to ne znači da su i nužno ispravne.</s><s>Iako ne postoji jednostavan i sveobuhvatan skup pravila, menadžer koji brine o motivaciji zaposlenih u neprofitnim organizacijama trebalo bi da uzme u obzir bitne smjernice.</s><s>Prepoznavanje pojedinačnih razlika je neophodno pošto zaposleni nisu homogeni, a pojedinci imaju različite potrebe.</s><s>Koristi od motivacije rastu sa promišljenim povezivanjem ljudi i poslova.</s>\n<s>Menadžeri moraju voditi računa da zaposleni imaju čvrste i specifične ciljeve kao i povratnu informaciju o kvalitetu njihovog rada na ostavrenju tih ciljeva.</s><s>Da li menadžer samostalno treba da postavlja ciljeve ili ih treba participativno postavljati sa zaposlenim?</s>\n<s>Nezadovoljena individualnih nagrada od strane menadžera, nad kojima imaju kontrolu, bila bi povezana sa radnim učinkom u obliku plate, unapređenja, samostalnosti u radu, mogućnosti participacije u postavljanju ciljeva i odlučivanju.</s><s>Najbolji pokazatelj novca kao motivatora pokazalo je istraživanje provedeno o motivaciji i povećanju efikasnosti zaposlenih135 gdje je novčani podsticaj doveo do povećanja, u prosjeku, od 30% u odnosu na sve 133 Robbins, P. S.: Essential of Organizational Behavior, Third Edition, Prentice-Hall, Inc., 1992, p. 127.</s><s>Methods of Motivating Emloyee Performance, prema Robbins, P.S.: Essential of Organizational Behavior, Third Edition, Prentice-Hall, Inc., 1992, pp.</s><s>60-61.</s>\n<s>napetosti druge indikatore.</s><s>Aktivnosti podizanja motivacije prisutne su, u većoj ili manjoj mjeri, u svakoj organizaciji; ciljno su orijentisane i podrazumijevaju donošenje odluka na osnovu valjanih kvalitativnih i kvantitativnih informacija.</s><s>2.3.2.</s><s>Hijerarhizacija upravljanja</s>\n<s>Upravljanje organizacijom ima dva značenja.</s><s>U institucionalnom smislu riječ je o upravi organizacije koja organizaciju vodi prema ostvarivanju postavljenih ciljeva, dok se drugo značenje odnosi na upravljački proces, odnosno aktivnosti uprave.</s><s>Razumijevanje i jednog i drugog značenja upravljanja, dakle i upravljačke strukture i upravljačkog procesa, je od presudnog značaja za određivanje mjesta i uloge upravljačkog računovodstva (i računovodstva u cjelini).136 Kada se govori o menadžmentu kao instituciji, onda je najbolje to činiti na osnovu karakteristične upravljačke i organizacione strukture organizacije.</s><s>U slučaju manjih neprofitnih organizacija137 njihova organizaciona i upravljačka struktura dosta je jednostavna (slika 11).</s><s>Slika 11.</s><s>Organizaciona i upravljačka struktura neprofitne organizacije Organizaciona i upravljačka struktura jedinice lokalne samoupave veoma je složena a detaljnije raščlanjivanje izostavljeno (slika 12).</s><s>Neprofitne organizacije138 na nivou entiteta, koje u svom sastavu imaju organizacione</s>\n<s>složeniju organizacionu i upravljačku strukuru (slika 13).</s><s>136 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 11. 137 U pitanju je društvo računovođa i revizora koje je u organizacionom smislu u sastavu Saveza računovođa i revizora na nivou entiteta.</s><s>138 www.srrs.co.yu/images/orgshema.</s>\n<s>Slika 13.</s><s>Organizaciono i upravljačko strukturiranje članske neprofitne organizacije Prirodna tendencija svake organizacije je da raste i razvija se povećavajući svoju veličinu, proširujući strukturu djelatnosti, odnose sa okruženjem i organizacionu strukturu.139 Istražujući problem odnosa organizacione strukture i veličine organizacije H.</s>\n<s>jedinice diferenciranije a administrativna komponenta razvijenija; 2) velike organizacije imaju veće organizacione jedinice; 3) ponašanje velike organizacije više je formalizovano.</s><s>Porastom veličine organizacije raste i specijalizacija unutar organizacionih jedinica, što dovodi do veće diferencijacije između organizacionih jedinica i pojave više hijerarhijskih nivoa u organizacionoj strukturi.</s><s>Porastom veličine organizaciona struktura sve više dobija karakteristike birokratske strukture. cilju</s>\n<s>Izvor: Prilagođeno prema: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 14, i Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, Vrhovni menadžment (top management) u fokusu ima organizaciju kao cjelinu.</s><s>Čini ga predsjednik upravnog odbora, koji je najčešće i predsjednik izvršnog odbora, direktor i njegovi pomoćnici.</s><s>Polazeći od ciljeva top menadžment bira strategiju, vodeći pri tom računa o šansama i opasnostima koje dolaze iz okruženja i sposobnostima i slabostima same organizacije, formira opštu organizacionu strukturu koja će omogućiti funkcionisanje neprofitne organizacije.</s><s>Odgovoran je za pravovremeno sprovođenje potrebnih</s>\n<s>strukture, upravljačkog stila, korekcije ciljeva i sl.</s><s>Raspon kontrole upravljačkog vrha ne bi smio biti previše širok.</s><s>Srednji upravljački nivo (srednji menadžment) odgovoran je za odvijanje aktivnosti u okviru funkcija u funkcionalno strukturiranoj neprofitnoj organizaciji i u okviru divizija u divizionalno strukturiranoj neprofitnoj organizaciji.</s><s>Menadžeri organizacionih cjelina u formi računovodstvenih izvještaja izvještavaju top menadžment o postignutim rezultatima.</s><s>Dugoročni planovi koji su usvojeni od strane top menadženta ovdje djelimično doživljavaju svoju konkretizaciju u formi određivanja ciljeva i aktivnosti svakog organizacionog dijela.</s><s>Menadžeri ovog upravljačkog nivoa pred sobom moraju imati ciljeve neprofitne organizacije kao cjeline.</s><s>Oni su odgovorni i za rad i postignute rezultate podređenih menadžera.</s><s>Niži menadžment čine menadžeri na ''vatrenoj liniji,'' kontrolori, šefovi i sl.</s><s>Opšti planovi ovdje doživljavaju konačnu operacionalizaciju u vidu zadataka koje treba obaviti.</s>\n<s>Posljednjih godina mjerenje performansi ukorijenilo se u profitnom sektoru, a uočavaju se tendencije mjerenja performansi i u neprofitnom sektoru.</s><s>Iako je ideja o ovome prisutna dugo vremena, interesovanje za mjerenje performansi u javnom i neprofitnom sektoru nastaje kao težnja za povećanom odgovornošću javnog sektora i sve veće obaveze menadžera i organizacija da se fokusiraju na rezultate i djelovanja u pravcu jačanja performansi.</s><s>Većina stejkholdera zainteresovana je za korišćenje Vrhovni</s>\n<s>menadžment mjerenja performansi, uključivši i zakonodavna tijela, funkcionere, direktore uprava, zaposlene, korisnike usluga, profesionalne organizacije, birače i opozicione stranke u parlamentu.</s><s>U neprofitnom sektoru, upravljački vrh, menadžeri i zaposleni, volonteri, korisnici usluga i finansijeri imaju interes za efektivnu upotrebu mjerenja performansi kako bi se poboljšalo upravljanje, donošenje odluka i odgovornost.</s><s>Prema tome, može se očekivati da će u narednom periodu doći do značajnijeg uspostavljanja sistema mjerenja performansi u javnom i neprofitnom sektoru kako od strane internih činilaca tako i od strane eksternih institucija.141 Upravljanje performansama organizacije predstavlja problem od centralne</s>\n<s>Upravljanje performansama otvara nekoliko krupnih problema kao što su: problem definisanja performansi koje moraju da odražavaju interese ključnih konstituenata i koje nisu samo finansijske prirode, problem postavljanja ciljeva, odnosno određivanje nivoa performansi koji treba da bude dostignut u okviru svakog područja odgovornosti, problem mjerenja performansi u okviru koga se formalizovani sistemi mjerenja vide kao glavni mehanizam, ali koji, istovremeno, predstavljaju samo prvi korak u procjeni efikasnosti i efektivnosti pojedinih područja odgovornosti i njihovih menadžera, i problem implikacije sistema upravljačke kontrole, odnosno informacija, izvještaja i odluka koji se nalaze u njegovoj osnovi na ponašanje i motivaciju menadžera i drugih zaposlenih.</s><s>Glavni napori upravljačkih</s>\n<s>pravcu usavršavanja načina mjerenja (ex post i ex ante) performansi, što vodi razvijanju integralnih sistema koji odražavaju uravnotežen pristup finansijskim i nefinansijskim izrazima ostvarenja, redizajniranje procesa budžetiranja usljed njegove nedovoljne efikasnosti i sagledavanju posljedica upravljačko-računovodstvenih informacija koje imaju esencijalnu ulogu u procesu upravljačke kontrole na ponašanje ljudi i posljedično na performanse.142</s>\n<s>Dok najveći broj menadžerskih pristupa prolazi kroz proces upravljanja i ponekad liči na ''hit godine,'' mjerenje performansi po svemu sudeći ostaje.</s><s>Korišćenje mjera podrazumijeva nespornu logiku da neprofitna organizacija ima veće šanse da postigne svoje ciljeve ako koristi mjere performansi za praćenje svog razvoja i preduzima neophodne aktivnosti za postizanje uspjeha.</s><s>Efikasno dizajniranje i primjena sistema mjerenja performansi obezbjeđuje menadžerima instrumente za kontrolu nad organizacijom</s>\n<s>pravcu a upravljačkom vrhu i finansijerima praćenje ostvarenih rezultata.</s><s>Mjerenje performansi predstavlja ključni element mnogih ciljno orijentisanih pristupa, pruža podatke koji doprinose boljem informisanju pri donošenju menadžerskih odluka i preduzimanja adekvatnih aktivnosti kako bi se izbjeglo ponavljanje grešaka.</s><s>Ipak, ove koristi ne mogu se ostvariti odmah.</s><s>Dizajniranje i primjena efikasnih sistema mjerenja performansi predstavlja izazovan posao, uključuje veliki broj metodoloških problema i savladavanje organizacionih i institucionalnih prepreka.</s><s>Kod nas ne postoje značajnija istraživanja o mjerenju performansi na polju javnog i neprofitnog sektora i neophodno je osloniti se na iskustva razvijenih tržišnih privreda, a njihova implementacija treba da bude primjerena sadašnjem trenutku.</s>\n<s>141 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., 142 Postavljeni gabarit ima u vidu preduzeće a ne neprofitnu organizaciju, detaljnije Malinić, D.: Dimenzioniranje ciljnih performansi-bihejvoristički aspekti, Ekonomika preduzeća br. 7-8, Savez ekonomista Srbije, Beograd, 2004, str. 258. 3.1.</s><s>Menadžerski okvir za mjerenje performansi Mjerenje performansi, kao proces definisanja, praćenja i upotrebe objektivnih indikatora performansi organizacije i programa u poslovanju od vitalnog je značaja za menadžere u javnom i neprofitnom sektoru.143 Treba imati u vidu da sistemi mjerenja performansi nisu samostalni, nego predstavljaju značajnu podršku drugim procesima menadžmenta i donošenja odluka kao što su planiranje, budžetiranje, upravljanje performansama, unapređenje procesa i komparativni benčmarking.</s><s>3.1.1.</s><s>Mjerenja performansi u javnom sektoru Mjere performansi predstavljaju objektivne kvanitativne indikatore različitih aspekata performansi u javnim programima ili organizacijama.</s><s>Različite vrste indikatora performansi koriste se za praćenje različitih vrsta performansi kao što su efektivnost, produktivnost, kvalitet usluga, satisfakcija potrošača i ekonomičnost.</s><s>Dakle, mjerenje performansi odnosi se na proces definisanja, posmatranja i korišćenja tih mjera.</s><s>Mjerenjem144 performansi nastoji se pribaviti objektivna, relevantna informacija o nekom programu ili performansama organizacije koje se mogu koristiti u jačanju upravljanja, u boljem informisanju pri donošenju odluka, postizanju boljih rezultata i povećanju odgovornosti.</s><s>Mjerenje performansi teži da da bude tako dizajnirano da utiče na ponašanje i odluke.</s><s>Mjere performansi usmjeravaju pažnju na ono što se mjeri i na samu performansu, kao i na motivisanje ljudi i organizacija da povećaju napore za poboljšanje performansi, bar na onim poljima koja se posmatraju.</s>\n<s>mjerenje performansi na polju javne administracije.</s><s>Negodovanje poreskih obveznika, pritisak da se privatizuju javne službe, zakonodavne inicijative usmjerene na kontrolu rashoda, i prenos značajnijeg dijela odgovornosti na niže nivoe vlasti, doveli su do toga da se javne organizacije sve više smatraju odgovorne za zakonitost i javnost u smislu šta troše i koje rezultate ostvaruju.</s><s>Djelimično odgovarajući na spoljne pritiske a dijelom i sami motivisani da pruže ekonomične usluge, javni menadžeri počeli su da koriste značajan broj pristupa u jačanju menadžmenta i organizacija.</s><s>To je najčešće uključivalo strateško planiranje, sadržajnije procese strategijskog menadžmenta, programe za poboljšanje kvaliteta i procese reinženjeringa, upotrebu benčmarkinga, kao i reformisane procese budžetiranja.</s><s>Ovi i drugi menadžerski alati, orijentisani na rezultat, zahtijevali su jasno fokusirane sisteme mjerenja performansi za obezbjeđivanje osnovnih podataka i ocjenjivanje efikasnosti.145</s>\n<s>Konvergencija vanjskih i unutrašnjih snaga dovela je do ponovnog oživljavanja interesa za mjerenje performansi, posebno u SAD-u, objavljenih u člancima kao što su 143 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., 144 Osborne i Gaebler ističu da ''ono što je izmjereno to je i urađeno.'' Drugim riječima, mjerenje performansi teži da utiče na ponašanje i odluke.</s><s>''Ako ne mjeriš rezultate ne možeš razlikovati uspjeh od poraza''.</s><s>''Ako ne prepoznaš uspjeh, ne možeš ga nagraditi'' i ''ako ne prepoznaš poraz ne možeš ga ispraviti''.</s><s>Osborne, D., and Gaebler, T.: Reinventing Government: How the Entrepreneurial Sprint Is Transforming the Public Sector, Reading, Mass.: Addison-Wesley, 1992, pp.146-198. 145 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., ''Slučaj posmatranja performansi''146 i ''Spremite se, vrijeme mjerenja performansi konačno dolazi.''147 Pitanje kako uvesti mjerenje performansi identifikovano je kao jedno od tri velika pitanja u savremenom javnom menadžmentu.</s><s>Na nacionalnom nivou ovaj pritisak prema rezultatski orijentisanom javnom menadžmentu ostvaren je Zakonom o performansama i rezultatima vlade iz 1993. godine, koji od organizacija u federalnoj vladi zahtijeva da se uključe u strateško planiranje, postavljanje ciljeva i mjerenje performansi na usklađenim osnovama.148</s>\n<s>kod strategijskog planiranja, budžetiranje i mjerenje performansi kao što su: Oregon benčmark program, Minesota Milestones i sl., programi u Floridi, Virdžiniji, Teksasu i Minesoti, od kojih su neki znatno napredniji od federalne vlade.</s><s>Provedena istraživanja u posljednje vrijeme pokazala su da kroz zakonodavstvo ili administrativna ovlašćenja u 47, od 50 državnih vlada, koristi neki vid budžetiranja zasnovan na performansama i zahtjevima da organizacija prikaže mjerenja performansi, iako su problemi u definisanju performansi i poteškoće u uspostavljanju odgovarajućih mjerenja najčešći problemi u implementaciji takvog sistema.</s><s>Tako je, kao i u federalnoj vladi, većina državnih organizacija, bar površno, radila na tome da razvije sistem makro mjerenja performansi i u budućnosti bi mogle definisati detaljnije indikatore programskih performansi u svom strateškom okviru.</s>\n<s>Kako je ranije istaknuto, lokalne vlade su neko vrijeme eksperimentisale sa mjerenjem performansi, neke mjere prilično su konvencionalne a druge inovativne.</s><s>Dvije149 nedavno provedene ankete procijenile su da 35 do 40% pravosuđa na opštinskom nivou ima postavljene sisteme za mjerenje performansi bar u određenim odjeljenjima ili programskim oblastima, dok je druga studija pokazala da trećina regionalnih vlada u SAD-u koristi neki vid mjerenja performansi.</s><s>Uz to, nekoliko projekata komparativnog mjerenja pokrenuto je na lokalnom nivou, u kojem grupe gradova rade zajedno da bi definisale zajedničke indikatore performansi kako bi se mogli porediti u performansama, u određenim programskim oblastima.</s><s>3.1.2.</s><s>Mjerenje performansi u neprofitnom sektoru Mnogi menadžeri neprofitnih organizacija u sadašnjem ambijentu ekonomske stvarnosti BiH sve više uviđaju značaj mjerenja performansi.</s><s>Do ranih 90-tih godina neprofitne zdravstvene, socijalne i obrazovne organizacije na tradicionalni način su pratile indikatore koji su se odnosili na finansijsku odgovornost, programske proizvode ili učinke, standarde kvaliteta u vršenju usluga, demografske i druge karakteristike učesnika, efikasnost i zadovoljstvo klijenata i sl.</s><s>Tokom posljednje dekade prošlog vijeka neprofitne organizacije u BiH na području zdravstva, socijalne zaštite i obrazovanja nisu značajnije uzimale učešće u mjerenju performansi.</s><s>Međutim, prva decenija novog Milenijuma dovodi do toga da i njih počinju zanimati načini mjerenja performansi kao što 146 Wholey, J. S. and Hatry, H. P.: The Case for Performance Monitoring, Public Administration Review, 147 Epstein, P. D.: Get Ready: The Time for Performance measurement Is Finally Coming!, Public Administration Review, 1992, 52 (5), 513-519. 148 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., su: efektivnost programa, operativna efikasnost, kvalitet usluga i zadovoljstvo klijenata a proces mjerenja performansi sličan je i za neprofitni i za javni sektor.150 Međutim, ne postoji uniformni, a efikasan postupak mjerenje performansi.</s><s>Resursi potrebni da bi se obezbijedile</s>\n<s>kod informacije, obuka i tehnička pomoć za sistem mjerenja, nisu brzo raspoloživi u neprofitnom sektoru kao što je to slučaj u javnoj administraciji.</s><s>U javnom i neprofitnom sektoru nametanjem obaveze mjerenja performansi osiguralo bi se jasno fokusiranje na cilj i strategiju, poboljšalo upravljanje i odlučivanje, povećala odgovornosti vladinih tijela uključivši i finansiranje organizacija.</s><s>U poređenju sa ranijim nastojanjima za razvijanje sistema mjerenja performansi koji su se pojavljivali kao manje svrsishodni, manje fokusirani i manje ispravni za poređenje sa drugim procjenama i procesom odlučivanja, sadašnji sistemi mjerenja performansi treba da budu više usmjereni na rezultat.</s><s>''Novo'' mjerenje performansi vezano je za strategijski okvir, potencira perspektive korisnika, mjeri uspješnost u ostvarenju ciljeva i inkorporira sistem mjerenja u menadžment proces.</s><s>Za javne i neprofitne menadžere značajnije je da nauče i razumiju specifične potrebe za korišćenjem mjera performansi nego oslanjanje na uopšteno praćenje sistema, a zatim da krojački dizajniraju i implementiraju sistem mjerenja koji će im efektivno služiti.</s><s>3.1.3.</s><s>Postupak mjerenja performansi</s>\n<s>Da bi mogao biti upotrebljiv, sistem mjerenja performansi mora biti dizajniran da posluži kao podrška za proces upravljanja.</s><s>Sistem mjerenja performansi korišćen kao podrška za različite menadžerske funkcije obično uključuje: 1) kontrolu i izvještavanje, 2) strategijsko</s>\n<s>upravljanje programima, 5) ocjenu programa, 6) upravljanje performansama, 7) poboljšanje kvaliteta i procesa, 8) ugovorni menadžment, 9) eksterni benčmarking, 10) komunikaciju sa javnošću.</s><s>151</s>\n<s>Najveći dio tradicionalne primjene mjerenja performansi u javnim i neprofitnim organizacijama bio je kod kontrole i izvještavanja koje je bilo vezano za određene programe ili poslovanje organizacije.</s><s>Ovaj sistem bio je usmjeren na trošenje sredstava i obezbjeđenje proizvoda ili usluga, a mogao je biti uključen i u mjerenje efikasnosti, produktivnosti, kvalitet usluga ili ostvarenje rezultata.</s><s>U nekim slučajevima indikatori su korišćeni kod izvještaja vezanih za ''usluge i ostvarenja'' zajedno sa računovodstvenim procesom a kada su bili uključeni u izvještaje za top menadžment, funkcionere, ili upravne odbore, obezbjeđivali su odgovornost za poslovanja organizacije prema stejkholderima.</s><s>Iako bi donošenje odluka i djelovanje moglo biti dobro na osnovu ovih podataka, ovi sistemi izvještavanja su relativno pasivni zato što nisu ugrađeni u formalizovano odlučivanje ili proces menadžmenta.</s>\n<s>projekta strategijskog planiranja označava najveći dio osnovnih pitanja neke organizacije u budućnosti i razvijanje strategijskih odluka u vezi sa efikasnosti.</s><s>Kritični dio ovog procesa obično za sobom povlači tzv. SWOT analizu za procjenu organizacione snage i slabosti povezanu sa vanjskim šansama i opasnostima, dok postojeći sistemi mjerenja 150 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., performansi sadrže značajne informacije o snazi i slabostima.</s><s>Mjerenje performansi, zajedno sa strategijskim planiranjem, neophodno je za mjerenje vladinih performansi a krajnji rezultat bi mogao biti donošenje zakona ili sličnog zakonodavnog akta.</s><s>Kod nas princip alokacije resursa, prema rezultatima koje su ostvarili javni ili neprofitni programi, prije nego primarno alociranje resursa, na osnovu analize inputa, činio bi suštinu reforme budžetskog procesa za naredni period.</s><s>Ovaj sistem zahtijeva mjerenje performansi, produktivnosti i troškovne efikasnosti kako bi se mogla procijeniti povezanost između resursa i rezultata i izvršiti upoređivanje alternativnih postupaka i rezultata.</s><s>Nastojanja da se mjerenje performansi ''ubrizga'' u budžetski proces ili da bude dostupno pri odlučivanju, nailazi na otpor usljed političkih i metodoloških izazova i mogućih neprilika koje bi mogli imati funkcioneri.</s><s>Sistem mjerenja usmjeren na program prije nego na performanse organizacije koristi se često.</s><s>Mjerenja koja idu tragom trošenja</s>\n<s>izbalansirano postavljanje ovakvih indikatora mogu značajno pomoći menadžerima da prepoznaju problem i da potenciraju performanse programa.</s><s>Mjerenje performansi je osnovni element za ocjenu programa.</s><s>Kvantitativna ocjena ne može se preduzeti bez definisanja bar nekih indikatora performansi programa i prikupljenih podataka za te indikatore.</s><s>Sadašnji sistem mjerenja može obezbijediti opis ''objašnjenja'' vezanih za performanse programa i pomoći u ocjeni troškovi - efikasnost.</s><s>Sistem mjerenja performansi posmatra koji se ključni indikatori ponavljaju u uobičajenim intervalima, akumulira baze podataka za vremenske serije i omogućava komparaciju oblikovanih grupa za ocjenjivanje.</s><s>Termin upravljanje performansama odnosi se na proces upravljanja i kontrolisanja zaposlenih i radnih jedinica u organizaciji kao i motivacione aspekte za postizanje rezultata na višem nivou.</s><s>Obezbjeđenje povratne sprege na performanse zaposlenih jedan je od centralnih elemenata za efikasan pristup upravljanju performansama a povratna sprega često obezbjeđuje mjerenje performansi.</s><s>Sistem upravljanja orijentisan na ciljeve ima dug istorijat u državnoj upravi i potvrdio se kao efektivan usljed naglaska na postavljanju ciljeva, participativnom donošenju odluka i cilju povratne sprege.153</s>\n<s>Unapređenje kvaliteta je osnovna pretpostavka za poboljšanje poslovanja i pružanja usluga u javnom sektoru.</s><s>Ocjena unapređenja kvaliteta naglašava zadovoljenje korisnika usluga: kvalitet resursa, vrijeme čekanja, vrijeme kvara opreme, produktivnost zaposlenih itd.</s><s>Prilaz ocjeni poboljšanja kvaliteta naglašava zadovoljstvo korisnika usluge i ova analiza često se primjenjuje kao mjera povratne sprege, prije na mikro nego na makro nivou mjerenja.</s><s>Zbog sve veće zainteresovanosti za privatizaciju dijela javnog sektora i obezbjeđenje usluga ugovaranjem sa trećim licima, ugovorni menadžment je nova tema u javnoj</s>\n<s>odgovornosti i menadžmentu orijentisanom na rezultat dovodi do sve veće zainteresovanosti za ugovaranjem performansi.</s><s>Za vladine agencije to traži postavljanje jasnih, rezultatski orijentisanih ciljeva i odgovarajuće mjerenje performansi za postizanje tih ciljeva.</s><s>Mnoge neprofitne organizacije, koje su zaključile ugovore sa vladinim agencijama za pružanje javnih usluga, prate ključne indikatore o ostvarenim rezultatima i izvještavaju o ugovorenim performansama.</s>\n<s>Eksterni benčmarking154 učinaka koristi se za upoređivanje proizvoda i/ili usluga koji se nude, dok se strategijski benčmarking155 koristi za kompariranje organizacione strukture, prakse menadžmenta i poslovne strategije.156 Zainteresovanost za praksu eksternog benčmarkinga157 proširila se na javni i neprofitni sektor koji upoređuje određene</s>\n<s>ili programima.158 Funkcionalni benčmarking može se koristiti za određene organizacije u procjeni na koji način unaprijediti performanse u okviru javne službe, identifikovati ih i tražiti praktične koristi u poboljšanju performansi.</s><s>U skladu sa pritiskom za većom odgovornošću mnoge javne ustanove izvještavaju javnost o svojim performansama putem štampanih materijala, konferencija za štampu, interneta i sl.</s><s>Iako su se javni menadžeri dugo opirali eksternom kompariranju naglašavajući da su izvještaji, programi i operativni konteksti jedinstveni i da bi poređenja bila pogrešna, pritisak za poboljšanje njihovog rada dovodi ih pred izazov uvođenja efikasnijih sistema rada i ocjenu javnosti.</s><s>3.1.4.</s><s>Sistem mjerenja performansi</s>\n<s>Mjerenje performansi nadgleda se i efektivno koristi samo kroz sistem mjerenja.</s><s>Sistem mjerenja performansi sadrži tri komponente koje se odnose na: prikupljanje i obradu podataka, analizu i preduzimanje akcije ili donošenje odluka.159 Menadžment je odgovoran za strategijski okvir u kome sistem mjera performansi treba da bude korišćen, odgovoran je za njegovo oblikovanje, implementaciju, održavanje programa, standarde, kao i za poboljšanje uspjeha korišćenjem sistema mjerenja.</s><s>Prikupljanje i obrada podataka traže i troše najviše vremena i predstavljaju dragocjeni aspekt mjerenja performansi.</s><s>Podaci su obično inputi iz decentralizovanih organizacionih jedinica, sa različitih lokacija i moraju se prikupiti i integrisati u zajedničku bazu podataka.</s><s>Pošto podaci nisu obrađeni oni, sami po sebi, ne čine indikatore performansi.</s><s>Indikatori se moraju izračunati iz neobrađenih podataka često 154 Podaci o performansama trebaju da se upoređuju sa nečim, tako da obezbijede korisne informacije.</s><s>Osnova za poređenje može biti sadašnje u odnosu na prošle performanse; stvarne u odnosu na standardne; rezultati pojedinaca u okviru organizacije i rezultati jedne organizacije u odnosu na drugu.</s><s>155 Benchmark (benčmark) se povezuje sa riječima ili frazama kao što su standard za poređenje, reper, referentni okvir, model.</s><s>Jedna od definicija, koja se često navodi, je da benčmarking predstavlja sistematski i kontinuirani proces mjerenja; proces kontinuiranog mjerenja i upoređivanja poslovnih procesa jedne organizacije u odnosu na postavljene procese lidera bilo gdje u svijetu radi dobijanja informacija koje će pomoći organizaciji da preduzme akcije za poboljšanje svojih performansi.</s><s>Watson, G.: Strategic benchmarking (Haw to rate Your Company's Performance against the World's Best), John 156 Drew, S.: From Knowledge to Action: The Impact of Benchmarking on Organizational Performance, Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998., str. 207. 157 Sama riječ ‘’benčmark’’ u savremenom engleskom jeziku kao imenica u bukvalnom smislu znači geometrijski znak koji pokazuje tačku na nekoj liniji, dok u figurativnom smislu predstavlja referentnu tačku, kriterijum ili mjerilo: The Shoter Oxford English Dictionary, Oxford University Press, Fifth Edition on CD-ROM Version 2.0, 2002.godina.</s>\n<s>158 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., u obliku srednjih vrijednosti, procenata, promjene stopa, odnosa ili racija i dr.</s>\n<s>verifikacije pouzdanosti kako ulaznih tako i obrađenih podataka.160 Kako bi se indikatori mogli pretvoriti u informacije i omogućilo njihovo interpretiranje, neophodno ih je s nečim porediti.</s>\n<s>Slika 15: Sistem mjerenja performansi poboljšanje, pogoršanje ili statičnost.</s><s>Naredni prikaz ilustruje korisna poređenja raščlanjujući podatke o performansama na posebne jedinice kao što su: programi, decentralizovane službe, projekti i sl. (slika 15).</s>\n<s>poboljšanje performansi, onda rezultati moraju biti iskorišćeni kao informacije za odlučivanje.</s><s>Menadžeri bi trebalo da obrate posebnu pažnju na podatke o performansama i rezultate uzeti u obzir prilikom donošenja odluka koje se odnose na sveobuhvatnu strategiju, oblikovanje programa i implementaciju, sistem pružanja usluga, sadašnje poslovanje, sticanje i korišćenje resursa i različite podrške sistemu.</s><s>3.1.5.</s><s>Problemi i perspektive mjerenja performansi Svrsishodno korišćen sistem mjerenja performansi može pomoći javnim i neprofitnim menadžerima da poboljšaju donošenje odluka i poprave performanse.</s><s>Kada je sistem strukturiran, fokus mjerenja performansi usmjeren je na ciljeve, osigurana je 160 Prikupljanje podataka obično obuhvata: određivanje izvora podataka, određivanje vrste istraživanja, primjena odgovarajućih metoda i obrazaca za prikupljanje podataka, definisanje okvira izbora i prikupljanje podataka.</s><s>Istraživači imaju dva izvora podataka: primarne i sekundarne.</s><s>Prikupljanje primarnih podataka duži je i složeniji postupak, dok se sekundarni podaci prikupljaju unutar organizacije ili izvan, gdje podaci postoje za neku drugu svrhu.</s><s>Šabanović, Z., Fazlović, S.: Priprema podataka za statističku analizu, Ekonomska revija br. 3, 2004, str. 88-100. povratna sprega za organizacije ili programe i obezbijeđena je motivacija menadžera i zaposlenih za poboljšanje performansi.</s><s>Sistem pomaže u povećanju efektivnosti pri preusmjeravanja resursa, ocjeni mogućih alternativnih koristi, većoj kontroli poslovanja, predstavlja značajan alat kod upravljanja usmjerenog na rezultat, veću fleksibilnost u poslovanju i sl.</s>\n<s>Da li samo mjerenje poboljšava performanse u oblikovanju više efektivnih programa, kvalitetnijih usluga, većem zadovoljenju korisnika i efikasnijem poslovanju?</s><s>Izgleda da se ne može zauzeti čvrst stav zbog toga što nedostaju podaci.</s><s>Međutim, pojedine studije slučaja ukazuju da bi odgovor trebalo da bude potvrdan.</s><s>Izvještaji o ponašanju gradskih menadžera u SAD ukazuju da 38% odgovora nagovještava da oni u procjenama koriste sistem mjerenja performansi, na cijelom prostoru grada ili pojedinih odjeljenja.</s><s>Za jačanje menadžmenta i odlučivanje 57% koristi sistem mjerenja, dok 37% odgovora pokazuje da je on vrlo koristan.</s><s>Više od 70% ovih odgovora ukazuje da dolazi do modernizacije i stvarnog poboljšanja kvaliteta usluga, a 46% odgovora nagovještava da su značajno reducirani troškovi poslovanja gradskih uprava.</s><s>Izvještaji jednog broja javnih menadžera pokazuju primjere uspješnih slučajeva za koje je sistem mjerenja performansi bio katalizator, poboljšao kvalitet usluga i doprinio većoj efikasnosti programa ili efikasnijem poslovanju.161</s>\n<s>Mjerenje162 performansi, ipak, nije lijek za sve probleme i izazove organizacija.</s><s>Mnogi problemi koji se javljaju u javnim i neprofitnim organizacijama i koji se nastoje prevazići prilično su neukrotivi, nema na vidiku jednostavnih rješenja.</s><s>Sistemi mjerenja performansi mogu dati ''injekciju'' ciljevima, ali na nižim menadžerskim nivoima oni mogu biti ignorisani.</s><s>Druga smetnja je da sve organizacije ne pružaju ujednačen kvalitet za mjerenje performansi.</s><s>Dok je razvoj mjerenja performansi za proizvodno orijentisane firme više nego očigledan i relativno jednostavan, postupak je daleko teži u neprofitnim organizacijama.</s><s>Sistem mjerenja performansi može zahtijevati velike napore i vrijeme.</s><s>Javne i neprofitne organizacije imaju potrebu da izgrade sistem mjerenja performansi koji bi služio njihovim potrebama do razumne granice, odnosno ravnotežne tačke između troškova i koristi.</s><s>Ukoliko izgradnja sistema traži značajnije prikupljanje i obradu podataka, a značaj rezultata je mali za menadžment sistem nije efektivan i mora se unaprijediti.</s><s>Opremanje automobila mjeračem brzine ne osigurava zaštitu motornog vozila a slično je i sa mjerenjem performansi ako one nisu promišljeno i efektivno iskorišćene za upravljanje organizacijom.163 Pored</s>\n<s>Definisanje korisnih mjera predstavlja izazov, implementacija sistema može biti teška a njihovo inkorporiranje u upravljanje i proces odlučivanja zahtijeva značajne napore i kontinuirano angažovanje.</s><s>Ipak, ovo može biti učinjeno i treba da bude urađeno u najvećem broju javnih i neprofitnih organizacija, a na osnovu iskustva treba pokazati koji indikatori performansi mogu biti dizajnirani, uspješno implementirani i efikasno korišćeni za poboljašnje odlučivanja, podizanje performansi i povećanje odgovornosti.</s><s>Očigledno mjerenje performansi značajno zaostaje u neprofitnim i javnim organizacijama.</s><s>Iako još 161 Poister, H. T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., postoji skepticizam, evoluirao je konsenzus među menadžerima orijentisanim na rezultat i neprofitnim menadžerima da je dobar sistem mjerenja efektivan menadžerski alat.</s><s>3.2.</s><s>Razvoj efikasnog sistema mjerenja performansi Da li možemo ići od jedne do druge javne ili neprofitne organizacije stvarajući i postavljajući sistem mjerenja performansi i obezbijediti da tako dizajnirani sistem zadovolji potrebe za koje je namijenjen?</s><s>Koji su suštinski koraci u procesu kreiranja i implementacije?</s><s>Oni koji imaju odgovornost za izgradnju sistema mjerenja performansi, moraju to uraditi na vrlo promišljen i sistematski način kako bi izgrađeni sistem bio efikasno korišćen za određene ciljeve.</s>\n<s>Sistem mjerenja performansi pojavljuje se u različitim oblicima, od indikatora koji detaljno kontrolišu proces pružanja usluga organizacije svakog mjeseca, do onih koji određuju neke globalne pravce na godišnjem nivou države.</s><s>Neki su fokusirani na efikasnost i produktivnost funkcionisanja neprofitnih organizacija, drugi su primarno dizajnirani za kontrolu ostvarenih rezultata javnih programa, dok se neki koriste za poboljšanje kvaliteta usluga i zadovoljenje klijenata pruženim uslugama.</s><s>Različiti sistemi mjerenja mogu biti izgrađeni u procesu zajedničkog kreiranja i implementacije.</s><s>Proces dizajniranja</s>\n<s>Prvi stvaranjem obaveze menadžmentu da koristi suštinski slijed koraka:164 1) stvaranje obaveze za menadžment, 2) implementacija efikasnih sistema mjerenja, 3) objašnjenje cilja i sistem parametara, 4) identifikovanje rezultata i drugih kriterijuma performansi, 5) definisanje, ocjena i izbor mjera, 6) razvoj procedura za prikupljanje podataka, 7) specifikacija oblika sistema, 8) sprovođenje pilot programa i revizija, 9) potpuna implementacija sistema, 10) korišćenje, ocjena i modifikovanje sistema.</s>\n<s>kreira, implementira i koristi sistem mjerenja performansi.</s><s>Ako oni koji imaju odgovornost za upravljanje organizacijom ili organizacionom jedinicom ne namjeravaju koristiti sistem mjerenja performansi ili nemaju obavezu da finansiraju njegov razvoj, sva nastojanja imaju malu šansu na uspjeh.</s><s>Dakle, u pitanju je kritični put za osiguranje suštinske menadžerske podrške sistemu mjerenja u organizaciji, diviziji ili programu, njegovom organizacionom uređenju i osiguranju resursa kako bi se sistem održao.</s><s>Implemenacija sistema mjerenja u javnim i neprofitnim organizacijama uključuje proces upravljanja promjenama u organizaciji.</s><s>To znači da osim tehničkih problema u definisanju i ocjeni mjerenja mogući su i veći izazovi u pokušaju njegove implementacije.</s><s>Menadžeri moraju imati u vidu da su neophodni određeni resursi da bi se razvili, primijenili i održali sistemi mjerenja i da to treba posmatrati kao stopu povrata na investiciju u smislu upravljanja korisnim informacijama.</s>\n<s>Treći korak je objašnjenje svrhe sistema mjerenja i parametara u okviru kojeg će biti dizajniran.</s><s>Svrha je najpihvatljivije razmišljanje za izraz korišćenje.</s><s>Ko su korisnici sistema koji imaju potrebu za ovim informacijama?</s><s>Hoće li sistem biti korišćen za informisanje ili će biti podređen pružanju podataka koji pomažu i poboljšavaju donošenje odluka i upravljanje?</s><s>Kreatori sistema treba da obrate posebnu pažnju na pitanja: kakva je svrha novog sistema (da li je u fokusu organuzacija ili program)?</s><s>Ko su najznačajniji donosioci odluka (mogu li se rezultati izvještaja koristiti za top menadžment)?</s><s>Koliki su resursi potrebni za prikupljanje podataka i dizajniranje ovog sistema?</s><s>Koje su barijere prisutne na početku za razvoj sistema mjerenja performansi (nedostatak podataka, otpor menadžera i zaposlenih)?</s><s>Odgovori na ova pitanja imaju veliki uticaj na sistem oblikovanja tako da treba biti veoma oprezan.165 Četvrti korak u oblikovanju procesa je identifikovanje određenih rezultata i drugih kriterijuma performansi koji će biti kontrolisani pomoću sistema mjerenja.</s><s>Koje su ključne dimenzije performansi za organizaciju ili program koje će se pratiti?</s><s>Koje su suštinske usluge sada obezbijeđene i ko su korisnici?</s><s>Kako ostvariti efikasnost, produktivnost, kvalitet, zadovoljstvo korisnika i kako tumačiti kriterijum troškovne efikasnosti u konkretnom programskom području?</s><s>Pošto se izgradi kosenzus o tome kakav aspekt performansi bi trebalo inkorporirati u određeni sistem kontrole, pažnja se može usmjeriti na pitanje mjerenja ovih obilježja?</s><s>To obuhvata definisanje i izbor indikatora performansi, što čini jezgro procesa mjerenja performansi, odnosno peti korak.</s><s>Kako će se specificirati određene mjere?</s><s>Koliko su pouzdani i validni predloženi indikatori?</s><s>Kako prikupljati izvorne podatke?</s><s>Da li je značaj ovih indikatora vrijedan investiranih resursa, vremena i napora za prikupljanje podataka?</s><s>Kako postaviti odgovarajući motivacioni aspekt koji će poboljšati performanse ili može postati i kontraproduktivan?166 Dakle, u pitanju je značajno identifikovanje potencijalnih indikatora a zatim procjena svakog kriterijuma za redoslijed odluka koje treba uključiti u sistem kontrole.</s>\n<s>Ukoliko se jedan set indikatora inkorporira u sistem mjerenja, šesti korak je dizajniranje procesa i razvoj procedura za prikupljanje i obradu podataka na naučnoj osnovi.167 Podaci za kontrolu sistema performansi nalaze se u različitim izvorima, uključujući dokumentaciju u organizaciji, podatke iz operativnih programa, postojeći upravljački informacioni sistem, direktna posmatranja, testove, klinička ispitivanja, različite ankete i druge alate podesne za mjerenje.</s><s>U slučaju kad imamo neobrađene podatke u već postojećim datotekama koji služe za neke druge svrhe, procedura prikupljanja sadržavaće ''ekstrakt'' traženih podataka iz postojećih baza.</s><s>Kod nekih organizacija to može biti obezbijeđeno interaktivnim kompjuterskim softverom ili korišćenjem</s>\n<s>zahtijeva prikupljanje izvornih podataka, posebno za svrhu mjerenja performansi.</s><s>U vezi sa testovima koji su potrebni za ocjenu klijenata ili znanja zaposlenih u nekoj oblasti, u programima obrazovanja, u medicinskim, psihijatrijskim ili psihološkim ispitivanja, koja su potrebna da bi se procijenio ishod zdravstvene zaštite, postoji određen broj standardnih ili prilagođenih instrumenata.</s><s>U drugim slučajevima novi instrumenti moraju biti izgrađivani kao u slučaju procjene iskusnog posmatrača168 određenih fizičkih okolnosti</s>\n<s>oslanjaju ispitivanja170 klijenata i to zahtijeva donošenje odluke o modelu ispitivanja za oblikovanje 167 Podaci koji su prikupljeni sami za sebe ne govore ništa, ni jedan kompjuter, odnosno softver ne može osvijetliti rezultate ako analiza nije naučno zasnovana.</s><s>Pripremljeni podaci se moraju verifikovati, editovati, kodirati i pripremiti za obradu na računarima.</s><s>Šabanović, Z., Fazlović, S.: Priprema podataka za statističku analizu, Ekonomska revija br. 3, 2004, str. 93. 168 Posmatranje je proces uočavanja i bilježenja činjenica i događaja u sadašnjem vremenu, ali je uobičajeno njeno kombinovanje sa metodom ispitivanja i korišćenje dobrih strana jedne i druge metode.</s>\n<s>169 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., 170 Anketa spada u grupu standardizovanih tehnika posredstvom koje istraživač dolazi do neophodnih podataka u procesu komuniciranja sa ispitanicima. specifičnih izvještaja.</s><s>U odnosu na postojeće podatke i procedure za prikupljanje izvornih podataka, specifičnih za sistem mjerenja performansi, značajno je osiguranje njihovog kvaliteta.</s><s>Sistem mjerenja performansi ostvaren je samo onda kada se koristi od strane menadžera kao donosioca odluka i kada su podaci pouzdani.171 U nekoj tački oblikovanja procesa mora se donijeti odluka na koji način sistem mjerenja performansi mora funkcionisati.</s><s>Neke odluke odnose se na frekvenciju izvještavanja i predstavljanje određenih indikatora različitim korisnicima.</s><s>Frekvencija izvještavanja zavisi od podataka koji idu pojedinim korisnicima, na primjer, detaljniji podaci o funkcionisanju radne jedinice mogu biti izvještaj za menadžere na operativnom nivou, dok podaci o sličnim indikatorima mogu biti sumirani i agregirani za top menadžment.172 Pri donošenju odluka trebalo bi primijeniti kriterijum maksimalne korisnosti raznovrsnih formi izvještaja na značajan i razumljiv način.</s><s>Raznovrsnost softverskih paketa može biti značajna, uključivši worksheet-ove,173 upravljanje bazama podataka, grafičke programe, specijalne softverske pakete dizajnirane za podršku i kontrolu</s>\n<s>dodjeljivanje personalne odgovornosti za podršku i primjenu sistema mjerenja performansi.</s><s>To podrazumijeva utvrđivanje odgovornosti za unos i obradu podataka, osiguranje kvaliteta i izvještavanje a primarna odgovornost je na zaposlenim u odjeljenjima za planiranje i analizu, menadžment informacionom sistemu, budžetu i finansijama i sl.174 Pored ovoga, mora</s>\n<s>izvodljivost administrativne podrške za uređenje više kompleksnih sistema, razumjeti ideje i napore za implementaciju jednog novog sistema, testirati softverske programe ili provjeriti validnost novih izvještaja.</s><s>Nakon sprovođenja pilot projekta mogu se izvršiti određena prilagođavanja i stvoriti miks indikatora i softverske aplikacije na osnovu prikupljenih podataka koje bi dale mogućnost za uspješno funkcionisanje sistema.</s><s>Implementacija i prezentacija</s>\n<s>Implementacija potpunog sistema mjerenja performansi zahtijeva definisanje krajnjeg roka, ''rad podataka'' i pravovremene izvještaje o performansama za određene korisnike kako bi ih uključili u donošenje odluka.</s><s>Ipak, najvažniji činilac za osiguranje uspješne implementacije novog sistema kontrole je jasna obaveza top menadžmenta da ima povjerenje u novi sistem koji obezbjeđuje vjerodostojne podatke i predstavlja pouzdan i efikasan menadžerski alat.</s>\n<s>I pored sve pažnje, pri implementaciji sistema mogući su problemi koji se odnose na cjelovitost podataka, kontrolu kvaliteta, softverske aplikacije ili generisanje izvještaja.175 Najznačajnije je da menadžeri otpočnu sa procjenjivanjem korisnosti 171 Ako su procedure prikupljanja podataka nesistematične, podaci su manje pouzdani a menadžeri neće imati u njih povjerenje.</s><s>Ako su podaci neobjektivni, na primjer, ako je dokumentacija krivotvorena ili su ljudi koji unose podatke uticali na njihov sadržaj, ili su isključivali ostale, podaci o rezultatima performansi su iskrivljeni i navode na pogreške.</s><s>172 Poister, T.: Measuring Performance in Public and Nonprofit Organizations, John Wiley & Sons, Inc., 173 Radne tabele.</s>\n<s>odlučivanja, performansi i odgovornosti.</s><s>Ukoliko sistem kontrole nije obezbijedio pružanje dobrih informacija vezanih za performanse i poboljšanje rezultata, menadžeri bi trebalo da traže način modifikacije podataka i mjerenja za ukupan sistem.</s><s>To je naročito značajno da bi se izvršilo fino podešavanje određenih indikatora ili procedura prikupljanja podataka, dodajući ili eliminišući određene indikatore, stvarajući ili prilagođavajući učestalost izvještavanja ili njegov oblik kako bi se obezbijedile korisnije informacije.</s><s>Međutim, ovo može sadržavati više promjena i načina na koji su podaci korišćeni u upravljanju i procesu donošenja odluka.</s><s>Praktična zapažanja u korišćenju sistema upućuju na modifikovanje ciljeva ili standarda performansi, ali, isto tako, i promjene u programskim ciljevima i izgradnji sistema mjerenja.</s><s>Izgradnja sistema mjerenja performansi je, čini se, i umjetnost i nauka.</s><s>Nauka je pošto izaziva potrebu sistematskog kretanja prema cilju sistema i parametrima unutar kojeg oni moraju biti dizajnirani, sistem mora biti zasnovan na realnoj logičkoj osnovi za funkcionisanje i kontrolu u organizacijama, programima ili sistemu pružanja usluga.</s><s>Ipak, to je i umjetnost, pošto se radi o stvaralačkom procesu u uslovima definisanih indikatora, oblika izvještavanja, softverskih aplikacija i ostvarenja rezultata da bi ljudi koji će ga koristiti gradili i pružili mu podršku.</s><s>Ovdje se ne precizira \"najbolji put'' za izgradnju sistema mjerenja performansi, međutim, uspjeh djelimično mora proizaći iz samog stvaralačkog procesa oblikovanja i implemnetacije za posebne namjene i specifična pitanja organizacija.176 Iako su navedeni koraci skicirani na logičan način, to ne bi trebao da bude previše ''okorjeli'' proces, njihova integracija je mnogo značajnija od njihovog predstavljanja po određenom redoslijedu.</s><s>Korisnost je primarni test valjanosti sistema mjerenja performansi.</s><s>Dakle, predstavljeni su ''svi'' koraci u oblikovanju i implementaciji procesa sa jasnim fokusiranjem na cilj kod jednog kontrolnog sistema i potreba za njegove korisnike kako bi se obezbijedilo mjerenje performansi ''dodatne vrijednosti'' za organizaciju.</s>\n<s>Neprofitne organizacije predstavljaju entitete čiji konačni cilj poslovanja nije profit nego neke druge koristi za njihove sopstvenike - pružanje određenih usluga.</s><s>Značajne teškoće u definisanju neprofitnih organizacija proizilaze iz širokog dijapazona njihovih aktivnosti.</s><s>Neprofitne i javne organizacije specifične su u odsustvu profitne motivacije, najveći broj njihovih usluga nije komercijalno ostvariv putem privatne djelatnosti, njihove usluge smatraju se vitalnim javnim dobrom, značajne su razlike u njihovim izvorima finansiranja, propisima, kontroli i sl.</s><s>Usljed ovih razlika mnogobrojne su i klasifikacije neprofitnih i javnih organizacija: vladine organizacije (državni, federalni, gradski, kantonalni, lokalni organi vlasti i specijalni distrikti); obrazovne ustanove (predškolsko, osnovno, srednje, specijalno, više, visoko i obrazovanje odraslih); zdravstvene i socijalne organizacije (bolnice, sanatorijumi, zavodi za mentalno zdravlje, stomatološke</s>\n<s>socijalne organizacije na bazi članstva (poslovne, strukovne, radničke, vjerske); organizacije kulturnih aktivnosti (biblioteke, arhivi, muzeji, zaštita istorijskih objekata); humanitarne organizacije, organizacije vezane za naučne, vjerske ili dobrotvorne ciljeve itd.</s><s>Upravljanje neprofitnim organizacijama je kontinuiran proces koji uključuje više različitih upravljačkih funkcija.</s><s>Razumijevanje menadžmenta kao upravljačke strukture i upravljačkog procesa od presudnog je značaja za određivanje mjesta upravljačkog računovodstva i računovodstva u cjelini.</s><s>Pošto su usluge neprofitnih organizacija neodređenije, uopštene, manje mjerljive u odnosu na učinke profitnih organizacija, pojavljuju se značajne teškoće u mjerenju njihovih performansi.</s><s>Odnos troškova i koristi ostvarenih usluga, u ovim organizacijama, teško je ocijeniti, čak je i sama korisnost teško mjerljiva.</s><s>I pored tih problema, menadžment mora pokazati da može efektivno i efikasno koristiti raspoložive resurse.</s><s>Međutim, za najveći broj neprofitnih organizacija ostaje glavni problem pronalazak eksterne mjere (indikatora) menadžment kontrole i njenu primjenu.</s><s>Upravljačko računovodstvo (interpolirano u sistem računovodstva neprofitnih organzacija) sposobno je da sakuplja, analizira i plasira nefinansijske informacije, koje u neprofitnom sektoru prevazilaze značaj finansijskih informacija, usljed povećanog</s>\n<s>Pojam kontrola obično ima negativno značenje pošto ugrožava autonomiju i diskreciju pojedinca ili grupe.</s><s>Kontrola je kritična funkcija svake organizacije, bez obzira na izazove koje postavlja pred menadžere.</s><s>Kao što je vremenom menadžment evoluirao i kontrola, kao njegova bitna funkcija, pretrpjela je značajne promjene.</s><s>U početku kontrola je bila u nadležnosti top menadžmenta organizacije gdje su se donosile odluke, da bi se, zatim, preko linija komandovanja, prenosila na niže organizacione nivoe.</s><s>Konvencionalna kontrola bila je zasnovana na birokratskom modelu čije su osnovne pretpostavke bile hijerarhizacija, specijalizacija i centralizacija autoriteta.177 Međutim, ovaj model kontrole doživljava određene izmjene pod uticajem informacione revolucije, globalizacije poslovanja, rastućeg obrazovnog nivoa radne snage, itd.</s><s>Svaka neprofitna organizacija obavlja svoju aktivnosti u konstelaciji velikog broja faktora eksternog (egzogenog) i internog (endogenog) okruženja.</s><s>Eksterno okruženje čine elementi izvan neprofitne organizacije koji utiču na njeno funkcionisanje: politički, zakonodavni, sindikalni, demografski, tehnološki.178 Odnose s okruženjem menadžeri uspostavljaju posredstvom</s>\n<s>Bilo koja organizacija, čak i najmanja, ima funkciju menadžment kontrole.</s><s>U velikim organizacijama menadžment kontrola teži da bude formalna dok je u manjim dosta neformalna.179 Menadžment kontrola postoji koliko i organizacije, ali nije bila predmet sistemskog proučavanja sve do četrdesetih godina 20. vijeka.</s><s>Od tada su menadžeri i teoretičari značajno doprinijeli razvoju i definisanju principa za strukturiranje sistema menadžementa kontrole i primjenu funkcije menadžment kontrole.180 Najveći broj studija o menadžment kontroli provođen je u profitnim organizacijama gdje je razrađen i najveći broj prvobitnih tehnika menadžment kontrole.</s><s>Kao posljedica ovih istraživanja menadžment kontrola je podrazumijevala da je primarni cilj poslovanja ostvarenje profita.</s><s>Ipak, menadžment kontrola u neprofitnim organizacijama polazi od činjenice da su osnovni koncepti menadžment kontrola slični kod profitnih i neprofitnih organizacija.</s><s>Usljed ovih specifičnosti i karakteristika neprofitnih organizacija način na koji će menadžeri primjenjivati ove koncepte značajno će se razlikovati.</s><s>177 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, drugo izdanje, Beograd, 1998, str. 109.</s>\n<s>178 Todorović, J.: Strategijski i operativni menadžment, CONZIT,Beograd, 2003, str. 79. 179 Formalna menadžment kontrola je, u stvari, propisana, tj. zvanično ustanovljena i koja se priznaje i koristi, odnosno primjenjuje u organizaciji.</s><s>Pod neformalnom kontrolom obično se podrazumijeva da se radi o malim preduzećima zajedničkih aktivnosti ljudi na radu koji nisu određeni formalnim propisima i pravilima.</s><s>Babić, M., Stavrić, B., Trifunović, Lj.: Organizacija preduzeća, upravljanje organizacionom strukturom, KIZ ''Centar'', Beograd, 2003, str. 116. 180 Kontrola je naravno vrlo širok pojam. … ne spada svaka kontrola u upravljačku (menadžment) kontrolu. …</s><s>Upravljačka kontrola je skup upravljačkih aktivnosti sračunatih na to da raspoloživa sredstva (resursi) budu korišćena djelotvorno i efikasno u ostvarivanju ciljeva preduzeća (organizacije). …</s><s>Upravljačka kontrola je prije svega vrijednosna kontrola.</s><s>Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 21-22. 1.1.</s><s>Planiranje i kontrola aktivnosti</s>\n<s>Menadžment kontrola uključuje upravljačke aktivnosti: planiranja, organizovanja, kontrole izvršenja, komuniciranja i motivisanja.181 Računovodstvo ima značajnu ulogu u ostvarivanju</s>\n<s>sistema menadžment kontrole najvažnije aktivnosti su planiranje i kontrola izvršenja planiranih aktivnosti.</s><s>Upravljačka aktivnost planiranja pretpostavlja utvrđivanje unaprijed željenog stanja i</s>\n<s>strane računovodstva, a riječ je o računovodstvenom planiranju.</s><s>Računovodstveno planiranje pretpostavlja proces planskog kombinovanja sredstava i izvora sredstava, troškova i učinaka, prihoda i rashoda i novčanih tokova do pronalaženja najpovoljnije kombinacije sa stanovišta ciljeva organizacije.</s><s>Upravljačka aktivnost kontrole ostvarenja ima za cilj da se obezbijede ostvarenja planom zadatih vrijednosti, dok se od računovodstva očekuje odgovarajuća informaciona podrška.</s><s>Računovodstvena kontrola očituje se u: obuhvatanju ostvarenja, emitovanju izvještaja o ostvarenjima, utvrđivanju odstupanja ostvarenih od planskih vrijednosti, analizi odstupanja i mogućih uzroka odstupanja na nivou organizacije, njenih dijelova i svih nivoa menadžmenta.</s><s>Postoje tri različite vrste aktivnosti planiranja i kontrole: formulisanje strategije, kontrola aktivnosti (poslovanja, zadataka) i menadžment kontrola.182</s>\n<s>Organizacija postoji sa svrhom da nešto postigne i ima jedan ili više ciljeva.</s><s>Upravljački vrh koji pogledom ''s krova'' organizacije operiše širim prostorom i dužim vremenskim horizontom određuje ciljeve organizacije i opštu prirodu aktivnosti koje će biti preduzete da se oni ostvare i formuliše strategiju organizacije.</s><s>Putem procesa formulisanja strategije pokazuje se: kako je organizacija ocijenila šanse i opasnosti, razumjela strategijsku situaciju i identifikovala načine i metode djelovanja u datom poslovnom ambijentu.183 Radi se o procesu koji uključuje analizu, identifikovanje, vrednovanje i izbor najbolje alternative za predviđene okolnosti.</s><s>Formulisanje strategije mora respektovati: logički redoslijed faza, istraživačko-kreativni napor i organizacionoproceduralnu dimenziju.</s>\n<s>Logički redoslijed faza podrazumijeva da se formulisanje strategije završi izborom najbolje alternative i vodi tako da omogućava pravilno definisanje problema, dimenzioniranje</s>\n<s>ocjenu alternativa i izbor, odnosno donošenje odluke o strategijskoj opciji.184 Budući da se radi o donošenju ključne planske odluke, formulisanje strategije smješta se u kontekst strategijskog planiranja.</s><s>Strategijske alternative moraju biti primjerene stanju okruženja, resursnim i drugim mogućnostima organizacije i nužan je istraživačko-kreativni napor i razumijevanje odnosa među planskim odlukama kako sa stanovišta hijerarhije tako i 181 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 27. 182 Antony, N. R., Young W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw183 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, drugo izdanje, Beograd, 1998, str. 250-252.</s>\n<s>184 Milisavljević, M., Todorović, J.: Planiranje i razvojna politika preduzeća, Savremena administracija, horizontalnog usaglašavanja po organizacionim jedinicama i poslovnim funkcijama.</s>\n<s>Pristup mogućnosti organizacije i istraživačko-kreativnu fazu.</s><s>Budući da realizacija strategije podrazumijeva učešće širokog kruga učesnika, proces njenog formulisanja organizuje se tako da omogući kvalitetno odlučivanje i visok stepen izvjesnosti njenog provođenja.</s><s>Usljed ovoga značajna je organizaciono-proceduralna dimenzija koja je uslovljena obuhvatom strategije i prihvaćenim stilom upravljanja.</s><s>U tom pogledu različiti su pristupi organizovanju procesa kreiranja i usvajanja strategije.185 Menadžer se pojavljuje kao glavni strateg i preduzetnik koji ima snažan uticaj na to koja vrsta i dubina analize će se vršiti, koliko alternativa će se razmotriti, kao i druge detalje u oblikovanju strategije.</s><s>Menadžer ne obavlja posao sam već se pojavljuje kao glavni arhitekta strategije i ima odlučujuću ulogu u određivanju važnih komponenti strategije.</s><s>Delegiranje procesa formulisanja strategije drugima znači da se poslovi formulisanja strategije prenose na relevantne grupe, plansku službu ili komisiju, dok se uloga menadžera svodi na davanje sugestija za promjene na početku procesa, ali bez njegovog značajnijeg ličnog angažovanja u samom izboru strategije.</s><s>Menadžer se na ovaj način oslobađa značajnih poslova, ali postoji realan rizik da li će biti donesena i provedena prava strategija, pošto je kreiraju oni koji nisu odgovorni za njenu realizaciju.</s>\n<s>njihovo uključivanje u proces oblikovanja i donošenja strategije osigurava kvalitetno donošenje i implementaciju strategije i to je najznačajnija prednost ovakvog</s>\n<s>pristupa pošto uključivanje aktera u kreiranje i usvajanje jača garanciju da će biti angažovaniji i odgovorniji u njenom sprovođenju.</s><s>Šampionski pristup polazi od toga da strategijskim poslovnim jedinicama treba dati mogućnost i odgovornost da se dokazuju pred vrhovnom upravom organizacije kroz kreiranje i implementaciju strategije za svoje poslovno područje.</s><s>Generalni menadžer organizacije ne miješa se u proceduru donošenja strategije i ne upušta se u raspravu o strategijama poslovnih jedinica nego podstiče rukovodioce jedinica kao centre odgovornosti da se na osnovu opštih</s>\n<s>pristupa pošto odrednica strategije iskazuju kroz samostalno kreiranje i implementaciju.</s><s>Ovaj pristup svojstven je diversifikovanim i decentralizovanim organizacijama gdje se prihvata stil da se do strategije dolazi na osnovu inicijativa ''od dna ka vrhu.'' Definisanje strategije monoproizvodnih organizacija podrazumijeva razmatranje atraktivnosti osnovnih strategija kao što su: vođstvo u troškovima, diferenciranje i tržišno fokusiranje.186 Strategija vođstva</s>\n<s>organizacija, zahvaljujući nižim troškovima, nudi proizvode i usluge po cijenama koje su povoljnije od konkurentskih.</s><s>Na primjer, troškovi rendgenskih snimanja u državnoj bolnici, usljed ekonomije obima, trebalo bi da budu manji nego u privatnim zdravstvenim ordinacijama.</s><s>Strategija orijentacije je da se kroz fizičko i psihološko razlikovanje vlastitih od usluga konkurencije (diferenciranje) stekne veća lojalnost pacijenata i širi manevarski prostor za politiku cijena.</s><s>Na primjer, fakultetska diploma državnog univerziteta u odnosu na diplomu privatnog univerziteta prilikom zapošljavanja više se preferira.</s><s>Strategija segmentacije tržišta podrazumijeva da organizacija, cijeneći razlike među potrošačima, fokusira svoje poslovanje na jedan ili više atraktivnih tržišnih segmenata.</s><s>Radi se o tzv. 185 Todorović, J.: Strategijski i operativni menadžment, CONZIT, Beograd, 2003, str. 179. 186 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, drugo izdanje, Beograd, 1998, str. 257-258.</s>\n<s>organizacija, generičkim strategijama na koje se ukazuje kada se govori o strategijama za nivo programa, odnosno poslovnih jedinica u diversifikovanoj organizaciji.</s><s>Vremenom, organizacija postaje diversificiranija, te se formulisanje startegije vrši za tri nivoa: organizacije, poslovne jedinice i poslovne funkcije.187 Mnoge neprofitne organizacije imaju teškoće u određivanju strategije kojom će se rukovoditi u određenim aktivnostima ili programima.188 Ekonomski i tehnološki razvoj dovodi do brzih promjena, ostvarivanje poslovanja u njima traži sposobnost anticipiranja budućeg toka događaja kroz brzo i adekvatno prilagođavanje izmijenjenim okolnostima.</s><s>Brze i velike promjene posebno su karakteristične na području medicinske opreme, biotehnologije, lijekova i sl.</s><s>Za poslovanje u izmijenjenim tržišnim okolnostima, u tranziciji od centralno-planskog prema tržišnom načinu privređivanja, značajno je da se dešifruju</s>\n<s>opasnostima, blagovremenim promjenama obezbijedi tržišna vitalnost programa, odnosno usluge.</s><s>U poslovanju u turbulentnom tržišnom okruženju moguće je osloniti se na neku od sljedećih strategija: reagovati na promjene, anticipirati promjene i inicirati i biti vodeći u promjenama.</s>\n<s>Zdravstvene ustanove u BiH nisu primijenile ni jednu od ovih strategija i nisu prepoznale pojedinačna područja za obezbjeđenje konkurentske prednosti, odnosno efektivno komuniciranje sa tržištem.</s><s>Potreba za kreiranjem strategije na nivou aktivnosti, odnosno prepoznatljivog programa bila je neophodna.</s><s>Državne apoteke koje su bile u sastavu državnih zdravstvenih ustanova jednostavnim postupkom mogle su se formirati kao strateške poslovne jedinice, divizije, poslovne jedinice sa statusom profitnog centra, odnosno centra odgovornosti za rezultate.</s><s>Posjedovale su dovoljnu kritičnu masu prihoda i rashoda kako bi njihova kontrola putem dobitka (profita) bila realno ostvariva.</s><s>Njihovi menadžeri imali su ovlašćenja za preduzimanje akcija koje u značajnoj mjeri utiču</s>\n<s>dovoljno prepoznatljivo.</s><s>Odnosi među pojedinim organizacionim segmentima (apotekama) jasno su bili (teritorijalno) definisani tako da je dobitak (profit) svake od njih bio nezavisan od odluka i efikasnosti drugih profitnih područja odgovornosti.189 Međutim, izostao je odlučujući faktor da centralna uprava (ministarstvo ili odjeljenje zdravlja)190 nije bilo spremno da uspješnost decentralizovanih jedinica kontroliše preko ostvarenih rezultata.</s><s>Sticajem istorijskih i ekonomskih okolnosti, promet lijekova na tržištu BiH karakteriše prisustvo sve većeg broja malih i srednjih preduzeća u privatnom vlasništvu.</s><s>Uticaji lokalne i državne regulative čini se da su imali antistrategijsko ponašanje za stvaranje poslovnih jedinica (profitnih centara) kada su u pitanju državne apotekarske ustanove.</s><s>Izdavanje u zakup ili prodaja atraktivnih lokacija ovih ustanova, nastavljanje iste</s>\n<s>poreska oslobođenja na promet lijekova i pomoćnih ljekovitih sredtava, porast broja i sve veća konkurencija na otvorenom tržištu, nizak prag za ulazak na ovo tržište, nepostojanje jasnih ''pravila igre,'' manjak standardizacije, smanjena mogućnost korišćenja ekonomije obima itd. dovodi do pretvaranja bivših neprofitnih u sadašnje visoko profitabilne biznise.</s><s>187 Todorović, J.: Strategijski i operativni menadžment, CONZIT, Beograd, 2003, str. 190. 188 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, 189 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 72-73. 190 Ili su možda postojali ''neki viši'' (dugoročni ili kratkoročni) interesi planera privatizacije?</s><s>Iako je neprofitnom sektoru možda neprimjereno da ima profitni centar u ovakvim okolnostima logika stvari nalagala je formiranje profitnih centara u neprofitnom sektoru.</s><s>1.1.2.</s><s>Kontrola poslovanja i menadžment kontrola Kontrola poslovanja je proces koji osigurava da se poslovi izvršavaju efektivno i efikasno.</s><s>Aktivnosti kontrole poslovanja variraju u zavisnosti od same prirode aktivnosti organizacije.</s><s>U bolnici, na primjer, sprovođenje potpunog ili djelimičnog inventarisanja u apoteci je kontrola poslovanja, kao i osiguranje neophodne njege pacijenata.</s><s>Mnoge aktivnosti kontrole poslovanja ne uključuju menadžere, a, u slučaju automatizacije, čak ne uključuju ni ljude osim onih koji kontrolišu da li sistem kontrole funkcioniše ispravno i koji se brinu za sadržaje koji nisu dio automatizovanog procesa.191 U bolnicama, koje imaju znatne količine zaliha lijekova, kada se količina smanji ispod programirane kompjuterske granice,192 sistem upozorava da se ispostavi odgovarajući nalog za nabavku lijekova koji nedostaju.</s>\n<s>Menadžment kontrola se nalazi između formulisanja strategije i kontrole poslovanja (aktivnosti, zadataka).</s><s>Menadžment kontrola prihvata ciljeve i strategije koji determinisani</s>\n<s>fokusira implementaciju strategija i postizanje ciljeva organizacije.</s><s>Menadžment kontrola nastoji da strukturira date programe efektivno i efikasno ih primijeni.</s><s>Efektivan program je onaj koji pokreće organizaciju prema njenim ciljevima, dok je efikasan program onaj koji ostvari cilj po najnižoj cijeni.</s><s>Za razliku od formulisanja strategije, menadžment kontrola je propisan, sistematičan proces sa tačno predviđenim koracima.</s><s>Za razliku od kontrole poslovanja, koja čak i ne mora da uključi ljudski faktor, menadžment kontrola je povezana sa ljudima, čak i sa načinom njihovog ponašanja, traži da menadžeri sarađuju sa drugim ljudima, posebno drugim menadžerima.</s><s>Funkcija menadžment kontrole pomaže menadžerima da odlučuju o optimalnoj alokaciji resursa i u tom pogledu ona se rukovodi principima ekonomije.</s><s>Menadžment kontrola vodi računa o tome kako računovodstveni sistem izvještavanja utiče na ponašanje</s>\n<s>Menadžeri koji imaju početne teškoće u razumijevanju suštine menadžment kontrole, trebalo bi da nađu satisfakciju u saznanju da su principi ove dvije discipline dosta različiti i da njihova relativna važnost za funkciju menadžment kontrole varira u znatnoj mjeri i u različitim situacijama.</s><s>Proces menadžment kontrole zahtijeva mjesto u kontekstu ciljeva organizacije i strategija koju je vrhovni menadžment izabrao kako bi ih 191 Insulin zauzima jedno od centralnih mjesta u regulaciji metabolizma ugljenohidrata, masti i bjelančevina.</s><s>Kod svih kliničkih oblika dijabetesa nedostaje dovoljna količina insulina za regulaciju šećera u krvi.</s><s>Problem regulacije šećera u krvi pomoću insulina može se riješiti na više načina.</s><s>Jedan, koji se danas najčešće primjenjuje je u primanju injekcije insulina u jutarnjima časovima, drugi pomoću programatora i pumpe za insulin, a treći je primjena zatvorenog sistema automatskog upravljanja postojanjem negativne povratne sprege koja se ostvaruje pomoću biosenzora.</s><s>Koruga, Đ.: Prilog konceptu bioautomatskog upravljačkog sistema insulina, Kibernetika br. 3-4, Zavod za ekonomske ekspertize, Beograd, 1988, str. 7-9. 192 Radovanović, L.: Simulaciono upravljanje zalihama lijekova uz računarsku podršku, Zbornik radova, Ekonomski fakultet, Brčko, 2001, str. 440-448. 193 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, postigao.194 Odluke o ciljevima i strategijama donose se u procesu formulisanja strategije, koji je, velikim dijelom nesistematičan i neformalan.</s><s>Mnoge organizacije imaju i formalni sistem sa informacijama o planiranim outputima i inputima.</s><s>Proces menadžment kontrole ima obično četiri faze:195 1) strategijsko planiranje, 2) priprema bužeta, 3) poslovanje i mjerenje, 4) izvještavanje i ocjena.</s><s>Ove faze javljaju se obično ciklično i zajedno čine zatvoreni krug (slika 16).</s>\n<s>Izvor: Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 19.</s><s>U fazi strategijskog planiranja upravljački vrh determiniše osnovne programe neprofitne organizacije koje će ona preduzeti u narednom periodu kao i planirane troškove za svaki od ovih programa.</s><s>Odluke se donose u skladu sa ciljevima koji se pojavljuju iz formulisane strategije djelatnosti.</s><s>Ako novi programi zahtijevaju promjene u strategiji, odluka da se oni uspješno iniciraju prije je dio strategije formulisane aktivnosti nego procesa menadžment kontrole.</s><s>Formulisanje strategije i menadžment kontrola prožimaju se u fazi strategijskog planiranja.</s><s>Mnoge organizacije pripremaju strategijski plan koji sadrži planirane prihode i rashode za nekoliko godina unaprijed, obično pet a ponekad za kraće ili duže vremenske periode.</s><s>Neke organizacije nemaju formalni mehanizam za planiranje svojih budućih programa, pa se, umjesto toga, oslanjaju na izvještaje ili analize specifičnih i značajnih činjenica u njihovim programima, posebno na iznose koji će biti investirani u kapitalna ulaganja i izvore koji će biti korišćeni za njihovo finansiranje.</s>\n<s>Programi u industrijskim kompanijama uglavnom su proizvodnja i proizvodne linije kao i aktivnosti (istraživanje i razvoj) koje se ne odnose na određene proizvode.</s><s>U neprofitnim organizacijama programi obično definišu vrste usluga koje organizacija planira da ponudi.</s><s>Da bi ocjena bila opravdana, programske odluke treba da se zasnivaju na ekonomskoj analizi gdje se upoređuju planirani prihodi ili druge koristi datog programa sa procijenjenim troškovima.</s><s>U mnogim profitnim preduzećima, kao i većini neprofitnih organizacija, pouzdana ocjena programskih aktivnosti ne može biti sačinjena sa potpunom sigurnošću.</s><s>Donošenje odluka uglavnom je ostavljeno vrhovnoj upravi koja ih anticipira na osnovu pouzdanih zaključaka, mišljenja, političkih uticaja i, s vremena na vrijeme, zajedničkih interesa eksternih klijenata.</s><s>Budžet je plan kvantitativno izražen u monetarnim pokazateljima i pokriva određeni period, obično godinu dana.</s><s>U fazi pripreme za izradu budžeta proces menadžment kontrole sve programske ciljeve transformiše u sferu odgovornosti menadžera zaduženih za njihovu implementaciju.196 Tokom pripremne faze budžeta planovi iskazani u monetarnim iznosima konvertuju se u okvire određene odgovornosti.</s><s>Tokom procesa pripreme budžeta univerzitet određuje fakultetima i zaposlenima sredstva koja će biti dio programa za budžetske operativne troškove vezane za program i neke operativne ciljeve (upis određenog broja studenata koji studiraju o trošku vlade).</s><s>Menadžer (dekan) programa preuzima odgovornost za ispunjenje ciljeva, a šefovi katedri preuzimaju odgovornost da profesori izvedu nastavu u okviru plana i programa predmeta.</s><s>Proces dolaska do budžeta je najbitniji u pregovorima između menadžera centara odgovornosti i njihovih pretpostavljenih.</s><s>Krajnji ishod pregovora je izvještaj o outputima koji se očekuju u budžetskoj godini i inputima koji će biti korišćeni da bi se postigli planirani outputi i kao takav dogovor baziran na budžetu je bilateralna obaveza.</s><s>Menadžeri centara odgovornosti prihvataju da ostvare planirane rezultate sa datim iznosom sredstava dok se nadređeni slažu da je rad zadovoljavajući za preuzete obaveze, ali obje strane obično imaju i klauzulu “osim ako se okolnosti značajno ne promijene.”</s>\n<s>Za vrijeme tekućeg poslovanja menadžeri nadgledaju šta se dešava, dok se u računovodstvu evidentiraju stvarni prihodi i rashodi.</s><s>U neprofitnim organizacijama evidentiranje inputa vodi se tako da se nastali troškovi reflektuju i u programima i u centrima odgovornosti.</s><s>Evidentirani troškovi nastali u programima koriste se kao osnova za buduće strategijsko planiranje, dok se troškovi evidentirani u centrima odgovornosti koriste za mjerenje performansi menadžera u centrima odgovornosti.</s><s>Računovodstveni izvještaji, zajedno sa drugim izvještajima, sumiraju se, anliziraju i prezentiraju onima koji su odgovorni za poslovanje organizacije kao i onima koji su zaduženi za postizanje dogovorenih performansi.</s><s>Izvještaji omogućavaju menadžerima da porede planirane outpute i inpute sa aktuelnim rezultatima.</s><s>Informacije u ovim izvještajima koriste se za poslovanje, ocjenu ostvarenih performansi i ocjenu programa.</s><s>Izvještaji pomažu upravljačkom vrhu da koordinira i kontroliše tekuće poslovanje organizacije.197 Koristeći ove informacije, zajedno sa informacijama dobijenim iz razgovora ili drugih neformalnih izvora, menadžeri mogu identifikovati situacije koje mogu biti opravdanje za intervencije.</s><s>Oni mogu istražiti ovakve situacije i pokrenuti korektivne akcije koje su i potrebne i izvodljive.</s><s>Izveštaji se koriste kao osnova za ocjenu poslovanja.</s><s>Takve ocjene vode akcijama koje su vezane za menadžere centara odgovornosti, pohvala za dobro urađen posao, unapređenje, konstruktivna kritika i, u ekstremnim</s>\n<s>putokaz menadžerima centara odgovornosti u razvoju i poboljšanju poslovanja.</s><s>Izvještaji se koriste kao osnova za ocjenu programa a planirani program može biti neadekvatan iz bilo kog razloga i, ako je to u pitanju, trebalo bi uraditi reviziju pojedinačnih budžeta ili svih programa.</s><s>Faza izvještavanja i ocjenjivanja tako zatvara krug procesa menadžment kontrole.</s><s>Procjena akuelnih performansi može voditi do prve faze - revizije programa, ili druge - revizije budžeta, ili treće - modifikaciju u poslovanju.</s><s>2. Ambijent menadžment kontrole</s>\n<s>Funkcija menadžment kontrole pod uticajem je brojnih činilaca izvan neptofitne organizacije198 i svi oni zajedno konstituišu njeno eksterno okruženje.</s><s>Eksterna okruženja značajno se razlikuju od jedne do druge neprofitne organizacije, a te razlike utiču na dizajniranje sistema menadžment kontrole.</s><s>Menadžment kontrola u jednom entitetu, sa relativno pouzdanim prihodima, bez veće konkurencije i programima koji nisu suštinski mijenjani niz godina, znatno je drugačija od menadžment kontrole u entitetima čiji su izvori finansiranja relativno nesigurni, konkurenti mnogobrojni a programi se često mijenjaju.</s><s>Organizacije takođe imaju interno okruženje i kod strukturiranja sistema menadžment kontrole upravljački vrh mora pažljivo uzeti u obzir različite elemente koji konstituišu interno okruženje.</s><s>Oni uključuju: 1) organizacionu strukturu, 2) programsku strukturu, 3) informacionu strukturu 4) administrativne faktore, 5) faktore ponašanja i 6) kulturološke faktore.</s><s>Svi elementi moraju ne samo biti međusobno usklađeni već se moraju uklapati i u eksterno okruženje.</s><s>2.1.</s><s>Organizaciona struktura</s>\n<s>Organizacije mogu biti različito strukturirane a zadaci koje treba da izvrše njihovi menadžeri i zaposleni determinisani na različite načine.</s><s>Neke organizacije imaju funkcionalnu strukturu u kojoj su zaposleni i menadžeri grupisani po osnovu obavljanja zajedničkih zadataka kao što su: pružanje usluga, marketing ili finansije.</s><s>Druge199 organizacije imaju programsku strukturu u kojoj su zaposleni i menadžeri, koji imaju različite funkcije, grupisani po sličnim programima ili uslugama.</s><s>Neke imaju matričnu strukturu u kojoj podjednak značaj ima i funkcionalna i programska odgovornost.</s><s>Neke neprofitne organizacije usvojile su organizacionu strukturu sličnu profitno orijentisanim kompanijama.</s>\n<s>Formalna struktura organizacije može imati jedan od više različitih oblika.</s><s>U funkcionalnoj strukturi zadaci su klasifikovani prema funkciji i svi zaposleni koji rade u istom funkcionalnom području pod upravom su jednog menadžera.</s><s>U centru za socijalni rad svi radnici bi odgovarali direktoru centra, dok bi u bolnici sve medicinske sestre trebalo da odgovaraju glavnoj sestri bolnice.</s><s>Kako organizacije rastu i postaju diversifikovanije,</s>\n<s>strukturu. divizionalnoj strukturi funkcionalni poslovi su grupisani u logičke ‘'organizacije u grozdu'' prema klijentima, regionima ili programima.</s><s>Kada, na primjer, organizacija za primarnu 198 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGrawzdravstvenu zaštitu ima divizionalnu strukturu, njeni zaposleni bi mogli biti grupisani u posebne timove po određenim geografskim područjima.</s><s>U ovom slučaju, njeni zaposleni bili bi odgovorni menadžeru tima ili regionalnom menadžeru prije nego direktoru organizacije primarne zdravstvene zaštite.</s><s>U bolnici sa divizionalnom strukturom, medicinske sestre bi prije odgovarale šefovima odjeljenja, kao što je šef hirurgije, šef interne medicine, nego glavnoj sestri bolnice.</s><s>Najkompleksnija organizacijska struktura je matrična forma.</s><s>U ovoj formi pojedinci imaju dva supervizora: divizionalnog ili programskog i funkcionalnog.</s><s>U bolnici medicinske sestre mogu imati dvostruke odgovornosti kod podnošenja izvještaja, prvi prema glavnoj sestri bolnice, a drugi i prema glavnoj sestri odjeljenja.</s><s>Na univerzitetu profesori imaju odgovornost i prema dekanu i prema šefovima katedri.</s>\n<s>Organizaciona struktura odnosi se na prikaz odnosa, u zvaničnoj formi, između menadžera i drugih osoba u organizaciji.200 Upravljački vrh, prilikom određivanju najbolje formalne strukture neprofitne organizacije, razmatra veliki broj faktora.</s><s>To uključuje razmatranje pitanja najboljih odjeljenja za obavljanje određenih poslova, aktivnosti koje treba da budu izvršene od strane zaposlenih u specijalizovanim odjeljenjima, poslova za koje bi trebali biti odgovorni linijski menadžeri, odluke koje bi trebalo da budu donesene pri ili na samom vrhu organizacije, odluke koje bi se povjeravale nižim nivoima menadžmenta i sl.</s>\n<s>Strukturu menadžment kontrole čini organizaciona mreža centara odgovornosti.</s><s>Velike organizacije obično imaju složenu hijerarhiju centara odgovornosti: jedinice, sektore, odeljenja ili divizije.</s><s>Sa izuzetkom onih koji se nalaze na dnu organizacijske skale, svaki centar odgovornosti predstavlja skup manjih centara odgovornosti, čime je i sama organizacija, u cjelini, jedan centar odgovornosti.</s><s>Funkcija top menadžmenta je planiranje i kontrola rada svih centara odgovornosti.</s><s>201 Univerzitet se, na primjer, sastoji od centara odgovornosti: ekonomski fakultet, pravni fakultet, medicinski fakultet, akademija umjetnosti itd.</s><s>Visokoškolske organizacije (fakultet ili akademija) može biti sastavljena od posebnih centara odgovornosti: katedra za menadžment, katedra za računovodstvo i finansije, katedra za informatiku i sl.</s><s>Odjeljenje (katedra) takođe može biti</s>\n<s>finansijsko računovodstvo, upravljačko računovodstvo, računovodstvo troškova, reviziju i finansije.</s><s>Funkcija menadžment kontrole podrazumijeva planiranje, koordinaciju i kontrolu rada svih navedenih centara.</s>\n<s>Organizaciona struktura za svrhe menadžment kontrole, u uslovima centara odgovornosti, određena je obimom kontrole koju vrše menadžeri ovih centara.</s><s>Iako vrsta kontrole u neprofitnoj organizaciji, primjenjiva od strane menadžera, može biti teška za utvrđivanje, uvijek neko ima kontrolu nad odlukom koja je povezana sa resursima organizacije.202 U nekim slučajevima kontrola nije česta i ima dugoročne imlikacije, kao u slučaju pribavljanja stalnih sredstava ili obaveza vraćanja dugoročnog kredita, dok u 200 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, drugim slučajevima traje kraće, na primjer, odluka o potpisivanju jednogodišnjeg ugovora</s>\n<s>odgovornosti kontroliše koje resurse a odgovornost svakog menadžera može biti izmjerena za sredstva na kojima on ima odlučujući uticaj i kontrolu.</s><s>Centar odgovornosti predstavlja organizacionu jedinicu u nadležnosti menadžera koji je odgovoran za njene aktivnosti.</s><s>U svakoj</s>\n<s>odgovornosti. najnižem nivou u organizaciji su centri odgovornosti za sektore ili druge manje organizacione jedinice.</s><s>Na najvišem nivou su odjeljenja ili divizije koje se sastoje od nekoliko manjih organizacionih jedinica.</s><s>Čak i kada se velike organizacione jedinice uklapaju u definiciju centra odgovornosti, termin se obično koristi za niže nivoe područja unutar organizacije.</s>\n<s>Decentralizacija upravljanja odvija se u različitim organizacionim uslovima.</s><s>U funkcionalnom modelu organizacionog ustrojstva koji odgovara jednoprogramskim, višeprogramskim</s>\n<s>decentralizacija upravljanja ne završava se na nivou pojedinačnih funkcija nego formiranjem užih organizacionih jedinica u okviru njih.</s><s>Najniži centri odgovornosti u funkcionalno strukturiranoj organizaciji, za koje se uobičajno instalira sistem mjerenja vrijednosnih performansi, su centri (mjesta) troškova i centri (mjesta) prihoda.</s><s>Divizionalni model organizacionog</s>\n<s>povezanim organizacijama sa poslovno nepovezanim programima.</s><s>U pitanju su dovoljno samostalni programi koji pogoduju ideji razvijanja ‘’preduzetničkog duha’’ menadžmenta motivišući ih da se ponašaju kao lideri ‘'samostalnog preduzeća.’’ Zavisno od njihove veličine i složenosti procesa u njima, od sistema njihove poslovne zaokruženosti i samostalnosti, od upravljačkog pristupa, od mogućnosti mjerenja performansi u funkciji kontrole pomoću rezultata (ciljeva) takvi organizacioni dijelovi mogu biti konstituisani kao profitni (dobitni) i investicioni (imovinski) centri.204 Centar prihoda je centar odgovornosti u kome je menadžer zadužen da postigne neki, unaprijed određeni, iznos prihoda.</s><s>Kontrola uspješnosti, kao prvi cilj menadžment kontrole, podrazumijeva kontrolu centra odgovornog za prihode i sagledavanje njegovog doprinosa rezultatu organizacije kao cjeline.</s><s>Centri prihoda mogu se formirati prema karakterističnim grupama usluga, prema područjima pružanja usluga, prema grupama klijenata itd.</s><s>Procjena uspješnosti centra odgovornosti za prihode vrši se na osnovu izvještaja o performansama čije je sastavljanje u nadležnosti računovodstva.</s><s>Struktura izvještaja o prihodima mora biti u skladu sa ciljevima kontrole a izvještaji moraju imati naglašen aspekt kontrolabilnosti (odgovornosti) prihoda po pojedinim nivoima kako bi se mogla procijeniti uspješnost menadžera.</s>\n<s>Izvješaji treba da sadrže informacije o planiranim i prodatim količinama učinaka (usluga), prodajnim cijenama, ostvarenom prihodu i sl.</s><s>Analizom odstupanja mogu se izolovati faktori koji utiču na utvrđene razlike između datih veličina.</s><s>Sumirani izvještaji računovodstva odgovornosti podnose se top menadžmentu a na osnovu njih upravljački vrh izvlači zaključke o doprinosu svakog menadžera ukupnom rezultatu organizacije.</s><s>Ipak, mora se naglasiti da računovodstvene informacije</s>\n<s>203 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 554. 204 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, str. 478-479. odgovornosti,205 kao u neprofitnim organizacijama gdje su nemonetarne mjere, u nekim slučajevima, čak značajnije.</s><s>Sasvim je sigurno da računovodstvena informaciona podrška na svim nivoima značajno doprinosi menadžerskoj kontroli u neprofitnim organizacijama.</s>\n<s>Menadžment kontrola pretpostavlja identifikovanje područja odgovornosti koje će omogućiti njenu efikasnost.</s><s>U funkcionalno strukturiranoj neprofitnoj organizaciji mogu biti formirani: centri standardnih troškova i centri budžetiranih (diskrecionih) rashoda.</s><s>Neposredni rukovodioci područja odgovornosti za standardne troškove u hijerarhijskoj upravljačkoj strukturi zauzimaju najniži nivo i njihova odgovornost je determinisana dodijeljenim stepenom slobode odlučivanja za ekonomičnost trošenja inputa, kvalitet i poštovanje rokova.</s><s>Oni su odgovorni kako za efikasnost tako i za efektivnost.</s><s>Efikasnost se procjenjuje odnosom između inputa i outputa, dok se efektivnost procjenjuje da li je dostignut željeni proizvodni plan sa specificiranim nivoom kvaliteta</s>\n<s>područja odgovornosti treba da bude u funkciji tri cilja: planiranja (budžetiranja), kontrole uspješnosti menadžera i efikasnosti centra i motivacije,207 a sva tri se zasnivaju na standardnim troškovima, izvještajima o performansama i odstupanjima.</s><s>Menadžerski budžet za svaki izvještajni period (na primjer, mjesečno) determiniše se množenjem utroška i standardne cijene, čime se utvrđuje vrijednost po jedinici.208 Standardni centri (mjesta) troškova koriste se kada se jedinice outputa (učinci) mogu lako identifikovati i odrediti kao što je, na primjer, odjeljenje za radiologiju u bolnici.</s><s>Kod standardnog centra (područja) troškova menadžer ne odgovara za fiksan iznos troškova nego za unaprijed određen trošak svake jedinice outputa.</s><s>Na primjer, tokom jednog mjeseca odjeljenje pedijatrije zatraži od odjeljenja radiologije 500 snimaka grudnog koša i 200 snimaka lobanje.</s><s>Unaprijed definisani troškovi su 25 KM po jednom snimku grudnog koša i 50 KM po snimku glave.</s><s>Budžet rashoda, prema kome se mjere performanse menadžera radiologije, je 12.500 KM (500 komada × 25 KM) za snimak grudnog koša i 10.000 KM (200 komada × 50 KM) za snimak glave, odnosno ukupni troškovi iznose 22.500 KM.209</s>\n<s>U organizacijama postoje organizacioni dijelovi u kojima se veze između inputa i outputa teško sagledavaju a prihodi se ne mogu finansijski iskazati, što je slučaj u neprofitnim organizacijama, te se formiraju područja odgovornosti za budžetirane (diskrecione) rashode.</s><s>Diskrecioni centri rashoda obično se koriste kada ne postoji jednostavan način da se adekvatno mjere rezultati centra (na primjer, odjeljenje za finansije i računovodstvo).</s><s>U ovom slučaju menadžer je odgovoran za fiksan iznos troškova za jedan mjesec i od njega se očekuje da ne prekorači odobreni iznos.</s><s>Na osnovu izvještaja o performansama centra odgovornosti mogu se sagledati pozitivna i negativna odstupanja po pojedinim kategorijama troškova i preduzimati korektivne akcije.</s><s>Zbog uočenih nedostataka ovakve vrste kontrole često se koristi tehnika 205 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 65-71. 206 Kaplan, R.: Advancted management Accounting, Prentice Hall, Inc., New Jersey, 1982, p. 436, prema: Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 55. 208 Mjesto troškova nije ništa drugo do uži organizacioni dio određene djelatnosti, u okviru koga se obavljaju odgovarajući, po pravilu, više homogeni poslovi.</s><s>Kovačević, M.: Sistemi obračuna troškova, Privredni pregled, Beograd, 1982, str.49. 209 Kalkulacije u praksi znatno su komplikovanije. upravljanja putem ciljeva koja dopunjuje finansijske ciljeve u procesu budžetiranja.</s><s>Međutim, ova tehnika nije primjenjiva u neprofitnim organizacijama.210 U profitnom (dobitnom) centru menadžer je odgovoran i za prihod i za troškove.</s><s>Razlika između prihoda i troškova može se kontrolisati putem mase odgovarajućeg koncepta rezultata.</s><s>Performanse menadžera koji rukovodi profitnim centrom mjere se odnosom ostvarenog prihoda i troškova centra.</s><s>Mnoge neprofitne organizacije imaju centre odgovornosti koji naplaćuju svoje usluge i troškove koji se javljaju pružanjem ovih usluga.</s><s>To je slučaj sa mnogim odjeljenjima bolnice, nekim sporednim uslugama koje pružaju obrazovne ustanove, javnim uslugama građanima i sl.</s><s>U navedenim primjerima centri odgovornosti mogu postati profitni centri, međutim, korišćenje termina profitni centar u neprofitnoj organizaciji na prvi pogled izgleda kontradiktoran.</s><s>Neprofitne organizacije i neprofitni sektor u sadašnjem procesu transformacije mogu naći svoje kopije u profitno orijentisanim kompanijama kada ispunjavaju kriterijume za formiranje profitnih (dobitnih) centara.</s>\n<s>U investicionom (imovinskom) centru menadžer je zadužen i za profit i za resurse korišćene za sticanje profita.</s><s>Odgovornost se mjeri putem stope prinosa na angažovani kapital.</s><s>Investicioni centar daje menadžeru veću odgovornost nego što je ima menadžer u profitnom centru, dok je u profitnom centru odgovornost veća u odnosu na centar troškova.</s><s>Dok je kod profitnog centra za procjenu uspješnosti bio dovoljan samo bilans uspjeha, za investicioni centar neophodno je sagledati i bilans stanja iz koga se mogu izvući relevantni podaci o visini angažovanog kapitala.</s><s>Iako investicioni centri rijetko postoje u neprofitnim organizacijama, oni su, i pored toga, sasvim primjereni za situacije u kojima je menadžer odgovoran za jasno identifikovana sredstava, što se realno može dogoditi i u neprofitnim i u profitnim organizacijama.</s><s>Najčešći centri odgovornosti koji se mogu naći u neprofitnom organizacijama su centri troškova i profitni centri.</s><s>Ideja da profitni centri egzistiraju u neprofitnim organizacijama može izgledati neprimjerena, ali postojanje profitnog centra može biti značajano</s>\n<s>nimalo nekonzistentno da profitni centar egzistira u neprofitnoj organizaciji, čime jasno može odrediti okvir finansijske odgovornosti menadžera.</s><s>Projektovanjem bilansa uspjeha i računovodstvenim</s>\n<s>centra neprofitnim organizacijama učinila bi se znatno efikasnija funkcija menadžment kontrole.</s><s>Vrste i područja odgovornost u neprofitnim organizacijama mogu se predstaviti kako Za razumijevanje sistema menadžment kontrole značajni su kriterijumi koje top menadžment koristi prilikom donošenja odluke koji bi centri odgovornosti mogli biti profitni centri a koji centri troškova.211 Pošto profitni centri uključuju više elemenata menadžerskih performansi nego centri troškova, oni zahtijevaju i dodatno vođenje knjigovodstvenih evidencija.</s><s>U nekim slučajevima stvaranje profitnih centara može imati i nefunkcionalne posljedice, može podsticati menadžere da preveliku pažnju usmjere ostvarenju prihoda ili smanjenju troškove u određenom periodu bez dovoljne pažnje za dugoročne posljedice.</s><s>I pored ovih nefunkcionalnih posljedica profitni centar je poželjan 210 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 60-65. 211 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, ako menadžer ima razumnu količinu uticaja na outpute i inpute njegovog centra odgovornosti.</s><s>U suštini, menadžer profitnog centra ponaša se kao da vodi posebnu organizaciju.</s><s>U većini organizacija menadžeri koji izvršavaju zaključene programe, posebno one koji su geografski odvojeni, obično imaju određene jedinice kao profitne centre.</s><s>U određivanju da li bi centar odgovornosti trebalo da bude profitni centar top menadžment obično razmatra pet212 kriterijuma: stepen uticaja, percepcija jasne</s>\n<s>centra definisanosti, izostanak nefunkcionalnih inicijativa, egzistencija transfernih cijena i dodatni troškovi vođenja knjigovodstvenih evidencija.</s><s>Tebala 5 .</s><s>Vrste centara odgovornosti u neprofitnim organizacijama Vrste centra odgovornosti</s>\n<s>Troškove po jedinici outputa vrednuju se po standardnim troškovima ali ne i za ukupne troškove nastale putem centra 21.</s><s>Centri budžetiranih troškova</s>\n<s>Menadžer centra odgovornosti trebalo bi da ima dovoljno ovlašćenja i da pokaže razuman uticaj i nad prihodima i nad troškovima centra, što implicira da menadžer ne mora imati kompletnu kontrolu nad svim outputima i inputima.</s><s>Međutim, menadžeri profitnog centra obično bi trebalo da su ovlašćeni da vrše kontrolu nad obimom aktivnosti centra odgovornosti, kvalitetom urađenog posla, varijabilnim troškovima po jedinici učinka organizacije i njenih direktnih fiksnih troškova, a ponekad da značajnije utiču i na cijene.</s><s>Menadžer bi trebalo da shvati da je objelodanjeni profit za centar odgovornosti fer kao mjera njegovih finansijskih performansi.</s><s>Ovo ne znači da je iznos profita u potpunosti tačan ili da sadrži sve aspekte performansi dovoljne i za neprofitna mjerenja.</s><s>Ako je centar usluge strukturiran kao profitni, njegov uobičajeni cilj je prag rentabiliteta gdje su troškovi ostvarenih usluga približni ili jednaki prihodima, ekvilibrijum prihoda i troškova je dobar finansijski rezultat.213 Konkurentski duh koji njeguje koncept profitnog centra ne bi trebalo da ima nefunkcionalne posljedice po organizaciju kao cjelinu.</s><s>U slučajevima kada je jedinica organizovana kao profitni centar poželjni stepen kooperacije ne dešava se sa drugim centrima odgovornosti.</s><s>Menadžeri profitnih centara mogu donijeti odluku da ugrade određeni iznos profita sopstvenom učinku na štetu drugih jedinica u organizaciji.</s><s>Isto tako, oni se mogu opirati da produkuju troškove prekovremenog rada, čak i onda kada drugi centri trebaju njihove usluge.</s><s>Top menadžment bi trebao da izbjegne ili minimizira 212 Neki autori uzimaju pet sličnih kriterijuma za definisanje profitnih centara, kao npr. Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 72-73. 213 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, ovakve nefunkcionalne posljedice strukturiranjem sistema menadžment kontrole tako da kooperativno djelovanje ima pozitivan uticaj na postignute rezultate.</s><s>Interni korisnici usluga centara odgovornosti treba da plate usluge putem transfernih</s>\n<s>top menadžment trebalo bi da strukturira jedinicu kao profitni centar.</s><s>Interna kontrola u organizaciji obično pruža usluge bez posebne naplate, međutim, ona ipak ne bi trebalo da bude organzovana kao profitni centar.</s><s>Slično tome, ako top menadžment podstiče operativne jedinice da koriste usluge određenih jedinica te jedinice, vjerovatno, neće biti profitni centri, bar ne dok operativne jedinice ne prihvate vrijednost usluga i dok ne budu spremne da plate cijenu za te usluge.</s><s>Transferne cijene konstituiše novčani način mjerenja iznosa dobijenih internih usluga centara odgovornosti i, kao takve, mjere jedinice outputa.</s>\n<s>Ukoliko centri odgovornosti ne prodaju značajan dio svojih usluga eksternim korisnicima, smatra se da ne mogu biti stvarni, nego, najviše, pseudo profitni centri.</s><s>Ako se koncept profitnog centra pravilno razumije i primjenjuje, menadžeru jednog profitnog centra izvršene prodaje drugim centrima jednako su realne kao i prodaja eksternim korisnicima.</s><s>Koristi od postojanja profitnog centra trebalo bi da bude veće og troškova koji nastaju vođenjem dodatnih knjigovodstvenih ili administrativnih aktivnosti.</s><s>Mjerenje troškova outputa većine računovodstvenih odjeljenja je komplikovano tako da njegovo uspostavljanje kao profitnog centra vjerovatno ne bi imalo smisla.</s><s>Međutim, ako odjeljenje računovodstva pruža knjigovodstvene usluge i eksternim organizacijama, kao što je to slučaj u nekim neprofitnim organizacijama, možda bi se isplatilo napraviti dodatne troškove da se odjeljenje učini profitnim centrom.</s>\n<s>podršku decentralističkom konceptu upravljanja organizacijom.</s><s>Može se reći da i finansijsko i upravljačko računovodstvo imaju upravljački karakter.</s><s>Pošto je zakonskim propisima i stvarnim potrebama finansijskog računovodstva nametnuta obaveza polaganja računa i informisanje eksternih korisnika, ono je, prije svega, prilagođeno tim zahtjevima.214 Usljed</s>\n<s>obezbjeđuje objektivnost izvještaja i informacionu sigurnost njihovih korisnika.</s><s>Mada su eksterni zahtjevi od primarnog značaja za koncipiranje fianansijskog računovodstva, informacije koje proizlaze iz finansijskih izvještaja upotrebljive su i za korisnike unutar organizacije.</s><s>Organizacionim strukturiranjem, u velikoj mjeri, determiniše se struktura internog računovodstvenog izvještajnog sistema.</s><s>Računovodstvo ima zadatak da izvještava o performansama preduzeća kako cjeline (finansijsko računovodstvo) tako i o uspješnosti svakog organizacionog dijela (računovodstvo odgovornosti).</s><s>U tom smislu interno računovodstvo, kako se upravljačko računovodstvo još naziva, u funkciji je dva bazična cilja:215 informacione podrške svim nivoima menadžmenta u pripremanju i donošenju odluka, prije svega, strateškog i taktičkog karaktera i informacione podrške sistematskoj upravljačkoj kontroli koja pokriva upravljačke aktivnosti planiranja, organizovanja, 214 Ranković, J.: Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1986, str. 5. 215 Stevanović, N.: Obračun troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 1991, str. 14. kontrole, koordinacije i motivacije.</s><s>Menadžeri preduzeća podjednako su zainteresovani za oba informaciona područja koja se u literaturi mogu sresti i pod nazivom računovodstvo odlučivanja i računovodstvo kontrole.216 2.1.2.</s><s>Transferne cijene</s>\n<s>profitnih centara postoje interne isporuke učinaka, čime se otvara pitanje transfernih cijena između divizija iste organizacije, odnosno pitanje po kojim cijenama treba obračunavati međudivizione</s>\n<s>koriste transakcije u okviru organizacije, nasuprot eksternim cijenama koje se koristi za transakcije između organizacije i njenih klijenata.</s><s>Organizacija se opredjeljuje za organizaciono ustrojstvo po profitnim (dobitnim) centrima da bi: raščlanila svoja dobitna ostvarenja na divizionalna u cilju povećanja efikasnosti pojedinih dijelova, očuvala nadređenost ciljeva organizacije ciljevima dobitnih centara i decentralizovala upravljanje i povećala motivacione efekte.217</s>\n<s>određivanjem transfernih cijene obezbjeđuje se mehanizam za stimulisanje optimalnog korišćenja sredstava.218 Ponašanje menadžera profitnih centara (i menadžera centara standardnih troškova) često je pod znatnim uticajem načina strukturiranja transfernih cijena.</s><s>Ako je usluga besplatna, korisnici nisu motivisani da razmatraju njenu vrijednost, skloni su da zahtijevaju sve usluge koje mogu dobiti bez razmišljnja o tome koliko su im one stvarno potrebne.</s><s>Ako se usluga može dobiti besplatno, korisnik usluge čak i ne razmišlja o načinu upoređivanja njene vrijednosti sa alternativnom uslugom koja traži određena sredstva.</s><s>Na primjer, ako pacijent treba na put službenim automobilom bolnice, koji ne plaća, on neće uzeti u obzir da bi javni prevoz ili privatni automobil bili znatno efikasniji.</s><s>Korišćenje transfernih cijena takođe doprinosi pravednijoj raspodjeli usluga.219 Kada je u pitanju korišćenje službenog vozila bolnice bez naknade, odluka menadžera kome dodijeliti</s>\n<s>lične blagonaklonosti ili talenta ubjeđivanja korisnika usluge.</s><s>Utvrđivanjem transferne cijene korisnik koji je voljan da plati uslugu prevoza dobija automobil slično kao kod rent-a-car agencije.</s>\n<s>Ako centri odgovornosti ne prodaju svoje učinke (proizvode i usluge), eksternim korisnicima može izgledati da nema pouzdanog načina da se utvrde njihove transferne cijene.</s><s>Međutim, gotovo svi centri usluga imaju svoje kopije u profitnim organizacijama.</s><s>Principi koji se koriste da se postave transferne cijene u neprofitnim organizacijama obično mogu biti lakše adaptirani nego što je to slučaj u profitnim organizacijama.</s><s>Pred upravljačkim računovodstvom i menadžmentom nalazi se ozbiljan izazov - formiranje odgovarajućeg sistema i politike transfernih cijena.</s><s>Obično se navode četiri pristupa koja neprofitne organizacije koriste u uspostavljanju transfernih cijena: tržišne cijene; cijene 216 Malinić, D.: Divizionalno računovodstvo, računovodstveno izveštavanje po profitnim i investicionim centrima, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 45. 217 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 504. 218 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, zasnovane</s>\n<s>rješenje određivanja transferne cijene međudivizionih isporuka učinaka predstavlja tržišna cijena, pod uslovom da postoje poznate i uporedive cijene.</s><s>Tržišne cijene predstavljaju objektiviziranu mjeru vrijednosti outputa za divizije - interne isporučioce i istu takvu mjeru vrijednosti inputa</s>\n<s>Efektivnost cijena sa konkurentnog tržišta u ulozi transfernih cijena u međudivizionalnom prometu učinaka zavisi i od stepena autonomije divizija i divizionih menadžera.</s><s>Ukoliko profitni centri i njihovi menadžeri imaju ovlašćenja da vrše nabavku i prodaju proizvoda i usluga na bilo kom a ne isključivo na internom tržištu organizacije, tada su u poziciji da optimiziraju svoja ostvarenja.</s><s>Tržišne cijene u ulozi transfernih cijena mogu biti prilagođene, na primjer smanjene za 10% u međudivizionom prometu učinaka, da bi se snizila komponenta profita u cijenama koje se plaćaju profitnim organizacijama.</s><s>Ako su tržišne cijene daleko ispod cijene po kojoj se obično vrše transakcije, onda one ne predstavljaju validnu osnovu za transferne cijene.</s>\n<s>Ukoliko ne postoji validna tržišna cijena, usljed nepostojanja eksternog tržišta, transferne cijene bi se morale formirati oslanjanjem na stvarne (pune) troškove.</s><s>Uobičajena praksa je da se koristi puna cijena kao i za eksterne kupce, s tim da se zaračunava manja razlika u cijeni, nešto iznad stvarne cijene koštanja jedinice učinka.</s><s>Međutim, posljedice neekonomičnosti trošenja varijabilnih činilaca, neefikasnosti rada i neiskorišćenog kapaciteta divizije - dobavljača ugrađene u ove cijene prenose se na divizije – kupce učinaka u okviru iste organizacije.</s><s>To bi se izbjeglo zasnivanjem transfernih cijena na standardnim troškovima učinaka koji sprečavaju prelivanje lošeg upravljanja troškovima s jednog na drugi profitni centar.</s><s>Ideja da transferna cijena bude jednaka standardnoj cijeni koštanja ili standardnoj varijabilnoj cijeni koštanja nije prihvatljiva za kontrolu putem mase profita (profitni centri) nego bi trebalo primijeniti transferne cijene s dobitkom formiranih po metodi troškovi plus ili varijabilni troškovi plus kontribucioni dobitak.</s>\n<s>transfernim cijenama i utvrđuju sporazumne transferne cijene.</s><s>One treba da odgovaraju poslovnoj realnosti, ali i da budu fer cijene za divizione menadžere uključene u pregovore o transfernim cijenama.</s><s>Ako divizija - prodavac radi ispod punog kapaciteta, ona može biti voljna da prihvati nižu cijenu ukoliko će to doprinijeti boljem iskorišćenju njenog kapaciteta.</s><s>Nasuprot ovome, ukoliko divizija - prodavac obezbjeđuje posebno visok kvalitet proizvoda ili specijalne usluge, odnosno garancije menadžer divizije – kupca, biće voljan da plati nešto višu transfernu cijenu.</s><s>Tržišna cijena prodajne jedinice učinka koja je veća od njenih punih troškova pokazuje da je jedinica operativno efikasna, ako je tržišna cijena ispod punih troškova, 220 Prema drugim ''...prepoznatljiva su dva osnovna i jedan izvedeni pristup formiranju transfernih cena.</s><s>To su tržišno zasnovane transferne cene i troškovno zasnovane transferne cene, kao osnovne metode njihovog formiranja, i sporazumne transferne cene, kao izvedeni (hibridni) vid transfernih cena, ...'', prema: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, to je znak njene neefikasnosti.221 Ako centar odgovornosti ne može obezbijediti usluge po konkurentskim cijenama ili ako prihodi koje zaradi nisu ekvivalentni njegovim troškovima, pojaviće se gubitak.</s><s>Ukoliko su cijene centra odgovornosti slične cijenama alternativnih dobavljača usluga a ostvaruje nizak prihod, to je znak da centar obezbjeđuje uslugu lošeg kvaliteta.</s><s>Kada je to u pitanju, menadžer će, vjerovatno, biti motivisan da zahtijeva poboljšanje kvaliteta.</s><s>Ako centar odgovornosti ima uporediv kvalitet usluga sa alternativnim dobavljačima, cijene više od tržišnih i nizak ostvareni prihod su znak da su troškovi previsoki, pa će i u ovom slučaju menadžeri biti skloni smanjenju troškova.</s><s>Top menadžment može odlučiti da obustavi dalje pružanje usluga kada obim proizvedenih učinaka nije dovoljan da pokrije fiksne troškove.</s><s>Prema tome, odgovornost za usluge određuje viši menadžment na osnovu informacija o efikasnosti i kvalitetu usluga potrebama pružanja usluga.</s><s>2.2.</s><s>Programska struktura</s>\n<s>Centri odgovornosti mogu biti klasifikovani na poslovne ili centre usluga.222 Outputi poslovnog centra direktno doprinose ciljevima organizacije, dok se centar usluga često naziva i centar za podršku.</s><s>Mnogi poslovni centri su i profitni, iako su neki naznačeni kao centri prihoda ili centri troškova.</s><s>Centar usluga može biti diskrecioni centar troškova, standardni centar troškova ili profitni centar.</s><s>U posljednjem slučaju centar prodaje svoje usluge drugim organizacionim jedinicama a njegovi rezultati mjere se ostvarenim prihodom od prodaje.</s><s>Njihov cilj obično nije stvaranje profita nego dostizanje praga rentabiliteta (prelomne tačke).</s><s>Proširenje koncepta profitnog centra na centar usluga u neprofitnim i javnim organizacijama relativno je nov pojam, a, kada je dobro strukturiran, funkcioniše kao profitni centar i predstavlja značajan instrumenat menadžment kontrole.</s>\n<s>Mnoge neprofitne organizacije prave razliku između centara odgovornosti i programa.</s><s>Ove organizacije u svom sistemu menadžment kontrole imaju i programske strukture i strukturu centara odgovornosti.</s><s>Struktura centara odgovornosti sadrži informacije klasifikovane po centrima odgovornosti.</s><s>Te informacije koriste se za planiranje aktivnosti pojedinih centara odgovornosti, za koordinaciju poslovanja između pojedinih centara u organizaciji i mjerenje performansi menadžera centara odgovornosti.</s><s>Informacije o programima i planovima koje organizacija preduzima sadržane su u programskoj strukturi.</s><s>Menadžeri koriste programsku strukturu za tri osnovne namjene: 1) da donesu odluku o programima i iznosu sredstava za finansiranje pojedinih programa; 2) da obezbijede osnov za naplatu od strane klijenata ili za refundaciju njihovih nastalih troškova i 3) da obezbijede komparacije sa sličnim programima u drugim neprofitnim organizacijama.</s><s>Na primjer, menadžer u bolnici koja ima program operacije žuči želi da uporedi vlastite troškove sa troškovima sličnih programa u drugim bolnicama.</s>\n<s>Kada postoji i struktura centara odgovornosti i programska struktura, sistem menadžment kontrole mora da identifikuje njihove interakcije.</s><s>Dizajniranje strukture kontrole bilo bi jednostavnije kada bi svaki program prodavao svoje usluge, imao 221 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, zaposlene koji ne rade na drugim programima i svaki menadžer programa imao značajnu kontrolu pri zapošljavanju, nabavkama i pri donošenju drugih odluka kojima motiviše zaposlene.223 U nekim slučajevima centar odgovornosti može imati samo jedan program i to je jedini centar odgovornosti.</s><s>Ako je tako, programska struktura odgovara strukturi centra odgovornosti, što je slučaj, na primjer, u lokalnoj vladi: jedno odjeljenje nadležno je za obrazovanje, drugo za komunalne poslove, treće za javni registar itd.</s><s>Korespodencija između programa i centara odgovornosti jedan prema jedan obično ne postoji uvijek.</s><s>Na primjer, regionalna služba primarne zdravstvene zaštite koja je centar odgovornosti radi na nekoliko programa, dok je sistem menadžment kontrole obavezan da identifikuje odnose između centara odgovornosti neprofitne organizacije i njihovih programa.</s><s>Većina entiteta nije organizovana na način koji dozvoljava uređenost i lako definisanje strukture kontrole.</s><s>Mnoge organizacije djeluju na širim geografskim područjima i moraju prilikom dizajniranja svoje strukture uvažavati tu činjenicu.</s><s>Da li u sistemu bolnica treba da postoji jedan menadžer za rehabilitacije i liječenje od alkoholizma, s jasnom geografskom odgovornošću, ili bi menadžeri određenih regija (kantona), koji imaju odgovornost na svom području, za sve ove programe trebalo da budu uključeni i u program rehabilitacije i liječenja od alkoholizma?</s><s>Tabela 6. Odnos između centara odgovornosti i programa Centri</s>\n<s>Troškovi alocirani na poslovne centre u cilju mjerenja punih troškova poslovnih centra i programa korišćenja resursa poslovnih centara Izvor: Prilagođeno prema Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 17.</s><s>Prethodni tabelarni pregled bolnica koristi da bi prikazala odnos između centara odgovornosti i programa.</s><s>U ovoj organizaciji centri odgovornosti su podijeljeni na poslovne centre i centre usluga.</s><s>Pretpostavimo da poslovni centar kao što je odjeljenje za hospitalizovanje eksternih pacijenata može da radi na nekoliko programa.</s><s>U navedenom slučaju pruža usluge 12.500 vizita za program sportske medicine, 10.000 vizita za program liječenja od alkoholizma i 8.500 vizita za program oporavka od bolesti narkomanije.</s><s>U isto vrijeme program rehabilitacije od narkomanije može koristiti usluge od nekoliko poslovnih centara i centara usluga.</s><s>U datom prikazu centar koristi 300 dana ostvarene njege poslovnog centra koji nudi dnevnu njegu, 300 laboratorijskih nalaza i 223 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, 8.500 vizita od odjeljenja eksternih pacijenata.</s><s>Takođe, koristi usluge održavanja, pripremanja hrane, praonice rublja, administracije i usluge socijalne službe bolničkog uslužnog centra.</s><s>Kada bi ova odjeljenja bila formirana kao profitni centri, onda bi mogla da prodaju svoje usluge i poslovnim centrima i programima.</s><s>S druge strane, njihovi troškovi bili bi usmjereni na poslovne centre i programe.</s><s>Izbor adekvatne programske strukture jedan je od kritičnih zadataka sa kojim se suočava top menadžment u mnogim neprofitnim organizacijama.</s><s>224</s>\n<s>U velikim organizacijama programska struktura obično se sastoji od nekoliko nivoa.</s><s>Na vrhu je nekoliko glavnih programa, dok su na dnu elementi programa.</s><s>Element programa predstavlja neku aktivnost ili srodnu grupu aktivnosti koju organizacija izvršava direktno da bi postigla organizacioni cilj ili indirektno kao podrška drugim elementima programa.</s><s>Između programa</s>\n<s>i elemenata programa su kategorije i podkategorije programa.</s><s>U relativno jednostavnoj strukturi neprofitne organizacije nema potrebe za programskim kategorijama (ili podkategorijama), elementi programa mogu biti</s>\n<s>neprofitnim organizacijama može postojati nekoliko nivoa kategorija programa.</s><s>Primjer programa, kategorija, potkategorija i elemenata programa sadržan je u tabeli 7. Tabela 7. Programi, kategorije programa, potkategorije i elementi programa 1. Program</s>\n<s>Izvor: Zakon o standardnoj klasifikaciji djelatnosti Brčko Distrikta BiH (''Sl. gl.</s><s>Brčko Distrikt BiH'', br. 4/01).</s><s>Pri dizajniranju programske strukture vrhovna uprava fokusira se na nekoliko različitih vrsta programa: misija225 i programi podrške, administracija, razvoj i elementi programa.226 Programi mogu biti klasifikovani kao misije ili kao podrška drugim programima.</s><s>Programi misije vezuju se za ciljeve227 organizacije i oni su obično fokusirani na klijente.</s><s>Programi podrške omogućavaju usluge drugim programima, međutim, oni obično ne rade direktno sa klijentima.</s><s>U donošenju odluka o alokaciji resursa menadžment svoju pažnju obično usmjerava na ciljne programe.</s><s>Iznos neophodnih resursa za podršku programu zavisi od veličine i karaktera programa.</s><s>Na fakultetima programi misije vezani su za naučno istraživački rad, a program podrške podrazumijeva održavanje zgrada, publikovanje naučnih i stručnih radova, finansijsku pomoć studentskoj organizaciji i sl.</s>\n<s>Za administraciju treba da postoji odvojen (poseban) program.</s><s>Ovaj program podrške obično uključuje određene mješovite kategorije programa ili elemente koji, iako nisu striktno administrativni, logički ne pripadaju drugim programima i nisu dovoljno značajni</s>\n<s>Argument postavljanje posebnog programa za administraciju je da top menadžment usmjeri svoju pažnju na aktivnosti administracije.228 Upravljački vrh obično nastoji da najveći dio resursa organizacije posveti programima misije a manje programu za administraciju.</s><s>U nedostatku odgovarajuće kontrole administrativne aktivnosti imaju sklonost da brzo rastu i menadžeri bi trebalo da češće usmjere pažnju na ove aktivnosti.</s><s>U organizaciji koja dobija finansijske sredstva od darodavaca trebalo bi da postoji odvojen program za troškove koji su vezani za njihov razvoj.</s><s>Darodavci su zainteresovani koliko je doniranog novca iskorišćeno za misije programa, a koliko je utrošeno na razvoj.</s><s>Postoje teškoće razgraničavanja između troškova razvoja i troškova programa misije, a odvojeni programi razdvajaju te djelatnosti.</s><s>Ako je izvodljivo, elementi programa treba da budu u nadležnosti jednog menadžera.</s><s>Međutim, ako to nije izvodljivo,</s>\n<s>Struktura programa ne bi trebalo da odgovara organizacionoj strukturi, međutim, treba da postoji određena osoba koja ima odgovornost za identifikaciju svakog programa.</s><s>Potreba za konvergencijom između organizacione strukture i strukture programa ima za rezultat stvaranje matrične strukture organizacije.</s><s>Matrični model čine menadžeri programa i menadžeri funkcionalno organizovanih centara odgovornosti.</s><s>Menadžeri programa mogu imati i druge odgovornosti a mogu biti vezani i za druge dijelove organizacije za koje se programi rade, a ipak odgovaraju za performanse programa.</s>\n<s>225 Misija odražava bazičnu svrhu postojanja organizacije kao i prepoznatljive načine za ostvarivanje svoje uloge u zadovoljenju interesa glavnih stakeholdera.</s><s>Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, drugo izdanje, Beograd, 1998, str. 151-152. 226 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, 227 Ciljevi predstavljaju stanje, odnosno tip i nivo poslovnih performansi kojima će organizacija težiti u ostvarivanju svoje misije. …ciljevi se smatraju primarnom planskom odlukom kojima se bitno profilira, motiviše i kontroliše ponašanje organizacije.</s><s>Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, drugo izdanje, Beograd, 1998, str. 153. 228 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, 2.3.</s><s>Autonomija menadžera i administrativni faktori Profitni centri značajno se razlikuju u pogledu autonomije koju imaju njihovi menadžeri.229 Dok profitni centri mogu poslovati skoro kao nezavisna preduzeće, njihovi menadžeri nemaju autonomiju direktora nezavisnog preduzeća.</s><s>Razlog tome je što su profitni centri dijelovi veće organizacije, dok su njihovi menadžeri podređeni politici organizacije.</s>\n<s>top menadžmenta, može biti saopšteno putem formalnih pravila sistemom strateškog planiranja i budžetiranja.</s><s>Međutim, bez obzira sa koliko pažnje su formalni mehanizmi postavljeni i neformalni mehanizmi imaju značajan uticaj na konstituisanje autonomije menadžera.</s><s>Mehanizmi uključuju nepisana pravila koja se odnose na odluke koje mogu da donesu menadžeri profitnog centra.</s><s>Odluke zahtijevaju odobrenje i konsultaciju sa višim nivoom menadžmenta.</s><s>Izvršni menadžer je sklon da daje više autonomije podređenima koje dobro poznaje i čijem mišljenju vjeruje, a kao rezultat različitih formalnih mehanizama u organizaciji neki menadžeri, u odnosu na druge menadžere, mogu imati znatno veću slobodu pri donošenju odluka.</s><s>U okviru neprofitnih organizacija može se postići dogovor da neki profitni centri rade s deficitom, s tim da će biti subvencionirani od strane profitnih centara koji ostvaruju suficit.</s><s>Na ovakav način top menadžment može osigurati da se ne napuste strateški</s>\n<s>prihoda nad rashodima, ali znatno doprinose radu organizacije.</s><s>Na univerzitetu bi trebalo da svi fakulteti ostvare višak prihoda nad rashodima, ili bar da su prihodi i rashodi u ravnoteži.</s><s>To je relativno lako ostvarivo za ekonomske ili pravne fakultete, međutim, to je teže za neke visokoškolske organizacije u sastavu univerziteta, kao što su likovna ili muzička akademija.</s><s>Pošto je za egzistenciju univerziteta neophodan određen broj fakulteta i akademija kako bi činio jednu zaokruženu cjelinu i udovoljio propisanim zakonskim uslovima, u raspodjeli sredstava za univerzitet prisutno je značajno subvencioniranje pojedinih visokoškolskih ustanova.</s>\n<s>Skup pravila, smjernica, običaja, standardnih postupaka i etike koji postoje u svakoj neprofitnoj organizaciji nazivamo administrativnim pravilima.</s><s>U odnosu na sistem menadžment kontrole koji uključuje kontinuirane promjene, administrativni faktori se često ne mijenjaju.</s><s>Neka pravila koja su unaprijed postavljena u vodičima (priručnicima), su formalna, dok su druga, pod kojima podrazumijevamo ponašanje, neformalna.</s><s>Ona se odnose na najobičnije stvari (npr., izdavanje kertridža za štampač na osnovu pisanog zahtjeva) i najvažnije odluke (npr., kapitalni rashodi preko 200.000 KM koji moraju biti odobreni od strane upravnog odbora).</s>\n<s>Ponašanje je definisano pravilima neprofitne ili javne organizacije, a odstupanje je dozvoljeno samo pod specifičnim uslovima, ili ako menadžer procijeni da je odstupanje u najboljem interesu za organizaciju.</s><s>Pravilnik može, na primjer, zabranjivati plaćanja za prekovremeni rad, međutim, menadžeri mogu, uz saglasnost višeg nivoa menadžmenta, pod određenim uslovima, odobravati takve isplate.</s><s>Druga pravila su doslovna i ne smiju se prekršiti kao što je, na primjer, primanje mita ili uzimanje opojnih droga.230 Neke specifične vrste pravila, procedura i sličnih akcija su: procedura fizičke 230 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, kontrole (koja je prije operativna kontrola nego menadžment kontrola), procedura administrativne kontrole (provjera svih iznosi većih od npr. 30.000 KM) i administrativna pravila (kako popuniti obrazac o putnim troškovima i dnevnicama).</s><s>Potrebno je mnogo razmišljanja da se odrede i formalizuju (propišu pravilnikom) pravila i postupci.</s><s>Oni treba da budu prije smjernice nego stalna pravila.</s><s>Mada u praksi ima jasnih i očiglednih modela, univerzalni recept ne postoji.</s><s>Vremenom neka formalna pravila zastarjievaju, pa ih treba periodično provjeravati i usklađivati sa zahtjevima vremena.</s><s>Važan administrativni faktor je dugoročna struktura nagrađivanja.</s><s>Menadžere treba nagrađivati na osnovu postignutih u odnosu na planirane performanse.</s><s>Ipak, to je teško postići usljed dva osnovna razloga.</s><s>Prvo, performanse centra odgovornosti, kao i performanse menadžera, pod uticajem su mnogobrojnih faktora.</s><s>Drugo, nije realno očekivati da će menadžeri postići dugoročne i kratkoročne ciljeve kada se sistem menadžment kontrole primarno fokusira na kratkoročne ciljeve.</s><s>Sistem može prikazati samo ono što se stvarno desilo ali ne i ono što će se desiti kao posljedica sadašnjih aktivnosti menadžmenta.</s><s>Kao rezultat ovoga, centri odgovornosti i menadžeri programa motivisani su, prije svega, za postizanje kratoročnih ciljeva.231 Nedostatak znanja za mjerenje i nagrađivanje performansi menadžera na dugoročnoj osnovi najozbiljnija je slabost u sistemu menadžment kontrole u profitnim organizacijama i neprofitnom i javnom sektoru.</s>\n<s>2.4.</s><s>Faktori ponašanja i kulturološki faktori Menadžment kontrola uključuje i interakcije među ljudima, a ponašanje ljudi u neprofitnim i javnim organizacijama značajan je faktor njihovog unutrašnjeg okruženja.</s><s>Glavno pitanje koje top menadžment mora postaviti je podudarnost između ličnih ciljeva i potreba menadžera, zaposlenih i ciljeva i potreba organizacije.</s><s>Ljudi pristupaju organizaciji usljed toga što vjeruju da radom mogu postići jedan ili više ličnih ciljeva.</s><s>Kada se uključe u organizaciju, oni shvataju da će im to pomoći da postignu svoje lične ciljeve i da će svojim radom doprinijeti organizaciji.</s><s>Lični ciljevi mogu biti izraženi kao potrebe a neke od potreba su materijalne i mogu biti zadovoljene zaradom novca, dok su druge psihološke prirode.</s><s>Ljudi žele potvrdu svojih mogućnosti i talenta, da budu prihvaćeni kao članovi socijalne grupe, da imaju osjećaj lične vrijednosti i sigurnosti, slobodu da mogu donositi odluke, potvrdu dobrog mišljenje o sebi i sl.</s><s>Lične potrebe mogu se klasifikovati na eksterne i interne.</s><s>Eksterne potrebe se zadovoljavaju različitim postupcima, novcem primljenim od organizacije ili nagradom od strane pretpostavljenog.</s><s>Interne potrebe zadovoljavaju se mišljenjem koje ljudi imaju o sebi, osjećajem uspjeha, stručnosti ili čiste savjesti.</s><s>Značaj ovih potreba varira tokom vremena od osobe do osobe.</s><s>Značaj koji ljudi pridaju svojim potrebama pod velikim je uticajem njihovih kolega i pretpostavljenih.</s><s>Za neke je veća zarada dominantna potreba, za druge je važniji osjećaj da doprinose društvu, da su lideri u organizacij i sl.</s><s>Ciljevi neprofitne organizacije su u stvari ciljevi upravnog odbora ili upravljačkog vrha.</s><s>Upravljački vrh želi da organizacija postigne ciljeve, ali ciljevi organizacije nisu uvijek podudarni sa ličnim ciljevima menadžera, profesionalaca i zaposlenih.</s><s>Zbog toga što članovi organizacije nastoje da rade u svom vlastitom interesu, ostvarenje opštih ciljeva organizacije može biti značajno ugroženo.</s><s>Razlika koja se pojavljuje između ciljeva organizacije i ličnih ciljeva pojedinaca potencira cilj sistema menadžment kontrole.</s><s>Uvijek kada postoji mogućnost, sistem bi trebalo da bude strukturiran tako da motiviše članove na preduzimanje akcija u skladu sa njihovim interesima i najboljim interesima za organizaciju.</s><s>Motivacija koja je svojstvena sistemu menadžment kontrole treba da doprinese podudarnosti ciljeva, i, ako postoji taj uslov, odluka koju menadžer smatra ispravnom sa ličnog aspekta biće razumna i za organizaciju kao cjelinu. postoji</s>\n<s>Linije232 organizacije.</s><s>Mnoge osobe žele što veće plate, ali sa stanovišta organizacije postoji gornja granica za isplatu plata (zarada).</s><s>Sistem menadžment kontrole ne bi trebalo da motiviše pojedince da rade protiv najboljih interesa organizacije.</s><s>Ako organizacija ima za cilj niske troškove a visok kvalitet usluga i ako njen sistem menadžment kontrole nagrađuje menadžere isključivo za smanjivanje troškova, menadžeri će smanjenjem troškove smanjiti i kvalitet usluga, što dovodi do nepodudarnosti ciljeva.</s><s>Uzimajući u obzir ove poteškoće, top menadžment, prilikom procjene sistema menadžment kontrole, mora postaviti dva pitanja: koji postupci motivišu ljude da zauzimaju vlastite interese i da li je takvo ponašanje najbolji interes za organizaciju kao cjelinu?</s>\n<s>šemi nagovještavaju da se odluke u organizaciji donose na hijararhijski način.</s><s>Upravljački vrh donosi odluke, odluke se dalje saopštavaju preko hijararhije organizacije naniže, a na nižim nivoima operativni menadžeri sprovode njihovu implementaciju.</s><s>Ovaj model nije jedini</s>\n<s>Operativni menadžeri odgovaraju na direktive upravljačkog vrha u skladu sa shvatanjem kako one utiču na njihove lične potrebe.</s><s>Akcije koje menadžer preduzima da bi postigao lične ciljeve, mogu nepovoljno uticati na druge menadžere pošto su menadžeri u interakciji.</s><s>Menadžeri, na primjer, mogu raspravljati o tome koja će odjeljenja imati prednost u korišćenju</s>\n<s>Top menadžment mora održavati dobru ravnotežu između snaga koje stvaraju konflikt i snaga koje stvaraju kooperaciju.233 Neki konflikti su neizbježni, čak i poželjni, kada nastaju kao rezultat konkurencije između učesnika kod pružanja pomoći ili drugih načina zadovoljenja potreba pacijenata, i ovakva konkurencija je zdrava.</s><s>Konflikt se pojavljuje i zbog toga što pojedini članovi organizacije vide svijet različito i vjeruju da su drugačije akcije u najboljem interesu organizacije.</s><s>Konflikt se, na primjer, može pojaviti i kod najboljeg načina postavke izložbe u gradskoj galeriji, u sistemu srednjoškolskog obrazovanja za izbor najatraktivnijih zanimanja, o najboljem tretmanu pacijenata, itd.</s><s>Do određenih granica ova vrsta konflikta je korisne i donosi najbolje što mogu pružiti članovi organizacije.</s><s>Najsposobniji menadžeri, profesionalci, zaposleni imaju priliku da u potpunosti potvrde svoj talenat.</s>\n<s>Značajne analize potvrđuju da birokratija umanjuje menadžersku kontrolu u vladinim i neprofitnim organizacijama.</s><s>Birokratija se često koristi kao obilježje za bilo 232 Linije komunikacije ili kanal komandi.</s><s>Organizaciona šema je simbolički (grafički) prikaz organizacione strukture sa radnim jedinicama, funkcijama, sektorima i upravljačkim pozicijama.</s><s>233 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, koju organizaciju koja primjenjuje komplikovana pravila i procedure, koju odlikuje kašnjenje ili koja je neljubazna prema klijentima.</s><s>Vladine organizacije se opisuju kao birokratske sa komplikovanim odnosima, dok se to, ipak, ne bi moglo reći za nevladine organizacije.</s><s>U stvari,</s>\n<s>zaposlenih unutar organizacije. bilo koja velika i kompleksna organizacija neizbježno je birokratska.</s><s>Klasičnu analizu birokratije dao je Maks Weber u radu ''Teorija socijalne i ekonomske organizacije.''234 Weber birokratsku organizaciju opisuje kao tvorevinu gdje je izvršni autoritet dobijen zakonom ili izborom od strane autorizovanog tijela, prije nego tradicijom i harizmom.235 Podređeni su odgovorni izvršnom direktoru preko jasno definisane hijerarhije, dok je on izabran na osnovu svojih kompetentnosti.</s><s>U birokratiji, po Weberu,</s>\n<s>njihovog segmentiranja jednostavnije i delegiranjem autoriteta za rješavanje svakog od pojedinih segmenta specijalizovanim podjedinicama.</s><s>Podjedinici zapošljavaju stručnjake koji su osposobljeni da riješe problem u njihovom području.</s><s>Takva superiornost zasnovana na povećanoj specijalizaciji često dovodi do objektivnih, a nelogičnih odluka na pojedinim nivoima.</s><s>Weber je primijetio da su individue koje su primjenjivale lične subjektivne vrijednosti na politiku ili</s>\n<s>njihovog segmentiranja donošenje odluke ozbiljno umanjile efektivnost organizacije.</s><s>Birokratija izbjegava ovu mogućnost zamjenjivanjem subjektivnih presuda individua rutinskim zadacima posla i skupom pravila, vrijednosti i stavova koji su odobreni od strane nadređenog rukovodioca.</s><s>Birokratija je značajna u vladinim i neprofitnim organizacijama gdje nekoliko različitih organizacionih jedinica obavlja iste funkcije.</s><s>Na primjer, svaka organizaciona jedinica poreske uprave treba dati identična objašnjenja poreskih propisa koji se odnose na plaćanje poreza, poreske olakšice, rokove za plaćanje obaveza poreskih obveznika i sl.</s><s>Bez obuhvatanja kompleksnih pravila i procedura koji regulišu ova objašnjenja i koja koriste sva odjeljenja ne može se doći do jedinstvenog tumačenja poreske politike.</s>\n<s>Svaka neprofitna organizacija ima svoju kulturu i atmosferu.</s><s>Kulturološke norme izvedene su dijelom iz tradicije, dijelom su pod eksternim uticajima kao što su društvene norme, a dijelom proizlaze iz stavova menadžmenta organizacije.</s><s>Ove norme skoro nikada nisu date u pisanom obliku i svaki pokušaj da se to uradi, ipak, završava površnošću.</s><s>Umjesto toga, one se djelimično provode praktičnim radom i programima obuke.</s><s>Isto tako, one se prenose putem menadžera, profesionalaca i drugih članova organizacije koristeći riječi, djela, gestikulaciju, kako bi se ukazalo na određene prihvatljive vrste ponašanja i djelovanja.</s><s>Kulturološki faktori eksternog okruženja značajno utiču i na klimu kontrole u samoj neprofitnoj organizaciji.</s><s>U neprofitnoj organizaciji koja ima dobru upravljačku strukturu glavni menadžer određuje stav, koji može biti izražen na nekoliko načina.</s><s>Ukoliko, na primjer, izvještaji linijskih menadžera završavaju u ladici višeg menadžmenta, bez diskusije o postignutim performansama, linijski menadžeri će shvatiti da ovi izvještaji nisu ni važni.</s><s>Međutim, ukoliko se o ovim izvještajima raspravlja sa odgovornim menadžerom, to je signal da su izvještaji značajni.</s><s>Razgovor o postignutim performansama određenog menadžerskog nivoa sa višim menadžmentom isto tako je značajan kao i formalno postavljen budžet za njihove aktivnosti.</s><s>Kultura u eksternom okruženju značajno se odražava i na klimu kontrole u okviru neprofitne organizacije.</s><s>Kada su vremena teška, ljudi proces kontrole prihvataju 234 Weber, M.: The Theory of Social and Economic Organization, Oxford University Press, New York, 235 Antony, N. R., Young, W. D.: Management Control in Nonprofit Organizations, Sevent Edition, znatno ozbiljnije nego kada je ekonomija u prosperitetu.</s><s>U velikom broju neprofitnih organizacija kulturološke norme profesionalnih grupa, ljekara, medicinskih sestara, socijalnih</s>\n<s>2.5.</s><s>Računovodstveno-informacioni sistem Upravljanje ima i značenje upravljačkog procesa a riječ je o upravljačkim aktivnostima.</s><s>Mogu se razlikovati tri velike grupe aktivnosti menadžmenta: 1) polaganje računa o stanju i uspjehu organizacije, 2) donošenje pojedinačnih poslovno-finansijskih odluka</s>\n<s>predstavlja tradicionalnu upravljačku aktivnost, koja je zakonska i statutarna obaveza vrhovnog menadžmenta organizacije.</s><s>Instrumenti polaganja računa obično su bilans stanja (bilans), bilans uspjeha (račun dobitka i gubitka), izvještaj o novčanim tokovima i aneks.</s><s>Donošenje poslovno-finansijskih odluka predstavlja ključnu aktivnost menadžmenta organizacije i svojstvena je aktivnost svih nivoa menadžmenta.</s><s>Odluke se razlikuju po značaju,</s>\n<s>Proces donošenja odluka uključuje sljedeće faze: određivanje problema koje treba riješiti, utvrđivanje mogućih rješenja problema, vrednovanje mogućih rješenja problema, izbor rješenja i primjena odluke.237 Sistem upravljačke kontrole (proces vođenja poslovnofinansijskih</s>\n<s>planiranja, organizovanja, komuniciranja, kontrole ostvarenja i motivisanja.</s><s>Rasprava o ovim upravljačkim aktivnostima i iz njih proističućih potreba menadžmenta ne može proći bez pominjanja računovodstvenih odgovora na te informacione potrebe.</s><s>Neophodno je nešto reći o mjestu i ulozi računovodstva u zadovoljenju ovih potreba i poći od sistematike informacija i posvetiti odgovarajuću pažnje računovodstvenim dijelovima.</s><s>2.5.1.</s><s>Sistematika i karakteristike računovodstvenih informacija Brojni su eksterni korisnici informacija o neprofitnim i javnim organizacijama.</s><s>Aktivnosti menadžmenta organizacije, kao internog korisnika, nezamislive su bez odgovarajućih informacija o samoj organizaciji i okruženju.</s><s>Informacije se mogu sistematizovati na način predstavljen na narednoj slici (slika 17).</s><s>Nenumeričke (kvalitativne, opisne) informacije o organizaciji i okruženju značajna su podloga za ponašanje eksternih korisnika i za aktivnosti menadžmenta.</s><s>Glavna prednost numeričkih (kvantitativnih) informacijaje je u tome što tačnim određenjem činilaca, pojave, odnosa, stanja, uspjeha odlučivanje čini znatno sigurnijim.</s><s>U savremenim konceptima upravljanja značajno mjesto zauzima kvantitativni menadžment koji se fokusira na upotrebu kvantitativnih metoda i tehnika u rješavanju upravljačkih problema i donošenja odluka u organizaciji.</s><s>Neračunovodstveni dio kvantitativnih (neračunovodstvenih) informacija, kao što su opšte ekonomske, geografske, tehnološke i druge informacije isto tako su značajna informaciona podloga za ponašanje kako menadžmenta organizacije tako i eksternih korisnika za stanje i sudbinu organizacije.</s><s>Iako se ne možemo odreći uloge 236 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 14-15. neračunovodstvenog dijela brojčanih informacija, uloga računovodstvenih informacija je nezamjenjiva.238</s>\n<s>Izvor: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 25.</s><s>Osnovne prednosti računovodstvenih informacija su: računovodstvo je jedini potpuni sistem numeričke analize organizacije, finansijske su prirode i neposredno su povezane</s>\n<s>uključuju: operativne računovodstvene informacije, b) finansijsko-računovodstveno izvještavanje, odnosno periodične (godišnje) eksterne računovodstvene iskaze i c) upravljačkoračunovodstvene</s>\n<s>Izvor finansijskih izvještaja je finansijsko računovodstvo, a upravljačko-računovodstvenih informacija je upravljačko računovodstvo.</s><s>Računovodstvo nije samo sebi cilj, nego je njegova cjelokupna aktivnost usmjerena na dobijanje informacija koje su potrebne korisnicima u procesu poslovnog odlučivanja.</s><s>Kvalitet poslovne odluke zavisi od kvaliteta informacije koja je baza za odlučivanje.</s><s>Problem poslovnih odluka u organizaciji je problem odgovarajućih i pravovremenih</s>\n<s>Računovodstvena informacija ima posebna obilježja koja dobrim dijelom proizilaze iz specifičnosti procesa računovodstvene obrade podataka.</s><s>Računovodstvena terminologija je poznata kao 238</s>\n<s>''poslovni jezik'' ili ''jezik poslovnog odlučivanja.''241 U cilju približavanja računovodstvene informacije neposrednom korisniku čine se pokušaji standardizacije računovodstvenih informacija.</s>\n<s>obrade prezentovanja rezultata obrade na jedan tipičan način određenog oblika, sadržaja i kvaliteta.</s><s>Standardizacija računovodstvenih informacija obezbjeđuje veći stepen njihove razumljivosti</s>\n<s>Osnovni kvalitet informacija koje se nalaze u finansijskim izvještajima je njihova trenutna rauzumljivost korisnicima, uz pretpostavku da korisnici posjeduju dovoljno znanja o poslovnim aktivnostima i o računovodstvu.</s><s>Da bi informacije pri donošenju odluka bile korisne, nedophodno je da budu relevantne.242 U bazama podataka postoji mnoštvo informacija, od kojih za odlučivanje korisnik uzima samo relevantne, dok ostale informacije nemaju,</s>\n<s>ograničenje. u tom trenutku, relevantnost za donošenje odluke.</s><s>Kvalitet relevantnosti informacija dobija, zavisno od njenog uticaja na ishod odluke, pomažući donosiocu odluke da procijeni protekle, sadašnje ili buduće događaje ili da potvrdi ili ispravi</s>\n<s>vrijednost predviđanja, postojanje povratne veze i pravovremenost.</s><s>Vrijednost predviđanja ukazuje na usmjerenost informacije na budućnost.</s><s>Povratna veza (feedback) obezbjeđuje informacije o provođenju poslovne odluke.</s><s>Kontrola provođenja odluke pokazuje eventualna odstupanja stvarnih od</s>\n<s>vrijednost željenih rezultata što zahtijeva preduzimanje korektivnih akcija.</s><s>Pravovremeno dostavljena informacija biće maksimalno iskorišćena pri donošenju odluke, dok je zakašnjela infomacija irelevantna i bezvrijedna.</s><s>Da bi informacije bile korisne, moraju biti pouzdane.</s><s>Informacija je pouzdana ako ne sadrži greške i pristrasnost, odnosno ako inforamcije vjerno prikazuju stvarne činjenice.</s>\n<s>nepristrasne dokumentovane validnim izvorima.</s><s>Uporedivost je svojstvo informacije koje korisnicima omogućava da upoznaju sličnosti i razlike između posmatranih pojava kako bi mogli uočiti finansijske trendove i trendove uspješnosti organizacije.</s><s>Uporedivost informacija podrazumijeva konzistentnost, prvenstveno, u smislu postojanosti (nepromjenjivosti) primjene određenih postupaka i izabranih računovodstvenih politika.</s><s>Prilikom kreiranja računovodstvenih</s>\n<s>Troškovi pribavljanja informacija i koristi od njih moraju biti u ravnoteži.</s><s>Koeficijent korisnosti informacija (K) prikazan je formulom: K = Ek/T, pri čemu je Ek – efekat korišćenja informacije, a T – troškovi prikupljanja, obrade i prezentovanja informacija.243 Ako je koeficijent korisnosti manji od jedan, kreiranje informacija se ne isplati i javlja se problem vrednovanja efekata korišćenja informacija.</s><s>Efekat se ne može direktno izmjeriti, već se vrši profesionalno vrednovanje ekonomske efikasnosti odluka koje su donesene na osnovu tih informacija.</s><s>Navedena kvalitativna obilježja računovodstvenih informacija prisutna</s>\n<s>2.5.2.</s><s>Računovodstvena informaciona nadležnost i potrebe različitih interesenata U okviru informacionog sistema istaknuto mjesto zauzima računovodstvenoinformacioni</s>\n<s>činjenice računovodstvena evidencija, po mnogo čemu, posebna vrsta, a da su računovodstvene informacije specifične.</s><s>Porastom potreba za računovodstvenim informacijama razvija se i odgovarajući računovodstveno-informacioni sistem, dok se položaj računovodstva u okviru informacionog sistema i njegova struktura prikazuje na slici 18.</s><s>Slika 18.</s><s>Računovodstvo u okviru poslovnog sistema Izvor: Prilagođeno prema: Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 156.</s><s>Računovodstvena informacija kao finalni proizvod računovodstvene obrade podataka predstavlja sintezu svih podataka koje pruža knjigovodstvo, računovodstveno planiranje, računovodstveni nadzor i računovodstvena analiza.244 Ona nije prost zbir podataka iz pojedinih dijelova računovodstva nego se postiže sinergijski efekat, obogaćenost</s>\n<s>Tokovi informacija u računovodstvenom sistemu prikazni su na slici 19.</s><s>Rezultat djelovanja računovodstvenog informacionog sistema su poslovne informacije</s>\n<s>244 Često se i u pojedinim menadžerskim timovima, računovodstvo poistovjećivalo sa knjigovodstvom (kao njegovim najvažnijim podsistemom), što je apsolutno pogrešna i nenaučna predstava o ulozi računovodstva u upavljanju procesima i resursima organizacije.</s><s>Računovodstveno planiranje se može organizovati kao poseban segment, a proizvod planiranja je konkretan finansijski plan.</s><s>Da bi se utvrdila ispravnost ili neispravnost u svim dijelovima računovodstva, menadžment preduzeća se služi računovodstvenom kontrolom i nadzorom.</s><s>Predmet računovodstvene analize čini ispitivanje i ocjena finansijske pozicije i rezultata poslovanja upoređivanjem podataka iz računovodstvenih obračuna i predračuna, kao i korišćenjem ostalih postupaka utvrđivanja odstupanja i uzroka odstupanja, kao i njihovih posljedica.</s><s>Vidaković, S.: Računovodstvo - jezik poslovnog sporazumevanja, Megatrend, Izvođački</s>\n<s>Upravljačko posmatrano, računovodstene informacije odražavaju promijenjenu ulogu računovodstva čije težište se pomjeralo od finansijskog računovodstva, kao prvog pojavnog oblika, preko računovodstva troškova, prema upravljačkom računovodstvu.246 Za finansijsko knjigovodstvo obično se kaže da je eksterno usmjeren dio računovodstva organizacije i za to postoje najmanje dva razloga.</s><s>Prvo, poslovno-finansijski odnosi organizacije i okruženja glavni su predmet finansijskog računovodstva, iako ono obuhvata i interne procese u organizaciji.</s><s>Drugo, finansijsko računovodstvo jedini je informacioni izvor o finansijskom položaju i uspjehu organizacije za eksterne interesente.247 Slika 19.</s><s>Tokovi informacija u računovodstveno-informacionom sistemu Izvor: Prilagođeno prema: Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 157.</s>\n<s>podataka finansijskog računovodstva za potrebe informacione podrške menadžmentu u obavljanju upravljačkih aktivnosti, obračun troškova i učinaka, što se može smatrati embrionom iz koga se razvilo upravljačko računovodstvo, računovodstveno planiranje (budžetiranje) i računovodstvenu kontrolu ostvarenja planiranih vrijednosti, što je računovodstveni informacioni</s>\n<s>Uvažavajući rashoda i rezultata.</s><s>Upravljačko računovodstvo često se koristi konceptom punih troškova, posebno u vezi s obračunom po standardnim troškovima u svrhu kontrole troškova.</s><s>Računovodstvo odlučivanja (diferencijalnih vrijednosti) predstavlja poseban pristup upravljačkog računovodstva informacionim izazovima upravljačke aktivnosti donošenja pojedinačnih poslovno-finansijskih odluka.251 Riječ je o računovodstvenoj analizi za potrebe alternativnog poslovnog odlučivanja u kojoj računovodstvo barata budućim diferencijalnim252 vrijednostima.</s>\n<s>finansijskog izvještavanja proizilazi iz različitih ciljeva poslovanja profitno orijentisanih organizacija u odnosu na ciljeve neprofitnih organizacija i javnog sektora.</s><s>Finansijski izvještaji profitno orijentisanih organizacija, koje posluju s ciljem ostvarivanja profita, treba da pruže informacije o finansijskom položaju, uspješnosti i promjenama finansijskog položaja preduzeća, što je u donošenju ekonomskih odluka značajno za široki krug korisnika.</s><s>Ciljevi poslovanja neprofitnih i javnih organizacija ostvaruju se pružanjem usluga i isporukom roba, tako da finansijski izvještaji neprofitnih organizacija i budžetskih korisnika treba da pruže informacije o finansijskom položaju i uspješnosti poslovanja, prikazane u skladu sa opšteprihvaćenim računovodstvenim načelima, ali i da pokažu zadovoljenje postavljenih zahtjeva putem ozakonjenih odnosa (budžet) u pogledu forme i sadržaja finansijskih izvještaja.</s>\n<s>primjeni sistema dvojnog knjigovodstva, vođenju glavne knjige, izradi osnovnih finansijskih izvještaja, internoj kontroli i sl.</s><s>Razlike su u: odsustvu profita kao motiva, postojanju zakonskih uslova koji ograničavaju pribavljanje i trošenje prihoda, naglasak je na odgovornosti u upravljanju resursima, praćenju planiranih vrijednosti, korišćenje modifikovanog načela nastanka događaja, itd.</s><s>Odvajanje računovodstvenog sistema za praćenje djelatnosti državnih (budžetskih) organizacija od računovodstvenog sistema za praćenje djelatnosti ostalih neprofitnih organizacija pokazala se kao neminovnost usljed njihovog različitog načina finansiranja.</s><s>Državne (budžetske) organizacije finansiraju se iz budžeta i za praćenje njihovog poslovanja (koje se odvija kroz izvršenje budžeta) neophodno je uspostaviti računovodsteni sistem budžeta.</s><s>Za ostale neprofitne organizacije koje se ne finansiraju iz budžeta nego se finansiraju od strane različitih finanijera, osnivača ili na druge načine (članarine, sponzorstva) potrebno je izgraditi konzistentniji računovodstveni sistem po uzoru na razvijene tržišne privrede.</s>\n<s>Računovodstvene informacije evidentirane u poslovnim knjigama nisu u tom obliku dostupne korisnicima.</s><s>Završna faza računovodstvenog prikupljanja i obrade podataka usmjerena je na dobijanje informacija prema zahtjevima korisnika, odnosno sastavljanju finansijskih izvještaja.</s><s>Finansijski izvještaji predstavljaju transparentna i fleksibilna sredstva komunikacije između korisnika i okruženja.</s><s>Oni su bitni kako za 251 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 35. 252 Da bi troškovi bili relevantni za jednu poslovnu alternativu moraju ispunjavati dva uslova: moraju se odnositi na budućnost i moraju biti različiti po pojedinim poslovnim alternativama koje konkurišu.</s><s>100</s>\n<s>primjeni sistema dvojnog budžetske korisnike u svrhu dobijanja podataka kod budućeg planiranja, procjene i donošenje finansijskih odluka, nadzor u izvršenju budžeta tako i za eksterne korisnike finansijskih informacija, tj. javnost u širem smislu.</s><s>Finansijski izvještaji kao rezultat računovodstvene obrade sadrže standardne i uobičajene informacije, međutim, one ponekad određenim korisnicima nisu dovoljne za donošenje konačnog suda i konačne odluke, pa su potrebne dodatne informacije.</s><s>U dosadašnjem periodu sistem informisanja u organizacijama nije mogao da se razvija i adekvatno izgrađuje pošto se više pažnje posvećivalo potrebi eksternih korisnika računovodstvenih informacija.</s><s>Mada je uloga računovodstva da zadovoljava interne potrebe organizacija važnija od zadovoljavanja eksternih poteba, ipak se internoj ulozi računovodstva u organizacijama posvećuje nedovoljna pažnja.</s><s>Razlozi ovakvog stanja su: 1) stroge sankcije propisane za neizvršenje zakonskih propisa, tj. eksterna, ali interna</s>\n<s>finansijskoračunovodstvene službe pretežno su zauzete eksternim obavezama i nemaju dovoljno vremena da više pažnje posvete sopstvenim potrebama i 3) potrebe za internim informacijama organizacija najčešće nisu jasno definisane i utvrđene.253 Finansijski izvještaji budžetskih korisnika moraju zadovoljiti dva osnovna uslova: a) osigurati relevantnu i pouzdanu informaciju potrebnu za donošenje ekonomskih, socijalnih i političkih odluka, odnosno informaciju kao podršku upravljanju i b) osigurati informaciju koja će omogućiti adekvatnu kontrolu raspolaganja javnim dobrima i pomoći razvoju fiansijskog menadžmenta uvođenjem standarda odgovornosti, dati podršku internoj</s>\n<s>Korisnike računovodstvenih informacija u neprofitnim organizacijama dijelimo u dvije kategorije: eksterne i interne.</s><s>Eksterni korisnici su lica ili organizacije koje nisu direktno uključene u djelatnost izvještajne jedinice i to su: zakonodavna i državna tijela državne uprave, javnost, ulagači, kreditori i donatori i mediji.</s><s>Interni korisnici su lica ili grupe koje su direktno uključene u djelatnost izvještajnog entiteta: članovi upravnog i nadzornog</s>\n<s>Pred računovodstveni informacioni sistem postavlja se problem jedinstvenog i istovremenog zadovoljenje potreba internih i eksternih korisnika računovodstvenih informacija.</s><s>U sadašnjim uslovima prioritet je zadovoljavanje informativnih potreba entiteta i dovođenje faze odlučivanja u strogu zavisnost od procesa informisanja bez koje nema odlučivanja i ne može se govoriti o funkcionisanju informisanja.</s><s>Baza i nadgradnja ne mogu imati potrebe za istim obimom podataka, pa se treba osloboditi sadašnje prakse da su i za eksterne potrebe nužni svi podaci koje organizacija koristi za sopstvene informativne potrebe.255</s>\n<s>uloga upravljačkog računovođe, odnosno njegova nadležnost za cjelinu računovodstva, kako 253 Vidaković, S.: Računovodstvo - jezik poslovnog sporazumevanja, Megatrend, Beograd, 2002, str. 71. 255 Vidaković, S.: Računovodstvo - jezik poslovnog sporazumevanja, Megatrend, Beograd, 2002, str. 73. 101</s>\n<s>Uloga obezbjeđenja informacione podrške menadžmentu ne znači da upravljački računovođa predstavlja samo ''produženu ruku'' menadžmenta nego čini i dio menadžmenta,257 tačnije vrhovnog upravljačkog tima organizacije.</s><s>Upravljački računovođa podržava poslovnost izvršnih funkcija (usluga, marketinga, finansija), brine se o troškovnoj, rezultatskoj i strategijskoj transparentnosti organizacije, koordinator je pojedinačnih planova</s>\n<s>sveobuhvatnog informisanja u organizaciji i brine se o ekonomičnosti sistema.258 Ulogu upravljačkog računovođe može imati samo visokoobrazovani ekonomista od koga se očekuje visok nivo znanja i vještina iz menadžmenta, organizacije, poslovnih finansija, finansijskog računovodstva sa revizijom, procesa odlučivanja i cost/benefit analize, sistema, metoda i tehnika planiranja i kontrole ostvarenja, informacionih sistema, menadžmenta ljudskih resursa, motivacionih sistema itd.</s><s>Kada govorimo o upravljačkom računovođi, ne mislimo da to treba biti jedno posebno lice.</s><s>Naprotiv, to je obično glavni računovođa koji je nadležan za cjelinu računovodstva organizacije, za finansijsko računovodstvo i godišnje račune preduzeća.</s><s>Posebno je pitanje kako će se on zvanično zvati: glavni računovođa, šef računovodstva, pomoćnik finansijskog direktora za računovodstvo, direktor računovodstva itd.</s><s>U razvijenim tržišnim privredama glavnog</s>\n<s>ostvarivanju sistematske upravljačke kontrole u organizaciji.259 Prethodno smo se sreli sa različitim organizacionim strukturama u većem broju neprofitnih organizacija i javnog sektora, u kojima</s>\n<s>ranijih organizacionih i upravljačkih šema, sada u prvi plan stavljamo višu upravljačku strukturu i dublje raščlanjivanje samo u području nadležnosti menadžmenta za finansije i računovodstvo javnog sektora, lokalne samouprave (slika 20).</s><s>Kao što se može vidjeti, karijera upravljačkog računovođe vezana je za vertikalu gdje je potrebno obezbijediti kontrolu javnih nabavki roba i usluga do nivoa odobrenog budžeta, projektnu analizu troškova i koristi, posebni mjesečni obračuni i izvještaji za menadžment i Skupštinu u svrhu donošenja pojedinačnih odluka, planiranje, kontrola i analiza ostvarenja budžetskih prihoda i rashoda, glavni računovođa u sredini i šef odjeljenja za budžet i finansije na vrhu, kao jedan od ključnih savjetnika gradonačelniku i Skupštini za procjenu predloženih</s>\n<s>Slika 20.</s><s>Pozicioniranje i nadležnost menadžera za finansije i računovodstvo i glavnog računovođe (kontrolora) u javnom entitetu Skupšina</s>\n<s>Upravljački računovođa, zbog svog ekspertskog nivoa i visokog razumijevanja datog ambijenta, pošto se bavi prikupljanjem i obradom informacija, postaje učesnik u procesu odlučivanja.</s><s>On je pretrpio značajnu metamorfozu od pripremača numeričkih izvještaja do specijaliste za informacionu podršku donošenju odluka, postao je poslovni partner menadžmentu i glavni interni konsultant.</s><s>U narednom periodu njegova uloga će jačati a to podrazumijeva dodatne obrazovne izazove za akademske institucije i profesionalne asocijacije.260 Kod nas afirmacija glavnog računovođe (kontrolora, sa zaokretom prema modelu tržišnog privređivanja može samo jačati pošto raspolažemo gotovim uzorima i iskustvima zemalja razvijenog računovodstva.</s><s>Ideja da kontrolor ima sve veću odgovornost odavno je prisutna u profitnim organizacijama, međutim izgleda da još nije ''dobro'' prihvaćena u najvećem broju neprofitnim organizacijama i javnom sektoru.</s>\n<s>Računovođe imaju jedinstvene etičke261 odgovornosti.</s><s>Kodeksi etike koje su razvila stručna udruženja postavljaju više standarde ponašanja nego što to čine zakoni koji regulišu ovo zvanje.262 To dijelom proizilazi iz činjenice da stručna udruženja imaju lične interese u poboljšanju ugleda zvanja u javnosti.263 Upravljačke računovođe i finansijski menadžeri obavezni su prema javnosti (okruženju organizacije), svojoj profesiji, organizaciji kojoj služe i prema sebi samima da se u obavljanju poslova pridržavaju</s>\n<s>(zahtjeva, pravila): kompetentnost, povjerljivost, integritet, objektivnost i rješavanje stručnih sukoba.265 Pažljivim proučavanjem navedenih pravila može se zaključiti da je etička dimenzija upravljačkog računovodstva veoma značajna, jednako važna kao i u finansijskom knjigovodstvu i eksternoj nezavisnoj reviziji finansijskih izvještaja.</s><s>Menadžment kontrola predstavlja skup upravljačkih aktivnosti sračunatih da raspoložvi</s>\n<s>Upravljačka kontrola, prije svega, je vrijednosna kontrola iako postoje značajni dijelovi upravljačke kontrole nemonetarnog karaktera.</s><s>Upravljačka kontrola uključuje upravljačke aktivnosti planiranja, organizovanja, kontrolu izvršenja, komunikaciju i motivisanje.</s><s>Računovodstvo ima značajnu ulogu u ostvarivanju svake od ovih upravljačkih aktivnosti.</s><s>Za razumijevanje sistema upravljačke kontrole najvažnije su aktivnosti planiranja i kontrole izvršenja planiranih aktivnosti.</s><s>Jedan od najtežih aspekata dizajniranja sistema menadžment kontrole je definisanje njenih centara odgovornosti: centri standardnih troškova, centri diskrecionih rashoda, centri prihoda, profitni i imovinski centri.</s><s>Pomenuta područja nalaze se u 260 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 50. 261 Etika su moralna načela koje pojedinac koristi u svom ponašanju.</s><s>Etika su lični kriterijumi prema kojima Decision, McGrow-Hall Book Company, New York, 1987, p. 616. 262 Možda je najvažnija karakteristika znanja da je to posebna odgovornost lica koja su pripadnici zvanja da služe javnom interesu, čak i uz žrtvu vlastitog dobitka.</s><s>263 Meigs, W. B., Meigs, R. F.: Accounting, The Basic for Business Decision, McGrow-Hall Book 264 Detaljnije pogledati: Etički kodeks za profesionalne računovođe, http:/www.ifac.org/Ethics/index/tmpl.</s><s>265 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 54. 104</s>\n<s>organizacije. fokusu računovodstva odgovornosti, kao sastavnog dijela upravljačkog računovodtva.</s><s>Iako je finansijsko mjerenje performansi područja odgovornosti i njenih menadžera najpotpunije, ono ima manji značaj u neprofitnom i javnom u odnosu na profitni sektor.</s><s>Za donošenje konačnog suda o uspješnosti neprofitnih entiteta u analizu se moraju uključiti i nemonetarni indikatori uspješnosti.</s><s>Izbor strukture programa u neprofitnim organizacijama jedan je od kritičnih zadataka sa kojima se suočava upravljački vrh.</s><s>U dizajniranju strukture programa menadžment se fokusira na nekoliko vrsta različitih programa.</s><s>Programi predstavljaju operativno definisane strategije organizacije i mogu se podijeliti na kategorije, potkategorije i elemente, s tim da moraju biti dodijeljeni nekom centru odgovornosti.</s><s>Na unutrašnji ambijent menadžment kontrole značajno utiče autonomija menadžera, administrativni i kulturološki faktori.</s><s>Upravljački orijentisan računovodstveni informacioni sistem, kao sastavni dio integralnog</s>\n<s>kvantitativnih informacija u svakoj organizaciji, pruža značajnu informacionu podršku upravljanju organizacijom.</s><s>Može se reći da i finansijsko i upravljačko računovodstvo imaju upravljački karakter.</s><s>Eksterni zahtjevi su od primarnog značaja za koncipiranje finansijskog knjigovodstva, međutim, nema sumnje da su informacije koje proizilaze iz finanansijskih</s>\n<s>Najvažnije područje računovodstva je finanijsko izvještavanje.</s><s>Ono ima za cilj pružiti korisnicima tačnu i pouzdanu informaciju o samoj izvještajnoj jedinici na koju se informacija odnosi.</s><s>Svrha sastavljanja finansijskih izvještaja je zadovoljenje uobičajenih potreba većine korisnika za kvalitetnom informacijom koja je potrebna prilikom donošenja različitih odluka.</s><s>Računovodstvena informacija se prikazuje korisnicima u standardnoj formi finansijskih izvještaja.</s><s>U zavisnosti od ciljeva finansijskog izvještavanja i različitih potreba korisnika finansijskih izvještaja bira se i računovodstvena osnova koja će biti korisna pri sastavljanju i predočavanju finansijskih izvještaja.</s><s>105</s>\n<s>III BILANSNI AGREGATI NEPROFITNIH ORGANIZACIJA Fenomen čijom interpretacijom (čitanjem, tumačenjem, analizom) ćemo se baviti u ovom i narednim poglavljima rada mogli smo jednostavno nazvati i finansijskoračunovodstvenim</s>\n<s>ili godišnjim zaključkom.</s><s>Godišnji zaključak se često naziva bilansom, međutim, bilans predstavlja uži pojam i odnosi se samo na bilans stanja.</s><s>Da bi se izbjegli nesporazumi, zakonodavac umjesto pojma bilans266 koristi termin bilans stanja.</s><s>Pojam bilansni agregati nastoji da prevaziđe nedostatak govornog izjednačavanja navedenih pojmova i ukaže da agregiranje treba shvatiti kao jedinstvenu cjelinu Bilansa stanja, Bilansa uspjeha, Bilansa novčanih tokova i Aneksa konstituisanih u skladu sa principom jasnosti i odredbama IV direktive EEZ/EU (prva tri) i Međunarodnim standardima finansijskog izvještavanja (sva četiri) koja upućuje na sušastvenost, zadovoljenje informacionih potreba odgovarajuće grupe adresata o imovinskom položaju i ostvarenom uspjehu i likvidnosti entiteta.</s><s>Svaki od ovih finansijskih izvještaja agregat je za sebe: Bilans stanja kao finansijsko-strukturni, odnosno imovinski, Bilans uspjeha kao agregat tokova rentabiliteta i Bilans novčanih tokova kao agregat tokova likvidnosti.</s><s>Cilj finansijskih izvještaja opšte namjene je da pruže informacije o finansijskom položaju, uspješnosti i novčanim tokovima entiteta koje su pri donošenju ekonomskih odluka korisne širokom krugu korisnika.</s><s>Posebno bitan cilj finansijskih izvještaja u javnom sektoru je pružanje informacija korisnih za odlučivanje i za ukazivanje na odgovornost entiteta za povjerena sredstva.</s><s>Finansijski izvještaji budžeta i budžetskih korisnika moraju zadovoljiti dva osnovna uslova: (1) osigurati relevantne i pouzdane informacije za donošenje ekonomskih, socijalnih i političkih odluka (informacije za podršku upravljanju) i (2) osigurati informacije koje će omogućiti efikasnu kontrolu raspolaganja javnim dobrima i pomoći razvoju finansijskog menadžmenta uvođenjem standarda odgovornosti (podrška internoj kontroli i reviziji).267 Finansijski izvještaji neprofitnih organizacija treba da omoguće informacije koje su upotrebljive sadašnjim i potencijalnim isporučiocima resursa i drugim korisnicima u donošenju racionalnih odluka, procjeni usluga koje pružaju neprofitne organizacije i procjeni načina obavljanja upravljačke aktivnosti menadžmenta neprofitnih organizacija.</s><s>S obzirom na sve veći značaj Međunarodnih računovodstvenih standarda (u daljem tekstu MRS), posebno u tumačenju sadržaja finansijskih izvještaja: Bilansa stanja, Bilansa uspjeha, Bilansa tokova gotovine i Aneksa, prilikom donošenja Zakona o računovodstvu268 Republika Srpska je prihvatila neposrednu primjenu MRS269 prevodeći ih i objavljujući kao Računovodstvene standarde Republike Srpske (u daljem tekstu RSRS).</s><s>Uz Standarde nalazi se i Okvir za sastavljanje i prezentovanje finansijskih 266 Vidaković, S.: Računovodstvo - jezik poslovnog sporazumevanja, ''Megatrend,'' Beograd, 2002, str. 98130, Ranković, J.: Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1992. str. 21-38, Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 95, Vasiljević, K.: Teorija i analiza bilansa, četvrto dopunjeno i prerađeno izdanje, Savremena administracija, Beograd, 1965, str. 3-13, Romić, L.: Teorija bilansa, sistem finansijskog izveštavanja: ciljevi, forma, sadržina, Ekonomski fakultet, Subotica, 1999, str. 95-105, Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, prof. dr Slobodan V. Vidaković, Beograd, 2001, str. 155-176. 267 Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 322-323. 269 International Accounting Standards (IAS) 1999. 106</s>\n<s>ili izvještaja,270 kao teorijska podloga donošenju standarda u čijem sastavu su i bilansne šeme kao direktivna podloga za izradu kontnog okvira.</s><s>Aktivnosti Međunarodne federacije računovođa (IFAC),</s>\n<s>doveli uspostavljanja sveobuhvatnog skupa Međunarodnih računovodstvenih standarda za javni sektor (u daljem tekstu MRS JS) kojima se upostavljaju zahtjevi za finansijskim izvještavanjem vlada i drugih organizacija iz javnog sektora.</s><s>Imajući u vidu izmjene Zakona o računovodstvu u entitetima BiH i donošenje Zakona o računovodstvu i reviziji na nivou BiH, bilo je neophodno izvršiti prevod MRS JS 2004,271 koji je od koristi za pravni sistem koji nije razvio računovodstvene standarde za državne entitete i entitete javnog sektora.</s><s>Usvajanjem MRS JS kao i objelodanjivanje usaglašenosti sa njima značajno će poboljšati kvalitet finansijskog izvještavanja entiteta javnog sektora kod nas.</s><s>1. Komponente bilansnih agregata</s>\n<s>Sastav finansijsko-računovodstvenih izvještaja vremenom se razvijao i dugo su ga činili Bilans stanja (bilans) i Bilans uspjeha (račun dobitka i gubitka) kao osnovne komponente godišnjeg zaključka.</s><s>Rastom informacionih interesa u okruženju o stanju i uspjehu entiteta, odnosno rastom informacione uloge bilansa i računa dobitka i gubitka sve su učestalije potrebe za potpunijm razumijevanjem procjena (vrijednosti) sadržanih u ovim</s>\n<s>doveli izvještajima, detaljnijim informacijama o pojedinim imovinskim dijelovima, obavezama, prihodima i rashodima, kao i informacijama koje povećavaju iskaznu moć ovih izvještaja.</s><s>U početku to se obezbjeđivalo tzv. fusnotama ili napomenama uz finansijske izvještaje.</s><s>Okolnosti da bilans stanja i bilans uspjeha imaju ograničene mogućnosti zadovoljenja zakonodavnih zahtjeva uticale su da se u sastav godišnjih izvještaja 1978.272 godine, IV direktivnom Savjeta EU, uključi i treća komponenta dodatni računovodstveni izvještaj ili Aneks.</s><s>Rast informacionih interesa ukazivao je da su i navedeni izvještaji nedovoljni, pa se, sve češće, upražnjava izvještavanje o tokovima sredstava u entitetu.</s>\n<s>Danas se smatra da bilansni agregati preduzeća obično pokrivaju: bilans stanja (bilans), bilans uspjeha (račun dobitka i gubitka), izvještaj o promjenama finansijskog položaja i napomene i drugi izvještaji i objašnjenja uz finansijske izvještaje, odnosno aneks ili dodatni računovodstveni izvještaj.</s><s>Finansijski izvještaji preduzeća pripremaju se273 i objavljuju najmanje jednom godišnje i usmjereni su prema širokom spektru 270 Okvir za sastavljanje i predstavljanje finansijskih izvještaja (K-15) predviđa da godišnji finansijski izvještaji obuhvataju: Bilans stanja, Bilans uspjeha (račun dobitka i gubitka), Izvještaj tokova gotovine, Izvještaj o svim promjenama u vlasničkom kapitalu, o računovodstvenim politikama i zabilješke uz finansijske izvještaje.</s><s>Računovodstveni standardi Republike Srpske, Savez računovođa i revizora RS, 271 Savez računovođa i revizora RS u saradnji sa Savezom računovođa i revizora Srbije izvršio je prevod IFAC-ova izdanja na engleskom jeziku ''2004 IFAC Handbook of International Public Sector Accountanting Pronouncement'' i objavio ih dva mjeseca po objavljivanju od strane IFAC.</s><s>272 IV direktiva Savjeta EEZ/EU od 25. jula 1978. godine o godišnjim računima izvjesnih pravnih formi godišnji računi obuhvataju bilans, račun dobitka (profita) i gubitka, kao i aneks.</s><s>Ova dokumenta čine jednu cjelinu,'' Ranković, J.: Teorija bilansa, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet, Beograd, 273 U skladu sa Zakonom o računovodstvu, Okvirom za sastavljanje i predstavljanje finansijskih izvještaja i Računovodstvenim standardima Republike Srpske.</s><s>107</s>\n<s>doveli korisnika, a predmet su ispitivanja i ocjenjivanja od strane eksterne revizorske firme.274 Emitovanje finansijskih izvještaja za potrebe eksternih korisnika obezbjeđuje informacije o tri bitne dimenzije preduzeća: finansijskom položaju (poziciji) na bilansni dan,275 zarađivačkoj moći,276 i finansijskim tokovima.277 Finansijski izvještaji, takođe, pokazuju rezultate koje je ostvario menadžment u upravljanju povjerenim resursima, dok je upravni odbor ili drugo rukovodno tijelo odgovorno za pripremu i prikazivanje finansijskih izvještaja.</s>\n<s>Kod nas, Zakon o računovodstvu i reviziji278 propisuje obaveznu primjenu standarda računovodstva i revizije, uključujući i kodeks profesionalne etike279 za profesionalne računovođe i revizore.</s><s>MRS,280 odnosno MSFI i prateća uputstva, objašnjenja i smjernice koje donosi Odbor za međunarodne račonovodstvene standarde (u daljem tekstu IASB) obavezujući su za finansijske izvještaje281 koji se primjenjuju na sva privatna i javna preduzeća i druga pravna lica sa sjedištem u BiH.</s><s>Izuzetno, do objavljivanja međunarodnih računovodstvenih standarda za vlade i druga pravna lica iz javnog sektora, budžeti, budžetski korisnici i vanbudžetski fondovi u BiH primjenjivaće važeće propise o računovodstvu i finansijskom izvještavanju institucija BiH, entiteta282 i Brčko distrikta.</s>\n<s>Zakon je predvidio da entiteti i Brčko distrikt u roku od tri mjeseca, od dana stupanja na snagu zakona,283 preduzmu neophodne mjere za njegovo sprovođenje i propišu obrasce finansijskih izvještaja i druge računovodstvene zahtjeve za preduzeća, ali do kraja obračunskog perioda (31.12. 2004.) i propisanog roka za podnošenje godišnjih računa (28.02.2005.) entiteti i Brčko Distrikt nisu usvojili zakon, te je logika stvari nalagala da treba primijeniti propisi za naznačeni period koji su se primjenjivali i kod polugodišnjeg obračuna (30.06.2004.).</s><s>Obaveza izrade godišnjih finansijskih izvještaja propisana je čl. 5. Zakona o računovodstvu284 i kompletan set godišnjih finansijskih izvještaja za polaganje računa od strane uprave uključuje: 1) Bilans stanja, 2) Bilans uspjeha, 3) Dodatni računovodstveni izvještaj – Aneks I i II za sva pravna 274 Obveznici revizije godišnjih finansijskih izvještaja su akcionarska društva čije su hartije od vrijednosti primljene u berzansku kotaciju, akcionarska društva registrovana za obavljanje poslova posredovanja sa hartijama od vrijednosti i sva akcionarska društva čije su hartije od vrijednosti predmet javne prodaje.</s>\n<s>275 Stanje imovine, kapitala i obaveza, čemu očigledno služi bilans.</s><s>276 Prihodi, rashodi i njihov ishod (dobit ili gubitak), što pripada bilansu uspjeha (računu dobitka i gubitka).</s><s>277 Uslovljeni poslovnim aktivnostima, aktivnostima investiranja i aktivnostima finansiranja.</s><s>279 Profesionalna etika predstavlja kodeks ponašanja koji se primjenjuje u profesionalnoj praksi.</s><s>Sve računovođe moraju da se pridržavaju kodeksa profesionalne etike čiji je osnov u odgovornosti prema javnosti.</s><s>Računovođe moraju da rade tako da obezbijede poštivanje načela integriteta, objektivnosti i nezavisnosti.</s><s>Gray, J. S., Needles, E. B.: Finansijsko računovodstvo-opšti pristup, Savez računovođa i 280 Kako bi se obezbijedilo da finansijski izvještaji budu razumljivi njihovim korisnicima i obezbijedile smjernice za finansijsko računovodstvo i pripremu izvještaja izrađen je set Opšteprihvaćenih računovodstvenih načela (GAAP-Generally Accepted Accounting Principles) koji sadrže kriterijume, pravila i procedure i uopšteno se nazivaju računovodstvenim standardima.</s><s>281 Počev od 01.01. 2005. godine.</s>\n<s>doveli lica,285 kao i 4) Bilans tokova gotovine,286 5) Izvještaj o promjenama u kapitalu, za srednja i velika preduzeća,287 banke i druge finansijke organizacije i organizacije za osiguranje.</s><s>288</s>\n<s>Preduzeća se podstiču da uz finansijske izvještaje pripreme i prezentuju Izvještaj o poslovanju koji sastavlja menadžment preduzeća.</s><s>Izvještaj o poslovanju (menadžerski izvještaj) je specifičan i treba ga posmatrati sa stanovišta svakog pojedinačnog preduzeća.</s>\n<s>oblika organizovanja kao i same privredne djelatnosti.</s><s>Pored finansijskih izvještaja i izvještaja o poslovanju, preduzeće može ili mora ako je to zakonska obaveza (utvrđena lokalnim propisima), da sastavlja i druge izvještaje, na primjer, Izvještaj o zaštiti čovjekove okoline, posebno u djelatnostima gdje su ovi faktori značajni i gdje se zaposleni smatraju značajnom grupom korisnika informacija ili Izvještaj o dodatnoj vrijednosti.</s><s>Bosna i Hercegovina je, kao i druge zemlje u procesu tranzicije, uporedo sa provođenjem procesa privatizacije pristupila i provođenju niza reformi u čijem sastavu je i reforma javnih finansija.</s><s>Kako se računovodstvo smatra kičmom informacionog sistema, postalo je jasno da i računovodstveni sistem mora biti transparentan na evropskom i svjetskom nivou.</s><s>Da bi se to postiglo, pristupilo se primjeni međunarodnih računovodstvenih standarda, što je jedan od preduslova za uključivanje u međunarodne privredne i finansijske tokove.</s><s>Savremeni računovodstveni sistem mora inkorporirati međunarodna računovodstvena pravila i standarde pošto nacionalni računovodstveni standardi289 u uslovima internaconalizacije privrednih aktivnosti mogu predstavljati smetnju privrednom povezivanju sa drugim zemljama.290 Postojeći Međunarodni računovodstveni standardi ne mogu dati odgovore na brojna pitanja koja se postavljaju kada se radi o računovodstvu budžeta i budžetskih korisnika kao dijela javnog sektora.</s><s>Pitanja vezana za računovodstvo budžeta, odnosno vladino računovodstvo obrađuje Odbor za javni sektor (PSC)291 Međunarodne federacije računovođa.292 Odbor razvija set međunarodnih računovodstvenih standarda za javni sektor koji uključuje standarde primjenjive na osnovu nastanka događaja, kao i posebne standarde koji specificiraju zahtjeve za gotovinsku osnovu.</s><s>IFAC razvija i podstiče 285 Preduzeća, zadruge, banke i druge finansijske organizacije, organizacije za osiguranje, berze i berzanske posrednike.</s>\n<s>286 Predviđen je četvorodjelni set godišnjeg zaključka, čime je BiH uporediva sa rješenjima u zemljama EU 287 Preduzeća se u smislu čl. 12. i 13.</s><s>Pravilnika o poslovnim knjigama, knjigovodstvenim ispravama i knjigovodstvenim evidencijama i o razvrstavanju preduzeća (''Sl. glasnik RS'', br. 56/04) razvrstavaju na mala, srednja i velika u zavisnosti od broja zaposlenih, godišnjeg prihoda i vrijednosti imovine po godišnjem obračunu u posljednjoj poslovnoj godini.</s><s>288 Osnovu za izradu finansijski izvještaja za 2004. godinu čine: Zakon o računovodstvu (''Sl. glasnik RS,'' br. 18/99 i 62/02), Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans uspjeha za preduzeća i zadruge (''Sl. glasnik Republike Srpske,'' br. 56/04), Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans uspjeha za druga pravna lica (''Sl. glasnik RS'', br. 56/04), Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans uspjeha za banke i druge finansijske organizacije (''Sl. glasnik RS'', br. 56/04), Pravilnik o obrascima i sadžini pozicija u obrascu bilans tokova gotovine za preduzeća (''Sl. glasnik RS'', br. 9/03), Pravilnik o obrascu i sadržini pozicija u obrascu Izvještaja o promjenama u kapitalu (''Sl. glasnik RS,'' br. 9/03).</s><s>289 U Federaciji BiH do 2005. godine, a u Republici Srpskoj do 2000. godine.</s><s>290 Grupa autora, Vašiček, V.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 183. 291 Public Sector Committee (PSC).</s>\n<s>109 računovodstvenu profesiju širom svijeta u javnom interesu, dok je Odbor formiran kako bi se izašlo u susret specifičnim potrebama i zahtjevima svih onih koji se bave poslovima izvještavanja, računovodstva i revizije javnog sektora.</s><s>Imajući u vidu značajna finansijska sredstva koja se troše u okviru javnog sektora, kao i neophodnost da se obezbijedi zakonitost, javnost i odgovornost u oblasti javnih finansija, bilo je neophodno da se ova pitanja urede na odgovarajući način.</s><s>MRS JS razvijeni su na osnovu prethodno objavljenih MRS s ciljem da se prilagode specifičnostima subjekata (entiteta)293 u javnom sektoru</s>\n<s>adekvatnije računovodstveno obuhvatanje poslovnih događaja, transakcija i finansijsko izvještavanje koje odgovara specifičnostima javnog sektora.</s><s>Specifičnosti se odnose na budžetsko finansiranje, priznavanje fiskalnih prihoda, potrebu izvještavanja o ostvarenju utvrđenih budžetskih okvira i sl.</s>\n<s>namijenjeni zadovoljavanju potreba širokog kruga korisnika koji nisu u poziciji da zahtijevaju posebne izvještaje u skladu sa njihovim specifičnim informacionim potrebama.</s><s>Korisnici informacija su poreski obveznici, zakonodavna tijela, različiti poslovni partneri, javnost, mediji, analitičari, zaposleni i sl.</s><s>Posebno bitan cilj finansijskih izvještaja opšte namjene u javnom sektoru treba da bude pružanje informacija korisnih za odlučivanje i za ukazivanje na odgovornost entiteta za sredstva koja su mu povjerena tako što će pružiti informacije: a) o izvorima, raspodjeli i upotrebi finansijskih sredstava; b) o načinu na koji je entitet finansirao svoje aktivnosti i izmirivao gotovinske potrebe; c) koje su korisne u procjenjivanju sposobnosti entiteta da finansira svoje aktivnosti i izmiri svoje obaveze; d) o finansijskom stanju entiteta i nastalim promjenama; e) koje su korisne u procjenjivanju troškova i učinaka, efikasnosti i dostignuća.294 Budžetski korisnici, kao entiteti javnog sektora, imaju određene ciljeve i funkcije definisane Ustavom i Zakonom.</s><s>Iako se radi o neprofitnim organizacijama, budžetski korisnici imaju i odgovarajuće finansijske ciljeve poslovanja.</s><s>Ovdje se u prvom redu misli na likvidnost kao sposobnost da se u svakom momentu izmire dospjele obaveze koje se zbog toga posebno prate pri izvršenju budžeta.295 Cilj finansijskih izvještaja opšte namjene296 je da korisnicima posluže za prognoze, odnosno predviđanja pružajući korisne informacije za planiranje sredstava potrebnih za nastavak poslovanja, sredstva koja će zaraditi nastavkom poslovanja i, s tim, povezanih rizika i neizvjesnosti.</s><s>Finansijski izvještaji takođe mogu korisnicima dati informacije koje pokazuju da li su sredstva stečena i korišćena u skladu sa zakonski usvojenim budžetom i da li su sredstva stečena i korišćena u skladu sa ranijim ugovorenim zahtjevima, uključujući finansijska ograničenja koja su ustanovili zakonodavni organi.</s><s>Da bi ispunili navedene ciljeve, finansijski izvještaji opšte namjene treba korisnicima da pruže informacije o sredstvima, obavezama, neto imovini/kapitalu; prihodima, rashodima ili troškovima i rezultatu poslovanja i novčanim tokovima.</s><s>Pored 293 MRS JS 1 - Prezentacija finansijskih izvještaja koristi termin entitet ili izvještajni entitet kao sinonim 294 MRS JS - 1, paragraf 13.</s><s>Svrha finansijskih izvještaja, MRS JS, SRRS, SRR RS, Beograd, B. Luka, 110</s>\n<s>finansijskim izvještajima mogu biti relevantne za ispunjavanje ciljeva, iz paragrafa 13 (a do e) MRS JS - 1, malo je vjerovatno da omogućavaju ostvarenje svih tih ciljeva.</s><s>Takav slučaj je kod entiteta čiji osnovni cilj nije ostvarenje profita, pošto su njihovi menadžeri odgovorni za uspješno izvršenje usluga i za ispunjenje finansijskih ciljeva.</s><s>Dodatne informacije kao i nefinansijski izvještaji mogu se priložiti uz finansijske izvještaje kako bi se stekao širi uvid u aktivnosti entiteta tokom datog perioda.</s><s>MRS JS - 1 ostavlja mogućnost da se pitanje odgovornosti za pripremanje i prezentaciju finansijskih izvještaja može na odgovarajući način urediti u pojedinim pravnim sistemima.</s><s>Pri tome ovaj standard preporučuje razdvajanje odgovornosti za pripremanje finansijskih izvještaja297 od odgovornosti za odobravanje i prezentaciju finansijskih izvještaja.298 Kao i kod finansijskih izvještaja u privatnom sektoru i jedna i druga komponenta odgovornosti za finansijske izvještaje entiteta javnog sektora</s>\n<s>finansijskim potvrđuje se potpisima odgovornih lica koji predstavljaju sastavni dio tih izvještaja.</s><s>Odgovornost za pripremanje konsolidovanih finansijskih izvještaja države, kao cjeline, je na rukovodiocu centralnog finansijskog organa,299 dok je za prezentovanje takvih izvještaja odgovoran ministar finansija.300 Finansijske</s>\n<s>eksternog izvještavanja, prema MRS JS - 1, zasnovane na računovodstvenoj osnovi nastanka događaja čine: izvještaj o finansijskom stanju (bilans stanja ili izvještaj o aktivi i pasivi),301 izvještaj o finansijskoj uspješnosti (bilans uspjeha, izvještaj o prihodima i rashodima, bilans</s>\n<s>izvještaj promjenama u neto imovini/kapitalu (izvještaj o promjenama neto imovine), izvještaj o novčanim tokovima (bilans tokova gotovine), računovodstvene politike i napomene (planovi) uz finansijske izvještaje.302 Kada je gotovinska osnova računovodstva temelj pripremanje finansijskih izvještaja,</s>\n<s>Svaka država u okviru svoje pravne regulative uređuje finansijsko izvještavanje javnog sektora u opšte svrhe, ili zakonskim zahtjevima o izvještavanju, ili instrukcijama o finansijskom</s>\n<s>vlada, odgovarajuća tijela ili profesionalna tijela računovođa u skladu sa zakonom.</s><s>Iako PSC ne može zahtijevati usvajanje IPSASs, harmonizacija nacionalne regulative sa IPSASs obezbjeđje bolje informacije na osnovu kojih se vrši ocjena alokacije javnih prihoda, povećava transparentnost i odgovornost.</s><s>Finansijsko izvještavanje korisnika prihoda budžeta Republike, gradova, opština i fondova utvrđeno je Pravilnikom o finansijskom 297 Što je odgovornost profesionalnog, certifikovanog i licenciranog računovođe u javnom sektoru.</s><s>298 Vezana za odgovorno lice ili nadležni organ koji rukovodi ili upravlja entitetom u javnom sektoru.</s><s>299 Pomoćnik ministra finansija za Trezor.</s><s>300 MRS JS - 1, paragraf 17 i 18, Odgovornost za finansijske izvještaje.</s><s>301 Prvo se navode zvanični nazivi koje koristi MRS JS - 1, dok su u zagradi dati nazivi koji se koriste kao sinonimi u nekim pravnim sistemima, što, po našem mišljenju, nije smetanja da se koriste i termini koji su uobičajeni u našoj teoriji i praksi finansijskog izvještavanja.</s><s>302 Pojam finansijski izvještaj se koristi za sve iskaze i bilješke uz iskaze koji se smatraju dijelom finansijskog izvještaja.</s>\n<s>111 izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština, gradova i fondova303 i sadrži: 1) Bilans stanja, 2) Bilans uspjeha, 3) Bilans novčanih tokova, 4) Note (zabilješke) uz finansijski izvještaj.</s><s>Uz godišnji finansijski izvještaj dostavljaju se: a) Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta, b) Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju i c) Posebni podaci o platama i broju zaposlenih.</s><s>Budžetski korisnici koji nemaju žiro račun, odnosno korsinici budžeta čija je glavna knjiga u cijelosti u sastavu glavne knjige Trezora, dobijaju iz Trezora popunjene obrasce finansijskih izvještaja: Bilans stanja, Bilans uspjeha, Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju i Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta.</s><s>Ovi izvještaji treba da budu uravnoteženi, što pretpostavlja utvrdjivanje finansijskog rezultata i znači da u glavnoj knjizi ovih korisnika budžeta, koja se vodi u Trezoru, treba proknjižiti iznos sredstava u visini isplaćenih obaveza, kao prihod, te ih prikazati u finansijskom izvještaju kao ukupne obaveze koje su nastale u izvještajnom periodu bez obzira na to da li su ili nisu planirane u budžetu.</s><s>Pored ovih obrazaca, korisnici popunjavaju i obrazac Posebni podaci o platama i broju zaposlenih kao i note (zabilješke) uz finansijske izvještaje, ali ne popunjavaju Bilans novčanih tokova.</s><s>Popunjene, potpisane i ovjerene obrasce i note (budžetski) korisnici dostavljaju nadležnom ministarstvu (instituciji koja je prema Zakonu o ministarstvima u nadležnosti nekog ministarstva), odnosno Ministarstvu finansija (instituciji koja nije u nadležnosti nekog od ministarstava), odnosno korisnici budžeta opština, gradskoj ili opštinskoj službi za finansije.</s><s>Budžetski korisnici koji su imali žiro račun304 i čija je glavna knjiga djelimično bila u sastavu glavne knjige Trezora, popunjavali su obrasce finansijskih izvještaja na osnovu bruto prometa bilansa iz Trezora i na osnovu bruto bilansa korisnika.305 Budžetski korisnici koji imaju žiro račun a sredstva iz budžeta Republike, odnosno budžeta opštine, dobijaju u vidu doznaka, kao i korisnici kojima se ne doznačavaju budžetska sredstva a prema registru budžetskih korisnika, odnosno prema nekom drugom osnovu svrstani su u budžetske korisnike, popunjavaju sve obrasce iz člana 24.</s><s>Pravilnika.</s><s>U skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu Republike Srpske306 i Zakonom o Trezoru307 za tačnost finansijskog izvještavanja, na odgovarajućem nivou, odgovorni su ministar finansija i pomoćnik ministra za Trezor, na nivou Budžeta Republike; rukovodioci i odgovorna lica za računovodstvo u Trezoru i kod budžetskih korisnika, na nivou Trezora i budžetskog korisnika; gradonačelnici, načelnici i načelnici za finansije budžeta opština i gradova i direktori javnih fondova i fondova i odgovorna lica za računovodstvo.</s>\n<s>nevladina asocijacija profesionalnih eksperata u Republici Srpskoj prilikom donošenja Pravilnika o obrascima bilans stanja i bilans uspjeha za druga pravna lica,308 Naredbe o primjeni kontnog okvira 304 Institucije visokog obrazovanja, institucije kulture, institucije srednjeg obrazovanja koje su imale žiro račune do 31.12.2005. godine njihove transakcije nisu bile obuhvaćene kroz glavnu knjigu trezora.</s><s>305 Bilans novčanih tokova popunjavan je na osnovu transakcija evidentiranih preko žiro računa korisnika, 112</s>\n<s>nevladina asocijacija za druga pravna lica (osim za institucije javnog sektora i budžet),309 Smjernica o kontnom okviru i sadržini računa u kontnom okviru za druga pravna lica i Okvira za sastavljanje i predstavljanje finansijskih izvještaja310 imala u vidu postavljeni gabarit i praksu neprofitnih organizacija tržišno razvijenih privreda.</s><s>U vrijeme donošenja Kontnog okvira i Smjernica za druga pravna lica nije bilo potpuno jasno koja će pravna lica primijeniti taj kontni okvir, a Smjernice su obuhvatale i neka naslijeđena specifična rješenja.</s>\n<s>Pošto Zakon o računovodstvu nije eksplicitno naznačio subjekte koji spadaju u druga pravna lica, Pravilnikom o primjeni kontnog okvira i sadržini računa u kontnom okviru za druga pravna lica311 obuhvaćeni su: 1) organi i fondovi,312 2) ustanove313 i 3) organizacije.314 Navedeni subjekti razvrstani su, prema ranijoj Odluci o jedinstvenoj klasifikaciji djelatnosti, kao vanprivredne djelatnosti u oblasti 12 - Obrazovanje i kultura, 13 - Zdravstvo i socijalna zaštita i 14 - Društveno-političke zajednice i organi.</s><s>Prema novom Zakonu o klasifikaciji djelatnosti i o registru jedinica razvrstavanja315 ne postoji potpuna podjela na vanprivredne djelatnosti nego su vanprivredne djelatnosti razvrstane i u djelatnostima koje nisu isključivo vanprivredne.</s><s>Po novoj klasifikaciji navedeni subjekti vanprivrede sadržani su u Sektorima: K/L/L – Državna uprava i odbrana, Obavezno socijalno osiguranje, L/M/M – Obrazovanje, LJ/N/N – Zdravstveni i socijalni rad i M/O/O – Ostale komunalne, društvene i lične uslužne aktivnosti iz oblasti: 91 – Djelatnost organizacija na bazi učlanjenja i 92 – Rekreativne, sportske i kulturne aktivnosti.</s>\n<s>Mnoga druga pravna lica su primijenila Kontni okvir za korisnike prihoda budžeta Republike, opština i gradova, budžetskih fondova i javnih fondova, a pojedina Kontni okvir za preduzeća i zadruge.</s><s>Brojni razlozi doveli su do bitno drugačije prakse u odnosu na prvobitno predviđena rješenja u okviru Kontnog okvira i Smjernica za druga pravna lica, što je dovelo do osporavanja316 ranijeg Pravilnika o obrascima i sadržini pozicija u obrascima Bilans stanja i Bilans uspjeha za druga pravna lica a time i Kontnog okvira317 i što je imalo za rezultat donošenje novog Pravilnikom o primjeni kontnog okvira i obrascima Bilans stanja i Bilans uspjeha za druga pravna lica.318 311 Koje je donio ministar finansija na osnovu odredbi čl. 6. Zakona o računovodstvu.</s><s>312 Pravna lica čije se poslovanje finansira iz javnih prihoda ili drugih nenamjenskih izvora: državni organi i organizacije, pravosudni organi, organi i organizacije lokalne samouprave, fondovi i zavodi obaveznog socijalnog osiguranja i drugi fondovi.</s>\n<s>313 Pravna lica koja posredstvom organa i fondova ostvaruju javne prihode za finansiranje obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite, nauke, kulture, umjetnosti, informisanja, fizičke kulture i sporta.</s><s>314 Pravna lica čije se poslovanje dijelom finansira iz javnih prihoda budžeta ili drugih nenamjenskih izvora a dijelom ili u cjelini na osnovu učlanjenja: političke organizacije, sindikalne organizacije, društvene organizacije, udruženja građana i druge organizacije na osnovu učlanjenja.</s><s>315 U Republici Srpskoj/Federacije BiH/Brčko Distriktu BiH.</s><s>316 Odluka Ustavnog suda Reublike Srpske br.</s><s>U-21/00 od 05. 03.2004. 317 Koji ne sadrži konta predviđena za obračun proizvodnje vlastitih učinaka, naplatu i transfer javnih prihoda, konta akcijskog kapitala i emisione premije i sl. 318 Stupanjem na snagu Pravilnika o primjeni kontnog okvira i obrascima Bilans stanja i Bilans uspjeha za druga pravna lica (''Sl. glasnik RS'', br. 54/04) prestala je da važi Naredba o primjeni kontnog okvira za druga pravna lica (''Sl. glasnik RS'', br. 40/99, 01/02, 115/03) i Pravilnik o obrascima i sadržini pozicija 113</s>\n<s>2. Bilans stanja neprofitnih organizacija Iako nije našeg porijekla riječ, bilans često se upotrebljava u svakodnevnom životu, čas u smislu rezultata (bilans turneje neke kulturne organizacije), čas u smislu polaganja računa za rad u određenom periodu.319 Ipak, najširu upotrebu riječ bilans ima u knjigovodstvu, pa njena upotreba u svakodnevnom životu dolazi iz knjigovodstva.</s><s>Porijeklom riječi i pojmom bilansa bavili su se mnogi autoriteti i pretežno ga vezivali za preduzeće i privredna zbivanja, o čemu je napisana voluminozna literatura, a pojmovno određivanje bilansa320 obično je počinjalo isticanjem njegove sadržine i glavnog formalnog svojstva.</s><s>Bilans može biti definisan kao dvostrani vrijednosni račun (izvještaj, prikaz) sredstava po namjeni i porijekla sredstava sa odlikom formalne jednakosti (ravnoteže).321 Formalna obilježja bilansa stanja tijesno su povezana sa pojmom riječi bilans, a izražavaju se u sljedećem: 1) bilansom se uvijek nešto mjeri i iskazuje rezultat, 2) bilans uvijek ima dvije strane, dvostrano iskazivanje finansijskog i imovinskog položaja i 3) ravnoteža bilansa, obje strane bilansa su formalno ili računski jednake veličine.</s>\n<s>Bilans stanja, kao dvostrani pregled međusobno izravnatih veličina može se prikazati u formi konta, kada se sučeljavaju dvije strane aktiva i pasiva, ili u štafelnoj formi (formi liste) kada su aktivne pozicije navedene iznad pasivnih pozicija (poređane jedne ispod drugih).</s><s>Forma konta često se naziva formom horizontalnog prikazivanja, dok se forma liste naziva formom vertikalnog prikazivanja bilansa stanja.</s><s>Prednosti su na strani bilansa u formi konta zato što je jasnija i preglednija slika finansijskog stanja.</s><s>Na primjer, ako stalna imovina treba da bude pokrivena kapitalom i dugoročnim obavezama ili</s>\n<s>Raspoređivanje kada potraživanja i gotovina treba da stoje prema kratkoročnim obavezama u odnosu 1 : 1, zadovoljenje ovih zahtjeva uočljivije je iz bilansa u formi konta nego iz bilansa u formi liste.</s><s>To je slučaj i sa drugim horizontalnim odnosima po kvalitetima ulaganja i izvorima finansiranja.</s>\n<s>njegovu transparentnost, odnosno preglednost.</s><s>Obično se navode tri glavna kriterijuma, odnosno načela razvrstavanja: a) načelo likvidnosti pozicija, b) načelo pravnog svojstva pozicija i c) načelo obrtanja (kružnog toka) pozicija.322 U osnovi, bilans stanja je izvještaj o finansijskom položaju entiteta na bilansni dan pri čemu su solventnost i tekuća likvidnost glavni fenomeni čijem osvjetljavanju bilans stanja služi, a dominirajuće načelo je likvidnosti pozicija u njihovom redoslijedu navođenja.</s><s>Ovaj princip ostvaruje se putem dva pravila za uspostavljanje redoslijeda: pravilo rastuće likvidnosti u aktivi, kome odgovara pravilo rastuće dospjelosti u pasivi, i pravilo opadajuće likvidnosti u aktivi, kome odgovara pravilo opadajuće dospjelosti u pasivi.323 319</s>\n<s>Pravilo rastuće likvidnosti i rastuće dospjelosti uobičajeno je u zemljama kontinentalne Evrope, zbog čega je četvrtom direktivom Savjeta EEZ/EU predviđeno kao osnovno rješenje za bilansne šeme u ovim zemljama.324 Ovo pravilo važi i za raspoređivanje podgrupa pozicija i pojedinih bilansnih pozicija u okviru grupa.</s><s>Dublje raščlanjivanje bilansa stanja, bez obzira na primijenjeno pravilo za uspostavljanje redoslijeda iskazivanja u njemu, rešava se, obično, polazeći od minimalnih zahtjeva objelodanjivanja (objavljivanja) podataka o imovinskom i finansijskom položaju entiteta utvrđenih MRS, regionalnim uredbama,325 nacionalnim računovodstvenim standardima i zakonom.</s><s>Kod nas je to pitanje regulisano zakonom, međutim cilj bi trebalo da bude uvijek isti: obezbijediti pouzdan i dovoljan uvid u finansijsku poziciju entiteta na bilansni dan.</s><s>Usvajanjem Zakona o računovodstvu i reviziji na nivou BiH, propisana je obaveza primjene MRS i ostavljen prelazni period za objavljivanje i primjenu MRS JS.326 Ovakva odredba u zakonu u trenutku njegovog donošenja bila je logična s obzirom da vlade i druge entitete iz javnog sektora, u sadašnjem trenutku, prati različita praksa finansijskog izvještavanja.</s><s>Objavljivanje MRS JS i propisivanje njihove obavezne primjene značajno će koristiti za pravni sistem u BiH (i njene entitete) koji još nisu razvili računovodstvene standarde za državne entitete i entitete javnog sektora.327 Savremeno računovodstvo trebalo bi da osigura kvalitetnu informacionu podršku korisnicima računovodstvenih informacija u procesu upravljanja aktivnostima i resursima koje oni kontrolišu.</s><s>Da bi informacija korisnicima bila razumljiva i upotrebljiva, mora biti obrađena na standardan način i prikazana u standardnom obliku.</s><s>Standardizacija računovodstvenih informacija postiže se primjenom opštepoznatih i opšteprihvaćenih računovodstvenih načela i standarda prilikom računovodstvene obrade podataka i prikazivanjem rezultata obrade, tj. sastavljanjem finansijsko-računovodstvenih izvještaja (bilansnih agregata).</s><s>Termin opšteprihvaćena računovodstvena načela (GAAP) definiše se kao ''dogovor (konsenzus) kako će se u određenom vremenu bilježiti ekonomski resursi i obaveze, kao imovina i obaveze u finansijskom računovodstvu, koje promjene u imovini i obavezama će biti zabilježene, kada će se te promjene bilježiti, kako će se promjene na imovini i obavezama mjeriti, koje informacije treba da budu objavljene, koje finansijske izvještaje treba pripremiti i sl.</s><s>Opšteprihvaćena računovodstvena načela328 obuhvataju konvencije,329 pravila i procedure neophodne za definisanje prihvaćene računovodstvene</s>\n<s>325 Kao što je Četvrta direktiva Savjeta EEZ/EU.</s><s>326 Član 2, stav 5 ''… a do objavljivanja međunarodnih računovodstvenih standarda za vlade i druga pravna lica iz javnog sektora, budžeti, budžetski korisnici i vanbudžetski fondovi u BiH primjenjivaće važeće propise institucija BiH, entiteta i distrikta o računovodstvu i finansijskom izvještavanju.'' 327 Prema Pravilniku o primjeni MRS JS (‘’Sl. glasnik RS’’, br. 6/2005), koji je donio ministar finansija, MRS JS (1 do 20) propisani od strane IFAC-a, stupaju na snagu za godišnje finansijske izvještaje koji se odnose na periode koji počinju na dan ili poslije 1. januara 2006. godine.</s><s>MRS JS dužna su primjenjivati sva pravna lica iz javnog sektora (izuzev javnih preduzeća).</s><s>Pod pravnim licima podrazumijevaju se pravna lica koja se oslanjaju na državno finansiranje da bi održala stalnost poslovanja.</s><s>Pravna lica iz javnog sektora prikazuju finansijske izvještaje opšte namjene sastavljene i prezentovane prema obračunskoj (akrualnoj) osnovi računovodstva.</s><s>328 Načela su iskustvena pravila i polazne osnove računovodstvene profesije koji su usvojeni kao smjernice za procjenu, bilježenje i izvještavanje o aktivnostima ekonomskih entiteta.</s><s>329 Konvencije su određene pretpostavke, odnosno teorijske osnove čija se primjena podrazumijeva i predstavlja osnovu za formulisanje ostalih računovodstvenih načela, te je pojam koncept sadržajno nadređen pojmu načela.</s>\n<s>115 opšteprihvaćena računovodstvena načela uključuju ne samo jasnije ''niti vodilje'' opšte primjene (aplikacije) nego i preciziraju praksu i procedure.''330 U uslovima sve veće međunarodne saradnje autohtoni računovodstveni sistemi nisu održivi zbog značajnih prepreka u komunikaciji između izvještajnih jedinica pojedinih zemalja, te je kao preduslov lakšeg povezivanja pojedinih zemalja neophodna harmonizacija obračunskih sistema.</s><s>Usljed ovih razloga, 1973. godine osnovan je Komitet za Međunarodne računovodstvene standarde (u daljem tekstu IASC ili</s>\n<s>KMRS)331 radi utvrđivanja i donošenja MRS.</s><s>KMRS je stalni komitet koji djeluje u okviru Međunarodne federacije računovođa (u daljem tekstu IFAC), a kao stalni komitet IFAC-a djeluje i Komitet za javni sektor (u daljem tekstu PSC)332 koji je uspostavljen da razvija i utemeljuje standarde za finansijsko izvještavanje, računovodstvo i reviziju za javni sektor.333</s>\n<s>različitoj računovodstvenoj praksi, što može dovesti do izvjesne konfuzije.</s><s>Standardi treba da omoguće uspostavljanje primjenjivog računovodstvenog sistema koji će obezbijediti jasan pregled finansijskog statusa države ili bilo kog entiteta javnog sektora.</s><s>Nakon prihvatanja MRS JS, kod nas, kao nacionalnih računovodstvenih standarda, pažnju treba usmjeriti na aplikaciju i operacionalizaciju za njihovu upotrebu u svakodnevnim aktivnostima vodeći računa o uravnoteženju pristupa između onoga što je idealno potrebno i što je praktično.</s><s>Neophodno je da formulaciju računovodstvenih standarda objavljuju nezavisna tijela, izvan uticaja države, pošto je neophodna distanca da bi se ostvario potrebni nivo objektivnosti.</s>\n<s>Međunarodnih računovodstvenih standarda primjenjivih na akrualnoj osnovi i da je izvršen njihov prevod334 i objavljivanje od strane profesionalne asocijacije, kao i zakonodavnu regulativu za revidiranje postojećeg računovodstvenog sistema, kao instrumenta efikasnijeg donošenja, provođenja, kontrole i revizije budžeta, ukazaćemo na njihova obilježja koja se odnose na bilans stanja.</s><s>2.1.</s><s>Bilans stanja i MRS JS</s>\n<s>MRS JS 1 - Prezentacija finansijskih izvještaja ima za cilj da propiše osnovu za prikazivanje finansijskih izvještaja opšte namjene kako bi se obezbijedila uporedivost sa finansijskim izvještajima iz ranijih perioda entiteta i sa finansijskim izvještajima drugih 330 Statement No 4. ''Basic Concepts and Accounting Principles Underlying Financial Statements of Business</s>\n<s>333 Pojam javni sektor (prema IFAC Handbook 1996) obuhvaća nacionalne države, regionalne nivoe (države, provincije, regionalne teritorije), lokalne nivoe (gradove) i druge državne jedinice (agencije, odbore, komisije, preduzetničke entitete).</s><s>Vašiček, V. dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, 334 Od strane Saveza računovođa i revizora Srbije i Saveza računovođa i revizora Republike Srpske za prevod je korišćeno IFAC-ovo izdanja na engleskom jeziku ''2004 IFAC Handbook of International Public Sector Accountanting Pronouncement,'' objavljeno 01.01.2004., na osnovu ovlašćenja IFAC-a, 116</s>\n<s>Non-for-profit entiteta.</s><s>Da bi se ovaj cilj postigao, standard uspostavlja opšta načela prezentacije finansijskih izvještaja, smjernice u vezi sa njihovom strukturom i minimalne zahtjeve u vezi sa sadržajem finansijskih izvještaja sačinjenih u skladu sa obračunskom osnovom računovodstva.335 Standard propisuje da svaki entitet u bilansu stanja treba da odredi, na osnovu prirode svoje djelatnosti, da li će tekuća i stalna sredstva i tekuće i stalne obaveze prikazati kao posebno izdvojene pozicije.</s><s>Mnogi entiteti iz javnog sektora nemaju akcijski kapital, međutim, treba da objelodane neto imovinu/kapital i iznos raspodjele (osim povraćaja kapitala).</s><s>Kao minimum informacija bilans stanja treba da uključi iznose sljedećih stavki:336 1) nekretnine, postrojenja i opremu; 2) nematerijalna sredstva; 3) finansijska sredstva; 4) zalihe, 5) potraživanja po osnovu transakcija razmjene; 6) obaveze po osnovu poreza i prenosa; 7) obaveze po osnovu transakcija razmjene; 8) rezervisanja; 9) dugoročne obaveze; 10) manjinska učešća i 11) neto imovinu/kapital.337 Ovaj standard ne</s>\n<s>Bilans propisuje redoslijed ili formu prezentovanja navedenih stavki, ali dopušta da se klasifikacija proširi.</s><s>Odluka o odvojenom prezentovanju dodatnih stavki zasniva se na procjeni prirode i likvidnosti imovine i njenog značaja,338 njihove funkcije u entitetu,339 i iznosa, prirode i vremenskog rasporeda obaveza (kratkoročnih i dugoročnih).</s><s>Ovi činioci koriste se kao osnova za dalje potklasifikacije.</s><s>Materijalna sredstva se klasifikuju na osnovu grupa kao što je opisano u MRS JS 17 – Nekretnine, postrojenja i oprema.</s><s>Potraživanja se raščlanjuju na potraživanja od poreza, taksi, od drugog ekonomskog entiteta, potraživanja od povezanih strana, avanse i druga potraživanja.</s><s>Zalihe se potklasifikuju u skladu sa MRS JS 12 roba, sirovine, materijal, nedovršeni i gotovi proizvodi.</s><s>Obaveze po osnovu poreza i prenosa raščlanjavaju se na obaveze po osnovu refundiranja poreza, obaveze po osnovu prenosa i obaveze prema ostalim članovima ekonomskog entiteta.</s><s>Rezervisanja se razdvajaju odvojeno, kao rezervisanja za troškove naknada zaposlenim i druge pozicije klasifikovane na način koji odgovara poslovanju entiteta.</s><s>Dijelovi neto imovine/kapitala raščlanjuju se tako što se posebno iskazuje osnovni kapital, akumulirana dobit i gubici kao i bilo koja rezerva.</s>\n<s>Međunarodnim računovodstvenim standardima za javni sektor: 17 – Nekretnine, postrojenja i oprema,340 16 – Ulaganja u nekretnine (investiciona imovina), 12 – Zalihe, 13 – Lizing, 14 – Događaji nakon datuma bilansiranja, 15 – Finansijski instrumenti: 335 Obračunska osnova računovodstva predstavlja računovodstvenu osnovu evidentiranja poslovnih transakcija i događaja u trenutku njihovog nastanka, a ne samo kada se primi ili izda gotovina ili ekvivalent gotovine po osnovu određene poslovne transakcije ili događaja, što je suština gotovinske osnove.</s><s>Računovodstvena osnova finansijskog izvještaja je modifikovano načelo obuhvatanja prihoda i rashoda, odnosno obaveza, prihodi i primici priznaju u računovodstvenom obračunskom periodu u kojem su mjerljivi i raspoloživi a rashodi nastaju u periodu u kojem je obaveza za plaćanje nastala, bez obzira da li je izvršeno i samo plaćanje.</s><s>336 MRS JS, paragraf 89.</s>\n<s>338 Što dovodi do posebnog prikazivanja ''gudwil-a'', imovine nastale iz razvoja i povezane sa troškovima razvoja, monetarne i nemonetarne imovine i tekuće i stalne imovine.</s><s>339 Na primjer, posebno će se prikazati poslovna i finansijska imovina, zalihe i potraživanja i gotovina i gotovinski ekvivalenti.</s>\n<s>sljedećim objelodanjivanje i prezentacija, 19 – Rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna imovina.</s><s>Problematika stalnih sredstava - nekretnina, postrojenja i opreme fokusirana iz Prema računovodstvenim standardima RS, sredstva koja se javljaju u entitetima razgraničavaju se na stalna i cirkulirajuća.</s><s>U literaturi stalna sredstva mogu se sresti pod različitim nazivima dugotrajna, trajna, fiksna, osnovna, dok se za cirkulirajuća koriste pojmovi tekuća, obrtna.</s><s>Računovodstveni standard Republike Srpske 17 obrađuju nekretnine, postrojenja i opremu, dok se RSRS 38 bavi nematerijalnim sredstvima.</s><s>Stavke NPO u literaturi se često dijele na materijalnu imovinu,341 nematerijalnu342 (neopipljivu) imovinu i prirodna bogatstva.343 Ilustrativna struktura bilansa stanja entiteta javnog sektora u skladu sa datim prikazom u dodatku 1 MRS JS - 1, adaptirana za formu konta, ima sljedeći izgled: Bilans stanja na dan 31.12.2004. godine (u KM) Pozicije</s>\n<s>Međunarodn računovodstveni standard 17 - Nekretnine, postrojenja i oprema344 predviđa da se stavka nekretnina, postrojenja i opreme može priznati345 kao sredstvo 341 Nekretnine, postrojenja i oprema koja ima materijalnu supstancu i vremenom se troše i amortizuju.</s><s>342 Nekretnine-zemljište, koje ima materijalnu supstancu, čija je karakteristika da se vremenom ne troši i ne podliježe amortizovanju.</s>\n<s>344 To je grupa sredstava slične prirode i upotrebe u okviru poslovanja nekog entiteta a čine ih odvojene namještaj i instalacije; 11) kancelarijska oprema; 12) naftne bušotine, itd. 118</s>\n<s>amortizuje se na poseban način. kada je vjerovatno da će se buduće ekonomske koristi i uslužni potencijali povezati s tim sredstvom, priliti u entitet i kada se nabavna vrijednost ili fer vrijednost346 tog sredstva za entitet može pouzdano izmjeriti.</s><s>Priznavanje sredstva treba početno odmjeriti po njegovom trošku nabavke a kada je sredstvo stečeno bez naknade347 ili po nominalnoj cijeni, trošak njegovog pribavljanja čini fer vrijednost na dan sticanja.</s><s>Ako je neki predmet nekretnine, postrojenja ili opreme nabavljen (stečen) u zamjenu za sredstvo koje je različito, treba ga evidentirati po fer vrijednosti.</s><s>Ukoliko je sredstvo nabavljeno razmjenom za slično348 sredstvo, slične namjene u istoj liniji poslovanja i koje ima sličnu fer vrijednost, novo sredstvo se evidentira po knjigovodstvenoj vrijednosti odnosnog sredstva.</s><s>Nakon početnog priznavanja imovine, stavka nekretnina, postrojenja i opreme treba da bude prenesena po svojoj nabavnoj vrijednosti umanjenoj za ispravku vrijednosti i akumulirane gubitke od umanjena vrijednosti prema osnovnom postupku.</s><s>Prema dopuštenom alternativnom postupku, predmeti nekretnina, postrojenja i opreme evidentiraju se u svom revalorizovanom iznosu koji čini fer vrijednost na datum revalorizacije umanjen za ispravke vrijednosti i naknadno akumulirane gubitke od umanjene vrijednosti.</s><s>Revalorizaciju treba obavljati redovno kada se knjigovodstvena vrijednost značajnije razlikuje od fer vrijednosti na dan izvještavanja (na primjer, svake godine).</s><s>Međutim,</s>\n<s>amortizuje se na poseban način. ukoliko nema značajnih promjena fer vrijednosti, dovoljna je revalorizacija, na primjer, svakih tri ili pet godina.</s><s>Međunarodni računovodstevni standard 17 uređuje pitanje amortizacije, ali ne uređuje pitanje određene metode.</s><s>Iznos amortizacije ovih stavki treba da bude raspoređen na sistematskoj osnovi tokom njihovog korisnog vijeka upotrebe.</s><s>Trošak amortizacije treba da se prizna kao rashod za svaki period.</s><s>Korisni vijek upotrebe stavki nekretnina, postrojenja i opreme treba povremeno preispitati kao i metod amortizacije, i ako su nastupile značajnije promjene, treba izvršiti prilagođavanje troška, odnosno metoda</s>\n<s>Međunarodni finansijskom stanju ukoliko se otuđi ili kada se pojedina sredstva trajno povlače iz upotrebe i od kojih se ne očekuju buduće ekonomske koristi.</s><s>Ukoliko povlačenjem ili otuđenjem nekih stavki nekretnina, postrojenja i opreme nastanu dobici ili gubici, treba ih utvrditi kao razliku između procijenjenog neto prihoda i knjigovodstvene vrijednosti sredstva i uključiti u bilans uspjeha kao stavku prihoda, odnosno rashoda.</s>\n<s>bavi računovodstvenim obuhvatanjem investicione imovine350 (zemljište ili objekat, ili dio objekta, ili oboje) koja se drži radi ostvarivanja prihoda od zakupnine ili porasta vrijednosti ili/i jednog i drugog.351 Postoje određene okolnosti u kojima entiteti javnog sektora mogu posjedovati imovinu s ciljem ostvarivanja prihoda od zakupnine ili porasta vrijednosti imovine.</s><s>Na primjer, univerzitet ili lokalna uprava može posjedovati zgradu 345 Da se evidentira i iskaže u finansijskim izvještajima.</s><s>346 Fer vrijednost predstavlja iznos za koji se neko sredstvo može razmijeniti, ili obaveza izmiriti, između poznatih, voljnih strana u okviru nezavisne transakcije.</s><s>347 Na primjer ustupanje zemljišta bez naknade ili uz minimalnu naknadu lokalnoj samoupravi za izgradnju parka, puta ili staze.</s>\n<s>348 Primjer razmjene sličnih sredstava su razmjene servisnih stanica i druge nepokretne imovine.</s><s>349 Kao sinonim za nekretnine, postrojenja i opremu (NPO).</s><s>350 MRS JS 16 – Investiciona imovina, MRS, SRRS, SRR RS, Beograd-Banja Luka, 2004, str. 370-391. 351 Ali ne zbog korišćenja u proizvodnji dobara ili usluga ili u administrativne svrhe, ili dalje prodaje u roku redovnog poslovanja, što obuhvataju MRS JS 17 – Lizing i MRS JS 12 – Zalihe.</s><s>119</s>\n<s>bavi koju izdaje u zakup eksternim korisnicima pod tržišnim uslovima i ostvaruje novčana sredstva i ne koristi je za aktivosti pružanja usluga.</s><s>Primjeri investicione imovine su i zemljište koje posjeduje, na primjer, bolnica radi uvećanja vrijednosti i koje se može prodati u određeno vrijeme u budućnosti, zemljište koje su čuva za trenutno neodređenu buduću upotrebu i sl.</s><s>U investicionu imovinu ne spada imovina namijenjena prodaji (MRS JS, 12 - Zalihe), imovina koja je izgrađena ili razvijena u ime trećih lica (MRS JS 11 - Ugovori o izgradnji), imovina koju koristi vlasnik (MRS JS 17 - Lizing), imovina izgrađena ili dograđena kao investiciona imovina (MRS JS - 17), imovina koja se drži radi pružanja usluga socijalnog karaktera (MRS JS - 17), imovina koja se čuva u Priznavanje</s>\n<s>izdaci, istovjetni su postupcima priznavanju kod NPO u MRS JS - 17, paragraf 13 (a) i (b), paragraf 22, paragraf 23 i paragraf 33.</s><s>Nakon početnog priznavanja entitet treba da izabere model fer vrijednosti ili model nabavne vrijednosti kao svoju računovodstvenu politiku i da tu politiku primijeni na svu svoju investicionu imovinu.</s><s>Dobitak ili gubitak koji proizilazi iz promjene fer vrijednosti (koja treba da odražava aktuelno stanje na tržištu i okolnosti na datum izvještavanja) investicione imovine treba uključiti u neto dobitak ili gubitak perioda u kojem je nastao (paragraf 36).</s><s>Pretpostavka o utvrđivanju fer vrijednosti investicione imovine je diskutabilna i kod odmjeravanja trebao bi se koristiti osnovni postupak iz MRS JS -17.</s><s>Prenos na ili sa investicione imovine treba da se obavi kada postoji promjena načina korišćenja od strane države dokazana: a) početkom korišćenja imovine od strane vlasnika (prenosom sa investicione na imovinu koju koristi početkom</s>\n<s>(transfer investicione imovine na zalihe), c) prestankom korišćenja imovine od strane vlasnika (prenos sa imovine vlasnika na investicionu imovinu), d) početkom poslovnog zakupa (na tržišnoj osnovi) od strane drugog lica (sa zaliha na investicionu imovinu) i e) završetkom izgradnje ili dogradnje (prenosom sa imovine u izgradnji ili dogradnji (MRS JS -17) na investicionu imovinu.</s>\n<s>Investicionu imovinu352 treba iskuljučiti iz bilansa stanja po istom postupku kao i nekretnine, postrojenja i opremu u Međunarodnom standardu za javni sektor 17, paragrafi 68 i 69.</s><s>U dodatku ovog standarda daje se stablo odlučivanja čija je svrha donošenje zaključka koji se MRS JS primjenjuje na različite vrste imovine.</s><s>Međunarodni standard za javni sektor 16 sastavljen je prvenstveno u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardom 40 – Investiciona imovina (Ulaganja u nekretnine) uz osnovne razlike da se ovaj standard ne primjenjuje na imovinu koja se drži radi pružanja socijalnih usluga koje takođe stvaraju novčane prilive, nego MRS JS - 17, i uključuje dodatne</s>\n<s>Zalihe su sredstva u obliku materijala ili sirovina koji će biti utrošeni u procesu proizvodnje ili distribuirani u toku procesa pružanja usluga, drže se radi prodaje353 ili pri plaćanju poreza na promet usluga, odnosno poreza na imovinu.</s><s>Ukoliko se neprofitne organizacije bave komercijalnim aktivnostima, iz nesrodnih djelatnosti, ostvareni prihodi od zakupa nemaju tretman poreskog oslobođenja.</s>\n<s>120 distribucije354 tokom redovnog poslovanja ili u procesu proizvodnje sa namjenom prodaje ili distribucije.</s><s>Međunarodni računovodstveni standard za javni sektor 12 Zalihe355 ima za cilj da propiše postupak računovodstvenog obuhvatanja zaliha prema principu istorijskog troška koji se priznaje kao imovina i knjigovodstveno obuhvata do priznavanja prihoda na koji se odnosi.</s><s>U entitetima javnog sektora zalihe će se odnositi prije na pružanje usluga nego na robu koja je kupljena i drži se radi dalje prodaje ili na robu koja je proizvedena radi prodaje.</s><s>Zalihe u javnom sektoru mogu uključiti: a) potrošna materijalna sredstva, b) municiju, c) materijale za održavanje, d) rezervne dijelove za postrojenja i opremu (osim onih u MRS JS - 17), e) strateške rezerve (energetske, naftu), f) zalihe neemitovane valute,356 g) poštansku robu koja se drži radi prodaje (poštanske marke), h) proizvodnju u toku (obrazovni materijal/materijal za obuku i usluge klijentima (na primjer, revizorske usluge) i) zemljište/nekretninu koja se drži radi prodaje.357</s>\n<s>Evidentiranje zaliha treba vršiti po nižoj od dvije vrijednosti: cijeni koštanja i/ili neto ostvarljivoj vrijednosti358 (paragraf 11), kada se drže radi: a) distribucije bez naknade ili po nominalnoj cijeni, ili b) potrošnje u procesu proizvodnje robe koja će se distribuirati bez naknade ili po nominalnoj cijeni (paragraf 12).</s><s>Cijena koštanja zaliha treba da obuhvati sve troškove nabavke (nabavnu cijenu, uvozne dažbine, poreze, transportne, manipulativne i druge troškove), troškove konverzije (direktni rad po jedinici proizvodnje) i druge troškove (troškove dizajniranja, troškove pozajmljivanja) dovođenja zaliha u njihovo sadašnje stanje i na sadašnju lokaciju.</s><s>Cijena koštanja zaliha pružaoca usluga sastoji se od troškova zarada i drugih troškova koji se odnose na zaposlene direktno uključene u pružanje usluga, uključujući i nadzorno osoblje i opšte pripisive troškove.</s><s>Troškovi zaliha treba da se utvrde korišćejem FIFO metode ili upotrebom metode ponderisanog prosječnog troška.359 Kada se zalihe prodaju, razmijene ili distribuiraju, knjigovodstveni iznos tih zaliha treba da bude priznat kao rashod perioda u kome se priznaje sa njima povezani prihod, dakle, dolazi do sučeljavanja rashoda i prihoda.</s><s>Ukoliko nema povezanog prihoda, 354 Roba proizvedena ili kupljena od strane entiteta koja treba da se distribuira drugim licima, na primjer, udžbenici predviđeni za donaciju osnovnim školama.</s><s>355 U zalihe se ne svrstava proizvodnja u toku na osnovu ugovora o izgradnji (MRS JS - 11 Ugovori o izgradnji); finansijski instrument; zalihe u proizvodnji poljoprivrednih i šumskih proizvoda i mineralnih ruda, do obima u kome se one odmjeravaju po neto ostvarljivoj vrijednosti, u skladu sa praksom ustanovljenoj u određenim privrednim granama; i rada u vezi sa uslugama u toku, koji vrši primalac usluge uz nominalnu naknadu ili bez naknade.</s><s>MRS JS - 12, djelokrug, paragraf 1, str. 256. 356 Kada država kontroliše prava na proizvodnju i izdavanje različite imovine, uključujući valutu i poštanske marke, ove stavke se priznaju kao zalihe za svrhe ovog standarda, a o njima se ne izvještava po nominalnoj vrijednosti nego po troškovima njihovog štampanja ili kovanja.</s><s>358 Koja predstavlja prodajnu cijenu u toku redovnog poslovanja, umanjenu za procijenjene troškove dovršavanja i procijenjene troškove neophodne za realizaciju prodaje, razmjene ili distribucije.</s><s>359 MRS 2 - Zalihe propisuje osnovni postupak iskazivanja zaliha po metodi FIFO, ali (paragraf 23) dopušta i alternativni postupak određivanja cijene koštanja zaliha korišćenjem metode posljednji ulaz prvi izlaz (LIFO metoda).</s><s>U uslovima stabilnosti nabavnih i prodajnih cijena donekle se zamagljuje efekat primjene LIFO metoda na bruto dobit (bruto maržu), međutim, u uslovima blagih inflatornih kretanja u privredi primjena LIFO metoda ima za rezultat procjenu krajnih zaliha naniže, ukupnih rashoda (troškova) naviše, odnosno bruto dobit naniže.</s><s>Mnoge odredbe MRS - 2 praktično su već primijenjene u računovodstvenom obuhvatu zaliha, a njegovo aktiviranje označava potpunu primjenu u svakom pojedinačnom slučaju.</s>\n<s>121 rashod se priznaje kada se roba distribuira ili se izvrši povezana usluga.</s><s>Za davaoca usluga zalihe se priznaju kao rashod obično u trenutku kada su usluge pružene ili kada su fakturisane.</s><s>Neke zalihe mogu biti raspoređene na druge račune imovine, npr., zalihe upotrijebljene pri izgradnji NPO i tada se priznaju kao rashod tokom vijeka upotrebe tih sredstava.</s><s>MRS JS 12 – Zalihe sastavljen je prvenstveno u skladu sa MRS - 2, sa osnovnim razlikama da se u javnom sektoru neke zalihe distribuiraju bez naknade ili po nominalnoj cijeni, da se usluge u toku distribuirane bez naknade ili po nominalnoj cijeni isključuju iz ovog standarda, a pri određivanja cijene koštanja nije dozvoljena upotreba metode LIFO.</s>\n<s>Međunarodni računovodstveni standard za javni sektoru 13 - Lizing reguliše odgovarajuće računovodstvene politike i objelodanjivanja koje primjenjuju zakupac i zakupodavac u vezi sa finansijskim (kapitalnim) i poslovnim (operativnim) lizingom.360 Lizing je sporazum kojim zakupodavac prenosi na zakupca, u zamjenu za jednokratno plaćanje ili</s>\n<s>pripadaju zakupodavcu ili zakupcu.</s><s>Lizing se klasifikuje kao finansijski (kapitalni), ukoliko se suštinski prenose svi rizici i koristi po osnovu vlasništva nad imovinom, i kao poslovni ukoliko se njime ne prenose svi rizici i koristi po osnovu vlasništva.361 Klasifikacija lizinga kao kapitalnog ili finansijskog vrši se kod zakupca kao i kod zakupodavca ako je ispunjen bilo koji od kriterijuma: 1) zakupom se prenosi vlasništvo nad sredstvom na zakupca do kraja trajanja zakupa; 2) zakup sadrži opciju pogodbene kupovine; 3) trajanje zakupa odnosi se na najveći dio ekonomskog vijeka tog sredstva (na primjer 75%); 4) na početku zakupa sadašnja vrijednost minimalnih plaćanja zakupa je veća ili jednaka fer vrijednosti iznajmljenog sredstva (na primjer, 90%).</s><s>Zakupci bi u bilansu stanja trebalo da priznaju sredstva stečena po osnovu finansijskog lizinga kao imovinu i kao obavezu plaćanja budućeg zakupa.</s><s>Finansijski lizing izaziva povećanje troškova amortizacije otpisivih sredstava, kao i povećanje finansijskog rashoda svakog obračunskog perioda.</s><s>Politika amortizacije za otpisiva zakupljena sredstva treba da bude usklađena sa politikom za sredstva koja su u vlasništvu.</s><s>Kod operativnog zakupa tokom njegovog trajanja plaćanje (isključujući usluge osiguranja i održavanja) treba ravnomjerno (na pravolinijskoj osnovi) priznati kao rashod (trošak) u bilansu uspjeha.</s><s>Zakupodavci treba da priznaju potraživanja u iznosu jednakom neto investiranju u zakup po osnovu finansijskog lizinga kao imovinu u bilansu stanja.</s><s>Entiteti javnog sektora mogu da zaključe finansijski lizing kao zakupodavci u različitim okolnostima.</s><s>Na primjer, vlade mogu osnovati entitete posebne namjene odgovorne za centralizovanu nabavku sredstava i zalihe za potrebe drugih entiteta.</s><s>Lokalne vlasti, na primjer, mogu izgraditi bolnicu i izdati pod zakup taj objekat firmi iz privatnog sektora na period od dvadeset godina da bi se poslije proteka vremena objekat ponovo vratio pod kontrolu javnog sektora.</s><s>Sredstva koja su predmet poslovnog lizinga zakupodavac treba da prikaže u bilansu stanja u skladu sa prirodom sredstava.</s><s>360 MRS JS 13 - Lizing, je sastavljen prvenstveno u skladu sa MRS - 17 Lizing, MRS JS, Savez računovođa i revizora Srbije, Savez računovođa i revizora RS, Beograd - Banja Luka, 2004, str. 269294.</s><s>Stručni komentar RS RS 17 – Lizing, pogledati: FINRAR, br. 2-3/2002, str. 65-94.</s><s>Standard je aktiviran od strane Komiteta za standarde SRR RS sa primjenom od 01.01.2002. godine.</s><s>122</s>\n<s>Prihod od poslovnog zakupa treba priznati ravnomjerno tokom trajanja zakupa, dok se troškovi, uključujući amortizaciju, nastali prilikom ostvarivanja prihoda po osnovu zakupa priznaju kao rashod.</s>\n<s>Događaji koji su se desili između datuma izvještavanja i datuma odobravanja finansijskih izvještaja, čak i ako su se desili nakon objavljivanja saopštenja o neto dobitku/gubitku a koji su propisani MRS JS - 14 smatraju se događajima nakon datuma bilansiranja.362 Postoje dvije vrste događaja i to oni koji pružaju dokaze o okolnostima koje</s>\n<s>usklađivanja događaja nakon datuma izvještavanja treba da usklade iznose priznate u finansijskim izvještajima.</s><s>Na primjer, u slučaju razrješenja sudskog postupka koji potvrđuje da je entitet već imao postojeću obavezu na datum izvještavanja, zahtijeva da entitet uskladi već priznato rezervisanje ili da prizna rezervisanje umjesto samo da objelodani potencijalnu obavezu.364 Entitet, u određenim okolnostima, ne treba da usklađuje iznose priznate u svojim finansijskim izvještajima radi odražavanja neusklađivanja događaja nakon datuma izvještavanja.</s><s>Međutim, kada je neusklađivanje događaja, nakon datuma izvještavanja, od takvog značaja da bi neobjelodanjivanje utacalo na nemogućnost korisnika finansijskih izvještaja da donesu pravilne procjene i odluke, entitet treba da objelodani prirodu događaja i procjenu njegovog finansijskog učinka ili izjavu da se takva procjena ne može izvršiti.365</s>\n<s>finasijskih izvještaja ili upravljačko tijelo odrede, nakon datuma izvještavanja, da namjeravaju da likvidiaju entitet ili da prekinu poslovanje.</s><s>Ako pretpostavka o stalnosti poslovanja nije prikladna, standard zahtijeva da se to prezentuje u finansijskim izvještajima i učini neophodno prosuđivanje pri određivanju uticaja ove promjene na knjigovodstvenu vrijednost i sredstava i obaveza priznatih u finansijskim izvještajima.</s><s>Entiteti treba da objelodane datum kada su finansijski izvještaji odobreni za izdavanje i ko je dao obobrenje.</s><s>Ukoliko drugo tijelo ili pojedinci imaju ovlašćenje da dopune finansijske izvještaje nakon izdavanja, entiteti treba da objelodane tu činjenicu.</s><s>Na primjer, ministri, vlada u čijem se sastavu nalazi entitet, Skupština ili izabrano predstavničko tijelo imaju ovlašćenja da izmijene finansijske izvještaje nakon izdavanja.</s><s>MRS JS - 14 sastavljen je prvenstveno u skladu sa MRS 10 - Događaji nakon datuma Bilansa stanja i kada neki entitet usvoji obračunsku osnovu računovodstva ovaj standard se primjenjuje na godišnje finansijske izvještaje entiteta koji se odnose na periode koji počinju na datum usvajanja ili nakon njega.</s>\n<s>362 O MRS JS 14 - Događaji nakon datuma izvještavanja pogledati: MRS JS, Savez računovođa i revizora 363 MRS JS – 14, paragraf 4. Datum izvještavanja je datum posljednjeg dana perioda izvještavanja na koji se odnose finansijski izvještaji.</s><s>Datum odobrenja izdavanja finansijskih izvještaja je datum na koji su finansijski izvještaj odobrili pojedinci ili tijela koji imaju nadležnost da finaliziraju izvještaje za izdavanje.</s><s>364 Računovodstveno obuhvatanje rezervisanja i potencijalnih obaveza nalazi se u MRS – 37 i za potrebe javnog sektora u MRS JS - 19.</s><s>MRS JS 1 - Prezentacija finansijskih izvještaja, takođe sadrži zahtjeve za prezentaciju stavki u finansijskim izvještajima i napomenama uz finansijske izvještaje, uključujući rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna sredstva.</s><s>365 Detaljnije o prekidu poslovanja pogledati MRS 35 - Prekid poslovanja, velike kupovine ili otuđenja sredstava, otpis pozajmnica drugim entitetima.</s><s>123</s>\n<s>Neki entiteti javnog sektora, kao što su vlada i finansijske institucije u svom poslovanju mogu da koriste širok spektar finansijskih instrumenata, od jednostavnih kao što su dugovanja i potraživanja do složenih (kao što su svopovi unakrsnim valutama za zaštitu od rizika obaveza u stranim valutama).</s><s>Međutim, neke pojedinačne vladine organizacije ne moraju izdavati ili biti nadležne za širok opseg instrumenata, što nas opredjeljuje na ograničenu primjenu Standarda kod NPO kojima se bavimo.</s><s>Ipak, entiteti moraju</s>\n<s>instrumenti objelodanjivanje i prezentacija, 366 kako bi utvrdili kada je standard primjenjiv i kada posjeduju finansijske instrumente.367 Relevantni paragrafi ovog standarda za entitete koji imaju samo finansijska sredstva su 48-101 (objelodanjivanja), finansijske obaveze (prezentacija),</s>\n<s>kapitalne instrumente 22-28, 36-38 (prezentacija) i 50-62, 98-101 (objelodanjivanje).</s><s>Kada entitet ima i finansijska sredstva i finansijske obaveze dodatni relevantni paragrafi su 39-47 (prezentacija), a kada posjeduje i finansijske obaveze i neto imovinu/kapital, relevantni paragrafi su 29-35 (prezentacija).</s><s>Cilj standarda je da korisnicima finansijskih izvještaja omogući razumijevanje značajnih bilansnih i vanbilansnih finansijskih instrumenata u vezi sa finansijskim položajem, finansijskim uspjehom i novčanim tokovima državnih subjekata ili drugih subjekata javnog sektora.</s><s>MRS JS - 15 kreiran je na osnovu MRS 32 - Finansijski instrumenti: objelodanjivanje i prezentacija a stupa na snagu kada entitet javnog sektora usvoji obračunsku osnovu računovodstva.</s><s>Cilj Međunarodnog standarda za javni sektor 19 - Rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna imovina368 je da ih definiše, utvrdi okolnosti u kojima rezervisanja treba priznati, način na koji ih treba odmjeravati, kao i objelodanjivanja koja treba da se izvrše u vezi sa njima.</s><s>Rezervisanje je obaveza sa neizvjesnim rokom dospijeća i iznosom i treba da bude priznato kada entitet ima tekuću obavezu kao rezultat prošlog događaja; postoji vjerovatnoća da će za izmirenje biti potreban odliv sredstava; i može da se izvrši pouzdana procjena iznosa obaveze.369 Potencijalna obaveza nastaje na osnovu proteklih događaja čije će postojanje biti potvrđeno samo nastankom ili nestankom jednog ili više neizvjesnih budućih događaja koji nisu pod potpunom kontrolom entiteta ili sadašnja obaveza koja nastaje na osnovu prošlih događaja ali nije priznata pošto nije vjerovatno da će odliv sredstava za izmirenje obaveza biti potreban ili se iznos obaveza ne može pouzdano utvrditi.</s><s>Entitet ne bi trebalo da prizna potencijalnu obavezu.</s><s>Potencijalna imovina predstavlja moguću imovinu koja nastaje iz prošlih događaja i čije postojanje zavisi od događaja koji nisu u potpunosti pod kontrolom entiteta.</s><s>Entitet ne bi trebalo da prizna potencijalnu imovinu.</s><s>Definicija djelokruga MRS 366 MRS JS 15 – Finansijski instrumenti: objelodanjivanje i prezentacija, Cilj, MRS JS, SRR Srbije, SRR 367 Finansijske instrumente predstavlja svaki ugovor na osnovu koga nastaje finansijska imovina jednog entiteta i finansijska obaveza ili kapitalni instrument drugog entiteta.</s><s>Finansijska imovina je bilo koje sredstvo: gotovina, ugovorno pravo na primanje gotovine ili finansijske imovine, ugovorno pravo na razmjenu finansijskih instrumenata pod uslovima koji su potencijalno povoljni ili kapitalni instrument drugog entiteta.</s><s>Finansijska obaveza je svaka ugovorna obaveza kojom se daje gotovina ili drugo finansijsko sredstvo ili razmjenjuju finansijski instrumenti.</s><s>Kapitalni instrument je svaki ugovor kojim se dokazuje preostalo učešće u imovini entiteta, poslije odbijanja svih njegovih obaveza.</s><s>Entiteti javnog sektora obično ne emituju kapitalne instrumente, osim djelimično privatizovanih javnih preduzeća.</s><s>Primjeri kapitalnih instrumenata su: obične akcije, prioritetne akcije, ''varanti'' (garancije) i sl. 369 MRS JS - 19, paragraf 18 i paragraf 22. 124</s>\n<s>JS 19 pojašnjava da se Standard ne primjenjuje na rezervisanja i potencijalne obaveze nastale po osnovu socijalnih davanja370 koja pruža entitet i za koja ne dobija direktnu naknadu približno jednaku vrijednosti isporučene robe i izvršenih usluga, direktno od primaoca tih davanja.</s><s>Iako su rezervisanja i potencijalne obaveze koje nastaju u vezi sa koristima zaposlenih isključeni iz djelokruga Standarda, on se, ipak, primjenjuje na rezervisanja i potencijalne obaveze koji nastaju kao primanja po osnovu završetka radnog odnosa usljed restrukturiranja.</s>\n<s>Imajući u vidu najavljeno restrukturiranje javnog sektora (na nivou vlada, ministarstava, agencija) kod nas događaji koji dolaze pod definiciju restrukturiranja371 su: a) ukidanje ili otuđenje aktivnosti ili usluge; b) zatvaranje filijale ili prestanak poslovanja državne agencije na određenoj lokaciji ili oblasti ili premještanje poslovanja iz jedne u drugu</s>\n<s>nivoa menadžmenta) i d) suštinske reorganizacije koje imaju bitan uticaj na prirodu i suštinu poslovanja entiteta.</s><s>Izvedena obaveza za restrukturiranje nastaje kada entitet ima detaljan plan za restrukturiranje ili stvori opravdano očekivanje kod onih na koje će restrukturiranje uticati.</s><s>372 Rezervisanja za restrukturiranje bi trebalo da uključe samo direktne</s>\n<s>tekućim poslovanjem, dok se prekvalifikacija ili premještanje osoblja ne uključuje.373 2.2.</s><s>Bilans stanja kod nas i komparacija sa MRS JS Kada govorimo o neprofitnim organizacijama, moramo imati u vidu njihove specifičnosti</s>\n<s>finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština, gradova i fondova374 propisan je obrazac Bilansa koji se značajno razlikuje od naziva istog obrasca za druga pravna lica koji je propisan Pravilnikom o primjeni kontnog okvira i obrascima bilansa stanja i bilansa uspjeha.375 Ne ulazeći u detaljniju analizu sadržaja pojedinih pozicija u obrascu Bilansa stanja i kontni okvir za druga pravna lica, očigledno proizilazi da je zakonodavac prilikom donošenja Kontnog okvira za druga pravna lica imao najveći oslonac u Kontnom okviru za preduzeća i zadruge, odnosno njegov postavljeni 370 Termin socijalna davanja odnosi se na obezbjeđivanje određene robe i usluga koje pruža država, s ciljem ispunjenja ciljeva socijalne politike.</s><s>372 Dokaz da je vlada ili drugi entitet otpočeo sa restrukturiranjem je javno objelodanjivanje glavnih odlika plana, što dovodi do nastanka opravdanog očekivanja kod drugih strana (korisnici usluga, dobavljači, zaposleni ili njihovi predstavnici) da će država ili entitet sprovesti restrukturiranje.</s><s>373 Primjeri ne/priznavanja rezervisanja iz paragrafa 22 MRS JS – 19: Uvođenjem poreza na dodatnu vrijednost (u daljem tekstu PDV) i usljed izmjena poreska uprava će morati da izvrši prekvalifikaciju većeg dijela administrativnog osoblja.</s><s>Na datum izvještavanja nije izvršena prekvalifikacija kadrova.</s><s>U pitanju je sadašnja obaveza kao rezultat prošlog obavezujućeg događaja, i ne priznaje se nikakvo rezervisanje (paragraf 22 i paragrafi 25 do27).</s><s>Na dan 21.12.2005. vlada je odlučila da zatvori državnu agenciju.</s><s>O odluci nije obaviještena ni jedna strana na koju se ova odluka odnosi prije datuma bilansiranja (31.12.2005.) i nisu preduzete druge aktivnosti primjene ove odluke.</s><s>Ne postoji</s>\n<s>finansijskom obavezujući događaj tako da nema nikakve obaveze, ne priznaje se nikakvo rezervisanje (paragrafi 22 374 Pravilnik je donesen na osnovu čl. 58.</s><s>Zakona o budžetskom sistemu RS od strane ministra finansija.</s><s>125</s>\n<s>finansijskom gabarit,376 s tim da su izostavljene bilansne pozicije koje nisu (u najvećem broju slučajeva) uobičajene za druga pravna lica.</s><s>U daljem dijelu fokusiraćemo se na bilansne agregate (finansijske izvještaje) korisnika budžeta (budžetski korisnici), dok ćemo u manjoj mjeri posvetiti pažnju drugim pravnim licima.</s><s>377 Bilans stanja za druga pravna lica, neprofitne organizacije na bazi članstva, obrazovanja i entiteta javnog sektora, lokalne vlade, uz određena prilagođavanja u dijelu zaglavlja, daju se u pregledima koji slijede.</s><s>Glavne karakteristike zvaničnog Bilansa stanja su da se u njemu daju podaci za tekuću i prethodnu godinu, što je značajan izvještajni običaj.</s><s>Sastavlja se u formi konta usljed čega čini uočljivim relacije između odgovarajućih dijelova aktive i pasive, odvojeno prikazivanje kratkoročne i dugoročne imovine i obaveza, pruža korisne informacije o razlikovanju neto imovine koja stalno cirkuliše kao obrtna imovina od one koja se koristi u dugoročnom poslovanju entiteta.</s><s>Iako se, na prvi pogled, stiče utisak da je bilansna šema prikazana u formi liste, to je samo privid koji proizilazi iz širokog razvijanja aktive i pasive i običaja da se u zakonskom tekstu izbjegne tabelarno prikazivanje određenih zahtjeva.378 Pozicije aktive razvrstane su po načelu opadajuće likvidnosti, čemu odgovara razvrstavanje</s>\n<s>što obezbjeđuje povezivanje aktivnih i pasivnih dijelova bilansa stanja s aspekta ročnosti.</s><s>Za imovinske dijelove u aktivi nije u posebnim kolonama predviđeno iskazivanje njihovih bruto ispravki i neto vrijednosti, kao što je slučaj kod drugih pravnih lica, nego štafelno što donekle umanjuje jasnost imovinske i finansijske pozicije entiteta.</s><s>Data šema bilansa stanja predstavlja</s>\n<s>neprofitne organizacije, budžetske korisnike.</s><s>Isticanje međuzbirova za srodna osnovna bilansna konta utvrđuju se karakteristične bilansne veličine iz kojih se izvlače potrebni racio brojevi (pokazatelji) koji služe za poređenje sa ''benčmarkingom'' istih veličina u sukcesivnim obračunskim periodima istog entiteta i između sličnih entiteta u skladu sa procedurom analize bilansa, dok su karakteristične veličine u bilansnim šemama obilježene rimskim brojevima i slovima.</s>\n<s>MRS JS 1 - Prezentacija finansijskih izvještaja u paragrafu 89 Informacije koje treba da budu prikazane u izvještaju o finansijskom stanju (bilansu) naznačava samo minimum iznosa prezentovanih stavki koje treba da budu uključene, ali ne propisuje njihov redoslijed a ni formu prezentovanja.</s><s>Jednostavno daje se spisak stavki koje se toliko razlikuju po svojoj prirodi ili funkciji da traže odvojenu prezentaciju u bilansu.</s><s>Dalja potklasifikacija, odnosno raščlanjivanje stavki vrši se na način koji odgovara poslovanju entiteta.</s><s>Detalji koje treba dati u potklasifikacijama ili bilansu stanja ili u napomenama zavise od zahtjeva MRS JS i veličine, prirode i funkcije povezanih iznosa.</s><s>Ipak, u tabelarnom pregledu pridržavaćemo se redoslijeda informacija datih u paragrafu 89 (a) 376 Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans uspjeha za preduzeća i zadruge 377 Kao što su pozicije, neuplaćeni upisani kapital, nematerijalna ulaganja, osnovno stado, dugoročni finansijski plasmani, nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi u aktivi bilansa stanja, kao i pojedine vrste kapitala (akcijski, zadružni), rezervisanja za penzije, dio dugoročnih obaveza (prema povezanim pravnim licima), kratkoročni krediti i dobavljači - povezana pravna lica u pasivi bilansa stanja.</s><s>378 Ranković, J.: Upravljanje finansijama, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 197. 126</s>\n<s>organizacije379 prevazilazi granice ovoga rada,380 pa ćemo se samo nakratko osvrnuti na bitne razlike, a postojanje značajnih usaglašenosti nećemo posebno isticati.</s><s>Međutim, mora se naglasiti da je pri isticanju razlika za neprofitne organizacije neophodno u obzir uzeti kako razlike kod budžetskih korisnika tako i za druga pravna lica, što u nekim slučajevima može stvoriti različita tumačenja koja treba objasniti u kontekstu kontnog okvir za obje vrste entiteta.</s><s>U pogledu sadržaja potpunog finansijskog izvještaja – bilansa stanja nema razlika u podacima za prethodni i tekući period.</s><s>Primjer forme bilansa prema MRS JS 1 dat je u dodatku ovoga standarda gdje se utvrđuje minimalni broj pozicija, dok je sadržaj forma</s>\n<s>Nekretnine, postrojenja i oprema (MRS JS - 17), Investiciona imovina (MRS JS 16) i biološka sredstva (MRS - 41) navode se kao osnovne vrste stalnih sredstava, dok nacionalna regulativa navodi: prirodna bogatstva,381 građevinske objekte,382 opremu,383 alat i inventar sa kalkulativnim otpisom, višegodišnje zasade, sredstva u obliku prava,384 osnovna sredstva u pripremi i ostala stalna sredstva.385 U pogledu definicije MRS JS 16 naznačava da su nekretnine, postrojenja i oprema materijalna sredstva koja: (a) entitet drži radi upotrebe u proizvodnji ili omogućavanja prodaje robe ili pružanja usluga, radi iznajmljivanja drugima ili u administrativne svrhe i (b) za koja se očekuje da će se upotrebljavati duže od jednog izvještajnog perioda.</s><s>Investicionu imovinu čini imovina koje se drži radi ostvarivanja prihoda od zakupnine ili porasta vrijednosti ili i jednog i drugog, a ne radi (a) korišćenja u proizvodnji dobara ili usluga ili u administrativne svrhe ili (b) dalje prodaje u toku redovnog poslovanja.386 Definiciona obilježja nekretnina, postrojenja i opreme nisu ustanovljena nacionalnim propisima.</s><s>Period amortizacije utvrđuje se prema vijeku upotrebe a metod amortizacije treba da odražava obrazac po kome entitet ostvaruje ekonomske korisi ili uslužne potencijale datog sredstva.</s><s>Prema lokalnoj regulativi, period amortizacije utvrđuje se putem stopa amortizacije propisane zakonom i može se koristiti proporcionalna, degresivna ili funkcionalna metoda amortizacije.</s>\n<s>380 Projekat makroekonomske reforme i reforme centralne banke, uporedni pregled MRS i nacionalne računovodstvene regulative, Draft, Ministarstvo finansija Republike Srbije, MSFI/MRS Projekti u toku, 381 Zemljište, šume, unutrašnje vode, podzemna nalazišta.</s><s>382 Zgrade i stanovi, vanjska osvjetljenja, trotoari i ograde, putevi i mostovi, vodeni putevi i vazdušne luke.</s><s>383</s>\n<s>vozila, vazduhoplovna vozila, plovna vozila); oprema za obrazovanje i kulturu (biblioteke i školske knjige, oprema i namještaj u učionicama, muzejski eksponati, djela likovne umjetnosti, rekreacijska oprema); medicinska i laboratorijska oprema; mašine, uređaji i alati; specijalna oprema (vojna, policijska, vatrogasna);</s>\n<s>U pogledu definicije i identifikovanja MRS JS naznačava da su nematerijalna ulaganja odrediva nemonetarna sredstva bez fizičkog sadržaja koja služe za proizvodnju ili isporuku robe ili usluga, za iznajmljivanje drugim licima ili se koriste u administrativne svrhe.</s><s>U nacionalnoj regulativi nema eksplicitne definicije već se navode samo vrste nematerijalnih ulaganja.387 Finansijske instrumente predstavlja svaki ugovor na osnovu koga nastaju finansijska sredstva jednog entiteta i finansijska obaveza ili kapitalni instrument drugog entiteta.388 Definicija nije ustanovljena nacionalnim propisom nego se koriste pojmovi kao što su: gotovina, kratkoročni plasmani i kratkoročna potraživanja, tekuće obaveze i obaveze po hartijama od vrijednosti.</s><s>Zalihe su sredstva (a) u obliku materijala ili sirovina koji će biti utrošeni u procesu proizvodnje; (b) u obliku materijala ili sirovina koji će biti utrošeni ili distribuirani u toku procesa pružanja usluga; (c) koji se drže radi prodaje ili distribucije tokom redovnog</s>\n<s>ili distribucije.389 Nema definicionog obilježja i naznačene su zaliha materijala, robe i sitnog inventara.</s><s>Rezervisanje predstavlja obavezu sa neizvjesnim rokom dospijeća i iznosom.</s><s>Potencijalna obaveza je (a) moguća obaveza koja nastaje na osnovu proteklih događaja, čije postojanje će biti potvrđeno samo nastankom ili nenastankom jednog ili više neizvjesnih budućih događaja koji nisu u potpunosti pod kontrolom datog entiteta, ili (b) sadašnja obaveza koja nastaje na osnovu prošlih događaja ali nije priznata pošto nije vjerovatno da će odliv sredstava koji predstavlja ekonomske koristi ili uslužni potencijal biti potreban za izmirenje obaveza, ili se iznos obaveze ne može dovoljno pouzdano odmjeriti.</s>\n<s>Potencijalna imovina je moguća imovina koja nastaje iz prošlih događaja i čije postojanje može da potvrdi jedino nastanak ili nenastanak jednog ili više neizvjesnih budućih događaja koji nisu u potpunosti pod kontrolom datog entiteta.390 Rezervisanje se prikazuje kao posebna stavka u bilansu stanja i detaljnije prikazuje u napomenama.</s><s>Dugoročna rezervisanja nisu definisana za budžetske korisnike, ali su predviđena za druga pravna lica i predstavljaju obaveze za pokriće troškova, rizika iz prethodnog poslovanja i moguće gubitke u budućnosti.</s><s>Neto imovina/kapital je preostalo učešće u imovini entiteta, poslije odbijanja svih njegovih obaveza.391 Kada entitet nema akcijski kapital, treba zasebno da objelodani, u bilansu ili u napomenama neto imovinu/kapital, kao i iznos raspodjele.392 Kada neki entitet ima akcijski kapital, pored navedenih objelodanjivanja treba da objelodani informacije o vrstama akcijskog kapitala, opis prirode i svrhe svake rezerve u okviru neto imovine/kapitala, iznos dividendi koji je predložen ili naveden poslije datuma izvještavanja, ali prije nego što se finansijski izvještaji odobre za izdavanje i iznos svake kumulativne preferencijalne dividende koje nisu priznate.</s><s>Sopstveni kapital kod budžetskih korisnika nije definisan pod ovim nazivom, ali se može izvesti iz termina izvori (stalnih, novčanih, ostalih) sredstava, 387 Osnivačka ulganja (studije, izrada projektne i druge dokumentacije); ulaganja u istraživanja i razvoj (programi za računare nabavljeni odvojeno od računara); koncesije, patenti, licence i slična prava i druga nematerijalna ulaganja (zakupnina i operativni lizing, plaćen za period duži od jedne godine); nematerijalna ulaganja u pripremi; avansi za nematerijalna ulaganja.</s><s>131</s>\n<s>ili rezervi,393 revalorizacionih efekata i neraspoređenog viška prihoda i rashoda.394 Za druga pravna lica determinisani su nazivi državni kapital, ulozi i ostali kapital.</s><s>3. Bilans uspjeha</s>\n<s>kao osamostaljeni dio bilansa stanja (tačnije, pozicije kapital) čiji je zadatak da obračuna sve rashode i prihode u posmatranom obračunskom periodu i da iskaže ostvareni periodični rezultat''395 ili njegovu raspodjelu.</s><s>Naziv bilans uspjeha, koji se koristi u našem zakonodavstvu i praksi, ne odgovara sadržini ovog finansijskog izvještaja pošto upućuje na prikazivanje prihoda i rashoda u obliku dvostranog računa u kome su obje strane prikazane u izravnatim brojevima.</s><s>Međutim, bilans uspjeha ne mora da bude obavezno prikazan u obliku računa čije se strane nalaze u ravnoteži, što je, na primjer, slučaj u bilansu uspjeha po metodi troškova prodatih učinaka u kome se troškovi postepeno pokrivaju i u kome je rezultat segmentiran i nema nikakvog dvostranog računa niti bilansne ravoteže.396</s>\n<s>Po svojoj suštini bilans uspjeha je drugi sastavni dio godišnjeg zaključka, međutim, za razliku od bilansa stanja, koji je orijentisan na prikazivanje imovine, njegova funkcija je utvrđivanje ostvarenog uspjeha po vrstama, visini i izvorima.</s><s>Bilans je račun stanja, dok bilans uspjeha ne prikazuje stanje nego razvoj rashoda i prihoda.</s><s>Sadržinu bilansa uspjeha čine rashodi i prihodi pa tako i višak/manjak prihoda397 ostvarenih u toku perioda između dva bilansna dana.</s><s>Prihodi predstavljaju priliv vrijednosti u entitet tokom perioda po osnovu prodaje učinaka - proizvoda ili robe (poslovni prihodi), kao i po drugim redovnim osnovama (finansijski prihodi) ili neposlovnim ili vanrednim osnovama (neposlovni i vanredni prihodi).</s><s>Rashodi su odlivi vrijednosti iz preduzeća u toku perioda na osnovu nabavke učinaka preduzeća ili robe (poslovni rashodi), kao i po drugim redovnim osnovama (finansijski rashodi) ili neposlovnim ili vanrednim osnovama (neposlovni i vanredni rashodi).</s><s>Razlika je neto priliv ili odliv vrijednosti iz redovnih, tj. poslovnih, finansijskih, neposlovnih ili vanrednih događaja.</s><s>Ovako definisani prihodi, rashodi i rezultat predstavljaju osnovu sadržine bilansa uspjeha (računa dobitka i Izvještaj o finansijskoj uspješnosti može da bude prikazan kao i bilans stanja u formi konta ili u štafelnoj formi.</s><s>Četvrta direktiva EZZ/EU dopušta pravo izbora forme prikazivanja, pri čemu, shodno principu konzistentnosti, izabrana šema bez naročitog 393 Statutarne rezerve, zakonske rezerve.</s><s>394 Broj odobrenih akcija; broj izdatih i u cjelini uplaćenih akcija, i izdatih a neuplaćenih akcija; nominalnu vrijednost po akciji, ili da akcije nemaju nominalnu vrijednost; usaglašeni pregled broja neuplaćenih akcija na početku i na kraju godine; prava, povlastice i ograničenja koja se odnose na svaku vrstu akcija, uključujući ograničenja raspodjele dividendi i isplate iz akcijskog kapitala; sopstvene akcije entiteta ili akcije u vlasništvu kontrolisanih ili pridruženih entiteta, i akcije rezervisane za emisiju po osnovu opcija ili prema prodajnim ugovorima, uključujući uslove i iznose.</s><s>395 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, finansijska politika, organizacija, planiranje, kontrola i analiza, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 239. 396 Ranković, J.: Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1992, str. 433-434. 397 Za budžetske korisnike višak/manjak prihoda, odnosno višak prihoda-dobitak ili gubitak za druga pravna lica.</s>\n<s>132 razloga ne smije da se mijenja.</s><s>U tom smislu obavezno se ističe obrazloženje u aneksu.398 Za bilans uspjeha u formi konta obično se kaže da je pregledniji i jasniji iskaz i da je u neposrednoj vezi s knjigovodstvom.</s><s>Veza sa knjigovodstvom i jasnost mogu se pripisati tome što se na lijevu stranu stavljaju (preuzimaju), jedni iza drugih, rashodi po vrstama što važi i za desnu prihodnu stranu bilansa uspjeha.</s><s>Stavljanjem razlike na manju stranu bilans uspjeha se izravnava.</s><s>Međutim, pored prednosti, glavna mana bilansa uspjeha u formi konta (dvostranog pregleda) je nemogućnost segmenatcije rezultata.</s>\n<s>što omogućava segmentiranje, tj. prikazivanje rezultata u više slojeva i što preduzeću obezbjeđuje bolji pregled kao i stepenasto pokriće rashoda i razdvajanje poslovnog i neposlovnog rezultata.399 Međutim, imajući u vidu Pravilnik o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda Republike, opština, gradova i fondova400 i Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans upjeha za druga pravna lica,401 šeme bilansa uspjeha značajno se razlikuju u odnosu na propisane šeme bilansa uspjeha preduzeća, upravo što se daju u formi konta a ne u štafelnoj formi.</s><s>Forma prikazivanja bilansa uspjeha tijesno je povezana sa načinom prikazivanja ili</s>\n<s>Zalihe zakonodavstvo i praksa, u vrijeme zaokruženog sistema dvojnog knjigovodstva, razlikuju dvije osnovne metode: metodu prodatih troškova (metoda troškova prodatih učinaka, ''račun prodaje'')402 i metodu ukupnih troškova.403 Prva metoda je stariji postupak knjigovodstvenog prikazivanja poslovnog uspjeha i poslovni rezultat utvrđuje se iz međusobnog sučeljavanja prihoda od prodaje učinaka sa troškovima prodatih učinaka.</s><s>Troškovi prodatih učinaka nazivaju se još i puna cijena koštanja prodatih učinaka.</s><s>Cijenu koštanja prodatih učinaka čine proizvodna cijena koštanja (troškovi proizvodnog funkcionalnog područja entiteta) prodatih učinaka i poslovni troškovi perioda koji se u fazi prodaje vezuju za prodate učinke (troškove upravljanja, administracije i prodaje).</s>\n<s>predmet sistematskog obuhvatanja stanja i promjena stanja na odgovarajućim računima stanja i ne ulaze u bilans uspjeha po metodi troškova prodatih učinaka.</s><s>Po ovoj metodi sadržinu bilansa uspjeha, u njegovom poslovnom dijelu, čine prihodi od prodaje učinaka a ne ukupni učinci perioda i ukupni troškovi entiteta, a u bilansu uspjeha nisu potrebne nikakve korekcije na strani prihoda za promjenu zaliha učinaka u toku perioda, to ostaje u krugu računa stanja.</s>\n<s>Obračunavanje cijene koštanja proizvodnje i prodaje zadatak je obračuna troškova i učinaka i metoda troškova prodatih učinaka očigledno zahtijeva sistematsko praćenje poslovnog procesa po fazama (funkcijama, tačnije po mjestima troškova i nisiocima</s>\n<s>obračuna kalkulacijom.</s><s>Bilansu uspjeha, po ovoj metodi, odgovara iskazivanje u formi liste, mada 399 Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans uspjeha za preduzeća i zadruge, 402 Romić, L.: Teorija bilansa, Sistem finansijskog izveštavanja:ciljevi, forma, sadržina, Ekonomski fakultet, 403 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 242. 133</s>\n<s>vertikalnog horizontalnog raščlanjivanja rezultata.</s><s>Kao mana ove metode obično se pominje zahtjev za ustrojstvom obračuna troškova i učinaka, čija interpolacija čini knjigovodstvo glomaznim i nepreglednim.</s><s>Ipak, ova mana lako se može prevazići obračunom troškova i učinaka zasnovanim na statističko-tabelarnom metodu izvan knjigovodstva.</s><s>Druga mana ovog metoda, koja se obično pominje, je nepodobnost za eksterno izvještavanje, te se za potrebe eksternog izvještavanja koristi bilans uspjeha po metodi ukupnih troškova a za interne potrebe menadžmenta bilans uspjeha po metodi prodatih učinaka.</s><s>Prema drugoj metodi (metodi ukupnih troškova) uspjeh entiteta utvrđuje se iz odnosa svih troškova obračunskog (operativnog) perioda i svih prihoda od prodaje, korigovanih za promjenu stanja zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda (povećanjem za porast i smanjenjem za redukciju ovih zaliha) procijenjenih po cijeni koštanja.405 Bilans uspjeha, po ovoj metodi, direktno je povezan s knjigovodstvom odnosno u knjigovodstvo integrisan i odgovara mu forma dvostranog pregleda (forma konta).</s><s>Glavna prednost metode ukupnih troškova proizilazi iz njene jednostavnosti i lakoće ugradnje u računski sistem finansijskog knjigovodstva i ona ne zahtijeva izgradnju analitičkog obračuna troškova i učinaka (pogonskog obračuna).406 Svi potrebni podaci</s>\n<s>finansijskog knjigovodstva izuzev stanja zaliha učinaka na kraju perioda, međutim, one se mogu utvrditi ili popisom ili skontriranjem.</s><s>U bilansu uspjeha, po ovoj metodi, rashodi su prikazani po vrstama, što čini jednostavniju kontrolu performansi preduzeća kako internu tako i eksternu, posebno onu od strane poreskog organa.</s><s>Glavna mana ove metode odnosi se na njenu nepodobnost za dublju segmentaciju uspjeha entiteta, posebno ako se koristi njoj odgovarajuća forma konta.</s><s>Ova mana može se otkloniti njenim prevođenjem na formu liste.</s><s>To ipak ne otklanja njenu glavnu manu - nemogućnost horizontalnog raščlanjavanja uspjeha po učincima, grupama učinaka, tržištima, kanalima prodaje i sl.</s>\n<s>Struktura i sadržaj Bilansa uspjeha (Izvještaja o finansijskoj uspješnosti) entiteta javnog sektora uređeni su paragrafima 101 do 114 MRS JS - 1.407 Način utvrđivanja strukture i sadržaj ovog finansijskog izvještaja slijedi analogiju Izvještaja o finansijskom stanju (bilansu stanja).</s><s>Komitet za međunarodne računovodstvene standarde nije striktno odredio obrazac bilansa uspjeha jer se smatralo da je važnije osigurati izvjesnu fleksibilnost nego odrediti standardni obrazac.</s><s>To znači da MRS JS - 1 ne propisuje formu Bilansa uspjeha, nego daje minimum stavki koje bi trebalo da budu objelodanjene u ovom izvještaju, ostavljajući mogućnost entitetima, na koje se standard odnosi, da prilagode izvještaj okolnostima i potrebama koje proizilaze iz prirode njihove djelatnosti, 404 Ranković, J.: Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 458-459. 405 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 244. 406 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 83-86. 134</s>\n<s>3.1.</s><s>Bilans uspjeha i MRS JS kao i mogućnost korisnicima da na osnovu prezentovanih podataka mogu procijeniti uspješnost poslovanja konkretnog entiteta.408 Kao minimum stavki koje bi u obrascu Bilansa uspjeha trebalo da objelodane entiteti iz javnog sektora navodi se: 1) prihod iz poslovnih aktivnosti;409 2) dobitak ili gubitak iz poslovnih aktivnosti; 3) troškovi finansiranja; 4) učešće u neto dobitku ili gubitku povezanih entiteta i zajedničkih ulaganja, obračunato korišćenjem equity metoda; 5) neto dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti, 6) vanredne stavke; 7) manjinsko učešće u neto dobitku ili gubitku i 8) neto dobitak ili gubitak perioda.</s><s>Dodatne stavke, zaglavlja i međuzbirovi treba da budu prikazani u izvještaju o finansijskoj uspješnosti, kada to zahtijeva MRS za javni sektor ili kada je takvo prikazivanje neophodno za fer prezentaciju uspješnosti entiteta.</s><s>Entiteti u glavnom dijelu obrasca ili u napomenama uz Izvještaj treba da prezentuju: a) dalje raščlanjivanje ukupnog prihoda, primjenom klasifikacije koja odgovara njihovom poslovanju i b) razvrstavanje rashoda primjenom klasifikacije koja zavisi od prirode rashoda ili njihove funkcije, s tim da se entiteti podstiču da to raščlanjivanje prikažu u samom bilansu uspjeha.</s><s>Razvrstavanje rashoda u bilansu uspjeha entiteta iz javnog sektora vrši se prema prirodi, odnosno prema metodi ukupnih troškova ili prema funkciji, odnosno prema funkcionalnoj metodi ili metodi prodatih učinaka.</s><s>Prema prirodi (prikaz B) rashodi se u bilansu uspjeha grupišu, npr., na troškove nabavke, troškove transporta, zarade i naknade i ponovo se ne raspodjeljuju između različitih funkcija u izvještajnom entitetu.</s><s>Ova metoda je jednostavna za primjenu u manjim entiteima pošto ne zahtijeva raspodjelu rashoda poslovanja između funkcionalnih područja.</s><s>Klasifikacija rashoda prema njihovoj prirodi obično se koristi u Evropi, uključujući Francusku i Njemačku, dok se klasifikacija po funkciji koristi u Australiji, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama.410 Rashodi se u bilansu uspjeha mogu klasifikovati prema funkciji ili svrsi (prikaz A) a ova prezentacija pruža značajnije informacije korisnicima od klasifikacije rashoda prema njihovoj prirodi.</s><s>Suština ovog metoda razvrstavanja rashoda je da se rashodi izvještajnog entiteta povežu sa pojedinim funkcijama i prikažu posebno, na primjer, pružanje zdravstvenih ili usluga obrazovanja.</s><s>Prilikom sačinjavanja bilansa uspjeha, u zavisnosti koji metod će obezbijediti realnije prikazivanje elementa njihove uspješnosti, entiteti mogu birati između metode ukupnih troškova ili metode prodatih učinaka.</s><s>Izbor između funkcionalne metode i metode prirode rashoda zavisi i od istorijskih i zakonodavnih faktora.</s><s>U Republici Srpskoj regulativa se opredijelila za bilansni princip raščlanjavanja iz kontnog okvira, što u domenu bilansiranja uspjeha znači metod ukupnih troškova ili raščlanjavanje rashoda prema prirodi troškova.</s><s>Imajući to u vidu, logika stvari nalaže prihvatanje ove metode u domenu finansijskog izvještavanja u javnom sektoru.</s><s>Na taj način izbjegava se obaveza dodatnog objelodanjivanja informacija o prirodi rashoda i troškova ukoliko se primjenjuje funkcionalna ili metoda prodatih učinaka.</s><s>408 Božić, R.: Prezentacija finansijskih izvještaja u javnom sektoru, MRS-JS 1, Đurasović, V. (urednik.): 409 Poslovne aktivnosti entiteta iz javnog sektora su one aktivnosti koje entitet obavlja radi ispunjenja svog osnovnog cilja.</s><s>Poslovanje lokalnih vlasti može obuhvatiti ostvarivanje prihoda od poreza na imovinu i rashode kao što su zgrade ili umanjenje vrijednosti.</s><s>Druge stavke kao što su troškovi finansiranja i dobitak i gubitak od prodaje nekretnina, postrojenja ili opreme su obično sporedni za osnovne ciljeve lokalnih vlasti i zbog toga se ne smatraju njihovom poslovnom aktivnošću.</s><s>410 Gray, S., Needles, B.: Finansijsko računovodstvo opšti pristup, SRR RS, B. Luka, 2001, str. 405-406. 135</s>\n<s>U Dodatku MRS JS - 1 daje se primjer forme bilansa uspjeh, uz klasifikovanje rashoda prema prirodi i prema funkciji (pogledati naredni prikaz).</s><s>Komparativni bilans uspjeha vlade za godinu koja završava 31.12.2004. prikaz rashoda prema funkciji (A) i prema prirodi (B) u 000 KM) 2004</s>\n<s>411 Udio manjinskih učešća u dobitku (gubitku) iz redovnih aktivnosti uključuje i udio manjinskih učešća u vanrednim stavkama.</s><s>Prezentacija vanrednih stavki umanjenih za manjinska učešća dozvoljeno je paragrafom 57(c) MRS JS 1 – Prezentacija finansijskih izvještaja.</s><s>Objelodanjivanje udjela manjinskih učešća u vanrednim stavkama dato je u napomenama uz finansijske izvještaje.</s><s>136</s>\n<s>Bilans uspjeha, kao pregled prihoda, rashoda i finansijskog rezultata ostvarenih u utvrđenom obračunskom periodu, obuhvata: MRS JS 9 – Prihodi iz transakcija razmjene, MRS JS 11 – Ugovor o izgradnji, MRS JS 5 – Troškovi pozajmljivanja, MRS JS 4 – Učinci promjene kurseva stranih valuta, MRS JS 3 – Neto dobitak ili gubitak, fundamentalne greške i promjene računovodstvenih politika.</s><s>Međunarodni računovodstveni standard za javni sektor 9 – Prihodi iz transakcija razmjene412 ima za cilj da propiše računovodstveno obuhvatanje prihoda koji proizilaze iz transakcija i događaja razmjene.</s><s>Osnovno pitanje u računovodstvu prihoda je određivanje vremena priznavanja prihoda.</s><s>Prihod se priznaje kada je vjerovatno da će se buduće ekonomske koristi ili uslužni potencijali priliti u entitet, kao i da se te koristi mogu pouzdano izmjeriti.</s><s>Entitet koji priprema i prezentuje finansijske izvještaje, prema obračunskoj osnovi računovodstva primjenjuje ovaj standard pri obračunu prihoda koji nastaju iz transakcija i događaja razmjene: a) pružanja usluga;413 b) prodaje robe414 i c) korišćenja od strane</s>\n<s>donosi prinose od kamata,415 tantijema416 i dividendi.417 Transakcija razmjene je transakcija u kojoj entitet prima sredstva ili usluge, ili otplaćuje obaveze, a za uzvrat drugoj strani direktno daje približno jednaku vrijednost (u obliku robe, usluga ili korišćenja sredstava).</s><s>Transakcije koje ne spadaju u transakcije razmjene su prihodi ostvareni po osnovu suverene vlasti (npr., direktni i indirektni porezi, kazne), davanja i donacije.</s><s>Prihod predstavlja bruto priliv ekonomske koristi ili uslužnog potencijala tokom izvještajnog perioda koji dovodi do povećanja neto imovine/kapitala, osim povećanja usljed uplate vlasnika.418 Kada se rezultat neke transakcije, koja uključuje pružanje usluga, može pouzdano procijeniti, prihod treba da bude priznat ako se: a) iznos prihoda može pouzdano odmjeriti,419 b) vjerovatno je da će se ekonomske koristi ili uslužni potencijal, vezani za transakciju, priliti u entitet,420 c) stepen dovršenosti transakcije na datum izvještavanja može pouzdano izmjeriti i d) troškovi nastali radi transakcije i troškovi dovršavanja transakcije mogu se pouzdano odmjeriti.421 Prihod od prodaje robe treba priznati kada su ispunjeni sljedeći uslovi: (a) entitet je prenio na kupca značajne rizike i koristi od vlasništva nad robom; (b) entitet ne zadržava stalno učešće u upravljanju do stepena koji se obično povezuje sa vlasništvom, niti kontroliše prodaju roba; (c) iznos prihoda može se pouzdano izmjeriti; (d) vjerovatnoća da će ekonomske koristi ili uslužni potencijali povezani sa transakcijom priticati u entitet i (e) troškovi koji 412 MRS JS, MRS JS 9 – Prihodi iz transakcija razmjene, str. 198-218. 413 Primjeri usluga izvršenih od strane entiteta javnog sektora za koje se zauzvrat uobičajeno ostvaruje prihod mogu biti, na primjer: prihodi od karata za prevoz naplaćenih od putnika po osnovu obezbjeđivanja školskog prevoza.</s>\n<s>414 Robu je proizveo entitet radi dalje prodaje, npr., pretplata na publikacije; roba je nabavljena radi dalje prodaje, npr., oprema ili zemljište ili druge nekretnine koje se čuvaju radi dalje prodaje.</s><s>415 Naknada za korišćenje gotovine ili gotovinskih ekvivalenata.</s><s>416 Naknada za korišćenje dugoročnih sredstava entiteta, npr. patenata, robnih marki.</s><s>417 Ili ekvivalenata raspodjele dobitka vlasnicima učešća u kapitalu, proporcionalno njihovom vlasništvu.</s><s>419 Prihod se priznaje u izvještajnim periodima u kojima su pružene usluge.</s><s>420 Ukoliko je naplata prihoda postala neizvjesna, nenaplativi iznos se priznaje kao rashod i ne vrši se usklađivanje iznosa prihoda koji je početno priznat.</s><s>421 Ako nije vjerovatno da će nastali troškovi biti nadoknađeni, prihod se ne priznaje, a nastali troškovi se priznaju kao rashod.</s>\n<s>137 su nastali ili će nastati u odnosu na transakciju mogu se pouzdano izmjeriti.</s><s>422 MRS JS 9 – Prihod od transakcija razmjene sastavljen je prvenstveno u skladu sa MRS 18 Prihod, uz neophodne razlike.</s><s>Naziv MRS JS 9 razlikuje se od naslova MRS 18 i ta razlika objašnjava da se MRS JS 9 ne bavi prihodima iz transakcija koje nisu transakcije razmjene.</s><s>Definisanje prihoda usvojeno u MRS JS - 9 slično je definiciji iz MRS - 18, međutim, osnovna razlika je u tome što definicija iz MRS - 18 upućuje na ''redovne aktivnosti.\" Dodatni komentar uključen je u ovaj standard u odnosu na onaj iz MRS 18 da bi se objasnila razlika u primjeni ovog standarda na računovodstvo entiteta javnog sektora.</s>\n<s>Cilj Međunarodnog standarda za javni sektor 11 – Ugovor o izgradnji423 je da propiše računovodstveni tretman troškova i prihoda povezanih sa ugovorima o izgradnji.</s><s>Ugovor o izgradnji je ugovor ili sličan obavezujući sporazum specifično zaključen radi izgradnje sredstva (npr.: mosta, zgrade, brane, cjevovoda, puta, tunela) ili kombinacije sredstava koja su međusobno usko povezana ili međuzavisna u smislu konstrukcije, tehnologije i funkcije ili svoje krajnje svrhe ili upotrebe (npr., izgradnja mrežnih sistema za snabdijevanje vodom, rafinerija).424 Kada se rezultat ugovora425 može pouzdano procijeniti, ugovorni prihodi i ugovorni troškovi treba da budu priznati kao prihodi i rashodi u skladu sa stepenom dovršenosti ugovorne aktivnosti na datum izvještavanja.</s><s>Kada rezultat ugovora ne može biti pouzdano procijenjen prihod treba priznati samo u obimu nastalih ugovornih troškova koji će, vjerovatno, biti nadoknadivi, dok bi ugovorne troškove trebalo priznati kao rashod perioda u kome su nastali.</s><s>Ako je vjerovatno da će ukupni</s>\n<s>Za potrebe ovog standarda ugovori se razvrstavaju na ugovore sa naknadnim uvećanjem troška i ugovore po fiksnoj cijeni.</s><s>Prvi se odnose na saugovarača426 kome se nadoknađuju dozvoljeni ili drugačije definisani troškovi, dodatni procenat ovih troškova ili fiksna naknada ukoliko je ugovorena.</s><s>Druga vrsta ugovora odnosi se na saugovarača koji prihvata fiksnu ugovorenu cijenu, ili fiksnu cijenu po jedinici učinka koja je u nekim slučajevima predmet klauzula o povećanju troškova.</s><s>Ugovori mogu da se zaključuju na komercijalnoj i nekomercijalnoj osnovi.</s><s>Komercijalnim ugovorima precizira se da će druga ugovorna strana obezbijediti prihod za pokriće troškova izgradnje saugovarača.</s><s>U zamjenu za potpunu ili djelimičnu naknadu troškova entitet može zaključiti i nekomercijalni ugovor za izgradnju sredstava za potrebe drugog entiteta.</s><s>Naknada troškova može biti izvršena i od strane drugih finansijera ili iz namjenskih donacija.</s><s>422 Sredstva koja se koriste za isporučivanje robe ili usluga, ali koja ne stvaraju direktno novčane prilive, opisuju se kao sredstva koja sadrže ''uslužni potencijal.'' Sredstva koja se koriste za stvaranje neto novčanih priliva opisuju se se kao sredstva koja sadrže ''buduće ekonomske koristi''.</s><s>Da bi se obuhvatile sve svrhe za koje sredstva mogu biti namijenjena, koristi se fraza ''buduće ekonomske koristi ili uslužni potencijali''.</s><s>MRS JS - 3, paragraf 7, str. 97. 425 Izrazi ''ugovor o izgradnji'' i ''ugovor'' koristiće se naizmjenično u smislu ovog Standarda.</s><s>426 Saugovarač je entitet koji zaključuje ugovor o izgradnji objekta, konstrukciji postrojenja, proizvodnji dobara ili pružanju usluga po specifikaciji drugog entiteta.</s><s>Izraz ''saugovarač'' obuhvata glavnog ili osnovnog ugovarača, kooperanta koji kao podugovarač učestvuje u realizaciji ugovora sa glavnim izvođačem ili rukovodiocima izgradnje.</s><s>Entitet se pojavljuje u ulozi investitora koji finansira investiciju najčešće iz budžeta, i/ili djelimično iz vlastitih prihoda, i/ili drugih izvora.</s><s>138</s>\n<s>sastavljen prvenstveno u skladu sa MRS 11 - Ugovori o izgradnji, uz sljedeće razlike: uključuje obavezujuće sporazume koji ne poprimaju oblik pravnih ugovora, uključuje ugovore zasnovane na troškovima i nekomercijalne ugovore, sadrži dodatni komentar u odnosu na onaj iz MRS 11 da bi se razjasnila primjena ovih standarda na računovodstvo entiteta javnog sektora i sadrži dodatne primjere primjene ovog standarda na nekomercijalne ugovore o izgradnji.</s><s>Entitet svoje inostrane aktivnosti može sprovoditi na dva načina: (1) može vršiti transakcije u stranim427 valutama ili (2) obavljati inostrano poslovanje.428 Da bi se ove aktivnosti uključile u finansijske izvještaje entiteta, transakcije moraju da budu izražene u izvještajnoj valuti entiteta.</s><s>Glavno pitanje računovodstvenih transakcija u stranim valutama jeste odluka koji devizni kurs429 treba koristiti i kako u finansijskim izvještajima treba priznavati učinke promjena kurseva stranih valuta a kojim se bavi MRS JS 4 – Učinci promjene kurseva stranih valuta.430 Transakcija u stranoj valuti je transakcija koja je iskazana ili zahtijeva izmirenje u stranoj valuti, a nastaje kada entitet kupuje ili prodaje robu ili usluge čija je cijena iskazana u stranoj valuti, uzima ili daje na zajam finansijska sredstva, pri čemu su obaveze i potraživanja iskazana u stranoj valuti ili na drugi način stiče ili otuđuje sredstva, stvari ili izmiruje obaveze prikazane u stranoj valuti.</s><s>Transakcija u stranoj valuti, pri početnom odmjeravanju, treba da bude evidentirana u izvještajnoj valuti tako što se na taj iznos primjenjuje kurs razmjene izvještajne valute i strane valute, koji važi na dan transakcije.</s><s>Transakcija treba da bude prevedena iz strane u domaću (izvještajnu) valutu na datum priznavanja te transakcije po kursu koji je objavila nadležna organizacija, banka.</s>\n<s>Rijetki su slučajevi kada se naplata potraživanja ili izmirenje obaveza provodi istvremeno sa priznavanjem transakcija.</s><s>Uobičajeno je da postoji vremenska razlika između datuma transakcije i datuma plaćanja, te je moguća promjena deviznog kursa.</s><s>Poštujući načelo preračunavanja strane valute u izvještajnu valutu, prema važećem kursu na dan podmirenja obaveze ili naplate potraživanja, nastaju pozitivne ili negativne kursne razlike.</s><s>Kursne razlike nastaju kada postoji promjena deviznog kursa između datuma transakcije i datuma izmirenja bilo koje monetarne stavke431 koja nastaje iz transakcije u stranoj valuti.</s><s>Kada se transakcija izmiri tokom istog obračunskog perioda, u kome je nastala, sve kursne razlike se priznaju u tom periodu.</s><s>Međutim, kada se transakcija izmiri u sljedećem obračunskom periodu, kursna razlika priznata u svakom prethodnom periodu do perioda namirenja određuje se promjenom kurseva stranih valuta tokom tog perioda.432 MRS JS 4 – Učinci promjene kurseva stranih valuta sačinjen je prvenstveno u skladu sa MRS 21 – Učinci promjene kurseva stranih valuta, a osnovne razlike su u primjeni različite terminologije, sadržaju drugačijih definicija stručnih termina u odnosu na MRS 21 (paragraf 9).</s><s>427 Valuta različita od izvještajne valute nekog entiteta.</s><s>428 Predstavlja kontrolisani entitet, pridruženi entitet, zajedničko ulaganje ili dio izvještajnog entiteta, čije su aktivnosti uspostavljene ili se vode u zemlji koja nije zemlja izvještajnog entiteta.</s><s>429 Koeficijent razmjene dvije valute je devizni kurs.</s><s>431 Predstavljaju novac koji se posjeduje i potraživanja i obaveze koje će biti primljene ili plaćene u fiksnim ili odredivim iznosima novca.</s>\n<s>klasifikovanja, objelodanjivanja i računovodstvenog obuhvatanja određenih stavki u finansijskim izvještajima tako da svi entiteti dosljedno pripremaju i prikazuju ove stavke.433 Time se povećava uporedivost i sa finansijskim izvještajima entiteta iz prethodnih perioda i sa finansijskim izvještajima drugih entiteta.</s><s>Ako entitet primjenjuje obračunsku osnovu računovodstva u pripremi i prezentaciji finansijskih izvještaja, standard zahtijeva</s>\n<s>procjena, promjene računovodstvenih politika i ispravke fundamentalnih grešaka.</s><s>Sve stavke prihoda i rashoda, priznate u nekom periodu, treba da budu uključene u određivanje neto dobitka ili gubitka perioda.</s><s>Neto dobitak ili gubitak perioda sastoji se od dobitka ili gubitka iz redovnih aktivnosti i vanrednih stavki.</s><s>Dobitak/gubitak iz redovnih aktivnosti je iznos koji preostane nakon što se od prihoda, nastalih iz redovnih aktivnosti, oduzmu rashodi nastali iz redovnih aktivnosti.</s><s>Redovne aktivnosti su sve aktivnosti koje entitet vrši kao dio svojih uslužnih ili trgovinskih aktivnosti, a uključuju i aktivnosti koje entitet započinje radi obavljanja sporednih ili aktivnost koje proističu iz njih.</s><s>Vanredne stavke su prihodi i rashodi koji nastaju iz događaja ili transakcija koji se jasno razlikuju od redovnih aktivnosti entiteta, za koje se ne očekuje da često ili redovno nastaju i koje su van kontrole tog entiteta.434 Mnoge stavke finansijskih izvještaja ne mogu se precizno odmjeriti nego se mogu samo procijeniti usljed neizvjesnosti koja je svojstvena pružanju usluga ili drugih aktivnosti.</s>\n<s>posljednjim raspoloživim informacijama.</s><s>Procjene se mogu zahtijevati, na primjer, za porez na promet koji treba da se plati državi, za sumnjiva potraživanja po osnovu neplaćenih poreza, za procenat dovršenosti izgradnje puta i sl.</s><s>Razumna procjena je suštinski dio finansijskih izvještaja i ne bi trebalo da umanjuje njihovu pouzdanost.</s><s>Efekat promjene računovodstvene procjene treba da bude uključen u određivanje neto dobiti ili gubitka u posmatranom</s>\n<s>pripremi finansijskih izvještaja jednog ili više ranijih perioda mogu se otkriti u tekućem periodu a one mogu biti rezultat matematičke greške, grešaka u primjeni računovodstvenih politika, pogrešnog tumačenja činjenica, prevara ili previda.</s><s>Ispravka tih grešaka obično se vrši prilikom utvrđivanja neto dobiti ili gubitka tekućeg perioda.</s><s>Primjer fundamentalne greške je izostavljanje jedne klase prihoda i rashoda u finansijskim izvještajima.</s><s>Ispravka koja</s>\n<s>Promjena informacija ili prikazivanje dopunskih ''pro forma'' informacija.435 Računovodstvene politike predstavljaju posebne principe, osnove, konvencije, pravila i prakse koje je entitet usvojio u pripremanju i prikazivanju finansijskih izvještaja.</s><s>Promjena računovodstvenog postupka, priznavanja ili odmjeravanja transakcija ili događaja u okviru neke osnove računovodstva smatra se promjenom računovodstvene politike.</s><s>Isto tako, prelazak sa jedne osnove računovodstva (gotovinska) na drugu osnovu računovodstva (obračunska) predstavlja promjenu računovodstvene politike.</s>\n<s>nova računovodstvena politika primjenjuje na događaje i transakcije kao da se oduvijek primjenjivala, od datuma nastanka tih stavki.</s><s>Prospektivna primjena znači da se računovodstvena politika primjenjuje na događaje i transakcije koji nastaju nakon datuma promjene, ne vrše se nikakva prilagođavanja u vezi sa prethodnim periodima.</s><s>MRS JS - 3 sačinjen je u skladu sa MRS 8 – Neto dobitak ili gubitak perioda, fundamentalne greške i promjena računovodstvenih politika, uz osnovne razlike među njima i to: uključeni su dodatni komentari radi razjašnjenja primjenjivosti ovih standarda na računovodstvo entiteta javnog sektora, sadržan je drugačiji niz definicija stručnih termina u odnosu na MRS 8 (paragraf 6), sadrži različitu definiciju vanrednih stavki i poseban zahtjev da vanredne stavke moraju da budu van kontrole ili uticaja entiteta Cilj Međunarodnog računovodstvenog standarda za javni sektor 5 – Troškovi pozajmljivanja436 jeste propisivanje načina računovodstvenog obuhvatanja troškova pozajmljivanja</s>\n<s>nova zahtijeva za neposredno obračunavanje troškova pozajmljivanja.</s><s>Standard437 dozvoljava, kao dopušteni alternativni postupak, kapitalizaciju troškova pozajmljivanja</s>\n<s>Troškovi proizvodnji sredstava u pripremi (koja se osposobljavaju za upotrebu).</s><s>Sredstva u pripremi (kvalifikujuća sredstva) su sredstva za koje je potreban značajan vremenski period da bi se dovela u stanje u kome će biti spremna za upotrebu ili prodaju.</s><s>Primjeri takvih sredstava su: zgrade, bolnice, infrastruktura, kao što su: putevi, mostovi, elektrane, kao i zalihe.</s><s>Sredstva koja se neposredno po nabavci mogu staviti u upotrebu ili predstavljaju redovni proizvodni program ne spadaju u grupu tih sredstava.</s>\n<s>prekoračenje bankarskih kredita, kratkoročnih i dugoročnih pozajmnica; b) amortizaciju popusta (diskonte) ili premija u vezi sa pozajmnicama; c) amortizaciju pratećih troškova koji nastaju u vezi sa sporazumom o pozajmljivanju; d) finansijska dugovanja u odnosu na finansijski lizing i e) kursne razlike nastale na osnovu deviznih pozajmnica do iznosa u kom se smatraju korekcijom troškova kamate.</s><s>Prema osnovnom postupku, troškovi pozajmljivanja treba da budu priznati kao troškovi perioda u kome su nastali, bez obzira na način na koji su izvršena pozajmljivanja.439 Na primjer ako se početkom jula dobije petogodišnji kredit, prilikom izrade godišnjeg obračuna za prvu godinu, u rashode se uključuje kamata koja pripada toj godini, za period juli – decembar, dok ostatak kamate do kraja roka otplate kredita tereti naredne periode.</s><s>3.2.</s><s>Bilans uspjeha kod nas i komparacija sa MRS JS Bilans uspjeha za korisnike budžeta Republike, opština, gradova i fondova sastavlja se i podnosi na propisanom obrascu i sa propisanom sadržinom pozicija u 436 Pod pojmom troškovi pozajmljivanja uzetih kredita podrazumijevaju se kamate i drugi rashodi (provizije) entiteta nastali pri pozajmljivanju novčanih sredstava i koji se plaćaju kreditorima.</s><s>141</s>\n<s>prekoračenje njemu.440 Ako iz zvaničnog obrasca izostavimo dio zaglavlja i brojčane oznake za AOP, dio grupa konta na kojima nema iskazanih iznosa i izvršimo manja prilagođavanja, onda bilans uspjeha neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja ima sljedeći izgled: Bilans uspjeha</s>\n<s>440 Pravilnik o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta republike, opština, gradova i fondova (''Sl. glasnik RS,'' br. 56/04) i Pravilnik o primjeni Kontnog okvira i obrascima bilans stanja i 142</s>\n<s>Bilans uspjeha za druga pravna lica, neprofitne organizacije na bazi članstva, uz ista prilagođavanja kao i kod prethodnog bilansa uspjeha ima slijedeći izgled: Bilans uspjeha</s>\n<s>Kao glavne karakteristike zvaničnog Bilansa uspjeha treba istaći da se u njemu daju podaci za prethodnu i tekuću godinu, što je izvještajni običaj i u svijetu, sastavlja se u formi liste, što ima prednosti sa stanovišta raščlanjavanja rezultata entiteta.</s><s>Kao i kod 144</s>\n<s>134 bilansa stanja i kod bilansa uspjeha postoje određene specifičnosti koje se odnose na šeme bilansa za budžetske korisnike i druga pravna lica.</s><s>Dok je bilans uspjeha kod budžetskih korisnika sačinjen u formi liste, gdje su prihodi razvrstani nakon rashoda, kod drugih pravnih lica izvršeno je segmentiranje prihoda i rashoda, što se, uz određena prilagođavanja, mogu jasno istaći podbilansi i što je od izuzetnog značaja za njegovu informacionu vrijednost.</s>\n<s>Uporednim pregledom MRS JS i nacionalne računovodstvene regulative u pogledu sadržaja i forme bilansa uspjeha ukazali smo na neophodnost harmonizacije koja predstoji u narednom periodu u okviru započete reforme javnog sektora.</s><s>MRS JS utvrđuje minimalni broj pozicija za Bilans uspjeha, dok je sadržaj i forma bilansa uspjeha regulisana odgovarajućim pravilnikom Ministarstva finansija.</s><s>U pogledu elemenata bilansa uspjeha MRS JS samo u Dodatku daje primjer njegove forme prema prirodi prihoda</s>\n<s>dobitak/gubitak, neposlovni rashodi, dobitak/gubitak iz redovnih aktivnosti, neto dobitak/gubitak prije vanrednih stavki i neto dobitak/gubitak perioda.</s><s>Prema nacionalnoj regulativi bilans uspjeha za korisnike budžeta sadrži: (1) rashode sa elementima (a) tekuće troškove, (b) troškove za kamate i ostale naknade i (c) doznake nižim potrošačkim jedinicama, (2) prihode klasifikovane kao: (a) poreske, (b) neporeske, (c) tekuće pomoći i (d) prihode iz budžeta nižih potrošačkih jedinica i (3) višak/manjak prihoda.</s><s>Za druga pravna lica - neprofitne organizacije, bilans uspjeha u pogledu strukture i elemenata razlikuje se od prethodne šeme bilansa.</s><s>Prihode čine: (a) prihodi u visini doznačenih sredstava, b) prihodi od obavljanja djelatnosti, c) finansijski prihodi, d) ostali prihodi i e) prihodi po osnovu vanrednih događaja.</s><s>Rashodi sadrže: (a) poslovne rashode, (b) rashode po osnovu zakonom utvrđenih prava, (c) finansijske rashode, (d) ostale rashode i (e) rashode po osnovu vanrednih događaja i razliku višak prihoda - dobitak.</s>\n<s>Računovodstvo je tokom svog istorijskog razvoja koncipiralo i usavršavalo bilans stanja i bilans uspjeha, čija je važnost sve do danas neosporena i neprevaziđena kao rezultat računskog okvira dvojnog knjigovodstva.441 Bilans stanja dugo godina bio je primarni finansijski izvještaj zamišljen da pruži statičku sliku vrijednosti i strukture sredstava koja entitet koristi u obavljanju svoje aktivnosti, kao i kompoziciju izvora finansiranja tih sredstava u određenoj vremenskoj tački usvojenoj kao dan bilansiranja.</s><s>Bilans uspjeha ima mnogo kraću istoriju od bilansa stanja,442 a ima zadatak da izvještava o finansijskim rezultatima aktivnosti entiteta za pojedine vremenske periode, omeđenim sa dva sukcesivna bilansa stanja i prihvaćenim kao obračunski, odnosno fiskalni periodi.443 Pored činjenice što se izražava u monetarnim pokazateljima ovaj 441 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan V. Vidaković, 442 Račun rezultata pojavljuje se u drugoj polovini 19. vijeka, za razliku od bilansa stanja koji datira od XV vijeka, kao instrument za mjerenje rezultata, odnosno istovremeno sa pojavom i rastom trgovačkih društava (korporacija).</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan V. Vidaković, Beograd, 2001, str., 37. 443 Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str., 76. 145</s>\n<s>4. Bilans novčanih tokova bilansni agregat prikazuje ''realne tokove'' i ne uzima u obzir finansijske tokove koji pokreću ove operacije sa svojim neizbježnim razlikama između primanja i izdavanja.444 Iako su bilans stanja i bilans uspjeha od suštinskog značaja za procjenu nekog entiteta, oni, ipak, nisu dovoljni za ocjenu svih relevantnih aspekata njegovih finansijskih aktivnosti.</s><s>Jedan od tih aspekata odnosi se na dinamiku finansijskih tokova, izvore i upotrebu finansijskih sredstava koji su pokriveni bilansom uspjeha.</s><s>Za analizu ovog aspekta namijenjeni su posebno pripremljeni izvještaji o tokovima sredstava,445 ukupnih, obrtnih ili novčanih, s tim da je set godišnjeg zaključka, kod nas, upotpunjen bilansom (izvještajem) o novčanim tokovima, izveden specifičnim rearanžiranjem podataka sadržanih u bilansu stanja i uspjeha.</s><s>Ova obaveza proističe iz MRS 7 – Izvještaj o novčanim tokovima za profitne entitete, dok Zakon o računovodstvu predviđa istu obavezu za vlade i druga pravna lica iz javnog sektora, budžete, budžetske korisnike i vanbudžetske fondove u BiH, po usvajanju MRS JS.446 Preporuka ovim entitetima za pripremu i prikazivanje finansijskih izvještaja prema obračunskoj osnovi računovodstva i prezentacija, kao sastavnom dijelu finansijskih izvještaja, zasniva se na MRS JS 2 Izvještaji o novčanim tokovima.</s>\n<s>investicionih finansijskih aktivnosti entiteta u nekom (određenom) obračunskom periodu.</s><s>Kod pripreme ovih izvještaja, pod gotovinom treba podrazumijevati novac u blagajni i depozite po viđenju (a vista) ili depozite isplative po zahtjevu (sa žiro računa), dok gotovinski ekvivalenti predstavljaju kratkoročna (kratkotrajna), visoko likvidna ulaganja447 (sredstva), uključujući račune kratkoročnih novčanih sredstava i kratkoročnih finansijskih instrumenata tržišta novca, komercijalne zapise (kratkoročne, neosigurane dužničke instrumente), državne obveznice, koji se jednostavno mogu pretvoriti u poznate iznose gotovine i koja su podložna zanemarljivom riziku promjene vrijednosti.448 Dakle, gotovinski (novčani) tokovi su prilivi i odlivi gotovine i gotovinskih ekvivalenata.</s><s>Izvještaj o novčanim tokovima identifikuje izvore gotovinskih priliva, stavke na koje</s>\n<s>datum izvještavanja.</s><s>Informacije o novčanim tokovima entiteta mogu biti važne za korisnike finansijskih izvještaja prilikom procjenjivanja novčanih tokova entiteta, pri ocjeni da li entitet radi u skladu sa zakonskim propisima,449 kao i za potrebe odlučivanja o obezbjeđenju resursa ili poslovanja sa entitetom.</s><s>Kada se Izvještaj o novčanim tokovima koristi zajedno sa ostalim finansijskim izvještajima, pruža informacije koje korisnicima omogućavaju da procijene neto imovinu/kapital entiteta, njegovu finansijsku strukturu450 i 444 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan V. Vidaković, 445 Osnovu sadržaja o tokovima sredstava, koji se odnose na aspekt finansiranja, čine različite koncepcije sredstava, od najuže (novčana sredstva), do najšire (ukupna sredstva).</s><s>Ono po čemu se ovi različiti koncepti sredstava razlikuju je stepen likvidnosti.</s><s>Što je koncept sredstava širi, to omogućava analizu likvidnosti na duži rok i obrtnuto.</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan V. Vidaković, Beograd, 2001, str. 38. 446 Zakon o računovodstvu i reviziji BiH, čl. 2, stav 5. 447 I kratkoročni plasmani koji predstavljaju oblik proste državine novca sve dok se za njim ne ukaže potreba, Pamukčić, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Tuzla, 1997, str. 70. 448 MRS JS, paragraf 8, Definicije.</s>\n<s>449 Uključujući i odobreni budžet ukoliko postoji.</s><s>450 Uključujući njegovu likvidnost i solventnost.</s><s>146</s>\n<s>informacije povećavaju uporedivost izvještaja o finansijskoj uspješnosti različitih entiteta pošto isključuju efekte korišćenja različitih računovodstvenih postupaka za iste transakcije i druge događaje.</s><s>Istorijska informacija o novčanim tokovima koristi se kao indikator iznosa, vremenske dispozicije i predviđanja budućih novčanih tokova, a korisna je i u provjere tačnosti ranijih procjena budućih novčanih tokova.</s><s>4.1.</s><s>Bilans novčanih tokova i MRS JS</s>\n<s>Međunarodnog računovodstvenog standarda 7– Izvještaj o novčanim tokovima,451 kao i MRS JS 2 – Izvještaj o novčanim tokovima, sastavljen prvenstveno u skladu sa MRS 7, i uz neophodne razlike za primjenu ovog standarda u računovodstvu javnog sektora.</s>\n<s>četvorodjelni set računovodstvenih izvještaja za budžetske korisnike i fondove, dok Pravilnik o primjeni kontnog okvira i obrascima bilansa stanja i bilansa uspjeha za druga pravna lica453 ne predviđa obavezu sastavljanja Bilansa novčanih tokova.</s><s>Prema paragrafu 18 MRS JS 2 – Izvještaj o novčanim tokovima treba da izvijesti novčanim</s>\n<s>poslovnim aktivnostima, investicionim aktivnostima i aktivnostima finansiranja, na način koji je najpogodniji za entitet.</s><s>Klasifikacija po aktivnostima pruža informacije koje korisnicima omogućavaju da ocijene uticaj tih aktivnosti na finansijsko stanje entiteta, kao i iznose gotovine i gotovinskih ekvivalenata.</s><s>Iznos neto novčanih tokova iz poslovnih aktivnosti ključni je pokazatelj do koje mjere se poslovanje entiteta finansira iz poreza (javnih prihoda) ili od korisnika dobara i usluga.</s><s>Gotovinski tokovi iz poslovnih aktivnosti proizilaze iz osnovnih aktivnosti entiteta koji stvaraju prihode kao što su: 1) novčani prilivi od poreza, dažbina i kazni; 2) novčani prilivi od prodaje dobara i uslaga; 3) novčani prilivi iz donacija ili prenosa sredstava od strane vlade ili drugih entiteta javnog sektora; 4) novčani prilivi od tantijema, naknada, provizija; 5) novčane isplate drugim entitetima u svrhe finansiranja njigovog poslovanja (isključujući zajmove); 6) novčane isplate dobavljačima za robu i usluge; 7) novčane isplate zaposlenima; 8) novčane isplate po osnovu lokalnih poreza na imovinu, porez na dobit, u vezi sa poslovnim aktivnostima; 9) novčani prilivi ili isplate po sudskim presudama i poravnanjima, itd.454 Odvojeno objelodanjivanje novčanih tokova koji nastaju iz investicionih aktivnosti značajno je pošto oni predstavljaju iznose izdataka za sredstva koja su namijenjena uslužnoj djelatnosti entiteta u budućem periodu.</s><s>Novčani tokovi koji proizilaze iz investicionih aktivnosti su, na primjer: a) novčane isplate/prilivi za nabavku/prodaju nekretnina, postrojenja i opreme (kao i kapitalizovani troškovi razvoja i izgradnje u sopstvenoj režiji); b) novčane isplate/prilivi za sticanje/prodaju vlasničkih ili dužničkih 452 Pravilnik o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština, gradova i fondova (''Sl. glasnik RS'', br. 56/04) i Pravilnik o finansijskom izvještavanju i godišnjem obračunu budžeta-proračuna u FBiH.</s>\n<s>147 instrumenata drugih entiteta i učešća u zajedničkim poduhvatima; c) novčani prilivi/odlivi od datih/uzetih avansa i zajmova drugim stranama (osim od strane javnih finansijskih institucija); d) novčani prilivi/odlivi od terminskih, forvard, opcijskih i svop ugovora, osim kada se ti ugovori drže za svrhe poslovanja ili trgovanja ili se prilivi/isplate klasifikuju kao aktivnosti</s>\n<s>aktivnosti finaniranja posebno je korisno prilikom predviđanja budućih novčanih tokova na koje pravo polažu oni koji pribavljaju kapital entitetu.</s><s>Novčani tokovi koji proizilaze iz aktivnosti finaniranja su, na primjer: novčani prilivi od izdavanja obveznica, mjenica, zajmova, hipoteka i ostalih kratkoročnih ili dugoročnih pozajmnica; novčane otplate pozajmljenih iznosa; novčane isplate od strane zakupca za smanjenje neizmirenih obaveza po finansijskom lizingu i sl.456 Glavni dio svakog izvještaja o novčanim tokovima entiteta predstavljaju novčani (gotovinski) tokovi iz poslovnih aktivnosti.</s><s>Prema načinu utvrđivanja i iskazivanja tokova iz poslovnih aktivnosti u izvještaju o novčanim tokovima koristi se ili direktni metod, koji objelodanjuje glavne klase bruto novčanih priliva i odliva, ili indirektni metod gdje se neto dobitak</s>\n<s>prirode, razgraničenja odlaganja ili nagomilavanja prošlih ili budućih poslovnih novčanih priliva ili odliva, kao i stavke prihoda ili rashoda koje su vezane za investicione ili finansijske tokove.</s><s>Entiteti se podstiču da izvještavaju o novčanim tokovima iz poslovnih aktivnosti primjenom direktnog metoda koji pruža informacije koje mogu biti korisnije u procjeni budućih novčanih tokova, a što inirektni metod ne omogućava.</s><s>Prema direktnom metodu, informacije o glavnim grupama bruto novčanih priliva i odliva mogu se dobiti iz računovodstvenih evidencija ili usklađivanjem poslovnih prihoda, poslovnih rashoda i drugih stavki izvještaja o finansijskoj uspješnosti za promjene zaliha i poslovnih potraživanja i obaveza tokom perioda, druge negotovinske stavke i druge stavke za koje su gotovinski efekti investicioni ili finansijski novčani tokovi.</s><s>Prema indirektnom metodu, neto novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti utvrđuju se usklađivanjem neto dobitka ili gubitka iz redovnih aktivnosti za efekte: (a) promjene zaliha i poslovnih potraživanja i obaveza; (b) negotovinskih stavki kao što su amortizacija, rezervisanja, odloženi porezi, nerealizovani dobici i gubici u stranoj valuti, neraspodijeljena dobit povezanih entiteta; (c) drugih stavki za koje su gotovinski efekti investicioni ili finansijski novčani tokovi i (d) uticaj svih vanrednih stavki koje su klasifikovane kao poslovni novčani tokovi.</s><s>Imajući u vidu da Međunarodni računovodstveni standard za javni sektor 2 paragraf 27 (a) i (b) omogućava izbor između direktne i indirektne metode utvrđivanja tokova gotovine iz poslovnih aktivnosti, ipak više favorizuje direktnu metodu.</s><s>Da bismo uočili osnovne razlike između njih koristićemo prikaz dat u dodatku navedenog standarda (pogledati naredni pregled).</s><s>U napomenama uz izvještaj o novčanim tokovima obično se daju pojašnjenja: (a) gotovine i gotovinskih ekvivalenata, (b) nekretnina, postrojenja i opreme, odnosno (c) usaglašavanja neto novčanog toka iz poslovnih aktivnosti sa neto dobitkom (gubitkom) iz poslovnih aktivnosti po direktnoj metodi.</s>\n<s>Izvještaj o novčanim tokovima – direktni i indirektni metod Izvještaj o novčanim tokovina entiteta javnog sektora - direktni metod (paragraf 27 (a) Izvještaj o novčanim tokovina entiteta javnog sektora - indirektni metod (paragraf 27 (b)</s>\n<s>Kada entiteti u BiH usvoje obračunsku osnovu računovodstva za javni sektor, definisanu MRS JS za svrhe finansijskog izvještavanja, dužni su primijeniti MRS JS - 2 na godišnje finansijske izvještaje entiteta koji se odnose na period koji počinje na datum usvajanja ili poslije njega.</s><s>Zbog toga što je obračunska (akrualna) računovodstvena osnova relativno zahtjevna u pogledu primjenjivanja, entiteti u praksi trenutno koriste računovodstvenu osnovu modifikovanog nastanka događaja.</s><s>Entitetima koji ubuduće 457 Mnoge investicione aktivnosti i aktivnosti finansiranja nemaju direktan uticaj na tekuće novčane tokove mada utiču na strukturu kapitala i imovine, na primjer, sticanje imovine putem razmjene, konverzija duga u kapital.</s>\n<s>458 Ova vanredna stavka spada u okvir definicije poslovnih aktivnosti.</s><s>Novčani tokovi povezani sa vanrednim stavkama treba da budu klasifikovani na one koji proizilaze iz poslovnih, investicionih i aktivnosti finansiranja i treba ih posebno objelodaniti u skladu sa MRS JS 3 - Neto dobitak ili gubitak perioda, fundamentalne greške i promjene računovodstvenih politika.</s><s>149</s>\n<s>Gotovina i got. ekviv. na kraju per. planiraju da usvoje obračunsku osnovu računovodstva preporučuje se Studija 14 Prelazak na obračunsku osnovu računovodstva, smjernice za vlade i državne entitete Komiteta za javni sektor IFAC-a.459</s>\n<s>skladu odgovarajućim podzakonskim aktom, Pravilnikom o finansijskom izvještavanju460 za korisnike prihoda budžeta Republike, opština, gradova i fondova461 donesenim od strane ministra finansija na osnovu ovlašćenja iz Zakona o računovodstvu.</s><s>Godišnji finansijski izvještaj budžetskih korisnika i fondova čini, pored ostalih,462 i Bilans novčanih tokova, utvrđena je njegova zvanična šema i propisana sadržina pozicija.</s><s>Prema odredbama čl. 49-53.</s><s>Zakona o budžetima u Federaciji BiH (FBiH)463 i čl. 32. i 77. stav 3. Pravilnika o finansijskom izvještavanju,464 budžetski korisnici sačinjavaju i dostavljaju godišnje finansijske izvještaje čija je sastavna komponenta i Iskaz o novčanim tokovima.465 Bilans novčanih tokova (u daljem tekstu BNT) za budžetske korisnike i fondove sastavlja se i podnosi na propisanom obrascu i sa propisanom sadržinom pozicija.466 Međutim, imajući u vidu da obrazac bilansa novčanih tokova i obrazac konsolidovani bilans novčanih tokova (u daljem tekstu KBNT) propisani Pravilnikom, nisu sačinjeni u skladu sa MRS JS 2 njih je trebalo izmijeniti, što je i učinjeno od strane profesionalne asocijacije u Republici Srpskoj za 2004. godinu, međutim, i dalje su mogli biti korišćeni raniji obrasci.</s><s>Karakteristika BNT je, kao i kod bilansa stanja i bilansa uspjeha, što se u njemu daju podaci za tekući i prethodni period.</s><s>Mada MRS JS - 2 nije zvanično primijenjen kod nas, Pravilnikom o primjeni MRS JS u Republici Srpskoj propisana je njegova primjena počev od 1. januara 2006. godine.</s><s>Ipak, obrazac BNT budžetskih korisnika za 2004.</s>\n<s>skladu i 2005. godinu sastavljao se u skladu sa šemom obrasca konsolidovani izvještaj o novčanim tokovima iz dodatka MRS JS - 2. 459 MRS JS, Finansijsko izvještavanje prema gotovinskoj osnovi računovodstva, SRR Srbije, SRR RS, 460 Pod finansijskim izvještajima podrazumijeva se finansijski izvještaji definisan RS RS 1 – Predstvaljanje, prezentacija finansijskih izvještaja, u paragrafima 7-9 Komponente finansijskih izvještaja.</s><s>RSRS, SRR 462 Uz Bilans stanja, Bilans uspjeha, Note uz finansijski izvještaj, Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta, Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju i Posebne podatke o platama i broju zaposlenih.</s><s>465 Prema čl. 30-31.</s><s>Pravilnika završni (godišnji) izvještaji sadrže: a) računovodstvene iskaze: 1) Račun prihoda i rashoda (Obrazac PR), 2) Bilans stanja (Obrazac BS), 3) Iskaz o novčanim tokovima (Obrazac NT), 4) Iskaz o kapitalnim izdacima i finansiranju (Obrazac KIF), 5) Godišnji iskaz o izvršenju budžeta (Obrazac GIB), 6) Ostali finansijski podaci (Obrasci A do F), 7) Posebni podaci o plaćama (Obrazac br. 5); b) konsolidovane računovodstvene iskaze: 1) Konsolidovani račun prihoda i rashoda (Obrazac K-PR), 2) Konsolidovani bilans stanja (Obrazac K-BS), 3) Konsolidovani iskaz o novčanim tokovima (Obrazac K-NT), 4) Konsolidovani iskaz o kapitalnim izdacima i finansiranju (Obrazac K-KIF), 5) Konsolidovani godišnji iskaz o izvršenju budžeta (Obrazac K-GIB); c) analize iskaza (tekstualni dio izvještaja).</s><s>Grupa autora, Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 350-355. 466 Obrazac Bilans novčanih tokova daje se u Pravilniku o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda 150</s>\n<s>Kako se radi o specifičnom računovodstvenom izvještaju za koji se podaci uzimaju iz Bilansa stanja, Bilansa uspjeha, te direktno iz glavne knjige, predstavićemo sadržinu i formu zvaničnog Bilansa novčanih tokova za neprofitne organizacije budžetske korisnike (obrazovanje i lokalna vlada).467 U odnosu na profitne entitete, struktura pozicija bilansa novčanih tokova neprofitnih entiteta - lokalne vlade razlikuje se u pogledu razvrstavanja grupa aktivnosti.</s><s>Dok je kod profitnih entiteta i neprofitnih organizacija iz sektora obrazovanja unesen prikladan kriterijum razvrstavanja koji pogoduje sistematičnoj analizi novčanih tokova468 u obrascu bilans novčanih tokova za korisnike prihoda budžeta, lokalne vlade, razvrstavanje pozicija izvršeno je prvo na prilive i odlive, a u okviru njih, na tri karakteristične grupe aktivnosti, kao i kod profitnih entiteta.</s><s>Ovakav način razvrstavanja ne omogućuje direktan uvid u neto priliv ili odliv po karakterističnim grupama aktivnosti entiteta, nego traži dodatna izračunavanja u analizi novčanih tokova.</s><s>Uz izostavljanje dijela zaglavlja i pozicija koje nemaju novčane iznose, za neprofitnu organizaciju iz sektora obrazovanja BNT ima sljedeći izgled: Bilans novčanih tokova</s>\n<s>467 Druga pravna lica – neprofitne organizacije nemaju zakonsku obavezu sastavljanja i podnošenja Bilansa tokova gotovine u okviru polugodišnjih i godišnjih računa.</s><s>468 Sa rasporedom pozicija: A. Tokovi gotovine iz poslovnih aktivnosti, B. Tokovi gotovine iz aktinosti plasiranja i investiranja i C. Tokovi gotovine iz aktivnosti finansiranja, odnosno podpozicija u okviru svake pozicije: I Prilivi, II Odlivi, III Neto priliv gotovine i IV Neto odliv gotovine.</s><s>151</s>\n<s>Glavni dio prethodnih izvještaja o novčanim tokovima neprofitnih organizacija predstavljaju tokovi gotovine iz poslovanja, kao i kod profitnih organizacija.</s><s>Prema načinu utvrđivanja i iskazivanja tokova iz poslovanja u izvještaju o novčanim tokovima, razlikuju se dvije metode: indirektna i direktna.</s><s>Indirektna metode polazi od neto dobitka i to je, čini se, logičan slijed kod profitnih entiteta.</s><s>Međutim, obračun bruto tokova po osnovu svake pozicije poslovnih prihoda i rashoda informaciono je bogatiji izvještaj, a pošto profit (dobitak, višak prihoda nad rashodima) nije osnovni cilj poslovanja neprofitnih organizacija, u nas, ozakonjen je Bilans tokova gotovine po direktnoj metodi.</s>\n<s>5. Ostali godišnji finansijski izvještaji Prema MRS 1 – Predstavljanje finansijskih izvještaja, paragraf 7, set finansijskih izvještaja obuhvata: 1) Bilans stanja, 2) Bilans uspjeha, 3) Izvještaj o promjenama u kapitalu, kao: a) izvještaj o svim promjenama kapitala ili b) izvještaj o promjenama kapitala osim promjena nastalih iz kapitalnih transakcija sa vlasnicima i raspodjele vlasnicima, 4) Izvještaj o novčanim tokovima i 5) Računovodstvene politike i bitne napomene.</s><s>Ovaj standard, paragrafima 8 i 9, podstiče entitete da uz finansijske izvještaje pripreme i prezentuju nefinansijski izvještaj o poslovanju,470 međutim, njegov sadržaj nije propisan i striktno određen.</s><s>Saglasno paragrafu 7 MRS - 1, note - zabilješke se prezentiraju nakon izvještaja o novčanim tokovima,471 dok su računovodstvene politike regulisane paragrafima 20-22 ovog standarda i mogu biti objavljene odvojeno ili u okviru nota.472</s>\n<s>Pavilnikom o primjeni kontnog okvira i obrascima bilans stanja i bilans uspjeha473 i Pravilnikom o dodatnom računovodstvenom izvještaju - Aneksu474 propisano je da druga pravna lica, neprofitne organizacije, obračun dostavljaju na obrascima: Bilans stanja, Bilans uspjeha i dodatnom računovodstvenom izvještaju - Aneksu.</s><s>Prema Pravilniku o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština, gradova i fondova, godišnji finansijski izvještaj budžetskih korisnika (neprofitni entiteti) čine: 1) Bilans stanja, 2) Bilans uspjeha, 3) Bilans novčanih tokova, 4) Note (zabilješke) uz finansijski izvještaj, a uz godišnji finansijski izvještaj, dostavljaju se: 5) Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta, 6) Izvještaj o kapitalnim troškovima i finasiranju i 7) Posebni podaci o platama i broju zaposlenih.</s><s>Pravilnikom o finansijskom izvješavanju i godišnjem obračunu u Federaciji BiH475 završni izvještaji sadrže: a) Račun prihoda i rashoda, b) Bilans stanja, c) Iskaz o novčanim tokovima, d) Iskaz o kapitalnim izdacima i finansiranju, e) Godišnji iskaz o izvršenju budžeta, f) Iskaz o ostalim finansijskim podacima476 i g) Posebne podatke o platama i broju zaposlenih. finansijskih</s>\n<s>razumljivost pretpostavlja preglednost, što znači da šeme finansijskih izvještaja ne sadrže veliki broj bilansnih pozicija.</s><s>Bilansni agregati treba da sadrže sve važne informacije, međutim ako bi one bile prezentirane u samim izvještajima oni bi postali nepregledni.</s><s>Zbog toga se note - zabilješke uz finansijske izvještaje pojavljuju kao instrument za dobijanje jasnijih 470 Ovaj izvještaj ne priprema računovođa, nego je to zadatak menadžmenta.</s><s>471 Peta komponenta finansijskih izvještaja.</s><s>472 U praksi se koriste oba pristupa.</s><s>Ukoliko se računovodstvene politike objavljuju posebno, tada se obično iza izvještaja o novčanim tokovima prezentiraju računovodstvene politike, a potom note označene brojevima koji su navedeni u bilansnoj šemi.</s><s>Ukoliko se objavljivanje vrši zajedno, i tada se u okviru nota prvo navedu primijenjene računovodstvene politike.</s><s>476 Pravilnikom o finansijskom izvještavanju i godišnjem obračunu budžeta propisani su određeni pomoćni obrasci, koji sadrže dodatne finansijske podatke koji bliže specificiraju i objašnjavaju pojedine pozicije ostalih finansijskih izvještaja: Obrazac A - Stalna sredstva u obiliku stvari i prava sa stanjem, Obrazac B - Ostala dugotrajna imovina, Obrazac C - Salda i transakcije sa drugim vladinim tijelima, Obrazac D - Dugoročne obaveze, Obrazac E - Potencijalne obaveze, Obrazac F - Izuzetne stavke i postbilansni događaji.</s><s>Pored toga što dodatno specificiraju određene pozicije, namjena pomoćnih obrazaca je u tome da služe kao osnov i informaciona podloga za izradu i analizu i konsolidaciju godišnjig izvještaja.</s><s>Grupa autora, Vašiček, V.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 410-411. 153</s>\n<s>razumljivost finansijskih izvještaja, pružaju sve značajnije informacije koje korisnici ne mogu dokučiti iz stavki ili salda sadržanih u finansijskim izvještajima i čine treću, četvrtu, odnosno petu komponentu uz finansijske izvještaje kod drugih pravnih lica, budžetskih korisnika i preduzeća.</s>\n<s>5.1.</s><s>Note – zabilješke uz finansijske izvještaje Iako je izrada nota obavezna za sve entitete, međunarodni računovodstveni standardi ne nude jasna rješenja za prevazilaženje specifičnih problema sa kojima se entiteti mogu suočiti.</s><s>U nastojanju da prevaziđu probleme i izvrše harmonizaciju nacionalne računovodstvene regulative sa nadnacionalnom i da postupe ''manje loše,'' kao i nemogućnost dosljedne i potpune primjene računovodstvenih standarda, korisno je informacije prezentovati u dodatnom računovodstvenom iskazu, notama (napomenama, zabilješkama)</s>\n<s>Dodatni računovodstveni izvještaj – Aneks za druga pravna lica, kod nas, morao je biti formalizovan a njegov sadržaj i oblik propisan odgovarajućim podzakonskim aktom pravilnikom.</s><s>Imajući u vidu ovlašćenja iz čl. 3. Zakona o računovodstvu477 profesionalna asocijacija478 donoseći privremene računovodstvene standarde u Republici Spskoj u poglavlju IV Godišnji i polugodišnji finansijski izvještaji V – Dodatni računovodstveni izvještaj – Aneks, predložila je harmonizaciju odredbi IV Direktive EEZ/EU i MRS – 1 Prestavljanje finansijskih izvještaja479 u sadržaju Napomena – nota uz finansijske izvještaje.</s><s>Međutim, imajući u vidu da entiteti pri izradi finansijskih izvještaja nisu do sada</s>\n<s>dobra dosadašnja računovodstvena regulativa'' i formalizovani sadržaj Nota – Aneks.</s><s>Može se reći da je aneks, kao zahtjevni finansijski izvještaj, uveden IV direktivom Savjeta EEZ/EU iz jula 1978. godine kao treći sastavni dio godišnjeg zaključka (godišnjih računa) i kao takav podliježe ispitivanju, tj. reviziji kao i bilans i račun uspjeha.480 U članu 43.</s><s>Direktive481 određeno je da sadržaj aneksa, pored informacija koje su predviđene ostalim odredbama, treba da pruži i veći broj drugih (tačnije 13) zahtjevnih informacija.</s><s>Međutim, sve one se mogu sistematizovati u nekoliko karakterističnih grupa: ''1) informacije koje služe dubljem osvjetljavanju stanja i tokova sadržanih u bilansu stanja i računu dobitka i gubitka; 2) informacije o primijenjenim načelima i pravilima procjene u godišnjim računima za njihove pozicije za koje je državama ili preduzećima ostavljeno pravo izbora; 3) informacije o odstupanjima od Direktivom određenih ili promjena prethodno korišćenih načela i pravila; 4) informacije o aktiviranju i pasiviranju određenih troškova i mogućih obaveza; 5) dopunske informacije koje nisu sadržane u osnovnim izvještajima a od značaja su za ocjenu finansijskog položaja i zarađivačke moći preduzeća.''482 Imajući</s>\n<s>harmonizacije nacionalnih zakonodavstava sa ovim odredbama i kod nas je propisana obaveza sastavljanja aneksa, odnosno napomena i drugih izvještaja i objašnjavajućih podataka 478 Savez računovođa i revizora Republike Srpske.</s><s>479 Paragrafi 91-102.</s>\n<s>154 uz finansijske izvještaje.</s><s>U odnosu na druge finansijske izvještaje, Aneks nije zaokružen izvještaj nego fragmentiran, tj. izvještaj sastavljen od posebnih dijelova i ne koristi se samostalno nego uvijek uz bilansne agregate za sagledavanje finansijskog položaja i rezultata poslovanja entiteta</s>\n<s>Po izostavljanju dijela zaglavlja, oznaka AOP-a, oznaka za mjesto, datum, pečat i potpis za neprofitnu organizaciju na bazi članstva Aneks ima sljedeći izgled: DODATNI RAČUNOVODSTVENI IZVJEŠTAJ - ANEKS I I PODACI O AMORTIZACIJI OPREME</s>\n<s>Za obračun izlaza sa zaliha koriščena je metoda (upisuje se oznaka FIFO, LIFO, ili prosječna cijena a) materijal</s>\n<s>Vrijednost ulaganja u toku obračunskog perioda Vrijednost prodatih i rashodovanih sred.u toku obračunskog perioda</s>\n<s>Obračunata amortizacija u toku obračunskog perioda Vrijednost na kraju obračunskog perioda (1+2+3+4) 640</s>\n<s>Finansijski plasmani, potraživanja i obaveze koji dospijevaju u roku do godinu dana od dana bilansa VI PODACI O OSNOVNOM KAPITALU</s>\n<s>Prosječan broj zaposlenih po osnovu časova rada Prosječan broj zaposlenih po osnovu stanja krajem mjeseca VIII POSEBNI PODACI (u KM)</s>\n<s>Dodatni računovodstveni izvještaj – Aneks I druga pravna lica483 (neprofitne organizacije) sačinjavaju i podnose u sastavu pojedinačnih polugodišnjih i godišnjih računa i konsolidovanih godišnjih računa za grupu vezanih entiteta.</s><s>On sadrži manje informacija u odnosu na zahtjeve IV direktive EEZ/EU, a osnovni razlozi za to su nepostojanje određenih kategorija s obzirom da smo mi u pogledu akcionarstva na samom početku a, isto tako, i nerazumijevanje značaja koji podaci u Aneksu imaju za razumijevanje osnovnih finansijskih izvještaja.</s><s>Ipak i propisani podaci sadržani u Aneksu I značajni su za analitičare Bilansa stanja, Bilansa uspjeha, pa i Bilansa novčanih tokova.</s>\n<s>Prva grupa podataka odnosi se na primijenjene metode otpisa opreme, promjene metoda otpisa i efekte te promjene na iznos amortizacije a time i iskazanog rezultata.</s><s>Podaci se daju samo za opremu, ne samo zbog značaja ovog vida osnovnih sredstava nego što se za nematerijalna ulaganja i građevine, kod nas, skoro uvijek primjenjuje proporcionalno (pravolinijsko) otpisivanje.</s><s>Druga grupa podataka odnosi se na metode vrednovanja zaliha, promjene metode i efekte tih promjena na krajnju vrijednost zaliha, pa tako i na prihodnu stranu bilansa uspjeha, kao i na obavještenje o eventualnom aktiviranju neproizvodnih troškova i troškova finansiranja u vrijednosti zaliha učinaka.</s><s>483 Prema Smjernicama druga pravna lica su pravna lica koja se djelimično finansiraju iz budžeta a djelimično po osnovu učlanjenja ili u cjelini po osnovu učlanjenja (političke, društvene i sindikalne organizacije, fondacije, udruženja građana i druge organizacije na osnovu učlanjenja) i sva druga pravna lica koja nisu osnovana s ciljem ostvarivanja dobitka a ne primjenjuju Pravilnik o sadržini pojedinih računa u kontnom okviru za korisnike prihoda budžeta Republike, opština i gradova, budžetskih fondova i javnih fondova (neprofitne zadruge, zajednice etažnih vlasnika i druga neprofitna pravna lica).</s>\n<s>Međutim, ovdje treba istaći da, imajući u vidu nove Smjernice o kontnom okviru i sadržini računa u kontnom okviru za druga pravna lica, obrazac Aneksa I nije usklađen sa izvršenim promjenama.</s><s>Treća grupa podataka odnosi se na tokove osnovnih sredstava u toku izvještajnog perioda, što nije vidljivo u bilansu stanja a značajno je za sagledavanje</s>\n<s>osnovnih sredstava i otuđenja osnovnih sredstava.</s><s>Imajući u vidu zahtjeve IV direktive EEZ i paragraf 128 MRS JS 1 u narednom periodu kod izmjena ovog izvještaja bilo bi dobro da se podaci odvoje po grupama osnovnih sredstava (građevinski objekti, oprema).</s><s>Potraživanja i obaveze čine četvrtu grupu podataka i ti podaci su, možda, manje značajni za druga pravna lica, ali sigurno su važni za budžetske korisnike imajući u vidu da se bilansiranjem ovih pozicija mogu stvoriti manje ili veće latentne rezerve ili skriveni gubici.484</s>\n<s>Podaci petog dijela Aneksa I značajni su za analizu i ocjenu solventnosti i likvidnosti entiteta i nisu vidljivi iz bilansa stanja.</s><s>Šesti dio Aneksa I posvećen je poziciji kapital.</s><s>Međutim, za druga pravna lica ova pozicija manje je značajna u odnosu na društva kapitala i društva sa ograničenom odgovornošću, što je bio razlog da se u izvšenim izmjenama Kontnog okvira izostave konta 300 – Akcijski kapital, 301 – Udjeli, 310 – Emisona premija, 441 – Obaveze za dividende i 442 – Obaveze za učešće u dobitku.</s><s>Druga pravna lica, po svojoj definiciji i u skladu sa razlozima i ciljevima osnivanja, ne bi mogla imati karakteristične oblike kapitala 302 – Ulozi, 304 – Društveni kapital, 309 – Ostali kapital.</s><s>Sedmi dio Aneksa I sadrži podatke o prosječnom broju zaposlenih koji su značajna informacija o veličini entiteta, po ovom kriterijumu, kao i podloga za analizu nekih ostvarenja entiteta (kombinovanjem sa podacima iz bilansa stanja i bilansa uspjeha).</s><s>Osmi dio Aneksa I sadrži podatke koje uglavnom koristi statistika, vladine institucije i neki drugi korisnici.</s><s>Pravilnik o dodatnom računovodstvenom izvještaju – Aneksu, propisuje oblik i sadržaj Dodatnog računovodstvenog izvještaja – Aneks II Podaci za preduzeća i druge oblike organizovanja za obavljanje djelatnosti ili usluga koje je pravno lice osnovalo u inostranstvu.485 Aneks II odnosi se prvenstveno na profitne entitete koja imaju svoje pogone u inostranstvu i manje je značajan za neprofitne organizacije (druga pravna lica i budžetske korisnike).</s>\n<s>Budžetski korisnici (pravna lica, institucije) treba da objave sve finansijske podatke koji su neophodni za ispravno shvatanje finansijskih izvještaja i donošenje odluka na osnovu finansijskih izvještaja.</s><s>Note – zabiljške uz finansijske izvještaje daju informacije</s>\n<s>specifičnim računovodstvenim politikama.486 Notama se objelodanjuju informacije koje zahtijevaju standardi i obezbjeđuju dodatne informacije i pojašnjenja koji nisu prikazani ili se ne mogu dobiti iz propisanih obrazaca.</s><s>Struktura nota (zabilješki) uz finansijske izvještaje regulisana je RSRS 1 paragrafima 91-96: 1) osnovne informacije o instituciji – dodatna objelodanjivanja, 2) osnova pripremanja finansijskog izvještaja, 3) izjava o osnovi procjenjivanja, izvještajna valuta i nivo preciznosti koji je korišćen pri iskazivanju iznosa u finansijskim izvještajima, 4) pregled svih primijenjenih računovodstvenih politika i 5) pojedinačne note: a) note koje dokazuju stavke prikazane u Bilansu uspjeha, Bilansu 484 Odnosno preračunavanje inostrane valute i zaštite od rizika.</s><s>485 U daljem tekstu Obrazac Aneks II.</s>\n<s>158 stanja, Bilansu novčanih tokova, Izvještaju o kapitalnim troškovima i finansiranju, Godišnjem izvještaju o izvršenju budžeta, prema redoslijedu kojim su stavke prikazane u tim obrascima, b) pregled datih garancija, pregled stanja i rokovi dospjeća dugoročnih i kratkoročnih kredita, pregled primljenih kredita i otplate, pregled dospjelih kamata, c) pregled primljenih donacija (pomoći) i d) dodatne informacije koje nisu predstavljene u obrascima finansijskih izvještaja a neophodne su za fer izvještavanje.</s><s>Kada je riječ o objavljivanju računovodstvenih politika, RSRS - 1 nudi dvije mogućnosti:487 objavljuju se odvojeno ili u okviru nota – zabilješki, a u praksi se koriste oba pristupa.</s><s>Ukoliko se računovodstvene politike objavljuju posebno, tada se obično poslije Bilansa novčanih tokova prezentiraju računovodstvene politike, a nakon toga, note označene brojevima koji su navedeni u bilansnoj šemi.</s><s>Ukoliko se objavljivanje vrši zajedno, tada se u okviru nota prvo navedu primijenjene računovodstvene politke.</s><s>Ukoliko pođemo od solucije da računovodstvene politike predstavljaju dio nota, sadržinu nota čini: utemeljenje entiteta javnog sektora i njegova djelatnost, računovodstvene politike i bilješke.</s><s>Prva bilješka (napomena, nota) rezervisana je da entitet javnog sektora treba da objelodani: a) sjedište i pravni oblik entiteta i pravni sistem u okviru koga entitet posluje, b) opis prirode i osnovnih aktivnosti poslovanja entiteta, c) upućivanje na odgovarajuće zakonske propise koji regulišu poslovanje entiteta i d) ime matičnog entiteta kao i najvišeg matičnog entiteta (ukoliko je primjenjivo).488 Osnova za sastavljanje i izradu finansijskih izvještaja ukazuje na primjenu (djelimičnu ili potpunu) MRS (ili MRS JS) za obračunski period</s>\n<s>(obračunska, gotovinska, modifikovana računovodstvena osnova), korišćeni drugi propisi (zakon, podzakonski akti), usvojenu osnovicu za procjenjivanje,489 izvještajnu valutu i stepen preciznosti (npr. u hiljadama Računovodsvena politika propisana je Pravilnikom o računovodstvenoj politici za korisnike budžeta RS490 iz čl. 2 stav 1. tačka 11. i 12.</s><s>Zakona o budžetskom sistemu RS491 i to za korisnike koji se po bilo kom osnovu finansiraju iz budžeta Republike Srpske.</s><s>To znači da se propisana računovodstvena politika odnosi i na institucije obrazovanja bez obzira što se jednim dijelom finansiraju iz opštinskog budžeta (srednje obrazovanje), ali ne znači da opštine ili fondovi ne mogu koristiti ovaj Pravilnik ili donijeti vlastiti akt kojim će propisivati svoju računovodstvenu politiku.</s><s>Cilj je da se zadovolje uslovi iz MRS - 1, paragraf 6.2.</s><s>Imajući u vidu činjenicu da su u međuvremenu prevedeni međunarodni računovodstveni standardi za javni sektor i najavljena njihova primjena, paragrafi 128-132 MRS JS 1 - Prezentacija finansijskih izvještaja, pružaju osnov za prezentaciju</s>\n<s>uključujući kontrolisane entitete, c) ulaganja, d) priznavanje i umanjenje vrijednosti/amortizacija materijalnih i nematerijalnih sredstava, e) kapitalizacija troškova pozajmljivanja i druge izdatke, f) ugovori o izgradnji, g) investiciona imovina, h) finansijski instrumenti i ulaganja, i) lizing, j) troškovi istraživanja i razvoja, k) zalihe, l) rezervisanja, lj) troškovi 488 MRS JS - 1, Ostala objelodanjivanja, paragraf 133. 489 Finansijski izvještaji su sastavljeni uz poštovanje istorijskog troška, npr., nekretnine, postrojenja i oprema procijenjene su po nabavnoj vrijednosti umanjenoj za akumulisanu amortizaciju.</s><s>159</s>\n<s>uključujući koji se odnose na zaposlene, m) preračunavanje inostrane valute i zaštita od rizika (''hedžing''), n) definicija segmenta i osnova raspodjele troškova na segmente, nj) inflatorno računovodstvo i o) državna davanja.</s><s>Note uz pojedinačne finansijske izvještaje entiteta treba da budu prikazani na sistematičan način, da sadrže detaljan pregled, odnosno analizu iznosa prezentovanih u izvještaju o finansijskoj uspješnosti, izvještaju o finansijskom stanju, izvještaju o novčanim tokovima i izvještaju o promjenama neto imovine/kapitala, kao i dodatne informacije kao što su potencijalne i ugovorne obaveze.492 Ipak, note ne predstavljaju formalizovani obrazac s obzirom da nemaju strogo propisanu formu nego su opisnog karaktera.</s><s>Njime se detaljno razrađuje, dopunjuje i obrazlaže prezentirani finansijski izvještaj.</s><s>Na taj način se podaci iz finansijskih izvještaja približavaju korisnicima na razumljiv način, objašnjavajući prvo stavke prezentovane u finansijskim izvještajima, a potom i neke potencijalne događaje, ugovorne obaveze, prosječan broj zaposlenih tokom nekog perioda i sl., čime se osiguravaju dodatne informacije neophodne za istinit i fer pregled.493</s>\n<s>5.2.</s><s>Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta Sadržaj godišnjih finansijskih izvještaja budžetskih korisnika u Republici Srpskoj propisan je članom 24.</s><s>Pravilnika kojeg čini i Godišnji finansijski izvještaj o izvršenju budžeta.494 Zakonom o budžetima u FBiH sastav godišnjih finansijskih izvještaja propisan je čl. 54.</s><s>Zakona o proračunima – budžetima, godišnji izvještaji prikazuju i prihode i rashode za fiskalnu godinu koji su odobreni od parlamenta ili naknadno izmijenjeni, kao i ostvarene prihode i rashode tokom godine koji su prikazani tako da se jasno može vidjeti razlika između odobrenog budžeta i njegovog ostvarenja, što se iskazuje u Godišnjem iskazu o izvršenju budžeta (u daljem tekstu GIB).495 Planirani iznosi prihoda i rashoda koji su odobreni od strane skupštine (parlamenta) unose se u jednu, dok se ostvareni iznosi iskazuju u drugoj koloni obrasca GIB.</s><s>Ostvarena razlika između odobrenog budžeta i njegovog ostvarenja izračunava se u posebnoj koloni ''odstupanje'' za svaku poziciju pojedinačno.</s><s>U posebnu kolonu unose se uporedni podaci o ostvarenju budžeta u prethodnoj fiskalnoj godini, a posebno se izračunavaju</s>\n<s>odnosno povećanje ostvarenja u tekućoj godini u odnosu na prethodnu godinu.</s><s>Upravo zbog ovih pokazatelja GIB predstavlja najznačajniji finansijski izvještaj budžeta.</s><s>Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta sadrži tri dijela: prihode i rashode po ekonomskim</s>\n<s>rashodima funkcionalnim kategorijama (strukturi).496 Podaci o prihodima (poreski prihodi, neporeski prihodi, kapitalni dobici, tekuće i kapitalne pomoći, prihodi iz budžeta nižih potrošačkih jedinica) i rashodima (tekući troškovi, kapitalni troškovi, ostale isplate, doznake iz budžeta nižih potrošačkih jedinica) po ekonomskim kategorijama preuzimaju se sa odgovarajućeg konta čiji broj je unesen u kolonu 2 obrasca GIB.</s><s>Višak prihoda nad 492 MRS JS, paragraf 124.</s>\n<s>rashodima rashodima, odnosno višak rashoda nad prihodima izračunava se kao razlika između ukupnih tekućih prihoda i kapitalnih priliva, s jedne strane, i ukupnih tekućih rashoda, kapitalnih odliva i pozajmljivanja, s druge strane.</s><s>Na kraju se iskazuju podaci o načinu na koji je eventualni višak rashoda pokriven iz kredita, iz viška prihoda ranijih godina ili iz ostalih izvora.</s>\n<s>Ako izostavimo dio zaglavlja i pozicije na kojima nisu iskazani iznosi, onda obrazac GIB za budžetske korisnike, neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja, ima sljedeći izgled:</s>\n<s>Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta entiteta javnog sektora raščlanjivanjem samo na nivou primarnog budžetskog korisnika i proširen sa podacima o rebalansu ima sljedeći izgled:</s>\n<s>Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta(GIB) period izvještavanja od 01.01. do 31.12.2004. godine (u KM) Broj</s>\n<s>U dijelu Finansiranje unose se podaci o primljenim kreditima i zajmovima, a podaci se preuzimaju sa odgovarajućih konta klase 8 (čiji se brojevi daju u koloni 2 obrasca GIB).</s><s>U dijelu Rashodi po funkcionalnim kategorijama unose se podaci o rashodima po funkcionalnoj klasifikaciji.</s><s>U koloni 2 obrasca GIB navedeni su kodovi, a u koloni 3 nazivi kategorija sintetičke klasifikacije funkcija entiteta koja je propisana odgovarajućim Pravilnikom.</s><s>Ukupan iznos rashoda po funkcionalnim kategorijama mora biti jednak iznosu rashoda po ekonomskim kategorijama.</s><s>Prezentacija rashoda po funkcionalnoj klasifikaciji može korisnicima finansijskih izvještaja pružiti relevantne informacije koje su predmet analize izvještaja.</s><s>163</s>\n<s>5.3.</s><s>Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju (KTF) sastavlja se na osnovu prometa računa klase 8 – Memorandumska evidencija o kapitalnim transakcijama, pošto se na računima klase 8 ne iskazuju salda na kraju godine i ona ne predstavljaju pozicije bilansa.</s><s>Ovi računi predstavljaju zatvoren sistem konta koja služe samo za evidentiranje kapitalnih priliva i odliva i nisu integrisani sa ostalim računima.</s><s>Prije popunjavanja ovog obrasca potrebno je usaglasiti promet konta klase 8 sa prometom odgovarajućih konta na kojima su knjižene iste promjene koje predstavljaju bilansne pozicije.</s><s>Obazac KTF po izostavljanju dijela zaglavlja i kolona koje nemaju iskazane novčane iznose za entitet javnog sektora iz oblasti obrazovanja, ima sljedeći izgled: Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju Grupa</s>\n<s>Kratkoročni krediti i zajmovi (41 do 44) U propisani obrazac prvo se unose kapitalni troškovi a zatim izvori finansiranja.</s><s>Zakonom o budžetima definisano je da na iskazivanje budžetskog suficita, odnosno deficita utiču kako tekući izdaci tako i kapitalni izdaci i dati zajmovi.</s><s>Pošto u bilansu uspjeha na finansijski rezultat imaju uticaja samo tekući prihodi i rashodi, uvođenjem Izvještaja o kapitalnim troškovima i finansiranju omogućeno je potpuno obuhvatanje svih prihoda i primitaka, odnosno svih rashoda i izdataka koji su potrebni za sastavljanje GIBa.</s><s>Obazac o kapitalnim troškovima i finansiranju po izostavljanju dijela zaglavlja kod entiteta javnog sektora, lokalne vlade ima sljedeći izgled: Izvještaj o kapitalnim izdacima i finansiranju period izvještavanja od 01.01. do 31.12.2004. godine (u KM) Ekonomski</s>\n<s>5.4.</s><s>Posebni podaci o platama i o broju zaposlenih Obrazac Posebni podaci o platama i o broju zaposlenih497 pruža podatke o neto platama i naknadama, iznosima poreza i doprinosa po osnovu plata i o broju zaposlenih.</s><s>Ovaj obrazac se popunjava na osnovu obračunatih plata u skladu sa čl. 38. stav 1. Pravilnika o sadržini pojedinih računa u kontnom okviru za korisnike prihoda budžeta Republike, opštine i gradova, budžetskih fondova, i fondova,498 a rashode perioda čine svi rashodi koji se odnose na izvještajni period bez obzira da li je plaćanje izvršeno.</s><s>Sadržaj ovog obrasca manje je zahtjevan u odnosu na ostale, a za neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja i ima sljedeći izgled: Posebni podaci o platama i o broju zaposlenih period izvještavanja: od 01.01. do31.12. 200x. godine (u KM) Ostvareni</s>\n<s>Godišnji obrazac Posebni podaci za javne entitete (lokalna vlada) sadrži iste vrste podataka kao i obrazac sa identičnim nazivom koji se podnosi uz periodične finansijske izvještaje budžetskih korisnika i obrazac Posebni podaci o platama i broju zaposlenih koji podnose i sva ostala pravna lica uz godišnje i polugodišnje finansijske izvještaje.</s><s>U obrazac Posebni podaci koji se podnosi, prije svega za statističke svrhe, unose se podaci o obračunatim platama i naknadama plata, porezu na plate i doprinosima na platu i iz plata za izvještajnu godinu, prenosom sa odgovarajućih konta rashoda po osnovu plata i naknada plata, odnosno propisanih obaveza za porez i doprinose po ovom osnovu.</s>\n<s>Podaci iz ovog obrasca treba da odgovaraju podacima koji se odnose na plate, a uneseni su u obrazac Bilans uspjeha.</s><s>Umjesto poataka sa konta klase šest (rashodi) obrazac Posebni podaci o platama i o broju zaposlenih se alternativno može popunjavati i na osnovu potražnog prometa koji je iskazan na kontima klase pet (kratkoročne obaveze i razgraničenja).</s>\n<s>Posebni podaci o platama i o broju zaposlenih period izvještavanja: od01.01. do31.12. 200x.godine (u KM) Ostvareni</s>\n<s>Dva finansijska izvještaja čija je vrijednost do danas ostala neosporena egzistiraju u računovodstvenoj tradiciji: bilans (bilans stanja) i račun dobitka i gubitka (bilans uspjeha).</s><s>Dugi niz godina primarni finansijski izvještaj bio je bilans stanja, služeći prvenstveno eksternim interesentima a, u 20. vijeku, bilans počinje služiti i drugim, u prvom redu potrebama menadžmenta organizacija koji je u njemu pronašao finansijski izvještaj koji prezentuje salda realnih i salda monetarnih tokova.</s><s>Specifičnosti neprofitnih organizacija neophodno je uvažavati pri kreiranju obrazaca finansijskih izvještaja, primjena Zakona o računovodstvu značajnije bi doprinijela harmonizaciji i usaglašavanju pravnog okvira i finansijskog izvještavanja neprofitnih i javnih entiteta (usvajanjem MRS JS).</s><s>Drugi finansijski izvještaj, bilans uspjeha predstavlja samo izdvojeni i osamostaljeni dio bilansa stanja (pozicije kapital) čiji je zadatak da obračuna sve prihode i rashode u datom obračunskom periodu i iskaže ostvareni periodični rezultat.</s><s>U pogledu strukturnih elemenata koje sadrži obrazac bilansa uspjeha razlikuje se kod neprofitnih (druga pravna lica) i neprofitnih i vladinih organizacija, dok MRS i MRS JS propisuju samo minimalni broj pozicija koje treba da sadrži ovaj obrazac, što ipak može stvoriti značajne poteškoće u njihovoj početnoj primjeni.</s>\n<s>Iako su bilans stanja i bilans uspjeha od suštinskog značaja, oni ipak nisu dovoljni za ocjenu svih finansijskih aktivnosti neprofitnih organizacija.</s><s>Bilans novčanih tokova je finansijski izvještaj koji pokazuje novčane efekte organizacije iz redovnih, investicionih i finansijskih aktivnosti u datom periodu, a pojavljuju se i značajne razlike između obrazaca neprofitnih i vladinih organizacija.</s><s>Za utvrđivanje i iskazivanje tokova iz poslovanja u ovom izvještaju koriste se dvije metode i kod nas je ozakonjena direktna, što preporučuje i MRS JS - 2, a i primjerenija je neprofitnim organizacijama zbog odsustva profita.</s><s>Aneks nije cjelovit izvještaj, za razliku od ostalih finansijskih izvještaja, ne koristi se samostalno, nego uvijek uz bilans stanja, račun dobitka i gubitka i izvještaj o promjenama finansijskog položaja.</s><s>Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta (GIB) prikazuje odobrene prihode i rashode i ostvarene prihode i rashode, tako da se jasno mogu</s>\n<s>predstavlja najznačajniji finansijski izvještaj budžeta.</s><s>Neophodan preduslov za iskazivanje podataka u obrascu Izvještaj o kapitalnim troškovima (KTF) je pravilno i potupno evidentiranje poslovnih promjena u klasi 8 – Memorandumska evidencija.</s><s>Kako u bilansu uspjeha na finansijski rezultat uticaj imaju samo tekući prihodi, uvođenje izvještaja o kapitalnim troškovima omogućava potpuno obuhvatanje svih prihoda i primitaka, odnosno rashoda i izdataka, koji su potrebni za sastavljanje GIB-a.</s><s>Obrazac Posebni podaci izrađuje se prvenstveno za statističke svrhe, a identični su za profitne i neprofitne entitete.</s><s>Analiza finansijskih izvještaja mogla bi se nazvati i specijalnom metodom pribavljanja informacija koje ne pružaju finansijski izvještaji i predstavlja skup metoda, postupaka i instrumenata otkrivanja, pokazivanja i interpretacije informacija o stanju i uspjehu neprofitne organizacije na osnovu bilansnih agregata.</s><s>Gledano sa pozicije menadžmenta, bilansni agregati nisu samo instrumenti polaganja računa o ostvarenjima organizacije pred eksternim korisnicima i podloga samoocjenjivanja performansi nego i bitno ishodište za donošenje upravljačkih odluka i planiranje i kontrolu ostvarenja aktivnsti u budućem periodu.</s>\n<s>IV ANALIZA BILANSNIH AGREGATA NEPROFITNIH ORGANIZACIJA 1. Suština, ciljevi i vrste analize finansijskih izvještaja Analiza499 finansijskih izvještaja može se definisati kao specijalna metoda pribavljanja informacija pomoću koje se iz podataka godišnjih računa (bilansa stanja, bilansa uspjeha, bilansa novčanih tokova) stiču informacije o finansijskom i prinosnom položaju organizacije.500 Analiza je, zapravo, skup metoda, postupaka i instrumenata otkrivanja, pokazivanja i interpretacije informacija o stanju i uspjehu entiteta na osnovu njegovih finansijskih izvještaja i predstavlja dio ukupne računovodstvene analize stanja i uspjeha organizacije.</s><s>Računovodstvena analiza širi je pojam zato što pored analize finansijskih izvještaja, koji su obično usmjereni prema eksternim stejkholderima, uključuje i internu analizu.501</s>\n<s>Analiza finansijskih izvještaja značajan je izvor informacija o stanju i uspjehu organizacije na godišnjem nivou.</s><s>Prije otpočinjanja analize značajno je identifikovati često</s>\n<s>Unificiranost menadžmenta.502 Korektnost (ispravnost) podataka za analizu predstavlja zahtjev da knjigovodstveni i drugi podaci budu sastavljeni i predstavljeni u skladu sa propisima (formalna ispravnost podataka) i da budu ispravni i objektivni (materijalna ispravnost).</s>\n<s>načela kontinuiteta koje traži da postupci za dobijanje podataka o poslovanju budu unaprijed determinisani i da se ne mogu mijenjati prema trenutnim potrebama korisnika tih podataka.503</s>\n<s>Bilansni agregati nude finansijske podatke u apsolutnim iznosima koji su razvrstani po unaprijed određenoj šemi.</s><s>Iskazivanje apsolutnih iznosa razvrstanih po vrstama i slaganje po nekom smislenom redu usmjereno je prema cilju pokazivanja finansijskog</s>\n<s>organizaciji neophodna su i moguća ako se apsolutni iznosi iz bilansnih agregata pretvore u procentualnu strukturu ili se iskažu indeksnim brojevima u odnosu na prethodne periode ili ako se apsolutni iznosi dovedu u smislen odnos i izraze njihovim odnosom.</s><s>To upućuje da iza bilansnih podataka, sa osobenostima potpunog brojčanog obuhvata stanja i uspjeha entiteta, postoji i poseban svijet odnosa međuuzročnosti, zakonitosti u ponašanju.</s><s>Oni koji potpunije otkriju taj posebni svijet, njime ovladaju i sintetizovanjem 499 Termin analiza potiče od grčke riječi ''analysis'' koja se može prevesti kao raščlanjivanje, rasklapanje, rastavljanje nekog složenog objekta na njegove sastavne dijelove.</s><s>Radovanović, R, Škarić - Jovanović, K: Finansijsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, str. 465. 500 Coenenberg, A.: Jahresabschluss und Jahresabsluss Analyse, MI Verlag Moderne Industrie AG&CO., Buchverlag, Landsberg, 1988, s. 553.</s>\n<s>501 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 143. 502 Značajan izvor informacija za analitičare nalazi se u notama - zabilješkama.</s><s>One otkrivaju neke suštinske detalje koje je organizacija slijedila i sa kojima se suočavala u pripremi finansijskih izvještaja.</s>\n<s>menadžmenta upućuje da su računovodstvena pitanja vezana za tačnost iznosa u finansijskim izvještajima, dok se finansijski menadžment fokusira na značenje brojeva u bilansnim agregatima.</s><s>503 Radovanović, R., Škarić-Jovanović, K.: Finansijsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, 504 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 122-123. 168</s>\n<s>Osnovni cilj analize finansijskih izvještaja je ocjena prošlih i predviđanje budućih ostvarenja u funkciji informacione podrške donošenja odluka.</s><s>Prva i glavna uloga analize je da mnogobrojne podatake iz bilansnih agregata pretvori u upotrebljive informacije čija je ponuda ''nedovoljna,'' čak i u vremenu elektronske obrade podataka.</s><s>Radi se o informacijama čijim se poređenjem u vremenu (za entitet), prostoru (sa srodnim entitetima) ili sa podacima iz planiranih vrijednosti dolazi do bitnih zaključaka o budućim ostvarenjima.</s><s>Krajnja svrha analize finansijskih izvještaja budžeta i korisnika budžeta je odgovor na pitanje: kako je potrošen javni novac?</s><s>Finansijska analiza za interne potrebe, kao cilj, stoji na prvom mjestu, iako se sa njom u tom pogledu u literaturi dugo maćehinski postupalo.505</s>\n<s>Posebni ciljevi analize finansijskih izvještaja su izraz informacionih zahtjeva, odnosno očekivanja različitih korisnika finansijsko-računovodstvenih izvještaja.</s><s>Korisnici računovodstvenih informacija u zavisnosti od načina upotrebe informacija, mjesta i vremena upotrebe mogu se svrstati u dvije grupe.</s><s>Najčešća klasifikacija je na eksterne (vanjske) i interne (unutrašnje).</s><s>U zavisnosti od uloge koju korisnik obavlja, ovu klasifikaciju ne treba shvatiti doslovno, pošto se isti korisnik može pojaviti i kao interni i kao eksterni.</s><s>Interni korisnici su osobe ili grupe koje su neposredno uključene u djelatnost (operacije, poslovanje) izvještajnih jedinica: država, odnosno tijela državne uprave i državne vlasti na svim nivoima, a neki od navedenih korisnika pojavljuju se u dvostrukoj ulozi, kao kreatori i kao korisnici finansijskih izvještaja.</s><s>Eksterni korisnici nisu direktno uključeni u djelatnost neprofitnih organizacija: građani (uključujući poreske obveznike, glasače, korisnike usluga), mediji, kupci, dobavljači, investitori, kreditori, ekonomski i finansijski analitičari, donatori, sindikati, poslovna udruženja i sl.</s><s>Pošto egzistencija pojedinaca ima mnoge dodirne tačke sa funkcionisanjem države i njenih pojedinih segmenata, za finansijske izvještaje budžetskih korisnika zainteresovana je javnost u širem smislu, odnosno građanin - pojedinac.</s><s>Pojedinac iz fianansijskih izvještaja pokušaće da sazna namjere države u pogledu finansiranja javnih potreba, socijalnih transfera, povećanja ili smanjenja poreskih stopa a putokaz uspjeha ili neuspjeha vlade biće potvrđen na izborima.</s><s>Mediji (TV, radio i štampa) nastoje da pristupačnim</s>\n<s>finansijskim pokazateljima za procjenjivanje rada vlade.</s><s>Kako bi javnost bila u toku sa postojećim i predstojećim vladinim odlukama, mediji moraju da koriste manje stručne i tehničke termine a više grafičke prikaze i jednostavniji jezik.</s><s>Dobavljači su zainteresovani za računovodstvene informacije iz kojih će saznati mogućnost dalje saradnje, sposobnost vlade da nastavi sa novim nabavkama (tekuće ili investicione) ili sposobnost da izmiri dospjele obaveze.</s><s>Da bi izvršila svoje narasle funkcje, država se često zadužuje.</s><s>Zajmodavci se mogu pojaviti kao domaće i inostrane grupe koje ulažu novac u vladine aktivnosti.</s><s>Njih interesuju informacije o stanju postojećeg duga, trenutnoj zaduženosti i sposobnosti izmirenja dospjelih obaveza, na osnovu čega procjenjuju sposobnost vlade da u narednom periodu izmiruje svoje obaveze.</s><s>Nezavisni analitičari obično obuhvataju univerzitetske ili druge institute i agencije koje pružaju intelektualne usluge, imaju dosta zajedničkih ciljeva sa medijima, ali su 505 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 174. 169</s>\n<s>finansijskim njihove analize stručnije, objektivnije i imaju značajniji uticaj na aktivnosti državne uprave.</s><s>Strana pomoć mnogim zemljama, pa i našoj, predstavlja bitan element u budžetskom finansiranju, a sadašnji i potencijalni donatori zainteresovani su za namjene i način trošenja doniranih sredstava.</s><s>Njih interesuju podaci o projektima i programima koji su predloženi za finansiranje.</s><s>Međunarodne organizacije i finanansijske institucije interesuju uporedivi i dosljedni podaci o vladinim aktivnostima.</s><s>Kao glavni kriterijumi za razlikovanje analize finansijskih izvještaja obično se navode: 1) kriterijum korisnika informacija analize, 2) kriterijum predmeta analize, 3) kriterijum</s>\n<s>finansijskih izvještaja.506 Prema korisnicima analize treba razlikovati dvije vrste: internu i eksternu analizu.</s><s>Eksterna analiza usmjerena je na informaciono opsluživanje vanjskih korisnika finansijsko-računovodstvenim informacijama o entitetu: potencijalni kupci obveznica, dugoročni i kratkoročni kreditori, poslovni partneri, sindikati, organi vlade i njene agencije, mediji, javnost, međunarodne organizacije, donatori itd.</s><s>Interna analiza finansijskih izvještaja usmjerena je ka informisanju kako menadžmenta neprofitnih organizacija tako i funkcionera pojedinih organa uprave i zaposlenih u njima.</s><s>Ekstremnih razlika između eksterne i interne analize nema, obje se bave ispitivanjem finansijskog stanja, u jednom trenutku, i stanja i uspjeha u određenom periodu.</s><s>Svi poznati instrumenti analize obično se mogu koristiti kako za eksternu tako i za internu analizu.</s><s>Glavno po čemu se ove dvije vrste analize razlikuju je obim korišćenog materijala (podataka) i brojnost problema kojima je analiza posvećena.</s><s>Usljed užih ciljeva i ograničenja raspoloživog materijala koji koristi eksterna analiza ima obično manji domet i kraću upotrebnu vrijednost od interne analize.</s><s>Prema predmetu analize razlikuje se analiza bilansa stanja (finansijskog analiza</s>\n<s>finansijskoračunovodstvenih izvještaja.</s><s>Analiza bilansa stanja usmjerena je na ispitivanje opšte slike finansiranja, odnosno pribavljanje informacija o stanju solventnosti i likvidnosti entiteta na bilansni dan.</s><s>Ona se koristi kao vertikalna analiza bilansa stanja, odnosno strukture ulaganja na jednoj i izvora finansiranja, na drugoj strani uključujući i odnose između dijelova ulaganja u aktivi (na primer, obrtna prema osnovnim sredstvima) i odnose između izvora finansiranja u pasivi, što govori o finansijskoj sigurnosti (kapital prema obavezama).</s><s>Isto tako, ona se koristi kao horizontalna analiza bilansa stanja da bi se pribavile informacije o kretanju pojedinih pozicija ulaganja i izvora finansiranja u nizu sukcesivnih perioda.</s><s>Analiza bilansa uspjeha bavi se učešćem pojedinih (ili grupa) troškova u ostvarenom prihodu.</s><s>Cilj je prikupljanje informacija o rentabilitetu, odnosno prinosnoj moći prihoda u izvještajnom periodu.</s><s>Kombinovane analize bilansa stanja i bilansa uspjeha mogu da se sprovode nezavisno jedna od druge, ali su rezultati i jedne i druge neophodni za upoznavanje kompletne finansijske situacije.</s><s>Ova analiza obično se odvija racionalnim povezivanjem podataka iz jednog i drugog bilansnog agregata.</s><s>Prema kriterijumu predmeta analize naznačena je analiza bilansa stanja i analiza bilansa uspjeha a nije analiza aneksa, odnosno nota - zabilježaka uz finansijske izvještaje i analizu bilansa novčanih tokova.</s><s>Aneks, odnosno note - zabilješke, nije cjelovit</s>\n<s>numeričkih podataka i opisnih obavještenja i ne može biti predmet samostalne analize nego samo dopunski izvor određenih, ali vrlo značajnih podataka za tumačenje rezultata bilansa stanja i bilansa uspjeha.</s><s>Bilans novčanih tokova je cjelovit izvještaj i sam po sebi predstavlja analizu, odnosno proizvod je analize zasnovane na podacima koji se nalaze u bilansu stanja i uspjeha.</s>\n<s>Sa gledišta vremena posmatranja razlikujemo analizu stanja ili statičku analizu i analizu razvoja ili dinamičku analizu.</s><s>Statička analiza bavi se bilansom stanja na određeni bilansni dan i bilansom uspjeha za jedan operativni period ili jednu poslovnu godinu.</s><s>Dinamička analiza bavi se bilansima stanja i uspjeha u više sukcesivnih perioda, a period ove analize obično je 3 do 5 godina.</s><s>Statička analiza glavnih finansijskih izvještaja ima za cilj da pribavi informacije o sredstvima, adekvatnosti finansiranja i likvidnosti na dan zaključenja bilansa (stanja), o prinosnoj moći prihoda ispoljenoj u toku izvještajnog perioda (analiza uspjeha) i efikasnosti upravljanja ulaganjima i izvorima finansiranja.</s><s>Rezulati statičke analize značajni su, ali jedna godina ili jedan bilansni dan nisu dovoljno vrijeme posmatranja za donošenje pouzdanih ocjena o liniji (trendu) razvoja (progres ili regres) entiteta.</s><s>Dinamička analiza finansijskih izvještaja koristi prednost vremenskog poređenja, kao jedne od bitnih metoda eksploatacije informacija finansijskih izvještaja.</s><s>Samim poređenjem apsolutnih iznosa niza finansijskih izvještaja dolazi se do određenih zaključaka o entitetu, a, ukoliko se u analizi koriste bazni ili lančani indeksi, onda se otkrivaju jasnije tendencija o samim dijelovima ili ukupnim vrijednostima bilansnih agregata.</s>\n<s>Prema kriterijumu instrumenata analize finansijskih izvještaja pojedini autori ih slično klasifikuju.</s><s>Prema jednim, instrumenti analize su: vizuelna analiza bilansa, analiza bilansa pomoću računa pokrića, racio analiza, analiza pomoću neto obrtnog fonda drugima,508 po ovom kriterijumu instrumenata razlikujemo: opštu analizu godišnjih računa, odnosno analizu strukture finansijskih izvještaja, racio analizu finansijskih izvještaja, analizu neto obrtnog kapitala i analizu tokova sredstava, a prevashodno analizu novčanih tokova.509</s>\n<s>informacije donošenje odluka internih i eksternih korisnika.</s><s>Bez obzira da li su u pitanju eksterni ili interni korisnici analize njena valjanost uslovljena je: 1) upotrebljivošću bilansnih podataka, 2) konsolidovanjem bilansa stanja i uspjeha i 3) klasifikacijom bilansnih pozicija.510</s>\n<s>507 Radovanović, R, Škarić-Jovanović, K: Finansijsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, 508 Metode vizuelizacija, račun pokrića, racio analiza, analiza kretanja (funds flow analiza), cash flow analiza i analiza neto obrtnog fonda.</s><s>Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 176.</s>\n<s>standardima računovodstvenim politikama511 određenog entiteta.</s><s>Finansijski izvještaji obično se pripremaju pod pretpostavkom da će entitet stalno poslovati i da će nastaviti sa poslovanjem i izvršavanjem svojih zakonskih obaveza u vremenskom roku koji se može predvidjeti.</s><s>Razmatranje položaja zavisi od raspoloživih činjenica za svaki pojedinačni slučaj.512 Da li je pretpostavka stalnosti poslovanja odgovarajuća, više je relevantno za pojedinačne entitete nego za državnu upravu u cjelini.513 Načelo</s>\n<s>pravila procjenjivanja treba primjenjivati u dužem razdoblju, s tim da se, u slučaju njihovih izmjena u aneksu ili napomenama (notama - zabilješkama), treba objaviti promjena, obrazloženje primjene i efekti nastale promjene, kao i razlozi koji su je uslovili.514 Načelo opreznosti u bilansiranju sadrži dva principa, princip realizacije i princip impariteta.</s><s>Po načelu realizacija u bilansu uspjeha mogu se iskazati samo realizovani dobici (sadržani u prodatim proizvodima, robama ili uslugama), što je karakteristično za neprofitne organizacije.</s><s>Prema principu nejednake vrijednosti (impariteta) za bilansiranje pozicija imovine primjenjuje se najniža vjerovatna vrijednost, dok se za bilansiranje pozicija pasive primjenjuje najviša vjerovatna vrijednost, što u bilansu uspjeha za rezultat ima najveće vrijednosti rashoda, najniže vrijednosti prihoda, najniži dobitak, odnosno najviši gubitak.</s><s>Prema načelu uzročnosti (nastanka događaja, korelacije) prihodi i rashodi i kod profitnih i neprofitnih entiteta priznaju se kada nastanu (a ne kada se primi ili isplati novac ili njegov ekvivalent), evidentiraju se u poslovnim knjigama i uključuju u bilans uspjeha perioda na koji se odnose (nezavisno da li su i kada će biti naplaćeni).</s><s>Budžetski korisnici prihode i primitke prikazuju u računovodstvenom obračunskom periodu u kome su mjerljivi i raspoloživi, a prihodi su mjerljivi i raspoloživi kada ih je moguće vrijednosno iskazati.515 Rashodi se knjiže po obračunskoj (akrualnoj) osnovi, odnosno u periodu kada je nastala obaveza za plaćanje, bez obzira da li je samo plaćanje izvršeno.516</s>\n<s>Konsolidovanje finansijskih izvještaja predstavlja postupak u kome se finansijski izvještaji iste vrste svih budžetskih korisnika objedinjuju u jedan, jedinstven izvještaj.</s><s>Međutim, bilo koji konsolidovani računovodstveni izvještaj ne predstavlja samo prosti 511 Pravilnik o računovodstvenoj politici za korisnike budžeta RS (''Sl. glasnik RS'', br. 109/03).</s><s>512 U procjenjivanju, na primjer, da li državna uprava zadovoljava načelo stalnosti poslovanja, nadležnost propisivanja visine poreskih stopa ili taksi omogućava njeno svrstavanje u kategoriju entiteta koji zadovoljavaju načelo stalnosti poslovanja, iako već duži period posluju sa, na primjer, negativnom neto imovinom/kapitalom.</s><s>Za pojedinačni entitet, procjena izvještaja o finansijskom stanju, na datum izvještavanja, može ukazivati da pretpostavka o stalnosti poslovanja nije odgovarajuća, ali mogu postojati višegodišnji ugovori o finansiranju koji obezbjeđuju nastavak poslovanja.</s><s>514 Detaljnije o načelu dosljednosti i prezentacije pogledati u MRS RS, knjiga prva, SRR RS, Banja Luka, 1999, str. 46, Međunarodni računovodstveni standardi 2004, SRR Srbije, Beograd, SRR RS, B. Luka, 515 Prihodi i primici su raspoloživi kada su ostvareni u okviru obračuskog perioda ili ubrzo nakon toga, kako bi se mogli koristiti za plaćanje obaveza.</s><s>Raspodjela prihoda sa računa javnih prihoda na dan 31. decembra tekuće fiskalne godine smatra se prihodom bez obzira što su sredstva raspoloživa na jedinstvenom računu trezora tek u narednoj fiskalnoj godini.</s><s>516 Fakture dobavljača knjiže se po prijemu, rashodi za fakturisani materijal i usluge vežu se za period kada su usluge i materijal primljeni, plate se iskazuju u periodu za koji se duguju.</s><s>172</s>\n<s>Pored zbir pojedinačnih računovodstvenih izvještaja koji se konsoliduju.517 U postupku konsolidacije neophodno je eliminisati iznose koji potiču iz međusobnih odnosa u konsolidaciji po svim osnovama, potraživanja, obaveze, prihode i rashode, primitake i izdatake.</s><s>Rezultat konsolidacije je izvještaj koji daje sliku o finansijskom položaju, prihodima i rashodima, novčanim tokovima o svim budžetskim korisnicima kao jednoj cjelini.</s><s>Iako je Zakonom o računovodstvu BiH propisano donošenje posebnih standarda za javni sektor, oni još nisu doneseni a budžetski korisnici dužni su voditi svoje knjigovodstvo u skladu sa sadašnjom nacionalnom regulativom.</s><s>Pitanja koja nisu uređena ovim standardima a do njihovog donošenja treba primjenjivati MRS JS, ukoliko su oni primjenjivi na entitete javnog sektora, posebno MRS JS 6 - Konsolidovani finansijski izvještaji i računovodstveno ulaganje u kontrolisane entitete.</s><s>Pravilnik o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština i gradova i fondova 518 čl. 44-55 propisuje postupak konsolidacije finansijskih izvještaja.</s>\n<s>zadovoljenje formalnih uslova koji se obezbjeđuju odgovarajućim grupisanjem pozicija aktive, pasive, rashoda i prihoda.</s><s>Razvrstavanje pozicija u bilansu, kod nas, izvršeno je po pravilu rastuće ili opadajuće likvidnosti u aktivi i rastuće ili opadajuće dospjelosti u pasivi, koja jedno drugom odgovaraju.</s><s>Grupisanje pozicija aktive prema principu rastuće likvidnosti i pozicija pasive prema principu rastuće dospjelosti uslovljeno je dominirajućim značajem zlatnih bilansnih pravila u širem i užem smislu,519 što je karakteristično za neprofitne (i profitne) organizacije.520 Pri postavljanju zvaničnih bilansnih šema zakonodavac je vodio računa o ciljevima i instrumentima finansijske analize koji su primjereni izvještajnim zahtjevima Četvrte direktive EEZ/EU, Okviru za pripremu i podnošenje finansijskih izvještaja uz MRS, kao i da je bilans propisan u formi konta.</s><s>Dakle, može se reći da je naš zvanični bilans neprofitnih organizacija u pogledu razvrstavanja pozicija prilagođen zahtjevima analize (tabela 8).</s><s>521</s>\n<s>Grupisanje pozicija aktive prema principu opadajuće likvidnosti i pozicija pasive prema principu opadajuće dospjelosti odgovara naglašavanju pravila ''acid test''522 koji traži jednakost gotovine i potraživanja, sa jedne strane, i kratkoročnih obaveza, sa druge strane.</s><s>Kontrola likvidnosti u skladu sa ovim pravilom uslovljava davanje prednosti pomenutim bilansnim grupama.523</s>\n<s>517 Konsolidovani finansijski izvještaji su finansijski izvještaji ekonomskih entiteta prikazani kao izvještaji pojedinačnog entiteta, MRS JS - 6, paragraf 8. Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 519 Zlatno pravilo finansiranja insistira na paralitetu rokova, odnosno usklađenosti između vremena korišćenja sredstava i vremena raspoloživosti izvora za njihovo finansiranje.</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 2001, str. 28-29.</s><s>Mikerević, D.: Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet, B. Luka, 2001, str. 49-54. 520 Dok za budžetske korisnike nije.</s>\n<s>521 Treba istaći da je ovdje data jedna uopšena šema bilansa stanja kod nas, za neprofitne organizacije i budžetske korisnike, čija vizuelna površina pozicija ne odgovara njihovim stvarnim iznosima u ukupnom totalu aktive ili pasive bilansa.</s><s>522 Pravilo finansiranja ''1:1'' (''acid-test'') postavlja zahtjev postojanja jednakosti između likvidne imovine prvog stepena (novčana sredstva i kratkoročna potraživanja) i obaveza prvog stepena (kratkoročne obaveze).</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, 523 Ranković, J.: Upravljanje finansijsama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 191-192. 173</s>\n<s>1.2.</s><s>Pretpostavke analize finansijskih izvještaja javnih entiteta Klasifikovanje pozicija u bilansu korisnika prihoda budžeta izvršeno je po pravilu opadajuće likvidnosti u aktivi i opadajuće dospjelosti u pasivi, a propisano je Pravilnikom o obrascima za periodično i godišnje izvještavanje.</s><s>MRS JS – 1 ne propisuje redoslijed ni formu prezentovanja stavki u izvještaju o finansijskom stanju, ali daje ilustrativnu formu u Dodatku ovog standrada, što su, vjerovatno, imali u vidu i sastavljači bilanske šeme kod nas, koja, uz manju modifikaciju i prilagođavanje, na primjeru zvaničnog bilansa ima sljedeći izgled (tabela 9):</s>\n<s>Polazeći od ciljeva grupisanja, oba pomenuta načina obezbjeđuju jednake mogućnosti, što se jasno vidi iz prezentovanih postupaka pripremanja bilansa za analizu.</s><s>Razvrstavanje pozicija u bilansu uspjeha neprofitnih organizacija kod nas zasnovano je na metodi ukupnih troškova i prikazanom u štafelnoj formi, i, uglavnom, odgovara zahtjevima analize tekućeg rezultata i njegovim segmentima rezultata.</s><s>Sažimanje i modifikacija bilansa uspjeha zasnovanog na zvaničnoj šemi neprofitnih organizacija (drugih pravnih lica) moglo bi se izvršiti na sljedeći način (tabela 10): Tabela 10.</s><s>Klasifikovanje pozicija bilansa uspjeha neprofitnih organizacija Prihodi</s>\n<s>Višak/manjak prihoda/rashoda (I-II ili II-I) Na ovaj način dobio se kratak, jasan i informativniji izvještaj s mogućnošću neposredne upotrebe podataka u analizi, ne samo o prihodima i troškovima već i bruto dobitku, o poslovnom, redovnom i neto rezultatu.</s><s>Ipak, mana ovakvog iskaza je što ne razdvaja varijabilne od fiksnih troškova, ne omogućava iskazivanje kontribucionog (marginalnog) rezultata, konstruisanje grafikona rentabiliteta koji značajno olakšava donošenje odluka i vizuelnu kontrolu.524 Budžetski korisnici ne posluju s ciljem ostvarivanja profita već je njihov cilj obezbjeđivanje što kvalitetnijih javnih usluga.</s><s>Na odluke o alokaciji sredstava značajno utiču vladina politika određivanja prioriteta, kao i ostvarivanje makroekonomskih ciljeva i ciljeva socijalne, zdravstvene i politike obrazovanja i sl.</s><s>Finansijski izvještaji pripremljeni na modifikovanoj osnovi nastanka događaja, osim informacija o finansijskom rezultatu, pružaju i informacije o izvorima i obavezama na dan izvještavanja.</s><s>Bilans uspjeha prikazuje prihode i rashode, odnosno višak ili manjak prihoda nad rashodima, ne uzimajući u obzir primitke i izdatke po osnovu kapitalnih finansijskih transakcija.</s><s>Razvrstavanje pozicija u obrascu bilansa uspjeha budžetskih korisnika izvršeno je u 524 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 199-210. 175</s>\n<s>izostavljanje analitičkih podklasifikacija za zvanični račun prihoda i rashoda ima sljedeći izgled: Tabela 11.</s><s>Klasifikovanje pozicija bilansa uspjeha budžetskih korisnika Plate i naknade troškova zaposlenih i skupštinskih poslanika Porezi i doprinosi na ostala lična primanja Troškovi materijala i usluga</s>\n<s>Višak/manjak prihoda nad rashodima (II-I ili I-II) U skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardom za javni sektor 1 Prezentacija finansijskih izvještaja, entiteti javnog sektora podstiču se da prezentuju izvještaj o finansijskoj uspješnosti razvrstavanjem rashoda primjenom klasifikacije koja zavisi od prirode rashoda ili njihove funkcije.</s><s>Izbor između funkcionalne526 metode i metode prirode rashoda zavisi od istorijskih i regulatornih faktora kao i od prirode entiteta.</s><s>Pošto je svaki od metoda podesan za različite vrste entiteta, ovaj standard dozvoljava izbor između klasifikacija zasnovanih na metodi koja najrealnije prikazuje elemente uspješnosti entiteta, a kod nas sastavljači šema opredijelili su se za metodu prirode troškova.</s>\n<s>2. Opšta analiza finansijskih izvještaja Pod opštom analizom finansijskih izvještaja podrazumijevamo: 1) vertikalnu analizu, odnosno analizu strukture bilansa stanja i bilansa uspjeha; 2) horizontalnu analizu, odnosno analizu razvoja (trenda) pozicija bilansa i računa prihoda i rashoda i 3) grafičku analizu strukture i razvoja izvještaja o finansijskom stanju i izvještaja o finansijskoj uspješnosti entiteta.</s>\n<s>2.1.</s><s>Vertikalna analiza finansijskih izvještaja Analiza strukture (vertikalna analiza) finansijskih izvještaja ima za cilj da jasnije pokaže</s>\n<s>525 Pravilnik o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština i gradova i fondova (''Sl. glasnik RS'', br. 56/04).</s><s>Pravilnik o finansijskom izvještavanju i godišnjem obračunu 526 Funkcionalna metoda klasifikovanja rashoda razvrstava rashode prema funkciji ili svrsi.</s><s>Ova klasifikacija pruža korisnije informacije nego klasifikacija rashoda prema prirodi, iako raspodjela rashoda prema funkciji može ponekad biti proizvoljna i podrazumijeva značajne procjene.</s><s>176</s>\n<s>izvještaja karakterističnom zbiru (totalu), odnosno cjelini koju dati izvještaj sadrži.527 U bilansu stanja to je zbir aktive kao totala svih ulaganja i pasive kao zbir svih izvora finansiranja.</s><s>U bilansu uspjeha neprofitnih organizacija to su prihodi od prodaje proizvoda, robe ili izvršenih usluga, dok entiteti javnog sektora mogu, pored ovih prihoda (transakcije razmjene),528 ostvariti prihode529 i od drugih transakcija koje ne spadaju u transakcije razmjene.530 Finansijski izvještaji u svom osnovnom obliku, tj. apsolutnim iznosima već pokazuju strukturu.</s><s>Bilans stanja je izvještaj o ukupnim sredstvima i izvorima i njihovoj strukturi a slično je i sa bilansom uspjeha koji je izvještaj o prihodima i rashodima, njihovoj strukturi i rezultatu.</s><s>Međutim, apsolutni iznosi mogu da zamute sliku strukture koju želimo da istaknemo.531 Na primjer, ako se radi o velikim apsolutnim iznosima, kao što je slučaj s bilansom lokalne vlade ili vlada entiteta gdje apsolutni iznosi postaju nedovoljno ilustrativni, slika će biti znatno jasnija ako im dodamo procentualno izraženu strukturu.</s>\n<s>Ako kažemo da neprofitna organizacija na bazi članstva raspolaže sa sredstvima u iznosu od 662 KM na dan 31.12. 2004. godine, od čega na osnovna sredstva otpada 360 KM, a na obrtna sredstva 302 KM, bavimo se strukturom bilansa.</s><s>Pregledavanjem vertikalne strukture bilansa, njegove aktive, ne moramo se služiti nedovoljno određenim formulacijama da, na primjer, kažemo da je stalna imovina zauzimala nešto ispod polovine ukupne poslovne aktive, nego možemo sasvim određeno informisati da od ukupne imovine na stalnu imovinu otpada 45,64% a na obrtnu 54,36%.</s><s>Ako pogledamo pasivu bilansa takođe shavatamo da nas manje zadovoljava informacija da od ukupnih izvora finansiranja od 662 KM na dan 31.12.2004. godine, na kapital/neto imovinu otpada 386 KM, dakle, nešto iznad polovine, nego informacija da kapital učestvuje u finansiranju sa 58,31% a obaveze 41,69%, što ilustruje i naredna šema bilansa stanja532 koja je jednostavna za analizu i zaključivanje (tabela 12).</s><s>Pošto se godišnji računi uobičajeno objavljuju uporedo sa prethodnom godinom, procentualno iskazano učešće grupa, podgrupa i pojedinih pozicija u cjelini sredstava i 527 Vertikalna analiza pokazuje procentualno učešće svake stavke finansijskog izvještaja u odnosu na odgovarajući zbir.</s><s>Belak, V.: Menadžersko računovodstvo, Računovodstvo, revizija i financije, Zagreb, 528 Prema MRS JS 9 - Prihodi iz transakcija razmjene, paragraf 1, naznačava da su prihodi koji nastaju iz transakcija i događaja razmjene: pružanje usluga (snabdijevanje vodom, naplata drumarine, ulaznice, školarina), prodaja robe (pretplata na publikacije, prodaja nekretnina) i korišćenje imovine entiteta od strane drugih koji donosi prinos od kamate, tantijema i dividendi.</s><s>Transakcija razmjene je transakcija u kojoj entitet prima sredstva ili usluge, ili otplaćuje obaveze a zauzvrat direktno daje približno jednaku vrijednost drugoj strani.</s>\n<s>529 Budžet i budžetski korisnici primjenjuju tzv. modifikovanu akrualnu računovodstvenu osnovu po kojoj se prihodi priznaju u obračunskom periodu u kome su mjerljivi i raspoloživi.</s><s>530 Primjeri transakcija koje ne spadaju u transakcije razmjene uključuju prihode ostvarene po osnovu suverene vlasti, na primjer, direktni i indirektni porezi, dažbine, kazne, itd. 531 Ukoliko se radi o neprofitnim organizacijama na bazi članstva koje obično imaju manji broj pozicija u bilansu stanju i manje apsolutne iznose, oni su, možda, i sami dovoljni za vertikalnu analizu.</s><s>532 Šema bilansa stanja data je u štafelnoj formi, odnosno iz istih razloga u kojoj je daje i zakonodavac, zbog tehničkih razloga i nemogućnosti prikazivanja u obliku ''T'' računa.</s><s>Pregledanjem prethodne zvanične šeme bilansa stanja može se zapaziti da su istaknute samo pozicije koje imaju iskazane apsolutne iznose a izostavljene propisane pozicije šeme koje nemaju iznose.</s><s>Ovdje se mora dati i objašnjenje vezano za poziciju stalnih sredstava i izvora stalnih sredstava.</s><s>Usljed promjene zakonske regulative i ''bajpas'' rješenja pri sastavljanju završnog računa ove dvije pozicije nisu u ravnoteži na dan 31.12.2002.</s><s>Razlika od 7.272 KM trebalo je da bude iskazana na poziciji neraspoređeni višak prihoda nad rashodima (9.243 KM), ili da se izvrši ispravka greške u 2003. godini.</s><s>177</s>\n<s>izvještaja izvora finansiranja podobnije je za zaključivanje o promjenama u strukturi bilansa u toku izvještajne godine, posebno ako se radi o entitetu koji ima veći obim aktivnosti i veće iznose iskazanih vrijednosti sredstava i izvora (pogledati tabelu 13).</s><s>Tabela 12.</s><s>Bilansa stanja neprofitnih organizacija na bazi članstva (u KM) Pozicija</s>\n<s>Vertikalna analiza strukture bilansa stanja kao cjeline, u kojoj zbir aktive, odnosno pasive ima ulogu totala u odnosu na koji se traži učešće dijelova, može se lako dopuniti vertikalnom analizom međuzbirova (subtotala), što će umnogome istaći strukturu grupe ili podgrupe pozicija, na primjer, vertikalna analiza strukture aktivne podgrupe B - Stalna sredstva.</s><s>Ovdje se fokusiramo na važnu pojavu vezanu za stalna sredstva i stepen otpisanosti stalnih sredstava koji ukazuje na infrastrukturnu poziciju entiteta.533 Ukoliko imamo podatke o stepenu otpisanosti stalnih sredstava drugih neprofitnih organizacija, onda možemo da zaključimo da posmatrani entitet, u tom pogledu, stoji dobro ili loše.</s><s>Slične su mogućnosti analize i drugih međuzbirova u bilansu, kao na primjer pozicija C - Izvori sredstava u bilansu lokalne vlade (pogledati tabelu 14).</s><s>Dopunske informacije koje mogu doprinijeti boljem razumijevanju strukture i promjena u strukturi bilansa stanja u dvije uzastopne godine mogu se naći u notama534 (zabilješkama) uz finansijski izvještaj.</s><s>533 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 161. 534 Zabilješke – note uz finansijske izvještaje najčešće imaju sljedeću strukturu: 1) osnovne informacije o instituciji – dodatna objavljivanja; 2) osnova pripreme finansijskih izvještaja; 3) izjava o osnovi procjenjivanja, izvještajna valuta i nivo preciznosti koji je korišćen pri iskazivanju iznosa u finansijskim izvještajima; 4) pregled svih primijenjenih računovodstvenih politika i 5) pojedinačne note.</s><s>Pravilnik o finansijskom izvještavanju za korisnike prihoda budžeta Republike, opština i gradova i fondova, čl. 30178</s>\n<s>Vertikalna analiza bilansa uspjeha bavi se ispitivanjem strukture ovog bilansnog agregata, odnosno učešća grupa pozicija i pojedinih pozicija u karakterističnom zbiru.</s><s>Naš zvanični bilans uspjeha sastavljen u formi liste i uz manja prilagođavanja, za trogodišnju seriju podataka, za neprofitne organizacije ima izgled kao što je prikazano u tabeli 15.</s><s>Imajući u vidu iskazane apsolutne iznose, brojnost neprofitnih organizacija i visinu ostvarenih sredstava iz javnih prihoda može se reći da je vertikalna analiza strukture učešća pojedinih pozicija značajnija za interne a manje značajna za eksterne korisnike finansijskih izvještaja.</s>\n<s>budžeta neprofitnih organizacija značajna je kako za interne tako i za eksterne korisnike finansijskih izvještaja.</s><s>Naime, imajući u vidu da se ovi entiteti najvećim dijelom finansiraju iz javnih, odnosno neporeskih prihoda ukazaćemo na ključne i najuočljivije relacije koje se javljaju u njihovom bilansu uspjeha.</s><s>Apsolutno iskazani iznosi rashoda u analiziranom periodu pokazuju tendenciju rasta, međutim, ukoliko pogledamo iskazana procentualna</s>\n<s>početnoj posmatranoj godini njihovo učešće iznosilo je 99,54%, da bi u narednim godinama u vidu ostvarene prihode u analiziranom periodu i njihov značajniji rast u odnosu na trend rashoda, rezultat ovih relacija dovodi do viška prihoda koji se povećavaju 0,46%, 8,39%, 21,06%, respektivno.</s><s>Posmatrajući najuočljivije stavke rashoda, plate i naknade troškova zaposlenih i troškove materijala i usluga, koji učestvuju u ukupnim rashodima 180</s>\n<s>početnoj od 89% do 95%, značajno je njihovo učešće u prihodu.</s><s>Dok su se prvi (plate i naknade zaposlenih) neznatno povećali, drugi su znatno smanjeni.</s><s>Ostali rashodi u ukupnim rashodima učestvuju oko 2%.</s><s>Iako je vertikalna analiza pojedinih vrsta troškova interesantnija za eksterne korisnike, posebno državu i kontrolne organe, analiza strukture prihoda u ovom slučaju je značajnija za interne korisnike organizacije.</s><s>Prihodi neprofitne organizacije u posmatranom periodu imali su po pojedinim godinama rast od preko 30% zahvaljujući, prije svega, ostvarenim prihodima od pružanja javnih usluga koji su imali tendenciju rasta kao i ukupan prihod.</s><s>Iako su za budžetske korisnike najznačajniji izvori prihoda doznake iz budžeta viših organizacionih jedinica (na primjer ministarstva), u posmatranom slučaju apsolutni iznosi doznačenih sredstava samo su neznatno povećani, za skromnih 1.328 KM, odnosno 15.587 KM, ili 0,51 odnosno 5,99%.</s><s>Dakle, njihovo učešće u ostvarenim prihodima smanjivalo se sa 60,14% na 46,45%, odnosno 36,98%, što je uticalo da su doznačena sredstva iz budžeta bila dovoljna za pokriće 47-60% ukupno nastalih troškova u datim periodima.</s><s>Informacija vertikalne analize ukazuje da se povećava učešće prihoda iz preduzetničkih aktivnosti i od imovine, a opada učešće sredstava doznačenih iz budžeta za analizirani entitet, neprofitnu organizaciju.</s><s>Može se zaključiti da obrazovne neprofitne organizacije, oslanjajući se na projekcionu vrijednost informacija o doznakama iz budžeta (tabela 16), moraju sve više da se oslanjaju na vlastite prihode uz korišćenje poreskih olakšica.</s><s>Tabela 16.</s><s>Bilansa uspjeha korisnika prihoda budžeta - obrazovanje (u KM) 2002</s>\n<s>Vertikalalna analiza strukture izražena u relacionim535 brojevima dobija na značaju kada se analizira veći entitet, na primjer, lokalna vlada.</s><s>U ovom entitetu račun prihoda i rashoda sadrži skoro sve stavke i apsolutne iznose iz propisane šeme bilansa uspjeha.</s><s>Apsolutni iznosi pojedinih pozicija prihoda, rashoda i rezultata, u odnosu na druge neprofitne organizacije, iskazani su u znatno većim brojevima što, u krajnoj liniji, ukoliko se oslanjamo samo na njih, dovodi do zamagljivanja realne slike stanja.</s><s>Dakle, procentualno iskazivanje strukture učešće pojedinih stavki u ukupnom totalu (100%) podobnije je za zaključivanje o promjenama u toku izvještajnog perioda (tabela 17).</s><s>Tabela 17.</s><s>Bilansa uspjeha lokalne vlade za period (u KM) 2002</s>\n<s>535 ''Da bi se pojedine vrste relativnih brojeva pravilno uočili prema tome kakve su njihove sposobnosti i kakve pokazatelje oni mogu da pruže pri analizi, podijelili smo relativne brojeve na više grupa i između njih izdvojili relacione brojeve.</s><s>Pod relacionim brojevima podrazumijevamo one koji nam pokazuju učešće dijelova u cjelini.</s><s>Oni u analizi bilansa služe za ispitivanje strukture izvjesne cjeline, i, prema tome, predstavljaju jednu od najznačajnijih sredstava za kvalitativno ispitivanje bilansa.'' Vasiljević, K.: Teorija i analiza bilansa, četvrto dopunjeno i prerađeno izdanje, Savremena administracija, Beograd, 182</s>\n<s>Prethodni tabelarni pregled usljed velikog broja pojedinačnih stavki uslovljava nas da analiziramo najuočljivije relacije u vertikalnoj strukturi bilansa uspjeha.</s><s>Smanjeno učešća rashoda u ostvarenim prihodima, u posmatranoj trogodišnjoj seriji podataka, 95,84%, 80,92%, 75,49% respektivno, dovelo je do rasta viška prihoda nad rashodima koji sada učestvuju u strukturi sa 4,16%, 19,08, 24,51%.</s><s>U strukturi rashoda plate i troškovi zaposlenih i izdaci za materijal i usluge činili su oko 80% ukupnih rashoda.</s><s>Dok su izdaci za materijal i usluge značajno smanjivali svoje učešće u analiziranom periodu, povećano je učešće plata zaposlenih, kako u apsolutnim tako i relacionim odnosima.</s><s>U strukturi prihoda najznačajniji su prihodi od poreza (82,35%, 76%, 73,94%, respektivno po godinama) i neporeski prihodi (17,65%, 23,48%, 25,58%), dok je zanemarljivo učešće grantova (ispod 0,50%).</s><s>Projekciona vrijednost informacija iz vertikalne analize finansijskih izvještaja njihovo je bitno obilježje.</s><s>Korisnici finansijskih izvještaja entiteta, kako interni tako i eksterni, na osnovu njih žele ne samo da steknu uvid o zatečenom stanju entiteta i o njegovim dosadašnjim uspjesima već i da im te informacije pomognu u predviđanju budućih ostvarenja i razvoja njegovog finansijskog položaja.</s><s>183</s>\n<s>2.2.</s><s>Horizontalna analiza razvoja finansijskih izvještaja Horizontalna analiza razvoja bilansnih agregata entiteta može se upražnjavati kao: 1) analiza promjena iskazanih u apsolutnim iznosima i 2) analiza razvoja pomoću indeksnih brojeva.536 Dakle, horizontalna analiza predstavlja usporedni prikaz apsolutnih iznosa najvažnijih pozicija bilansa i računa dobitka i gubitka i promjene tih iznosa tokom vremena (za više uzastopnih godišnjih izvještaja).537 Аko se želi analizirati poslovanje sa dinamičkog aspekta, predmet horizontalne analize mogu biti i odnosi pojedinih pozicija u bilansu i računa dobitka i gubitka.</s><s>Analiza promjena apsolutnih iznosa u bilansu stanja (korisnika prihoda budžeta - obrazovanje) ima sljedeći izgled : Tabela 18.</s><s>Bilansa stanja korisnika prihoda budžeta - obrazovanje (u KM) POZICIJA</s>\n<s>Umetanjem kolone ''povećanje (smanjenje)'' dobili smo, uslovno rečeno, novi bilans.538 Ovo je bilans promjena imovine i izvora finansiranja u toku analiziranog perioda u kojem dolazi do jasnijeg isticanja kako ulaganja i izvora finansiranja, tako i do očitog diferenciranja pozicija na one koje su rasle i one koje su opadale, kao i iznosa njihovog porasta, odnosno pada.</s><s>Korisnici ovako pripremljenog bilansa zapaziće da je entitet obezbijedio dodatne izvore finansiranja koje je uložio u pojedine oblike realne i finansijske imovine.</s><s>Čak i vizuelno posmatrano, dolazi se do informacija da su dodatni izvori finansiranja kao i izvršena ulaganja imali značajan trend rasta.</s><s>536 Gray, S., Needles, B.: Finansijsko računovodstvo - opšti pristup, SRR RS, B. Luka, 2002, str. 534-537. 537 Belak, V.: Menadžersko računovodstvo, Računovodstvo, revizija i financije, Zagreb, 1995, str. 93. 538 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 166. 184</s>\n<s>Za ranije prikazanu horizontalnu analizu (tabela 16) pozicija računa dobitka i gubitka za neprofitnu organizaciju iz oblasti obrazovanja, uporedni izvještaji razlika daju se u narednom tabelarnom pregledu:</s>\n<s>Umetanjem kolona ''povećanje (smanjenje)'' u dijelu prihoda imamo samo povećanje, koje se fokusira na razlike u apsolutnim iznosima prihoda i rezultata - viška prihoda, dok u dijelu rashoda umetnuta kolona pokazuje kako povećanja tako i smanjenja</s>\n<s>157.107 pojedinih pozocija.</s><s>Korisnike finansijskih izvještaja svakako interesuju informacije o rastu prihoda, povećanju ili smanjenju troškova i ostvarenom rezultatu.</s><s>Kao i kod bilansa stanja i ovdje ostaje mana iskazivanja promjena samo u apsolutnim iznosima.</s>\n<s>Analiza razvoja pomoću indeksnih brojeva vjerovatno je nezaobilazna metoda dinamičke analize bilansa stanja i bilansa uspjeha u višegodišnjoj seriji izvještaja.</s><s>Za ovu svrhu koristi se bazni indeks i obično se prva godina u nizu uzima kao bazna, odnosno njenom apsolutnom iznosu dodjeljuje se indeks 100.539 Pošto je cilj objašnjenje samo jedne tehnike analize, u narednom pregledu poslužićemo se ranije datim bilansom stanja (slika 18) neprofitne organizacije, što je vidljivo iz narednog pregleda (tabela 20): 539 Jedna od varijacija horizontalne analize je analiza trendova, i obično je u pitanju period od pet ili više godina.</s><s>Ukoliko je serija dugoročna, sadržinu bilansnih agregata obično čine samo indeksni brojevi.</s><s>Gray, S., Needles, B.: Finansijsko računovodstvo - opšti pristup, SRR RS, Banja Luka, 2002, 185</s>\n<s>Usmjeravanjem pažnje na kolone ''Indeks'' lakše i potpunije se uočavaju pravci i intenzitet promjena u finansijskom položaju entiteta.</s><s>Horizontalna analiza bilansa uspjeha pomoću indeksnih brojeva indikativnije je prikazana u narednoj tabeli: Tabela 21.</s><s>Bilansa uspjeha korisnika prihoda budžeta – obrazovanje (u KM) Pozicije prihoda, rashoda i rezultata</s>\n<s>I ovdje indeksi pokazuju važne promjene.</s><s>Vidljivo je da je postignut veći rast prihoda (indeks 130,14; 173,22) od rasta tekućih troškova (indeks 119,77; 137,36), što je doprinijelo rastu viška prihoda - dobitka za 29, odnosno 127 puta u odnosu na baznu godinu (indeks 2.928,57; 12.739,14).</s><s>Ove i slične pojave imale bi još veću težinu kada bi ih konstatovali na osnovu višegodišnje serije bilansa uspjeha (na primjer, u seriji od pet godina), posebno u komparativnoj analizi sa srodnim obrazovnim institucijama u entitetima BiH.</s><s>Biti tendencijski iznad prosječnog rasta srodnih organizacija najbolja je verifikacija strategije entiteta, cilj je menadžmenta, kao i fokusiranje na dalji rast vlastitih izvornih prihoda, održavanja konkurentske prednosti u odnosu na privatni trend obrazovanja u ovom trenutku.</s>\n<s>Analiza smjera kretanja performansi,540 na osnovu kretanja procenata prihoda i rashoda neprofitnog entiteta, ukoliko bi se nacrtala samo za analizirani period, ne bi bila dobra</s>\n<s>proširimo analizirani period (2000-2004) i prikažemo višak prihoda koji je imao neuobičajen trend rasta, naročito poslije 2002. godine, dobili bismo matematički tačnu ali vizuelno zavodljivu informaciju (pogledati grafikon 1).</s><s>Čak i kada izostavimo liniju trenda viška prihoda, čini se da treba biti oprezan sa prognoziranjem trenda prihoda i rashoda, u budućem periodu, imajući u vidu najavljenu reformu visokog obrazovanja u BiH, ukidanjem žiro računa fakulteta i poslovanje preko žiro računa univerziteta kao pravnog lica, uvođenje trezorskog poslovanja itd.541 Na osnovu provedene horizontalne analize da je entitet dobro poslovao i da su povoljni smjerovi kretanja performansi, možemo dati opštu ocjenu dosadašnje uspješnosti poslovanja.</s><s>540 Često nazvana i analiza indeksa.</s>\n<s>541 Ukoliko se za baznu godinu uzme indeks 100, njegovo kretanje za naredne godine iznosi: 290,97; 684,38; 16.334,72; 54.554, što bi grafički prikaz činilo nepreglednim.</s><s>Dok je višak prihoda u 2000. godini iznosio 288 KM, u 2004. godini iznosi 54.551 KM.</s><s>187</s>\n<s>2.3.</s><s>Grafička sruktura razvoja bilansa stanja i bilansa uspjeha Grafičko prikazivanje rezultata opšte analize bilansnih agregata entiteta postalo popularan</s>\n<s>analiza produktivnija ukoliko je opštiji i interes globalniji za izgled finansijskog položaja entiteta.</s><s>Grafički prikaz bilansa stanja neprofitne organizacije, kojim ilustrujemo naša izlaganja mogao bi imati grafički prikaz u obliku stubova (grafikon 2).</s><s>Međutim, ovdje smo morali učiniti dvije stvari.</s><s>Prvo, prikazali smo aktivu po pojedinim godinama a nakon toga pasivu i pojedine stavke povezali linijama, što za ovakve vrste prikaza nije baš uobičajeno.</s><s>Vizuelno bilo bi efektnije prikazati ih u formi konta jednu pored druge i linijama povezati pojedine relacione stavke koje će se kasnije koristiti u racio analizi.</s><s>Drugo, u grafičkom prikazu morali smo, ipak, da izostavimo pojedine stavke koje se nalaze u bilansu a imaju manje učešće u strukturi (ispod 3%), u cilju lakšeg uvida u njegovu globalnu sliku.</s>\n<s>Grafički prikaz bilansa uspjeha u vidu stubova mogao bi u našem primjeru imati izgled kao što je to dato narednim grafikonom (pogledati grafikon 3).</s><s>Prihodi i rashodi imaju ulogu međutotala u odnosu za višegodišnju seriju poređenja pošto ih je teško prikazati jedne pored drugih u višegodišnjoj seriji.</s><s>Izvršeno je linijsko povezivanje pojedinih vrsta prihoda i rashoda za analizirani period uz izostavljanje pojedinih komponenti koje imaju manja učešća u glavnim kategorijama.</s><s>188</s>\n<s>Kružni grafički prikaz bilansa uspjeha zgodnije je sredstvo za analitičnije grafičko iskazivanje, dok je grafikon informaciono bogatiji.</s><s>Međutim, u jednu sliku nije moguće smjestiti razvoj bilansa uspjeha u dvije a još teže u tri ili više godina.</s><s>Dakle, za svaki izvještajni period potreban je poseban kružni grafički prikaz, međutim, površine pojedinih kružnih isječaka teško je prepoznati i upoređivati.</s><s>3. Racio analiza finansijskih izvještaja 3.1.</s><s>Suština i vrste racio analize</s>\n<s>Racio brojevi predstavljaju odnose između dvije uzročno povezane ekonomske veličine izražene bilo u obliku količnika bilo u obliku procenta, relevantne za ocjenu finansijskog položaja u pogledu sigurnosti, likvidnosti, rentabilnosti i upravljanja obrtnim sredstvima.542 U smislu u kome se koristi u analizi finansijskih izvještaja racio predstavlja svaki broj koji pokazuje odnos između dvije vrijednosti u godišnjim računima, iskazuju se u vidu procenta, količnika ili razlomka, zavisno od toga šta više odgovara ispitivanom odnosu.543 Finansijska analiza u osnovi predstavlja racio analizu odnosa jedne bilansne pozicije prema drugoj, izraženu u prostoj matematskoj formuli.544 Jedna od tehnika koja se koristi da bi se procijenilo finansijsko upravljanje je racio analiza, koja se fokusira na 542 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 543 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 162. 544 Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 20. 189</s>\n<s>Navedene definicije pojedinih autora ukazuju da racia moraju biti proizvod sučeljavanja (povezivanja) onih djelimičnih vrijednosti u bilansnim agregatima koje su smisleno povezive, koje su logički stvarno povezane.</s><s>Svoju logičku podlogu racio brojevi sigurnosti nalaze u vertikalnim pravilima finansiranja, čime se omogućava sagledavanje stepena finansijske sigurnosti, nezavisnosti i dugoročne stabilnosti.</s><s>U odnosu na racio brojeve sigurnosti, racio brojevi likvidnosti proizilaze iz horizontalnih pravila finansiranja i služe kao pokazatelji stanja u pogledu opštih uslova za održavanje likvidnosti.</s><s>Upotpunjavanje slike o finansijskom položaju entiteta traži uključivanje u analizu i racio brojeve rentabilnosti, i to u vidu stope prinosa na ukupna sredstva i stope prinosa na sopstvena</s>\n<s>obračun karakterističnih racia i, što je važnije, tumačenje racia.</s><s>Obračun karakterističnih racia značajan je zbog toga što je neophodan, ali predstavlja i laku analitičku tehniku.</s><s>Fokus je na drugom, na interpretaciji racia, u smislu šta oni pokazuju, koja im je informaciona vrijednost i za šta se mogu upotrijebiti.</s><s>Iako racio brojevi mogu pomoći u analiziranju bilansnih agregata oni ne obezbjeđuju sve odgovore.</s><s>Jedno od značajnih pitanja koje se pojavljuje u korišćenju racia je standard ili norma sa kojim bi racia trebalo upoređivati.</s><s>Kada se radi o analitičkoj interpretaciji racio brojeva konkretnog entiteta, analitičaru, obično, stoje na raspolaganju jedan ili više standarda koji se mogu koristiti alternativno ili komplementarno: 1) mentalni standardi samog analitičara koji odražavaju njegovo saznanje o tome šta se može smatrati zadovoljavajućim ili normalnim 2) racio brojevi i procenti koji se zasnivaju na registrovanoj finansijskoj i operativnoj prošlosti svakog individualnog entiteta, 3) racio brojevi</s>\n<s>smatra najprogresivniji i najuspješniji u datoj grani, 4) racio brojevi i procenti koji se utvrđuju na bazi informacija iz tekućeg operativno - finansijskog plana entiteta i 5) racio brojevi i procenti grane (djelatnosti) kojoj konkretna organizacija pripada.</s><s>547 Iako svaki od navedenih standarda ima svoju analitičku vrijednost, najveći broj autora smatra da granski standardi predstavljaju neophodne kriterijume za relevantnu ocjenu uspješnosti finansijske i poslovne aktivnosti pripadajućih organizacija.</s><s>Mada popularni i jednostavni za stvaranje osnove za procjenu kvaliteta finansijskih odnosa entiteta, oni mogu stvoriti brojne dileme.</s><s>Na primjer, da li je organizacija koju analiziramo stvarno član ''grane'' za koju su standardi razvijeni,548 granske norme se ''standardizuju'' iz objavljenih podataka, međutim, i pored opšte prihvaćenih računovodstvenih principa postoji nedostatak jednoobraznog izvještavanja, što znači da postoji mogućnost da poređenja nekih racia nisu validna čak i ako mislimo da su uključeni isti elementi.</s><s>Dilema je i da li se racio brojevi odnose na isti vremesnki period.</s><s>Menadžeri bi trebalo da 545 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 546 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 547 Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 20-21. 548 Unutar tzv. grane postoje brojne ''podgrane'' koje su važne za analizu, kao što je slučaj sa fakultetima u sastavu univerziteta.</s><s>Mnogobrojni su razlozi koji dovode do odstupanja od tzv. norme, npr. analiza finansijskih odnosa različitih fakultete u sastavu istog Univerziteta, istih fakulteta u sastavu različitih Univerziteta, istih fakulteta na različitom geografskom prostoru i sl. 190</s>\n<s>smatra gledaju na granske norme i imaju u vidu istorijske standarde, ali koji, ipak, nemaju vanjsku legalizaciju kao granski i uspostavljaju specifične menadžerske standarde koji mogu značajnije odstupati od prethodno navedenih.549 Ukratko, analiza mora pokazati značajnu opreznost u tumačenju racio brojeva u aktuelnim uslovima novih oblika organizovanja i transformacionih procesa u BiH.</s><s>Racio analiza (analiza odnosa) pomaže menadžerima u određivanju smjera aktivnosti i donošenja optimalnih menadžerskih odluka u izboru strategije poslovanja u budućnosti.</s>\n<s>kontroli donošenju odluka.550 U zavisnosti od toga čemu treba da služe, svi racio brojevi se mogu klasifikovati u nekoliko srodnih grupa finansijskih pokazatelja.</s><s>Klasifikacija nije jednoobrazna i obično zavisi od ličnih preferencija samih analitičara i autora.</s><s>Jednu od njih čini i grupisanje racio brojeva na pokazatelje likvidnosti, aktivnosti, finansijske strukture, rentabilnosti i tržišne vrijednosti.551 Prema kriterijumu informacionih ciljeva možemo razlikovati sljedeće osnovne vrste racio analize: racio analiza likvidnosti, racio analiza solventnosti, racio analiza obrta i racio analiza rentabiliteta.552 Strukturu analize, odnosa bilansnih pozicija i pozicija u računu dobitka i gubitka sačinjavaju analiza profitabilnosti, analiza obrta aktive (imovine), analiza solventnosti i likvidnosti, analiza investicionog potencijala, izračunavanje ukupnog izraza uspješnosti (Zeta Score) i analiza dodate vrijednosti (Value Added Analysis).553 Dakle, navedene klasifikacije racio brojeva odražavaju gledišta pojedinih autora, međutim, one imaju i nešto zajedničko.</s><s>Sva ova grupisanja odnose se na profitno orijentisane entitete, gdje se navedeni indikatori praktično analiziraju.</s><s>Međutim, da li se oni mogu prihvatiti i da li ovakva struktura analize odgovara i za neprofitne organizacije?</s><s>Polazeći od naprijed datih klasifikacija racio brojeva i primjera kojima islustrujemo naša izlaganja, ukazaćemo na mogućnosti njihove primjene za neprofitne organizacije.</s><s>3.2.</s><s>Racio analiza likvidnosti</s>\n<s>Sposobnost organizacije da u predviđenom roku podmiri sve svoje tekuće obaveze predstavlja likvidnost.554 Statički gledano, likvidnost organizacije proizilazi iz odnosa likvidne imovine i kratkoročnih obaveza na bilansni dan.</s><s>Likvidnom imovinom smatra se tekuća (obrtna) imovina, odnosno, strože posmatrano, tekuća imovina bez zaliha.</s><s>Ocjenjivanje povoljnosti ovih odnosa zavisi ne samo od iskazane visine racia koji taj odnos pokazuje nego i od strukture i ročnosti imovine i kratkoročnih obaveza na bilansni</s>\n<s>stalnim gotovine i gotovinskih ekvivalenata.555 U analizi bilansnih agregata obično se koriste dva statička testa likvidnosti: 1) racio tekuće likvidnosti i 2) racio redukovane likvidnosti.556 3.2.1.</s><s>Racio tekuće likvidnosti</s>\n<s>Racio tekuće likvidnosti (RTL) mjeri se odnosom tekuće (obrtne) imovine557 i svih kratkoročnih obaveza558 na bilansni dan i utvrđuje se po obrascu: Tekuća (obrtna) imovina</s>\n<s>Ukoliko prethodni obrazac primijenimo na bilans stanja neprofitnih organizacija kojim ilustrujemo naša izlaganja, za rezultat imamo sljedeće vrijednosti racia: Godina</s>\n<s>bukvalnoj interpretaciji ova racia pokazuju sa koliko je tekuće (obrtne) imovine pokrivena svaka novčana jedinica kratkoročnih obaveza, što se uzima kao prvi indikator sigurnosti kojim se štite interesi kratkoročnih povjerilaca.</s><s>Analitička interpretacija ovog racia opterećena je teškoćama nalaženja standardnog odnosa između tekuće imovine i kratkoročnih obaveza koji bi važio pod svim okolnostima.559 Za neprofitne entitete obračunata racia tekuće likvidnosti pokazuju različite odnose.</s><s>Dakle, tumačenje racia tekuće likvidnosti u neprofitnim organizacijama treba vršiti u kontekstu odgovarajućeg opšteg pravila, ako ono postoji za grupaciju, zatim strukture tekuće (obrtne) imovine i dinamike (obrta) tekuće imovine.</s>\n<s>555 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str.164. 556 Neki autori ih nazivaju opšti racio likvidnosti i posebni ili rigorozni racio likvidnosti (Krasulja, Ivanišević); tekući odnos i brzi tekući odnos (Vidaković, Belak); trenutni odnos i brzi odnos (Anthony, Young).</s><s>557 Za tekuću imovinu se obično kaže da nije homogena i da su u okviru nje različiti stepeni likvidnosti.</s><s>Zalihe (materijala, gotovih proizvoda, robe) koje obično čine najveći dio tekuće imovine kod profitnih organizacije nisu karakteristične za neprofitne organizacije.</s><s>Uobičajenu tekuću imovinu kod njih čine novčana sredstva na žiro i deviznom računu, izdvojena novčana sredstva i akreditivi, plemeniti metali, hartije od vrijednosti (čekovi, mjenice, obveznice), kratkoročna potraživanja (od pravnih i fizičkih lica), kratkoročni plasmani (krediti dati pravnim i fizičkim licima), depoziti, finansijski i obračunski odnosi sa drugim povezanim jedinicama (potraživanja od organa i organizacija), kratkoročna razgraničenja (razgraničeni prihodi i rashodi) i sl.</s>\n<s>558 Kratkoročne tekuće obaveze prema pravnim i fizičkim licima, obaveze za korišćenje stalne budžetske rezerve, obaveze po osnovu hartija od vrijednosti, kratkoročni krediti i zajmovi po osnovu inostranog i domaćeg zaduživanja, obaveze prema radnicima, obaveze prema drugim fizičkim licima, finansijski i obračunski odnosi sa drugim povezanim jedinicama (obaveze prema organima i organizacijama) i kratkoročna razgraničenja (naplaćeni prihodi budućeg perioda, razgraničeni rashodi) itd. 559 Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 23. 192</s>\n<s>Komparacija sa opštim pravilom tekuće likvidnosti 2:1 u korist tekuće imovine, koji se tradicionalno u stručnoj literaturi (posebno američkoj) uzima kao normalan,560 treba prihvatiti sa krajnjom opreznošću, zato što na adekvatnost opšteg racia likvidnosti djeluje više opštih i specifičnih faktora.</s><s>Ovaj odnos tekuće likvidnosti ne može se bezuslovno prihvatiti kao standard za neprofitne entitete zbog toga što struktura tekuće (obrtne) imovine neprofitnih organizacija obično ne sadrži zalihe561 i aktivna vremenska razgraničenja (AVR)562 a to sve utiče na pomjeranje ovog standarda prema standardu za rigorozni racio likvidnosti (brzi odnos ili brzi tekući odnos).</s><s>Antony i Young563 navode da postoji široka varijacija ovog pravila finansiranja u pojedinim ''granama,'' ali da se broj dva ipak koristi kao adekvatna norma (standard), tekuća imovina trebalo bi da bude dva puta veća od tekućih obaveza.</s>\n<s>Racio redukovane (rigorozne) likvidnosti proističe iz odnosa tekuće imovine umanjene za zalihe i AVR i kratkoročnih obaveza a utvrđuje se po obrascu: Kratkoročna potraživanja i plasmani</s>\n<s>Iz datog obrasca isključene su zalihe564 i AVR565 iz brojioca za utvrđivanje racia redukovane likvidnosti, što u našem slučaju iznosi: Godina</s>\n<s>Komparaciju racia tekuće likvidnosti i racia redukovane (rigorozne) likvidnosti za date neprofitne organizacije možemo prikazati na sljedeći način: 560 Za profitno orijentisane entitete, mada se i njemu mogu staviti brojne zamjerke.</s><s>Na primjer, ako je racio tekuće likvidnosti 2, indirektno, to znači da stalne zalihe čine polovinu obrtne imovine.</s><s>U realnom životu zalihe mogu da budu manje ili veće od polovine obrtne imovine, što znači, ako su manje od polovine (pod uslovom da nema rizika od unovčavanja kratkoročnih hartija od vrijednosti i kratkoročnih potraživanja), moglo bi se tumačiti da je organizacija likvidna i obrnuto.</s><s>561 Na računima klase 100000 obuhvataju se zalihe materijala, rezervnih dijelova, alata, sitnog inventara, ambalaže i auto guma koji se u cjelini otpisuju u obračunskom periodu, goriva i maziva, kao i odstupanja od planskih vrijednosti i ispravke vrijednosti prema nazivima računa ove klase.</s><s>562 Osim kod neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja, u posmatranom primjeru.</s><s>563 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 564 Neprofitne (i uslužne) organizacije objektivno imaju značajno nizak nivo zaliha, ili ih uopšte nemaju, pa su u ''povoljnijoj'' poziciji u odnosu na profitne entitete (trgovačke a posebno proizvodne).</s><s>565 Sadržaj računa aktivnih vremenskih razgraničenja čine tzv. tranzitorne (prenosive) i anticipativne pozicije.</s><s>Sinanagić, M., Jamaković, I.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet, Tuzla, 2000, str. 137-141. 193</s>\n<s>Ako uzmemo generalno pravilo utvrđeno od strane bankara za odnos 1:1, kao orijentacionu vrijednost, onda analizirani neprofitni entiteti u datom periodu imaju koeficijente ubrzane likvidnosti u relacijama 1:1 (uz minimalni zahtjev 0,80:1) iznad datog standarda.</s><s>Ipak, konačan sud ne treba donositi dok se ne izvrši uvid u strukturu i brojioca i imenioca ovog racia:</s>\n<s>Novčana sredstva neprofitnih organizacija na bazi članstva predstavljaju ukupnu likvidnu (obrtnu) imovinu.</s><s>Ako je minimalno prihvatljiv zahtjev za racio redukovane likvidnosti 0,81:1, u prvoj posmatranoj godini, on se približava standardu u drugoj godini (0,91:1), a u trećoj godini ga premašuje (1,09:1).</s><s>U neprofitnim organizacijama iz oblasti obrazovanja racio redukovane likvidnosti u prvoj posmatranoj godini bio je ispod standarda, da bi u narednim godinama imao trend rasta.</s><s>3.2.3.</s><s>Analiza neto obrtnog kapitala</s>\n<s>Naziv ''neto obrtni kapital'' odgovara računskoj veličini koja se dobije iz razlike dugoročnog kapitala (sopstvenog i tuđeg) i neto imobilizacija566 koji je namijenjen finansiranju obrtne imovine.</s><s>Dakle, neto obrtnim kapitalom (u daljem tekstu NOK) možemo smatrati samo iznos dugoročnog kapitala preko vrijednosti stalne imovine i u bilansnom smislu je fenomen pasive kome u aktivi odgovara koncept neto obrtne imovine (u daljem tekstu NOI).567 Neto obrtna imovina predstavlja dio obrtne imovine koja nije finansirana iz kratkoročnih obaveza (kratkoročnog tekućeg kapitala) i finansira se iz sopstvenog i pozajmljenog dugoročnog kapitala, odnosno pokriva se neto obrtnim kapitalom.568</s>\n<s>Analiza finansijskog položaja i izvođenje zaključaka o kvalitetu upravljanja finansijama organizacije na osnovu neto obrtnog kapitala pretpostavlja poznavanje njegovog obima, odnosno normale.</s><s>Pošto je neto obrtni kapital računska veličina koja proizilazi iz stanja određenih dijelova bilansa stanja, normala se ne može unaprijed fiksirati.</s><s>Visina neto obrtnog kapitala individualno je uslovljena i zavisi od niza faktora kao što su: vrsta i veličina organizacije, stopa rentabiliteta, politika nabavki i prodaje, odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala, visina i uslovi korišćenja dugoročnih izvora, politika ekspanzije itd.569 Ipak, normalnom visinom neto obrtnog kapitala u organizaciji može se smatrati svaki iznos koji obezbjeđuje optimalni poslovni rezultat (rentabilnost) i izvršavanje dospjelih obaveza (likvidnost) kako u prošlom tako i u budućem periodu.</s><s>Varijacije neto obrtnog kapitala u vremenu predstavljaju rezultat njegovog povećanja ili smanjenja.</s><s>U slučaju neprofitnih organizacija kojima ilustrujemo analizu obračuna NOK-a, zasnovanu na bilasnim podacima imamo sljedeće vrijednosti: 566 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 147.</s><s>U literaturi su uobičajeni i drugačiji nazivi ove pojave od strane pojedinih autora: radni kapital, neto obrtna sredstva, neto tekuća sredstva.</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 2001, str. 52, Sinanagić, M., Pamukčić, M.: Računovodstvo za menadžere, Ekonomski fakultet, Tuzla, 1997, str. 75-76, Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 226. 567 Naziv neto obrtna imovina (sredstva) odgovara računskoj veličini koja se dobije iz razlike zbirova obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza i računski su jednaka iznosu neto obrtnog kapitala (fonda).</s><s>568 Računovodstveno iznos neto obrtnog kapitala dobije se kada se od neto vrijednosti svih imovinskih pozicija evidentiranih na teret konta klasa 1 - Zalihe i 2 - Kratkoročna potraživanja, plasmani i gotovina, oduzme vrijednost kratkoročnih obaveza evidentiranih u korist klase 4 - Dugoročna rezervisanja i obaveze, počevši od grupe 42 - Kratkoročne finansijske obaveze i obaveze iz poslovanja sve do grupe 46 - Pasivna vremenska razgraničenja, kod neprofitnih organizacija na bazi članstva.</s><s>Kod neprofitnih organizacija korisnika prihoda budžeta ovaj iznos se izračunava kao razlika između pozcija evidentiranih na teret klase 100000 - Zalihe i 200000 - Gotovina, kratkoročna potraživanja i razgraničenja i kratkoročnih obaveza evidentiranih na klasi 500000 Kratkoročne obaveze i</s>\n<s>U analizi stanja NOK-a uveli smo poziciju kratkoročne obaveze i razgraničenja, pošto nije svejedno čime je pokriven ostatak NOK-a.</s><s>Može se zapaziti da su neprofitne organizacije nedostajući dio NOK-a finansirale iz kratkoročnih spontanih izvora: obaveza prema dobavljačima za isporučene materijale, energente i izvršene usluge na poček, iz odloženih obaveza prema zaposlenim, poreza i doprinosa na zarade zaposlenih i sl.</s><s>Analiza stanja NOK-a u uzastopnim bilansima organizacija izbacila je na površinu cjelovitost pogleda na finansijski položaj entiteta, prije svega, na njegovu finansijsku sigurnost (solventnost), ali i na podlogu za održavanje kratkoročne finansijske sigurnosti (likvidnosti) organizacije.</s><s>Ovakvom cjelovitošću pristupa bilansnoj slici, analiza stanja NOK-a po značaju je natkrila svaki pojedinačni racio pa i grupe racia likvidnosti i solventnosti, ali to ne znači da je zamjena za njih.570 3.2.4.</s><s>Racio likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja Racio likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja (RLNT) noviji je koncept testiranja likvidnosti entiteta nastao u kontekstu činjenice da u setu godišnjih računa postoji i bilans novčanih tokova.571 Ideja o ovom raciu pojavila se zbog izrazite 570 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 237. 571 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 183. 196</s>\n<s>19.634.444 statičnosti i djelimičnosti racia tekuće likvidnosti i racia redukovane likvidnosti.</s><s>Do racia likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja dolazi se po obrascu: Novčani tok iz poslovanja</s>\n<s>Novčani (gotovinski) tok iz poslovanja predstavlja priliv gotovine iz poslovnih aktivnosti entiteta nakon zadovoljenja potreba finansiranja obrtne imovine i podmirenja poslovnih obaveza.</s><s>U njemu nije sadržan tok gotovine iz investicionih aktivnosti i aktivnosti finansiranja entiteta.</s><s>Da bismo izračunali racia likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja entiteta kojima ilustrujemo našu analizu,572 koristićemo ranije prezentirane bilanse novčanih tokova (tačka 4.2.</s><s>III poglavlj) dopunjene sa podacima za Tabela 22.</s><s>Bilansa novčanih tokova korisnika prihoda budžeta - obrazovanje (u KM) A) NOVČANI TOKOVI IZ POSLOVNIH AKTIVNOSTI 430.593</s>\n<s>1.4.</s><s>Ostali prilivi – iz budžeta nižih potrošačkih jedinica 1.5.</s><s>Prilivi povezani sa vanrednim stavkama 54.294</s>\n<s>572 Neprofitne organizacije na bazi članstva nemaju obavezu sastavljanja bilansa novčanih tokova.</s><s>Nastojanja da se unaprijedi finansijsko izvještavanje u kratkom roku i promijeni šema bilansa novčanih tokova dovela je do pojave ''prelaznih rješenja u hodu,'' i odstupanja u iskazanim iznosima ranije posmatranih perioda, što se može vidjeti i iz prezentiranih šema (salda gotovine na početku i na kraju 197</s>\n<s>Pošto se radi o toku gotovine iz poslovanja za period od jedne godine, obračun racia likvidnosti zahtijeva da gotovinski tok bude stavljen u odnos sa prosječnim stanjem kratkoročnih obaveza za godinu, što u našem primjeru iznosi: NPO – obrazovanje</s>\n<s>Racio pokazuje sa koliko je novčanih jedinica novčanog toka iz poslovanja pokrivena svaka novčana jedinica prosječnih obaveza u toku godine.</s><s>Rezultati izvršenih analiza ovog racia u profitnom sektoru ukazuju da se vrijednosti iznad 0,40:1 smatraju 198</s>\n<s>2004 vrlo dobrim ostvarenjem,573 što je slučaj i kod analiziranih neprofitnih organizacija u 2003, a posebno u 2004. godini.</s><s>Racio likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja, zasnovan na tokovima gotovine i prosječnom stanju kratkoročnih obaveza, očigledno je manje statičan od racia tekuće i racia redukovane likvidnosti.</s><s>3.3.</s><s>Racio analiza solventnosti</s>\n<s>Za analizu dugoročne finansijske stabilnosti u kapitalnoj i finansijskoj strukturi entiteta, kao i odnosima pojedinih pozicija te strukture sa aktivom koriste se mjere solventnosti.</s><s>Finansijska struktura predstavljena je u strukturi pasive, a kapitalna struktura</s>\n<s>vlastitog kapitala i dugoročno posuđenih izvora.574 Pod solventnošću (dugoročna finansijska sigurnost) entiteta podrazumijeva se njegova sposobnost da o roku podmiruje troškove kamata i otplate</s>\n<s>entiteta određena je brojnim i složenim činiocima, imovinskom pozicijom, snabdjevenošću sopstvenim kapitalom prihvatljivim za povjerioce i prinosnom (zarađivačkom) snagom.576 U primjeni indikatora za analizu solventnosti treba biti vrlo oprezan usljed velikih razmimoilaženja među autorima u određivanju indikatora za utvrđivanja sposobnosti preduzeća da izmiri svoje dugoročne obaveza.577 Pojedini autori predlažu različite mjere (indikatore, racia, koeficijente) za procjenu solventnosti, koje se u suštini veoma razlikuju kada su u pitanju profitno orijentisane organizacije.</s><s>Navešćemo neke od indikatora za analizu solventnosti koje koriste pojedini domaći i strani autori.</s><s>U analizi solventnosti najvažniji indikatori su: odnos između dugoročnih obaveza i ukupnog dugoročnog kapitala, stepen zaduženosti, odnos vlastitog kapitala i ukupne aktive, odnos ukupnih obaveza i glavnice, odnos pokrića kamata, odnos dugotrajne aktive i sopstvenog kapitala i kumulativni odnosi između pozicija aktive i pasive.578 Za testiranje solventnosti tehnikom racio analize bilansnih agregata koristimo: racia pokrića imovine (pokriće stalne imovine sopstvenim kapitalom, pokriće stalne imovine i zaliha kapitalom i dugoročnim obavezama, pokriće zaliha neto obrtnim kapitalom i pokriće obrtne imovine neto obrtnim kapitalom), racio izvora finansianja (sigurnost dugoročnih povjerilaca, sigurnost svih povjerilaca, pokriće obaveza novčanim tokom iz poslovanja, racio pokrića kamata zaradom preduzeća).579 Među indikatore finansijske strukture ubrajaju se, prije svega, relativni odnosi pozajmljenih prema ukupnim i sopstvenim izvorima finansiranja i koeficijent pokrića fiksnih rashoda na ime kamate.</s><s>Njima treba 573 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 262-264. 574 Sinanagić, M., Pamukčić, M.: Računovodstvo za menadžere, Ekonomski fakultet, Tuzla, 1997, str. 79. 575 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 185. 576 Navedena definicija i činioci solventnosti karakteristični su prije svega za profitno-orijentisane entitete, naročito rentabilitet.</s><s>Međutim, imajući u vidu sadašnje transformacione procese kod nas, u skorijoj budućnosti rentabilitet će biti aktuelna i za sadašnje neprofitnih entitete, privatizacijom pojedinih službi javnog sektora, tržišnom konkurencijom javnog i privatnog sektora u oblasti obrazovanja i sl. 577 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 578 Detaljnije o ovim indikatorima pogledati: Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 2001, str. 59-64, Sinanagić, M., Pamukčić, M.: Računovodstvo za menadžere, Ekonomski fakultet, Tuzla, 1997, str. 79-82, Belak, V.: Menadžersko računovodstvo, Računovodstvo, revizija i financije, Zagreb, 1995, str. 77-85. 579 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 173-185. 199</s>\n<s>entiteta dodati i koeficijent pokrića ukupnog duga kojim se izražava sposobost preduzeća da plaća periodične rashode na ime kamate zajedno sa otplatom glavnice duga.580 S obzirom da domaći teoretičari nisu dali jedinstvena pravila za odnose između pojedinih pozicija unutar pasive, kao i za odnose pozicija pasive s aktivom ili njenim pozicijama,581 ni strani autori nisu riješili ovaj problem i utvrdili ''standard.'' Pri procjeni dugoročne solventnosti analitičar obično uzima u obzir dva koeficijenta odnos dugova i vlastitog kapitala i pokrivenost kamata.582 Racia dugoročne solventnosti omogućavaju indentifikovanje načina na koji je organizacija fiansirala svoja sredstva u dugoročnom periodu (period duži od jedne godine).</s><s>Ovdje su značajna dva indikatora: (1) odnos između ukupnih obaveza i vlastitog kapitala i (2) odnos ukupne imovine i vlastitog kapitala.</s><s>Za potrebe dugoročnih i kratkoročnih procjena analitičari prave razliku između odnosa kratkoročnih i dugoročnih obaveza i vlastitog kapitala.</s><s>Odnos pokrića kamata često koriste spoljni analitičari.583</s>\n<s>Vidimo, dakle, da među teoretičarima ne postoji opšti sporazum o jedinstvenoj klasifikaciji racia solventnosti.</s><s>Međutim, ovdje je značajnije da se ne izgubi osnovni pogled na tumačenje i interpretacije analiziranih odnosa.</s><s>Nije nam cilj da napravimo reklasifikaciju i dođemo do ''prave'' klasifikacije racia solventnosti, nego da ispitamo mogućnost</s>\n<s>finansijsko-računovodstvene izvještaje (bilansne agregate) neprofitnih organizacija.</s><s>Manje ćemo se fokusirajuti na preciznost izračunavanja pojedinih racia a više pažnje ćemo usmjeriti na tumačenje mjera solventnosti na interne odluke menadžera i kontrolu performansi neprofitnog sektora.</s><s>Međutim, imajući u vidu da neprofitni entiteti, kojima ilustrujemo naša izlaganja, u bilansu stanja nisu iskazali učešće dugoročnih obaveza na koje se plaća fiksna kamata u ukupno korišćenom neto kapitalu (sopstvenom i tuđem), kao i rashode po osnovu kamata, racia solventnosti koja u brojiocu ili imeniocu ne sadrže dugoročne obaveze ili rashode kamata nisu primjenjivi za analizu soventnosti u neprofitnim organizacijama.584</s>\n<s>odnos: dugoročne obaveze i vlastiti kapital, odnos: dugoročna rezervisanja+dugoročne obaveze/kapital i sl., više su značajni za profitno orijentisane entitete.</s><s>Odnos pokrića kamata: operativni dobitak/troškovi kamata (Vidaković, Sinanagić, Pamukčić), racio pokrića kamata zaradom: neto dobitak+rashodi kamata+porez</s>\n<s>Racio pokrića stalne imovine sopstenim kapitalom proizilazi iz odnosa neto imovine/kapitala (vlastitog, sopstvenog) entiteta i stalne imovine kojom entitet raspolaže, sa stanjem brojioca i imenioca na bilansni dan, odnosno iz obrasca: Kapital</s>\n<s>Zajednička karakteristika stalne imovine je što nije namijenjena prodaji nego višegodišnjem korišćenju.</s><s>Dugoročna vezanost stalne imovine i povećan rizik u vezi s njom osnovni su razlozi da se zahtijeva da dugotrajna imovina bude finansirana iz sopstvenog kapitala.</s><s>Prema tome,</s>\n<s>2004 neprofitni entitet kome je stalo do povoljne solventnosti treba da obezbijedi vrijednost ovog racia od 1, odnosno 100%.</s><s>Analizirane NPO u ovom pogledu sasvim dobro stoje, osim članske NPO u 2002. i 2003. godini.</s><s>Naime, racio veći od 1 znači da je sopstvenim kapitalom, pored stalne imovine, finansiran i dio obrtne (tekuće) imovine, dok racio manji od 1 pokazuje da je dio dugotrajne imovine finansiran iz pozajmljenih izvora.</s><s>Način interpretacije ovog racia uslovljen je prihvaćenim pravilima finansiranja koja regulišu odnos između imovine i kapitala.</s><s>Zlatnom bilansnom pravilu, u užem smislu, odgovara jednakost sopstvenog kapitala i neto imobilizacija (nabavna vrijednost minus otpisi); dok zlatno bilansno pravilo, u širem smislu, traži jednakost dugoročnih izvora i dugoročne aktive.585 3.3.2.</s><s>Racio pokrića obrtne imovine neto obrtnim kapitalom U testiranju solventnosti entiteta putem racia pokrića imovinskih dijelova odgovarajućim izvorima upotrebljava se obrazac: Kapital – Stalna imovina</s>\n<s>Primjenom obrasca na bilans stanja neprofitnih organizacija (na bilansni dan) i ranije izračunatog radno raspoloživog kapitala (neto obrtna sredstva, neto obrtni fond) pri izračunavanju odnosa likvidnosti dolazimo do sljedećih vrijednosti ovog racia: 585 Ranković, J.: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997, str. 137-138.</s><s>Ovdje se opet javlja izuzetak za neprofitne organizacije, one obično nemaju dugoročne izvore finansiranja.</s>\n<s>Stanje neto obrtnog kapitala i njegov odnos prema obrtnoj imovini značajna je podloga za ocjenu, planiranje i kontrolu dugoročne finansijske sigurnosti entiteta.</s><s>Prezentovana tabela indicira da je neprofitna organizacija na bazi članstva u prve dvije posmatrane godine dio stalne imovine finansirala neadekvatnim, tj. kratkoročnim izvorima finansiranja i narušila pravila finansiranja (po kome bi odnos između stalnih izvora i stalnih sredstava trebalo da bude veći od 1), dok je u trećoj godini imala pozitivan NOK, ali je finansiranje neto obrtne imovine (NOI) iznosilo svega 8,61%.</s><s>Neprofitne oranizacije iz javnog sektora - budžetski korisnici finansirali su stalnu imovinu iz sopstvenog kapitala i ostvarili pozitivne vrijednosti NOK formiran iz ovog izvora.</s><s>U obrazovnoj neprofitnoj organizaciji raste učešće finansiranja NOI iz NOK od 6,17% u 2002, do 41,68% u 2004. godini, dok je lokalna vlada u 2004. godini NOI finansirala iz sopstvenog NOK sa preko 80%.</s>\n<s>3.3.3.</s><s>Racio zaduženosti i racio izvora finansiranja Bitan indikator za analizu solventnosti jeste stepen zaduženosti koji indicira na podatak koliki se dio imovine finansira iz tuđih (kratkoročnih i dugoročnih izvora).586 Ukupne obaveze</s>\n<s>Sa stanovišta kreditora, ako je veći stepen zaduženosti, rizik ulaganja biće veći.</s><s>Saglasno postavljenim pravilima finansiranja, procentualno učešće ukupnih obaveza u ukupnoj aktivi ne bi trebalo biti veće od 50%.</s><s>Stepen zaduženosti pojedinih neprofitnih organizacija prikazuje naredni pregled:</s>\n<s>586 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 2001, str. 61.</s><s>U slučaju konkretnih NPO u brojiocu ne pojavljuju se dugoročne obaveze, koje su, obično, karakteristične za profitne entitete.</s><s>202</s>\n<s>U posmatranom periodu stepen zaduženosti neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja (od 17% do 22%) i lokalne vlade (od 6% do 36%) ukazuje na njihovu sposobnost pokrića kratkoročnih obaveza, dok je neprofitna organizacija na bazi članstva tek u ukupnoj aktivi u 2004. godini smanjila učešće kratkoročnih obaveza ispod 50%.</s><s>Pokazatelj koji pruža upotrebljive podatke je odnos između vlastitog kapitala/neto imovine i aktive.</s><s>Ukoliko iskustvena norma za profitne entitete nalaže da učešće vlastitog kapitala u ukupnoj aktivi iznosi 50% ili više onda učešće kod analiziranih neprofitnih organizacija, imajući u vidu da one nemaju iskazane dugoročne izvore finansiranja, treba da bude značajno iznad 50%.</s>\n<s>Primjenom navedenog obrasca na neprofitne entitete u periodu od 2002. do 2004. godina dobijaju se sljedeći pokazatelji: NPO – članska</s>\n<s>Prema ovome, u neprofitnoj organizaciji iz oblasti obrazovanja i javnog sektora lokalne vlade odnos vlastitog kapitala i ukupne aktive od 78% do 83% i 72% do 94% indicira da je vlasnička glavnica značajno veća od 50% vrijednosti aktive i da zadovoljava postavljena pravila finansiranja.</s><s>U neprofitnoj organizaciji na bazi članstva nisu zadovoljena postavljena pravila finansiranja.</s><s>Iz odnosa ova dva indikatora zaključujemo da neprofitne organizacije vrijednost aktive finansiraju isključivo iz vlastitog (neto) kapitala i kratkoročnih obaveza.</s><s>Odnos duga i sopstvenog kapitala bitan je za analizu solventnosti.587 Pošto analizirane neprofitne organizacije nemaju iskazane pozicije dugoročnih obaveza u brojiocu su iskazane samo kratkoročne obaveze: Kratkoročne obaveze</s>\n<s>Ovaj racio počiva na poslovno-finansijskoj tezi da kratkoročni povjerioci ne procjenjuju svoje rizike i ne iskazuju spremnost da ustupe svoja sredstva entitetu na korišćenje samo na osnovu racia likvidnosti, odnosno kratkoročne finansijske sigurnosti, već i na bazi solventnosti.</s><s>Smatra se da i kratkoročni povjerioci u vlasničkom kapitalu (neto imovina) vide ''zaštitni jastuk'' za svoje interese.588 Dakle, što manji ovako iskazani racio sigurnosti kratkoročnih povjerilaca, veća je solventnost entiteta i manji je rizik povjerilaca.</s><s>Mada kruta numerička pravila za bilansne relacije nisu upravljačko rješenje, u finansijskoj analizi i ocjeni položaja entiteta pominje se odnos dugovi/kapital od 1:1 ili 100% kojem treba prilaziti kao orijentacionoj vrijednosti.</s><s>Ovaj oprez pokazuje analiza neprofitnih organizacija gdje se pojavljuju ekstremni odnosi.</s><s>Naime, dok neprofitna organizacija na bazi članstva ima previsok stepen zaduženosti, druge dvije neprofitne organizacije</s>\n<s>2004 stoje ''pretjerano'' dobro.</s><s>Racio zaduženosti često se iskazuje kao recipročna vrijednost prethodno iskazanog racia, što u našem primjeru za rezultat ima: NPO – članska</s>\n<s>Racio sigurnosti kratkoročnih povjerilaca u ovom obliku pokazuje da je svaka novčana jedinica obaveza entiteta bila pokrivena kod neprofitne organizacije iz sektora obrazovanja sa 9,22, 11,83 i 12,11 KM, odnosno kod neprofitne organizacije - lokalne vlade sa 9,22, 11,83 i 12,11 KM, respektivno za pojedine godine.</s><s>Kod neprofitne organizacije na bazi članstva u 2002. i 2003. godini kratkoročni povjerioci nisu bili obezbijeđeni sopstvenim kapitalom, da bi tek u 2004. godini ovaj odnos bio na zadovoljavajućem nivou.</s><s>U ovom obliku iskazan racio sigurnosti mogao bi se nazvati raciom pokrića kratkoročnih obaveza kapitalom entiteta.</s><s>588 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 195204</s>\n<s>3.3.4.</s><s>Racio pokrića obaveza novčanim tokom iz poslovanja Racio pokrića obaveza novčanim tokom iz poslovanja predstavlja značajan test solventnosti organizacije do čije se vrijednosti dolazi primjenom obrasca:589 Novčani tok iz poslovanja</s>\n<s>Uvrštavanjem odgovarajućih vrijednosti u navedeni obrazac, s tim da neprofitne organizacije kojima ilustrujemo našu analizu nemaju iskazane iznose dugoročnih obaveza i rezervisanja tako da ostaju samo kratkoročne obaveze,590 dolazimo do sljedećih vrijednosti racia solventnosti: NPO – obrazovanje</s>\n<s>Racio pokazuje da je entitet iz sektora obrazovanja u stanju da nakon podmirenja potrebnih ulaganja u obrtna sredstva i izmirenja svih poslovnih obaveza u toku godine u stanju da stvori toliki neto poslovni priliv gotovine koji mu omogućuje da iz njega otplati svoje obaveze za 38,32 godine (100:2,63) prema podacima iz 2002, za 1,40 godine (100:71,18) prema ostvarenjima a 2003. godine odnosno promptno prema podacima za 2004. godinu.</s><s>Sličan trend prisutan je i kod lokalne vlade u 2002. i 2003. godini, da bi, prema ostvarenjima 2004. godine, obaveze mogla izmiriti odmah.</s><s>Na osnovu provedenih analiza u profitno orijentisanim entitetima smatra se da je vrlo dobar racio koji se kreće iznad vrijednosti 0,20:1.591 3.4.</s><s>Racio analiza obrta</s>\n<s>Pod pojmom obrta podrazumijeva se moć sredstava (ulaganja, imovine) entiteta da donose prihod.</s><s>Umjesto naziva obrt mogao bi se upotrijebiti termin efikasnost upravljanja</s>\n<s>sve relevantne odnose između prihoda, s jedne strane, i pojedinačnih i ukupnih ulaganja u poslovna sredstva, s druge strane, koji se u stručnoj literaturi nazivaju koeficijentima 589 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 183-184. 590 Iznos kratkoročnih obaveza ali ne i iznos kratkoročnih razgraničenja, je uključen u imenilac obrasca za neprofitnu organizaciju iz sektora obrazovanja imajući u vidu da je suviše rigorozno primijenjeno načelo opreznosti u bilansiranju, posebno u 2004. godini.</s><s>Ukoliko bi se uključio cjelokupan iznos, racia bi bila 1,40%, 47,04% i 114,42%.</s><s>Kod lokalne vlade uključen je iznos kratkoročnih obaveza i razgraničenje, pošto se pojavljujemo u ulozi eksternog analitičara.</s><s>591 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 198205</s>\n<s>sve obrta poslovnih sredstava.592 Utvrđivanje i kontrola ovih koeficijenata značajna je sa stanovišta finansijskog upravljanja, s obzirom na njihov direktni uticaj na stanje likvidnosti i rentabilnosti u profitno orijentisanim entitetima.</s><s>U domaćoj literaturi racia obrta možemo sresti pod nazivom analiza obrta aktive (imovine) predstavljena kao odnos prihoda i aktive ili izračunati za svaki pojedinačni dio aktive.593 Neki autori ih nazivaju pokazateljima aktivnosti, odnosno koeficijentima obrta poslovnih sredstava.594 Moglo bi se reći da koliko je pozicija u bilansu toliko bi se racia obrta dalo obračunati a da se ni za jedan ne kaže da je neupotrebljiv ili irelevantan za preduzeće.</s><s>Ipak, bilo bi to informacijama</s>\n<s>kao opravdanje za rukovanje njima.595 Da li racia obrta imaju isti značaj i za neprofitne entitete?</s><s>Neki autori,596 koji su se bavili ovim pitanjima, nastojali su samo da ih dotaknu, bez upuštanja u suštinu i oslanjajući se uglavnom na zaključke do kojih se došlo u analizi za profitne entitete.</s>\n<s>Pri obračunavanju racia obrta ukupne poslovne imovine, tekuće (obrtne) imovine, fiksnih sredstava (po njihovoj sadašnjoj vrijednosti), zaliha, potraživanja od kupaca, kapitala, prihoda od prodaje i neto potraživanja, u obrascu za izračunavanje u brojiocu nalazi se godišnji prihod od prodaje proizvoda, robe i usluga, dok se u imeniocu nalaze prosječna stanja ukupne poslovne imovine, obrtne imovine, fiksne imovine, zaliha, potraživanja od kupaca, kapitala.</s><s>Neophodno je dati nekoliko napomena u vezi sa brojiocem i imeniocem.</s><s>Korišćenje podataka o godišnjem prihodu, u brojiocu, upućuje na to da sva racia obrta glase na godinu dana.</s><s>Međutim, ova racia, ako postoji bilans stanja i bilans uspjeha, mogu se obračunati i za kraće periode, kao što je slučaj kod nas sa obaveznom izradom i podnošenjem polugodišnjih obračuna i, u tom slučaju, prihod u brojiocu treba udvostručiti da bi se dobio smisleni racio, dok bi za tromjesečni obračun prihod trebalo podići na godišnji nivo (učetvorostručiti).</s><s>U brojiocu treba da se nađu samo prihodi od prodaje na poček (odgođeno plaćanje), tj. da iz njega budu isključene sve prodaje za gotovinu po kojima se kupci ne zadužuju, nakon čega dolazimo do Eksternom analitičaru dostupni su samo bilansni podaci o ostvarenom ukupnom prihodu koji nisu posebno razdvojeni na prihode po osnovu gotovinske prodaje i prihode po osnovu prodaje na poček.</s><s>Internom analitičaru su dostupni ovi podaci čime se dobija veća preciznost obračunatih koeficijenata.</s><s>Međutim, u neprofitnim organizacijama skoro cjelokupan prihod iskazan u bilansu uspjeha ostvaren je na gotovinskoj ili evidentiran na modifikovanoj gotovinskoj osnovi, iz čega proizilazi i (ne)mogućnost obračunavanja naprijed pomenutih koeficijenata obrta, odnosno dana vezivanja.</s><s>Ipak, to nije generalno 592 Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 26. 593 Koeficijent obrta ukupne imovine, koeficijent obrta tekuće aktive (imovine), koeficijent fiksne imovine, koeficijent obrta zaliha, koeficijent obrta potraživanja, odnos prihoda i neto potraživanja.</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr S. Vidaković, Beograd, 2001, str. 49-51. 594 Koeficijent obrta kupaca, koeficijent obrta zaliha, koeficijent obrta dobavljača, koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava, koeficijent obrta neto obrtnih sredstava, koeficijent obrta fiksnih sredstava,koeficjent obrta ukupnih poslovnih sredstava, koeficijent obrta sopstvenih sredstava.</s><s>Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 26-36. 595 Racio obrta ukupne poslovne imovine, racio obrta kapitala, racio obrta tekuće (obrtne) imovine, racio obrta zaliha, racio obrta potraživanja od kupaca, racio obrta (izmirenja) obaveza prema dobavljačima.</s><s>Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 187-201. 596 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 206</s>\n<s>kao pravilo za sve neprofitne organizacije, odnosno neprofitni sektor, ali za najveći broj sigurno jeste.</s><s>Izuzeci postoje, na primjer, kod bolnica, univerziteta itd., koji mogu primijeniti određene koeficijente obrta, odnosno mjeriti efikasnost upravljanja imovinom.</s><s>Neophodne su i neke napomene u vezi sa podacima u imeniocu.</s><s>Ovdje su iskazana prosječna a ne početna ili krajnja sredstva (imovina) zato što je prihod priticao tokom cijele godine i proizvod je svih stanja imovine u toku godine.</s><s>U našim neprofitnim organizacija u bilansu nisu iskazane pozicije potraživanja od kupaca i zaliha, tako da i u slučaju iskazivanja prihoda od prodaje na poček, koeficijent obrta kupaca i koeficijent obrta zaliha, kao ni utvrđivanje broja dana vezivanja ne mogu se obračunati.</s><s>U slučaju da se pozicije potraživanja od kupaca i zaliha nalaze u bilansu stanja, one često mogu biti upitne.</s><s>Upitnost proizilazi iz procjene od strane analitičara da li uzeti bruto ili neto potraživanja, da li je njihovo korigovano (ispravljeno) stanje izvršeno u razumnoj mjeri, bez namjere da se umanji ostvareni višak prihoda i sl., a većina neprofitnih organizacija ne prodaje zalihe i ne iskazuje prihod po ovom osnovu (na primjer, kancelarijski materijal knjiži kao trošak).</s>\n<s>3.4.1.</s><s>Racio obrta obaveza prema dobavljačima Pored svih poteškoća za mjerenja efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima finansiranja u neprofitnim organizacijama, koeficijent obrta obaveza prema dobavljačima je primjenjiv i proističe iz odnosa ukupnih nabavki u toku godine i prosječnog stanja obaveza prema dobavljačima u godini analize.</s><s>Obračunavamo ga primjenom sljedećeg obrasca:</s>\n<s>(Troškovi mat. za izradu+Troškovi ostalog mat. + Troškovi goriva i energije + Troškovi proizvodnih usluga) Racio obrta obaveza</s>\n<s>(Obaveze prema dobavljačima na početku godine + Obaveze prema dobavljačima na kraju godine) : 2 U brojiocu treba da se nađe vrijednost svih nabavki u toku godine na poček (plaćanje u ugovorenom roku od dana nabavke).</s><s>Eksterni analitičar do tih vrijednosti može doći sabiranjem svih troškova koji su nastali u toku godine, a koji potiču iz nabavki od dobavljača (i korekcijom tih vrijednosti za promjene zaliha materijala ako ga ima).</s><s>Troškovi proizvodnih usluga (transportnih, održavanja, zakupnina, sajmova, reklame i propagande) takođe se kupuju od dobavaljača, po pravilu, sa odloženim plaćanjem.</s><s>U pedantnijoj analizi iz brojioca bi trebalo isključiti sve troškove proistekle iz nabavki za gotovinu, pošto se one i ne odobravaju dobavljačima, dakle, ne utiču na imenilac u datom obrascu.</s><s>Eksterni analitičar to ne može učiniti, a pitanje je da li je ovo isplativo i za internu analizu bilansnih agregata.</s>\n<s>U slučaju analize polugodišnjih finansijskih izvještaja organizacija navedeni troškovi u brojiocu moraju se podići na godišnji nivo, tj. udvostručiti, pošto svaki racio obrta treba da glasi na jednu godinu.597 Ako u dati obrazac unesemo vrijednosti za neprofitne organizacije kojima ilustrujemo analizu, dolazimo do sljedećih brojčanih izraza:</s>\n<s>Izračunati koeficijenti pokazuju da su obaveze prema dobavljačima izmirivane prosječno 11, odnosno 29 puta godišnje u neprofitnoj organizaciji na bazi članstva, 29, 62, i 67 puta u neprofitnoj organizaciji iz oblasti obrazovanja i 13, 8 i 7 puta u javnom sektoru - lokalnoj vladi.</s><s>Prosječno vrijeme plaćanja ili starost dobavljača (vrijeme obrta dobavljača) u neprofitnoj organizaciji na bazi članstva (od 13 do 32 dana) i iz oblasti obrazovanja (od 5 do 12 dana) smanjuje se, u javnom sektoru povećava se (od 28 do 47 dana).</s><s>Prosječno vrijeme plaćanja dobavljačima treba analizirati u kontekstu kreditnih uslova koje preduzeća liferanti materijala i usluga nude neprofitnoj organizaciji.598 Ukoliko je prosječan kreditni period, na primjer 30 dana, očigledno je da prosječno vrijeme plaćanja od 42 i 47 dana indicira na možda loš kreditni bonitet organizacije.</s><s>U analizi se može koristiti i postupak neposrednog izračunavanja vremena obrta obaveza prema dobavljačima podjelom prosječnog stanja tih obaveza za godinu sa prosječnom dnevnom nabavkom u toku godine.</s><s>Na osnovu podataka iz prethodnog primjera (bilansa stanja i bilansa uspjeha za neprofitne organizacije), utvrđeni su sljedeći pokazatelji:599</s>\n<s>598 Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 30-31. 599 Pri izračunavanju vremena obrta dobavljača izvršili smo zaokruživanje na pun broj dana, što je uticalo na matematičku tačnost, ukoliko se izvrši neposredno izračunavanje na osnovu datih brojeva.</s><s>Potpuna matematička preciznost dobila bi se izračunavanjem datih iznosa bez zaokruživanja vremena obrta.</s><s>208</s>\n<s>Ovdje postoji odnos suprotnosti između organizacija i dobavljača.</s><s>Kupac bi rado da što duže koristi beskamatni izvor finansiranja, a dobavljači bi da koeficijent obrta bude što veći, odnosno vrijeme obrta što kraće.</s><s>3.5.</s><s>Racia rentabiliteta</s>\n<s>Rentabilitetom entiteta treba veoma pažljivo upravljati kako na strategijskom tako i na taktičkom i operativnom nivou.</s><s>Vrijednosno mjerenje očekivanog ili ostvarenog rentabiliteta predstavlja složen i odgovoran posao, a pokazatelji rentabilnosti mogu biti parcijalni i</s>\n<s>čije se obračunavanje i analiza vrše na osnovu bilansa uspjeha, dok se globalni pokazatelji odnose na stopu prinosa na sopstvena sredstva za čije je utvrđivanje neophodno koristiti i bilans stanja i bilans uspjeha.</s><s>Strukturiranje šeme bilansa uspjeha po metodi prodatih učinaka600 omogućava analizu međuzavisnosti prihoda, rashoda, međufaznih i konačnih rezultata privređivanja organizacije za posmatrani vremenski period.601 Analiza može da ima dva aspekta, jedan se bavi ispitivanjem relativnog učešća pojedinih segmenata rashoda i rezultata u prihodu i naziva se racio analizom bilansa uspjeha, a drugi se služi metodologijom grafikona rentabiliteta.</s><s>U profitno orijentisanim organizacijama izbor indikatora rentabiliteta (dobitnosti) prihoda predstavlja značajno pitanje i može se reći da među autorima postoji značajna saglasnost iako koriste različite termine: stopa poslovnog dobitka u prihodu od prodaje,602 stopa dobitka u prihodu od prodaje603 i stopa neto dobitka u prihodu od 600 Zvanična šema bilansa uspjeha za profitne organizacije u FBiH.</s><s>601 Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 41. 602 Računa se iz odnosa poslovnog dobitka (dobitka po pokriću svih poslovnih troškova) i nekorigovanog prihoda od prodaje.</s><s>Korisna je kao iskustvena informaciona podloga u formulisanju ciljne stope dobitka za potrebe formiranja prijedloga prodajnih cijena po metodi ''troškovi plus.'' ''Troškovi'' se odnose na poslovne troškove, a ''plus'' na dobitak koji se zaračunava uslugama ili proizvodima.</s><s>603 Proistekla iz odnosa dobitka (po pokriću poslovnih rashoda, rashoda finansiranja i uključenja neto i neposlovnog i vanrednog dobitka ili gubitka) i prihoda od prodaje.</s><s>209</s>\n<s>čije se prodaje,604 profitna marža (marža dobitka).605 S obzirom na razne pojavne oblike profita, pojavljuju se i različite vrste profitne marže: bruto profitna marža,606 operativna profitna marža,607 profitna marža prije oporezivanja,608 neto profitna marža.609 3.5.1.</s><s>Racio rentabiliteta prihoda</s>\n<s>Imajući u vidu navedene indikatore mjerenja uspješnosti profitnih entiteta, može se postaviti pitanje da li ih neposredno mogu koristiti i menadžeri neprofitnih entiteta.</s><s>Fenomen dobitka (marže) nije imanentan neprofitnim entitetima i obično se koristi termin višak/manjak prihoda nad rashodima (višak) i, u najvećem broju neprofitnih organizacija on nije oporeziv.610 Prihodi od prodaje (realizacije) u neprofitnom u odnosu na profitni sektor ostvaruju se na bitno različit način, osim prihoda od obavljanja sopstevne djelatnosti, u manjem obimu.</s><s>Dakle, stopa dobitka u prihodu od prodaje (profitna marža prije oporezivanja) i stopa neto dobitka u prihodu od prodaje (neto profitna marža) su identične u analiziranim neprofitnim entitetima, ali nije opšte pravilo.</s><s>Od indikatora rentabiliteta u aktivnostima neprofitnih entiteta i prihoda i rashoda proisteklih iz njih, stopa neto dobitka u prihodu (neto profitna marža) čini se najpreciznijom informacijom konačnih efekata, a obračunava se po obrascu: Višak prihoda nad rashodima (Višak)</s>\n<s>604 Razlikuje se od prethodne dvije po tome što se računa na osnovu dobitka poslije poreza.</s><s>Ona pokazuje neto prinosnu snagu prihoda od prodaje i ne treba je dovoditi u vezu sa ukupnom poslovnom aktivom, nego samo sa vlasničkim kapitalom čiji je ona plod.</s><s>Detaljnije: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 220, Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 41-43. 605 Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 606 Bruto profitna marža = bruto dobitak/prihodi od prodaje, njen procenat ukazuje na mogućnost racionalizacije ukupnih troškova i mogućnost komparacije sa drugim organizacijama.</s><s>607 Operativna (poslovna) profitna marža = operativni dobitak/prihodi od prodaje (ili poslovni dobitak u prihodu od prodaje) njen procenat pokazuje koliko bi dobitak bio ostvaren prije oporezivanja da se organizacija finansirala samo iz vlastitih izvora, i obično se dovodi u vezu sa poslovnom aktivom.</s><s>Detaljnije: Sinanagić, M., Pamukčić, M.: Računovodstvo za menadžere, Ekonomski fakultet, Tuzla, 1997, str. 71.</s><s>Vidaković, S.: Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Prof. dr Slobodan Vidaković, Beograd, 2001, str. 44.</s>\n<s>608 Profitna marža prije oporezivanja = dobitak prije oporezivanja/prihodi od prodaje (dobitak u prihodu od prodaje), pokazuje dobitak koji će biti oporeziv.</s><s>609 Neto profitna marža = dobitak nakon oporezivanja/prihodi od prodaje (neto dobitak u prihodu od prodaje) pokazuje dobitak koji ostaje na slobodnom raspolaganju organizaicji i predstavlja najprecizniju informaciju o konačnim efektima aktivnosti.</s><s>610 Dobitak (višak prihoda nad rashodima) neprofitnog sektora nije oporeziv ako je nastao iz redovnih aktivnosti neprofitnih organizacija ili iz profitnih aktivnosti u manjem obimu.</s><s>NPO nastoje da sve aktivnosti prikažu kao neprofitne, iako su mnoge i profitne, na primjer, lokalna vlada ostvaruje prihode od izdavanja u zakup poslovnih prostora, stanova i garaža, obavljanja komunalnih usluga, prihode od privatizacije prodajom stanova, poslovnih prostora i garaža, koje su oporezive porezom na promet, ili porezom na prihod od imovine, pošto nisu iskazani kao prihodi iz profitnih aktivnosti, nisu oporezivi porezom na dobit preduzeća.</s>\n<s>Prezentirana stopa indicira koliko od svake novčane jedinice ostvarenog prihoda kao višak na kraju ostaje neprofitnoj organizaciji (višak prihoda nad rashodima).</s><s>Stopu neto dobitka treba dovoditi u vezu samo sa vlasničkim kapitalom (neto imovinom) čiji je ona rezultat.</s><s>Stopa neto dobitka (profitna marža) varira između neprofitnih organizacija i između pojedinih ''granskih'' normi:</s>\n<s>neprofitnim organizacijama, ali značajne promjene mogu se očekivati u predstojećim reformama javnog i neprofitnog sektora.</s><s>Promjene se odnose na privatizaciju dijela javnog i neprofitnog sektora, prije svega, onog dijela koji je profitabilan.</s><s>Imajući u vidu sadašnja i buduća rješenja611 kojima se predviđaju poreska oslobađanja za promet proizvoda i usluga neprofitnih organizacija,612 može se očekivati značajnije investiranje u određene neprofitne organizacije i njihovo pretvaranje u profitna preduzeća koja će svojim vlasnicima donositi profit.</s>\n<s>3.5.2.</s><s>Racio rentabiliteta ulaganja i kapitala Menadžerski izazovi vezani za izvještavanje, analizu, ocjenu i projekcionu upotrebu informacija o rentabilitetu neprofitnih organizacija i put za postizanje ovog cilja nalazi se u dobro poznatoj du point (di pon) šemi613 rentabiliteta, mjerenog stopom prinosa na ulaganja.</s><s>Vrhovni test rentabiliteta organizacija je stopa prinosa na sopstveni (vlasnički) kapital i du point šema može biti vrlo ilustrativan prikaz menadžerskog izazova stvaranja vrijednosti za vlasnike (akcionare) i putokaz za postizanje cilja.</s><s>Testiranje rentabiliteta entiteta obično se vrši putem: stope prinosa na čista poslovna ulaganja (čistu poslovnu imovinu),614 stope prinosa na ukupna ulaganja (ukupnu 611 Uvođenje poreza na dodanu vrijednost i njegovu primjenu počev od 1.1.2006. godine.</s><s>612 Prema čl. 24 Zakona o porezu na dodatu vrijednost, usvojen 26.01.2005. godine, od plaćanja PDV oslobođene su: medicinske usluge i usluge zdravstvene zaštite, usluge obrazovanja (predškolsko, osnovno, srednje, više i visoko) kao i s njima neposredno povezan promet dobara i usluga, usluge iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, usluge vjerskih organizacija, promet dobara i usluga koje su direktno vezane sa uslugama koje pružaju političke, sindikalne, humanitarsne, dobrotvorne, invalidske i slične organizacije svojim članovima za članarinu, usluge iz oblasti kulture i sl. 613 Ilustraciju Du Point sistema analize pogledat: Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski</s>\n<s>Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 217. 614 Koristi se i termin operativna stopa prinosa a proizilazi iz odnosa: poslovni dobitak/prosječna poslovna imovina.</s>\n<s>211 imovinu)615 i stope prinosa na sopstveni kapital preduzeća.616 Imajući u vidu da je bilans uspjeha neprofitnih organizacija teže segmentirati po međufaznim rezultatima aktivnosti, utvrditi poslovni dobitak, kao i diskutabilnost ostvarenih prihoda od prodaje (realizacije) koji se iskazuje u dekomponovanom izrazu stope prinosa na poslovna ulaganja, plansko-kontrolna uloga stope rentabiliteta manje je interesantna menadžerima u neprofitnim organizacijama.</s>\n<s>Stopa prinosa na ukupna ulaganja (imovinu) mjera je rentabiliteta organizacija nezavisno od načina njihovog finansiranja (vlasničke strukure u pasivi).</s><s>Obračun stope prinosa na ukupna ulaganja zahtijeva primjenu obrasca: Višak prihoda nad rashodima</s>\n<s>Ovu stopu možemo interpretirati tako da su neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja na svakih 100 novčanih jedinica prosječno uloženih sredstava ostvarile prirast 0,27, 5,49 i 15,45 KM, dok je u javnom sektoru u posmatranom periodu ovaj prirast veći i iznosi 3,94, 18,04 i 18,36 KM.</s><s>Nasuprot njima, neprofitna organizacija na bazi članstva zabilježila je smanjenje u odnosu na početnu posmatranu godinu.</s><s>O značaju ove stope može se zaključivati u kontekstu vremenske i prostorne analize.</s><s>Dekomponovanjem stope prinosa na činioce prema du pont šemi rentabiliteta dolazimo do dodatnih informacija.</s><s>To se može izvesti po sljedećem obrascu: Stopa prinosa na</s>\n<s>U neprofitnoj organizaciji na bazi članstva vidljiv je pad stope prinosa do koga je došlo, prije svega, zbog smanjenja stope dobitnosti prihoda iako je brzina obrta ukupnih ulaganja rasla.</s><s>U druge dvije neprofitne organizacije značajno popravljanje stope prinosa rezultat je povećanja stope dobitnosti prihoda i nešto manjeg porasta brzine obrta ukupnih ulaganja.</s><s>Značajno je poređenje stope prinosa na ukupna ulaganja (ukupnu imovinu) sa stopom prinosa na vlasnički kapital.</s><s>Prva pokazuje oplodnju ukupne imovine neto dobitkom (viškom prihoda nad rashodima) a druga oplodnju sopstvenog kapitala, a iz njihove razlike proističe efekat finansijskog levridža (leveragea), odnosno kombinovanje vlastitog kapitala (neto imovine) i tuđeg kapitala u pasivi bilansa stanja.</s><s>Stopa prinosa na sopstveni (neto imovinu) kapital iskazuje se obrascem: Višak prihoda nad rashodima (Višak) x 100 Stopa prinosa na</s>\n<s>(Kapital na početku godine + Kapital na kraju godine) : 2 U brojiocu, umjesto neto dobitka koji je karakterističan za profitne entitete, koristimo višak prihoda nad rashodima (ili jednostavno višak), dok imenilac predstavlja kapital (neto imovinu) koji je efektivno učestvovao u stvaranju neto imovine (kapitala).</s><s>Unošenjem podataka iz bilansa stanja i bilansa uspjeha neprofitnih organizacija617 dolazimo do sljedećeg vrijednosnog izraza: 617 Kapital na početku 2002. godine preuzeli smo iz bilansa na dan 31.12.2001. godine, kao i kod ostalih elemenata gdje se u obračunu traže početne pozicije.</s><s>213</s>\n<s>Kao osnovni cilj preduzeća naznačili smo uvećanje vrijednosti vlasničkog kapitala u dugom roku do čega se stiže preko odgovarajućeg prinosa na neto imovinu entiteta.</s>\n<s>kapital, dekomponovanjem stope prinosa na činioce, u skladu sa du point šemom rentabiliteta, dolazimo do značajnih dodatnih informacija koje menadžerima predstavljaju putokaz stvaranju vrijednosti za vlasnike i ostvarivanje tog cilja (slika 20): Slika 20.</s><s>Odnosi činilaca prinosa na sopstveni kapital 214</s>\n<s>Sa podacima iz primjera neprofitnih organizacija koje smo mogli uvrstiti u prethodnu šemu, dolazimo do sljedećih vrijednosnih izraza: NPO – članska</s>\n<s>Obračunate stope prinosa na ukupnu imovinu neprofitne organizacije iz oblasti svakih 100 KM ukupnih ulaganja donosilo je za sve finansijere organizacije 0,27 KM prinosa u 2002. 5,49 KM u 2003. i 15,45 KM u 2004. godini prinosa.</s><s>Da su ukupna ulaganja (ukupna imovina) bila finansirana iz sopstvenog (vlasničkog) kapitala, ove stope bile bi, istovremeno, i stope prinosa na sopstveni kapital.</s><s>Kako to da su stope Objašnjenje nalazimo u raciu obrta sopstvenog kapitala koji je veći od racia obrta ukupne imovine, što uz nepromijenjenu stopu učešća dobitka u prihodu od prodaje donosi veću stopu prinosa na sopstveni kapital.</s><s>3.6.</s><s>Osvrt na informacionu vrijednost racia Pojedina racia fokusiraju određene pojave u finansijskom i prinosnom položaju entiteta i pokazuju: odnos između pojedinih povezanih vrijednosti sa stanjem na dan bilansa (likvidnost i solventnost zasnovana na pozicijama stanja), odnos između povezanih tokova vrijednosti u toku godine (dobitnost prihoda), odnose između povezivih tokova u toku godine i odgovarajućih pozicija stanja (likvidnost i solventnost zasnovana na novčanom toku iz poslovanja) ili prosječnih vrijednosti odgovarajućih pozicija</s>\n<s>kapital organizacije).618 Zbog činjenice da se vezuju za pojedine dijelove bilansnih agregata i jednu vremensku tačku, prate ih dva nedostatka - nepotpunost i statičnost.619 Nepotpunost racia je tipično ograničenje pojedinih racia, na primjer, bilo koji racio likvidnosti ne osvjetljava likvidnost u potpunosti.</s><s>Uzeta zajedno, racia likvidnosti unose više svjetla na fenomen likvidnosti, ali samo na njen statički aspekt, dok tokovi gotovine i dalje ostaju izvan dometa tog racia iako predstavljaju središnje pitanje njenog održavanja.</s><s>Pojedina racia solventnosti nisu pouzdana osnova za ocjenu ukupne solventnosti.</s><s>Čak i kada ih uzmemo zajedno, treba ostaviti rezervu, pošto ne pokrivaju 618 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 238. 619 Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 222. 215</s>\n<s>kapital tokove neto obrtnog kapitala i ukupnih sredstava koji su izraz dinamike solventnosti.</s><s>Racia obrta ukupnih ulaganja i racia obrta sopstvene imovine/kapitala, potpunije od ostalih,</s>\n<s>kapitala produkovanju prihoda, dok drugi dio performansi pokazuje racia dobitnosti prihoda.</s><s>Stope prinosa na ulaganja i sopstveni kapital pretenduju na potpun obuhvat rentabiliteta entiteta, međutim, ne mogu zamijeniti testove solventnosti ili likvidnosti.</s><s>Dakle, na osnovu pojedinačnih racia možemo zaključivati samo o onome čemu je racio posvećen.</s><s>Širenje informacionog interesa podrazumijeva kombinovano razmatranje više racia, a konačne ocjene finansijskog i prinosnog položaja entiteta zavise od najmanje još tri stvari: poređenja racia u vremenu, prostoru i ekonomskim i drugim prilikama u kojima entitet posluje.</s>\n<s>Statičnost racia njihova je očigledna mana.</s><s>To se posebno odnosi na racia likvidnosti620 koja pokazuju odnos između racionalno sučeljenih pozicija stanja na bilansni dan, ali i kod racia obrta, racia dobitnosti prihoda, racia prinosa na ulaganja i sopsteni kapital.</s><s>Ova mana statičnosti može se ublažiti međuperiodičnim poređenjem u višegodišnjoj seriji ili obračunavanjem na bazi međubilansa u kratkom roku.</s><s>Ipak, to ne rješava upravljačke probleme ovih pojava kada su bitni još kratkoročniji tokovi, na primjer, likvidnost organizacije.</s>\n<s>Upotrebna vrijednost racia koja se zasnivaju na bilansnim agregatima jedne organizacije zavisi od mogućnosti komparacije sa istim pokazateljima drugih srodnih organizacija.</s><s>Racia finansijskog i prinosnog položaja organizacija, i pored njihovih mana, nezaobilazan su instrumentarij za kratkoročno i dugoročno ocjenjivanje i predviđanje stanja i performansi entiteta.</s><s>Kod racia osnovni fokus nije na preciznosti njihovog obračunavanja nego na njihovoj interpretaciji.</s><s>Da bi se obavila uspješna analiza bilansnih agregata neprofitnih organizacija neophodno je razumijevanje njihovog bilansa stanja i bilansa uspjeha, finansijskog računovodstva u funkciji vrijednosnih sadržaja izvještaja</s>\n<s>upravljačkih odlučivanje, planiranje, kontrolu) relevantnih informacija.621 Finansijski izvještaji služe neprofitnim i javnim organizacijama kao kontrolna ploča sa mjernim instrumentima.</s><s>Oni pružaju informacije o radu menadžera, potvrđuje njihov uspjeh ili neuspjeh i upozoravaju na probleme.</s><s>Tumačenje informacija koje daje složena kontrolna ploča traži poznavanje instrumenata kako bi se razumjeli dobijeni podaci, a to opet zahtijeva razumijevanje unutrašnjih zbivanja u računovodstvenom sistemu i značenje raznovrsnih finansijskih pokazatelja kako bi se interpretirali podaci koji se pojavljuju u finansijskim izvještajima.</s><s>Menadžerima neprofitnih organizacija i javnog sektora s računovodstvenim znanjem set finansijskih izvještaja mnogo govori o poslovanju organizacije.</s><s>Finansijsko poslovanje neprofitnih i javnih organizacija više je interesantno političarima, predstavnicima sindikata, vladinim agencijama i medijima nego poslovanje profitno orijentisanih kompanija.</s><s>U najvećem dijelu našeg istraživanja ograničili smo se na analizu koju mogu provesti ''autsajderi'' iz komparativnih finansijskih 620 Kao i racia solventnosti zasnovana na bilansu stanja u slučaju profitnih entiteta.</s><s>621 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 240. 216</s>\n<s>neporofitnih organizacija, sa svom svojom nužnom povezanošću, predstavljaju predmet analize o kojoj govorimo u okviru definisane potrebe za njom.</s><s>Više je kriterijuma za razlikovanje vrsta analize finansijskih izvještaja: kriterijum korisnika informacija analize (eksterna i interna), kriterijum predmeta analize (bilans stanja, bilans uspjeha, kombinovana analiza), kriterijum vremena posmatranja (statička i dinamička), kriterijum instrumenata: opšta (vertikalna, horizontalna i grafička, posebno popularna u novije vrijeme), racio (obračun karakterističnih racia i tumačenje), novčanih tokova) i analiza novčanih tokova.</s><s>Izvođenje i interpretiranje vidljivih zaključaka ima za cilj da poveća iskaznu moć finansijskih izvještaja, da tačnije procijeni ciljne veličine i prognozu daljeg rasta i razvoja, što predstavlja osnovu za uspješno upravljanje u neprofitnom sektoru.</s><s>Ipak, mora</s>\n<s>neporofitnih se priznati da izvjesna ograničenja, imanentna osnovnim finansijskim izvještajima, doprinose da razvijene analitičke tehnike imaju manji značaj ili uopšte nisu primjenive u neprofitnim organizacijama, pošto se one ne uklapaju u ''standarde'' ili ''norme'' razvijene od strane profitno orijentisanih kompanija.</s><s>U ambijentu profitnog sektora planiranje je prilično jasno, misija kompanije je da stvori novac.</s><s>U neprofitnom svijetu, gdje se misije organizacija vrte oko nekonkretnog koncepta javnih usluga, planiranje, ipak, nije tako jasno.</s><s>Dok je profit lako mjeriti, javne usluge nije.</s><s>Kako neprofitna organizacija zna da li radi dobar posao i ostvaruje svoje ciljeve?</s><s>Mjerenje uspjeha profitnih kompanija postiže se procjenjivanjem bilansa stanja i uspjeha.</s><s>Međutim, u neprofitnom svijetu, uspjeh je teško mjeriti i definisati, i ne čudi da mnoge neprofitne organizacije odbijaju planirati, navodeći mnogobrojne razloge.</s><s>Zašto bi se organizacija uopšte trebala da se upušta u planiranje?</s><s>Uostalom, planiranje troši resurse kao što su vrijeme i novac, dragocjena dobra za svaku neprofitnu organizacij, i definiše smjer i aktivnosti organizacije u sredini koja se neprestano mijenja, te je obeshrabrujuće i čini se gotovo potpuno uzaludnim.</s><s>Odgovor je da strategijsko planiranje pomaže organizaciji u boljem obavljanju aktivnosti tako što pomaže liderima da odrede prioritete i motiviše druge kako bi ih postigli.</s><s>Neki misle da neprofitne organizacije treba da stvaraju gubitak, ili bar da budu na pozitivnoj nuli da bi sve izgledalo legalno, što predstavlja osnovno nerazumijevanje neprofitnog koncepta.</s><s>Višak prihoda nad rashodima je ne samo legalan nego i poželjan.</s><s>Da nije tako kako bi fakulteti, crkve, muzeji i druge neprofitne organizacije stvorile značajne rezerve u obliku prihoda tokom godine.</s><s>Međutim, dok su viškovi, rezerve i prilozi legalni, profiti nisu, neprofitne organizacije nemaju vlasnike, kao što nemaju ni dioničare.</s><s>One služe javnosti, pa se i višak prihoda nad rashodima mora u krajnjem slučaju koristiti u humanitarne svrhe.</s><s>Fraza ''u krajnjem slučaju'' je veoma važna, novac se ne mora potrošiti odmah, može se ostaviti u neku vrstu rezerve, ili kao određeni prilog, i sve organizacije bi trebale ovome težiti.</s><s>217</s>\n<s>Strategijsko planiranje je proces u kome menadžerski vrh formuliše ciljeve organizacije i bira specifična sredstva za njihovo ostvarenje.622 Strategijsko planiranje predstavlja sistematski proces u toku koga organizacija usklađuje prioritete koji su neophodni za njenu misiju i odgovor okruženju.623 To je proces koji je dizajniran da podrži lidere u postizanju njihovih ciljeva.</s><s>Jednostavno rečeno, strategijsko planiranje je menadžerski alat, kao i drugi menadžerski alati koji se koriste za samo jednu svrhu, pomoći organizaciji u poslovanju.624 Nekoliko ključnih koncepata u definicijama vrijedni su pojašnjenja kako bi se kvalitetnije pristupilo procesu planiranja.</s><s>Proces je strategijski zato što podrazumijeva traženje najboljeg načina kako reagovati na uslove dinamičnog i u nekim slučajevima agresivnog ambijenta.</s><s>Neprofitne organizacije625 imaju veliku mogućnost izbora u mijenjanju potreba klijenata, raspolaganju sredstvima i konkurenciji.</s><s>Biti strateg zahtijeva reakciju i prepoznavanje alternativa, izbor jedne umjesto druge.</s><s>Strategijsko planiranje je sistematično u tom smislu da zahtijeva praćenje procesa koji je strukturiran i zasnovan na podacima.</s><s>Proces postavlja niz pitanja koja pomažu planerima u analizi prethodnih iskustava, testiranju ranijih pretpostavki, sakupljanju i inkorporiranju novih informacija o sadašnjosti i anticipiranju okruženja u kojem će organizacija djelovati u budućnosti.626 Strategijsko planiranje podrazumijeva postavljanje određenih prioriteta: 1) mogućnost izbora, šta organizacija hoće a šta neće, 2) analizu posljedica tih mogućnosti i 3) izbor mogućnosti od kojih neke predstavljaju značajne kompromise.</s><s>Proces strategijskog planiranja sistematski uključuje ključne stejkholdere, klijente i društvo u procesu identifikovanja prioriteta i izgradnji širokog konsenzusa koji za rezultat ima veću odgovornost u cijeloj organizaciji.</s><s>Strategijsko planiranje daje smjernice za pribavljanje i raspodjelu sredstava.</s><s>Ravnoteža između plana prikupljanja i trošenja sredstava suština je poslovne strane strategijskog planiranja.</s><s>Zašto bi organizacija trebalo da planira?</s><s>Planiranje troši resurse, vrijeme i novac, definiše smjer i aktivnosti organizacije u ambijentu koji se neprestano mijenja a sve to obeshrabruje, ponekad se može činiti potpuno uzaludnim.</s><s>Odgovor bi mogao biti da strategijsko planiranje pomaže organizaciji u boljem obavljanju aktivnosti, liderima pruža podršku da odrede prioritete, da motivišu i druge kako bi ih postigli.</s><s>Preduzetnički guru Warrner Bennis u svojoj knjizi ''Kako postati lider'' piše: ''Menadžeri su ljudi koji pravilno rade, a lideri su ljudi koji rade prave stvari.'' Strategijsko planiranje predstavlja alat kako lidera tako i menadžera.</s><s>Kao alat lidera, uspješan proces planiranja podstiče 622 Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 51.</s>\n<s>623 I izgrađuje privrženost između ključnih stejkholdera.</s><s>Allison, M., Kaye, J.: Strategic Planning for Nonprofit Organizations, Second edition, John Wiley&Sons, Inc, Hoboken, New Jearsey, 2005, p. 1. 624 Iz ovih različitih definicija strategijskog planiranja, skoro da nije moguće osjetiti razliku da li se radi o profitnim ili neprofitnim entitetima.</s><s>Dok prva definicija misli na profitno orijentisane entitete, druga se odnosi na neprofitne organizacije.</s>\n<s>1. Koncept strategijskog planiranja organizaciju da razmotri pitanje: ''Da li mi radimo prave stvari?'' Kao menadžerski alat, efektivan proces planiranja usredsređen je na pitanje da li organizacija ''pravilno'' radi.627 Sve što je naprijed rečeno, u cilju definisanja i opisa strategijskog planiranja, pomaže da bolje razumijemo</s>\n<s>Strategijsko planiranje ne predviđa budućnost.</s><s>Iako strategijsko planiranje uključuje pretpostavke o budućem okruženju, ipak, odluke se donose u sadašnjosti.</s><s>Kako vrijeme prolazi, organizacija mora pratiti promjene</s>\n<s>U neočekivanim obrtima, glavne strategijske odluke mogu biti revidirane prije nego što bi to bio slučaj u trogodišnjem ili petogodišnjem planskom periodu.</s><s>Strategijsko planiranje samo pomaže intuiciji, vještini razmišljanja i rasuđivanju koje ljudi unose u rad organizacije i, u rijetkim slučajevima, ono je ravnomjeran, predvidiv i linearan proces.</s><s>Stategijsko planiranje je kreativan proces koji zahtijeva fleksibilnost.</s><s>Može da se odvija ''naprijed-nazad'' i po nekoliko puta prije nego što se dođe do konačne odluke.</s><s>Proces strategijskog planiranja manje liči na udobno putovanje prigradskim vozom, a više na vožnju roler-kosterom, međutim, i roler-koster stiže na odredište, naravno, ukoliko ostane na šinama.628</s>\n<s>Prethodni elementi koji su osvijetljeni u definicionim obilježjima govore o karakteristikama strategijskog planiranja za koje se smatra da su neophodni za uspjeh.</s><s>Međutim, i neka druga mišljenja mogu biti značajna za buduće strategijske planere, a to je fokus na najvažnija pitanja u procesu strategijskog planiranja.</s><s>Ovo može biti sasvim jasno u jednom periodu, međutim, ovo ne mora biti presudan izbor u planskom procesu koji moramo riješiti.</s><s>Ako organzacija nema realnog izbora opstanka u budućem periodu nije</s>\n<s>proces strategijskog planiranja, treba da sačini planski dokument, a koristan strategijski plan može se izraditi i na jednoj strani (A4 formata).</s><s>Dokument je kruna postignuća, uputstvo za unutrašnje poslovanje.</s><s>Strategijski plan treba da se prevede u godišnji operativni plan, bar za prvu godinu aktivnosti.</s><s>Bez jasnog operativnog plana, koji određuje kratkoročne prioritete i identifikuje ko je odgovoran za implementaciju, strategijski plan rijetko može biti ostveren, a pisanje prvog godišnjeg operativnog plana je budžetski oslonac i pouzdan test strategijskog plana.</s><s>1.1.</s><s>Različite vrste planiranja</s>\n<s>Iako mnogi ljudi strategijsko i dugoročno planiranje koriste kao sinonime, oni se razlikuju u fokusiranju njihovog ambijenta.</s><s>Dugoročno planiranje pretpostavlja da su sadašnje spoznaje o budućnosti dovoljno pouzdane kako bi se osigurala njihova implementacija.</s><s>Strategijsko planiranje, ipak, pretpostavlja da organizacije moraju reagovati na okruženje koje je dinamično i teško predvidivo (turbulentno).</s><s>Strategijsko planiranje značajno je pri donošenju odluka koju poziciju organizacija treba da zauzme kako bi mogla adekvatno odgovoriti promjenama u okruženju, uključivši promjene kod konkurencije i poslovnih partnera.</s><s>Naglašavanje opšteg pravca aktivnosti konkretni je cilj, prije nego specifično predviđanje godinu za godinu.</s><s>Fokus strategijskog planiranja je 627 Allison, M., Kaye, J.: Strategic Planning for Nonprofit Organizations, Second edition, John Wiley&Sons, 219</s>\n<s>proces na strategijskom menadžmentu, a strategijski menadžment čini šest osnovnih aktivnosti Strategijsko i operativno planiranje uključuju dvije različite vrste razmišljanja.</s><s>Strategijsko odlučivanje je fundamentalno, usmjereno i svodno.</s><s>Operativne odluke primarno utiču na odlučivanje i primjenu strategijskih odluka iz dana u dan.</s><s>Pošto strategijske odluke imaju dugoročne implikacije, operativne odluke obično imaju kratkoročne implikacije (do jedne godine).</s><s>Operativno poslovno planiranje obično ne služi za strategije i ciljeve ali detaljno predviđa prihode i rashode.</s><s>Poslovni plan oslanja se na odluke donesene u okviru strategijskog planiranja, ali više je usmjeren na implementaciju i finansijske elemente plana.</s><s>Slika 21.</s><s>Proces strategijskog menadžmenta Izvor: Todorović, J., Đuričin, D., Janošević, S.: Strategijski menadžment, drugo izdanje, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1998, str. 55-56.</s><s>Različiti nivoi planiranja često se prepliću.</s><s>Strategijskim planom trebalo bi skicirati srž strategije, opisati dugoročni period i izabrati prioritete (dugoročne ciljeve i smjer).</s><s>I dugoročni i operativni (kratkoročni) ciljevi neophodni su da bi se pružila podrška strategijskom cilju.</s><s>Značajno je da se ne miješaju četiri pojma: strategijsko planiranje, dugoročno planiranje, operativno planiranje i poslovno planiranje.</s><s>Dugoročno planiranje gleda na budućnost koja se može očekivati ukoliko se sadašnje tendencije nastave, a fokusira se na dugoročne ciljeve; pretpostavlja aktivnosti u budućem periodu na osnovu slijeda događaja iz godine u godinu.</s><s>Strategijsko planiranje gleda na budućnost koja je nepredvidiva, shvata planiranje kao trajan proces, razmatra budući period i ističe strategije razvoja zasnovane na procjeni same organizacije (snage i slabosti) i vanjskog okruženja (prilike i opasnosti).</s><s>Poslovno planiranje ne uključuje strategiju i ciljeve tako detaljno u projekciju prihoda i rashoda, koristi se od strane vlasnika da bi uvjerili sadašnje i buduće poslovne investitore i kreditore da će poslovne aktivnosti generistati Formulisanje</s>\n<s>godišnjeg) računovodstvenog planiranja, gdje se do kraja operacionalizuju aktivnosti sadržane u dugoročnim planovima bilo da se one predstavljaju samo kao opis namjeravanih strategija i poslovno-finansijskih namjera ili su formalizovane u vidu odgovarajućih finansijskih izvještaja.</s><s>Ovi planovi su detaljni, kratkoročni, kvantitativni i relevantni za sve nivoe u organizacionoj i upravljačkoj strukturi.</s><s>Tradicija pokazuje da je malo neprofitnih organizacija koje su u stanju da u značajnoj mjeri pozajmljuju novac za poslovno finansiranje zbog toga što njihovo poslovanje, u najvećem broju slučajeva, ne generiše prihod.</s><s>Neprofitne organizacije, obično, ne troše novac koji nemaju, nego samo novac koji dobijaju iz pomoći, priloga, donacija, itd.</s><s>Ipak, neprofitne organizacije sve više počinju da upravljaju aktivnostima koje generišu prihod, što zahtijeva intenzivno korišćenje poslovnih planova.</s><s>Kada se profesionalno udruženje bavi izdavačkom djeltnošću, ili kada muzej ima prodavnicu suvenira, ove aktivnosti generišu prihode koji se razlikuju od prihoda ostvarenih od donacija, priloga, članarina.</s><s>Ipak, većina neprofitnih organizacija nije u stanju da predvidi poslovni plan u svim detaljima usljed neizvjesnosti prihoda.</s><s>Na primjer, teško je predvidjeti sredstva koja će se primiti iz granta u sljedeće tri godine od strane vlade.</s><s>Poslovno planiranje sve više postaje korisna koncepcija koja će biti ugrađena u strategijski plan.</s>\n<s>Strategijsko planiranje je interdisciplinarno i inkorporira koncepte iz kompetitivne strategije, istorije, poslovne prakse i teorije organizacije.</s><s>Počelo je da se ističe kao posebna disciplina 1950-tih i 1960-tih godina zbog svoje popularnosti u mnogim korporacijama, posebno u SAD-u.</s><s>Međutim, suštinski koncepti su primjenjivi na bilo koji organizacioni ambijent.</s><s>Ono što je slično u strategijskom planiranju u neprofitnim organizacijama, profitnim i vladinim entitetima je suština strategijskog planiranja: donijeti odluku u datom organizacionom ambijentu, šta treba postići i kako se ponašati u dinamičnom poslovnom okruženju.</s><s>Po čemu se ono razlikuje, jeste karakter unutrašnjih i vanjskih</s>\n<s>organizacijama neprofitnom, profitnom i javnom sektoru sasvim je različito i ima značajne implikacije na strategijsko planiranje.</s><s>Upravni odbor upravlja kako u neprofitnim tako i u profitnim organizacijama, dok vladinim organizacijama upravljaju javno izabrani predstavnici.</s><s>Upravni odbori profitnih kompanija zastupaju vlasnike, dok u neprofitnim organizacijama oni treba da zastupaju javni interes.</s>\n<s>Profitne organizacije, posebno zadnjih dvadesetak godina, stavljaju akcenat na zadovoljenje potrošača, u većoj mjeri nego što to čine neprofitne ili vladine organizacije.</s><s>Profitno orijentisani entiteti investiraju značajne resurse za istraživanje tržišta i ulažu značajne napore da poboljšaju kvalitet kako bi se osvojili novi potrošači.</s><s>Zbog činjenice da direktni korisnici dobara i usluga neprofitnih i vladinih organizacija, uglavnom, plaćaju samo manji dio stvarne realne cijene, finansijeri (fondacije, poreski obveznici) u mnogo većoj mjeri su uticajniji na strategiju organizacija u ova dva neprofitna sektora, značajno više nego što bi trebalo biti zadovoljstvo klijenata.</s><s>No, ova situacija počinje da se mijenja i vlade sve više pokazuje brigu (osjetljivost) prema javnosti a veću pažnju usmjeravaju na odgovornost neprofitnog sektora.</s><s>Orijentacija prema misiji bila je zaštitni znak neprofitnih organizacija, dok je njen uticaj manji u profitnim kompanijama i vladinom 221</s>\n<s>organizacijama sektoru,630 međutim, i ovaj ''ukorijenjeni'' stav značajno se mijenja.</s><s>U procesu stvaranja formalizovanih i na finansijskim mjerilima zasnovanih planova menadžment se mora oslanjati na računovodstveni informacioni sistem.</s><s>U tom pogledu uloga računovodstvene odgovornosti značajna je i na području strategijskog i na području operativnog planiranja.</s><s>Računovodstvena infrastruktura, metodološka izvještajna podloga čini proces finansijskog planiranja mogućim.</s>\n<s>Osnovne faze procesa strategijskog planiranja mogu se predstaviti kao logična serija faza i povezanih koraka koji dopuštaju fleksibilnost i kreativnost: 1) priprema, 2) uobličavanje misije, vizije i vrijednosti, 3) procjena sopstvene situacije, 4) usaglašavanje prioriteta, 5) pisanje strategijskog plana, 6) implementacija strategijskog plana i 7) ocjena i kontrola strategijskog plana (slika 22).631 Slika 22.</s><s>Proces strategijskog planiranja Koraci</s>\n<s>Da bi se pripremila za strategijsko planiranje, neprofitna organizacija mora prvo da procijeni da li je vrijeme za angažovanje u procesu planiranja i kako bi proces planiranja trebalo da izgleda.632 Ako utvrdi da je spremna da započne strategijsko planiranje,</s>\n<s>put organizovanom procesu: identifikovati specifična pitanja kojima bi se proces planiranja trebalo da bavi, odlučiti se za osnovni proces koji će se koristiti (šta ko radi u toku procesa, da li se formira komisija ili se unajmljuju konsultanti), identifikovati informacije koje se moraju prikupiti da bi se donijele razumne odluke.</s><s>Proizvod koji se dobija na kraju prve faze je strategijski radni plan.</s><s>Formulisanjem misije saopštava se šta se radi i zašto se to radi.</s><s>Organizacija mora da ima sažetu i dobro formulisanu misiju koja u sebi sadži kako izjavu o svrsi (zašto postoji), tako i opis onoga što radi (i za koga).</s><s>Dok misija sumira ko, šta i zašto u organizaciji radi, vizija riječima predstavlja sliku o tome kako će izgledati uspjeh ukoliko organizacija osvari svoj cilj.</s><s>Vizija je mentalni model budućeg stanja ... izgrađen na razumnim pretpostavkama o budućnosti ... na koje ima uticaja naše prosuđivanje o onome šta je moguće i šta je vrijedno... .</s><s>Vizija je mentalni model koji ljudi i organizacije mogu da sprovedu u život kroz svoju predanost i djelovanje.633 Najveći dio neprofitnih organizacija pokreću vrijednosti i uvjerenja o tome zašto postoje i kako žele da djeluju u svrhu postizanja tih vrijednosti.</s><s>U mjeri u kojoj se vrijednosti eksplicitno izraze, utoliko je izvjesnije da će te vrijednosti biti ostvarene u praksi.</s><s>Proizvod na kraju druge faze je pisana izjava o misiji, viziji i vrijednostima.</s><s>Kada organizacija jasno odredi zašto postoji, šta radi i šta se nada da će postići, mora da sagleda svoju trenutnu situaciju.</s><s>Ovaj korak zahtijeva sakupljanje ažurnih informacija o unutrašnjoj snazi i slabostima, kao i eksternim šansama i prijetnjama organizacije (SWOT), rafiniranje i preoblikovanje liste strategijskih pitanja sa kojima se organizacija susreće i na koja nastoji da odgovori u procesu strategijskog planiranja.</s><s>Informacije se prikupljaju od internih i eksternih stejkholdera, a empirijski podaci se prikupljaju kako bi se potkrijepile odluke koje će biti donesene u sljedećoj fazi.</s><s>Proizvod treće faze je baza podataka sa konkretnim informacijama koje će pružiti podršku donosiocima</s>\n<s>slučajevma organizacija može obrnuti redoslijed faza dva i tri prikupljajući podatke o situaciji organizacije prije nego što se obavi diskusija u vezi s misijom, vizijom i vrijednostma.</s><s>Kada se potvrdi izjava o misiji i identifikuju kritična pitanja organizacije, donosi se odluka o budućem smjeru kretanja: pristup koji će odbor primijeniti (strategije) i opšti i pojedinačni rezultati kojima će se težiti (dugoročni i kratkoročni ciljevi).</s><s>Ova faza može da traje prilično dugo, pošto diskusije mogu zahtijevati dodatne informacije ili revidiranje zaključaka do kojih se došlo u toku procjene situacije.</s><s>U cilju stvaranja što boljeg plana, važno je da su planeri spremni i voljni da se vrate na neku od ranijih faza gdje će iskoristiti</s>\n<s>prioriteta organizacije: opšta strategija, dugoročni i pojedinačni ciljevi.</s><s>Kada je misija uobličena, identifikovana kritična pitanja i utvrđena strategija i ciljevi treba ih uključiti u koherentan dokument.</s><s>Obično jedan član odbora (komisije) za 632 Ako postoji prijetnja da će nastupiti kriza finansiranja, ili se finansijer sprema na povlačenje, ili ako je okruženje turbulentno, onda nema puno smisla posvećivati se strategijskom planiranju.</s><s>633 Allison, M., Kaye, J.: Strategic Planning for Nonprofit Organizations, Second edition, John Wiley&Sons, 223</s>\n<s>prioriteta planiranje sačinjava nacrt konačnog dokumenta (plana) i zatim ga stavlja na uvid ključnim donosiocima odluka (upravnom odboru i menadžmentu).</s><s>Oni bi trebalo da se uvjere da je plan u stanju da odgovori na ključna pitanja o prioritetima i pravcima, sa dovoljno preciznosti, kako bi poslužio kao uputstvo (vodič) za članove organizacije.</s><s>Krajnji rezultat bi bio koncizan opis u kom pravcu organizacija ide, kako će tamo stići i zašto treba da ide tim putem.</s><s>Ovo bi trebalo da ima široku podršku zaposlenih i menadžmenta organizacije.</s><s>Proizvod faze pet je strategijski plan.</s><s>Opisani posao do sada ne vrijedi ako se svakodnevni poslovi ne usaglase sa strategijskim</s>\n<s>planu svakodnevnog rada je koncizan i za upotrebu lagan operativni plan.</s><s>On bi trebalo da koincidira sa fiskalnom godinom i detaljnim programskim planiranjem koje se odnosi na cikluse izvještavanja.</s><s>Strategijski prioriteti organizacije, njena organizaciona struktura i prethodni proces planiranja biće od uticaja na prirodu određenog operativnog plana organizacije.634 Suština operativnog plana, međutim, ostaje ista: dokument koji definiše kratkoročne konkretne ciljeve koji vode prema ostvarenju strategijskog cilja i koji je lagan za korišćenje i kontrolu.</s><s>Proizvod faze šest je godišnji operativni plan.</s><s>Proces strategijskog planiranja, u stvari nikada se ne završava.</s><s>Postoje periodi više ili manje intenzivne aktivnosti, međutim, na promjene u ambijentu mora se neprestano reagovati.</s><s>Organizacija treba da izabere odgovarajući vremenski period za planiranje,</s>\n<s>ciklus planiranja.</s><s>Prvi strategijski plan završava se sa trogodišnjim vremenskim horizontom i jednogodišnjim operativnim planom.</s><s>U toku treće godine pokreće se renovirani proces strategijskog planiranja.</s><s>U zavisnosti od obima promjena u internom i eksternom okruženju organizacije radni plan strategijskog planiranja biće manje ili više intenziviran.</s><s>Krajem treće godine novi trogodišnji plan, kao i novi godišnji operativni plan, biva odobren i ciklus počinje iznova.</s><s>Ono što je značajno jeste to da se proces strategijskog planiranja nastavlja i da reaguje na promjenjivi ambijent.</s><s>Ako ključne strategije i prioriteti ostanu validni, onda vremenski okvir koji je prethodno naznačen dobro funkcioniše.</s><s>Ipak, ukoliko se okruženje fundamentalno mijenja u odnosu na pretpostavke na kojima je strategijski plan zasnovan, neophodno je pregrupisavanje i promjena strategije.635 Na slici 22 detaljno su opisane faze sa svim koracima koji su neophodni da bi se plan kompletirao, a naredni tabelarni pregled ih pojašnjava.</s><s>634 Allison, M., Kaye, J.: Strategic Planning for Nonprofit Organizations, Second edition, John Wiley&Sons, 224</s>\n<s>3.6.</s><s>Sumiranje zaključaka proizašlih iz pod.prikup. iz unut. i vanj. izvora: jake strane i slabosti org., trendovi u okruž. koji će imati uticaja na org., konkurentska prednost org., potrebe zajednice.</s>\n<s>4.1.</s><s>Analizirajte pod., razmotrite dosadašnji napredak i ažurirajte radni plan ukoliko je to potrebno Zajedničko mišljenje o dosad.</s>\n<s>4.5.</s><s>Usaglasite se o admin., fin.i uprav. prioritetima.</s><s>Sumirajte prihode i potencijalne resursa koji su potrebni za podršku dugoročnoj viziji organizacije Dugoročne svrhe i ciljevi</s>\n<s>6.1.</s><s>Upravljanje u periodu tranzicije između starog i novog.</s><s>Ocijeniti koje su promjene potrebne da se dogode za podršku strategijskom planu</s>\n<s>6.2.</s><s>Sačinite detaljan godišnji plan implementacije za predstojeću godinu (svrhe i ciljevi prve godine) Godišnji plan</s>\n<s>7.2.</s><s>Nadgledajte strat. plan i potvrđujte, ažurirajte i revidirajte ga po potrebi.</s><s>Sačinite detaljan plan implementacije za sljedeću godinu.</s>\n<s>1.2.1.</s><s>Učesnici u procesu strategijskog planiranja U proces strategijskog planiranja, u najvećem broju slučajeva, uključeno je pet učesnika: 1) predlagač (zastupnik) programa, lice koje želi da se predloženi636 program usvoji, 2) analitičar, osoba koja analizira vrijednosti (dobre osobine) prijedloga, 3) menadžerski vrh, koji odlučuje o usvajanju prijedloga, 4) finansijeri, koji treba da na osnovu osobina programa obezbijede neophodna sredstva za njegovo ostvarenje i 5) kontrolor, koji upravlja sistemom strategijskog planiranja.637 Organizacija koja donosi veći broj odluka o programima obično ima posebnu kancelariju za sistemsku analizu u kojoj su analitičari zaduženi za planirane i koji predstavlju ''ključne igrače'' procesa.</s><s>Programski analitičari638 treba da budu pri vrhu organizacione hijerarhije, odnosno da odgovaraju generalnom direktoru ili drugom menadžeru na upravljačkom vrhu.</s><s>Ukoliko postoji mogućnost da se strateško planiranje odvoji od budžetiranja, poželjno je da plansko osoblje bude sa kontrolorima, pošto ovakav raspored smanjuje broj lica odgovornih upravljačkom vrhu a povećava se vjerovatnoća boljeg pristupa analitičara finansijskim podacima.</s><s>Postoji mogućnost da analitičari preuzmu dio posla kontrolora, pošto su oni u toku godine zauzeti samo nekoliko mjeseci i pomažu u aktivnostima kontrolora u preostalom dijelu godine.</s><s>U organizacijama gdje je ideja uobičajenog strategijskog planiranja nova, može doći do nesuglasica između analitičara i poslovodstva organizacije, posebno kada analitičari predlažu programe.</s><s>Analitičari mogu biti mladi ljudi okrenuti tehničkim dostignućima, inteligentni, ali sa malo iskustva i nesvjesni pravila birokratske igre.</s><s>Oni obično potcjenjuju vrijednost iskustva i time, ponekad, predstavljau izazov ili, čak, prijetnju uobičajenom načinu rada.</s><s>Da bi se smanjili eventualni konflikti, top menadžment može u početku sastaviti manju ekipu analitičara od postojećeg zaposlenog osoblja u organizaciji i postepeno je povećavati sa rastom povjerenja i smanjivanjem otpora od strane pojedinih menadžera.</s><s>Plansko osoblje ipak treba imati na umu da su oni dio zaposlenih organizacije a ne uprava, odnosno da odluke ne donose samostalno.</s><s>Usljed njihove značajne uloge koju imaju u povezivanju strategije i strategijskog planiranja, neophodno je da često budu u komunikaciji i uspostave dobre odnose sa linijskim menadžerima, te da im objasne svoj analitički pristup.</s><s>Analitičari moraju steći podršku top menadžmenta, a linijski menadžeri moraju uvidjeti da je proces strategijskog planiranja stalan proces menadžment kontrole a ne povremena aktivnost.</s><s>Bez obzira na to da li je plansko osoblje (analitičari) dio kontrole organizacije odgovorno je za protok svih informacija kao i za protok informacija vezanih za strategijsko planiranje.</s><s>Ukoliko postoji ustaljena forma strategijskog planiranja dužnost kontrolnog odjeljenja je da postavi procedure putem kojih će se upravljati tokom informacija kroz sistem i da osigara poštovanje datih procedura.</s><s>U nekim neprofitnim organizacijama plansko osoblje upravlja tim sistemom, međutim to često može dovesti do dupliranja podataka i nedostatka koordinacije i konzistentnosti između podataka za strategijsko planiranje i ostalih podataka.</s><s>636 Ili izmijeni program.</s>\n<s>637 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 638 Često se programski analitičari nazivaju i planerima, programskim osobljem.</s><s>U samom kontekstu rada ovi termini će se naizmjenično koristiti vodeći računa o namjeravanom značenju.</s><s>226</s>\n<s>1.2.2.</s><s>Proces razmatranja prijedloga novih programa U nekim organizacijama proces razmatranja prjedloga novog programa dosta je neformalan, dok u drugim postoje ustaljene procedure.</s><s>U oba slučaja postoji šest osnovnih koraka: 1) inicijativa, 2) sortiranje (pregled), 3) stručna analiza, 4) politička analiza, 5) odlučivanje i 6) prođa.639 U ovoj tački korake od 1 do 6 samo ćemo dotaći u najneophodnijoj mjeri, dok će posebna pažnja biti posvećena trećem koraku - stručnoj analizi.</s>\n<s>Inicijativa (ideja) za novi program može doći iz same organizacije, ali, isto tako, i od lica koja su izvan organizacije.</s><s>Da bi podstakao razvoj ideja unutar same organizacije, top menadžment mora jasno da naglasi da su nove ideje dobrodošle i da obezbijedi mehanizam (procedure) kojim će pažnju planskog osoblja skrenuti na njih.</s><s>Obično ideja postaje dio procesa strategijskog planiranja tek onda kada privuče pažnju neke uticajne osobe u samoj organizaciji.</s><s>U nekim slučajevima to je menadžer centra usluga koji tada postaje predlagač (zastupnik) programa.</s><s>Predlagač programa može dio posla da obavi sam u razradi ideja ili ga, u grubim crtama, dati planskom osoblju na detaljniju razradu.</s><s>Plansko osoblje (analitičari) i članovi top menadžmenta, isto tako, mogu biti predlagači (zastupnici) programa.</s><s>Od mnogobrojnih ideja na koje usmjeravaju pažnju, analitičari vrše selekciju prijedloga programa koji im se čine vrijednim za detaljniju analizu.</s><s>Prije svega, ovdje spadaju prijedlozi (ideje) uprave i finansijera, osim ako analitičari mogu dokazati da te ideje nisu pouzdane iako imaju finansijsku podršku.</s><s>Značajan kriterijum u procesu rangiranja programa je njihova usklađenost sa ciljevima organizacije.</s><s>Neke organizacije, radi dobijanja sredstava za pokriće opštih troškova, mogu da preferiraju i ideje koje nisu u skladu sa njihovim ciljevima.</s><s>Na primjer, pokušaj fakulteta da pokrije velike troškove razvijanjem programa istraživanja izvan područja svoga interesovanja ili napor u stvaranju programa koji se tek dotiču njegovih stvarnih ciljeva, predstavlja grešku u procesu selekcije.</s><s>Ovi projekti vjerovatno neće imati uspjeha i, samim tim, ne samo da će potrošiti sredstva nego bi mogli da naškode ugledu ustanove u budućoj dodjeli sredstava.</s><s>Dakle, ukoliko želimo da uspješno rangiramo prijedloge, ciljevi organizacije moraju biti unaprijed određeni.</s>\n<s>Nakon što je predlagač programa provjerio i uvjerio se da je program vrijedan razmatranja, priprema zvanični prijedlog programa.</s><s>U prijedlogu se opisuje šta treba da se radi, ali program obično ne sadrži detalje kako treba da se radi.</s><s>Ovi detalji su obično u nadležnosti operativnog menadžmenta i rade se pošto prijedlog bude odobren.</s><s>Prijedlog programa treba da uključi: a) opis predloženog programa i očiglednost da će ispuniti svrhu organizacije; b) procjenu sredstava koja su neophodna za sprovođenje programa u nekoliko sljedećih godina, koja se obično dijele na troškove ulaganja i troškove rada (troškovi u ovoj fazi obično se grubo računaju, dok se njihova detaljna analiza vrši nakon prihvatanja cjelovitog programa); c) koristi koje se od programa očekuju u datom vremenskom periodu iskazane u monetarnim jedinicama, dok je namjera kvantitativnog prikaza mogućnost poređenja planiranih i ostvarenih rezultata i d) rasprava o rizicima i neizvjesnostima koje su vezane za predloženi program.640 639 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 227</s>\n<s>Svrha prijedloga programa je da pomogne donosiocima odluke i zato analiza treba da bude detaljna i objektivna.</s><s>Prijedlog programa se razlikuje od prijedloga programa za ''prodaju'', koji većinom sadrže izvještaje o ekonomskoj opravdanosti i zaštiti čovjekove okoline.</s><s>Prijedlozi programa zasnovani su na pretpostavci da se monetarni iznosi neće mijenjati ili na pretpostavci uključivanja određene stope inflacije.</s><s>Ukoliko prijedlog ne predviđa inflaciju onda se promjene u monetarnim iznosima odražavaju samo na fizičke veličine, olakšano je računanje, a razumijevanje i</s>\n<s>225 ocjenjivanje prijedloga mnogo je lakše.</s><s>Međutim, ukoliko je u procjenu uključena očekivana stopa inflacije, donosioci odluka teže će uočiti fizičke od inflacijskih promjena.</s><s>Inflacija je činjenica i ne treba je zanemariti, posebno ako postoji izvjesnost da će prihodi i troškovi imati različitu stopu inflacije.641 Prijedloge programa koji prođu inicijalni pregled, analizira plansko osoblje.</s><s>Stručna analiza uključuje procjenu troškova predloženog programa i kvantitativno iskazivanje</s>\n<s>Nakon provođenje programa, a rezultati stručne analize obično se uključuju u prijedlog programa.</s><s>U konačnu odluku o predloženom programu mora biti uključen i politički,642 ekonomski i socijalni činialac, i uticaj same organizacije.</s><s>Donosilac odluke, pored stručne analize, obično uzima u obzir i političke koristi.</s><s>Ukoliko su u stručnu analizu uključeni i politički uticaji, onda ona postaje manje razumljiva.</s><s>Međutim, činjenica je da su politički interesi ipak dio analize.</s><s>Ako se predloži nekoliko političkih rješenja problema, analizom se mogu pronaći najpovoljnije rješenje i približni troškovi ostalih rješenja.</s><s>Ovo značajno može pomoći donosiocu odluke kada pri odlučivanju koristi analizu, mjereći da li su veće izgubljene inkrementalne političke koristi u odnosu na inkrementalne troškove.</s><s>Bez obzira na stručne prednosti prijedloga, top menadžment ne uspijeva uvijek donijeti najbolju odluku i ''prodati'' program finansijerima.</s><s>Ovdje značajan uticaj imaju politički interesi, postizborne promjene u administraciji javne uprave, zahtjevi posebnih interesenata i sl.643 Upravljački vrh mora često donijeti tešku odluku o prodaji programa prije izrade prijedloga i formalnog predstavljanja.</s>\n<s>menadžmentu odlučivanje, međutim, do konačne odluke proces se može ponavljati i nekoliko puta uz prisustvo predlagača programa i analitičara.</s><s>Dok se zaposleno plansko osoblje fokusira na stručne aspkete prijedloga programa, donosioci odluke fokusiraju se na političke koristi, iz čega mogu proizaći i alternativni načini za postizanje cilja organizacije.</s><s>Prijedlozi programa ne razmatraju se po principu ''uzmi ili ostavi'', oni obično sadrže i opis alternativnih rješenja za postizanje ciljeva i troškove svakog od njih.</s><s>Iako analitičari ne treba da naglašavaju svoju sklonosti prema određenom prijedlogu ili alternativi, njihovo mišljenje, ipak, postaje jasnije u toku same rasprave.</s><s>Isti slučaj je i kod 641 Često postoji tendencija pogrešnog predstavljanja da će nivo cijena ostati nepromijenjen tokom vijeka trajanja projekta.</s><s>Ako zahtijevana stopa prinosa za projekat koja će se prihvatiti uključuje i premiju za inflaciju (kao što je obično i uključuje), procijenjeni tokovi novca takođe moraju odražavti inflaciju.</s><s>Detaljnije pogledati u: Van Horne, C. J., Wachowicz, Jr.</s><s>M. J.: Osnove finansijskog menadžmenta, deveto izdanje, MATE, Zagreb, 2002, str. 316. 642 U javnoj upravi to je posebno izraženo kod pojedinih članova skupštine – parlamenta koji pripadaju određenoj političkoj stranki, ili lobiraju za određenu, konkretnu, oblast.</s><s>643 Petter W. Colby and Eileen Bonner: Managing for Productivity Improvement: Succes and Failures, New York Studies in Public Management, No.</s><s>12, Binghamton, N. J: State University of New York at Binfhamton, November, 1984, detaljnije pogledati: Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 431. 228</s>\n<s>menadžmentu predlagača programa koji ima sklonost preme nekoj od alternativa.</s><s>Pošto su progami zbog angažovanja značajnih resursa važni za strategiju organizacije, prije same implementacije, moraju biti podržani od strane finansijera.</s><s>U javnoj upravi skupština ili drugo zakonodavno tijelo, na lokalnom ili državnom nivou, obično je finansijer, dok je u neprofitnim organizacijama to upravni odbor, korisnici, država, donatori i sl.</s><s>Realizaciju programa obično vrši upava i predlagač programa uz učešće planskog osoblja.</s><s>Donosilac odluke treba da uzme u obzir obim programa koji je uradio predlagač ili je na njega imao značajan uticaj.</s><s>Zastupani prijedlog, u suštini, čini radni materijal koji treba da se ''proda'' donosiocu odluke i, u najvećem broju slučajeva, ne sadrži detaljnu analizu ciljeva.</s><s>Većinu projekata koji su inicirani od strane operativnih menadžera čine zastupani prijedlozi.</s><s>Projekti inicirani od strane analitičara (planskog osoblja) za top menadžment obično su neutralni, ali i ti prijedlozi sadrže element zastupanja u određenim okolnostima.</s><s>Bilo bi idealno kada ne bi postojala tenzija između zastupnika programa i analitičara i to bi dovelo do objektivnije prezentacije programa.</s><s>Prijedlog može biti neobjektivan u jednom od četiri slučaja: 1) rezultat se prihvata bez suštinskog razmatranja, u analizi troškova i koristi prijedloga nakon što se procijene troškovi uključuju se koristi tako da rezultat analize troškova i koristi daje dobru sliku; 2) vodi se rasprava o stručnim aspektima do beskonačnosti koje donosilac odluke ne razumije i to je jedna od varijanti da se ''zamažu oči'' u vezi s prijedlogom; 3) loše strane se izostavljaju ili se ne prikazuju tačno i u cjelini i 4) potcjenjuju se troškovi i vrijeme potrebni za implementaciju prijedloga.644 Za svaki značajniji prijedlog postoji određena grupa ljudi koja se protivi, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što su im uskraćena sredstva za njihove programe.</s><s>Kada se organizuje rasprava između zastupnika programa i njihovih konkurenata, u najvećem broju slučajeva, obično izađu na vidjelo prednosti i nedostaci.</s><s>Ipak, postoji rizik da se konkurenti i zastupnici programa udruže tako da se konkurenti suviše ne protive, pošto se nadaju da će u sličnim situacijama protivnička strana postupiti isto.</s><s>Izgleda da zbog mnogobrojnih razloga o prijedlogu programa ne postoji odluka donesena isključivo na racionalnim, ekonomskim osnovama.</s><s>Postoji kontinuitet sa čisto ekonomskim prijedlozima, s jedne strane, i socijalnim i političkim prijedlozima, s druge strane.</s><s>Međutim, pošto su sredstva ograničena a ne mogu se prihvatiti svi prijedlozi, donosilac odluke treba da</s>\n<s>menadžmentu se opredijeli za prijedlog koji je najviše u interesu organizacije, a samo u rijetkim slučajevima može se odlučiti za sve predložene programe.645</s>\n<s>Stručna analiza predstavlja ključni korak u procesu strategijskog planiranja, a obično uključuje dva gabarita: 1) procjenu troškova ili koristi predloženog programa izraženu u novčanim iznosima i komparaciju troškova i koristi i 2) sveobuhvatnu procjenu predloženog programa zasnovanu na ideji da se svi relevantni troškovi i koristi 644 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 645 Džejmsu Konantu, donosiocu odluke o programu izrade atomske bombe, predstavljeno je 1942. godine pet načina za izradu fuzionog materijala od kojih je svaki zahtijevao velike troškove.</s><s>Odlučio se za svih pet, međutim, nakon samo dva mjeseca dva programa su prekinuta, međutim nastavilo sa preostala tri programa.</s>\n<s>229 ne mogu izraziti u novcu.646 Osnovni koncept cost-benefit analize je očigledan, program ne treba realizovati ukoliko koristi nisu veće od troškova.647 Navedeni koncept trebalo bi da bude obavezujući za menadžment neprofitnih organizacija.</s><s>Ideja poređenja troškova i koristi nije nova pojava.</s><s>Teorija cost-benefit analize vuče korijene još iz 21-og vijeka a mnogi teoretičari vezuju je za ekonomiju blagostanja.648 Utemeljivačem cost-benefit analize smatra se Francuz Jules Dupoit koji je 1844. godine, istražujući efikasnost javnih investicija koje je finansirala Vlada, govorio o cost-benefit analizi javnih investicija kao što su mostovi i putevi.649 Praktična primjena cost-benefit analize počinje znatno kasnije i vezuje se za tridesete godine 20-og vijeka, kada u SAD-u dolazi do realizacije javnih projekata, prije svega korišćenja vodnih resursa.</s><s>U Velikoj Britaniji cost-benefit analiza započinje znatno kasnije i to za transportne projekte.650 U Francuskoj cost-benefit analiza korišćena je za ulaganja u puteve i projekte vodoprivrede.651 Šezdestih godina prošloga vijeka cost-benefit analiza doživljava svoju ekspanziju u mnogim zemljama, prihvata je i Svjetska banka, posebno u ocjeni projekata u nerazvijenim zemljama.</s><s>Cost-benefit analizu treba primjenjivati u ocjeni projekata koji imaju značajnu društvenu korisnost, gdje uz direktne, donose i značajne indirektne efekte.</s><s>Dakle, costbenefit analizu ne treba koristiti za projekte koji donose samo direktne (komercijalne) koristi, koje se mogu mjeriti i kvantitativno iskazati, nego, prije svega, za projekte koji donose i značajne indirektne i nemjerljive efekte ekonomsko-socijalnog karaktera.</s><s>Danas se cost-benefit analiza koristi za donošenje odluka u ocjeni velikih investicionih projekata</s>\n<s>tuneli, hidroelektrane, termoelektrane, putevi, objekti za sport i rekreaciju, zdravstveni objekti), projekati zaštite životne sredine, različiti naučno istraživački i razvojni projekti i sl.</s><s>Da bi bili sigurni u rezulat, donosioci odluka koji se oslanjaju na cost-benefit analizu treba da se usmjere na dvije osnovne tačke: a) fokus cost-benefit analize je na rezultatima prijedloga koji se mogu kvantitativno izraziti, kao i na one koji se ne mogu 646 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 647 Ponekad se pojam analiza troškovne efikasnosti koristi kao sinonim za analizu troškova i koristi, što neispravno.</s><s>Jedini način da se pojasni razlika između ova dva termina je poređenje dva prijedloga koji imaju približno istu korist, i, ako jedan ima manje troškove, onda je povoljniji od drugog, bar kad su u pitanju troškovi troškova.</s>\n<s>648 Povezivanje cost-benfit analize i teorije blagostanja ogleda se u: 1) shvatanju koristi kao bilo koje dobiti blagostanja, i troškova kao gubitka blagosanja, 2) konceptu oportunitetnih troškova, tako da se kao posebno pravilo cost/benefit analize uzima maksimiziranje razlike između koristi i izgibljenih koristi jednog projekta, 3) nalaženju osnova za ideju maksimiziranja neto koristi u Peretovom pravilu, koja govori da društveno blagostanje predstavlja zbir blagostanja pojedinaca, odnosno da se društveno blagostanje povećava ako se povećava blagostanje pojedinca a nijednom pojedincu se ne smanjuje.</s><s>Pearce, D. W.: Cost-Benefit Analysis, MacMillan Education, London, 1983.</s><s>Detaljnije pogledati: Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str.157. 649 Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str. 156. 650 Poznata je studija koja je rađena za izgradnju novog metroa u Londonu, gdje je korišćena cost-beneftit analiza.</s><s>Takođe i u analizi i utvrđivanju lokacije trećeg aerodroma u Londonu tzv. Roskill komisija je koristila cost-benefit analizu, detaljnije o ovome: Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, 651 Little, I. M. D., Mirrlees, J. A.: Project Appraisal and Planning for the Developing Countries, Heinemann Educational Books, London, 1974, Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, 230</s>\n<s>tuneli, kvantifikovati652 tako da se ne mogu obezbijediti svi odgovori; b) u granicama u kojim menadžeri, donosioci odluka ili analitičari, mogu kvantifikovati značajne faktore treba to da učine i suze djelovanje donosioca odluke zasnovano na predviđanju, a više na korišćenju stručne analize.653 Korišćenje cost-benefit analize mora biti povezano sa ciljevima organizacije i nema svrhe da se obavlja ukoliko se svi njeni interesenti ne slažu sa ciljevima.</s><s>Dakle, rezultat cost-benefit analize je da predloži najbolju alternativu za ostvarenja cilja.</s><s>Fomulisanje ciljeva u većini slučajeva proces je procjenjivanja, a članovi menadžmenta i zaposleni mogu imati različite ideje o ciljevima organizacije.</s><s>Ukoliko ove grupe ne pronađu zajednički stav, srednji nivo menadžmenta mogao bi imati značajne teškoće u formulisanju i implementaciji programa za postizanje ciljeva.</s><s>Isto tako, značajno je da ciljevi budu razumljivii i ostvarljivi ili, drugim riječima, da predstavljeni problem bude stvarni problem i da se može riješiti pomoću predloženog programa.654 Analiza troškova i koristi ima dva opšta principa: 1) menadžment ne bi trebalo da prihvati program ukoliko koristi ne nadmašuju troškove i 2) kada postoje dva konkurentska programa, treba prihvatiti program čija je korisnost veća u odnosu na troškove.</s><s>Za mnoge prijedloge u neprofitnim organizacijama analitičar može novčano iskazati troškove, takvi ekonomski prijedlozi su slični prijedlozima kapitalnih655 budžeta u profitnim organizacijama.</s><s>Na primjer, prijedlog da škola, umjesto grijanja na ugalj pređe na grijanje na lož ulje zahtijeva istu vrstu analize kao i kod profitne organizacije.</s><s>U situacijama kada se korist ne može kvantifikovati, cost-benefit analiza značajna je u situacijama kada postoji više načina za postizanje ciljeva.</s><s>Ako bi svako rješenje dovelo do ostvarivanja cilja, onda će se menadžment odlučiti za onaj program koji ima najmanje troškove.</s><s>Ovaj pristup zastupljen je u neprofitnom sektoru pošto ne zahtijeva da ciljevi budu novčano iskazani ili čak kvantifikovani.</s><s>Potrebno je samo približna procjena da će neka od predloženih alternativa ostvariti cilj a zatim, između njih, izabrati najpovoljniju.656 Ako dva konkurentska programa imaju iste troškove, ali jedan donosi veće koristi od drugog, onda je to rješenje koje treba da se izabere.</s><s>Ovakav zaključak može 652 Tzv. nemjerljivi efekti koji se ne mogu tačno procijeniti i gdje procjene donose određene greške.</s><s>653 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 654 Kasnih osamdesetih godina u mnogim afričkim zemljama insekti su uništavali usjeve.</s><s>Organizacija za međunarodni razvoj i pomoć SAD i druge međunarodne humanitarne organizacije odgovorile su sa 275 miliona dolara i flotom aviona koji će usjeve prskati insekticidima.</s><s>Međutim, nekoliko godina kasnije, Agencija za ocjenu tehnološkog razvoja utvrdila je da je ova pomoć umalo bila greška, zaključujući da je ''masovno prskanje insekticidima neefektivno na kraće vrijeme, neefektivno u srednjoročnom periodu, te da srž problema nije riješilo dugoročno gledano''.</s><s>Studija je, takođe, pokazala da je cijela operacija bila pogrešna, jer insekti nisu predstavljali tako veliku prijetnju koliko se tada mislilo.</s><s>Detaljnije Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., 655 Kapitalni izdatak treba da ima dvije karakteristke: veličinu i trajnost.</s><s>Da bi se izdatak mogao smatrati kapitalnim, on mora da bude velik.</s><s>Međutim, veličina je stvar konvencije i može biti utvrđena zakonskim propisima.</s><s>Što se tiče trajnosti, kapitalni izdatak mora pokrivati period od nekoliko godina, ali više od jedne.</s><s>Na bazi trajnosti kapitalnog izdatka nastaje i njegova dopunska karakteristika iverzibilnost.</s><s>Detaljnije: Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 656 Rezultat obrazovnih programa teško je mjeriti, posebno je teško naći posljedični odnos imeđu određenog načina predavanja i kvaliteta obrazovanja.</s><s>Ipak, pedagozi mogu uporediti troškove alternativnih tehnika predavanja kao što je nastava, korisnost računara pri instrukcijama, standardni testovi i drugo.</s><s>U nedostatku mjere da se iskaže da jedna metoda pruža bolje obrazovanje od druge, menadžeri u obrazovanju će izabrati tehniku predvanja koja ima manje troškove.</s><s>231</s>\n<s>tuneli, se izvesti bez mjerenja nivoa korisnosti.</s><s>Poređenje troškova i koristi programa, koji imaju različite ciljeve najčešće je nekorisno.</s><s>Na primjer, upoređivanje sredstava potrebnih za srednje obrazovanje sa sredstvima za prekvalifikaciju nezaposlenih nije odgovarajuće pošto bi analiza zahtijevala novčane vrijednosti korisnosti oba programa, što nije moguće.</s><s>Mnoge cost-benefit analize pretpostavljaju da postoji posljedični odnos između toškova i koristi, a, ukoliko ne postoji veza poput ove, ne vrijedi vršiti analizu.</s><s>Isto tako, u nekim programima nedostatak koristi tako je očigledan da analiza nije ni potrebna.</s><s>Literatura o cost-benefit analizi je voluminozna, a u narednoj tački sumiraćemo neke od tehnika koje su karakteristične i mogu se koristiti pri donošenju odluka u neprofitnim organizacijama ukazujući i na prisutne problemima koji se javljuju u njihovoj primjeni.</s><s>2.1.</s><s>Kriterijumi koji se koriste u cost-benefit analizi Osnovni princip koji se koristi u ocjeni investicionih projekata primjenom costbenefit analize i definisanja odgovarajućih kriterijuma za ocjenu je da sa stanovišta društvene zajednice ukupne koristi moraju nadmašiti ukupne troškove projekta kako bi bio pozitivno ocijenjen.657 Pri ocjenjivanju i rangiranju investicionih projekata finansijska teorija i praksa stvorila je više metoda koji se, načelno, mogu klasifikovati na: savremene ili dinamičke i tradicionalne ili statičke.</s><s>U prvu grupu obično se ubrajaju: 1) metoda neto sadašnje vrijednosti i 2) metoda interne stope prinosa, dok se u drugu svrstavaju: 3) period otplate i njegova recipročna vrijednost i 4) računovodstvena stopa prinosa.658 Dinamičke metode smatraju se dovoljno naučno zasnovanim pošto se baziraju na planu novčanih tokova investicionog projekta i respektuju vremensku vrijednost novca.</s><s>Iako su računovodstvene metodi mjerenja finansijske koristi od kapitalnih izdataka značajno zastupljene u praksi, teorija finansijskog upravljanja i investicione analize sve više insistira da se relevantne žrtve i koristi izražavaju diferencijalnim novčanim tokovima, izdavanjima i primanjima gotovine.</s><s>Plan relevantnih novčanih tokova investicionog projekta sastoji se od četiri kvantiteta: a) iznos inicijalnog</s>\n<s>tuneli, kapitalnog ulaganja koje je potrebno za izvođenje projekta; b) tok godišnjih finansijskih koristi u vijeku trajanja projekta; c) iznos gotovine koji će biti oslobođen kada se projekat likvidira po isteku vijeka trajanja i d) ekonomski vijek trajanja projekta.659 Vremensku vrijednost novca determinišu oportunitetni troškovi koji su jednaki propuštenom prinosu koji bi se mogao ostvariti korišćenjem sadašnje monetarne jedinice u entitetu tokom godine.660 Poznavanje finansijske matematike, posebno teorije složenog interesa i 657 Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str. 165. 658 Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 288.</s><s>Ovo je jedna od podjela koja nam se čini najprihvatljivijom.</s><s>Naravno, pojedini autori navode i druge metode i svrstavaju najvećeg profita, c) metoda prosječnog profita); 2) Diskontne metode, a) metoda neto sadašnje vrijednosti, b) metoda interne kamatne stope, c) metoda anuiteta); 3) ''Inženjerske'' metode, a) Rumelova metoda, b) metoda Gerbela ), 4) MAPI metoda.</s><s>Kljusev, N.: Investicije, drugo izmijenjeno i dopunjeno izdanje, NIRO ''Književne novine'', Beograd, 1984, str. 224-252, Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str. 81-132. 659 O podjeli i procjeni navedenih kvantiteta pogledati: Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 266-277. 660 O značaju vremenske vrijednosti novca pogledati: Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna knjiga, Beograd, 1977, str. 35-38, Van Horne, C. J., Wachowicz, Jr.</s><s>M. J.: Osnove finansijskog menadžmenta, deveto izdanje, MATE, Zagreb, 2002, str. 232</s>\n<s>Međutim, matematska strana ovog problema izlazi iz neophodnih okvira izlaganja u ovom radu i na nju ćemo se osvrnuti samo u najneophodnijoj mjeri.</s><s>2.1.1.</s><s>Metoda neto sadašnje vrijednosti</s>\n<s>Korišćenje tehnike sadašnje vrijednosti u procesu kapitalnog budžetiranja veoma je značajno, a zasniva se na diskontovanju novčanih tokova datog projekta.</s><s>Neto sadašnja vrijednost predstavlja razliku između sadašnje vrijednosti očekivanih koristi661 (neto primanja gotovine) od projekta diskontovanih po stopi koja aproksimira cijenu kapitala i sadašnje vrijednosti (kapitalnog izdatka) koja se investira u projekat.662 Sadašnja vrijednost budućih primanja definiše se kao maksimalna cijena koju preduzeće može da plati za neko alternativno ulaganje kapitala, a da poslije toga finansijski ne stoji lošije nego prije.663 Praksa i teorija istakle su nekoliko faza za primjenu ove metode: 1) utvrđivanje i procjena godišnjeg cash flow-a povezanog sa projektom, to može biti povećanje prihoda ili opadanje troškova koji su rezultat projekta samog po sebi i ne potiču od nekih drugih aktivnosti koje se dešavaju nevezano o projekta; 2) procjenu ekonomskog vijeka investicije, što podrazumijeva period u kome će biti uobičajeni cash flow; 3) određivanje efektivnog iznosa investicije; 4) određivanje zahtijevane diskontne stope ili stope povrata; 5) Izračunavanje neto sadašnje vrijednosti projekta pomoću odgovarajuće formule664 i 6) definisanje kriterijuma za donošenje investicione odluke.665 NSV</s>\n<s>Tehniku obračuna neto sadašnje vrijednosti ilustrovaćemo karakterističnim projektima u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru.666 Na primjer, prijedlog je da se postojeći prozori na starom, administrativnom dijelu zgrade visokoškolske ustanove zamijene novim aluminijskim (projekat ’’A’’) ili plastičnim (projekat ’’B’’) prozorima, s tim da su za prve bruto ulaganja 30.000 KM, a za druge 28.000 KM.</s><s>Očekivana ušteda grijanja, na godišnjem nivou, procjenjuje se na 5.000 KM ukoliko se ugrade aluminijski 661 Korist se često naziva projektovani cash flow.</s><s>662 Detaljnije pogledati: Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna knjiga, Beograd, 1977, str. 42-45, Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 298.</s>\n<s>663 Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna 664 NSV – neto sadašnja vrijednost; R1, 2, ... , R n - označava očekivani iznos godišnjeg neto novčanog toka u vijeku trajanja projekta, C - iznos neto kapitalnog izdatka (ulaganja, investicije) u projekat, k - stopa investicionog kriterijuma (prosječnu cijenu kapitala ili standardnu stopu prinosa), n - vijek trajanja projekta u godinama, 1/(1+k) 1,2,n predstavlja diskontni faktor odnosnu drugu (II) finansijsku tablicu.</s><s>Pod anuitetom podrazumijeva se serija jednakih plaćanja, izdavanja ili primanja, koje se vrše u određenim vremenskim periodima.</s><s>Finansijska tablica IV izrađena je pod pretpostavkom da se buduća primanja gotovine ostvaruju jednom godišnje.</s><s>Anuitetni faktor (af) obično se izračunava u IV finansijskoj tablici ili pomoću formule k(1+k)n:(1+k) n -1, Detaljnije: Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna knjiga, Beograd, 1977, str. 42-45, Krasulja, D., Ivanišević, M: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 298. 665 Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, 666 Slični projekti razmatraju se i u profitnim organizacijama i donosioci odluka oslanjaju se na istu tehniku.</s><s>233</s>\n<s>metoda. prozori, odnosno 4.900 KM ukoliko se ugrade plastični prozori.</s><s>Pretpostavljeni vijek trajanja aluminijskih prozora je deset a plastičnih devet godina.</s><s>Cijena kapitala (stopa prinosa) je 8% za prve i 7,8% za druge.</s><s>Tehnika obračuna neto sadašnje vrijednosti na Tabela 25.</s><s>Obračun neto sadašnje vrijednosti projekta ''A' 'i ''B'' Korak</s>\n<s>Na osnovu formule iz prethodnog petog koraka, lako je definisati i kriterijum za donošenje odluke u šestom koraku.</s><s>Naime, svaki projektat koji ima pozitivnu neto sadašnju vrijednost može da bude finansijski prihvatljiv, ukoliko je nezavisan od drugih projekata, odnosno samo onaj projekat koji ima najveću neto sadašnju vrijednost treba da bude izabran u slučaju kada se radi o projektima koji se međusobno isključuju.</s><s>Kada je u pitanju analiza neto sadašnje vrijednosti, treba istaći nekoliko značajnih stvari za razmatranje, odnosno njene dobre i loše strane.</s><s>U prilog ovom kriterijumu obično se navodi: diskontnom stopom uzima se u obzir preferencija vremena, razmatra cijeli ekonomski vijek investicijskog projekta, u slučaju kada kapital nije ograničen daje dobre rezultate, dopušta mogućnost korekcije i uvođenje ograničenja, što značajno povećava tačnost izbora.</s><s>Pored dobrih osobina ovaj kriterijum ima i svoje nedostatke: pretpostavlja identičan cash flow tokom cjelokupnog perioda eksploatacije, ne uzima u obzir faktor inflacije i rizika, kao i kod ostalih kriterijuma postoji problem predviđanja veličina koje su relevantne za proračun, politička analiza predstavlja značajan</s>\n<s>Uzimajući u obzir pozitivne i negativne osobine kriterijuma neto sadašnje vrijednosti i sve veličine potrebne za izračnavanje, fokusiraćemo se na nekoliko relevantnih faktora čije pojašnjenje može značajno uticati na valjanost ovog kriterijuma za rangiranje projekata.</s><s>Prethodno navedeni primjeri pretpostavljaju identičan cash flow u svakoj godini.</s><s>Međutim, ako bi cash flow po pojedinim godinama bio različit, morali bismo računati iznose posebno za svaku godinu a rezultate sabrati.</s><s>Projektovani cash 669 O nedostacima i prednostma metode neto sadašnje vrijednosti pogledati: Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str. 106-107, i Anthony, R., Young, W. .: Management Control in Nonprofit Organization, 7th ed., McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, pp.</s><s>440-441. 234</s>\n<s>organizacija.669 flow za više od dvije do tri godine obično nije precizan a ni pretpostavke o ekonomskom vijeku investicije.</s><s>Zato se mora biti oprezan i ne vjerovati previše preciznosti koju nam daje naznačena formula.</s><s>Zbog ovoga većina menadžera nastoji da neto sadašnja vrijednost bude odmah iznad nule.</s><s>Naravno, što odgovara jednom menadžeru ne mora da odgovara drugom.</s>\n<s>Ukoliko želimo da cash flow prilagodimo efektima inflacije, moramo prilagoditi i stopu povrata kako bi se ostvarila predviđena očekivanja, a ona mora da bude veća od stope inflacije.</s><s>Isto tako, značajan momenat pri definisanju stope povrata, koja se koristi za diskontovanje, je zaračunavanje rizika, odnosno rizičnog dodatka.</s><s>Jedna od posebnih teškoća u primjeni kriterijuma neto sadašnje vrijednosti je izbor realne diskontne stope koja će se koristiti u svođenju na sadašnju vrijednost potrebnih veličina.</s><s>Ukoliko je izabrana diskontna stopa veća od realne, neto sadašnja vrijednost će biti manja od realno ostvarive i obrnuto, ukoliko je izabrana manja stopa, neto sadašnja vrijednost će biti veća.</s><s>I jedan i drugi slučaj dovode do netačnosti, neprecinosti i donošenja pogrešnih odluka.670 Pri izboru diskontne stope u principu se orijentišemo na postojeći ili očekivani nivo kamate na zajmove.</s><s>U literaturi se preporučuje primjena tzv. minimalno privlačne stope prinosa,671 i odmah se postavlja pitanje koji je to minimalni nivo stope prinosa, dok je odgovor znatno komplikovaniji.</s><s>Pri analizi efektivnosti investicija primjenjuju se različite varijante diskontne stope: prosječna cijena kapitala, prosječni prinos akcija, prosječna kamatna stopa na kredite, subjektivne ocjene zasnovane na iskustvu, postojeće kamate po dugoročnim kreditima i sl.672 Finansijska analiza, uz mnoge druge aspekte, uključujući i političku analizu, i samo je jedan aspekt procesa donošenja odluka.</s><s>Menadžeri ne mogu dozvoliti da finansijska analiza dominira odlukom koja ima političke i strateške posljedice i koje se ne mogu kvantitativno iskazati.</s><s>U tim slučajevima, odluka menadžera i njegova ''osjetljivost'' za konkretnu situaciju mora biti važna kao i kvantitativni faktori.</s><s>Na primjer, ako je program tražen iz nekvantitativnih razloga njegova neto vrijednost je irelevantna.</s><s>Većina prijedloga kapitalnog budžetiranja uključuje i nekvantitativne dijelove koji utiču na konačnu odluku, dok korišćenje sadašnje vrijednosti ili neke druge srodne tehnike, uglavnom, služi za oblikovanje kvantitativnog dijela analize.</s><s>2.1.2.</s><s>Odnos korist-troškovi</s>\n<s>rentabilnost investicionih projekata u monetarnim iznosima, nasuprot relativnom izrazu rentabiliteta u vidu stope prinosa, što se ponekad tumači kao nedostatak ovog metoda sa stanovišta rangiranja</s>\n<s>Ovaj nedostatak pokušava se nadoknaditi prevođenjem neto sadašnje vrijednosti u indeksnu formu da se dobije odnos (racio) koristi i troškova ili indeks rentabiliteta.673 Utvrđuje se 670 Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str. 116. 671 Minimal attractive rate of return.</s>\n<s>672 Kočović, J., Rakonjac - Antić, T.: Izbor diskontne stope kao bitan element upravljanja investicionim projektima, YUMPA '97, Zlatibor, 1997, str. 52-57. 673 Racio korist/troškovi, indeks rentabiliteta, B/C količnik, jedinična neto sadašnja vrijednost su sinonimi koji se koriste od strane pojedinih autora koji je bave ovom problematikom.</s><s>235</s>\n<s>Sadašnja vrijednost kapitalnog izdatka (investicije) Ovaj odnos pokazuje koliko na uloženu sadašnju vrijednost projekta treba da se ostvari sadašnje vrijednosti neto novčanog priliva u njegovom ekonomskom vijeku eksploatacije.</s><s>Dakle, kada se upotrevljava odnos koristi i troškova (B/C675 količnik) da bi se ocijenila ekonomska opravdanost nekog (javnog) projekta, onda je pri donošenju odluke osnovno pravilo da je B/C>1 za prihvatanje projekata, a, ako je B/C<1, projekat se ne prihvata.</s><s>Ovaj kriterijum obezbjeđuje da investicija otplati sva uložena sredstva, pokrije troškove i da ostvari određeni višak.</s><s>Ocjena i izbor najefikasnijeg projekta vrši se kao i kod kriterijuma neto sadašnje vrijednosti, a pogodniji je za slučaj ocjene i izbora između više projekata.</s><s>Pošto se u našem primjeru radi o dva međusobno isključiva projekta, njihovo rangiranje, izvršeno prema odnosu korist/troškovi, prikazano je u narednom tabelarnom pregledu (tabela 26): Elementi</s>\n<s>Indeks rentabiliteta (racio korist/troškovi) (1/2) Podaci pokazuju da su oba projekta rentabilna pošto imaju neto sadašnju vrijednost veću od nule, odnosno indeks rentabiliteta veći od jedan.</s><s>Projekat ''A'' ima indeks rentabiliteta 1,118 (3.550,41 KM), dok projekat ''B'' ima indeks rentabiliteta 1,116 (3.256,55 KM).</s><s>Kada se vrši rangiranje po indeksu rentabilnosti, projekat ’’A’’ se smatra prihvatljivijim pošto na jednu uloženu monetarnu jedinicu obećavajuća sadašnjia vrijednost novčanog priliva iznosi 1,118, dok je priliv u projektu ’’B’’ nešto manji i iznosi 1,116.</s><s>Kao što se u datom primjeru vidi indeks rentabilnosti obezbjeđuje isto rangiranje projekata koje se postiže i pomoću apsolutnog iznosa neto sadašnje vrijednosti.676 Međutim, česti su slučajevi da ove dvije metode dovode do konfliktnog rangiranja istih investicionih projekata.</s><s>Ukoliko investitor u raspolaganju sredstvima nije ograničen za analizirane projekte, vjerovatno je prihvatljiviji metod (veće) neto sadašnje vrijednosti Međutim, u slučaju kada su sredstva za kapitalne izdatke ograničena, indikativnije je 674 Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 302-303. 675 Benefit/Cost.</s>\n<s>676 Međutim, ipak se metoda neto sadašnje vrijednosti više preferira od metode indeksa rentabilnosti.</s><s>Razlog je u tome da neto sadašnja vrijednost ukazuje na to treba li projekat prihvatiti ili ne, i izražava apsolutni monetarni ekonomski doprinos koji projekat stvara, nasuprot indeksu rentabilnosti koji izražava samo relativnu profitabilnost.</s><s>Van Horne, C. J., Wachowicz, Jr., M. J.: Osnove finansijskog menadžmenta, deveto izdanje, MATE, Zagreb, 2002, str. 338. 236</s>\n<s>Neto sadašnja vrijednost rangiranje prema B/C količniku.677 Isto tako može se naglasiti da ovaj kriterijum sadrži, uglavnom, iste prednosti i nedostake kao i prethodni.678 2.1.3.</s><s>Metoda interne stope prinosa</s>\n<s>Interna stopa prinosa, kao metoda za rangiranje projekata, može se definisati kao ona kamatna ili diskontna stopa koja izjednačava sadašnju vrijednost očekivanog neto novčanog toka od eksploatacije razmatranog projekta sa inicijalnom ili sadašnjom vrijednošću kapitalnog izdatka za taj projekat.</s><s>To je takva diskontna stopa koja neto sadašnju vrijednost projekta svodi na nulu i može se izraziti matematskom formulom: formula gotovo identična formuli neto sadašnje vrijednosti koja je riješena za specifičnu vrijednost \"k\", odnosno onu stopu investicionog kriterijuma ili cijenu kapitala koja neto sadašnju vrijednost projekta izjednačava sa nulom.</s><s>Dakle, obje metode koriste se istim kvantitativnim izrazom, s tim da je diskontna stopa (k) unaprijed determinisana da bi se izračunala NSV, dok je kod metode interne stope prinosa NSV namjerno depresirana na nulu kako bi se odredila ona diskontna stopa (i) koja tu vrijednost faktički svodi na nulu.680</s>\n<s>Kada raspolažemo sa pouzdanom procjenom o očekivanom neto prilivu i kapitalnom izdatku koji je potreban za realizaciju projekta, utvrđivanje interne stope prinosa (povrata) nije veliki problem, ali rješavanje traži dosta računanja.</s><s>Potrebno je pomoću odgovarajućih finansijskih tablica (II ili IV) pronaći kamatnu stopu čiji diskontni faktor svodi budući neto priliv (ili uštedu u troškovima) na njegovu sadašnju vrijednost koja je jednaka vrijednosti kapitalnog ulaganja u projekat.</s><s>Uhodana i jedinstvena metodologija za iznalaženje interne stope prinosa ne postoji i ona se može dobiti samo na osnovu određenog broja pokušaja, grešaka i aproksimacija, koje se pretežno zasnivaju na iskustvu.</s><s>Utvrđivanje interne stope prinosa znatno je lakše u projektima koji imaju novčani tok u vidu anuiteta nego u projektima koji imaju diskontinuirani novčani Za projekte koji imaju anuitetni neto godišnji novčani tok, obračun interne stope prinosa traži da se utvrdi period povrata kapitalnog ulaganja i da se u IV finansijskoj tablici681 identifikuje onaj diskontni faktor koji je najbliži vrijednosti perioda povrata u vijeku trajanja projekta.</s><s>Postupak ilustrujemo na ranijim primjerima projekta \"A\" i \"B\"’.</s><s>U projektu ‘’A’’ interna stopa prinosa treba da bude jednaka kamatnoj (diskontnoj) stopi koja sadašnju vrijednost desetogodišnjeg anuiteta od 5.000 KM izjednačava sa iznosom kapitalnog</s>\n<s>odgovaraju kamatnim stopama od 10,5% i 11%, dok se interna stopa prinosa nalazi između ove dvije stope.</s><s>Pošto u IV finansijsoj tablici nije izračunata tačna stopa, njeno utvrđivanje 677 Praktični primjer tehno-ekonomske ocjene projekta za odsumporavanje u termoelektrani snage 350 MW korišćenjem B/C analize, pogledati: Dubonjić, R., Milanović, Lj.</s><s>D.: Primjena B/C analize kod poređenja međusobno isključivih projekata, YUMPA '98, Zlatibor, 1998, str. 28-32. 678 Jovanović, P.: Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 1997, str. 116-117. 679 i - označava internu stopu prinosa na ulaganja u projekat dok su ostali simboli isti kao kod NSV.</s><s>680 Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 303. 681</s>\n<s>237 vrši se interpolacijom i ona za projekat \"A\" iznosi 10,62%.682 Ovako utvrđena stopa prinosa ima svoj puni smisao kada se uporedi sa stopom investicionog kriterijuma i sa internom stopom prinosa drugih projekata koji konkurišu za ulaganja.</s><s>U slučaju projekta \"B\" utvrđena interna stopa prinosa iznosi 10,40%683 i pošto se radi o dva međusobno isključiva projekta, donosilac odluke bi trebalo da preferira projekat \"A\" koji ima veću internu stopu prinosa (10,62%), a koja je veća i od investicionog kriterijuma, prosječne cijene kapitala od 8%.</s>\n<s>Razlika između interne stope prinosa i cijene kapitala determiniše pravu rentabilnost investicionih projekata.</s><s>Interna stopa prinosa predstavlja maksimalnu kamatnu stopu koju organizacija može da plati za kapital koji je uložen u neki projekat, pošto na tom ulaganju ne ostvaruje ni dobitak ni gubitak.</s><s>Da bismo dokazali ovu tvrdnju na primjeru projekata \"A\" i \"B,\" uvodimo dodatnu pretpostavku da će se potrebna sredstva obezbijediti putem dugoročnog kredita banke uz kamatu od 10,617% za projekat ‘’A’’ i 10,397% za projekat \"B\" koje su jednake očekivanoj stopi prinosa u vijeku trajanja naznačenih projekata.</s><s>Pri ovako definisanim uslovima organizacija bi iz godišnjeg priliva gotovine uspjela da otplati samo zajam banci sa kamatom bez ostvarivanja bilo kakve koristi, što pokazuje i sljedeći obračun (tabela 27): Tabela 27.</s><s>Godišnji prinos i povrat uloženog kapitala projekata ''A'' i ''B'' Iznos ulaganja na</s>\n<s>* U desetoj i devetoj godini izvršene su određene korekcije prinosa i naknada kapitala da bi se nivelisala greška od 207,78 KM, odnosno 275,59 KM koja je nastala zbog toga što je stopa prinosa odnosno kamatna stopa za neki decimal manja nego što je naznačeno u tabeli, odnosno pri ranijim</s>\n<s>682 Pri kamatnoj stopi od 10,50% sadašnja vrijednost neto novčanog toka projekta ''A'' je veća za 73,863702155 KM od iznosa kapitalnog izdatka (30.000,00), što znači da je stvarna interna stopa prinosa projekta nešto veća od 10,50%.</s><s>Međutim, diskontovanje po kamatnoj stopi od 11,00% proizvodi sadašnju vrijednost neto novčanog toka koja je za 553,83994429 KM manja od kapitalnog izdatka u projekat, a pošto razlika između diskontnih stopa od 1,00% proizvodi ukupnu razliku u sadašnjoj vrijednosti neto novčanog toka u iznosu 627,70364644 KM, očigledno da je stopa 10,50% potcijenjena za 73,863702155 (30.073,863702155 - 30.000,00) KM ili 0,117672890 (73,863702155 : 627,703646445), što znači da prava interna stopa prinosa iznosi 10,617672890 (≈10,62%).</s><s>683 Period povraćaja projekta ‘’B’’ je 5,71 godina (28.000,00/4.900,00), a ova vrijednost za devet godina smještena je u IV finansijskoj tablici, između diskontnih faktora 5,759023816276 i 5,646323878177, koji odgovaraju kamatnim stopama od 10,00% i 10,50%.</s><s>U postupku interpolacije utvrđuje se da je kamatna</s>\n<s>Ukupni neto novčani tok od realizacije projekta \"A\" (50.000,00 KM) ili projekta \"B\" (44.100,00 KM) bio bi dovoljan da banci otplati glavnicu zajma sa kamatom (28.000,00 + 16.100,00 KM, projekat \"B\").</s><s>Da bi jedan dio godišnjih primanja gotovine ostao organizaciji u vidu dobitka, kao prinosa na sopstveni kapital, potrebno je da interna stopa prinosa na uloženi kapital bude nešto veća od kamatne stope, odnosno cijene kapitala.</s><s>Obrnuto, ukoliko bi stopa prinosa koja se očekuje od internog ulaganja kapitala bila manja od cijene kapitala, neto priliv gotovine od tog ulaganja ne bi bio dovoljan da se podmire izdaci na ime kamate i amortizuje glavnica duga.684 Kada su dva ili više investicionih prijedloga uzajamno isključivi, tako da se može izabrati samo jedan, rangiranje prijedloga na osnovu metode neto sadašnje vrijednosti, racia (odnosa) korist/troškovi (indeks rentabiliteta) i interne stope prinosa može izazvati određene poteškoće.</s><s>Ako su projekti na osnovu ovih metoda različito rangirani, konflikt u rangiranju može nastati usljed jedne ili kombinacije tri sljedeće projektne razlike: 1) troškovi projekata se razlikuju, 2) vremenski raspored tokova novčanih sredstava se razlikuje i 3) projekti imaju različiti vijek trajanja.685 U prijedlogu projekata \"A\" i \"B\", na osnovu polaznih pretpostavki, nema konflika u rangianju projekata.</s><s>Donosilac odluke bi povrata (10,617% \"A\" i 10,397% \"B\").</s><s>Osnovni kriterijum za donošenje odluke, na bazi ovog metoda, je da interna stopa prinosa projekta mora da bude jednaka ili veća od stope investicionog kriterijuma, cijene kapitala ili neke standardne stope prinosa (i≥k).686 Međutim, ova stopa može da bude i manja (i≤k) od cijene kapitala ukoliko su u pitanju razlozi koji nisu čisto finansijske prirode, što je karakteristično za projekte u javnom sektoru i neprofitnim organizacijama.</s>\n<s>selekciju investicionih projekata naučno je verifikovana i relativno objektivna.</s><s>Međutim, treba imati u vidu da se u praksi tradicionalne ili statičke metode valorizacije i rangiranja projekata značajno koriste: metoda perioda otplate (povraćaja) i računovodstvena stopa prinosa.</s><s>Razloge treba tražiti u konzervativnosti profesionalnog načina razmišljanja koje se sigurnije osjeća i kreće u \"okviru\" ranijih spoznaja nego u proučavanju i aplikaciji savremenih pristupa donošenju odluka koji traže više teorijskih znanja i iskustava.687 Period otplate može se definisati kao procijenjeno vrijeme, izraženo u godinama, koje je potrebno da se dodatna ulaganja u neki projekat nadoknade iz dodatnog godišnjeg priliva gotovine koja je rezultat tog projekta.</s><s>Dosljedno tome, lako je izračunati, npr., da 684 Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna 685 O potencijalnim teškoćama u rangiranju kapitalnih projekata na osnovu NSV, IR i ISP, koje nisu predmet detaljnijeg razmatranja u radu, pogledati: Van Horne, C.J., Wachowicz, Jr., M. J.: Osnove finansijskog menadžmenta, deveto izdanje, MATE, Zagreb, 2002, str. 339, i Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 306-314. 686 Ovaj kriterijum prihvaćanja ili granične stope prinose karakterističan je, prije svega, za za profitno orijentisane entitete, međutim, može se koristi i kao kriterijum za projekte u javnom i neprofitnom sektoru.</s>\n<s>239 period otplate diskutovanih projekata \"A\" i \"B\" iznosi šest (30.000 KM : 5.000 KM) odnosno 5,71 (28.000 KM : 4.900 KM) godinu.</s><s>Pošto projekat \"A\" obećava neto priliv (uštedu troškova) od 5.000 KM godišnje, za budućih deset godina, koliko iznosi njegov ekonomski vijek trajanja, neto kapitalni izdatak od 30.000 KM mogao bi u cjelini da bude nadoknađen u roku od samo šest godina, pod uslovom da ovaj projekat bude usvojen.</s><s>U zavisnosti od načina utvrđivanja perioda otplate, obično se razlikuju prosječni i stvarni period.688 Prosječni period polazi od hipoteze da se prosječni godišnji neto novčani tok može prihvatiti kao aproksimacija stvarno očekivanih neto primanja u vijeku njegovog trajanja a matematički se izražava kao: Po = C/R.689 Pri utvrđivanju perioda otplate treba praviti razliku između projekata sa anuitetnim i neujednačenim godišnjim neto novčanim tokom.</s><s>U slučaju projekata \"A\" i \"B\" očigledno je da se radi o anuitetnom godišnjem neto novčanom toku.</s><s>Stvarni period otplate označava vrijeme koje je potrebno da se kapitalni izdatak u neki projekat nadoknadi iz planirane dinamike neto novčanog toka u vijeku njegovog trajanja.</s><s>Kod projekata sa anuitetnim neto novčanim tokom stvarni period otplate jednak je prosječnom periodu otplate.</s><s>Međutim, u slučaju projekata koji imaju neujednačen neto novčani tok, i ako su odstupanja intenzivnija u prvim godinama eksploatacije projekta, razlika između stvarnog i prosječnog toka može da bude značajna.</s><s>Ukoliko primijenimo prethodnu formulu na projekte \"A\" i \"B\" pri donošenju odluke na osnovu perioda povrata, očigledno bismo preferirali projekat \"B\".</s><s>Jedan od nedostataka perioda otplate je što predstavlja vremenski koncept koji ne izražava rentabilnost projekta.</s><s>Dosljedna primjena ove metode ne uzima u obzir buduće dobitke koje projekat obećava poslije perioda otplate, što za posljedicu može imati donošenje pogrešnih odluka.</s><s>Da bi period otplate, kao kriterijum za ocjenu rentabilnosti projekta, bio prihvatljiv, potrebno je utvrditi dinamiku i trajanje neto novčanih primanja izvan tog perioda.</s><s>Kada je trajanje novčanih primanja, nakon perioda otplate dovoljno dugo, njegova recipročna vrijednost, pod određenim uslovima, može se prihvatiti kao aproksimacija rentabilnosti konkretnog projekta uz određene pretpostavke.</s><s>Polazeći od pretpostavki da je ekonomski vijek projekta znatno duži od perioda otplate (1), da su očekivana neto godišnja primanja gotovine zbog ušteda u troškovima konstantna tokom vremena (2) i da je likvidaciona vrijednost po isteku vijeka trajanja projekta zanemarljiva (3), međuzavisnost recipročne vrijednosti perioda otplate i interne stope prinosa može se matematički dokazati.690 Ako projekti obećavaju uštede u troškovima (diskutovani projekti \"A\" i \"B\") ili povećanje prihoda, isti godišnji priliv gotovine u ograničenom vijeku trajanja projekta, njegova interna stopa se približava recipročnoj vrijednosti perioda otplate.</s><s>Interna stopa 689 Po - period otplate u godinama, C - iznos neto kapitalnog izdatka (ulaganja, investicije) u projekat, R prosječni godišnji neto novčani tok.</s>\n<s>239 na jednačinu kojom se izražava sadašnja vrijednost nekog anuitetnog plaćanja odnosno primanja: C = matematičkog preuređivanja je da pokaže promjenjivost posljednjeg člana jednačine sa proticanjem vremena.</s><s>Ukolik se ’’n’’ povećava interna stopa prinosa ’’i’’ sve više se približava odnosu R/C, što znači da se posljednji član u istoj srazmjeri približava nuli.</s><s>Detaljnije pogledati: Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna knjiga, Beograd, 1977, 240</s>\n<s>239 ima period otplate šest, a projekat \"B\" 5,71 godinu, njihova recipročna vrijednost jednaka (4.900/28.000 x 100 ili 1/5,71 x 100).</s><s>Kao što se vidi, recipročna vrijednost perioda otplate pokazuje stopu prinosa koja je za 6,05%, odnosno 6,27% veća od stvarne stope prinosa projekata, što se pripisuje uticaju posljednjeg člana pomenute jednačine691 na sadašnju vijednost budućih primanja.</s>\n<s>Modifikacija perioda otplate može da posluži kao korisna metoda za finansijsku ocjenu efektivnosti projekata pod naprijed datim pretpostavkama.</s><s>Ovo je operativan i koristan kriterijum za neprofitne organizacije i javni sektor koji vode takvu investicionu politiku da uzimaju u obzir projekte čiji je vijek trajanja bar dva puta duži od perioda otplate.</s><s>Recipročna vrijednost može se, u ovim slučajevima, koristi kao brza i relativno prihvaljiva aproksimacija buduće rentabilnosti razmatranih projekata,692 dok se greške pri ocjeni, koje proističu iz recipročne vrijednosti perioda otplate, mogu kasnije korigovati.693 I pored značajnih prednosti, period otplate i njegova recipročna vrijednost nisu preporučljivi da se koriste kao samostalni pokazatelji za ocjenu i rangiranje investicionih projekata.</s>\n<s>Računovodstvena stopa prinosa ne pretpostavlja projekciju novčanih tokova projekata pošto se utvrđuje na osnovu računovodstvenog, odnosno bilansnog koncepta ulaganja i dobitka.</s><s>U odnosu na prethodne metode, ova metoda zahtijeva da se kapitalna ulaganja i očekivani dobici procjenjuju po istim principima i načelima koji se koriste u računovodstvu pri sastavljanju godišnjeg bilansa stanja i uspjeha, kao i pri utvrđivanju račnovodstvene stope prinosa za organizaciju u cjelini, koja proizilazi iz bilansnih agregata.</s><s>Iako se i dobitak i kapitalni izdatak dobijaju posebnom procjenom, cilj je da se utvrde doslovno identični iznosi koji će se kasnije pojaviti u računovodstvu i bilansu, pod uslovom da se razmatrani projekat usvoji.</s><s>Prema tome, računovodstvena stopa</s>\n<s>U vezi s utvrđivanjem i interpretacijom računovodstvene stope prinosa treba imati u vidu da se brojilac i imenilac datog odnosa mogu različito utvrđivati i interpretirati.</s><s>Dobitak, kao brojilac računovodstvene stope prinosa, može da bude projektovan na više načina.</s><s>Projekcija može da se odnosi na očekivani dobitak prve godine, svake pojedinačne godine ili kao prosječno očekivani dobitak iz količnika ukupno očekivanog dobitka i broja godina u eksploataciji projekta, na gotovo isti način koji je u 691 Greška u procjeni, na ovaj način, postaje sve manja ukoliko je vijek trajanja projekta duži u odnosu na preostali vijek 4 godine, dok je kod projekta ''B'' 3,29 godina.</s><s>Teorijski, ukoliko bi vijek projekta bio neodređen broj godina, njegova interna stopa prinosa bila bi praktično jednaka recipročnoj vrijednosti perioda otplate.</s>\n<s>692 U situacijama kada je potrebno brzo reagovati, a utvrđivanje interne stope rentabiliteta traži dosta truda i napora, javni menadžeri imaju relativno efikasan alat za ocjenu i brzo rangiranje prijedloga kapitalnih projekata.</s>\n<s>693 Korekcije se vrše pomoću posebno konstruisanih tablica koje pokazuju stvarne stope prinosa za bilo koju kombinaciju perioda otplate i vijeka trajanja projekta.</s><s>241</s>\n<s>sam projekat. računovodstvu uobičajen i koji potiče iz već izvršenih ulaganja.</s><s>Isto tako, dobitak može da se iskaže prije ili poslije troškova amortizacije (respektujući različite metode otpisivanja dugoročnih ulaganja), kao dobitak prije ili poslije kamate na kapital iz kojeg je projekat finansiran ili kao dobitak prije ili poslije dodatnih izdataka na ime poreza.694 Sa stanovišta stope prinosa, kao kriterijuma za ocjenu rentabilnosti, irelevantno je da li se dobitak ostvaruje na bazi sniženja troškova ili povećanja prihoda, što zavisi od vrste investicionog projekta koji se predlaže i ocjenjuje.</s><s>U definisanju i kvantificiranju imenioca računovodstvene stope prinosa mišljenja nisu usaglašena i opšteprihvaćena.</s><s>Tako, na primjer, neke organizacije obračunavaju računovodstvenu stopu prinosa na iznos inicijalnog kapitalnog izdatka, prosječnog ulaganja za svaku godinu projekta ili prosječno ulaganje u toku ukupnog vijeka trajanja projekta.</s><s>Pod inicijalnim ulaganjem, po pravilu, podrazumijeva se ukupan iznos kapitalnih izdataka koji bi nastali usvajanjem nekog projekta i bili aktivirani u bilansu stanja, dok prosječno ulaganje odražava neamortizovani dio kapitalnih izdataka u odnosni projekat poslije isteka jedne polovine njegovog vijeka trajanja, pretpostavljajući pravolinijsku metodu amortizacije, odnosno otpisivanja.695 Prosječno ulaganje obično se utvrđuje sabiranjem inicijalnog ulaganja i likvidacionog ostatka i dijeljenjem dobijenog iznosa sa dva, a ukoliko je zanemarljiva likvidaciona vrijednost, ili ne postoji, prosječno ulaganje jednako je 1/2 vrijednosti inicijalnog ulaganja.</s><s>Različite su interpretacije i rezidualne vrijednosti, međutim preovladava shvatanje da se ona ne može ignorisati, ako je značajna, i da je u obračunu računovodstvene stope prinosa treba ugraditi u investicionu osnovu.</s><s>Dakle, pri utvrđivanju prosječnog ulaganja inicijalno ulaganje koje podliježe amortizaciji uvećava se za procijenjenu rezidualnu vrijednost.</s><s>Analizirajući ovu metodu ocjene efektivnosti investicija Abdelsamad696 je došao do zaključka da postoji bar 24 načina za iskazivanje brojioca i 36 načina za kvantifikovanje imenioca računovodstvene stope prinosa, što znači da se ona može pojaviti u 864 različite varijante.</s><s>Ipak, između velikog broja varijanti, preovladava utvrđivanje stope prinosa koja se dobija iz odnosa prosječnog godišnjeg dobitka i prosječnog iznosa kapitalnih ulaganja u projekat tokom njegovog trajanja.</s><s>Utvrđivanje računovodstvene stope prinosa ilustrujemo na primjeru projekata \"A\" i \"B\" (tabela 28).</s><s>Tabela 28.</s><s>Prosječni dobitak poslije amortizacije i poreza Inicijalno ulaganje</s>\n<s>Godišnji dobitak prije amortizacije 10/9 godina Prosječni godišnji dobitak prije amortizacije Godišnji troškovi amortizacije</s>\n<s>Kada se u relativni odnos stave prosječni godišnji neto dobitak i iznos kapitalnih ulaganja, dobija se računovodstvena stopa prinosa.</s><s>U projektu \"A\" ta stopa iznosi 6,67% u odnosu na sumu inicijalnog ulaganja (2.000,00/30.000,00 x 100), odnosno 13,33% u odnosu na sumu prosječnog ulaganja (2.000,00/15.000,00 x 100).</s><s>U projektu \"B\" stopa prinosa na inicijalno ulaganje iznosi 6,39% (1.788,89/28.000,00 x 100), odnosno 12,78% na prosječno ulaganje.</s><s>Kao što se može zapaziti, kada projekti nemaju rezidualne vrijednosti,</s>\n<s>ulaganje dvostruko je veća od stope na inicijalno ulaganje, s obzirom da je tada prosječno ulaganje jednako polovini inicijalnog ulaganja.</s><s>Pored toga što joj se zamjera da ne polazi od novčanih tokova investicionih projekata i ne vodi računa o vremenskoj vrijednosti novca, ova metoda još se u praksi značajno koristi, a razlog treba tražiti u njenoj relativnoj jednostavnosti i razumljivosti stope koja je proistekla iz duge računovodstvene tradicije.</s><s>Finansijska teorija pokušala je da ispita uslove pod kojima računovodstvena stopa prinosa može da aproksimira stvarnu rentabilnost investicionih projekata i došla je do saznanja da između prosječne računovodstvene stope prinosa (r), recipročne vrijednosti perioda otplate (p) i interne stope prinosa (i) uz određene pretpostavke postoje određeni kvantitativni odnosi.</s><s>Te pretpostavke su da projekti obećavaju ujednačen godišnji dobitak u ekonomskom vijeku projekta, da se primjenjuje pravolinijska metoda obračuna amortizacije i da se radi o nezavisnom projektu, u smislu da se njegova stopa prinosa ne upoređuje sa stopom prinosa drugih projekata ili cijenom kapitala organizacije.</s><s>Detaljnija interpretacija odnosa između recipročne vrijednosti perioda otplate (p), interne stope prinosa (i) i prosječne stope prinosa (r) prevazilazi okvir ovog rada.697 3. Budžetiranje</s>\n<s>Budžeti su formalizovani i podesno strukturirani planovi izraženi u monetarnim i nemonetarnim jedinicama mjere.698 Osnovna karakteristika procesa budžetiranja u neprofitnim organizacijama slična je onim u profitnim, međutim, postoje i značajne razlike.</s><s>Svi ekonomski subjekti: preduzeća, vladine agencije, univerziteti, fakulteti, crkve, pojedinici, uključeni su u određeni oblik planiranja.</s><s>Dok su sve organizacije do nekog stepena uključene u proces planiranja, granice do kojih se planovi uobličuju u pisani plan značajno se razlikuju.</s><s>Velike i dobro upravljane organizacije obično imaju pažljivo razrađene planove svojih aktivnosti, dok je nepotpuno i nesistematsko planiranje karakteristično za organizacije sa slabim i neiskusnim menadžmentom.699 U ovom dijelu rada osvrnućemo se samo u neophodnoj mjeri i na sličnosti i na razlike operativnih planova (budžeta) profitnih i neprofitnih entiteta, dok je fokus usmjeren na specifičnosti budžeta neprofitnih organizacija i javnih entiteta.</s><s>697 Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 332-334. i Krasulja, D.: Finansijska efektivnost i finansiranje investicija, analiza kapitalističkog preduzeća, Naučna 698 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 450. 699 Meigs, R., Meigs, W.: Računovodstvo, temelj poslovnog odlučivanja, deveto izdanje, Mate, Zagreb, 243</s>\n<s>Neposredan proizvod procesa budžetiranja je budžet, a, u najopštijem smislu, radi se o planskom dokumentu koji zavisi od područja odgovornosti koje pokriva i uloge koju ima u budžetskom procesu.</s><s>Budžet je detaljan plan koji prikazuje kako će resursi da budu nabavljeni i korišćeni tokom specifičnog vremenskog intervala.</s><s>Budžet predstavlja plan za budućnost izražen u formalno-kvantitativnim terminima.701 Proces planiranja može obuhvatiti</s>\n<s>razlika između kratkoročnog i dugoročnog budžeta.</s><s>Zbog prirode odluka koje se donose kratkoročno planiranje se poistovjećuje sa operativnim a dugoročno sa strategijskim planiranjem.</s><s>Strategijske planove, po pravilu, pripremaju veće i složenije organizacije i oni sadrže finansijske</s>\n<s>Proizilazi da su strategijski i operativni budžeti tijesno povezani.</s><s>Dok strategijski okvir određuje operativne budžete, od realizacije operativnih budžeta zavisi uspjeh strategijskog plana.</s><s>Pojmovno, operativno budžetiranje slijedi, ali je odvojeno od strategijskog planiranja.</s><s>Budžet bi trebalo da je ''fina akustika'' programa organizacije za datu godinu.</s><s>U manjim neprofitnim organizacijama, ipak, ne postoji jasno granica između strategijskog i operativnog budžetiranja.</s><s>Kako je budžet plan koji se poredi sa performansama, top menadžment mora biti siguran da on korespondira sa pojedinačnim centrima</s>\n<s>menadžeri menadžeri budžeta koji pružaju stručnu pomoć.702 S obzirom na ulogu budžeta u procesu planiranja, možemo ih podijeliti prema periodu koji obuhvataju i prema širini obuhvata aktivnosti organizacija.</s><s>Prema razdoblju koje obuhvataju dijelimo ih na: godišnji budžet, kapitalni budžet i trajni budžet.</s><s>Operativni budžet je najvažniji i osnovni budžet koji se uvijek odnosi na specifičan period, obično jednu godinu (uključujući i kraće periode).</s><s>Kapitalni budžet je proces planiranja i procjenjivanja prijedloga za investiranje u dugotrajnu aktivu, pokriva razdoblje od tri, pet ili deset godina.</s><s>Trajni budžet je model budžeta kod koga se dodaje sljedeći mjesec zadnjem mjesecu a izuzima protekli mjesec.</s><s>Na ovaj način uvijek se pokriva period od 12 mjeseci i neophodna je stalna revizija procjene.</s><s>Prema obuhvatu aktivnosti budžeti se mogu podijeliti na one koji obuhvataju neprofitnu organizaciju kao cjelinu ili na pojedine centre odgovornosti u neprofitnoj organizaciji.</s><s>700 Na zapadu neke organizacije koriste različite (specifične) vremenske okvire, tako da se budžetska (fiskalna) godina razlikuje od kalendarske godine.</s><s>Na koledžima i univerzitetima fiskalna godina se obično završava 30. jula ili 31. avgusta.</s><s>U neprofitnim organizacijama budžetska godina se završava sa kalendarskom godinom.</s><s>U federalnoj vladi, fiskalna godina se završava 30. septembra, dok se u mnogim gradskim i lokalnim vladama fiskalna godina završava 30. juna.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 487. 701 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 449. 702 Belak, V.: Menadžersko računovodstvo, RRiF, Zagreb, 1995, str. 176. 244</s>\n<s>Budžet sadrži projekcije mendžmenta šta organizacija i njeni dijelovi treba da urade u izabranom budžetskom periodu i procjenu finansijskih posljedica tih aktivnosti.</s><s>Kao značajno plansko-kontrolno sredstvo budžeti imaju nekoliko osnovih karakteristika: 1) budžeti su podesno strukturirani planovi izraženi u monetarnim i nemonetarnim jedinicama mjere, 2) zasnivaju se na unaprijed definisanim budžetskim cjelinama (područja odgovornosti), 3) odnose se na određeni budžetski period, koji je u slučaju operativnog planiranja godina dana (ili kraće), dok se dugoročno budžetiranje odnosi na period</s>\n<s>budžete računovodstvenim izvještajima i u tom smislu su povezani sa prošlošću, ali primarno gledaju na budućnost prikazom u proformi budućih računovodstvenih izvještaja i 5) razvijanje budžeta podrazumijeva određeni postupak i precizan kalendar odvijanja budžetskih aktivnosti.703</s>\n<s>Budžet javnih entiteta predstavlja kompleksan pojam i obuhvata različite aspekte kako finansijske tako i ekonomske, političke i socijalne prirode.</s><s>U bogatoj literaturi iz oblasti budžeta704 dato je obilje definicija budžeta, sa većim ili manjim razlikama od strane pojedinih autora.</s><s>Budžet je godišnji finansijski program koji predstavlja skup unaprijed utvrđenih državnih rashoda i prihoda, po pravilu godišnje, na detaljan način, koji ima obavezujući karakter.705 Budžet je plan prihoda i rashoda države utvrđen za određeno vremensko razdoblje koje obično traje jednu godinu.706 Budžet i budžetiranje u javnom sektoru podrazumijeva proces pribavljanja i upotrebe finansijskih sredstava, pri čemu obezbijeđena sredstva ne podliježu obavezi vraćanja.</s><s>Budžet je plan prihoda i rashoda koji određeno javno-pravno tijelo donosi za određeno razdoblje koje obično traje godinu dana.</s><s>Budžet je procjena godišnjih prihoda, pomoći i finansiranja i procjena godišnjih rashoda i drugih izdataka.707 Budžet je godišnja procjena visine prihoda, primanja i utvrđenog iznosa rashoda i drugih plaćanja institucija708 koje se finansiraju iz budžeta potrebnih za realizaciju godišnjeg plana rada... .709 Budžet je osnovni finansijski instrument države i njenih organizacionih oblika kojim se, u formi pravnog akta, unaprijed utvrđuju, sintetizuju i usklađuju javni prihodi i javni rashodi po obimu i strukturi i vrši finansiranje javnih rashoda u datom periodu za obavljanje djelatnosti i funkcija odnosnog teritorijalnog javno-pravnog kolektiviteta i zadovoljavanje javnih potreba u njegovoj nadležnosti.710 703 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 450. 704 Riječ budžet potiče od francuske riječi ''bougette'' i engleske riječi ''budget'' i označava vrećicu ili kožnu torbu u kojoj su se nalazili podaci o državnim prihodima i rashodima, koje je ministar finansija podnosio parlamenu.</s><s>U kasnijem periodu riječ budžet se sve više odnosi na sam dokument – izrađeni zakonski prijedlog prihoda i rashoda države.</s>\n<s>Bez pretenzije da se u definicijama neposredno izraze svi bitni elementi i funkcije, navedene definicije budžeta imaju nekoliko zajedničkih obilježja: budžet je javni akt države koji donosi najviše predstavničko tijelo; budžet je plan prihoda i rashoda koji predstavlja obavezni okvir za djelovanje javnog sektora; budžet se odnosi na određeni period (najčešće godina dana); pojam budžeta se odnosi na sam dokument (plan prihoda i rashoda) i/ili proces planiranja i pripreme budžeta, prihvatanja (izglasavanja) budžeta, izvršenja i kontrole nad izvršenjem budžeta; budžet ima i bilansni karakter, cifarski kvantificirane izvore javnih prihoda i raspored javnih rashoda; usklađenost javnih prihoda i javnih rashoda itd.</s><s>U zavisnosti od načina definisanja države, državnih funkcija i obaveza države, budžet se u teoriji definiše kao upravni akt ili zakon.</s><s>3.2.</s><s>Struktura budžeta i budžetiranja u profitnim entitetima Novi vlasnički odnosi u korporativnom poslovnom ambijentu imaju za rezultat značajno pooštravanje odgovornosti menadžera u procesu upravljanja povjerenim kapitalom.</s><s>Pod pritiskom korporativne kontrole menadžeri su prinuđeni da koriste različita znanja i upravljačke tehnike koje će im olakšati proces vođenja preduzeća.</s><s>U ovom kontekstu značajno se potencira poslovni ili biznis plan kao upravljački instrument koji može značajno doprinijeti efikasnijem upravljanju preduzećem.</s><s>U nastojanjima da upravlja prema očekivanjima, menadžment je u biznis planu prepoznao upravljački instrument u kome je moguće vršiti specificiranje ciljeva, istraživanje konkurentske prednosti, razvijanje poslovne strategije i testiranje poslovno-finansijskih posljedica upravljačkih namjera.</s><s>Dakle, može se reći da biznis plan sadrži nekoliko ključnih komponenti predstavljenih na narednoj slici: Slika 16.</s><s>Komponente biznis plana</s>\n<s>Krunu biznis plana predstavljaju finansijske projekcije performansi organizacije u posmatranom periodu.</s><s>Svi ciljevi, strategije i namjeravane pojedinačne poslovne aktivnosti testiraju se u projektovanim finansijskim izvještajima radi sagledavanja očekivanih dobitnih ostvarenja, usklađenosti novčanih tokova i uticaja planiranih poslovnih aktivnosti na finansijsko-strukturni položaj organizacije.</s><s>Izvještaji koji se pripremaju na svakom od ovih područja podrazumijevaju prethodno razvijanje i usaglašavanje pojedinačnih finansijskih i nefinasijskih planova ili parcijalnih budžeta.</s><s>Prihvaćeni parcijalni planovi predstavljaju podlogu za izradu master budžeta ili glavnog plana koji obuhvata prethodno pomenuta područja.711 U tom smislu master budžet nastaje kao rezultat sjedinjavanja, kombinovanja i usaglašavanja svih pojedinačnih budžeta u jedan glavni ili opšti plan u kome su sadržane poslovno-finansijske konsekvence poslovanja preduzeća u budućem budžetskom periodu.712 Odnosi između pojedinačnih budžeta, kao i objedinjavanje podržavajućih budžetskih izvještaja u glavne projektovane računovodstvene izvještaje (budžete) prikazani su na slici 17.</s><s>U navedenoj šemi možemo uočiti da parcijalnim (funkcionalnim) planovima pripadaju: 1) plan prihoda od prodaje i s njim dvostrano uslovljen plan troškova prodaje; 2) plan proizvodnje usaglašen s planom prodaje (putem planirane promjene zaliha gotovih proizvoda u toku planskog perioda) i s njim tijesno povezan plan troškova proizvodnje (uključivši i troškove tehničkog upravljanja) i s proizvodnjom usaglašeni plan nabavke, kao i plan opštih troškova nabavke koji se uključuje u proizvodne troškove; 3) plan troškova uprave, tj. opšteg upravljanja i administracije (troškovi</s>\n<s>sektora računovodstvom, sektora pravnih, kadrovskih i opštih poslova i slični troškovi); 4) plan kapitalnih ulaganja (u osnovna sredstva, u kupovinu drugih preduzeća ili dijelova, investiranje u hartije od vrijednosti i sl.) i 5) plan finansiranja i troškova finansiranja.713 Parcijalni (funkcionalni) planovi (budžeti) pružaju podlogu za izradu glavnog (master) plana (budžeta), s tim što master budžet zadržava ulogu nadređenog plana, odnosno konačnog teksta prihvatljivosti parcijalnih planova.</s><s>Prema prethodnoj šemi, master budžet (glavni plan) čine projektovani finansijski izvještaji za budući planski period, i to: a) plan (budžet) rezultata, koji je uvijek predstavljen u formi projektovanog bilansa uspjeha (s planom troškova prodatih proizvoda, kao svojim pomoćnim planom); b) plan (budžet) finansijske strukture, koji svoj izraz dobija u formi projektovanog bilansa stanja; c) plan (budžet) novčanih tokova, koji se priprema u formi projektoanog izvještaja o novčanim tokovima (tokovima gotovine) i d) plan (budžet) kapitalnih ulaganja.</s><s>Prethodni planovi, osim plana kapitalnih ulaganja, su cjeloviti planovi pošto obuhvataju sve poslovne aktivnosti u određenom budžetskom periodu.</s><s>Da bi odigrali ulogu finalne planske</s>\n<s>plana, projektovani finansijski izvještaji treba i sami da budu podvrgnuti finansijskoj ocjeni kao konačnom činu faze planiranja.</s><s>Ona se izvodi finansijskom analizom projektovanih finansijskih izvještaja: analizom rentabiliteta, odnosno stope prinosa na angažovana 711 Malinić, D.: Računovodstvene projekcije performansi preduzeća: Centralno mesto biznis plana, Zbornik radova sa 9. kongresa SRR RS, Teslić, 2005, str. 148. 712 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 451. 713 Stevanović, N.: Planska uloga finansijskih izveštaja, Zbornik radova br. 2, Ekonomski fakultet, Brčko, 247</s>\n<s>plana, sredstva i sopstveni kapital, analizom neto obrtnog kapitala i racio analizom likvidnosti i solventnosti organizacije za planski period.714 Slika 17.</s><s>Struktura master budžeta i odnosi u njemu Izvor: Stevanović, N.: Planska uloga finansijskih izvještaja, Zbornik radova br. 2, Ekonomski Budžetiranje i master budžet kao njegov proizvod neki autori izjednačavaju sa poslovnim ili biznis planom.</s><s>Međutim, poslovno planiranje predstavlja širi koncept i pored budžetiranja</s>\n<s>realizacije postavljenih ciljeva, definisanje asortimana i mogućih tržišta i sl.715 Master budžet je krajnji cilj godišnjeg poslovnog planiranja i bez njega nema ni kvalitetnog operativnog poslovnog (biznis) plana.</s>\n<s>odgovarajućih parcijalnih planova: plan (budžet) prodaje i planovi (budžeti) odgovarajućih troškova.</s><s>Pripremu parcijalnih planova nećemo ilustrovati na ovom mjestu, nego ćemo preuzeti odgovarajuće iznose u projektovani bilans uspjeha.</s><s>Cijeli proces odnosiće se na pripremu godišnjeg plana (budžeta), uobičajeno raščlanjivanje na kvartale će se izostaviti, čak i u pripremi, a time i u bilansu uspjeha.</s><s>Plan (budžet) prodaje (plan poslovnih prihoda) uobičajeno se označava kao ishodište ili startna osnova za pripremu drugih parcijalnih planova i najvažniji je pojedinačni plan u procesu pripremanja master budžeta.</s><s>Plan prihoda od prodaje priprema direktor ili šef prodaje sa saradnicima na osnovu pripremljenog izvještaja o ostvarenjima u prethodnom periodu (od strane upravljačkog računovodstva), odluke menadžmenta o prodajnim cijenama, predviđenih troškova promocije prodaje i vlastitih procjena mogućnosti tržišta.</s><s>Plan (budžet) proizvodnje svoje ishodište nalazi u planu (budžetu) prihoda od prodaje i usklađuje se s njim.</s><s>Plan proizvodnje obuhvata projekcije: obima, asortimana, prostorni i vremenski raspored proizvodnje za dati planski period.</s><s>U metodološkom smislu do zadatih količina proizvodnje dolazi se korekcijom plana proizvodnje naviše, za ciljne količine zaliha na kraju, i naniže za postojeće zalihe na početku perioda (krajnje količine za period koji prethodi planskom periodu).</s><s>Zalihe apsorbuju razlike između planova prodaje i proizvodnje.716</s>\n<s>Projektovana proizvodnja, prethodno usaglašena sa projektovanom prodajom, otvara mogućnost planiranja troškova proizvodnje.</s><s>Ovaj plan proizilazi iz plana (budžeta) proizvodnje i obuhvata direktne troškove proizvodnje, troškove direktnog materijala i direktnog rada, koji se u postupku planiranja vezuju za projektovani obim proizvodnje i opšte troškove proizvodnje, koji se prvo projektuju u masi a onda pomoću odgovarajućih ključeva alociraju po proizvodima.</s><s>Kontrolni zahtjevi nalažu da se ovi troškovi, s obzirom da je njihovo učešće u ukupnim prihodima toliko visoko da primarno određuju uspješnost preduzeća, planiraju analitički po proizvodima, užim centrima odgovornosti unutar funkcije proizvodnje (pogoni, proizvdne linije i sl.) u izabranim vremenskim intervalima.</s><s>Ovo je vrlo složen plan i sadrži tri plana: 1) plan (budžet) troškova materijala izrade, 2) plan (budžet) troškova zarada izrade i 3) plan opštih troškova proizvodnje.</s><s>Plan (budžet) troškova materijala izrade priprema se tako što se na planske količine po proizvodima primjenjuju standardni troškovi materijala izrade po jedinici proizvoda.</s><s>Troškovi pojedinih materijala izrade za svaki proizvod planiraju se po 715 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 453. 716 Planirana proizvodnja = Planirana prodaja + Planirane zalihe na kraju – Zalihe na početku perioda.</s><s>249</s>\n<s>odgovarajućih odgovarajućem obrascu.717 Dakle, kalkulacija standardne ili planske cijene koštanja jedinice proizvoda neophodna je informaciona podloga za planiranje troškova materijala izrade.718 Plan (budžet) troškova zarada (plata) izrade pretpostavlja povezivanje planirane proizvodnje, potrebnog vremena izrade i planiranih cijena.</s><s>Mjesto i uloga plana troškova zarada izrade slična je ulozi plana troškova materijala, pošto se radi o troškovima koji imaju istu obračunsku sudbinu i na sličan način tangiraju projektovane računovodstvene</s>\n<s>divizija, zaposlene u proizvodnji i neproizvodne radnike.</s><s>U slučaju kojim ilustrujemo naš pristup, pažnja je usmjerena na troškove zarada izrade i zasniva se na pretpostavci da se zarade obračunavaju i plaćaju po učinku.</s><s>Preimjenom standardnih719 zarada izrade po jedinici proizvoda na planiranu proizvodnju svakog proizvoda dolazi se do planiranih troškova zarada po proizvodima, a njihov zbir daje planirani iznos ovog troška za planski period.</s><s>Plan (budžet) opštih troškova proizvodnje sadrži troškove koji su vezani za funkciju proizvodnje, ali se ne mogu direktno vezati za pojedinačne proizvode.</s><s>Radi se o heterogenim troškovima720 koji značajno komplikuju proces njihovog planiranja i kontrole.</s><s>Priprema ovog plana vrši se tako što se standardne kvote (iznosi) opštih varijabilnih troškova (OVT) po jedinici proizvoda i opštih fiksnih troškova (OFT) po jedinici proizvoda primjenjuju na planirane količine pojedinih proizvoda.721 Plan (budžet)</s>\n<s>troškove marketinga (prodaje), obuhvata projektovanje troškova uprave i administracije i troškove istraživanja i razvoja.</s><s>Plan troškova prodaje priprema se na isti način kao i plan (budžet) opštih troškova proizvodnje, uz dvije specifičnosti.</s><s>Troškovi prodaje projektuju se na planirane količine prodaje po proizvodima a ne na količine proizvodnje i, drugo, raščlanjuju se najprije na troškove pribavljanja prodaje (narudžbe) i na troškove izvršenja narudžbi (distribucije), a u okviru ove dvije grupe na OVT i OFT.</s><s>Plan troškova uprave (opšteg upravljanja i administracije) priprema se na identičan način i po sličnoj strukturi kao što je to slučaj sa OFT proizvodnje i OFT prodaje.</s><s>U bilansnom smislu troškovi prodaje i uprave predstavljaju troškove perioda koji su neohodni za kompletiranje rashodne strane u projektovanju dobitnih ostvarenja.</s>\n<s>Projektovani bilans uspjeha prikuplja očekivane prihode i troškove sadržane u parcijalnim planovima.</s><s>U nemogućnosti da brojčano predstavimo sve parcijalne planove u ovom dijelu radu, ukazaćemo na veze između pojedinih pozicija i parcijalnih planova 717 Standardni troškovi materijala izrade po jedinici proizvoda = standardna (normativna) količina materijala po jedinici proizvoda x standardna planska nabavna cijena materijala.</s><s>Planirani troškovi materijala izrade = Standardni troškovi materijala izrade po jedinici x planirana količina proizvoda 718 Stevanović, N.: Planska uloga finansijskih izveštaja, Zbornik radova br. 2, Ekonomski fakultet, Brčko, 719 Standardne zarade izrade dobiju se kao umnožak standardnog vremena izrade po jedinici svakog proizvoda i odgovarajuće bruto zarade po času za operacije koje se obavljaju na proizvodu.</s><s>Ukoliko se na proizvodne radnike primjenjuje sistem zarada po vremenu, onda se zarade izrade planiraju kao vremenski (fiksni) troškovi primjenom planskih (standardnih) tarifnih stavova (po času ili danu) na planirani godišnji (ili kvartalni) fond radnog vremena ovih radnika po istom postupku kao i troškovi zarada režije.</s>\n<s>720 Ostalog (indirektnog) materijala, troškovi indirektnog rada, troškovi održavanja, troškovi kontrole u proizvodnji, troškovi direktnih poreza, troškovi energije, troškovi amortizacije, troškovi osiguranja i sl. 721 O planiranju opštih troškova proizvodnje više pogledati: Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str. 475-479. 250</s>\n<s>troškove marketinga (prodaje), kojima su one određene.</s><s>Projektovani bilans uspjeha predstavlja sažetak prethodno pripremljenih planova prihoda i troškova, zasnovan na apsorpcionom standardnom obračunu troškova sastavljen je i predstavljen na sljedeći način: Tabela 29.</s><s>Projektovani bilans uspjeha za 200x. godinu Elementi</s>\n<s>U planu prihoda od prodaje date su zbirne količine za grupu proizvoda A (1.000 jedinica), B (800 jedinica) i C (1.200 jedinica) i očekivane prosječne cijene, respektivno: raščlanjava i to: ročno (po kvartalima), predmetno (varijante proizvoda unutar svake od navedenih grupa proizvoda) i prostorno (po tržištima).</s><s>Plan proizvodnje preuzima planske količine prodaje uz dodavanje ciljnih količina zaliha proizvoda A (65 jedinica), B (50 jedinica) i C (185 jedinica) na kraju planskog perioda i oduzimanjem početnih (raspoloživih) zaliha proizvoda A (65 jedinica) i C (135 jedinica).</s><s>Plan troškova proizvodnje polazi od plana proizvodnje i kalkulacije standardnih troškova, koja sadrži standardne troškove materijala izrade po jedinici proizvoda (A - 175 KM, B - 100 KM i C - 200 KM), i standardne troškove zarada izrade po jedinici proizvoda (A - 120 KM, B - 80 KM, i C - 100 KM).</s><s>Standardni opšti troškovi proizvodnje (OTP) po jedinici proizvoda utvrđeni su tako što su standardne kvote OVT proizvodnje po jedinici (72 KM za C) primijenjene na planirane količine proizvodnje pojedinih jedinica.</s><s>Među planiranim OFT proizvodnje nalazi se i pripadajuća amortizacija u iznosu od 55.000 KM.</s><s>Ukupni planirani troškovi prodaje za planski period iznose: OVT prodaje 22.500 KM i OFT prodaje 42.500 KM.</s><s>Među OFT prodaje nalaze se i troškovi amortizacije u iznosu od 251</s>\n<s>12.500 KM.</s><s>Planirani OFT uprave iznose 180.000 KM, u čemu amortizacija učestvuje sa U planiranim OFT sadržani su troškovi amortizacije u iznosu 77.500 KM (55.000 KM u OFT proizvodnje, 12.500 KM u OFT prodaje i 10.000 KM u OFT uprave).</s><s>Troškovi finansiranja (neto) obračunati su na sljedeći način: troškovi finansiranja bruto 30.000 KM – prihodi od kamata na finansijske plasmane 5.000 KM = 25.000 KM.</s><s>Zbog mogućih razlika između planiranih količina prodaje i proizvodnje, projektovani bilans uspjeha treba da prati pomoćni plan troškova prodatih proizvoda i u našem primjeru ima sljedeći izgled:</s>\n<s>Navedeni pomoćni plan nastao je preuzimanjem planiranih troškova proizvodnje i obračunom početnih i krajnjih zaliha po standardnim proizvodnim cijenama koštanja proizvoda koje su u planskom periodu porasle, dok je za obračun zaliha korišćena FIFO metoda.</s><s>Projektovani bilans uspjeha omogućava menadžmentu da unaprijed sagleda prihode, rashode i segmente rezultata preduzeća.</s><s>Njegovom analizom i poređenjem sa rezultatima analize bilansa uspjeha za prethodni period menadžment procjenjuje prihvatljivost pripremljenog</s>\n<s>uspjeha.</s><s>Prihvatljiv i prihvaćen projektovani bilans uspjeha postaje obavezujući dokument za poslovno ponašanje svih funkcija u preduzeću.722 Nakon isteka pojedinih kvartala (ili mjeseci, ako ima i takvog raščlanjivanja)</s>\n<s>planskim vrijednostima iz projektovanog bilansa uspjeha, te obračun i analiza odstupanja ostvarenja od planiranih vrijednosti i mjere korekcije u budućim ostvarenjima ili promjene planskih vrijednosti ukoliko su promijenjene objektivne okolnosti.</s><s>Projektovani bilans uspjeha preduzeća često se zasniva na varijabilnom obračunu, kontribucionom pristupu pripremi</s>\n<s>Projekcija finansijske strukture specifična je u odnosu na ostale izvještaje pošto za ishodište obavezno ima zatečene potencijale iz prethodnog perioda.</s><s>Podlogu za njenu pripremu nalazimo u planu kapitalnih ulaganja i planiranoj amortizaciji (iz projektovanog bilansa uspjeha, vezano za planirano stanje osnovnih sredstava), projektovanom bilansu uspjeha i iskustvenim koeficijentima obrta (utvrđenih analizom stvarnih finansijskih izvještaja iz prethodnih perioda), Planu finansiranja i troškova finansiranja (vezano za projektovanje stanja kredita) i planu neraspoređenog dobitka.</s><s>Polazeći od navedenih podloga, priprema se projektovani bilans stanja (tabela 31).</s><s>Tabela 31.</s><s>Projektovani bilans stanja na dan 31.12.200x. godine Prethodna</s>\n<s>725 Kapital + Dugoročni krediti – Stalna imovina.</s><s>726 Neto dobitak posle poreza : Prosječni iznos sopstvenog kapitala.</s><s>727 ((Neto dobitak poslije poreza + troškovi kamata x (1 – stopa poreza)):prosječna imovina x 100. 253</s>\n<s>Planirane promjene na osnovnim sredstvima zasnovane su na planiranim troškovima amortizacije i planu kapitalnih ulaganja u toku planskog perioda.</s><s>Na početnu neto vrijednost stalnih sredstava (početno plansko stanje 31.12. prethodne godine, pošto se plan radi za narednu godinu na kraju prethodne godine) u iznosu 700.000 KM (225.000 KM građevinski objekti i 475.000 KM oprema) obračunata je planirana amortizacija u iznosu 70.500 KM (12.000 KM za građevinske objekte i 58.500 KM za opremu).</s><s>Na dodatna ulaganja u planskom periodu za opremu u iznosu od 125.000 KM planirana amortizacija iznosi 7.000 KM.</s><s>Planirana krajnja neto vrijednost ukupnih osnovnih sredstava, obračunata na ovaj način, iznosi 747.500 KM (od čega je vrijednost građevinskih objekata 213.000 KM a opreme 534.500 KM).</s><s>Zalihe materijala planirane su tako što su podijeljeni ukupni troškovi materijala (materijal izrade i ostali materijal) u iznosu od 558.000 KM (iz plana troškova materijala) s planiranim koeficijentom obrta materijala (iskustveni koeficijent iz prethodnog perioda iznosi 6) i utvrđene planirane prosječne zalihe materijala (93.000 KM).</s><s>Do krajnjih zaliha materijala u iznosu od 99.000 KM došlo se korekcijom prosječnih zaliha razlikom između njih i početnih zaliha materijala (93.000 + (93.000 – 87.000)).</s><s>Planirano krajnje stanje zaliha gotovih proizvoda preuzeto je iz Projektovanog bilansa uspjeha (tačka IV.3).</s><s>Do planiranog krajnjeg stanja potraživanja od kupaca dolazimo podjelom planiranog prihoda od prodaje 1.500.000 KM (nema gotovinske prodaje) sa koeficijentom obrta potraživanja od kupaca (iskustveni koeficijent prethodnog perioda) koji iznosi 10 i tako utvrđeno prosječno stanje kupaca 150.000 KM (1.500.000:10) korigujemo razlikom između njega (150.000 KM) i početnog stanja (142.500 KM) da bi se došlo do planiranog krajnjeg stanja potraživanja od kupaca 157.500 KM (150.000 – (150.000-142.500)).</s><s>Pozicija drugih potraživanja planirana je na identičan način.</s><s>Do planskih vrijednosti pozicija kratkoročnih finansijskih plasmana i gotovine došlo se procjenom.</s><s>Akcijski kapital-obične akcije (7.500 akcija po 100 KM) 750.000 KM ostao je nepromijenjen.</s><s>Planirani krajnji neraspoređeni dobitak u iznosu od 183.364 KM utvrđen je tako što je neraspoređeni dobitak na početku godine u iznosu od 140.000 KM umanjen za iznos proglašenih dividendi i učešća menadžmenta i zaposlenih u dobitku u iznosu od 69.500 KM (dividende 45.000 KM i učešća menadžmenta i zaposlenih 24.500 KM) i uvećan za planirani neto dobitak od 112.864 KM (preuzet iz bilansa uspjeha, pozicija IX).</s><s>Planirana stanja pozicija dugoročni i kratkoročni krediti preuzeta su iz Plana finansiranja i troškova finansiranja.</s>\n<s>Obaveze prema dobavljačima planirane su tako što je primijenjen planski koeficijent obrta ovih obaveza na sumu planiranih troškova koje nam fakturišu dobavljači, uz korigovanje tako dobijene vrijednosti prosječnog stanja obaveza razlikom između te i početne vrijednosti istih obaveza.</s><s>U našem slučaju planirani fakturisani troškovi iznose 886.100 KM (od čega materijal izrade 510.000 KM (preuzeti iz Plana troškova materijala izrade), OVT proizvodnje 193.600 KM (preuzeti iz Plana opštih troškova proizvodnje) i OVT prodaje 22.500 KM (preuzeti iz plana OVT prodaje) i dio OFT u iznosu od 160.000 KM), dok je planirani koeficijent obrta 10, te je prosječno stanje dobavljača 88.610 KM, a planirano krajnje stanje dobavljača 100.220 KM (88.610 + (88.610 – 77.000 (početno stanje dobavljača)).</s><s>Obaveze za zarade i naknade zarada i obaveze za poreze i doprinose planirane su prema dinamici ukalkulisavanja i plaćanja ovih obaveza, dok su druge obaveze planirane prema porastu aktivnosti preduzeća.</s><s>254</s>\n<s>položaja preduzeća.</s><s>Ako pokaže da će preduzeće održati ili poboljšati stanje svoje solventnosti i likvidnosti onda će, zajedno sa Projektovanim bilansom uspjeha, biti prihvaćen.</s><s>U fazi izvršenja on</s>\n<s>za kontrolu finansijsko-strukturnih performansi, otkrivanja i analize odstupanja od planiranih vrijednosti i odnosa i, na osnovu toga, koncipiranja korektivnih akcija u izvršenju ili rebalansa plana ako za tim postoji objektivna potreba.728</s>\n<s>3.2.3.</s><s>Projektovani izvještaj o tokovima gotovine Zajedno sa Projektovanim bilansom uspjeha i Projektovanim bilansom stanja priprema se i Projektovani izvještaj o tokovima gotovine.</s><s>Ovo je dinamički izvještaj koji pokriva najširi koncept tokova sredstava u preduzeću.</s><s>Fokusirajući gotovinu, on izlaže pažnji menadžmenta promjene na svim drugim sredstvima i izvorima sredstava, uključujući</s>\n<s>stavke kapitala.729 Prikazan na godišnjem nivou, uz određena prilagođavanja u odnosu na zvaničnu šemu, izgledao bi kako slijedi: Tabela 32.</s><s>Projektovani izvještaj o tokovima gotovine Iznos</s>\n<s>11.</s><s>Plaćena učešća menadžmenta i zaposlenih u dobitku B. Tokovi gotovine iz aktivnosti plasiranja i investiranja (1+2-3) 12.</s><s>Nabavka osnovnih sredstava</s>\n<s>13.</s><s>Povećanje kratkoročnih finansijskih plasmana 14.</s><s>Naplaćene kamate na finansijske plasmane C. Tokovi gotovine iz aktivnosti finansiranja (1-2-3) 1. Povećanje dugoročnih kredita</s>\n<s>Mogućnost vraćanja dugova (prosj.obav./novč.tok iz posl.) Novčani tok iz poslovanja/Prosječne kratkoročne obaveze 728 Stevanović, N.: Planska uloga finansijskih izveštaja, Zbornik radova br. 2, Ekonomski fakultet, Brčko, 730 Negativne vrijednosti tokova gotovine, odnosno planirani odlivi gotovine stavljeni su u zagrade.</s><s>255</s>\n<s>U procesu razvijanja izvještaja o tokovima gotovine koristi se direktna i indirektna metoda.</s><s>Prva prati bruto novčane tokove po osnovu svake pozicije prihoda i rashoda i pruža mogućnost stvaranja detaljnijih izvještaja (po kvartalima, mjesecima ili užim vremenskim intervalima).</s><s>Ona se obično priprema prije razvijanja bilansa uspjeha i bilansa stanja i služi kao instrument za otkrivanje potreba za dodatnim finansiranjem.731 Druga metoda prati neto tokove iz poslovanja, polazi od neto dobitka, amortizacije i drugih tokova koji ne traže izdavanje gotovine.</s><s>Izvještaj se dobija indirektnim putem na osnovu projektovanog bilansa uspjeha i projektovanog bilansa stanja а sastavlja se kada su oni pripremljeni.</s><s>Koristi se najčešće za projektovanje novčanih tokova na godišnjem nivou, nekoliko godina unaprijed.</s><s>U ovom dijelu rada prikazan je sistem operativnog računovodstvenog planiranja, fokusiranjem na projektovane finansijske izvještaje i uz kratak osvrt na parcijalne planove.</s><s>Projektovani bilans uspjeha obezbjeđuje dobitak koji bi mogao biti ciljni dobitak preduzeća, dok Projektovani bilans stanja ukazuje da se, uglavnom, održava prethodno postignuta dobra struktura preduzeća.</s><s>Iz Projektovanog izvještaja o tokovima gotovine uočava se da je preduzeće obezbijedilo skladan razvoj tokova gotovine.</s><s>Međutim, za konačno</s>\n<s>analiza rentabiliteta putem stope prinosa na angažovana sredstva i sopstveni kapital i finansijskog položaja preduzeća putem neto obrtnog kapitala i racia solventnosti i likvidnosti za planski period.732 Prikazani proces računovodstvenog planiranja, odnosno budžetiranja može poslužiti za komparaciju budžetiranja u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru.</s>\n<s>3.3.</s><s>Strukturiranje budžeta u javnom sektoru U gotovo svim državama budžetski sistem je područje u kome postoji veliki stepen normativizma izražen u velikom broju zakona, propisa i drugih akata kojima se detaljno propisuju postupci, ovlašćenja, ograničenja, prava i dužnosti svih učesnika.</s><s>U formulisanju budžetskog sistema polazne osnove daju su u Zakonu (o budžetu, budžetskom sistemu) koji usvaja nadležno zakonodavno tijelo,733 dok se budžet priprema i donosi prema propisanom budžetskom kalendaru.</s><s>Opštinski organ uprave nadležan za finansije, u skladu sa memorandumom,734 dostavlja budžetskim korisnicima uputstvo za pripremu (nacrt) budžeta opština i gradova za narednu fiskalnu godinu.</s><s>Uputstvo obično sadrži: 1) osnovne ekonomske pretpostavke i smjernice za pripremu nacrta budžeta opština i gradova za narednu fiskalnu godinu, 2) opis planirane politike lokalnih vlasti, 3) procjene budžetskih sredstava i izdataka opština i gradova za narednu fiskalnu godinu, 4) prijedlog okvirnog iznosa rashoda za svakog korisnika sredstava opštinskog i gradskog budžeta i 5) postupak i dinamiku pripreme budžeta opština i 731 Malinić, D.: Računovodstvene projekcije performansi preduzeća: Centralno mesto biznis plana, Zbornik radova sa 9.kongresa SRR RS, Teslić, 2005, str. 154. 732 Stevanović, N.: Planska uloga finansijskih izveštaja, Zbornik radova br. 2, Ekonomski fakultet, Brčko, 733 Razlikovanje državnog budžeta i budžeta nižih nivoa vlasti i jedinica lokalne samouprave je podjela prema nivou vlasti: državni budžet (na nivou BiH), entitetski budžeti (FBiH, RS), kantonalno-županijski budžeti, budžeti lokalne samouprave (budžeti na nivou grada ili opština).</s><s>Postupci izrade, donošenja i kontrole su dobrim dijelom identični za sve nivoe vlasti.</s><s>734 Usvojen od strane Vlade prvo preliminarni a onda konačni.</s><s>256</s>\n<s>Slika 18: Godišnji budžetski ciklus gradova.735 Uputstvo je formalna metoda organizovanja izrade budžeta u datoj godini i predstavlja jednu od četiri ključne tačke u godišnjem budžetskom ciklusu (slika 18).</s>\n<s>Budžetski kalendar i grafikon bitnih datuma, zadataka i odgovornih strana vodi usvajanju budžeta javnog entiteta.</s><s>Ovo se može podijeliti u pet faza koje čine postupak izrade budžeta.</s><s>Grafikon vremenskog toka zadataka u donošenju budžeta pomaže da se organizuju aktivnosti koje se istovremeno odvijaju i uokviri način na koji se donose odluke u ukupnom postupku donošenja budžeta (slika 19).</s><s>Slika 19.</s><s>Vremenski tok izvršenja zadataka u budžetu sa odgovornim stranama Vremenski</s>\n<s>Koristeći prioritete građana utvrditi namjenske prihode za finansiranje kapitalnih potreba oktobar</s>\n<s>Objediniti sve informacije o kapitalnim projektima (spisak, prioriteti iz strateškog plana) septembar</s>\n<s>U savremenim uslovima javni prihodi pojavljuju se u različitim oblicima i pod različitim nazivima: porezi, takse, doprinosi, naknade, parafiskalni prihodi i sl.</s><s>Zakon736 prihode i primitke sistematizuje prema izvorima na: 1) poreske prihode, 2) neporeske prihode, 3) prihode ostvarene od obavljanja sopstvene djelatnosti, 3) domaće i inostrane pomoći i 4) ostale zakonom utvrđene prihode.</s><s>Opšta karakteristika sistema javnih prihoda jeste činjenica da se kao osnovni i najvažniji vid prihoda pojavljuju porezi.</s><s>U savremenom</s>\n<s>svijetu porezi predstavljaju osnovni oblik prikupljanja sredstava za zadovoljavanje javnih potreba.737 Pitanje pojma i suštine poreza predmet je koji su definisali mnogi autori koji pokušavaju da iznesu osnovne karakteristike ovog oblika javnih prihoda.</s><s>Definicije se u većoj ili manjoj mjeri razlikuju, u zavisnosti od perioda u kome su nastale i poteškoća da se u jednoj rečenici izloži pojam, suština i razgraničenje između poreza i drugih oblika javnih prihoda.738 Navodimo dvije definicije, jednu klasičnu i jednu savremenu, koje najbolje izražavaju suštinu poreza.</s><s>Porez je davanje u novcu koje država ubire od pojedinca na osnovu suvereniteta, definitivno i bez protivnaknade, u cilju pokrića javnih tereta.</s><s>Porez predstavlja instrument javnih prihoda kojim država (uključujući i niže političko-teritorijalne zajednice) od subjekata pod svojom poreskom vlašću prinudno uzima novčana sredstva, bez neposredne protivusluge, u svrhu pokrivanja svojih finansijskih potreba i postizanja drugih, prvenstveno ekonomskih i socijalnih ciljeva.739</s>\n<s>Polazeći od teorijskih dostignuća i osobenosti savremenih poreskih sistema pred finansijsku teoriju postavlja se izazov da grupiše njihove raznovrsne oblike.740 Postojeće i u teoriji poznate klasifikacije su brojne i zasnivaju se na različitim kriterijumima.</s><s>Međutim, imajući u vidu strukturu prihoda korisnika budžeta koja je zastupljena u finansijskim izvještajima, klasu 7 kontnog plana741 za korisnike prihoda budžeta, jedinstven format izvještavanja i vođenja budžeta zasnovanu na metodologiji MMF-a, postoje četiri glavne kategorije: Poreski prihodi, Neporeski prihodi, Tekuće pomoći (grantovi) i Prihodi (iz budžeta) nižih organizacionih jedinica.</s><s>736 Zakon o budžetu Brčko Distrikta, čl. 7. 737 Preko poreza zahvata se 17,5% društvenog proizvoda u Japanu, 20% u SAD, 21,7% u Francuskoj, Javne finansije, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 2000, str. 170. 738 Barbara Jelačić je navela oko trideset definicija poreza koje zaslužuju pažnju, odnosno koje se Finansije – teorija i praksa, Budućnost-Stylos, Novi Sad, 2001, str. 229. 739 Milojević, A., Trklja, M.: Javne finansije, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 2000, str. 172. 740 Jedna od podjela poreza mogla bi biti: 1) novčani i naturalni, 2) redovni i vanredni, 3) opšti i namjenski, 4) subjektni i objektni, 5) repatricioni i kvotitetni, 6) neposredni i posredni, 7) sintetički i analitički, 8) osnovni i dopunski, 9) po odbitku i prema prijavi, 10) fundirani i nefundirani, 11) pretpostavljeni faktički, 12) ad valorem i specifični, 13) porezi po nivoima državnog organizovanja.</s><s>741 Sintetički kontni okvir i analitički kontni plan za pravna lica – korisnike prihoda budžeta Republike, opština i gradova, budžetskih fondova i fondova, klasa 7 – Prihodi.</s><s>Sintetički kontni plan za budžet i budžetske korisnike, klasa 7 – Prihodi, ''Sl. glasnik Brčko Distrikta BiH'', br. 8/2002. 259</s>\n<s>Porezi se definišu kao obavezne, zakonom propisane i nepovratne isplate u korist vlade.742 Po svojoj strukturi porezi se klasifikuju po prirodi osnovice na koju se vrši oporezivanje ili po vrsti aktivnosti koja stvara obavezu u sedam podkategorija poreskih prihoda: a) prihodi na dobit pojedinca i preduzeća (prihodi od poreza na dohodak i dobit), b) doprinosi za socijalno osiguranje, c) porezi na plate i radnu snagu (porezi na lična primanja i prihode od samostalnih djelatnosti), d) porez na imovinu, e) domaći porezi na dobra i usluge (porez na promet proizvoda i usluga), f) porezi na međunarodnu trgovinu i transakcije, g) ostali porezi.</s><s>Kategorija prihoda od poreza na dohodak i dobit uključuje poreze koji za osnovicu imaju stvarnu ili pretpostavljenu neto dobit pojedinca ili preduzeća, kao i porez na prihode od kapitalnih dobitaka.</s><s>Porez na dohodak građana uključuje: godišnji porez na dohodak građana, porez na prihode od autorskih prava, patenata i tehničkih unapređenja, porez na prihode od poljoprivrede i šumarstva, porezi na dobit od igara na sreću ili porezi na druge vidove selektivne dobiti pojedinaca.</s><s>Kod poreza na dobit preduzeća, za razliku od poreza na dobit građana, poreski obveznik je preduzeće kao pravno lice, a ne pojedinci koji ga posjeduju.</s><s>Kapitalni dobici realizuju se prodajom zemljišta, vrijednosnih papira ili prodajom druge vrste imovine.</s>\n<s>Doprinosi743 za socijalno osiguranje definišu se kao sve obavezne, zakonom propisane isplate učinjene od strane osiguranih lica ili njihovih poslodavaca, vladinim institucijama koje obezbjeđuju socijalno osiguranje.</s><s>Doprinosi se mogu definisati kao oblik obaveznog obezbjeđivanja i koncentrisanja sredstava radi istovremenog postizanja nekog opšteg, zajedničkog ili pojedinačnog interesa, a naplaćuje se kada dolazi do miješanja i preplitanja pojedinačnog i društvenog interesa, i to u značajnoj mjeri.744 Prema vrsti izvora doprinosi se dijele na: doprinose od zaposlenih kod poslodavaca, doprinose koje plaća poslodavac, doprinose lica koja obavljaju djelatnost ličnim radom i ostale doprinose (doprinosi za nezaposlene).</s><s>Prema svrsi prikupljanja doprinosi se dijele na: doprinose za socijalno (penzijsko-invalidsko) osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje, doprinose za osiguranje od nezaposlenosti, doprinose za dječiju zaštitu i ostale doprinose.</s><s>Poreze na plate i radnu snagu plaćaju poslodavci i zaposleni kao procenat ili fiksni iznos po osobi.</s>\n<s>Porezi na imovinu imaju niz specifičnosti.</s><s>Porez na imovinu obuhvata poreze na korišćenje, posjedovanje ili prenos bogatstva, pokretne i nepokretne imovine.</s><s>Porezom na promet proizvoda oporezuje se promet proizvoda namijenjen krajnjoj potrošnji, dok se porezom na promet usluga oporezuju usluge koje se obavljaju uz naknadu.</s><s>Oporezivanje prometa određenih vrsta proizvoda vrši se posebnim oblikom poreza akcizama (trošarinama).</s><s>Porez na međunarodnu trgovinu i transakcije sadrži dvije grupe: carine i uvozne dažbine i ostale poreze.</s><s>Carine predstavljaju oblik dažbine koji se konstituiše po osnovu prelaska robe preko carinske granice.</s><s>Carine nisu homogene i sistematizuju se u pojedine vrste kao: uvozne, izvozne i tranzitne; vrijednosne i specifične; diferencijalne i preferencijalne; autonomne i ugovorne.745 742 Nacrt priručnika za računovodstvo i finansijsko izvještavanje, Odjel Trezora SAD, Kancelarija za tehničku pomoć, poglavlje 2, str. 20.</s>\n<s>743 Doprinosi se smatraju obaveznim davanjima kojima obveznik doprinosa učestvuje u troškovima što ih ima državni organ obavljajući određene materijalne usluge koje zadovoljavaju kako lični interes pojedinca tako i javni interes.</s><s>Vašiček, V. i dr.: Proračun-budžet, Revicon, Sarajevo, 2001, str. 54. 744 Milojević, A., Trklja, M.: Javne finansije, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 2000, str. 379. 260</s>\n<s>Neporeski prihodi obuhvataju širok spektar javnih prihoda.</s><s>Ovi prihodi mogu biti po osnovu prihoda od preduzetničkih aktivnosti i imovine i prihodi od pozitivnih kursnih razlika, naknade i takse i prihodi od pružanja javnih usluga, novčane kazne i ostali neporeski prihodi.</s><s>Prihodi od preduzetničkih aktivnosti i imovine i prihodi od pozitivnih kursnih razlika razvrstavaju se u podgrupe: prihodi od nefinansijskih javnih preduzeća i finansijskih javnih institucija, ostali prihodi od imovine, kamate primljene od pozajmica i učešća u kapitalu, prihodi od pozitivnih kursnih razlika.</s><s>Naknade i takse i prihodi od pružanja javnih usluga mogu se razvrstati na: administrativne takse, sudske takse, komunalne takse i prihode od pružanja javnih usluga.</s><s>Sve novčane kazne koje ne proističu iz nepoštivanja poreskih obaveza ili iz kašnjenja u naplati poreza uključuju se u kategoriju novčanih kazni.</s><s>To su, na primjer, novčane kazne od saobraćajnih prekršaja, od krivičnih djela, od carinskih prekršaja i sl.</s><s>Pomoći su primici bez protuobaveze, a dijele se na pomoći iz inostranstva i od drugih nivoa vlasti.</s><s>Tabela 33.</s><s>Planirani prihodi opšteg porez na promet proizvoda Opšti porez na promet proizvoda</s>\n<s>Porez na promet u RS, FBiH i Brčko Distriktu plaćao se po stopi 20% i 10% na promet svih proizvoda koji služe krajnjoj potrošnji.</s><s>Porez na promet proizvoda po stopi 10% plaćao se na promet: proizvoda za ishranu</s>\n<s>mineralnu prirodnu izvorsku vodu, gaziranu i negaziranu vodu i prirodne sokove bez konzervansa, osim kafe i prerađevina</s>\n<s>proizvoda građevinarstvo....</s><s>Porez na promet proizvoda koji služe krajnjoj potrošnji, osim na promet proizvoda na koji se plaća porez po drugim stopama ili je propisano</s>\n<s>plaćao proizvoda po stopi 20%: akumulatori, alati, alkohol, alkoholna pića, pivo, vino, aluminijski proizvodi, ambalaža,</s>\n<s>A) 2004.</s><s>Imajući u vidu da se u 2004. godini neće mijenjati stope p/p proizvoda, da će se povećati stopa zaposlenosti, da će građevinska operativa nastaviti svoje aktivnosti kao i u ranijem periodu, da je smanjena stope poreza na dohodak građana, olakšana dostupnost bankarskih potrošačkih kredita, planiraju se prihodi od p/p proizvoda u iznosu 49.311.000.</s><s>KM B) 2005.</s><s>Zakon o sistemu inderektnog oporezivanja u BiH 747 čija se primjena očekuje u 2005. godine mogao bi donijete značajne novine tako da prilikom predviđanja prihoda od p/p proizvoda treba biti oprezan.</s><s>Osnovne procjene mogu biti zasnovane na parametrima koji se odnose na učešće Brčko distrikta u ukupnim prihodima BiH (planirana stopa učešća je 3,5 do 4%).</s><s>Istovremeno, dosljednijom primjena zakona u naplati direktnih poreza od stanovništa, planirani prihodi od poreza na promet proizvoda u 2005. godini iznosili bi 62.110.000 KM.</s>\n<s>746 Kolona ukupno naplaćeni prihodi od poreza na promet odnosi se na Brčko Distrikt koji zadržava cjelokupan naplaćeni iznos poreza na promet proizvoda i usluga.</s><s>Međutim, ako bi bila u pitanju opština u Republici Srpskoj, i, uz pretpostavku da je svrstana u kategoriju srednje razvijenih opština, samo iznos prihoda od poreza na promet proizvoda iskazan u narednoj koloni, bi bio vraćen.</s><s>747 Stope p/p proizvoda 20% i 10% važile su do 31.12.2005.</s><s>Zakonom o porezu na dodatnu vrijednost propisana je jedinstvena poreska stopa od 17% na sve proizvode i usluge.</s><s>Ova promjena donijela je dosta nepoznanca i teškoća u planiranju budžeta za fiskalnu 2006. godinu.</s><s>261</s>\n<s>Svaki novi budžetski ciklus započinje sa posljednjim usvojenim budžetom, prilagođenim tako da odražava stvarne rashode i stvarne prihode.</s><s>Prihodi zavise od stanja u privredi javnog entiteta, stanja privrede u regiji, političke stabilnosti regiona.</s><s>Predviđanje prihoda za narednu fiskalnu godinu vrši uprava prihoda (ili odjeljenje za budžet i finansije).</s><s>Fokusiraćemo se samo ne neke opšte kategorije pojedinih izvora poreskih i neporeskih prihoda i nećemo ih razvijati na njihove potkategorije.</s><s>Za planiranje pojedinih vrsta poreskih prihoda, na primjer, poreza na promet proizvoda, može se koristiti prethodni dati748 obrazac (tabela 33).</s><s>Kao što se vrši projekcija poreskih prihoda od strane pojedinih odjeljenja vrši se i projekcija neporeskih prihoda.</s><s>Sva odjeljenja treba da utvrde usluge za koje se vrši naplata neporeskih prihoda i ukupan iznos uporede sa ostvarenom naplatom u najmanje posljednje dvije fiskalne godine, a zatim ove podatke dostave upravi prihoda (odjeljenju za budžet i finansije) na obrascu koji bi imao sljedeći izgled: Tabela 34.</s><s>Planirani neporeski prihodi (taksa) Taksa za izdavanje građevinske dozovole</s>\n<s>Za koje usluge se naplaćuje taksa?</s><s>Taksa za izdavanje građevinske dozovole naplaćuje se za isptivanje i razmatranje pravilnog izdavanja građevinskih dozvola.</s><s>Razmatranje se odnosi urbanistički</s>\n<s>način neposredno obezbjeđuje sigurnost i zdravo okruženje za građane i podržava efikasan razvoj zajednice i privrede.</s><s>Iznos takse u 2004. godini ostao je isti kao i u 2003. godini i trenutno</s>\n<s>obzirom na očekivanu dostavu oko 1.000 zahtjeva tokom 2004. godini ukupni prihodi iz ovog izvora planiraju se u iznosu od 550.000 100.000</s>\n<s>A) 2004.</s><s>Prisustvo adekvatne infrastrukture (komunalne i putne) i zdrave klimu za investicije dovodi do očekivanog nastavka rasta izgradnje koji su bili prisutni tokom posljednje dvije godine.</s><s>Kao rezultat očekuje se da će se povećati broj zahtjeva za izdavanje građevinskih dozvola sa 960 u 2003. na 1.000 u 2004. godini.</s><s>Ulažući napore za podsticanje rasta i razvoja, ne bi trebalo povećavati iznos takse za izdavanje građevinske dozvole u 2004. godini.</s><s>B) 2005.</s><s>Očekuje se da će se zahtjevi za izdavanje građevinskih dozvola smanjiti u 2005. godini, s obzirom na smanjenje aktivnosti građevinske operative usljed značajnog broja započetih a nezavršenig građevinskih objekata, dospijeća za povrat bankarskih kredita uzeti u ranijem periodu od strane investitora.</s><s>Procjene su da bi u 2005. godini broj zahtjeva iznosio 750-800 (približno 774), što, uz neizmijenjen iznos od 550 KM po jednoj dozvoli, stvara prihode od 748 Navdeni obrazac, u prilagođenom obliku, mogao se koristiti i za planiranje prihoda od p/p za fiskalnu 2006. godnu i predstavlja značajnu osnovu u sistemu raspodjele i metoda izračunavanja učešća prikupljenih prihoda po osnovu PDV-a uređenog Zakonom o uplatama na jedinstveni račun prilikom raspodjele prihoda, prema kriterijumima utvrđenim u čl. 21. stav 3. tačka (i), (ii) i (iii) Zakona o sistemu indirektnog oporezivanja u BiH.</s><s>Čl. 2. Raspodjela prihoda po osnovu PDV-a Zakona o porezu na 262</s>\n<s>Godišnji budžet svakog odjeljenja i institucije sadrži opisni dio koji se sastoji od nekoliko elemenata kao što su: zadatak, ciljevi, opis, plan dostignuća, organizaciona šema i planirano unapređenje programa.</s><s>Pojedine elemente opisnog dijela budžeta odjeljenja predstavićemo samo u najneophodnijoj mjeri.</s><s>Opisi odjeljenja, pododjeljenja ili programa treba da budu jasno napisani da se odnose na specifične usluge ili aktivnosti od kojih lokalna zajednica ili lokalna uprava ima koristi.</s><s>Na primjer, odjeljenje za urbanizam, imovinske odnose i privredni razvoj, prije svega, je odjeljenje koje upravlja stambenim, poslovnim, industrijskim i poljoprivrednim razvojem lokalne zajednice, i sastoji se od dva pododjeljenja (slika 20).</s><s>Slika 20.</s><s>Organizaciona struktura odjeljenja lokalne vlade Usluge ovih odjeljenja su izdavanje dokumenata o prostornom planiranju, građevinskih</s>\n<s>poslove, restituciju i pripremu stanova, pitanja vezana za ostatak državne imovine koju treba privatizovati i sl.</s><s>U opštem smislu, odjeljenje je odgovorno za neposredno izvršavanje i sprovođenje zakona i ostalih propisa iz oblasti urbanizma, građenja, urbanističkog planiranja, imovinsko-pravnih poslova, stambenih problema, privatizacije, sprovođenja restitucije i povrata imovine, razradu programa i strategija vezanih za poslovne zone koje treba da doprinose jačanju ekonomskog razvoja, pripreme i realizacije prostornog plana, inspekcijske kontrole itd.</s><s>U okviru ovih pododjeljenja, svako odjeljenje treba da navede glavne odgovornosti i ustanovi primarne usluge i poslove koje izvršava, kao i da dostavi svoja najznačajnija dostignuća u protekloj godini i utvrdi rezultate koje očekuje u narednoj godini.</s><s>Na primjer, podododjeljenje za urbanistički razvoj i prostorno planiranje upravlja svim aspektima prodaje i kupovine parcela i imovine, izdaje građevinske dozvole, vodi zemljišne podatke, vrši restituciju i privatizaciju, vodi upravni postupak i predlaže rješenja koja treba da usvoji skupština i koja se odnose na preduzimanje i davanje u zakup građevinskog zemljišta, eksproprijaciju i vrši druge poslove vezane za promet imovine, kao što su: ugovori, zakupi, sporazumi, upotrebne dozvole, uklanja privremene objekte, izdaje dozvole za rad, određuje minimalne tehničke uslove, itd.</s><s>Pododjeljenje za razvoj i prostorno planiranje treba da iskaže i najznačajnija dostignuća u 2003. i očekivane rezultate u 2004. godini.</s><s>Na primjer, pododjeljenje je poboljšalo svoje usluge prema poslovnim subjektima i građanima otvaranjem sale ''sve na jednom mjestu'' zaprimljeno je 960 zahtjeva za izdavanje građevinskih saglasnosti, od čega je odobreno 690, izdato je preko 50.000 zemljišnih podnesaka, završeno je 50 predmeta o restituciji, izdato 2.500 upotrebnih dozvola, a eksperimentalno se radi na poboljšanju sistema upravljanja bazom podataka koja se odnosi na zemljište.</s><s>Ovo pododjeljenje očekuje povaćanje tražnja za većinu svojih usluga, što podrazumijeva zaprimanje oko 1.000 novih zahtjeva za izdavanje građevinskih saglasnosti i izdavanje Urbanizam, imovinski odnosi i</s>\n<s>263 oko 800 građevinskih saglasnosti u 2004. godini, potpuno prelaženje na upravljanje bazom podataka o zemljištu, završetak 100 predmeta o restiticiji zemljišta i izdavanje oko 3.000 upotrebnih dozvola.</s><s>Pored povećanih zahtjeva za uslugama ovo odjeljenje namjerava da poboljša svoje usluge prema strankama tako što će skratiti vrijeme obrade zahtjeva.</s>\n<s>putem zajedničkog rada sa svim odjeljenjima, službama i upravom prihoda.</s><s>Ono daje odjeljenjima i pododjeljenjima smjernice, uputstva i sve potrebne informacje o pripremi zahtjeva za budžet odjeljenja, dok su odjeljenja odgovorna za izradu budžeta i obezbjeđenje realnih procjena.</s><s>Imajući u vidu prikazanu metodologiju planiranja prihoda javnog entiteta, plan prihoda budžeta lokalne vlade za 2004. godinu po ekonomskim kategorijama, uz izostavljanje klasa, podgrupa i analitičkih konta u zaglavlju navedenog obrasca i prikaz samo glavnih kategorija i glavnih grupa, ima sljedeći izgled: Tabela 35.</s><s>Plan prihoda budžeta 01.01-31.12. 2004. godina (u KM) Indeks</s>\n<s>Pregledom ostvarenih prihoda budžeta za 2004. godini utvrđeno je da su iznosili 208.301.882,68 KM,749 što sa prenesenim viškom prihoda nad rashodima u iznosu 38.884.463,01 KM iz 2003. godine predstavlja ukupno raspoloživa sredstva u iznosu 247.186.345,87 KM koji su namijenjeni za rashode budžeta odnosno odjeljenja i institucija koje se finansiraju iz budžeta.750 Ovako posmatrani prihodi veći su od planiranih za 18,17%, dok su u odnosu na ostvarene prihode 2003. godini veći za 14,09%.</s><s>Struktura planiranih i ostvarenih prihoda za fiskalnu 2004. godinu, po osnovnim kategorijama prihoda, prikazana je u narednoj tabeli: Tabela 36.</s><s>Planirani i ostvareni prihoda budžeta 01.01.- 31.12 2004. godinu (u KM) Indeks</s>\n<s>Izvor: Finansijski izvještaj, budžet Brčko Distrikta za fiskalnu 2004. godinu, str. 2. Poreski prihodi u 2004. godinu imali su neznatno veći nivo u odnosu na 2003. godinu (1,36%), dok su u odnosu na planirane za 2004. godinu veći za 16,43%.</s><s>Najveći rast u okviru poreskih prihoda, u 2004. u odnosu na 2003. godinu, imali su porez na promet proizvoda i usluga (47%) i doprinos za zdravstvenu zaštitu (25%), dok su u odnosu na plan, porez na promet proizvoda i usluga i akcize imali veći rast od ostalih prihoda, doprinosa za zdravstvenu zaštitu i carina što pokazuje naredni tabelarni pregled:</s>\n<s>Neporeski prihodi u odnosu na 2003. godinu veći su za 13,5%, međutim, u odnosu na planirane manji su za 11,16%.</s><s>Najznačajnije smanjenje u odnosu na planirane imali su prihodi od pružanja javnih usluga (sopstvena djelatnost) koji su ostvareni sa svega 73,98% (pogledati tabelu 38).</s><s>749 Pogledati obrazac Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta u trećem poglavlju rada.</s><s>750 Član 2. Zakona o budžetu Brčko Distrikta.</s><s>265</s>\n<s>Najveća odstupanja u planiranim i ostvarenim prihodima budžeta za 2004. godinu pojavila su se kod ostalih prihoda (grantova i neraspoređenog viška prihoda nad rashodima).</s><s>Naime, planeri budžeta nisu dovoljno pažnje obratili na poziciju pomoći (grantova) ili su svjesno potcijenili ovu poziciju koja je četiri puta veća u odnosu na plan.</s><s>Iako pozicija pomoći za 2004. godinu u ukupno ostvarenim prihodima učestvuje sa 0,40%, planeri budžeta su ''predvidjeli'' poziciju viška prihoda nad rashodima za ''samo'' 22.170.480 KM, odnosno manje za preko dva puta u odnosu na plan (tabela 39): Tabela 39.</s><s>Plairani i ostvareni neporeskih prihoda budžeta 01.01.- 31.12.2004. (u KM) Indeks</s>\n<s>Na osnovu uputstava i smjernica budžetski korisnici izrađuju budžetski zahtjev koji se sastoji iz tri dijela: 1) zahtjev za tekuće izdatke sa podacima o postojećim aktivnostima i uslugama budžetskog korisnika, 2) zahtjev za dodatna sredstva za tekuće aktivnosti čije se finansiranje ne može uskladiti sa ograničenjima sadržanim u uputstvu i 3) zahtjev za nabavku osnovnih sredstava i opreme (kapitalni dio).</s><s>Odjeljenja i službe dostavljaju prve verzije svojih budžeta odjeljenju za finansije.</s><s>Na primjer, u slučaju odjeljenja za urbanizam, imovinske odnose i privredni razvoj, ono na posebnom obrascu iskazuje pregled troškova po njihovoj prirodi: Tabela 40.</s><s>Pregled zahtjeva odjeljenja po prirodi troškova (u KM) kod</s>\n<s>Pododjeljenje za urbanistički razvoj i prostorno planiranje, u koordinaciji sa odjeljenjem za budžet i finansije, treba na posebno kreiranom obrascu da sačini detaljan 266</s>\n<s>454.135 zahtjev za operativni budžet.</s><s>Dok odjeljenje za budžet i finansije popunjava kolone 3 i 4 obrasca, budžetski korisnik popunjava kolonu 5 (tabela 41).</s><s>Tabela 41.</s><s>Detaljan zahtjev za osnovni budžet (u KM) Odjeljenje:</s>\n<s>Uz zahtjev za osnovni budžet korisnik popunjava i zahtjev za kapitalni dio budžeta, koji, u slučaju navedenog pododjeljenja, ima sljedeći izgled: Tabela 42.</s><s>Plan kapitalnih potreba za period 01.01.-31.12.2004. (u KM) Ekon.kod</s>\n<s>Izrada izvedbene i projektne dokumentacije za izgradnju, restauraciju i revitalizaciju ambijentalne sredine i novi most na rijeci 200.000</s>\n<s>Izrada projektne dok. i obnova objekata od posebnog kulturnom i istorijskog značaja u skladu sa Zakonom o implementaciji Odluke Komisije iz Aneksa 8 500.000</s>\n<s>Izrada nedostajuće prostorno-planske dokumentacije za potrebe implementacije Zakona o legalizaciji objekaa na teritoriji BD 250.000</s>\n<s>Izrada idejnog projekta zaobilaznice i eleborata za rješavanje imovinskopravnih odnosa, izraza fizibiliti studije 500.000</s>\n<s>Budžetski korisnici sami popunjavanju obrazac zahtjeva za plate (tabela 43), navođenjem imena zaposlenih i drugih informacija koje se odnose na radnike koji se 267</s>\n<s>20.000 finansiraju iz budžeta.</s><s>Uz ovaj obrazac budžetski korisnik treba da priloži i jasnu organizacionu šemu strukture svih zaposlenih.</s><s>Tabela 43.</s><s>Detaljan zahtjev za plate (u KM) Pozicija</s>\n<s>Sumirajući sve detaljne planove zahtjeva budžeta odjeljenja i institucija, odjeljenje za budžet i finansije predložilo je planirane rashode budžeta lokalne vlade za 2004. godini u iznosu 209.176.983 KM.</s><s>Međutim, ostvareni rashodi u 2004. godini iznosili su 171.886.303,68 KM, što je u odnosu na plan manje za 17,83% ili 37.290.679,32KM.</s><s>U ukupno ostvarenim rashodima učešće tekućih izdataka iznosilo je su angažovana sredstva rezervi iznosila 6.929.624,47 KM (ili 4,03%).</s><s>Planirani i ostvareni rashodi budžeta lokalne vlade po ekonomskim kategorijama za period 1.1.31.12. 2004. godine prikazani su u prethodnoj tabeli (tabela 44).</s><s>Planirani i ostvareni rashodi budžeta lokalne vlade, za period 1.1. - 31.12.2004. godine iznosili su 209.176.983, odnosno 171.886.303,68 KM, a njihova struktura po pojedinim odjeljenjima prikazana je u narednoj tabeli: Tabela 45.</s><s>Planirani i ostvareni rashodi budžeta 1.1.-31.12.2004. (u KM) Indeks</s>\n<s>Izvor: Pregled plana i ostvarenja rashoda budžeta BD po odjeljenjima za period 1.1.-31.12.2004. godine, Finansijski izvještaj, budžet Brčko Distrikta za fiskalnu 2004. godinu, str. 32.</s><s>Izvršenje budžeta po odjeljenjima, odnosno korisnicima budžeta, tj. ostvarenja u odnosu na planirana sredstva vidljiva su iz kolone 8 tabele 45.</s><s>Planirana sredstva za bruto plate i naknade (ekonomski kod 611100) u 2004. godini iznosila su 66.996.055 KM, dok su ostvarena 62.188.881,64 KM, što je u odnosu na plan manje za 7,18%.</s><s>269</s>\n<s>Planirani broj zaposlenih u 2004. godini je 3.119, dok je na kraju godine bio 2.915 radnika.</s><s>Bruto plate čine najznačajniju stavku rashoda budžeta i u ukupnim rashodima učestvuju sa 36,18%.</s><s>Ostvarene neto plate, porezi i doprinosi mogu se jasnije sagledati iz narednog pregleda:</s>\n<s>Kretanje ostalih budžetskih pozicija, naknade troškova zapsolenih i skupštinskih poslanika (611.200), unajmljivanje imovine i opreme (613.600), nabavka materijala tekuće</s>\n<s>grantovi pojedincima (614.300) itd., s obzirom na visinu rashoda mogu se detaljnije analizirati u okviru pojedinih analitičkih pozicija vertikalnom analizom rashoda budžeta.</s><s>Pozicija rashoda</s>\n<s>2.880.159,14 KM, ili 1,68% ukupno ostvarenih rashoda budžeta, dok je planirani iznos sredstava za ove namjene u 2004. godinu iznosio 3.929.745,05 KM.</s><s>Ovu poziciju činili su grantovi tekućeg budžeta u iznosu od 2.594.673,04 KM i grantovi kapitalnog budžeta od 285.486,10 KM.751 Grantovi tekućeg budžeta razvrstani po organizacionoj klasifikaciji iznosili su: Odjeljenje752 gradonačelnika – 183.260 KM, Odjeljenje753 zdravstva 534.824,09 KM, Odjeljenje754 za stručne i administrativne poslove – 1.056.030 KM, Odjeljenje755 poljoprivrede – 75.900 KM, Skupština756 Distrikta – 57.600 KM, itd.</s><s>S obzirom na novi način praćenja realizacije kapitalnih projekata, u okviru rezervisanja sredstava, izvršena je analitička evidencija po odobrenim a nezavršenim kapitalnim projektima i to: iz 2002. godine 1.142.662,61 KM, iz 2003. godine rezervisan iznos</s>\n<s>13.634.295,80 KM.</s><s>Da bi se ažurnije pratila realizacija projekata rezervisanje se vrši analitički po projektima i po odjeljenjima.</s><s>Planirana sredstva rezervi u 2004. godini iznosila su 8.338.644 KM, dok je ostvarenje bilo 6.929.624,47 KM, odnosno 4,03% u ukupno ostvarenim rashodima budžeta.</s><s>Iz namjenskih757 sredstava rezervi izdvojen je 751 Ovaj iznos se odnosio na privredni podsticaj pravnim licima.</s><s>752 Novčana pomoć različitim udruženjima građana, sportskim klubovima, nevladinim organizacijama, Ekonomskom fakultetu u Brčkom.</s>\n<s>753 Grantovi sportskim klubovima, kulturnim društvima.</s><s>754 Grantovi nevladinim organizacijama, mjesnim zajednicama, udruženjima i drugim asocijacijama građana.</s>\n<s>755 Poljoprivredni institut, udruženje pčelara.</s><s>756 Grantovi političkim partijama za predizbornu aktivnost.</s><s>757 Sredstva za odbranu od poplava, zakup opreme, isplate po sudskim rješenjima, naknade štete i sl. 270</s>\n<s>godinu, izostavljanje naziva projekata i analitičkih konta, imao sljedeći izgled: Tabela 47.</s><s>Pregled kapitalnih izdataka 01.01.- 31.12.2004. (u KM) Odjeljenje</s>\n<s>Sa stanovišta načina pripreme glavna karakteristika budžeta javnog sektora i neprofitnih organizacija je njihova usmjerenost na projektovani (izabrani) nivo aktivnosti na osnovu koga se izvode projekcije prihoda, rashoda i rezultata i zasniva kontrola na poređenju ostvarenih sa planiranim vrijednostima.</s><s>Problem se pojavljuje u nemogućnosti diferenciranja odgovornosti za nastala odstupanja usljed oblikovanja statičnog budžeta.</s><s>Najčešće slučaj u praksi je da ostvareni obim aktivnosti značajno odstupa od projektovanog nivoa u statičkom budžetu, oni prestaju da budu dobro ishodište za kvalitetnu kontrolu ostvarenja.</s><s>Na ovom nivou kontrola prestaje da bude predmet naših razmatranja usljed širokog spektra uzroka odstupanja, problema lociranja odgovornosti menadžera za postignute rezultate ili vrednovanja menadžerskih performansi.</s><s>Osnove fleksibilnog budžetiranja i kontrole kod neprofitnih organizacija koje imaju aktivnosti slične profitnim organizacijama izložiće se u narednom poglavlju rada.</s><s>3.4.</s><s>Specifičnosti strukturiranja budžeta u neprofitnim organizacijama Budžetiranje u bilo kojoj organizaciji značajan je dio procesa menadžment kontrole i značajnije je za neprofitne nego za profitno orijentisane entitete iz dva razloga: strukture</s>\n<s>posebno proizvodnim, mnogi troškova su inženjerski (tehnički).</s><s>Broj radnika i količina materijala potrebnih za proizvodnju determinisani su u okviru određenih granica i inženjerskih (tehničkih) specifikacija (detaljnim opisom).</s><s>Usljed toga, malo se može uraditi da bi se uticalo na troškove u toku procesa budžetiranja.</s><s>U najvećem broju neprofitnih organizacija mnogi troškovi su diskrecionog karaktera, što znači da planirani iznosi 758 Plaćanje obaveza iz prethodnog perioda za izdržavanje zatvorskih kazni, prenos sredstava Ministarstvu finansija BiH po sporazumu, implementacija zakona o pravima boraca, RVI i porodica poginulih, nabavka pištolja za policiju, i sl. 759 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 271</s>\n<s>posebno troškova mogu značajno varirati u zavisnosti od samih odluka menadžera, dok se mnoge odluke donose još u procesu planiranja budžeta.</s><s>3.4.1.</s><s>Komponente operativnog budžeta</s>\n<s>Numerički dio operativnog budžeta (dopunjen sa tekstualnim objašnjenjima) čine tri dijela: 1) prihodi, 2) rashodi i 3) mjerenje performasi.</s><s>U mnogim neprofitnim organizacijama ukupan iznos resursa (prihoda), u bilo kojoj budžetskoj godini, prilično je limitiran u okviru određenih i uskih granica.</s><s>Pristup budžetiranju traži da se prvo procijene raspoloživa sredstva (prihodi) a zatim da se planiraju rashodi koji su sa njima usaglašeni.</s><s>Najveći broj menadžera prihvata da je ispravna politika prvo planiranje (anticipiranje) prihoda a nakon toga rashoda, koji treba da su manji ili u ekvilibrijumu sa prihodima.</s>\n<s>Politika planiranja prihoda zahtijeva da se uzmu u obzir dva aspekta.</s><s>Prvo, neophodna je pažljiva procjene ukupnih prihoda iz svih raspoloživih izvora, uključujući klijente, darodavce, aranžmane, vlastite prihode i sl.</s><s>Drugo, ukoliko se traži i, ako je neophodno, treba smanjiti cijene.</s><s>Ukoliko prvobitna aproksimacija budžeta pokaže deficit, neophodno je preduzeti alternativni smjer da se predvide dodatna sredstva koja će ga elimisati, ali to je rizičan poduhvat.</s><s>Nove ideje koje se kasnije pojave mogu dovesti do dodatnih prihoda, ali oni obično nisu sigurni i značajni.</s><s>Ukoliko se ne obezbijede dodatni prihodi, neophodno je napraviti balans između prihoda i rashoda, korak po korak.</s><s>Državni fakulteti sa određenim brojem upisanih studenata ostvaraju prihode od školarine, fiksni dio prihoda dobijaju iz budžeta za plate i materijalne troškove, oni su predvidivi i na njih se može dugoročno osloniti.</s><s>Međutim, fakulteti mogu ostvarivati i prihode od poklona, donacija i sporedne djelatnosti.</s><s>Postoje dva osnovna pojavna oblika budžeta koji se odnosi na troškove.</s><s>Tradicionalna forma naziva se budžet po stavkama, iako ovaj izraz sam po sebi ne govori mnogo zato što svaki budžet ima stavke koje su organizovane poput spiska.</s><s>Budžet po stavkama (A)760 fokusira se na elemente troškova: plate i naknade, troškove materijala i usluga i ostale vrste, dok se druga vrsta budžeta (B) naziva programski budžet.</s><s>On se fokusira na programe i elemente programa koji predstavljaju aktivnosti na koje će se sredstva utrošiti.</s><s>Primjer za obje vrste budžeta u organizacionoj jedinici lokalne vlade – policija,761 daje se u narednom pregledu (pogledati tabelu 48).</s><s>760 Ostvareni i planirani iznosi budžeta za 2004. i 2005. godinu iskazani su prema stvarnim iznosima, dok je programski budžet aproksimiran po pojedinim elementima i iznosima.</s><s>761 Ovo odjeljenje lokalne vlade čine dva pododjeljenja: Uniformisana policija i Administracija.</s><s>U opisnom kratkom dijelu programa rada, uz zahtjev za budžet, navodi se da je njen zadatak zaštita ustavnosti, zakonitosti, pružanje usluga građanima u pogledu osiguranja bezbijednih uslova za život, rad, slobodu kretanja, mišljenja, zaštita imovinske i lične sigurnosti i drugih prava.</s><s>Ovlašćena je da radi na sprečavanju, suzbijanju i krivičnom gonjenju svih društveno štetnih pojava i krivičnih djela, te podnosi izvještaje tužilaštvu radi daljeg procesuiranja.</s><s>272</s>\n<s>Izvor: Pregled budžeta Brčko Dostrikta za 2004. i plan budžeta za 2005. godinu, odjeljenje: Policija.</s><s>Programski budžet donosiocima odluka omogućava da odmjere odgovarajući iznos sredstava za svaku djelatnost i zato se toj aktivnosti mora posvetiti odgovarajući pažnja.</s><s>Programski budžet višem menadžmentu omogućava da upoređuje troškove sa planiranim outputima za svaku pojedinačnu aktivnost.</s><s>Treća komponenta budžeta je informacija o planiranim outputima koja se obično sastoji od mjerenja procesa (ili radne norme) i rezultata mjerenja.</s>\n<s>uspješno funkcionisanje podrazumijeva uređen proces u okviru koga treba pažljivo predvidjeti određene postupke i procedure.</s><s>Efiksano upravljanje ovim procesom zahtijeva, pored kvalitetne računovodstvene podrške, obezbjeđenje i drugih preduslova koji se odnose, prije svega, na organizaciono-tehničku podršku budžetskom procesu i obezbjeđenje potrebnih radnih pretpostavki koje treba da čine osnovu za razvijanje kvalitetnih budžeskih</s>\n<s>procesu podrazumijeva propisivanje postupaka, određivanje nosilaca budžetskog procesa, kao i način pripreme, usklađivanja, revidiranja i odobravanja budžeta.762 U manjim profitnim kompanijama i neprofitnim organizacijama sa jednostavnom organizacionom strukturom 762 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 462. 273</s>\n<s>procesu ove aktivnosti ne moraju da budu formalizovane u smislu postavljanja određenih rješenja i pisanih postupaka.</s><s>Međutim, u javnom sektoru i neprofitnim organizacijama, koje se finansiraju iz budžeta, u cilju efikasnijeg upravljanja budžetskim procesom najčešće su formirana Odjeljenje za budžet (i finansije) i Odbor za budžet.</s><s>Budžetiranje podrazumijeva precizan plan odvijanja budžetskih aktivnosti, a takav plan treba da sadrži redoslijed poteza u budžetskom procesu, počev od davanja uputstava (smjernica), pripreme za procjenu budžeta, pregled procjene budžeta i odobrenja budžeta.</s><s>Proces razmatranja može dovesti do revizije prvobitne procjene tako da predloženi budžet može biti prerađen nekoliko puta prije nego što bude konačno odobren.763 U ovom planu od posebnog značaja je vremenska dimenzija u smislu specificiranja vremena u kome se odvijaju nabrojane aktivnosti.</s><s>Ako se budžet pripremi prerano, neće biti zasnovan na najnovijim informacijama, međutim, ako je premalo vremena, budžetski proces će biti ubrzan i nekompletan.</s><s>U javnim entitetima proces budžetiranja počinje skoro šest mjeseci prije nego što se prijedlog budžeta dostavi skupštini na usvajanje, dok je u neprofitnim organizacijama ovaj period znatno kraći.</s><s>Viši menadžment obično počinje proces budžetiranja formulišući budžetska uputstva (smjernice) i dajući ih operativnim menadžerima.</s><s>Ako se budžet formuliše na nerealnim</s>\n<s>dodatni, bespotrebni, napor i beskorisno trošenje vremena.</s><s>Ako postoje odobreni programi, jedna od uputa je da budžet mora biti konzistentan sa datim programima.</s><s>Inovacije mogu doći u obzir samo ako je menadžerima dopušteno da predlože aktivnosti koje nisu dio odobrenih programa.</s><s>Kada nema formalnih programa, viši menadžment treba da upozna operativni menadžment sa ograničenjima u kojima se budžet mora pripremati.</s><s>Ova ograničenja mogu se izraziti u jednoj rečenici: budžet ne može iznositi više od 105% iznosa utrošenog prethodne godine.764 Ipak, smjernice treba da sadrže više detalja i one bi trebalo da uključe: 1) planirane promjene u aktivnostima organizacije, 2) procjenu visine zarada, 3) uslove pod kojima se može zahtjevati veći broj zaposlenih, 4) broj zaposlenih koji može biti nagrađen, 5) usluge koje treba da obezbijede centri odgovornosti i 6) planiranu dobit, odnosno višak prihoda nad rashodima.</s><s>Ukoliko smjernice nisu dostavljene na vrijeme ili uopšte nisu dostavljene procjena se treba zasnivati na pretpostavci da će aktivnosti neprofitnih organizacija i javnih entiteta biti slične i u narednoj godini.765</s>\n<s>U mnogim neprofitnim organizacijama menadžeri nižeg nivoa odgovorni su i uključeni u pripremu budžeta u dijelu koji se odnosi na njihove aktivnosti.</s><s>Na ovaj način u pripremi budžeta učestvuju i ostali zaposleni, ali odluku o procjeni budžeta donosi operativni menadžer ali ne i zaposleni.</s><s>Ovakva participacija u pripremi budžeta razlikuje se od one gdje je procjena budžeta izvršena na najvišem nivou, a zatim nametnuta operativnim menadžerima, pošto se kasniji mogući konflikti već u ovoj fazi mogu 763 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 764 Izgleda da je ova rečenica postala uobičajena kada se radi o pripremi budžeta neprofitnih organizacija nižih organizacionih nivoa koje se finansiraju iz budžeta entiteta.</s><s>''Direktiva'' je jasna i kratka: ''prihode povećati sa 5% a rashode za 2% u odnosu na prethodnu godinu.</s><s>Radeći na ovakav način, neprofitne organizacije nižih nivoa ''završe posao'' iste sedmice kada dobiju smjernice od strane višeg menadžment nivoa.</s>\n<s>274 prevazići.</s><s>Ukoliko se trenutni nivo rashoda uzima kao polazna tačka, budžet se može oblikovati prilagođavanjem visine zarada, eliminisanjem vanrednih faktora koji utiču na potrošnju, promjenama u programima, prilagođavanjem diskrecionih rashoda itd.</s><s>Ako se s obimom aktivnosti prihodi i rashodi mijenjaju, budžetski troškovi mogu se prikazati na osnovu fiksnog iznosa plus promjene po jedinici obima aktivnosti.766 Pregled budžeta i proces odobravanja imaju stručnu i motivacionu dimenziju.</s><s>Stručni aspekti obično se provode analizom budžeta i pažnja je usmjerena na odnos između troškova i koristi predloženih programa.</s><s>Analiza budžeta mora biti koncentrisana na tačnost, ali, isto tako, je pod značajnim vremenskim ograničenjima.</s><s>Kada je u pitanju pregled procesa budžetiranja veoma značajna činjenica, koja se ponekad previdi, je da za ovaj proces obično nema dovoljno vremena.</s><s>Predloženi budžet za svaki centar odgovornosti mora se provjeravati najmanje nekoliko sedmica.</s><s>S obzirom da nemaju dovoljno vremena da urade drugačije, menadžeri kao početnu tačku u ispitivanju predloženog budžeta obično uzimaju trenutne nivoe potrošnje.767 Predloženi budžeti prvo se pregledaju od strane lica zaduženih za budžet, koja tada daju preporuke linijskim menadžerima.</s><s>Ovaj pregled ima dva aspekta, jedan vezan za misiju programa a drugi za podršku programima.</s><s>Ako je u pitanju novi program, malo se može uraditi da se procjene prihoda i rashoda promijene u toku procesa preispitivanja budžeta.</s><s>Ako je program već u toku, balans aktuelnih i predloženih troškova može se analizirati.</s><s>Analitičari se fokusiraju i na podršku programima.</s><s>Ako se mijenja veličina entiteta odlukama u vezi s programskim zadacima, moraju se izvršiti odgovarajuća prilagođavanja u postojećem nivou potrošnje za podršku namjeravanim aktivnostima.</s><s>Nakon prilagođavanja vezanih za promjene u veličini budžetski analitičar teba izvršiti ponovni detaljni pregled podrške aktivnostima koristeći prilagođene nivoe troškova.</s><s>Na</s>\n<s>unutar organizacije, provjeravaju da li je budžet konzistentan sa propisanim procedurama i postupcima,768 da li su predviđene zarade opravdane, kao i druge provjere uključujući i jednostavnu ali vrlo osjetljivu provjeru aritmetičke tačnosti.</s><s>Diskrecioni troškovi čine značajan procenat budžeta neprofitnih organizacija.</s><s>Pošto nema utvrđenog benčmarka da se dođe do tačnog iznosa diskrecionih troškova, ovi troškovi ne bi trebalo da se analiziraju od strane analitičara koji se bavi budžetom, nego bi se njihov iznos utvrđivao pregovorima samih menadžera.</s><s>Kao i kod svih pregovora, dvije strane imaju isti interes, da postignu vlastiti uspjeh, međutim, njihovi 766 Na primjer, ukoliko se računaju ukupni troškovi studentske ishrane procjena se vrši prema broju serviranih obroka, s tim da se predvidi i varijabilni dio troškova (npr. 300.000 KM plus 2 KM po obroku) zbog obogaćivanja jelovnika ili cikličnog povećanja broja obroka, s tim da i prihodi variraju.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 767 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 768 Zasnovanost procesa budžetiranja na utvrđenoj poslovnoj politici organizacije i odgovarajućim upravljačkim odlukama, utemeljenost budžetiranja na organizacionoj strukturi radi lakšeg agregiranja parcijalnih funkcionalnih budžeta u master budžet u funkcionalno strukturiranim organizacijama i višestepeno agregiranje u divizionalno strukturiranim organizacijama, metodološkoj podudarnosti budžetiranja sa računovodstvenim izvještavanjem o ostvarenjima, što podrazumijeva emitovanje izvještaja po računovodstvenim područjima odgovornosti koja su u isto vrijeme i budžetske cjeline u procesu planiranja, čime se stvara osnova za smislenu budžetsku kontrolu.</s><s>Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 463-464. 275</s>\n<s>unutar interesi su suprotstavljeni.</s><s>Kao i u svakoj igri, postoje pravila za proces budžetiranja i mnoga od njih su nepisana, ali značajno variraju od jedne do druge organizacije.</s><s>Ova pravila, u velikoj mjeri, zavise i od veličine organizacije i odnosa između menadžera i budžetskih korisnika.</s><s>Osnovni razlog za to je stav menadžera: \"viši menadžment nema vremena da provjeri svaki broj koji ste stavili u plan, tako da je jedna od strategija stavi sve, ko ima sreće i nakon revizije ima 50% više sredstava, odnosno odobravanja budžeta.</s><s>\"769 Igre se mogu podijeliti u dvije kategorije: interne, koje se koriste unutar jedne</s>\n<s>unutar organizacije i eksterne, koje se koriste između menadžera organizacija i zakonodavnih tijela koja odobravaju sredstva.</s><s>Završni razgovori vode se između menadžmenta i bilo kojeg upravljačkog tijela koje ima konačno ovlašćenje da odobri plan (budžet) organizacije ili zakonodavnog tijelo za javne entitete.</s><s>Nakon odobravanja, budžet se raspoređuje u organizaciji i postaje odobreni plan (budžet) kojeg se menadžeri treba da pridržavaju.</s>\n<s>koji podrazumijevaju brze reakcije organizacija na promjene u okruženju, neophodnost preispitivanja sadržine postojećih budžeta i njihovo revidiranje, postaje jasno da efikasno</s>\n<s>potrebama, podrazumijeva primjenu računarske tehnike.</s><s>Ona omogućava da se budžetske analize mogu koristiti modelima koji opisuju kako ključne varijable utiču na određenu situaciju i odnose među njima a takvi modeli ne moraju da budu komplikovani.</s><s>Finansijski model koji se fokusira na odnose između značajnih promjenjivih elemenata nastavnog plana jednog fakulteta može biti sačinjen unošenjem svih početnih vrijednosti, osim jedne: visine naknade po studentu.</s><s>Uz pomoć ovih informacija može se izračunati iznos školarine (upisnine) po studentu koji je neophodan da bi se ovaj model doveo u ravnotežu.</s><s>Model je u ravnoteži u smislu da su raspoloživi prihodi u ekvilibrijumu sa troškovima.</s><s>U drugom slučaju, školarina se može unijeti u model u fazi koju odredi viši menadžment, dok se model može koristiti da se odredi broj studenata koji su potrebni za postizanje ravnoteže (izračunavanje praga rentabiliteta).</s><s>3.4.3.</s><s>Priprema master budžeta u neprofitnim organizacijama Sistem budžetiranja (računovodstveng planiranja) u neprofitnim organizacijama uključuje: 1) planiranje i pripremu poslovnog plana (plana poslovnog rezultata), 2) planiranje i pripremu plana (budžeta) novčanih tokova, 3) planiranje i pripremu (periodičnog) plana kapitalnih ulaganja i 4) planiranje i pripremu plana finansijske strukture (bilansa stanja).770 Poslovni plan sastoji se od funkcionalnih (pojedinačnih, parcijalnih) planova i opšteg poslovnog plana, koji se pojavljuje u formi planiranog bilansa uspjeha.</s><s>Parcijalni planovi u profitno orijentisanim organzacijama obično</s>\n<s>potrebama, e) plan (budžet) troškova istraživanja i razvoja.771 Neke neprofitne organizacije ili njihovi dijelovi imaju aktivnosti koje su slične772 profitno orijentisanim organizacijama, tako da analiza i kontrola menadžerskih performansi ima isti značaj kao i u profitno orijentisanim kompanijama.</s>\n<s>3.4.3.1.</s><s>Plan (budžet) prodaje i prihoda od prodaje usluga U procesu budžetiranja plan prodaje obično se označava kao startna osnova za pripremu drugih planova i predstavlja najvažniji pojedinačni plan u budžetskom procesu.</s><s>Imajući u vidu mjesto i značaj plana prodaje u procesu budžetiranja, kao primarni ciljevi ovom</s>\n<s>prihodima, inkorporiranje procjena menadžmenta u planski proces, obezbjeđenje neophodnih informacija za razvijanje drugih funkcionalnih planova i stvaranje osnove za kontrolu prodajnih ostvarenja.773 Uopšteno posmatrano, postupak planiranja prihoda od prodaje usluga realizuje se u tri faze.</s><s>Prva faza je predviđanje prodaje za budući period sa pretpostavkom sadašnjih uslova, bez dodatnih mjera organizacije.</s><s>U drugoj fazi donose se odluke s ciljem djelovanja na obim i vrijednost prodaje usluga i procjenjuju se efekti.774 U trećoj fazi, prije konačnog prihvatanja, plan prodaje mora da bude testiran drugim planovima u sistemu.</s>\n<s>Problem postavljanja realnog plana prodaje prvenstveno se ogleda u tome što je do tačnih projekcija veoma teško doći.</s><s>Za ove svrhe koriste se različite tehnike: projekcije prodaje zasnovane na procjeni menadžmenta, projekcije prodaje zasnovane na grupnom prosuđivanju zaposlenog osoblja, projekcije prodaje zasnovane na primjeni statističkih tehnika i sl.</s><s>Za realne projekcije prodaje neophodno je kvantifikovati veliki broj faktora kao što su: očekivane akcije konkurencije, usvojena politika cijena, iskustveni podaci o prodaji, planirana ulaganja u reklamu i propagandu i dr. U profitno orijentisanim entitetima odgovornost za pripremu budžeta prodaje i za njegovu sadržinu locirana je u okviru marketing sektora.</s><s>U najvećem broju neprofitnih organizacija marketing sektor obično nije zastupljen i odgovornost za ovaj plan na top menadžmentu.</s><s>Operativni godišnji plan prodaje (realizacije) usluga podrazumijeva detaljno planiranje cjelokupnog asortimana pružanja usluga i to ne samo na godišnjem nivou nego i po kvartalima i mjesecima.</s><s>U ovom smislu, od nosilaca budžetskog planiranja očekuju se projekcije asortimana pružanja usluga kako po količini tako i po vrijednosti.</s><s>U cilju ilustracije cjelokupnog procesa budžetiranja koji uključuje razvijanje parcijalnih funkcionalnih planova i njihovo objedinjavanje u okviru master budžeta, poslužićemo se primjerom kojim smo i do sada ilustrovali naša istraživanja, gdje se radi o funkcionalno strukturiranoj neprofitnoj organizacji koja u svom asortimanu ima dva tipa usluga.</s><s>Parcijalne budžete pripremićemo na kvartalnom i godišnjem nivou, dok će master budžet biti pripremljen samo na godišnjem nivou.</s><s>771 Ukoliko su ove aktivnosti organzovane u sastavu pojedinih fakulteta, u okviru Univerziteta, i ako su troškovi ovih aktivnosti značajni po obimu.</s><s>Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski 772 Ili im predstavljaju značajnu konkurenciju.</s><s>773 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 469. 774 Analizom prelomne tačke.</s>\n<s>Polazeći od naznačenih pretpostavki plan prodaje usluga neprofitne organizacije iz oblasti obrazovanja predstavljen je kako slijedi: 775 Tabela 49.</s><s>Plan (budžet) prodaje i prihoda od prodaje Usluge A</s>\n<s>Zavisno od plansko-kontrolnih potreba u konkretnom slučaju struktura plana prodaje može biti koncipirana na različite načine.</s><s>Po horizontali plan može da bude raščlanjen po mjesecima ili po nekim drugim interesantnim vremenskim intervalima.</s><s>Vremenski intervali su naročito interesantni za posmatranu neprofitnu organizaciju kada se plan sastavlja za vremenski period 01.10. tekuće do 30.09. naredne godine, koliko traje školska godina.</s><s>Isto tako, vremenski interval oktobar-decembar ostvaruje preko 80% ukupnih prihoda, dok se u periodu januar-septembar ostvaruje manje od 20% planiranih prihoda, što zahtijeva pažljivo planiranje tokova gotovine i rasporeda viška prihoda nad rashodima.</s><s>U dijelu koji se odnosi na cijene plan prodaje mora uvažavati propisane cijene od strane nadležnog ministarstva i plaćanje upisnine u dvije rate.</s>\n<s>Plan vrijednosti pružanja usluga koji sadrži informacije o asortimanu, količini, vrijednosti i vremenskoj realizaciji, u tijesnoj je vezi sa planiranom prodajom.</s><s>Logičan redoslijed, nakon sastavljanja plana prodaje, nalaže razvijanje plana troškova prodaje usluga i njegovo usklađivanje sa planom prodaje.</s><s>Priprema ovog plana za potrebe master budžeta podrazumijeva specificiranje obima i asortimana troškova prodaje usluga kao odgovor na zahtjeve koji su sadržani u planu prodaje.</s><s>Dok je u profitnim 775 Usluge neprofitne organizacije klasifikovane su u dvije osnovne gupe: A – redovni i vanredni četvorogodišnji studij i B – poslijediplomski studij.</s><s>Cijene usluga planirane su na osnovu propisanog cjenovnika od strane univerziteta za četvorogodišnji studij, dok su cijene za poslijediplomski studij planirane na nižem nivou u odnosu na cijena istih usluga konkurentskih neprofitnih organizacija u okruženja.</s><s>Planom je predviđeno da se u školskoj 2005/2006 godini, pored sadašnih 920, upiše 350 studenata na prvu godinu studija i 30 na poslijediplomski studij.</s><s>Planirani prihodi za osnovni studij agregirani su u veće grupe i to: 1) prihodi od upisnina za četvorogodišnji studij ostvaruju se u četvrtom kvartalu (100 studenata na teret budžeta plaća upisninu od 60 KM, studenti koji se sami finansiraju 660 KM, vanredni studenti 630 KM, i studenti poslediplomskog kursa 3.290 KM (u više rata).</s><s>Prijava ispita vrši se u svakom kvartalu po završenoj nastavi iz jednosemestralnih predmeta.</s><s>Planom je predviđeno da će 80% ukupno upisanih studenata prijaviti sve ispite u prvom roku, da je prolaznost na ispitima oko 50% od broja prijavljenih, cijena prijave ispita 5 KM za četvorogodišnji studi i za poslediplomski studij 50 KM.</s><s>Planirano je da u toku godine diplomira najmanje 21 student a da je prijava diplomskog rada 100 KM.</s><s>Prihodi koji su manje značajni izostavljeni su iz plana kao što su: naknade za uvjerenja, ispisi sa studija, izdavanje diploma i sl.</s><s>Naznačeni broj izvršenih usluga po pojedinim kvartalima je uslovan, pošto treba imati u vidu prodajne cijene i ukupno ostvareni prihod.</s><s>278</s>\n<s>3.4.3.2.</s><s>Plan (budžet) troškova prodaje entiteta politika zaliha veoma osjetljiv problem koji tangira sve funkcije i značajno utiče na dobitna ostvarenja, kod najvećeg broja neprofitnih organizacija zalihe u bilansnim agregatima nisu iskazane.</s>\n<s>Planiranje troškova prodaje usluga uključuje planiranje troškova direktnog materijala, troškova direktnog rada i opštih troškova prodaje usluga uz rješavanje specifičnih problema njihovog planiranja.</s><s>Zahtjevi kontrole nalažu analitičko planiranje troškova po vrstama usluga i izabranim vremenskim intervalima, kao i pripremu posebnog budžeta troškova prodaje usluga (slika 20).</s><s>Slika 20.</s><s>Tok aktivnosti u planiranju troškova prodaje (pružanja) usluga Izvor: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, Potrebno je praviti razliku između direktnih ili pojedinačnih troškova usluga, (troškovi materijala izrade, troškovi zarada izrade) i indirektnih ili opštih troškova (troškovi</s>\n<s>troškovi neproizvodnih usluga, nematerijalni troškovi).</s><s>Ova podjela izvršena je po kriterijumu zaračunavanja nosiocima troškova (konačnim učincima).</s><s>Direktni troškovi predstavljaju one</s>\n<s>pojedinim uslugama posredno, tj. pomoću pažljivo odabranih uslovnih baza (ključeva alokacije).</s><s>Opšte troškove ne treba izjednačavati sa fiksnim, iako imaju i fiksni karakter, oni sadrže i varijabilne troškove a njihov značajan dio je mješovitog karaktera.</s><s>Planiranje troškova direktnog materijala ima za cilj da se utvrde potrebni utrošci (količine) i troškovi direktnog materijala u cilju izrade plana poslovnog rezultata i plana nabavke materijala.</s><s>Priprema plana troškova direktnog materijala uključuje poznavanje tri ključna informaciona inputa: planirani obim pružanja usluga u budžetskom periodu, planiranu</s>\n<s>cijene materijala.776 Dok je u profitno orijentisanim entitetima najosjetljiviji problem utvrđivanje potrebnog materijala za proizvodnju jedinice proizvoda, u neprofitnim organizacijama standardizacija se obično vrši iskustvenim sagledavanjima iz prethodnih perioda.</s><s>Pored standardizovanih</s>\n<s>Plan prodaje komponente troškova materijala, odnosno nabavnih cijena.</s><s>Polazeći od plana troškova pružanja usluga, pretpostavke da za svaku vrstu usluge učestvuje jedan materijal, da je 776 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 479.</s>\n<s>279 za svaki materijal utvrđena standardna potrošnja izražena vrijednosno, ne zahtijeva planiranje negativnih odstupanja, u našem slučaju plan troškova direktnog materijala mogao bi da sadrži sljedeće formalne izraze: Tabela 50.</s><s>Plan (budžet) troškova direktnog materijala Kvartali</s>\n<s>Plan troškova direktnog materijala iskazan u ukupnom iznosu za obračunski period direktno utiče na sadržaj sva tri izvještaja777 koja čine master budžet, ali nema značaj kao u profitno orijentisanim entitetima.</s><s>U konkretnom slučaju, troškovi direktnog materijala učestvuju sa svega 2,61% u planiranim prihodima od izvršenih usluga u cjelokupnom budžetskom periodu, odnosno 26.300 KM sa pripadajućim rasporedom po kvartalima.</s>\n<s>Planiranje troškova zarada pretpostavlja razmatranje različitih činilaca kao što su: postojeći broj zaposlenih u stalnom radnom odnosu, zaposleni u dopunskom radnom odnosu, zaposleni po ugovoru o radu, dinamika zapošljavanja pripravnika, ulaganje u obrazovanje zaposlenih, obavljanje različitih poslova od strane zaposlenih i sl.</s><s>Ovi troškovi moraju se planirati na različitim nivoima: na nivou upravljačkog vrha, na nivou zaposlenih u nastavnom procesu sa različitim zvanjima, za zaposlene u administraciji, za zaposlene u obavljanju pomoćnih poslova i sl.</s><s>Ovdje prvenstveno pažnju fokusiramo na direktne troškove bruto zarada zaposlenih u neposrednom pružanju usluga, dok su ostali troškovi rada u pružanju usluga indirektnog karaktera i kao takvi predstavljaju sastavni dio plana opštih troškova.778</s>\n<s>Ako imamo u vidu potrebe kontrole, onda plan (budžet) troškova direktnog rada treba pripremiti po vrstama usluga kako bi bila moguća kontrola troškova plata, kontrola troškova svake usluge, po užim centrima odgovornosti u okviru pružanja pojedinih usluga i kraćim vremenskim intervalima (kvartalima), kako bi bila moguća kontrola područja odgovornosti i njihovih menadžera.</s><s>U profitno orijentisanim organizacijama, u operativnom smislu, obračun troškova zarada izrade zahtijeva tri ključna informaciona 777 Bilans stanja, bilans uspjeha i bilans novčanih tokova.</s><s>778 Direktne zarade u bruto iznosu utvrđene su na osnovu prosječne cijene rada iz prethodnog perioda.</s><s>Za 32 nastavnika i 10 saradnika vodilo se računa da u nastavnom procesu učestvuju sa 60 odnosno 36 časova na ispitima, da je bruto plata nastavnika 1.171,42 KM, a saradnika 700,00 KM (u ovaj iznos uključene su i indirektne (režijske) zarade na osnovu ukupnog broja radnih sati u toku godine.</s><s>Za sve nastavnike i saradnike utvrđena je prosječna zarada bez obzira na zvanje.</s><s>280</s>\n<s>900 inputa: planirani obim proizvodnje u budžetskom periodu, standardno vrijeme izrade po jedinici proizvoda779 i planiranu cijenu po času.780 Za prepoznavanje proporcionalnosti troškova i njihovo uključivanje u interni obračunski sistem, tj. sistem planiranja i kontrolu troškova i poslovnog rezultata od odlučujućeg značaja je način izražavanja aktivnosti u odnosu na koju se ispoljava proporcionalnost</s>\n<s>stoje srazmjernom odnosu s varijabilnim troškovima.781 Pogonski obračun, kao analitički aspekt planiranja i kontrole učinaka, troškova i rezultata pozvan je da odgovori na ovaj izazov pošto je finansijsko knjigovodsvo u tom pogledu nemoćno.</s><s>Standardizovanje zarada izrade uključuje standardizovanje količine direktnog rada po jednici usluge i mjestima</s>\n<s>primjenom ugovorene cijene rada po času, danu, sedmici ili mjesecu na vrijeme radnika provedeno na radu nezavisno od učinka koji on za to vrijeme ostvari, ovi troškovi ne pokazuju varijabilnost (proporcionalnost) prema obimu aktivnosti.</s><s>Na mjestu nestalih varijabilnih plata izrade stupa približno isti sloj dodatnih ''fiksnih'' troškova plata režije.</s><s>Nosilac rezultata, dakle, prihoda i na odgovarajući način koncipiranih troškova jeste usluga ili proizvod.</s><s>Bilo da su prodajne cijene usluga, tj. njihovi jedinični prihodi određeni od tržišta, bilo da se do njih treba doći na bazi troškova, ostaje problem utvrđivanja troškova po nosiocima, a to je osnovni zadatak kalkulacije.</s><s>Kalkulacija predstavlja skup postupaka pomoću kojih se dolazi do troškova po jedinici usluge u skladu sa odgovarajućim ciljevima kalkulacije, odnosno svrhama u koje se cijena koštanja nosilaca troškova i rezultata koristi.</s><s>Ukoliko je u pitanju potpuna alokacija troškova na nosioce, direktni troškovi rada mogu se alocirati na usluge kao konačne učinke</s>\n<s>stvarnim troškovima pretpostavlja povezivanje planiranih usluga, potrebnog vremena i planiranih cijena za potrebe kvartalnog razvijanja parcijalnih planova, što je kvantitativno iskazano u tabeli 51.</s><s>Sa stanovišta nosilaca troškova ovako utvrđen plan troškova direktnog rada poslužiće kao ključ za alokaciju opštih troškova proizvodnje na nosioce.</s><s>Tabela 51.</s><s>Plan (budžet) troškova direktnog rada Kvartali</s>\n<s>Plan opštih troškova proizvodnje sadrži troškove koji su vezani za funkciju pružanja usluga ali se ne mogu direktno vezati za pojedinačne usluge.</s><s>Radi se o različitim troškovima kako u pogledu vrsta tako i u pogledu njihovog ponašanja u odnosu na obim aktivnosti.</s><s>Opštim troškovima pripadaju troškovi ostalog (indirektnog) materijala, troškovi indirektnog rada, troškovi održavanja, troškovi energije, troškovi amortizacije, troškovi osiguranja i sl.</s><s>U odnosu na obim, opšti troškovi proizvodnje ponašaju se varijabilno, fiksno ili mješovito.</s><s>Osnovni problem u planiranju opštih troškova usluga sastoji se u razlaganju mješovitih troškova na varijabilni i fiksni dio.</s><s>To razlaganje može biti izvršeno pomoću različitih metoda kao što su: razlaganje prema procjeni njihovog pretežnog karaktera, metod najvišeg i najnižeg nivoa troškova prema iskustvu iz prethodnog perioda, grafički metod i metod najmanjih kvadrata.782 Poslije račlanjavanja opštih troškova na varijabilni i fiksni dio, varijabilni troškovi vežu se za obim aktivnosti a fiksni</s>\n<s>njihovo zasnivanje na istorijskim troškovima, a mogu ih primjenjivati neprofitne organizacije koje imaju ustaljen obim aktivnosti i relativno stabilan iznos ovih troškova.</s><s>Plan opštih troškova za potrebe izrade poslovnog plana u profitno orijentisanim entitetima i neprofitnim organizacijama koje su slične profitnim, a na osnovu njihovog pretežnog karaktera može da ima sljedeći formalni izraz: Tabela 52: Plan (budžet) opštih troškova Kvartali</s>\n<s>knjigovodstvenotehničke metode, za potrebe alokacije troškova na nosioce i standardizovanja po jedinici usluga navedene vrste troškova potrebno je reklasifikovati na varijabilni i fiksni dio.</s><s>Kao varijabilne</s>\n<s>indirektonog materijala i troškove energije, pošto se njihov najveći dio odnosi na proizvodna mjesta troškova, dok ostali navedeni primarni troškovi imaju fiksni karakter.</s><s>Dakle, planirani 782 Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 475-478. 783 Troškovi indirektnog rada za nastavnike utvrđeni su kao razlika između ukupnih časova (160 x 12= 1.920 časova) i direktnih časova rada (96) vodeći računa da su ukupne bruto zarada 449.824 KM.</s><s>Na isti način utvrđeni su indirektni troškovi zarada za saradnike, kao razlika između ukupnih bruto zarada (84.000 KM) i direktnih zarada (52.800 KM).</s><s>Raspored troškova indirektnih zarada po kvartalima izvršen je srazmjerno broju ostvarenih sati inirektnog rada.</s><s>282</s>\n<s>indirektonog ukupni opšti fiksni troškovi planirani na godišnjem nivou iznose 306.844 KM, dok po jedinici učinka za uslugu A iznose 233,50 KM a za uslugu B 343,23 KM.784 Planom nabavke specificiaju se količine materijala koje treba nabaviti, vrste materijala, vrijednost i vrijeme kada je nabavke neophodno realizovati.</s><s>U profitno orijentisanim entitetima postojanje direktne veze između plana proizvodnje i potrošnje direktnog materijala i količina koje treba nabaviti ne dozovoljava stavljanje znaka jednakosti usljed definisanja politike zaliha koja treba da apsorbuje razlike.</s><s>U neprofitnim organizacijama postoji mogućnost sinhronizacije nabavke potrebnog materijala sa potrebama pružanja usluga i korišćenja koncepta just-in-time (JIT sistem).785 Imajući u vidu iskazane potrebe za materijalom, sadržane u planu troškova direktnog materijala, očekivane nabavne cijene i potrebe za indirektnim materijalom koji prati proces realizacije usluga, pripremljen plan nabavke ima sljedeći formalni izraz: Tabela 53: Plan (budžet) nabavke (direktnog i indirektnog) materijala Kvartali</s>\n<s>potrebno je odvojeno planirati varijabilne i fiksne troškove nabavke.</s><s>Planiranje varijabilnih troškova u projektovanju poslovnog rezultata polazi od prethodno planiranih nabavki i standardnih troškova nabavke po jedinici materijala čiji proizvod pokazuje ukupno planirani iznos varijabilnih troškova nabavke za nastupajući period.</s><s>Pošto se istovremeno nabavlja sa direktnim materijalom u plan smo uvrstili i planirane količine indirektnog materijala koji se koristi u upravi i administraciji.</s>\n<s>periodu podrazumijeva suprotstavljanje projektovanih prihoda od prodaje usluga troškovima prodatih usluga i troškovima perioda.</s><s>Pošto su prihodi od prodaje određeni planom prodaje usluga a troškovi perioda funkcionalnim planovima proizvodnih i neproizvodnih 784 Ukupni fiksni troškovi 306.844 KM : 4.172 direktnih časova usluga = 73,548418 KM/čas.</s><s>Usluga A = 140 časova x 73,548418 KM = 10.296,778520 KM : 30 (studenata) = 343,225951. (A 296.547,221476 + B 10.296,778520 = 306.844 KM.</s><s>Indirektni rad obračunat je kao razlika između direktnih časova rada i ukupnog godišnjeg fonda časova rada nastavnika i saradnika.</s><s>Prosječna bruto zarada nastavnika je 1.171,42 KM a saradnika 700 KM mjesečno.</s><s>Putni troškovi zasnovani su na istorijskim troškovima, električna energija obračunata po prosječnoj cijeni 0,80 KM/KWh na osnovu 8.700 KWh utrošenih u prethodnom periodu, osiguranje zaposlenih i studente proporcionalno je raspoređeno po kvartalima kao i ostali fiksni troškovi.</s>\n<s>periodu područja odgovornosti, potrebno je utvrditi iznos troškova usluga koje se u budžetskom periodu odnose na realizovane učinke.</s><s>Ovi troškovi sadrže se u planu troškova direktnog materijala i planu opštih troškova proizvodnje.</s><s>U našem slučaju, kada nema početnih i krajnjih zaliha, odnosno kada je obim \"proizvedenih\" usluga jednak obimu prodaje, postoji jednakost između plana troškova \"proizvedenih\" usluga i plana troškova prodatih usluga.</s><s>U profitno orijentisanim entitetima ovakva situacija je prije izuzeak nego pravilo, ali je uobičajena u mnogim neprofitnim organizacijama.</s><s>U opredeljenju za način obračuna troškova po jedinici izbor može biti između različitih varijanti apsorpcionih i nepotpunih troškova.</s><s>Opredeljujući se za obračun po standardnim varijabilnim troškovima u pripremi master budžeta i njegovih prednosti u odnosu na druge sisteme obračuna, primijenićemo obračunski sistem koji pretpostavlja obračun varijabilne prozvodne cijene koštanja.</s><s>Pošto su opšti varijabilni troškovi proizvodnje786 planirani u iznosu od 12.800 KM, pri sastavljanju kalkulacije neophodno ih je alocirati na pojedine usluge, kao što pokazuje naredni pregled: Tabela 54: Alokacija opštih varijabilnih troškova prema direktnim časovima rada Jedinice</s>\n<s>Nakon raspoređivanja opštih varijabilnih troškova po vrstama usluga sačinjava se kalkulacija troškova po jedinici realizovanih usluga: Tabela 55: Kalkulacija standardne varijabilne proizvodne cijene koštanja Ukupni</s>\n<s>3.4.3.5.</s><s>Plan (budžet) troškova marketinga Troškovi marektinga, zajedno sa opštim troškovima upravljanja i administracije, pripadaju</s>\n<s>procesu planiranja, mjerenja i kontrole tretira ove troškove kao diskrecione centre rashoda.</s><s>786 Troškovi indirektnog materijala planiran su u iznosu 5.840 KM, a energije u iznosu 6.960 KM.</s><s>284</s>\n<s>U neprofitnom sektoru marketing predstavlja tehniku satisfakcije među različitim grupama koji mogu da utiču na uspjeh neprofitne organizacije.</s><s>U neprofitnoj areni uspješne marketing strategije organizacijama omogućavaju da postignu svoje misije, ciljeve i fokusiranjem na potrebe i zadovoljenje potreba svojih članova obezbijedi dugoročnu finansijsku stabilnost.</s><s>Sa marketinške tačke gledišta postoje četiri kritična elementa označena kao 4P ili marketing miks: proizvod ili u slučaju neprofitnih organizacija programi i usluge, promocija proizvoda, programa ili usluge, cijena i mjesto gdje su proizvodi, programi ili usluge na raspolaganju.</s><s>Organizacije u neprofitnom sektoru manje su rigorozne u razvoju i testiranju novih proizvoda, programa i usluga ili ažuriranju i modernizaciji starih.</s><s>U organizacijama koje ostvaruju profit mnogo novca troši se na promociju, dok neprofitni sektor raspolaže manjim iznosom sredstava koja se moraju racionalnije trošiti i moraju se više koristiti besplatni mediji.</s><s>Tijesni odnos između cijene i stvarne vrijednosti nije nigdje očigledniji kao u konkurentskom svijetu neprofitnih organzacija.</s><s>Često je teško odrediti stvarnu vrijednost različitih aktivnosti fakulteta, bolnica i sl.</s><s>Potrošač koji pokušava da napravi razliku između dvije organizacije na istom polju može ponekad zaključiti da ona čija je cijena veća, zapravo, nudi bolji proizvod ili uslugu.</s><s>Konačni element u marketing mixu je mjesto, lokacija na kojoj je proizvod dostupan potrošaču.</s><s>Mnoge neprofitne organizacije shvatile su da, ako potrošači, klijenti ili članovi ne mogu ili neće da dođu u sjedišta organizacije,</s>\n<s>važnije neprofitnom svijetu isto kao što je i kod profitno orijentisanih kompanija.</s><s>787 U sadržinskom smislu, polazeći od vrsta troškova koji se mogu pojaviti u okviru ovoga</s>\n<s>troškovi promotivnih aktivnosti i troškovi distribucije.</s><s>Razvijanje plana troškova promotivnih aktivnosti vjerovatno je najkompleksnije područje planiranja troškova u okviru funkcije marketinga profitno orijentisanih kompanija, ali je značajno i kod neprofitnih organizacija.</s><s>Polazeći od pretpostavke da se radi o diskrecionom centru rashoda i neposrednom vezivanju za obje vrste usluga, u okviru jednog područja odgovornosti, plan troškova marketinga izgleda kao što prikazuje naredna tabela.</s><s>Tabela 57.</s><s>Plan (budžet) troškova marketinga Kvartali</s>\n<s>Pažljivim sagledavanjem troškova marketinga može se uočiti da se u njihovoj strukturi pojavljuju fiksni troškovi, diskrecioni fiksni troškovi, varijabilni troškovi i mješoviti troškovi.</s><s>Fiksni troškovi utvrđuju se u ukupnom iznosu za cijeli obračunski period i onda raspoređuju po užim vremenskim intervalima (kvartalima, mjesecima, sedmicama).</s><s>Diskrecioni fiksni troškovi nastaju kao posljedica tekućeg odlučivanja i oni se prepoznaju među troškovima promotivnih aktivnosti.</s><s>Varijabilni troškovi ponašaju se proporcionalno 787 Wolf, T.: Upravljanje neprofitnim organizacijama u XXI vijeku, Simon & Schuster Inc., New York, 1999, 285</s>\n<s>700 obimu prodaje i najvećim dijelom odnose se na troškove distribucije.</s><s>Mješovite troškove neophodno je razložiti na varijabilni i fiksni dio a onda rasporediti po užim vremenskim intervalima i vrstama usluga.</s><s>Imajući u vidu da planirani iznos troškova marketinga čini samo</s>\n<s>3.4.3.6.</s><s>Plan (budžet) troškova opšteg upravljanja i administracije Troškovi uprave i administracije smatraju se najčešće fiksnim troškovima polazeći od pretpostavke da je učešće varijabilnih troškova neznatno.</s><s>U ove troškove spadaju</s>\n<s>finansijsko-računovodsteni poslovi, troškovi opšteg upravljanja organizacijom i sl.</s><s>Za planiranje ovih troškova, kao startna osnova, najčešće se uzima nivo rashoda iz prethodnog perioda korigovan za planirane promjene aktivnosti koje dovode do njihovog povećanja ili smanjenja.</s><s>Polazeći od pretpostavke da se troškovi opšteg upravljanja i administracije planiraju po vrstama, prvo na godišnjem nivou, a onda raspoređuju u jednakim iznosima po kvartalima, plan ovih troškova ilustrujemo kako slijedi:</s>\n<s>mogućnost standardizacije u istom obimu i sa istim stepenom precinosti kao na području proizvodnje ili prodaje.</s><s>Za određene aktivnosti ove funkcije moguće je utvrditi učinke i standardne troškove, što znatno olakšava postupak njihovog planiranja i kontrole.</s><s>Po pravilu, to su rutinski poslovi koji se učestalo ponavljaju i imaju manje ili više tehnički karakter.788</s>\n<s>3.4.3.7.</s><s>Plan kapitalnih ulaganja (kapitalni budžet) Plan kapitalnih ulaganja ili kapitalni budžet predstavlja dugoročni budžet koji sadrži planirane investicije i njihov vremenski raspored u periodu dužem od godinu dana.</s><s>Ovaj proces implicira tri grupe odluka:789 1) odlučivanje o tome koji investicioni projekti će biti prihvaćeni, što podrazumijeva identifikovanje mogućih investicionih alternativa koje će doprinijeti ostvarenju postavljenih ciljeva, procjenu predloženih projekata u kontekstu odgovarajuće cost-benefit analize i izbor projekata koji će biti 788 Krasulja, D., Ivanišević, M.: Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 143. 789 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 500. 286</s>\n<s>mogućnost implementirani; 2) determinisanje kapitalnih rashoda sa stanovišta njihove visine i vremenskog rasporeda, što je neophodno za testiranje mogućnosti organizacije da u datim uslovima podnese takve izdatke; 3) donošenje odluke o finansiranju predloženih projekata, odnosno da li se oni mogu finansirati iz internog cash flow-a, ili je potrebno finansiranje iz eksternih izvora.</s><s>Prethodne odluke međusobno su povezane i efekti koji na bilo kom području ne zadovoljavaju znače eliminaciju određenog projekta iz kapitalnog budžeta.</s>\n<s>Investicione odluke pripadaju grupi najvažnijih odluka koje donosi menadžment organizacije.</s><s>Karakteristični primjeri takvih odluka u neprofitnim organizacijama jesu nabavka nove opreme, ulaganje u infrastrukturu, ulaganja u izgradnju, adaptaciju ili rekonstrukciju</s>\n<s>investicionim poduhvatima u okviru procesa kapitalnog budžetiraja povezuju se relevantni troškovi i koristi sa svakom alternativom koja se razmatra i vrši izbor najpovoljnije.790 Pošto su odluke o ulaganju u fiksna sredstva jednom donesene i dinamizirane, njihova realizacija treba da bude uključena u tekuće finansijske planove da bi se blagovremeno obezbijedila</s>\n<s>Iz plana se vidi da neprofitna organizacija predviđa adaptaciju građevinskih objekata u četvrtom kvartalu tekuće godine koja treba da bude finansiranai iz sopstvenih izvora.</s><s>Operativni poslovni plan u tom smislu mora da prihvati planirani kvartalni izdatak i da testira izvodljivost takve aktivnosti, što treba da nađe svoje mjesto i u planu novčanih tokova za datu godinu.</s>\n<s>Plan novčanih tokova obuhvata planirana primanja i izdavanja gotovine za nastupajući planski period.</s><s>Svi poslovni događaji koji su sadržani u prethodnim planovima na direktan ili indirektan način određuju vrijednosti koje će biti sadržane u projektovanim bilansima stanja, uspjeha i novčanih tokova u planiranom periodu.</s><s>To znači da je plan novčanih tokova usko povezan sa ostalim parcijalnim planovima, sa planom prodaje i s njim povezanim planom naplate potraživanja, planom troškova, planom nabavke i iz njega izvedenog plana plaćanja obaveza dobavljačima i planom kapitalnih ulaganja.</s>\n<s>U profitno orijentisanim entitetima najveći priliv gotovine očekuje se iz planiranih prihoda od prodaje proizvoda i usluga.</s><s>U većini neprofitnih organizacija priliv gotovine očekuje se iz budžeta viših ili nižih potrošačkih jedinica, dok neke prihode ostvaruju od 790 Kriterijumima koji se koriste u cost-benefit analizi pri ocjeni investicionih projekata obrađeni su u okviru tačke 2 ovog poglavlja rada.</s>\n<s>287 sopstvene djelatnosti i slične su profitno orijentisanim organizacijama.</s><s>Pošto se prihodi od izvršenih usluga ostvaruju u gotovini, primanja gotovine koincidiraju sa dinamikom prihoda.</s><s>Uz prihode od prodaje i prihode iz budžeta u neprofitnim organizacijama mogu postojati i drugi potencijalni izvori gotovine, prilivi po osnovu donacija, prodaje stalnih sredstava, naplata prihoda po osnovu kamata, a te izvore takođe treba predvidjeti i uključti u plan primanja gotovine.</s>\n<s>U pripremanju plana novčanih tokova moguća su dva pristupa.</s><s>Prvi je poznat kao metoda direktnog utvrđivanja gotovinskih tokova i u njegovoj osnovi nalazimo namjeru detaljnog praćenja kretanja gotovine koja nastaje kao posljedica primanja i izdavanja koja su predviđena u parcijalnim planovima.</s><s>Ova metoda je pogodna za upotrebu u procesu kratkoročnog operativnog planiranja (budžetiranja).792 Drugi pristup razvoja plana gotovine poznat je kao indirektna metoda ili finansijsko-računovodstveni pristup i često se koristi za potrebe dugoročnog poslovnog planiranja.</s><s>Imajući u vidu samu strukturu izvještaja o novčanim tokovima po indirektnoj metodi, čini se da ona nije primjerena za neprofitne organizacije pošto počinje od neto dobitka koji nije krajnji cilj njihovog poslovanja i zato smo se opredijelili za sastavljanje plana tokova gotovine koji se zasniva na direktnoj metodi.</s>\n<s>U operativnom sadržaju neposrednom sastavljanju plana tokova gotovine prethodi pripremanje parcijalnih budžeta priliva i odliva koji proizilaze iz plana prodaje i plana nabavke, dok su odlivi uslovljeni troškovima rada, opštim troškovima pružanja usluga i troškovima neproizvodnih funkcija i planiranim kapitalnim ulaganjima koji se mogu direktno preuzeti u plan novčanih tokova.</s><s>Pod pretpostavkom da se svi prihodi od planirane prodaje naplaćuju u gotovom i da se prihodi iz budžeta više potrošačke jedinice doznačavaju u narednom mjesecu za protekli mjesec, prilivi mogu da se prikažu kako slijedi:</s>\n<s>Uzimajući u obzir pretpostavku da se obaveze prema dobavljačima za isporuke direktnog i indirektnog materijala plaćaju u narednom kvartalu za prethodni kvartal, odnosno do kraja godine za sve pristigle račune dobavljača i prenesene obaveze prema dobavljačima iz prethodne godine, očekivani odliv gotovine po osnovu troškova</s>\n<s>Pripremljeni plan novčanih tokova u koji su inkorporirani parcijalni planovi odliva gotovine po osnovu bruto troškova zarada, opštih troškova proizvodnje, troškova marketinga, troškova uprave i administracije i troškova kapitalnih ulaganja predstavljen Tabela 62.</s><s>Plan novčanih tokova</s>\n<s>Na osnovu primanja i izdavanja gotovine moguće je krajem svakog perioda, odnosno kvartala ili mjeseca procijeniti saldo gotovine.</s><s>Ukoliko u toku nekih perioda primanja nisu dovoljna da pokriju ukupna izdavanja, treba sačiniti plan finansiranja, odnosno pozajmljivanja sredstava.</s><s>Plan finansiranja svojstven je profitno orijentisanim organizacijama, a nije neprofitnim entitetima.</s><s>Međutim, ukoliko se pojavi nedostatak gotovine, neprofitne organizacije nisu sklone finansiranju iz kreditnih sredstava već prije prolongiranju rokova isplata zarada u vrijeme kada se koriste godišnji odmori.796 793 Iz bilansa stanja na dan 31.12.2004. godine preuzet je iznos odliva za nabavljeni materijal.</s><s>794 Iznos gotovine na početku godine preuzet je iz bilansa stanja na dan 31.12.2004. godine.</s><s>795 Ukupni troškovi bruto zarada zaposlenih u ukupnom iznosu od 665.801 KM raspoređeni su po kvartalima.</s><s>Za prvi kvartal bruto zarade zaposlenih iznose 150.906 KM, dok su obaveze prema zaposlenim iz prethodne godine iznosile 41.177 KM.</s><s>Pošto se zarade za prethodni mjesec isplaćuju do kraja narednog mjeseca, preneseni iznos iz 2004. i 2/3 bruto zarada u prvom kvartalu iznose 141.781 KM.</s><s>Preneseni iznos od 50.302 KM iz prvog kvartala i 2/3 iz drugog kvartala čine 158.906 KM isplaćene u drugom kvartalu.</s><s>Bruto zarade za trećei kvartal izračunate su na isti način kao i za drugi kvartal.</s><s>Za četvrti kvartal izvršena je isplata 1/3 zarada iz trećeg kvartala i ukupan iznos za četvrti kvartal zadnjeg dana u decembru 2005.godine.</s><s>796 Što se obično pojavljuje u trećem kvartalu tekuće godine.</s><s>289</s>\n<s>U okviru projektovanog bilansa uspjeha objedinjuju se brojni parcijalni budžeti prihoda i troškova nastali kao rezultat planiranih aktivnosti u okviru organizacije i njenih područja odgovornosti.</s><s>Testiranje prihvatljivosti projektovanih aktivnosti organizacije u izabranom budžetskom periodu, započeto u planu tokova gotovine, nastavlja se u projektovanom bilansu uspjeha797 koji ima karakter preliminarnog plana sve dok ne izdrži testiranje prihvatljivosti analizom prelomne tačke.</s><s>Razvijanje projektovanog bilansa uspjeha traži da se riješe dvije dileme.</s><s>Prva se odnosi na izbor obračunskog sistema a druga na izbor vremenskog perioda.</s><s>Za rješavanje prve dileme opredijelili smo se za primjenu sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima zbog njegovih prednosti</s>\n<s>ili mjesecima, što je uslovljeno upravljačko-informacionim zahtjevima.</s><s>Ukoliko se zaniva na direktnoj metodi, plan tokova gotovine može po učestalosti da prati bilans uspjeha, međutim, ukoliko se zasniva na indirektnoj metodi mora se sačekati sastavljanje projektovanog bilansa stanja.</s><s>Polazeći od informacija koje sadrže prethodni parcijalni planovi i plan tokova gotovine kao kruna procesa planiranja pojavljuje se projektovani bilans uspjeha (tabela 63):</s>\n<s>obračuna neprofitnim organizacijma mogao bi da otkloni račun postepenog pokrića fiksnih troškova i da premosti gep između sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima</s>\n<s>njihovim približavanjem i kombinovanjem.</s><s>Ideja je da se iz kontribucionog rezultata usluge ne vrši pokriće ukupnih fiksnih troškova kao bloka troškova, već postepenim iskazivanjem kontribucionog rezultata po pokriću određenih fiksnih troškova.</s><s>Radi se, prije svega, o direktnim</s>\n<s>obračun kontribucionog rezultata po pokriću svih direktnih troškova.</s><s>Ovdje, prije svega, mislimo na pokriće direktnih fiksnih troškova bruto zarada koje iznose 557.788 KM ili 78,50% ukupnih fiksnih troškova.</s><s>U osnovi ovog računa stoji osnovna i jednostavna ideja da 797 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 507. 290</s>\n<s>U računovodstvenom smislu pripremanje bilansa stanja razlikuje se od pripreme plana tokova gotovine i plana rezultata.</s><s>Planirani bilans stanja specifičan je utoliko što za ishodište ima bilans stanja sa početka budžetskog perioda, koji u procesu njegove pripreme biva korigovan za očekivane promjene koje će nastupiti kao posljedica planiranih aktivnosti neprofitne organizacije.</s><s>Proces pripremanja projektovanog bilansa stanja može se prikazati kako slijedi (slika 21): Slika 21.</s><s>Proces pripreme planiranog bilansa stanja Promjene na imovini prvenstveno su uslovljene sadržajem plana kapitalnih ulaganja, planom naplate potraživanja i planom gotovine.</s><s>Promjene na obavezama posljedica su planiranih aktivnosti isplata obaveza.</s><s>Visina kapitala kao razlika između planirane imovine i planiranih obaveza pulsira pod uticajem</s>\n<s>planiranih dobitnih ostvarenja u bilansu uspjeha i planirane upotrebe viška prihoda nad rashodima.</s><s>Polazeći od bilansa stanja sa početka perioda, planiranih ostvarenja prikazanih u prethodnim planovima i opredjeljenja za sastavljanje master budžeta na godišnjem nivou, planirani bilans stanja prikazan je u tabeli 64. 798 Prelomna tačka predstavlja značajnu pojavu i pogodan instrumentarij koji omogućava brzo, lako i relativno puzdano planiranje i kontrolu poslovnog rezultata, prije svega, za alternativne nivoe aktivnosti.</s><s>Međutim, za aktivno upravljanje elementima poslovnog rezultata značajnije je sve ono što se događa do prelomne tačke, a posebno poslije nje.</s><s>U primjeru neprofitne organizacije kojom ilustrujemo naša izlaganja, prelomna tačka vrijednosno izražena iznosi 739.205,16 KM,.</s><s>Stopa kontribucionog dobitka od 96,12% primijenjena na ovaj iznos prihoda odbacuje 710.524 KM, koliko iznose fiksni troškovi organizacije za plansku godinu.</s><s>Računajući sa prosječnim mjesečnim prihodom od 83.952,50 KM potrebno je oko 9 mjeseci da se dostigne prelomna tačka (pod uslovom da su iznosi mjesečno kontinuirani), što govori o visokoj marži sigurnosti od 26,62%.</s><s>Stopa varijabilnih troškova od svega 3,88% govori nam o značaju fiksnih troškova neprofitne organizacije.</s><s>Neophodno je istaći da se agregirani prihod u bilansu uspjeha sastoji iz dvije komponente, a sopstveni prihodi čine čak 72,70%, što je samo nešto niže od prelomne tačke.</s><s>Drugi dio prihoda - doznake iz budžeta višeg nivoa, ukoliko bi izostale a NPO za 390 studenata koji se finansiraju iz ovih prihoda naplatila prihod od upisnine (u visini 234.000 KM za koliko su studenti oslobođeni) prelomna tačka bi se samo neznatno povećala (740.482 KM), dok bi višak prihoda nad rashodima neznatno opao u odnosu na planirani.</s><s>Dakle, posmatrana NPO mogla bi u potpunosti da posluje kao profitno orijentisani entitet i da ostvari značajnu dobit (225.948 KM) u uslovima komercijalnog sektora (što potvrđuje i poplava privatnih fakulteta u ovoj Ishodišni</s>\n<s>Uz planirani bilans stanja potrebna su i dodatna objašnjenja.</s><s>Gotovina na kraju budžetskog perioda iz plana gotovinskih tokova preuzima se u bilans stanja na poziciji novčana sredstva.</s><s>Nabavna vrijednost stalnih sredstava na početku perioda uvećana je za vrijednost izvršenih kapitalnih ulaganja u iznosu 30.000 KM, dok je ispravka vrijednosti uvećana za obračunati iznos amortizacije primjenom stope 1,5% za građevinske objekte, što daje sadašnju vrijednost stalnih sredstava na kraju perioda od 750.158 KM.</s><s>Kratkoročne tekuće obaveze prema dobavljačima i obaveze prema radnicima izmirene su krajem tekuće godine tako da nisu iskazane obaveze po ovom osnovu.</s><s>Ostvareni višak prihoda nad rashodima iskazan u bilansu uspjeha može se vidjeti na poziciji sredstava rezervi, iako bi se mogao naći i na drugoj poziciji.799 Strategija predstavlja relativno novi koncept koji se od sredine pedesetih godina prošlog vijeka koristi u literaturi iz područja ekonomije i menadžmenta.</s><s>Teškoće u definisanju pojma strategije preslikavaju se i na definisanje procesa strategijskog upravljanja.</s><s>Izbor strategija i taktika, odnosno donošenje niza upraljačkih odluka sa dugoročnim</s>\n<s>računovodstvenog planiranja i u neprofitnim organizacijama.</s><s>Strategijske planove ili dugoročne budžete, kao formalizovane globalne projekcije očekivanih finansijskih performansi, po pravilu pripremaju veće i složenije neprofitne organizacije i javni sektor.</s><s>Strategijsko planiranje podrazumijeva projekcije potrebnih resursa, moguće izvore finansiranja i plan novčanih tokova.</s><s>Ovim se stvara globalna predstava o finanijskim posljedicama različitih strategijskih opcija i obezbjeđuje okvir za ponašanje menadžmenta.</s><s>Stručna analiza ključni je korak u procesu strategijskog upravljanja i uključuje procjenu troškova i koristi izraženu u monetarnim jedinicama, ali i sveobuhvatnu procjenu prijedloga zasnovanih na ideji da se svi relevantni troškovi i koristi ne mogu 799 O knjigovodstveno-tehnički postupak u vezi sa predzaključnim knjiženjima i vremenskom razgraničenje rashoda i prihoda između tekuće i naredne godine detaljnije pogledati: Sinanagić, M., Jamaković, I.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet, Tuzla, 2000, str.136-141. 292</s>\n<s>računovodstvenog izraziti u monetarnim mjerilima.</s><s>Cost/benefit analizu, ipak, ne bi trebalo koristiti za projekte u javnom sektoru koji donose isključivo komercijalne koristi, nego prije svega za projekte koji donose i značajne indirektne koristi i nemjerljive efekte ekonomskosocijalnog karaktera.</s><s>Finansijska teorija i praksa, u ocjeni investicionih projekata, koriste dinamičke (metoda neto sadašnje vrijednosti i metoda interne stope prinosa) i statičke (period otplate i njegova recipročna vrijednost i računovodstvena stopa prinosa) metode, sa svim njihovim prednostima i nedostacima.</s><s>Budžeti su formalizovani i podesno strukturirani planovi izraženi u monetarnim i nemonetarnim jedinicama mjere.</s><s>Svi ekonomski subjekti preduzeća, vladine agencije, univerziteti, fakulteti, crkve, pojedinici, uključeni su u određeni oblik planiranja, ali se granice do kojih se planovi uobličuju u pisani plan značajno razlikuju.</s><s>U zavisnosti od načina definisanja države, njenih funkcija i obaveza, budžet se definiše i kao upravni akt ili zakon.</s><s>Budžet javnih entiteta predstavlja kompleksan pojam i obuhvata različite aspekte kako finansijske, tako i ekonomske, političke i socijalne prirode.</s><s>Menadžment profitnih entiteta je u biznis planu prepoznao upravljački instrument za specificiranje ciljeva, istraživanje konkurentske prednosti, razvijanje poslovne strategije i testiranje poslovno-finansijskih posljedica upravljačkih namjera.</s><s>U okviru procesa budžetiranja planovi u neprofitnim organizacijama dobijaju svoj obavezujući formalno-kvantitativni izraz u vidu projektovanih računovodstvenih izvještaja: bilansa stanja, bilansa uspjeha i izvještaja o novčanim tokovima.</s>\n<s>Budžetiranje predstavlja značajan dio procesa menadžment kontrole u bilo kojoj organizaciji i čini se više značajnim u neprofitnim nego u profitno orijentisanim organizacijama zbog dva razloga: strukture troškova i fleksibilnosti trošenje.</s><s>U najvećem broju neprofitnih organizacija mnogi troškovi su diskrecionog karaktera, što znači da planirani iznosi mogu značajno varirati u zavisnosti od odluka menadžera, a mnoge odluke</s>\n<s>planiranje i pripremu poslovnog plana, planiranje i pripremu plana novčanih tokova, planiranje i pripremu plana kapitalnih ulaganja i planiranje i pripremu plana finansijske strukture (bilansa stanja).</s><s>Kvalitetan poslovni plan, u smislu praktične upotrebljivosti u planskokontrolne svrhe, treba da olakša razvijanje finansijskih projekcija planiranih aktivnosti neprofitnih organizacija.</s><s>Pošto u ovom dijelu, u praksi, skoro redovno nastaju problemi, učinjen je napor da se poslovni plan pozicionira u ukupnom plansko-kontrolnom procesu neprofitnih organizacija, sagledaju neophodne veze između njihovih pojedinih aktivnosti kao i moguća ograničenja, ukaže na smisao i potrebu kvantifikovanja očekivanja i mjerenja ostvarenja, te potvrdi računovodstvena neprikosnovenost za kvantitativne aspekte poslovnog plana.</s>\n<s>Treća faza u ciklusu menadžment kontrole je kontrola poslovanja i mjerenja performansi.</s><s>Iako se obično opisuje kao pojedinačna faza, ona se, u stvari, sastoji od dvije odvojene ali međusobno povezane aktivnosti: 1) kontrole poslovanja i 2) mjerenja inputa i outputa.</s><s>Kontrola poslovanja obuhvata dvije različite aktivnosti: a) finanijsku kontrolu i b) kontrolu performansi.</s><s>Sistem finansijske kontrole oblikovan je tako da obezbijedi vođenje odgovarajućih evidencija kako bi se očuvao finansijski integritet poslovanja</s>\n<s>troškove djelatnosti, dok se kontrola performansi fokusira na aktivnosti linijskih menadžera, profesionalaca i ostalih zaposlenih u organizacijama.</s><s>Cilj je da performanse budu usaglašene sa ciljevima organizacije a usmjerena je na produktivnost i motivisanje menadžera kako bi efikasno i efektivno proveli programe (i projekte).</s><s>Pošto mnogi programi neprofitnih organizacija nisu pod tržišnim uticajem, posebna pažnja mora biti usmjerena na kontrolu performansi.</s><s>Kontrola performansi pomaže da se konstituenti i drugi klijenti uvjere da su neprofitne organizacije efikasno koristile svoje resurse.</s><s>Prva tačka poglavlja posvećena je finansijskoj kontroli800 fokusiranoj na sistem računovodstva i revizije, dok je u drugoj tački riječ o kontroli performansi.</s><s>1.1.</s><s>Uopšte o finansijskoj kontroli</s>\n<s>Odobreni operativni budžet (plan) predstavlja osnovnu finansijsku smjernicu poslovanja organizacija.</s><s>Organizacija, njeni dijelovi i menadžment ponašaju se na osnovu prethodno donesenog i odobrenog poslovnog plana i u njemu sadržanih funkcionalnih planova, ukoliko ne postoje opravdani razlozi da se od njega odstupi.</s><s>801 Kontrola</s>\n<s>što podrazumijeva preduzimanje niza korektivnih akcija na šta upućuje analiza odstupanja stvarnih od planskih vrijednosti.802 Ukoliko je zbog promijenjenih okolnosti očigledno da će novi pravac aktivnosti za postizanje ciljeva biti efikasniji od onog koji je planiran budžetom, treba ga slijediti dok je zadatak kontrole izvršenja da te potrebe identifikuje i sugeriše pravac djelovanja.</s><s>Aktivnosti finansijske kontrole trebalo bi da imaju dva aspekta: 1) da obezbijede da se plan projektovan budžetom slijedi, ukoliko ne postoje razlozi za njegovu promjenu i 2) da identifikuje način za promjenu plana ukoliko okolnosti to zahtijevaju.</s>\n<s>Ukupan iznos sredstava koji je odobren budžetom, obično predstavlja gornju granicu (plafon) koju ne bi trebalo prekoračiti.</s><s>Ukoliko su u pitanju sredstva koja se obezbjeđuju na osnovu zakonskog propisa, ona bi trebalo da prestavlja limit koji se ne 800 Kontrola potiče od francuske riječi \"contrôle\" a ova potiče od latinske riječi \"contra rotula\", dok riječ revizija potiče od latinske riječi \"revisum\".</s><s>O pojmu i značaju revizije detaljnije pogledati: Radović, R., Starčević, V., Panić, P.: Berzansko poslovanje, Srpsko udruženje menadžera, Bijeljina, 2000, str. 289801 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 802 Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 486. 294</s>\n<s>što prelazi.</s><s>Međutim, u okviru ovakvo limitiranog iznosa postoje detaljne kontrole koje se odnose na određene aktivnosti ili programe.</s><s>U nekim slučajevima može biti određen i najmanji iznos sredstava planiranih za posebne namjene.803 Iako budžet sadrži detaljne iznose pojedinih804 rashoda, oni prije predstavljaju smjernice nego gornje najveće iznose.</s><s>Primarni fokus trebalo bi da bude na programima i centrima odgovornosti, a ne na pojedinim stavkama troškova.</s><s>Ranijih godina finansijska kontrola bila je usmjerena na pojedine stavke budžetskih rashoda.</s><s>Neprofitne organizacije, ipak, i dalje nastavljaju sa fokusom kontrole pojedinih stavki i u narednom periodu neophodno je da svoju pažnju usmjere na programe i centre odgovornosti.</s><s>Pored činjenice da se u posljednje vrijeme fokus polako pomjera na programe i centre odgovornosti, mnoge neprofitne organizacija i dalje od linijskih menadžera zahtijevaju da prethodno pribave odobrenje od strane višeg nivoa menadžmenta za izmjene pojedinih stavki iznad određenog iznosa ili procenta budžeta.</s><s>Ovakva politika može se činiti nekonzistentnom, sa pomjeranjem kontrole prema programima, međutim, postoji nekoliko razloga koji ovakav stav opravdavaju.</s><s>Mnogi linijski menadžeri su profesionalci805 koji nemaju mnogo iskustva sa budžetom.</s><s>Prekoračenje troškova unutar pojedinih stavki rashoda, na samom početku fiskalne godine, može u kasnijim periodima stvoriti značajne probleme za realizaciju planiranih programa.806 Kada se postigne dogovor i odobri budžet, njime se obavezuju kako linijski menadžeri tako i viši menadžment da sredstva najbolje koriste za postizanje ciljeva organizacije.</s><s>Velike promjene u korišćenju sredstava, u pojedinim periodima, mogu ukazati na značajnije promjene</s>\n<s>centrima odgovornosti.</s><s>To znatno može otežati postizanje utvrđenih ciljeva, tako da u donošenju odgovarajućih odluka učešće višeg menadžmenta postaje neophodno.</s><s>Ukoliko je linijskim menadžerima dozvoljeno da mogu izvršiti veća pomjeranja u svojim operativnim budžetima, bez uvida i saglasnosti višeg menadžmenta, oni bi mogli preduzimati aktivnosti koje se preklapaju ili su u konfliktu sa aktivnostima drugih programa ili centara odgovornosti.</s><s>Usljed toga, u većini neprofitnih organizacija, zahtijeva se da menadžeri programa i menadžeri centara odgovornosti prethodno dobiju odobrenje od menadžmenta višeg nivoa, ukoliko se radi o značajnijim odstupanjima u njihovim budžetima.</s><s>U zavisnosti od veličine neprofitne organizacije i iznosa sredstava koji su u pitanju, ova odobrenja mogu se zahtijevati od strane različitih menadžment nivoa u organizaciji.</s><s>Pored uvođenja ovog procesa odobravanja, linijski menadžeri ukoliko su ispunjena dva uslova, imaju dovoljno fleksibilnosti da provedu svoje programe: a) dozvoljeno im je, bez odobrenja višeg nivoa menadžmenta, da izvrše 803 U centru za socijalni rad, na primjer, svaki menadžer programa ima određen budžetski plafon.</s><s>Viši menadžment može zahtijevati da se za svaku porodicu koja ima pravo na socijalnu pomoć isplati jedan određeni iznos sredstava.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, 804 Plate, troškovi materijala, službena putovanja, i sl. 805 Umjetnici, nastavnici, socijalni radnici.</s><s>806 Na likovnoj akademiji, na primjer šef odsjeka odobrio je znatno veće finansijske isplate početkom fiskalne godine, nego što je to bilo predviđeno budžetom.</s><s>Kasnije, tokom fiskalne godine, on izvještava menadžment da nema više sredstava da plati modele za časove likovne umjetnosti.</s><s>Pošto su modeli od suštinskog značaja za časove likovne umjetnosti, šefu odsjeka je bilo dozvoljeno da prekorači budžet.</s><s>Međutim, naredne godine svi njegovi rashodi su bili unaprijed odobravani od strane šefa finansija.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, 295</s>\n<s>Tok manja pomjeranja u okviru pojedinih stavki budžeta i b) ako postoji efikasan i stabilan sistem odobravanja koji im omogućava da u slučaju potrebe preduzimaju značajnije promjene kako bi programske ciljeve efikasnije ostvarili.</s>\n<s>linije odgovornosti operativnog menadžmenta, odnosno autorizacija treba da bude odobrena od viših za niže nivoe menadžmenta.</s><s>Teškoće u kontroli javljaju se u slučaju kada se sredstva usmjeravaju prema organizacionim jedinicama direktno a ne preko hijerarhije neprofitne organizacije.</s><s>Ukoliko nije u mogućnosti da potpuno kontroliše distribuciju trošenja, viši</s>\n<s>svoje subordinirane elemente.</s><s>U mnogim neprofitnim organizacijama usvojeni godišnji budžet predstavlja gornju granicu, međutim, izmijenjene okolnosti mogu zahtijevati modifikacije troškova određenih stavki budžeta.</s><s>To pokreće problem odgovarajućih modifikacija u okviru utvrđenih granice, a postoje dvije tehnike za rješavanje problema: sredstva rezervi i revizija.</s>\n<s>Na različitim organizacionim nivoima obično se predviđaju i sredstva za nepredviđene okolnosti.</s><s>Zbog toga, budžetirani troškovi za svaki centar odgovornosti ili program mogu se u slučaju potrebe prekoračiti tako što će se nastalo prekoračenje apsorbovati iz sredstava rezervi.</s><s>U najvećem broju slučajeva ova sredstva obično ne iznose više od 5% ukupno odobrenog budžeta neprofitne organizacije ili njenog pojedinog dijela.807 Prednost sredstava rezervi ogleda se u tome što se može dozvoliti povećanje troškova bez mukotrpnog prekrajanja drugih stavki budžeta.</s><s>Jedna od alternativa upravljana sredstvima rezerve jeste praksa da se na početku godine planiraju nešto manja sredstva od potrebnog iznosa pojedinih stavki budžeta.</s><s>Na primjer, u organizaciji u kojoj se očekuje da će troškovi tokom godine biti ravnomjerno raspoređeni, u prvom kvartalu može se odobriti 20%, a ne 25% sredstava.</s><s>Kako teče obračunski period i zahtjevi za troškovima postaju očigledniji, sredstva rezervi se usmjeravaju prema centrima odgovornosti kojima su najpotrebnija.</s><s>Ukupno odobreni iznos sredstava raspoređuje se između centara odgovornosti.</s><s>U slučaju kada se okolnosti izmijene, povećava se budžet jednog centra odgovornosti, a, u odgovarajućoj mjeri, smanjuje iznos budžeta jednog ili više drugih centara.</s><s>Prema ovom planu, budžet svakog pojedinog centra odgovornosti ne može se prekoračiti bez posebnog odobrenja.</s><s>Nekim centrima odgovornosti biće naloženo da potroše manje od njihovog odobrenog budžeta kako bi se mogle zadovoljiti potrebe drugih centara odgovornosti.</s><s>Kada se korisiti revizijski pristup, operativni menadžeri često su u situaciji da nezvanično kreiraju sredstva rezervi kako ne bi bili prinuđeni da traže zvanično odobrenje usljed prekoračenja troškova.</s><s>Prema tome, sredstva rezervi postoje u oba pristupa iako u drugom slučaju nisu vidljiva kao u prvom.</s><s>Koji god pristup da se koristi, viši menadžment trebalo bi da identifikuje neophodnost promjena, kao i da se uvjeri da je mehanizam za provođenje ovih promjena dobro prihvaćen.</s><s>U suprotnom, budžet neće biti primjeren potrebama sa kojima se menadžment suočava i neće služiti kao pouzdan instrument mjerenja performansi.</s>\n<s>Način djelovanja kontrole tekućih aktivnosti prikazan je na slici 22.</s><s>Definisani su koraci i postupci u slučaju prekoračenja troškova u odnosu na budžetirane iznose.</s><s>807 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 296</s>\n<s>Slika 22.</s><s>Način funkcionisanja budžetske kontrole tekućih aktivnosti u slučaju značajnijeg povećanja troškova u odnosu na budžetirane iznose Izvor: Belak, V.: Menadžersko računovodstvo, RRiF, Zagreb, 1995, str. 195. 1.2.</s><s>Finansijska kontrola pomoću računovodstvenog sistema Ključni instrument za izvještavanje o unutrašnjem poslovanju organizacije je računovodstveni sistem.</s><s>On je ključni jer se računovodstvo bavi monetarnim iznosima, a novac obezbjeđuje najbolji način za agregaciju i sumiranje informacija iz širokog asortimana inputa.808 Nekoliko značajnih aspekata ovog sistema relevantno je za svrhe finansijske kontrole: ograničenja od strane donatora (finansijera), usaglašenost sa budžetom i potreba za integrisanjem sistema.</s><s>Računovodstveni sistem treba da obezbijedi poštovanje ograničenja koja važe za dodijeljena sredstva.</s><s>Ukoliko donator 808 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, Budžetska kontrola tekućeg poslovanja</s>\n<s>297 odredi da se, na primjer, studentska stipendija može dodijeliti samo rezidentima države ili određenog entiteta, ovo ograničenje mora biti ispoštovano.</s><s>Organizacije mogu otvoriti posebni</s>\n<s>kao instrument provođenje kontrole, ali nema potrebe za detaljnim izvještavanjem o ograničenja u samim finansijskim izvještajima.809 Kao rezultat obično se pojavljuje više detalja u računovodstvenom sistemu u odnosu na ono što je uobičajeno u neprofitnom sektoru,810 a osnovni cilj ove detaljnosti je da se donatori (ili finansijeri) uvjere da se sredstva koriste za namjenske svrhe.</s>\n<s>dok računovodstveni sistem izvještava o njihovom stvarnom trošenju.</s><s>Ukoliko budžet i računovodstveni sistem nisu usklađeni, ne postoji pouzdan način da se utvrdi da li je došlo do stvarnog troška koji je planiran budžetom.</s><s>Ipak, ovo ne znači da bi se računovodstveni sistem trebalo da bavi samo kontima (računima) koja se pojavljuju u budžetu.</s><s>Menadžmentu neprofitne organizacije u pogledu konta obično je potrebno više detaljnosti nego što je utvrđeno budžetskim stavkama, a preuređenje ovih baza podataka potrebno je za različite namjene.</s><s>Računovodstveni sistem trebalo bi da sadrži konta koja odgovaraju svakoj pojedinačnoj stavci budžeta.</s><s>Ne samo da bi budžet i računovodstveni podaci trebalo da budu usaglašeni nego i računovodstveni sistem treba da bude sastavni dio ukupnog informacionog sistema za izvještavanje kako o inputima tako i outputima.</s>\n<s>predstavlja instrument praćenje realizacije planiranih ostvarenja.</s><s>Poslovni plan (budžet) i parcijalni planovi predstavljaju efikasne upravljačke instrumente samo ako su u isto vrijeme osnova za kontrolu.</s><s>Kontrola kao i planiranje mora da bude sveobuhvatna dok su objekti kontrole odstupanja koja se mogu mjeriti u odnosu na planirane veličine ili u odnosu na postavljene norme.</s><s>811 Na računovodstvenoj kontroli je da stalno poredi ostvarenja sa planiranim vrijednostima, utvrdi odstupanja i uzroke njihove pojave i informaciono podrži menadžment kontrolu.</s><s>Pošto su računovodstveno planiranje i kontrola upravljački instrumenti</s>\n<s>imaju zajednički naziv računovodstvo odgovornosti.812 Računovodstvo odgovornosti predstavlja računovodstvenu reakciju na planskokontrolne potrebe menadžmenta i podrazumijeva institucionalizaciju i formalizaciju plansko-kontrolnog procesa.</s><s>Riječ je o procesu koji mora biti sistematski i sveobuhvatan u čijoj osnovi dominiraju finansijska mjerila i koji podrazumijeva kreiranje potrebne izvještajne</s>\n<s>informacionim potrebama menadžera profitno orijentisanih entiteta, dok je njegova primjena u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru ograničena.</s><s>Ograničenje se odnosi, prije svega, na finansijska mjerila koja nisu primarna neprofitnom i javnom sektoru, kao što je 809 Ukoliko postoji saglasnost lokalne vlade za zapošljavanje diplomiranih studenata kao asistenata na fakultetu, obavezna stavka u ugovoru je da se za njih vode posebne evidencije o doznačenim sredstvima za plate i druge naknade koje primaju.</s><s>Ovo povećava nivo detaljnosti u knjigovodstvu obračuna plata, tako da se pored plata stalno zaposlenih, posebno evidentiraju ove plate.</s><s>810 Neki fakulteti ili univerzitet gdje je broj posebnih fondova prilično značajan neće prihvatiti uslovljene pomoći ukoliko one ne prevazilaze određeni iznos, pošto su dodatni troškovi posebnih evidencija primjereni samo za pomoći iznad određenog iznosa.</s><s>811 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 515. 812 Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 486. 298</s>\n<s>biti primjereno pojedinim užim organizacionim jedinicama neprofitnih organizacija i javnog sektora koje su obično konkurenti profitno orijentisanim kompanijama.813 Postavljanje i funkcionisanje računovodstva odgovornosti računovodstveni je problem u smislu prepoznavanja računovodstvenih cjelina (područja odgovornosti) koje predstavljaju osnov za izvještavanje, rješavanje različitih problema na području mjerenja performansi</s>\n<s>računovodstvenim izvještajima.814 Računovodstvo odgovornosti oblikuje pet bitnih elemenata koji su od uticaja na kvalitet upravljanja neprofitnom organizacijom (slika 23).</s><s>Slika 23.</s><s>Elementi računovodstva odgovornosti Elementi računovodstva odgovornosti</s>\n<s>Izvor: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, Postavljanje računovodstva odgovornosti podrazumijeva da se u okviru date organizacione strukture identifikuju uža područja odgovornosti koja predstavljju planskokontrolne jedinice za koje se prate ostvarenja.</s><s>Na menadžere ovih dijelova prenosi se odgovornost za ostvarivanje postavljenih ciljeva i oni odgovaraju za rezultate samo u mjeri u kojoj su faktori koji utiču na ostvarenja pod njihovom kontrolom a odgovornost je, prije svega, pojedinačna (ali može biti i timska).</s><s>Računovodstvo odgovornosti identifikuje budžetske cjeline koje se moraju slagati sa računovodstvenim područjima odgovornosti kako bi se omogućila kontrola.</s><s>Računovodstveno planiranje podrazumijeva oslanjanje 813 Bolnice, fakulteti, članske organzacije, pojedina odjeljenja lokalne vlade: komunalni poslovi (vodovod, elektrodistribucija), poljoprivreda (veterinarstvo), obrazovanje (predškolsko) i sl. 814 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 433Definisanje</s>\n<s>299 na koncept standardnih troškova, međutim, postavljanje standarda u neprofitnom sektoru, usljed neprofitno postavljenih ostvarenja, mnogo je teže nego u profitnom sektoru.</s><s>Ipak, značajan broj organizacionih jedinica neprofitnog sektora može da koristi slične standarde815 kao i entiteti u profitnom sektoru.</s><s>Problem mjerenja performansi nalazi se u fokusu računovodstva odgovornosti, a preduslov za mjerenje je konstituisanje računovodstvenih područja odgovornosti u organizaciji.</s>\n<s>kontrola podrazumijeva poređenje ostvarenih sa planiranim vrijednostima, a poslovni proces ne može se kontrolisati bez poređenja stvarnih rezultata i postavljenih standarda koji su dio planskog procesa.</s><s>Neprofitne organizacije u toku planskog procesa obično nemaju postavljene standarde kojim bi se identifikovala područja i pojedinci odgovorni za odstupanja, a njihova dosadašnja kontrola očigledno je podrazumijevala samo prosto poređenje ostvarenja sa planom.</s><s>Kvantifikovanje ciljeva i ostvarenja ima svoj puni smisao samo ako je u funkciji motivisanja menadžera za njihovo dostizanje, što podrazumijeva sofisticiraniji pristup menadžment kontroli i korišćenju mogućnosti računovodstva odgovornosti.</s>\n<s>1.3.</s><s>Finansijska kontrola pomoću revizije Bez obzira na to kako je strukturiran računovodstveni sistem, uvijek postoji mogućnost greške ili prevare.</s><s>Da bi se ove nepravilnosti otkrile mnoge neprofitne organizacije imaju funkciju unutrašnje revizije nazvanu i revizijom usklađenosti vezanu za usklađenost poslovanja organizacije sa važećim zakonskim propisima.</s><s>Pored ovoga, u većini neprofitnih organizacija finansijski izvještaji kontrolišu se i od strane eksternih organizacija (eksterna revizija).</s><s>Dobro postavljen sistem menadžment kontrole sadrži sopstvenu finansijsku kontrolu, a tamo gdje postoji interni revizorski organ, njegova odgovornost je, prije svega, da se obezbijedi efektivnost ove kontrole.</s><s>Interne finansijske kontrole obično imaju tri cilja: minimiziranje mogućnosti finansijskog gubitka usljed krađe, prevare ili pronevjere; obezbjeđenje poštovanja pravila i procedura višeg menadžmenta koje se odnose na primanje i trošenje novca i korišćenja drugih resursa i obezbjeđenje tačnog protoka informacija kroz sistem organizacije.</s><s>U nekim neprofitnim organizacijama i javnom sektoru (uključujući i mnoge državne, entitetske, kantonalne i opštinske vlade) ne postoji odgovarajuća kontrola.817 Ovaj problem se najčešće razotkriva u čestim novinskim člancima, iz dostupnih ugovora sačinjenih na neovlašćen način, o licima na platnim listama koja u stvari ne rade ili 815 Koncept standardnih ili standardnih varijabilnih troškova, kod statičkih ili fleksibilnih budžeta.</s><s>816 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 438. 817 U izvještaju o poslovanju Predsjedništva BiH u 2004. godini državni revizori posebnu rezervu iskazali su zato što kolektivni šef države još uvijek nema efikasan sistem internih kontrola, što se ne poštuje procedura vezane za nabavku kancelarijskog materijala i održavanje vozila, neekonomično trošenje sredstva za gorivo, popravke automobila i telefonske usluge.</s><s>300</s>\n<s>Postoje unutrašnja isplatama socijalne pomoći licima koja na to nemaju pravo.</s><s>Interne kontrole818 nikada nisu savršene i cilj interne računovodstvene kontrole jeste uvjeriti se u razumnoj, ali ne u apsolutnoj mjeri, da je obezbijeđeno čuvanje imovine od gubitka usljed neovlašćenog korišćenja ili raspolaganja, pouzdanost finansijskih evidencija za pripremu finansijskih izvještaja i odgovornost za imovinu.</s><s>Koncept razumnog uvjeravanja pokazuje da trošak sistema unutrašnje kontrole ne bi trebalo da prevaziđe koristi koje on obezbjeđuje.</s>\n<s>(instrukcija), procjena u prosuđivanju, nemara ili drugih sličnih činilaca.</s><s>Projekcija bilo koje procjene unutrašnje kontrole za buduće periode podliježe riziku, u smislu da iste procedure mogu biti neadekvatne usljed promijenjenih okolnosti.819 U posljenje vrijeme u neprofitnom i javnom sektoru dolazi do znatnog povećanja broja kontrola koje su za rezultat imale otkrivanje prevara i trošenja sredstava koja su bila znatno veća od dozvoljenih, ali još mnogo toga ostaje da se uradi.820 Pošto su neka slučajna otkrića,821 kao i ona povezana sa planiranim kontrolama, ukazala na značajne nedostake u sistemu unutrašnje kontrole, može se zaključiti da se ne posvećuje dovoljna pažnja strukturi sistema kontrole.</s>\n<s>njena usmjerenost.</s><s>Mnoge neprofitne organizacije ulažu velike napore kako bi se uvjerile da se određena pravila dosljedno poštuju.822 Situacije je čak drastična kada odgovorna lica stave svoj potpis na dokument u kome se tvrdi da su evidentirani troškovi tačni, iako znaju</s>\n<s>daju menadžmentu lažnu predstavu o tekućim performansama i nepouzdanu osnovu za buduće planiranje u neprofitnoj organizaciji.</s><s>Interni revizori ne obraćaju dovoljno pažnje prevenciji i otkrivanju netačno ispostavljenih računa.</s><s>Nameće se etičko pitanje.</s><s>Šta učiniti sa pravilima čije poštovanje neprofitni entitet sprečava da efikasno posluje?</s><s>Da li menadžeri treba da obave posao i prikriju činjenicu da krše pravila, ili bi trebalo da postojeća pravila koriste kao izgovor za neobavljeni posao?</s><s>823 818 Interna kontrola je proces ustanovljen i sprovođen od strane upravnog odbora organizacije, uprave ili drugog osoblja a cilj mu je da obezbijedi razumno uvjerenje vezano za postizanje ciljeva u sljedećim kategorijama: efikasnost i uspješnost poslovanja, pouzdanost finansijskog izvještavanja, saglasnost sa postojećim zakonima i propisima i zaštia imovine od neovlašćenog prisvajanja, korišćenja ili otuđenja.</s><s>Committee of Sponsoring Organizations of Treadway Commission (COSO), Chapter 1, Definition, Internal Control – Integrated Framework, American institute of Certified Accountants, Jersey City, New Međunarodna perspektiva, SRR RS, Banja Luka, 2002, str. 207-208. 819 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 820 Nacrt novog zakona o reviziji u BiH (u čijem sačinjavanju su učestvovali predstavnici OHR-a, Svjetske banke, Svjetske kancelarije za reviziju, USAID-a, EZ i domaći predstavnici) predviđa harmonizaciju tri zakona o reviziji i obezbjeđenje organizacione, funkcionalne i finansijske nezavisnosti.</s><s>821 Prijavljena od strane građana ili pokrenuta od strane javnog tužioca po službenoj dužnosti.</s><s>822 Na primjer provjera svakog putnog naloga kako bi se uvjerilo da su dati obračuni tačni i da je navedeni broj kilometara u njima tačno naveden.</s>\n<s>1.4.</s><s>Kontrola performansi neprofitnih oranizacija Pored toga što uspostavljaju sistem finansijske kontrole kako bi se uvjerili da li se sredstva namjenski troše, menadžeri neprofitnih organizacija moraju obratiti pažnju i efikasnost</s>\n<s>kontrola performansi bavi se procesima koje smo odredili kao namjensku kontrolu: pravila, procedure, postupci i ostala sredstava koja upravljaju performasama kako bi se obezbijedilo da se zadaci obave efikasno i efektivno.</s><s>Zrela neprofitna organizacija ili lokalna vlada ima mnogo više formalnih pravila i procedura nego mlada organizacija.</s><s>Iako većina menadžera ne voli pravila, oni ipak prihvataju da su mnoga pravila nužna kako bi se osiguralo da članovi organizacije postupaju u sličnim situacijama na isti način.</s><s>U mnogim neprofitnim organizacijama korišćenje informacione tehnologije i razvoj intraneta i internet mreže može značajno da pomogne ažuriranju informacija u realnom vremenu.824</s>\n<s>Mnoge neprofitne organizacije uspostavile su tako dizajnirane indikatore kako bi poboljšali produktvnost svojih zaposlenih.</s><s>To uključuje pokušaj da se troškovi klasifikuju na kontrolabilne i nekontrolabilne kategorije, što menadžerima omogućava da se usmjere na troškove koji se mogu smanjiti, bez negativnih uticaja na konačni rezultat neprofitne organizacije.</s><s>To uključuje investiranje u opremu koja smanjuje operativne troškove, prije svega, rad i, u nekim slučajevima, ove mjere pretpostavljaju konsolidaciju aktivnosti dvije ili više organizacionih jedinica neprofitnih organizacija.825 Napori da se poboljša produktivnost neprofitnih organizacija zahtijevaju mjere koje menadžeri mogu da koriste kako bi mogli da ocijene svoj uspjeh, međutim, glavna poteškoća u selekciji mjera produktivnosti jeste izbor jedne jedinice koja će biti dovoljno homogena i koja će omogućiti pouzdane indikatore poboljšanja (ili pogoršanja) performansi.</s><s>U članskim organizacijama kancelarijsko osoblje može da bude ocijenjeno na osnovu broja obrađenih aplikacija po satu, pošto je većina aplikacija slična i to može biti pouzdana mjera.</s><s>U bolničkoj ambulanti različite su vrste posjeta od strane pacijenata a posjeta pacijenta mogla bi, u najboljem slučaju, da bude samo jedna gruba mjera produktivnosti.</s><s>Revizija podudarnosti, kao što je ranije naglašeno, determiniše da li su finansijski podaci pravilno evidentirani i da li su poštovana finansijska pravila.</s><s>Druga vrsta revizije, poslovna revizija, posljednjih godina postaje sve značajnija a utvrđuje da li je organizacija upravljala ili koristila svoje resurse (zaposlene, imovinu, prostor) na ekonomičan i efektivan način i identifikuje uzroke neefikasnosti i neekonomičnosti, uključujući nedostatke u samom sistemu menadžerskih informacija, administrativnih procedura ili organizacionoj strukturi.</s><s>Ukazujući gdje su promjene poželjne, u politici ili procedurama,</s>\n<s>efektivnost efikasnost.</s><s>Operativni revizor treba prepoznati da svi menadžeri prave greške i da naknadni pregled dopušta identifikaciju odluka koje su trebalo da budu donesene 824 Uvođenje i primjena poreza na dodatnu vrijednost od 01.01.2006. godine u BiH ipak je ''zatekla'' Upravu</s>\n<s>obrazaca, tumačenja, mogućnosti efikasnog elektornskog preuzimanja izvršenih popisa od strane poreskih obveznika na dan 31.12.2005. godine, utvrđivanja rokova za dostavu neophodnih podataka i sl. 825 Opšta bolnica bi postigla značajnije poboljšala produktivnost svojih ljekara kada bi koristila medicinske sestara koje bi mogle da izvrše jednostavnije preglede pacijenata, pomognu pacijentima koji nije potreban ljekar i urade testove koje je ranije obavljao ljekar.</s><s>Rezultat bi bio povećanje produktivnosti rada ljekara, većim brojem pregledanih pacijenata.</s><s>302</s>\n<s>obrazaca, drugačije.826 To nije osnovna stvar revizije i nema puno smisla publikovati takve odluke ako su napravljene sa dobrom namjerom uzimajući u obzir dostupnu informaciju u vrijeme donošenja odluke.</s><s>Poslovna revizija ima korisnu svrhu samo ako ukazuje kako se buduće odluke mogu donijeti na bolji način.</s><s>Zbog navedenih potreba, poslovna revizija zahtijeva posve drugačiji pristup revizora nego što je slučaj pri reviziji usaglašenosti sa propisima.</s><s>Tehnika koja se pokazala efektivnom u poslovnoj reviziji je analiza toka procesa.</s><s>Analiza može prepoznati nivoe za donošenja odluka pojedine aktivnosti i pomoći menadžerima da se fokusiraju na potencijalne probleme ili propuste.</s><s>Dok analiza toka procesa može biti u značajnoj mjeri kompleksna u zavisnosti od aktivnosti koje se analiziraju, sama tehnika vrlo je jednostavna, identifikovati ključne tačke odluka u procesu i analizirati posljedice svake donesene odluke.</s><s>Kada su u analizi procesa izloženi svi zadaci, tačke ključnih odluka i dokumenti koji su stvoreni u vezi sa svakom pojedinačnom aktivnošću, tada menadžeri mogu determinisati da li su svi zadaci uzeti u obzir i gdje bi, ako bi uopšte bilo moguće,</s>\n<s>Značaj analize procesa je da na specifičan način identifikuje odluke koje su donesene u vezi s pojedinim aktivnostima.</s><s>Pošto ne može biti neriješenih krajeva (puteva koji su nedefinisani), menadžeri mogu nadgledati proces donošenja odluka u cjelini, identifikovati područje potencijalnih problema i preduzimati korektivne akcije kada je potrebno.827 Analize procesa sve su značajnije u implementaciji kontinuiranog poboljšanja</s>\n<s>Neprofitne organizacije traže od linijskih menadžera da se uključe u poslovnu reviziju.</s><s>Ako viši menadžment njeguje organizaciono okruženje koje podržava takva nastojanja, linijski menadžeri će biti sposobni da sami preduzimaju poslovne analize kao sopstvene i ne moraju čekati da ih provedu operativni revizori.</s><s>Neki sistemi menadžment kontrole propuštaju razmatranja o efektivnosti, komparaciji stvarnih i planiranih outputa.</s><s>Nedostatak informacija o efektivnosti često se koristi kao razlog da se ne posveti odgovarajuća pažnja informacijama koje su obezbijeđene putem sistema.</s><s>Usljed nedostatka pouzdanih podataka, postoje značajni mehanizmi u neprofitnim organizacijama gdje profesionalci pružaju usluge koje su odgovarajućeg kvaliteta.</s><s>Postojanje konkurencije može uticati na kvalitet čak i kada nema</s>\n<s>licencirane organizacije prave periodične inspekcije u neprofitnim organizacijama, provjeravajući njihove stvarne uslove rada u odnosu na zakonom propisane standarde.828 1.5.</s><s>Poslovno ponašanje i harmonizacija ciljeva Sistem menadžment kontrole biće neefektivan ukoliko operativni menadžeri i profesionalci u neprofitnim organizacijama ne shvate da je značajan za viši nivo menadžmenta.</s><s>To zahtijeva da i viši menadžment i linijski menadžeri koriste informacije iz sistema za donošenje odluka u ocjeni performansi kao osnov za zarade i naknade, 826 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 303</s>\n<s>licencirane unapređenja, što zahtijeva da menadžeri na svim organizacionim nivoima raspravljaju o rezultatima poslovanja sa svojim podređenim.</s><s>Neki menadžeri organizuju sastanke na kojima se raspravlja o svim performansama neprofitne organizacije.</s><s>Drugi više prednosti daju individualnim sastancima sa šefovima centara odgovornosti, dok treći sačinjavaju pisane</s>\n<s>ostvarenim performansama, podređenim menadžerima treba pružiti priliku da obrazlože okolnosti koje nisu prikazane u samim izvještajima.</s><s>Ako su potrebne korektivne akcije treba izložiti konstruktivne sugestije, a kada su ostvarene dobre performanse, menadžerima treba dati odgovarajuće priznanje.</s><s>Ponekad je menadžerima teško da saopšte precizne utiske o značaju kvantitativne informacije, posebno ako se upoređuju budžetirani i stvarni prihodi i troškovi.</s><s>Ako viši menadžment stavlja previše naglaska samo na numerička mjerenja performansi, operativni menadžeri mogu raditi tako da njihove performanse djeluju dobro u odnosu na postavljene mjere, ali na štetu ukupnih ciljeva organizacije.</s><s>To može biti otklonjeno samo ubjeđivanjem operativnih menadžera da se usmjere na postizanje ukupnih ciljeva organizacije i da neće biti ''kažnjeni'' ako se ti napori ne iskažu u numeričkim mjerama performansi.</s>\n<s>Menadžeri nemaju vremena da sami prave obračune i tu je upravljačko računovodstvo isključivo za potrebe menadžmenta u namjeri da pomogne u obavljanju menadžerskih aktivnosti za donošenju pojedinačnih odluka i sistematske upravljačke kontrole, tj. planiranja i kontrole ostvarenja, kao glavnih dijelova sistema upravljačke kontrole.829 Upravljačko računovodstvo a posebno koncept računovodstva odgovornosti postaje sve više izvor korisnih informacija i orijentisano je, prije svega, prema motivacionom sistemu u organizaciji.</s><s>Nudeći godišnje i kratkoročne analitičke planove i izvještaje o ostvarenjima, računovodstvo odgovornosti može obezbijediti pouzdanu osnovu za ocjenu uspješnosti dijelova i cjeline i na tome zasnovano materijalno stimulisanje.</s><s>Ipak, ono mora razumjeti motive i ambicije pojedinaca čije se aktivnosti sistematski planiraju i kontrolišu.830 Većina neprofitnih organizacija, uključujući i neke veoma velike a posebno javni sektor, nemaju razvijen drugi dio ukupnog računovodstva - upravljačko računovodstvo, kako bi preduzeli analize na temeljan i sistematičan način.</s><s>U svakoj organizaciji, profitnoj ili neprofitnoj, mora biti postavljena ravnoteža između slobode i ograničenja.</s><s>Sloboda je potrebna da se uzmu prednosti i vještine lica koja su na prvoj liniji operativnih aktivnosti neprofitne organizacija.</s><s>Ograničenje je potrebno da se osigura praćenje politike menadžmenta i da se smanje efekti loše procjene ili kontraproduktivne odluke od strane menadžera nižeg nivoa.</s><s>U neprofitnim organizacijama postoje dvije teškoće za postizanje odgovarajuće ravnoteže između slobode i ograničenja.</s><s>Odsustvo profita, kao opšte osnove za mjerenje performansi, obično traži nešto manje slobode i nešto više ograničenja nego što je to u profitnim organizacijama.</s><s>Neprofitne organizacije, posebno vladine, nameću prevelika i previše detaljna ograničenja za menadžere prve linije tako da oni nemaju previše slobode.831 Osnovni cilj bilo kog sistema menadžment kontrole je da motiviše operativne menadžere da preduzmu akcije koje pomažu postizanju efikasnih i efektivnih ciljeva organizacije.</s><s>Podsticaji da bi se ostvario željeni cilj i sistem motivacija težak je zadatak 829 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 29. 830 Milićević, V.: Strategijsko upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 86-89. 831 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 304</s>\n<s>ostvarenim za svaku organizaciju a posebno za neprofitne organizacije.</s><s>Kod profitnih organizacija posebno mjesto pripada politici bonusa za članove menadžmenta, tj. upravljačkih tantijema kada su ostvarene uštede ili profit.</s><s>To je jedno od najznačajnijih pitanja, budući da se tiče menadžmenta kao najvitalnijeg resursa preduzeća koji treba da bude što bolje motivisan uz najmanje troškove za vlasnika kompanije.832 Neprofitne organizacije nisu bile uspješne u rješavanju pitanja vezanih za nagrađivanje koje bi motivisalo menadžere da razmotre dugoročne posljedice svojih odluka.</s><s>Jedan od značajnih razloga je da one ne mogu koristiti mogućnosti bonusa.</s><s>Neke neprofitne organizacije pokušale su da razrade podsticaje kojima bi motivisale menadžere da prihvate dugoročne perspektive.</s><s>Akumulacija dodatnog broja dana godišnjeg odmora bio je jedan od pristupa, kao i mogućnost uzimanja neradnih dana pred sam vikend.</s><s>Međutim, ukoliko slobodni dani nisu plaćeni, za zaposlene je veći podsticaj da ostanu i nastave da rade.</s><s>2. Mjerenje outputa</s>\n<s>Bilo koje pojedinačno mjerilo performansi neprofitnih organizacije i javnog sektora nije odgovarajuće mjerilu profita u profitnim kompanijama.</s><s>Ciljevi neprofitnih organizacija obično su kompleksniji i često neopipljivi, dok su njihovi outputi teški ili čak nemogući za mjerenje.</s><s>Informacije o outputima potrebne su za dvije svrhe: 1) da bi se izmjerila efikasnosti koja predstavlja odnos između outputa i inputa (troškova) i 2) da se izmjeri efektivnost koja predstavlja mjeru u kojoj stvarni outputi odgovaraju svrsi i ciljevima organizacije.833 U profitnoj organizaciji bruto marža ili neto prihod korisna su mjerila za obje svrhe, dok u neprofitnoj organizaciji ne postoji ovakvo monetarno mjerilo kao što je slučaj u profitnim kompanijama.</s><s>U ovom dijelu rada fokusiramo se na alternativne načine mjerenja outputa neprofitnh organizacija.</s>\n<s>zahtijeva adekvatne supstitute (zamjene) za mjerila outputa.</s><s>I pored značaja iznalaženja nekih od ovih alternativa, sadašnji sistemi menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama uglavnom su u tom smislu deficitarni.</s><s>Malo neprofitnih organizacije ima posebne, pisane kriterijume za mjerenje efektivnosti.</s><s>Problem mjerenja outputa u nemonetarnom smislu ne važi samo za neprofitne organizacije.</s><s>Isti problem postoji u centrima odgovornosti profitnih organizacija u kojima dominiraju diskrecioni troškovi.</s><s>Nasuprot ovome outputi mnogih pojedinačnih aktivnosti kod neprofitnih organizacija mogu se izmjeriti isto tako kao i odgovarajuće aktivnosti u profitnim kompanijama.</s><s>2.1.</s><s>Osnovne kategorije mjerila</s>\n<s>Različiti pojmovi koriste se za klasifikovanje mjerila outputa, već prema tome za koja svrhe ova mjerila služe.</s><s>Po nekim autorima834 ima ih tri: 1) društveni indikatori, 2) rezultati (mjerenja) i 3) mjerila procesa (outputa).</s><s>Društveni indikatori su gruba mjerila outputa koja značajno reflektuje uticaj djelovanja neprofitne organizacije na društvo.</s><s>Ipak, značajan broj društvenih indikatora može biti povezan sa aktivnostima neprofitne organizacije.</s><s>Stopa kriminala u jednom gradu, na primjer, može biti posljedica aktivnosti 832 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 598. 833 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 305</s>\n<s>zahtijeva policije i sistema sudstva, ali isto tako može biti pod značajnim uticajem nezaposlenosti, uslova života i drugih faktora koji nisu direktno povezani sa efikasnošću rada policije.</s><s>Životni vijek djelimično je pod uticajem kvaliteta zdravstvene zaštite, ali, isto tako, i pod uticajem ishrane, ambijenta stanovanja, nasljednih i ostalih faktora.</s><s>Osnovni društveni indikatori teški su za identifikovanje i prikupljanje podataka.</s><s>Isto tako teški su i za korišćenje zbog toga što obično nema direktnog uzroka koji se može dokazati i posljedice između onoga šta neprofitna organizacija radi i promjena u društvenim indikatorima.</s><s>Zamjenski (ili surogatni) indikatori za nematerijalne faktore kao što je procenat registrovanih građana koji glasaju, kao indikator državljanstva ili statistički podaci o kriminalu, kao indikator bezbijednosi društva, mogu biti prikupljeni prilično jednostavno, međutim oni nisu pouzdani.</s><s>Bilo koji društveni indikator koji može biti lako dostupan i brzo obezbijeđen, obično ima malu zakonitost ili zakon vjerovatnoće.</s><s>Društveni faktori manje su očigledni, teško je o njima prikupiti odgovarajuće podatke u trenutnim uslovima, pod malim su uticajem sadašnjih programskih aktivnosti neprofitnih organizacija a pod značajnim uticajem eksternih snaga.</s><s>Kao rezultat svega ovoga oni su u najboljem smislu grubi indikatori onoga što je organizacija postigla i ograničena im je korist za potrebe menadžment kontrole.</s><s>Društveni indikatori mogu se koristiti u strategijskom planiranju i oni mogu pomoći donošenju odluka od strane višeg</s>\n<s>zahtijeva menadžmenta o opštim pravcima koje bi organizacija trebalo da slijedi.</s><s>Oni se determinišu često kao opšti okvirni uslovi, dok za svrhu menadžment kontrole outputi treba da budu izraženi u specifičnim mjerama koja se mogu vrednovati.</s><s>Rezultati (mjerenja) su pokušaji da se outputi (učinci) iskažu u veličinama koje su povezane s ciljevima neprofitnih organizacija i oni nastoje da prevaziđu poteškoće koje su svojstvene društvenim indikatorima.</s><s>Bilo bi idealno kada bi se ciljevi izražavali u mjerljivim terminima kao i mjere outputa.835 Kada nije izvodljivo da se ciljevi iskažu u mjerljivim veličinama, kao što je to slučaj u neprofitnim organizacijama, za mjerenje rezultata treba uzeti najpribližniji mogući način kako bi menadžment specificirao zadate ciljeve.</s>\n<s>performansama organizacije u dostizanju zadatih cljeva.</s><s>Ako je organizacija orijentisana prema klijentima, njene rezultate bi trebalo povezati sa onim što je ona uradila za svoje klijente.</s><s>Iako je rezultate (mjerenja) obično lakše prikupiti i koristiti u odnosu na društvene indikatore, oni mogu stvarati značajne poteškoće.836 Što rezultati indikativnije pokazuju uticaj neprofitne organizacije na društvo, to je teže uspostaviti odgovarajući odnos, uzrok i posljedicu.</s>\n<s>Mjerila outputa odnose se na aktivnosti koje su izvršene od strane neprofitne organizacije.</s><s>Primjeri mogu biti broj aplikacija ispunjenih u jednom mjesecu ili broj poslatih porudžbina u jednom danu.</s><s>Bitna razlika između rezultata837 i mjerila outputa je da su prvi usmjereni na sam kraj aktivnosti, dok su drugi usmjereni na imovinu neprofitne</s>\n<s>centar odgovornosti ili pojedinac radi da bi se postigli ciljevi organizacije.</s><s>Outputi menadžerima pomažu da ocijene efikasnost, međutim, pošto ne mjere efektivnost samo su neznatno 835 Povećanje sadašnjeg broja studenata na 2.000 do kraja školske 2006/2007. godine, ili za 500 studenata u odnosu na školsku 2005/2006. godinu.</s><s>836 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 837 Rezultati testova iz pojedinih predmeta na fakultetu ili školi.</s><s>306</s>\n<s>centar povezani sa ciljevima organizacija.</s><s>Zbog toga bi viši menadžment trebalo da pazi da ne stavlja previše naglasak na outpute, posebno kada su nepovezani ili nedovoljno povezani sa rezultatima.838</s>\n<s>U razvijanju mjerila outputa menadžment mora biti pažljiv da bi osigurao vezu uzrok – posljedica, između postupaka u koje je potrebno uključiti zaposlene i očekivane rezultate.</s><s>Mjerila outputa najkorisnija su u toku procesa, posebno su korisne kratkoročne performanse u kontroli menadžera nižih nivoa centara odgovornosti.</s><s>Ona su najlakša vrsta mjerila outputa za interpretaciju, pošto postoji uzročno - posljedična veza između njih i outputa.</s><s>U aktivnostima gdje su troškovi vezani sa outputima, mjerila outputa839 mogu biti korisna u oblikovanju značajnih dijelova budžeta.</s><s>Mjerila outputa zahtijevaju identifikovanje aktivnosti (ili centara odgovornosti) i uspostavljanje jedinice standarda.</s><s>Kada rezultat ukupne aktivnosti pomnožimo sa jedinicom standarda, dobijamo iznos koji se može uporediti sa stvarno utrošenim vremenom i to se koristi pri ocjeni performansi.</s><s>Za kancelarijsko odjeljenje, na primjer, mogu postojati tri vrste pristupa za utvrđivanje jedinice standarda: korišćenje vremenskih standarda za pojedinačne kancelarijske poslove; vođenje detaljnih zabilješki od strane zaposlenih o utrošenom vremenu za određene aktivnosti i korišćenje vanjskih posmatrača koji evidentiraju potrebno vrijeme za izvršenje aktivnosti, kao i vrijeme kada se ne radi.840 2.2.</s><s>Izbor mjera outputa</s>\n<s>Vrednovanje outputa može biti rezultat subjektivnog mišljenja lica ili grupe, ali ono može biti izvedeno i iz podataka koji ne zavise od subjektivnog mišljenja.</s><s>U mnogim slučajevima mišljenje kvalifikovane osobe može biti bolja mjera kvaliteta performansi nego bilo koja izvedena objektivna mjera.</s><s>To je zbog toga što ljudi inkorporiraju rezultate okolnosti i nijanse performansi u svojim procjenama, dok nijedan set objektivnih mjera te 838 U programu kontrole zagađivanja vazduha, promjena količine ozona u atmosferi je mjera rezultata, dok je broj kontrola napravljenih zbog potencijalnih prekršitelje mjera outputa.</s><s>Uzročna veza između broja kontrola koje su izvršene i količina zagađenja može ali i ne mora biti sigurna.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 623. 839 Na primjer, broj studentskih dana na fakultetu.</s><s>840 Odjeljenje za zdravstvo lokalne vlade uspostavilo je sistem mjerenja produktivnosti za većinu svojih aktivnosti.</s><s>Pododjeljenje za plaćanje računa imalo je zadatak da ispita oko 3.000 računa mjesečno kako bi utvrdilo da li su oni pravilno ispostavljeni, odnosno da li imaju validnu osnovu za plaćanje.</s><s>Različite vrste računa zahtijevale su različito vrijeme i vremenski standard je uspostavljen tokom analize.</s><s>Kao olakšica u računanju standardne jedinice uzete su ekvivalentne jedinice.</s><s>Najednostavniji računi, plaćanje prevoza, imali su standardno vrijeme od 7,37 minuta i ovo je bilo postavljeno kao ekvivalentna jedinica.</s><s>Ekvivalentne jedinice za 14 drugih vrsta računa bile su postavljene na osnovu odnosa njihovog standardnog vremena prema standardnoj jedinici.</s><s>Računi o nabavkama imali su standardno vrijeme 16,68 minuta, što je 2,26 standardnih jedinica (16,68:7,37).</s><s>Ukoliko bi izračunavali produktivnost jednog lica za mjesec koje je radilo 125 efektivnih sati i ostvarilo 2.163 ekvivalentne jedinice ili 17,30 po efektivnom satu (2.163:125), standard po jednom produktivnom satu bio bi 8,14 jedinica (60:7,37) a ostvareni standard 235% (17,30:7,37).</s><s>Tokom pregleda ustanovljeno je da se jedan broj računa zasnivao na netačnim osnovama za plaćanje.</s><s>Prilozi računa (recepti ljekara) za pojedine lijekove pokazali su da se radilo o zamjenskim lijekovima sa nižim cijenama, dok su iskazane pune (više) cijene kao da nije izvršena zamjena.</s><s>Pododjeljenje je pokrenulo postupak da dobavljači vrate više naplaćene iznose po ispostavljenim računima.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 624. 307</s>\n<s>centar faktore ne može uzeti u obzir.841 S druge strane, subjektivno mišljenje zavisi od lica koje ga daje i zbog toga ono može biti pod uticajem različitih predrasuda, stavova ili čak emocionalnog ili fizičkog stanja u vrijeme kada se njegovo mišljenje formira.</s><s>Ako su pravilno dobijene objektivne mjere, nemaju te ''defekte'' i idealno bi bilo kada bi mjerila outputa neprofitne organizacije uključivala i jedno i drugo.</s><s>842 Informacije u sistemu mjerila obično su kvantitativne, mogu se sumirati i porediti.</s><s>Neke subjektivne informacije mogu biti mjerene kvantitativno, dok nekvantitativna informacija u nekim slučajevima može biti značajna.843 Mjerilo performansi može biti ili diskretno</s>\n<s>određenoj mjernoj skali.</s><s>Na primjer, da bi se izmjerile performansa studenata pri prijemu na fakultet, cilj može biti postavljen tako da studenti moraju ostvariti najmanje 60% bodova na standardnom testu za prijem.</s><s>Ako je mjerenje apstraktno, svi studenti koji su imali 60 ili više bodova položili bi prijemni ispit.</s><s>Ako su mjerila performansi skalarna, pokazani uspjeh na prijemnom ispitu bi se sabrao sa brojem bodova mjeren uspjehom iz srednje škole i onda bi ukupan broj bodova bio korišćen kao mjerilo outputa.</s><s>Skalarna mjerila bolja su od diskretnih, međutim, postoje mnoge situacije gdje su diskretna mjerila prikladnija.</s><s>Na primjer, mnogi fakulteti ne mjere koliko su studenti bili blizu da budu primljeni, oni jednostavno koriste apstraktnu mjeru: 68% svih prijavljenih kandidata zadovoljilo je kriterijume za prijem na prvu godinu studija.</s><s>Uvijek kada konkretni output može biti izmjeren, organizacija treba to da uradi.</s><s>Ako se konkretni output ne može izmjeriti, može biti korišćena surogatna mjera.</s><s>U ovom slučaju, surogatna mjerila trebalo bi da budu blisko povezana sa ciljem.</s><s>Ipak, po definiciji, surogatna mjerila ne odgovaraju tačno utvrđenom cilju i menadžeri moraju imati na umu to ograničenje.</s><s>Ako ograničenje nije prepoznato, organizacija može posvetiti previše pažnje surogatima, što može biti nefunkcionalno.</s><s>Ne bi trebalo dozvoliti da dostizanje surogatnog mjerila postane važnije od dostizanja cilja.</s><s>Neodgovarajuća surogatna mjerila mogu imati za posljedicu da neprofitne organizacije budu zadovoljne same sobom i ako ne postižu svoje ciljeve.</s><s>Iako performanse imaju dimenzije i kvantiteta i kvaliteta, obično je izvodljivije da se izmjeri kvantitet, a ne kvalitet.</s><s>I pored teškoća koje je prate, dimenzija kvaliteta ne bi trebalo da bude zapostavljena.</s><s>Često indikator koji je izabran da se izmjeri kvantitet uključuje neke standardne kvalitete.</s><s>Broj redova otkucanih na pisaćoj mašini u jednom satu obično nosi sa sobom implikaciju da su redovi otkucani zadovoljavajuće.</s><s>Može takođe, postojati eksplicitna izjava od čega se sastoji zadovoljavajući otkucani red, a to je zahtjev da ne bude grešaka.</s><s>Slično ovome, broj studenata koji su diplomirali implicira da su studenti zadovoljili propisane standarde kvaliteta za diplomiranje.</s><s>U nekim situacijama prosuđivanja o kvalitetu ograničena su na posebne mjere, kao što su one koje su navedene, ili je otkucani red bio bez grešaka ili nije, ili su studenti zadovoljili 841 Profesori su, takođe, skloni da donose mišljenja na osnovu diskusije, ali će ipak prihvatiti i ocjene koje sačine studenti o njihovom radu.</s><s>Mnogi, ipak neće prihvatiti kao validne mjere svog rada broj studenata koji su izabrali određeni smjer ili broj objavljenih naučnih i stručnih članaka.</s><s>842 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 843 Ocjene na fakultetu, čak i ako su numeričke, izraz su mišljenja profesora gdje je performansa studenata locirana na mjernoj skali.</s><s>Performanse u gimnastici i drugim atletskim disciplinama mjere se subjektivnim mišljenjima sudija.</s><s>Izvođač je rangiran duž numeričke skale od strane svakog sudije i od ovih mjerila sačinjava se prosjek da bi se dobila kvantitativna mjera.</s><s>308</s>\n<s>određenoj zahtjeve za diplomiranjem ili nisu.</s><s>U ovim situacijama nije izvodljivo da se kvalitet mjeri duž neke mjerene skale, što isključuje prosuđivanja da li su ovogodišnji diplomirani studenti ponijeli bolja znanja od prošlogodišnjih diplomaca.844 Tokom posljednjih petnaest godina, mnoge neprofitne organizacije počele su programe menadžmenta totalnog kvaliteta (TQM) ili kontinuirano poboljšanje kvaliteta (CQI).</s><s>Jedna od dilema sa kojom su se one suočile su mjerila poboljšanja kvaliteta, što je ipak subjektivno.</s><s>U neprofitnim organizacijama mjerila kvaliteta nastoje da budu značajnija</s>\n<s>omogućava automatsku provjeru kvaliteta dobara.</s><s>Ako je proizvedeno odijelo loše, ljudi ga neće kupovati i kompanija mora poboljšati njegov kvalitet kako bi ostala u poslu, a, ukoliko ne poboljša kvalitet, druge kompanije će preuzeti njene dotadašnje kupce.</s><s>Sličan tržišni mehanizam postoji i kod nekih neprofitnih organizacija.</s><s>Na primjer, fakultet koji pruža obrazovanje slabijeg kvaliteta, vjerovatno, će izgubiti studente koji će nastaviti studije na konkurentskim fakultetima.</s><s>Muzej čije su izložbe loše postavljene neće imati posjetilaca kao drugi muzeji.</s><s>Pacijenti bolnice, ipak, nisu kompetentni da stručno prosuđuju o kvalitetu pružene zdravstvene zaštite čak i kada nisu zadovoljni, a malo je toga što mogu da promijene.</s><s>Zbog odsustva klijenata orijentisanih na tržišnu provjeru kvaliteta pruženih usluga, značajno za neprofitne organizacije je da učine napor za razvijanje mjerila kvaliteta svojih usluga i, ako postoji mogućnost, ova mjerila bi trebalo povezati sa pojedinačnom odgovornošću.</s>\n<s>U nekim programima gdje bi tržišni mehanizam mogao omogućiti mjerenje kvaliteta, lični motiv pojedinca za učešće u programu mogao bi se razlikovati od društvenog motiva za njegovo finansiranje, tako da se lična i društvena mjerila kvaliteta razlikuju.</s><s>Na primjer, iako predškolski program ima za rezulat indiferentne rezultate, roditelji svoju djecu mogu slati u obdanište samo da ih udalje od kuće.</s><s>Slično tome, ako program prekvalifikacije za posao ne pomaže zapošljavanju klijenata, nezaposleni ipak mogu učestvovati u njemu iz dosade ili iz nade da će im to pomoći, ili zbog toga što će dobiti nadoknadu za učešće u tom programu.</s><s>U takvim okolnostima, ukoliko ne postoje adekvatna mjerila kvaliteta, menadžment može steći pogrešan utisak o vrijednostima programa.</s>\n<s>Ukoliko menadžment može pronaći određeni način da izmjeri promjene kvaliteta na relativno objektivan i pouzdan način, pretenzija da se kvalitet poboljša ima malu uvjerljivost.</s><s>Postoje tri pristupa koje menadžeri uzimaju kako bi izmjerili kvalitet: grube mjere, procjene i surogati (zamjene).845 Nedostatak mjerila kvaliteta može dovesti do isticanja mjerila kvantiteta.</s><s>Menadžment bi trebalo da učini značajne napore kako bi pronašao prihvatljiva mjerila kvaliteta i kada su su ona gruba.</s><s>Mada su neka mjerila gruba i ne mogu sadržavati pravilan stav o kvalitetu, ona mogu poslužiti kao dobri motivatori za menadžere programa i menadžere usluga.</s><s>Ovim se pretpostavlja da postoji jasna veza između inputa i kvaliteta, a ako nema očigledne veze između toga, viši menadžment možda neće naći za neophodno da pokuša da izmjeri kvalitet.</s><s>U nedostatku objektivnih podataka, procjena kvaliteta isto tako može biti korisna.</s><s>Na univerzitetu mogu se napraviti komparacije između različitih fakulteta ili između njihove 844 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 309</s>\n<s>omogućava sadašnje i ranije pozicije u raspodjeli resursa.</s><s>U nekim neprofitnim organizacijama surogati za kvalitet usluga, kao što je tačnost i vrijeme odgovora, značajni su indikatori.</s><s>2.3.</s><s>Primjena mjerila outputa - opšti principi Izbor i realizacija mjerila outputa za sistem menadžment kontrole veoma je kompleksan zadatak.</s><s>I pored postojanja značajnih razlika između pojedinih neprofitnih organizacija, moguće je naznačiti neke opšte principe koji su značajni u izboru i primjeni mjerila outputa u sistemu menadžment kontrole.</s><s>Ovi principi su uopšteni i bez sumnje mogu biti izuzeci za svako pravilo.</s><s>Međutim, principi mogu biti koristan putokaz za menadžere koji su zainteresovani za mjerenja outputa neprofitnih organizacija.</s><s>Od strane pojedinih menadžera postoji tendencija da se nesavršenosti povećavaju i umanje pokušaji da se prikupe i iskoriste bilo kakve informacije o outputima.</s><s>Podaci o mjerilima outputa koliko god bili grubi, korisniji su menadžeru nego da ih uopšte nema.</s><s>Iako su manje poželjni nego prave mjere outputa, inputi su često bolja mjera outputa nego da nema nikakvih mjerila.</s><s>Možda nije izvodljivo da se konstruišu mjerila outputa za istraživačke projekte, ali u nedostatku takvih mjerila iznos koji je utrošen za istraživački projekat može biti korisna indicija za output.</s><s>Kao i kod drugih surogata, kada su inputi korišćeni kao surogatna mjerila outputa, menadžeri prilikom njihovog vrednovanja moraju biti obazrivi.</s>\n<s>Profesionalna udruženja, bolnice, škole, fakultete, organizacije socijalne zaštite i druge neprofitne organizacije prikupljaju informacije od svojih članova i sačinjavaju statističke prosjeke, tako da ti statistički podaci mogu biti značajni kao početna tačka u analizi performansi.</s><s>Podaci iz vladinih izvora, iako ponekad previše detaljni ili</s>\n<s>omogućava neusklađeni sa potrebama menadžmenta, mogu biti značajni u analizi.</s><s>Kada se informacije o outputima jedne organizacije upoređuju sa prosjekom drugih neprofitnih organizacija, podaci moraju biti uporedivi.846 U korišćenju objavljenih statističkih podataka neprofitna organizacija mora biti sigurna da su njeni podaci pripremljeni na istoj definicionoj osnovi kao oni koju je koristila organizacija sa kojom se vrši poređenje.</s><s>Uporedivost je posebno značajna kada se podaci objavljuju za troškove po jedinici učinka.</s><s>Ako definicija nije korespondirajuća sa onom koja je korišćena za brojilac i imenilac ovih odnosa, uporedivost nije adekvatna.847 Nema velike koristi od informacija nakon što je potreba za njima prošla.</s><s>Ako menadžer treba brzu informaciju, kao osnov za konkretnu akciju, osoblje mora imati određeni način brzog prikupljanja informacija.</s><s>Međutim, zahtjevi za blagovremenim informacijama različiti su.</s><s>Za svrhe menadžment kontrole blagovremena a manje tačna mjerila outputa cjenjenija su od tačnih a neblagovremenih.</s><s>Problem blagovremenosoti drugačije se posmatra u neprofitnim u odnosu na profitne organizacije iz nekoliko razloga.</s><s>Outputi se često ne mogu izmjeriti odmah nakon završetka aktivnosti programa.</s><s>Na primjer, rezultati sredstava uloženih u školski program u septembru ne mogu biti izmjereni do juna naredne godine, dok rezultat programa pošumljvanja može biti izmjereni tek nakon 5 ili 10 godina.</s>\n<s>847 Trošak po studentu može biti izračunat na različite načine usljed različitog definisanja nazivnika i velikog broja definisanih elementa koji čine trošak.</s><s>Isto tako, malo je fakulteta ili univerizeta koji imaju iskazano ovo ''jednostavno'' mjerilo.</s>\n<s>Kao što se informacije upravljačkog računovodstva moraju pripremiti za potrebe pojedinih menadžera, tako se moraju pripremiti i mjerila outputa.</s><s>Kada postoji nekoliko mjerila, teži se da se ona iskoriste za različite svrhe.</s><s>Na primjer, troškovi obrazovanja u lokalnoj</s>\n<s>troškovima obrazovanja drugih lokalnih zajednica.848 Ukoliko se mjerilo iskaže kao trošak po učeniku ili studentu, ono može biti upoređeno sa troškovima po učeniku ili studentu drugih zajednica.</s><s>Na nižem nivou mogu se prikupiti informacije o troškovima po studentu na pojedinim smjerovima kao osnov za još očiglednije razlike u karakteristikama svakog fakulteta.</s><s>Na još nižem nivou može se mjeriti trošak po jedinici pružene usluge, kao što je trošak po posluženom jelu u studentskom restoranu.</s><s>Iako različita mjerenja outputa mogu biti izvodljiva, menadžeri bi trebalo da izbjegavaju da ih ''zatrpaju'' informacijama.</s><s>Problem se može javiti već u početnom dizajniranju sistema mjerenja outputa, pošto su kreatori informacionih sistema skloni da nagomilavaju podatke tako da se u okviru ove mase nalaze podaci koji zadovoljavaju mnogobrojne želje i potrebe.</s><s>Previše podataka guši sistem i povećava njegov zvučni nivo, ali značajno odvlači pažnju od bitnih informacija i smanjuje kredibilitet sistema kao cjeline.</s><s>2.4.</s><s>Korišćenje mjerila za formulisanje strategije i menadžment kontrole Sistem menadžment kontrole trebalo bi da obezbijedi informacije o outputima koje su korisne za formulisanje strategije i menadžment kontrolu.</s><s>Ipak, menadžeri bi trebalo da prepoznaju kriterijume kojima se upravljalo mjerenjima outputa koji su korišćeni u formulisanju strategije, kao i to da su oni drugačiji od onih koji se koriste za menadžment kontrolu.849 Pri formulisanju strategije grube i uopštene mjere procjene outputa sasvim su zadovoljavajuće, dok za menadžment kontrolu mjerila moraju biti precizna kako bi bila vjerodostojna.850 Za menadžment kontrolu trebalo bi da postoji pouzdana veza između djelatnosti (inputa) organizacije i outputa, dok za formulisanje strategije veza može biti slabijeg intenziteta.</s><s>Ako se mjerila outputa moraju koristiti za analizu prijedloga posebnog programa, trebalo bi da postoji veza između inputa i outputa.</s><s>Uključivanje korelacije i neuzročnih podataka o outputima u pojedine analize, kako to neki vole da vjeruju da postoji uzročna veza, nije samo gubljenje vremena, nego može da učini više štete nego koristi.851 Ipak, nedostatak dokazane uzročne veze nije razlog da se izbjegava analiza vjerovatne veze kako bi se procijenio uticaj određenih programa.</s><s>Kada ne postoji uzročna veza, odluka mora biti zasnovana na procjeni koja 848 Neka istraživanja u Federaciji BiH pokazala su značajne razlike u budžetskoj potrošnji među deset kantona.</s><s>Po jednom učeniku osnovne škole u Unsko-Sanskom kantonu izdvaja se 807 KM, dok se u Sarajevskom kantonu izdvaja 1.303 KM.</s><s>Za socijalnu zaštitu u Posavskom kantonu po glavi stanovnika godišnje se troši 10 KM, a u Sarajevskom kantonu 166 KM.</s><s>849 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 850 Iako razmatranje vremenske veze ponekad može prevazići želju za preciznošću.</s><s>851 U jednoj ruralnoj zajednici postojala je visoka pozitivna korelacijska veza između broja roda koje su dolazile u proljeće i broja djece rođenih u zimu.</s><s>Ako bi lokalni planeri zdravlja željeli da determinišu zahtjeve za uslugama materinstva, model koji koristi broj roda kao predvidljiv indikator vjerovatno bi bio dovoljan.</s><s>Međutim, ukoliko bi planeri htjeli da smanje stopu nataliteta, sistematsko uništavanje roda ne bi uspjelo, pošto je uzročni faktor i za rode i za bebe nešto sasvim drugačiji: bogatstvo proljetne žetve.</s><s>Bogate žetve su prouzrokovale da rode dođu u proljeće zbog toga što je bilo dovoljno hrane za njih, bogata žetva je bila uzrok optimizma među poljoprivrednicima i njihovim ženama, što je imalo za posljedicu veću stopu nataliteta.</s>\n<s>311 nije praćena kvantitativnim informacijama.</s><s>Na primjer, poželjno je da se novac potroši na sudski sistem, čak i kad nisu dostupna odgovarajuća mjerila outputa.852 Za menadžment kontrolu mjerenje outputa mora biti povezano sa pojedinačnom odgovornošću</s>\n<s>nije neophodno i zbog toga strateška razmatranja mogu od operativnog osoblja zahtijevati da prikuplja podatke od kojih ono samo nema koristi.</s><s>Za svrhe menadžment kontrole, podaci o outputima moraju biti dostupni ubrzo nakon događaja, dok je za formulisanje strategije to od manjeg značaja.</s><s>Za formulisanje strategije i menadžment kontrole, korisnost</s>\n<s>troškove pribavljanja informacija.</s><s>Pri formulisanju strategije dobijanje podataka na osnovu uzoraka smanjuje troškove, međutim, sakupljanje tih podataka za menadžment kontrolu bilo bi pretjerano visoko.</s><s>Ako su mjerila outputa korisna za formulisanje strategije moraju biti povezana sa ukupnim ciljevima neprofitne organizacije.</s><s>Ako nije izvodljivo da se to uradi direktno, potrebno je da se povežu mjerila sa kategorijama programa, ili, čak, za individualne elemente programa.</s>\n<s>Kontrola ostvarenja kao upravljačka aktivnost predstavlja instrument za praćenje realizacije projektovanih ostvarenja.</s><s>Ona obuhvata kontrolu izvršenja master budžeta na nivou</s>\n<s>područja odgovornosti, dok su objekti kontrole odstupanja od postavljenih veličina ili postavljenih normi.</s><s>Kontrola izvršenja plana poslovnog rezultata853 može se zasnivati na analizi izvršenja statičkog budžeta.</s><s>Međutim, mnogo bolje je ako se ona zasniva na analizi i statičkog i fleksibilnog budžeta.</s><s>Fleksibilni budžet omogućava svođenje planiranih aktivnosti na ostvareni nivo i olakšava identifikovanje odstupanja po različitim osnovama (cijena, količina, efikasnost) ili različitim područjima (proizvodnja, prodaja i sl).854 3.1.</s><s>Statički i fleksibilni budžet</s>\n<s>Ako se budžet posmatra s dinamičkog aspekta u odnosu na očekivane promjene nivoa aktivnosti, može imati karakteristike statičkog ili fleksibilnog budžeta.</s><s>Statički ili fiksni budžet oblikuje se za tačno određeni nivo aktivnosti i ne reaguje na promjene obima aktivnosti u odnosu na planirani nivo.855 Osnovna karakteristika do sada izloženih budžetaje njihova usmjerenost na projektovani nivo aktivnosti na bazi kojih su izvođene projekcije prihoda, rashoda i rezultata.</s><s>856 Kontrola, u svim ovim</s>\n<s>područja slučajevima, zasnovana je na poređenju ostvarenih i projektovanih veličina (prihoda, troškova, rezultata) za budžetirani nivo aktivnosti.</s><s>Fleksibilni budžet oblikuje se na taj način što se stavke koje su u njemu sadržane prilagođavaju svakoj promjeni nivoa 852 Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 853 Ovdje se bavimo samo tzv. poslovnim aspektom kontrole.</s><s>Kontrola projektovanih novčanih tokova, kapitalnih ulaganja, bilansa stanja pripada području upravljanja finansijama organizacije i nije predmet pažnje ovog rada.</s>\n<s>Primjena aktivnosti.</s><s>To se obezbjeđuje pronalaženjem adekvatnog mehanizma koji definiše ponašanje pojedinih kategorija troškova u odnosu na obim aktivnosti uzimajući u obzir njihov pretežni karakter, fiksni ili varijabilni.</s>\n<s>organizacijama podrazumijeva: 1) determinisanje relevantnog raspona aktivnosti u okviru koga se troškovi ponašaju na karakterističan857 način i koji ima izglede da bude ostvaren, 2) determinisanje ponašanja troškova u odnosu na obim u okviru relevantnog raspona aktivnosti u budžetskom periodu, što zahtijeva razdvajanje ukupnih rashoda na fiksne, varijabilne i mješovite (semivarijabilne, relativno fiksne, polufiksne) i razlaganje ovih posljednjih na varijabilne i fiksne, 3) izbor nivoa aktivnosti koji bi se uključili u fleksibilni budžet, a opredeljenje je obično za najviši i najniži nivo aktivnosti u određenom rasponu kao i nekoliko varijanti između njih, 4) priprema fleksibilnog budžeta za izabrane nivoe aktivnosti</s>\n<s>veličina fleksibilnom budžetu na ostvareni nivo aktivnosti na kraju budžetskog perioda u cilju stvaranja kvalitetne osnove za poređenje planiranih sa ostvarenim veličinama i identifikovanje odgovornosti za nastala odstupanja koja su veoma često podijeljena između različitih područja odgovornosti.858 Opisani proces fleksibilnog budžetiranja potvrđuje ključnu pretpostavku ovog koncepta a to je identifikovanje ponašanja troškova u datom rasponu aktivnosti.</s><s>859 Neki troškovi ostaju isti bez obzira na stepen korišćenja raspoloživog budžeta neprofitne organizacije (amortizacija, osiguranje).</s><s>Radi se o fiksnim troškovima koji u datom rasponu aktivnosti u ukupnom iznosu ostaju nepromijenjeni, dok je drugi dio ovih troškova pod uticajem menadžerskih odluka (troškovi reklame, troškovi plata) i mogu se mijenjati, dok su po svojoj prirodi u ukupnom iznosu konstantni za izabrani raspon aktivnosti.</s><s>Varijabilni troškovi u direktnoj su vezi sa učincima (direktni materijal).</s><s>Problem od čijeg rješavanja zavisi efikasnost i tačnost razvijanja budžeta odnosi se na mješovite troškove.</s>\n<s>neprofitnih organizacija, u prethodnom tabelarnom pregledu, izvršili smo neophodna i određena prilagođavanja.</s><s>Umjesto jedne kolone planiranih prihoda i troškova po jedinici učinka, korišćene su dvije kolone zbog značajnih razlika u nivou aktivnosti usluge A i B i nemogućnosti dostizanja nivoa aktivnosti usluge B (aktivnosti usluge A) i njihovog uprosječavanja.860 Neto rezultat sopstvene aktivnosti (V) pokazuje ostvareni manjak prihoda nad rashodima koji bi nastao kada neprofitna organizacija ne bi imala fiksni iznos prihoda (VI) iz budžeta više organizacione jedinice (ministarstva) na datom nivou 857 Fiksni troškovi konstantni u ukupnom iznosu u okviru datog raspona aktivnosti, a varijabilni troškovi konstantni po jedinici aktivnosti.</s>\n<s>858 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 517. 859 Raščlanjivanje može biti izvršeno prema procjeni njihovog pretežnog karaktera, metodom najvišeg i najnižeg nivoa odnosnog troška prema iskustvu u prethodnim periodima, grafičkim putem i metodom najmanjih kvadrata, prema: Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997., str. 473-477.</s><s>Metode kojima se izdvajaju fiksni iz varijabilnih troškova mogu se grupisati za: direktno utvrđivanje varijabilnih i fiksnih troškova, matematičko raščlanjivanje na fiksne i varijabilne troškove i grafičko odvajanje fiksne komponente troškova, detaljnije: Jakovčević, K.: Troškovi u menadžmentu, Ekonomski fakultet, Subotica, 1993, str. 130-140. 860 Nije ih bilo moguće podvesti u jedan nivo aktivnosti, odnosno ne bi bili vidljivi prosječni prihodi koji bi odgovarali alternativnim nivoima aktivnosti.</s><s>313</s>\n<s>nema značajnijeg uticaja na fleksibilni budžet, nego je tu samo da dopuni ostvareni neto rezultat (višak ili manjak) kako bi se moglo izvršiti poređenje flaksibilnog i statičkg budžeta.</s><s>Planirani prihodi doznačeni iz budžeta862 više budžetske jedinice mogli su biti interpolirani i na drugačiji način u fleksibilni budžet.</s><s>Međutim, teoretičari se nisu do sada bavili</s>\n<s>Tabela 65.</s><s>Fleksibilni budžet budžetiranja prikazano je na projektovanom bilansu uspjeha neprofitne organizacije kojom smo i do sada ilustrovali naša izlaganja (tabela 65).</s>\n<s>Ako planirana dobitna ostvarenja na nivou aktivnosti od 1.270 jedinica usluga A i 30 jedinica usluga B imaju ulogu statičkog budžeta, može se zaključiti da sam postupak razvijanja statičkog i fleksibilnog budžeta nema značajnijih razlika.</s><s>U oba slučaja varijabilni troškovi vežu se za obim aktivnosti, dok se fiksni troškovi planiraju u ukupnom iznosu.</s><s>Novina fleksibilnog budžetiranja je pretpostavka da varijabilni troškovi po jedinici odgovaraju svakom obimu u okviru datog raspona aktivnosti.863 Razvijanje budžetskih opcija relativno je lako za različite nivoe aktivnosti kao i rezervnih budžeta za izmijenjene uslove poslovanja.864 Fleksibilni budžet omogućava sagledavanje efekata raznovrsnih scenarija na prihode, troškove i rezultat ostvarenja neprofitne organizacije i njenih dijelova i stvaranje odgovarajuće osnove za kontrolu, preračunavanjem budžetiranih ostvarenja na ostvareni nivo aktivnosti na kraju budžetskog perioda.865 861 Na osnovu ranijih iskustvenih podataka iz knjigovodstva.</s><s>862 Još jednom je potrebno istaći da prihodi iz budžeta više organizacione jedinice nisu identični prihodima sličnih neprofitnih organizacija, nego prije predstavljaju naknade za studente koje subvencionira entitet, a stvarne cijene ovih usluga lako bi se utvrdile.</s><s>863 U našem primjeru između 1.200 i 1.320 jedinica usluga A i 25 i 35 jedinica usluga B. 864 Testiranjem na nivou prelomne tačke (efektima promjene cijena, varijabilnih troškova po jedinici, diskrecionih fiksnih troškova, obima prodaje, asortimana, kao i efektima kombinovane promjene ovih faktora na rezultat).</s>\n<s>Planovi postavljaju tako da su u funkciji ostvarenja ciljeva (kratkoročnih i dugoročnih) neprofitne organizacije i neophodno je praćenje (kontrola) izvršenja pojedinih planova i master budžeta.</s><s>Praktično u budžetima nikada ne dolazi do poklapanja projektovanog i ostvarenog, a razlike su neminovne.</s><s>Iz toga proizilazi da je kontrola sistematski napor koji je usmjeren na izvršenje plana, utvrđivanje i analizu nastalih odstupanja i predlaganje korektivnih akcija, a sve u cilju da se ostvarenja održe na planskom nivou.</s><s>Povezanost planiranja, kontrole i mjerenja ostvarenja prikazno je na slici 24.</s><s>Slika 24.</s><s>Sistem planiranja i kontrole ostvarenja Izvor: Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, Na datoj</s>\n<s>uzroka nastanka, identifikovanje odgovornosti i korektivne akcije.</s><s>Drugo, aktivnosti kontrole jasno su odvojene od drugih upravljačkih aktivnosti.</s><s>Međutim, kontrola se oslanja na planiranje i na mjerenje ostvarenja i, bez bilo koje od ovih aktivnosti, ni jedna od prikazanih faza procesa kontrole ne bi se mogla opisati.</s><s>Računovodstvena kontrola ostvarenja zasnovana je na budžetima i naziva se budžetska kontrola.</s><s>Prema područjima odgovornosti na kojima se zasniva može se govoriti o kontroli ostvarenja cjeline neprofitne organizacije i kontroli njenih pojedinih centara odgovornosti.</s><s>Kontrola može biti zasnovana samo na statičkim, ali isto tako, i statičkim i fleksibilnim budžetima.</s><s>Osnovni nedostatak primjene statičkih budžeta u kontroli je nemogućnost</s>\n<s>Utvrđivanje fleksibilnog budžeta u proces obračuna i analize odstupanja od planiranih ostvarenja doprinosi da cjelokupni proces kontrole ima kvalitatino viši nivo.</s><s>Iz tog razloga pažnju u narednom dijelu usmjeravamo samo na kontrolu plana poslovnog rezultata do nivoa pojedinačnih budžeta koji su u njega uključeni.</s><s>866 Što je načešći slučaj kod javnog sektora, iako je rebalans budžeta redovan koliko i sam budžet.</s>\n<s>3.2.1.</s><s>Kontrola izvršenja plana poslovnog rezultata Nezavisno od toga kako je neprofitna organizacija organizovana, kontrola plana poslovnog rezultata uvijek se obavlja na nivou upravljačkog vrha.</s><s>U divizionalno strukturiranim</s>\n<s>plana poslovnog rezultata i na nivou strategijskih poslovnih jedinica ili divizija.867 Bez obzira na način organizovanja, interes nosilaca kontrolnog procesa neće se bitnije razlikovati i obično se veže za konstatovanje odstupanja od projektovanog rezultata i na glavne činioce nastalih ostvarenja868 kako bi se identifikovala područja odgovornsti za odstupanja od plana.</s><s>Poslovni aspekt kontrole ponekad se poistovjećuje sa kontrolom troškova.</s><s>Međutim, on je širi od kontrole troškova i uključuje kontrolu efekata na poslovni rezultat sa strane prihoda, odnosno ostvarenja u području prodaje usluga.</s><s>Funkcionisanje kontrole plana poslovnog rezultata zasnovano na fleksibilnom budžetu, pored ranijih pretpostavki datih u postavljanju fleksibilnog budžeta, polazi od sljedećeg: 1) ulogu statičkog budžeta ima obim aktivnosti od 1.270 jedinica usluga A i 30 jedinica usluga B, 2) ostvareni nivo aktivnosti u toku budžetskog perioda iznosio je 1.332 jedinica usluga (od čega se na uslugu A odnosi 1.297, dok se na uslugu B odnosi 35 jedinica), pa je potrebno svesti fleksibilni budžet na taj nivo aktivnosti, 3) prodajna cijena jedinice usluge A je 499 KM,869 a usluge B 3.500 KM,870 4) ostvarena cijena inputa871 materijala X je 15 KM za uslugu A i 20 KM za uslugu B, 5) stvarno nastali opšti varijabilni troškovi realizovanih usluga iznose 23.184 KM, 6) stvarno nastali opšti fiksni troškovi realizovanih usluga iznose 756.050 KM.</s><s>Kontrola plana poslovnog rezultata na globalnom nivou za koju je zainteresovan upravljački vrh može se zasnivati na informacijama sadržanim u narednom tabelarnom pregledu: Tabela 66.</s><s>Analiza odstupanja dobitnih ostvarenja zasnovana na fleksibilnom budžetu Ostvareni</s>\n<s>867 Ovo može biti slučaj visokoškolske organizacacije koja je divizionalno organizovana, strategijska poslovna jedinica za dodiplomske studije i strategijska poslovna jedinica za poslediplomske studije.</s><s>868 Prihodi, varijabilni i fiksni troškovi.</s><s>869 Ne pojavljuju se odstupanja u prodajnim cijenama usluga A zbog toga što neprofitna organizacije ne može ove cijene samostalno formirati, nego su iste propisane od strane Univerziteta.</s><s>870 Kod usluge B došlo je do odstupanja u cijenama, planirana je 3.290 KM, a ostvarena 3.500 KM i ove cijene neprofitna organizacija samostalno formira.</s><s>871 Povećane u odnosu na planirane za 50%.</s><s>316</s>\n<s>Ako bi se kontrola zasnivala samo na statičkom budžetu, moglo bi se zaključiti da je negativna razlika između ostvarenog i planiranog rezultata (u statičkom budžetu) u iznosu od 32.647 KM nastala kao posljedica što povećana prodaja i rast prihoda od usluga od 37.273 KM (769.703 – 732.430) nisu bili dovoljni da neutrališu povećanje varijabilnih troškova od 24.394 KM (63.494 - 39.100) i fiksnih troškova od 45.526 KM (756.050 - 710.524).</s><s>Uplitanje fleksibilnog budžeta omogućava razdvajanje ukupnih odstupanja na dio koji je posljedica pomjeranja u obimu za 28.898,32 KM (286.704,32 257.806,00) i dio koji je posljedica odstupanja od prihoda i troškova u eliminisanju uticaja povećanog obima, negativna odstupanja u iznosu od 61.545,32 KM (225.159,00 – 286.704,32).</s><s>Svođenjem budžetiranog nivoa aktivnosti na ostvareni nivo može se vidjeti da je u dijelu koji se odnosi na prihode ostvareno pozitivno odstupanje od 7.350 KM (za uslugu B) nastalo kao posljedica pomjeranja cijena i pomjeranja u asortimanu prodaje usluga.</s><s>U varijabilnim troškovima pojavljuju se negativna odstupanja u iznosu odstupanja u cijenama i efikasnosti.</s>\n<s>Kontrola prodajnih aktivnosti ima za cilj da na vrijeme otkrije odstupanja od planiranog poslovnog rezultata koja su uslovljena: 1) odstupanjima od planiranog obima prodaje, 2) odstupanjima od planiranih prodajnih cijena i 3) odstupanjima od planiranog asortimana prodaje i da na bazi toga preduzme potrebne korektivne mjere u pravcu ciljeva utvrđenih planom prodaje, i/ili njihove korekcije u kontekstu novih okolnosti.872 Ova odstupanja mogu se pojaviti pojedinačno, ali najčešće su rezultat kombinovanog dejstva i neophodno ih je obračunski izolovati,873 locirati područja odgovornosti, identifikovati njihovu kontrolabilnost i donijeti odluke o korektivnim akcijama.</s><s>Obračun odstupanja od planiranih ostvarenja može se vršiti na dva načina: mjerenjem efekata promjena u obimu, cijenama i asortimanu u odnosu na (a) prihode874 od izvršenih usluga ili</s>\n<s>posebno interesantne u profitno orijentisanim entitetima, kao značajan instrument marketing miksa, u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru one nemaju taj značaj.</s><s>Većina usluga neprofitnog sektora za svoje osnovne aktivnosti obično ima fiksne cijene, dok je u njihovoj isključivoj nadležnosti formiranje cijena ograničenog broja usluga.</s><s>Ipak, sa odstupanjima koja su posljedica promjena u cijenama, mogu se pratiti efekti neto promjena cijena i varijabilnih troškova na kontribucioni dobitak (tabela 67).</s><s>872 Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str. 487. 873 Postoje tri razloga za odvojeno razmatranje odstupanja: ona imaju različite uzroke, ona uključuju različite menadžere centara odgovornosti i ona zahtijevaju različite korektivne akcije.</s><s>Anthony, R., Young, W.: Management Control in Nonprofit Organization, McGraw-Hill/Irwin, New York, 2003, p. 666. 874 Analizira se razlika između planiranih i ostvarenih prihoda.</s><s>875 Predmet analize su razlika između planiranog i ostvarenog kontribucionog rezultata.</s><s>317</s>\n<s>Tabela 67.</s><s>Obračun odstupanja od fleksibilnog budžeta (mjeren efektom na kontribucioni rezultat) Usluge</s>\n<s>Obračun negativnih odstupanja od fleksibilnog budžeta u iznosu od 16.019,32 KM predstavlja razliku između saldiranog iznosa pozitivnih odstupanja nastalih po osnovu promjena cijena (7.350,00 KM) i negativnih odstupanja u varijabilnim troškovima 23.369,32 KM (Usluga A = 22.742,24 i usluga B = 627,08).</s><s>Izolovano odstupanje po osnovu promjena cijena znači da utiče na prihode, ali i u istom iznosu i na kontribucioni rezultat.</s><s>Prilikom obračuna odstupanja mjerenih efektom na kontribucioni rezultat, odstupanjima po osnovu promjene strukture asortimana i promjene u količinama dodaju se i odstupanja po osnovu promjena cijena.</s><s>Množenjem razlike planiranih i ostvarenih prodajnih cijena sa stvarno prodatim količinama usluga876 sagledava se uticaj promjena prodajnih cijena na prihode i kontribucioni rezultat (tabela 68).</s><s>Ukupno nastala odstupanja nisu podjednako raspodijeljena po uslugama (usluga A uzrokuje negativno odstupanje u prvom i neutralno u drugom slučaju, dok usluga B ima pozitivna odstupanja</s>\n<s>procjenu ostvarenenja planiranih prihoda kao i za donošenje odluka o usmjeravanju na analizu odstupanja po uslugama u odnosu na analizu po područjima odgovornosti.</s><s>Tabela 68.</s><s>Obračun odstupanja po osnovu promjena cijena Usluge</s>\n<s>vrši multipliciranjem razlike između ostvarenog obima prodaje usluga877 i planiranog obima prodatih usluga koji je dat u statičkom budžetu s planiranim kontribucionim rezultatom po jedinici usluge, odnosno sa planiranim prodajnim cijenama kada se ovi efekti mjere u odnosu na prihode.</s><s>Obračun odstupanja od planiranog obima aktivnosti mjeren efektima na kontribucioni rezultat878 daje se u narednom pregledu: 876 Pretpostavka je da su efektivno prodate vrste usluga istovremeno i planirane vrste i da je asortiman ostao nepromijenjen (planirana prosječna prodajna cijena usluge– stvarna prosječna prodajna cijena usluge) x prodate količine usluga.</s>\n<s>877 Pod pretpostavkom da je održana planirana struktura asortimana usluga kao u statičkom budžetu.</s><s>878 (Planirane količine – stvarne količine) x prosječno planirani kontribucioni rezultat po jedinici usluge.</s><s>318</s>\n<s>Odstupanja mjerena efektima na prihode zbog promjene količina realizovanih usluga neprofitne organizacije može da se sumira na sljedeći način: Tabela 70.</s><s>Obračun odstupanja po osnovu promjena u količinama (efekti na prihode) Usluge</s>\n<s>Kako bi se efekti asortimana na kontribucioni rezultat i prihode učinili neutralnim neophodno je izvršiti preračunavanja ostvarenog obima prodaje usluga na planiranu strukturu datog asortimana usluga.880 U obračunu odstupanja primijenjen je planirani umjesto ostvarenog kontribucionog rezultata, odnosno planirane umjesto ostvarenih prodajnih cijena, da bi se isključilo miješanje uticaja odstupanja koja su rezultat promjena kontribucionog rezultata i prodajnih cijena sa odstupanjem u obimu.</s><s>To je imalo za rezultat iskazivanje većeg kontribucionog rezultata za 17.792,72 KM zbog toga što su prodate količine usluga veće od planiranih u budžetu (planu) prodaje.</s><s>Efekti pomjeranja količina prodatih usluga, mjereni uticajem na prihode, na nešto većem su nivou (18.759,00 KM) zbog izostajanja negativnog dejstva po osnovu varijabilnih troškova.</s>\n<s>Efekti odstupanja u asortimanu i njihovo kvantificiranje na nivou pojedinačnih usluga mogu se utvrditi množenjem razlike između ostvarene prodaje i preračunate ostvarene</s>\n<s>879 Izvršena je korekcija odstupanja koja se pojavljuje zbog zaokruživanja.</s><s>880 Učešće usluge A u asortimanu kod statičkog budžeta je 0,976923 ili 1.301,261436 jedinica a usluge B 0,023077 ili 30,738564 jedinica ili zakruženo na cijeli broj: A = 1.301 i B = 31. 319</s>\n<s>Ukoliko efekte mjerimo u odnosu na prihode, fokus je na prodajnim cijenama i njihovom uticaju na prihode (tabela 72).</s><s>Tabela 72.</s><s>Obračun odstupanja po osnovu promjena strukture asortimana (efekat na prihode)</s>\n<s>Prodate količine usluga svedene su na planiranu strukturu asortimana i poređenjem planirane sa ostvarenom strukturom asortimana, uz pomoć planiranog kontribucionog rezultata, objektiviraju se promjene u dobitnim ostvarenjima koja su bila uslovljena promjenama u strukturi asortimana.</s><s>U analiziranoj neprofitnoj organizaciji došlo je do pomjeranja prema više profitabilnim uslugama, što je uslovilo ukupna pozitivna odstupanja (11.105,60 KM) a slična situacija je i u pogledu odstupanja u asortimanu čiji se efekti mjere u odnosu na promjene u prihodima (11.164,00 KM).</s><s>Izvršene analize odstupanja po pravilu se agregiraju po vrstama odstupanja i po vrstama usluga.</s><s>Izvještaj o odstupanjima u odnosu na kontribucioni rezultat prikazuje tabela 73.</s>\n<s>2. Odstupanja po osnovu promjene količina 3. Odstupanja po osnovu promjene asortimana 4. Efekat na kontribucioni rezultat</s>\n<s>2. Odstupanja po osnovu promjene količina 3. Odstupanja po osnovu promjene asortimana 4. Efekat na kontribucioni rezultat</s>\n<s>Prikazana odstupanja pružaju jasniju sliku o tome šta se događalo u procesu realizacije plana prodaje usluga i efektima te realizacije na ostvarenja neprofitne organizacije.</s><s>Analiza omogućava izvođenje zaključaka šta se događa sa obimom kada se cijene povećaju, da li su promjene u asortimanu prihvatljive, da li treba revidirati očekivanja u budžetu i sl.</s><s>Pregledi odstupanja omogućavaju jasnu identifikaciju odgovornosti za njihov nastanak.</s><s>Međutim, pojedini razlozi mogu biti izvan kontrole 320</s>\n<s>1. Odstupanja po osnovu promjene cijena menadžmenta organizacije (ili menadžera centara odgovornosti).881 Analiza odstupanja mjerena efektima na prihode upućuje na povoljna ostvarenja za pružene usluge B. Ukoliko pažnju usmjerimo na efekte nastalih odstupanja na kontribucioni rezultat, zaključak je da usluge B nisu tako povoljne ni u zbiru ni po pojedinim odstupanjima, izuzimajući ona koja su posljedica povećanog obima.</s><s>3.2.3.</s><s>Kontrola direktnih troškova</s>\n<s>poistovijetiti sa upravljanjem troškovima i ona predstavlja samo jednu fazu ukupnog procesa upravljanja troškovima.</s><s>Za kontrolu troškova kvalitetnu podlogu pruža fleksibilni budžet koji obezbjeđuje identifikaciju odstupanja koja su posljedica razlike između planiranog obima aktivnosti u statičkom budžetu i ostvarenog obima aktivnosti, od odstupanja koja nastaju kao posljedica trošenja proizvodnih inputa i pomjeranja u njihovim cijenama.</s><s>Osobenosti planiranja pojedinih kategorija troškova i različiti načini njihovog vezivanja za učinke u fazi ostvarenja zahtijevaju da se u fazi kontrole pravi razlika između kontrole varijabilnih i fiksnih troškova, a u okviru njih još i razlika između direktnih i indirektnih troškova.</s><s>Kontrola direktnih troškova usluga (direktnih troškova materijala) obično počinje utvrđivanjem ukupnih odstupanja koja se pojavljuju kao razlika između planiranih i ostvarenih troškova.</s><s>Pošto se radi o varijabilnim troškovima koji su neposredno određeni nivoom aktivnosti neprofitne organizacije, potrebno je u proces odstupanja uključiti i statički i fleksibilni budžet.</s><s>Polazeći od prethodno datog primjera za neprofitnu organizaciju, ukupna odstupanja u direktnim troškovima mogu se predstaviti kako slijedi: Tabela 75.</s><s>Kontrola direktnih troškova zasnovana na fleksibilnom budžetu Stvarni</s>\n<s>Razlika u ukupnom iznosu od 14.010 KM nastala je, jednim dijelom, kao posljedica odstupanja između planiranog obima prodaje usluga u statičkom budžetu i 881 Planirani broj studenata za upis na prvu godinu studija iznosio je 350, dok je od strane univerziteta odobreni broj iznosio 400 studenata.</s><s>Stvarno upisani broj studenata u prvu godinu bio je 373.</s><s>Planirani broj od 30 poslediplomaca je premašen i stvarno je upisano 35.</s><s>Opadanje broja upisanih studenata na dodiplomskom studiju rezultat je povećane konkurencije od strane privatnih fakulteta i koledža, dok je porast broja poslediplomaca rezultat manje konkurencije od stane privatnih visokoobrazovnih obrazovnih organizacija, što sve nije pod direktnom kontrolom menadžmenta neprofitne organizacije.</s><s>882 Stevanović, N., Malinić, D.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005, str. 534 321</s>\n<s>900 ostvarenog nivoa aktivnosti (negativna odstupanja od 690 KM i direktna je posljedica odstupanja u obimu kada je ostvareni nivo aktivnosti iznad planiranog, što je uobičajena pojava zbog same prirode direktnih troškova.</s><s>Ipak, za kontrolu direktnih troškova interesantnija je analiza odstupanja koja nastaju komparacijom ostvarenja sa planom iskazanim u fleksibilnom budžetu.</s><s>U ovom slučaju nastala odstupanja posljedica su razlike između planiranih i stvarno plaćenih cijena za materijal i predstavljaju proizvod utvrđene razlike između planiranih i stvarnih cijena inputa (tabela 76).</s><s>Tabela 76.</s><s>Obračun odstupanja u direktnim troškovima po osnovu promjena cijena Planirane</s>\n<s>Negativna odstupanja stvarno nastalih troškova od fleksibilnog budžeta u iznosu 13.320 KM odnose se na odstupanja po osnovu promjene cijena.</s><s>Predstavljeni obračun dovoljno je analitičan za buduću analizu odstupanja cijena na nivou pojedinih kategorija direktnih troškova i na nivou pojedinih usluga.</s><s>Nastalo povećanje cijena direktnog materijala, kao rezultat promjene tržišnih uslova nabavke, ima nekontrolabilni karakter i za ta odstupanja ne bi trebalo da budu odgovorni menadžeri (nabavke).</s><s>Ukoliko se posmatra efikasnost korišćenja inputa, može se zaključiti da su stvarno korišćeni inputi identični planiranim količinama u fleksibilnom budžetu za ostvareni nivo aktivnosti, te se ne pojavljuju odstupanja po osnovu efikasnosti upotrebe proizvodnih inputa.</s><s>3.2.4.</s><s>Kontrola opštih varijabilnih i opštih fiksnih troškova Nakon alokacije opštih varijabilnih troškova po uslugama, stvorena je dobra osnova za analizu odstupanja po različitim nivoima detaljnosti.</s><s>Na početku analize obično se sagledava ukupna razlika između stvarno nastalih i planiranih iznosa troškova u statičkom budžetu i utvrđuju se razlike na dio koji je nastao kao posljedica odstupanja u obimu i na dio koji je nastao iz razlike stvarnih i troškova iskazanih u fleksibilnom budžetu za ostvareni nivo aktivnosti, što je prikazano u narednoj tabeli: Tabela 77.</s><s>Kontrola opštih varijabilnih troškova pružanja usluga zasnovana na fleksibilnom budžetu</s>\n<s>Po osnovu nastalih razlika u obimu aktivnosti, analizi odstupanja u opštim varijabilnim troškovima usluga pridaje se manje pažnje, pošto se radi o odstupanjima koja nastaju kao posljedica razlike između planiranog i ostvarenog nivoa aktivnosti.</s><s>Predmet detaljnijih proučavanja jesu odstupanja od fleksibilnog budžeta koja se mogu podijeliti na odstupanja po osnovu potrošnje opštih varijabilnih troškova i na odstupanja po osnovu efikasnosti korišćenja časova direktnog rada.883 Obračun odstupanja u opštim varijabilnim troškovima po osnovu potrošnje zahtijeva utvrđivanje razlike između planiranih i stvarnih opštih varijabilnih troškova po času884 i množenjem tako utvrđenog iznosa sa stvarno potrošenim količinama inputa za svaku pojedinačnu uslugu (tabela Tabela 78.</s><s>Obračun odstupanja u potrošnji u opštim varijabilnim troškovima Planirani OVT</s>\n<s>Elementi posljedica su povećanja cijena pojedinih komponenti opštih varijabilnih troškova usluga, pošto nema odstupanja u efikasnosti u opštim varijabilnim troškovima usluga (po osnovu razlike između količina inputa u fleksibilnom budžetu i stvarnih količina inputa).</s><s>Polazeći od specifičnosti kontrole opštih fiksnih troškova i mogućnosti koje u tom procesu nudi primjena sistema obračuna po varijabilnim troškovima, možemo zaključiti da je u procesu kontrole moguće utvrditi samo ukupni iznos odstupanja stvarnih od fleksibilno planiranih fiksnih troškova.</s><s>Ovo odstupanje predstavljeno je u tabeli 79 gdje se uočavaju razlike između stvarnih i budžetiranih fiksnih troškova.</s><s>Nastala razlika označava se kao odstupanje u potrošnji i pokazuje da iako se fiksni troškovi ne mijenjaju zbog promjene nivoa aktivnosti na njihov ukupan iznos utiču drugi faktori: promjena cijene rada, promjena cijena inputa i sl.</s><s>Tabela 79.</s><s>Kontrola OFT realizovanih usluga zasnovana na fleksibilnom budžetu.</s>\n<s>883 Alokacija opštih varijabilnih troškova po uslugama u fleksibilnom planu prema direktnim časovima rada izvršena je kako slijedi: ukupno jedinica usluga 1.332 (A = 1.297, B = 35), časovi direktnog rada ukupno 4.172 (A =4.032, B = 140), učešće pojedinih usluga u direktnim časovima rada (A = 0,966443, 884 Alokacija opštih varijabilnih troškova po uslugama prema ostvarenim direktnim časovima rada utvrđena je kako slijedi: ukupan broj jedinica usluga, časovi direktnog rada, učešće pojedinih usluga u direktnim časovima rada i časovi po jedinici su isti kao i kod alokacije u fleksibilnom budžetu, dok su ukupni ostvareni OVT iznosili 23.184 KM.</s><s>OVT po času iznosili su 5,557047 (A = 5,556801 i B = 5,564143) a 323</s>\n<s>Da bi se proširila informaciona osnova za kontrolu opštih fiksnih troškova, umjesto sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima primjena sistema obračuna po punim standardnim troškovima olakšava identifikovanje uzroka odstupanja i odgovornosti za njihov nastanak.</s><s>Kao osnova za alokaciju fiksnih troškova najčešće se uzimaju direktni časovi rada (kao i u slučaju opštih varijabilnih troškova).</s><s>Polazeći od toga da smo standardizaciju opštih fiksnih troškova izvršili na nivou od 4.172 direktna časa izrade, što odgovara obimu izvršenih usluga od 1.332 jedinice (1.297 jedinica usluga A i 35 jedinica usluga B).</s><s>Ako je planirani iznos ukupnih fiksnih troškova 710.524 KM, prosječni planirani direktni troškovi rada po jedinici usluge iznose 3,13 KM,885 planirani fiksni troškovi po jednom času izrade 170,31886 KM, dok su prosječno planirani fiksni troškovi po jedinici usluge 533,43 KM (A = 529,44 KM i B = 681,23 KM).887 Obračunati fiksni troškovi po času izrade neophodan su informacioni input za kompletiranje pune standardne cijene koštanja.</s><s>Međutim, kod posmatrane neprofitne organizacije ostvareni nivo aktivnosti jednak je korišćenom nivou za</s>\n<s>710.524,00 standardizovanje opštih fiksnih troškova usluga, ostvarena količina inputa jednaka je planiranoj količini i otuda nema odstupanja između fleksibilno planiranog iznosa fiksnih troškova i standardizovanog iznosa fiksnih troškova.</s><s>3.2.5.</s><s>Izvještavanje o odstupanjima</s>\n<s>Sumiranje informacija o ostupanjima, po pravilu, vrši se u formi odgovarajućih izvještaja ili grafičkih prikaza koji se pripremaju u određenim vremenskim intervalima u zavisnosti od menadžerskih zahtjeva.</s><s>U okviru ovih posebnih izvještaja na odgovarajući način sistematizuju se pozitivna i negativna odstupanja kako bi se mogao sagledati njihov uticaj na konačna dobitna ostvarenja entiteta.</s><s>Na nivou neprofitne organizacije, kao i na nivou njenih pojedinih profitno orijentisanih dijelova, ukupna ostvarenja posmatraju se kao rezultat aktivnosti različitih međusobno povezanih funkcija, a sumiranje parcijalnih odstupanja i sagledavanje njihovih efekata nameće se kao logična potreba.</s><s>Jedan od mogućih načina pripreme izvještaja o odstupanjima za potrebe top menadžmenta neprofitne organizacije koja je predmet naših razmatranja predstavljen je sljedećim formalnim izrazom:</s>\n<s>886 710.000,00 KM : 4.172 direktna časa rada.</s><s>887 Imajući u vidu planirani iznos opštih fiksnih troškova u iznosu 710.524,00 KM može se zaključiti da su veći po jedinici usluge A (529,44) od njene prosječno planirana cijena (499 KM).</s><s>Planirana standardna varijabilna cijena koštanja po jedinici usluge A je 29,74 što sa planiranim OFT po jedinici (529,44 KM) čini prosječnu prodajnu cijenu od 559,15 KM, koja je neophodna prag rentabiliteta.</s><s>Za dostizanje praga rentabiliteta neophodno je da se doznači neprofitnoj organizaciji 61,15 KM (559,15 – 499,00) po jedinici usluge (1.297) dok je planirani iznos 275.000,00 KM (doznake se ne vrše prema naprijed navedenom načinu nego prema posebnoj budžetskoj formuli koju je teško korigovati i promijeniti u sadašnjim uslovima).</s><s>Kod usluge B planirani OFT po jedinici iznose 681,23 KM, dok planirana standardna varijabilna cijena koštanja iznosi 44,34 KM.</s><s>Neto dobit, odnosno višak prihoda nad rashodima je više nego očigledan usljed slobodnog formiranja cijena (dok je kod usluge A prodajna cijena ograničena od strane višeg menadžerskog nivoa).</s><s>324</s>\n<s>Tabela 80.</s><s>Izvještaj o odstupanjima od prihoda, troškovima i rezultatu u uslovima primjene obračuna po standardnim varijabilnim troškovima Odstupanja</s>\n<s>21.</s><s>Odstupanja fleksibilnog od statičkog budžeta III Odstupanja u kontribucionom rezultatu (I-II) IV Odstupanja u fiksnim troškovima</s>\n<s>značajnu sigurnost u uslovima donošenja odluka na bazi datih informacija.</s><s>Međutim, vjerovatno, najznačajnije koristi od formalizovanog izvještavanja sastoje se u tome da ono obezbjeđuje neku vrstu poželjnog pritiska na subordinirane menadžere da sami preduzimaju</s>\n<s>izvještavanje odstupanjima.889 Treba napomenuti da sva predstavljena odstupanja nisu predmet punog interesovanja menadžmenta neprofitne organizacije.</s><s>Kada se kontrola zasniva na fleksibilnom budžetu odstupanja koja su obračunata u odnosu na fleksibilni budžet od primarnog su značaja.</s><s>Ovim odstupanjima po značaju treba dodati odstupanja u prodaji po osnovu obima, dok odstupanja u varijabilnim troškovima imaju manju upotrebnu vrijednost i ona se pojavljuju poređenjem fleksibilnog i statičkog budžeta pošto pokazuju samo šta bi se dogodilo da je planirani obim ostvaren.</s><s>Kontrola poslovanja obuhvata dvije različite aktivnosti, finansijsku kontrolu i kontrolu performansi.</s><s>Ključni instrument za izvještavanje o unutrašnjem poslovanju entiteta je računovodstveni sistem.</s><s>Budžet i računovodstveni sistem ne samo da treba da budu usaglašeni, nego računovodstveni sistem treba da čini najpouzdaniji dio integralnog (poslovnog) informacionog sistema neprofitnog sektora.</s><s>Računovodstveni informacioni</s>\n<s>strogo nosioci upravljačkih aktivnosti u neprofitnom sektoru, imaju različite vrste i nivoe ekonomskog i neekonomskog obrazovanja, te je potrebno uspostaviti komunikaciju između menadžera (neekonomskog obrazovanja) i računovođa, kako bi razumjeli i koriste</s>\n<s>Segmenti računovodstvenog informacionog sistema, kao što su: finansijsko računovodstvo, analitička knjigovodstva i druge pomoćne knjige imaju osnovni zadatak da stvore adekvatnu računovodstvenu bazu podataka koja će sa ovim ili transformisanim podacima</s>\n<s>sadržane računovodstvenim izvještajima i služiti eksternim i internim korisnicima za različite svrhe.</s><s>Uvažavajući dosadašnje i očekivane promjene u društvu i širem okruženju izvjesno je da ni menadžment kao institucija i proces, ni računovodstvo, posebno upravljačko računovodstvo, nisu načinili značajne iskorake kako na teorijskom planu tako ni u domenu praktične implemetacije u neprofitnom i javnom sektoru, u aktuelnom trenutku Bez obzira na to kako bio dizajniran računovodstveni sistem, uvijek postoji mogućnost</s>\n<s>kontrole u neprofitnim organizacijama ima sopstvenu kontrolu (administrativna i računovodstvena).</s><s>Cilj interne računovodstvene (finansijske) kontrole jeste uvjeriti se u razumnoj mjeri da je obezbijeđeno</s>\n<s>pripremu finansijskih izvještaja i utvrđivanje odgovornosti za imovinu.</s><s>U nekim organizacijama, uključujući mnoge državne i lokalne vlade, ne postoji ni najmanja kontrola i ovaj problem razotkriva se u čestim novinskim člancima kada se izvrši eksterna revizija javnih preduzeća.</s><s>Revizija finansijskih izvještaja podrazumijeva ispitivanje da li oni daju istinit i tačan prikaz finansijskih podataka u skladu sa utvrđenim kriterijumima.</s><s>Revizija poslovanja jeste ispitivanje neke organizacione jedinice radi vrednovanja uspješnosti njenog poslovanja: Tako se vrši operativna revizija pojedinih ili svih dijelova aktivnosti organizacione jedinice kako bi se procijenila efikasnost (kako organizacija ostvaruje zarctane ciljeve poslovanja) i rentabilnost (koliko dobro se koriste resursi za ostvarivanje ciljeva) poslovanja.</s><s>Revizija usklađenosti predstavlja ispitivanje poslovanja da bi se utvrdilo da li su poštovani određeni postupci, pravila i propisi, definisani od nadležnog organa.</s>\n<s>Bilo koja pojedinačna mjera performansi neprofitnih organizacija nije adekvatna profitnoj mjeri u profitno orijentisanim entitetima.</s><s>Informacije o outputima potrebne su iz dva razloga: da bi se izmerila efikasnost (odnos outputa i inputa) i efektivnost (obim do koga</s>\n<s>profitnih indikatora, analiza efikasnosti i efektivnosti u neprofitnim entitetima traži adekvatne supstitute mjerila outputa, međutim, sadašnji neprofitni sistem menadžment kontrole ipak je deficitaran u ovom pogledu.</s><s>Problem mjerenja outputa u nemonetarnim odnosima nije jedinstvena za sve neprofitne organizacije, ali isto tako je prisutan problem u centrima odgovornosti profitnih organizacija, gdje su dominantni diskrecioni troškovi.</s><s>Ipak, postoje tri pristupa koji se mogu uzeti da bi se izmerio kvalitet: grube mjere, procjena kvaliteta i surogati za mjerenje kvaliteta.</s><s>U kontroli menadžerskih performansi izvještaji se pripremaju na osnovu informacija</s>\n<s>326 rezultat).</s><s>Ipak, ovo ne znači da treba izostaviti nefinansijska ostvarenja (zadovoljstvo klijenata, moral zaposlenih) i da su ona nebitna. (Ne)finansijska mjerila u najvećem broju neprofitnih organizacija i nekim vladinim organizacijama su značajnija od finansijskih mjerila.</s><s>Izvještaji menadžment kontrole trebalo bi da imaju tri značajne karakteristike: da se vežu za ličnu odgovornost, da porede stvarne performanse sa najboljim dostupnim standardom i da se fokusiraju na značajne informacije.</s><s>Standardi mogu da budu statički, ako</s>\n<s>Kontrola podrazumijeva samo prosto poređenje ostvarenja sa planovima, smisao kontrole je da pomogne da se postavljeni ciljevi ostvare, preduzimajući odgovarajuće korektivne akcije.</s><s>327</s>\n<s>Na osnovu provedenih istraživanja u doktorskoj disertaciji ''Bilansni agregati u funkciji menadžment kontrole u neprofitnim organizacijama'' može se izvesti generalni zaključak o nespornom</s>\n<s>upravljanju i rukovođenju neprofitnim organizacijama i javnim sektorom.</s><s>Na tačnost i opravdanost jednog ovakvog zaključka ukazuju, na žalost, ogromni gubici finansijskih sredstava u pomenutim entitetima, koji su, gotovo isključivo, nastali usljed skoro potpune računovodstvene nepismenosti menadžmenta u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru.</s><s>Čitav niz parcijalnih zaključaka, do kojoh smo došli tokom izrade navedene doktorske disertacije, indicira na opravdanost izvođenja pomenute generalne konstatacije.</s><s>Posebno ćemo apostrofirati sljedeće parcijalne zaključke: Neprofitne</s>\n<s>otežava upravljanje u njima praćeno izazovima i problemima, a među autoritetima nema jedinstvene definicije tih organizacija.</s><s>Ipak, može se reći da se pojam neprofitne organzacije odnosi na nevladine organizacije definisane zakonom kao humanitarne ili neprofitne; one služe ciljevima javne dobrobiti i oslobođene su poreza.</s><s>Izgledi su da neprofitne organizacije nisu ni u profitnom ni u javnom sektoru, ali im je mjesto negdje između ova dva sektora.</s><s>Jedna od podjela neprofitnih organizacija bila bi na javne (državne) i privatne,</s>\n<s>njih.</s><s>Javne neprofitne organizacije uključuju zdravstvene, obrazovne, religiozne, kulturne, naučne i druge organizacije koje su uređene od strane države, entiteta ili lokalne vlasti.</s><s>U okviru kategorije privatnih neprofitnih organizacija značajne su razlike između humanitarnih i komercijalnih neprofitnih organizacija i udruženja.</s><s>Specifičnosti neprofitnih organizacija i uticaj menadžmenta na proces kontrole ogledaju se u nekoliko značajnih karakteristika: nedostatak profitnih mjerila (kao primarna osobenost), zakonodavni i poreski aspekti, uslužni karakter, različiti izvori finansiranja, politički uticaji, tradicija i sl.</s><s>Oblik neprofitne organizacije ili organizacioni dizajn predstavlja pojavnu formu koji reflektuje stanje elemenata, oblike interakcije, ulogu pojedinaca i kompentencije u upravljačkim</s>\n<s>performansama neprofitnih organizacija predstavlja problem od centralnog značaja, kako za menadžere tako i za upravljačke računovođe i otvara nekoliko značajnih pitanja: definisanje performansi, postavljanje ciljeva, odnosno nivoa performansi koje treba dostići, primjenu sistematske</s>\n<s>neprofitnim organizacijama trebalo bi da budu usmjereni u pravcu usavršavanja mjerila performansi, razvoju jednog uravnoteženog pristupa (ne)finansijskim ostvarenjima, sagledavanju esencijalnih</s>\n<s>menadžment kontrole na ponašanje ljudi i posljedično na performanse.</s><s>Proces strukturiranja i implementacije sistema mjerenja performansi trebalo bi da se odvija u nekoliko koraka: stvaranje obaveze menadžmentu za mjerenje performansi, provođenje efikasnog sistema mjerenja, razjašnjenje postavljenih ciljeva, identifikovanje rezultata, definisanje, ocjena i izbor indikatore (mjerila), razvijanje procedura za prikupljanje podataka, 328</s>\n<s>Koncepti menadžment kontrole profitnih i neprofitnih organizacija su slični, ali ne i isti, a primjena ovih koncepata ima svoje specifičnosti u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru.</s><s>Proces menadžment kontrole ima četiri faze: strategijsko planiranje, pripremu budžeta, funkcionisanje i mjerenje i izvještavanje i ocjena performansi.</s><s>Neprofitne oganizacije slično profitnim entitetima mogu biti različito strukturirane, jedne imaju funkcionalnu, druge programsku, treće matričnu, dok su neke usvojile divizionalnu strukturu.</s><s>Polazeći od mogućnosti mjerenja outputa različitih područja odgovornosti, stepena</s>\n<s>dijelova, decentralizovanoj neprofitnoj organizaciji mogu se identifikovati područja ili centri odgovornosoti standardnih troškova, diskrecionih (budžetiranih) rashoda, prihoda, profitni (dobitni) i investicioni (imovinski) centri.</s><s>Pomenuta područja odgovornosti nalaze fokusu</s>\n<s>kontekst upravljačkog računovodstva, u skladu sa koncepcijom decentralističkg upravljanja neprofitnim sektorom, koje će omogućiti decentralizovani obračun rezultata po užim organizacionim segmentima kako</s>\n<s>kontekst bi menadžeri dobili upotrebljive informacije za donošenje odluka.</s><s>Iako je (ne)finansijsko mjerenje performansi centara odgovornosti najpotpunije, ono nije u najvećem broju slučajeva primjenjivo u neprofitnim kao u profitnim organizacijama.</s><s>Dakle, konačaj sud o uspješnosti organizacionog segmenta ili njegovog menadžera neprofitne organizacije mora se donijeti kako na bazi analize tako i nemonetarnih mjerila uspješnosti.</s>\n<s>podsistemi, najznačajniji je računovodstveno - informacioni sistem.</s><s>Funkciju računovodstveno informacionog sistema, u neprofitnim organizacijama i javnom sektoru, neophodno je usmjeriti na dva primarna zadatka, razdvajanjem njegove informacione funkcije u dva pravca.</s><s>Prvi se odnosi na strogo formalizovanje finansijskog izvještavanja, dok je drugi pravac interni obračun, oblikovan od strane upravljačkog računovodstva koje je interno usmjereno i u mjeri u kojoj su informacije finansijskog računovodstva interno upotrebljive može</s>\n<s>upravljačkog računovodstva u neprofitnim organizacijama je da menadžmentu, na svim hijerarhijskim nivoima, pruži relevantne informacije za donošenje odluka i planiranje aktivnosti, da izvijesti o rezultatima preduzetih akcija i da uputi na korektivne akcije poređenjem ostvarenih i planiranih rezultata.</s><s>Iz organizacionog pozicioniranja računovodstvene funkcije u organizacionoj strukturi neprofitnih organizacija proistekla bi značajna uloga upravljačkog računovođe i njegova nadležnost kako za finansijsko tako i upravljačko računovodstvo.</s>\n<s>Godišnji računi za potrebe eksternog izvješavanja, odnosno polaganja računa od strane uprave neprofitnih organizacija, koje se ne finansiraju iz budžeta, sadrže: Bilans stanja, Bilans uspjeha i dodatni računovodstveni izvještaj – Aneks, što je u skladu sa odredbama četvrte Direktive EEZ/EU.</s><s>Za neprofitne i vladine organizacije, koje se finansiraju iz budžeta, za potrebe eksternog izvještavanja propisani set finansijsko računovodstvenih izvještaja sadrži: Bilans stanja, Bilans uspjeha, Bilans novčanih tokova, Note (zabilješke) uz finansijske izvještaje, Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta (GIB), Izvještaj o kapitalnim transakcijama i finansiranju i Posebne podatke o platama i broju</s>\n<s>Prezentacija finansijskih izvještaja zahtijeva da komplet finansijskih izvještaja uključi: Izvještaj o finansijskom stanju (Bilans stanja), Izvještaj o finansijskoj uspješnosti (bilans uspjeha, izvještaj o dobitku ili gubitku, bilans prihoda i rashoda), Izvještaj o promjeni u neto imovini/kapitalu, Izvještaj o novčanim tokovima i Računovodstvenu politiku i napomene (planove) uz finansijske izvještaje.</s><s>Primarni finansijski izvještaj dugi niz godina bio je bilans stanja, služeći, prije svega, eksternim interesentima.</s><s>Vremenom bilans počinje služiti i u druge svrhe, prvenstveno potrebama menadžmenta entiteta.</s><s>Specifičnost neprofitnih organizacija odražava se i na specifičnost bilansa stanja, što se mora uzeti u obzir i pri zakonodavnim razmatranja, koja se odnose, prije svega, na utvrđivanje propisanih obrazaca i kontnog okvira.</s><s>Pravilnikom o finansijskom izvještavanju za neprofitne organizacije - korisnike prihoda budžeta, propisan je sadržaj pozicija u obrascu bilans stanja, dok primjena MRS JS traži značajnu harmonizaciju, usaglašavanje i prihvatanje MRS JS kao nacionalnih računovodstvenih standarda.</s><s>Zakon o računovodstvu i reviziji, prihvatanjem računovodstvenih standarda i standarda revizije trebao bi u narednom periodu da značajno revidira postojeći računovodstveni sistem kao instrument efikasnog donošenja, provođenja, kontrole i revizije budžeta.</s><s>Bilans, kao osnovni finansijski izvještaj, po prihvatanju MRS JS kod nas, zasnivaće se na: MRS JS 17 – Nekretnine, postrojenja i oprema, MRS JS 16 – Ulaganja u nekretnine, MRS JS 12 – Zalihe, MRS JS 13 – Lizing, MRS JS 14 – Događaji nakon datuma bilansiranja MRS JS 15 – Finansijski instrumenti: objelodanjivanje i prezentacija i MRS JS 19 – Rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna imovina.</s>\n<s>Po svojoj suštini bilans uspjeha predstavlja drugi dio godišnjeg zaključka i, u pogledu strukture i elementa, kod neprofitnih organizacija razlikuje se od istog obrasca neprofitnih i javnih organizacija koje se finansiraju iz budžeta.</s><s>Dok je bilans uspjeha kod neprofitnih i javnih organizacija sačinjen u formi liste, kod ostalih (drugih) neprofitnih organizacija izvršeno je segmentiranje prihoda i rashoda.</s><s>Usvajanjem MRS JS, kao nacionalnih račnovodstvenih standarda, bilans uspjeha zasnivao bi se na MRS JS 9 Prihodi iz transakcija razmjene, MRS JS 11 – Ugovor o izgradnji, MRS JS 5 – Troškovi pozajmljivanja, MRS JS 4 – Učinci promjene kurseva stranih valuta, MRS JS 3 – Neto dobitak ili gubitak, fundamentalne greške i promjena računovodstvenih politika.</s><s>Iako su bilans stanja i bilans uspjeha od suštinskog značaja, oni nisu ipak dovoljni za ocjenu svih relevantnih finansijskih aktivnosti poslovanja neprofitnih organizacija i javnog sektora.</s><s>Bilans novčanih tokova osnovni je finansijski izvještaj koji pokazuje gotovinske (novčane) efekte proistekle iz redovnih (operativnih) aktivnosti, investicionih aktivnosti i finansijskih aktivnosti neprofitne organizacije i javnog sektora za određeni period.</s><s>Prema načinu utvrđivanja tokova poslovanja u ovom izvještaju, razlikuju se dvije metode i kod nas je ozakonjena direktna metoda, gdje se objelodanjuju glavne klase bruto novčanih priliva i odliva.</s><s>MRS JS 2 – Izvještaj o novčanim tokovima omogućuje izbor između direktne i indirektne metode utvrđivanja tokova gotovine iz poslovnih aktivnosti.</s><s>Međutim, ipak favorizuje direktnu metodu.</s><s>Kada javni sektor kod nas usvoji obračunsku osnovu računovodstva, u svrhe finansijskog izvještavanja, dužan je primjenjivati MRS Pošto je obračunska</s>\n<s>državno računovodstvo sada koristi računovodstvenu osnovu modifikovanog nastanka događaja.</s><s>Dodatni računovodstveni izvještaj – Aneks za neprofitne organizacije morao je biti formalizovan, a njegov sadržaj i oblik propisan odgovarajućim podzakonskim aktom.</s><s>330</s>\n<s>On sadrži manje informacija u odnosu na zahtjeve Četvrte Direktive EEZ/EU, međutim, razlozi su nepostojanje određenih kategorija.</s><s>Note uz finansijske izvještaje daju informacije i pojašnjenja koja se ne mogu dobiti iz propisanih obrazaca bilansnih agregata, a strukturu nota uz finansijske izvještaje nudi Računovodsteni standard Republike Srpske 1 za neprofitne organizacije.</s><s>Godišnji izvještaj o izvršenju budžeta prikazuje prihode i rashode koji su odobreni (ili izmijenjeni) i ostvarene prihode i rashode tokom godine, koji se prikazuju tako da se može jasno vidjeti razlika između odobrenog i ostvarenog budžeta, odnosno iznos odstupanja i indeks ostvarenja plana.</s><s>Izvještaj sadrži tri dijela: podatke o prihodima i rashodima po ekonomskim kategorijama, podatke o finansiranju i podatke o rashodima po funkcionalnim kategorijama.</s><s>Kako u bilansu stanja na finansijski rezultat imaju uticaja samo tekući prihodi i rashodi, Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju omogućava potpno obuhvatanje svih prihoda i primitaka, odnosno rashoda i izdataka koji su potrebni za sastavljanje GIB-a.</s><s>Izvještaj o kapitalnim troškovima i finansiranju (KTF) sastavlja se na osnovu prometa klase 8 Memorandumska evidencija o kapitalnim transakcijama.</s><s>Računi ove klase ne iskazuju salda na kraju godine i ne predstavljaju bilansne pozicije.</s><s>Radi se o zatvorenom sistemu računa koji služi samo za evidentiranje kapitalnih priliva i odliva i oni nisu integrisani sa ostalim računima.</s><s>Godišnji obazac ''Posebni podaci o platama i broju zaposlenih'' za neprofitne i vladine organizacije sadrži iste podatke kao i obrazac koji podnose i sva ostala pravna lica uz polugodišnje i godišnje finansijske izvještaje i izrađuje se, prije svega, u statističke svrhe.</s>\n<s>Analiza finansijskih izvještaja značajan je izvor informacija o stanju i uspjehu entiteta u onoj mjeri koliko je relevantan predmet analize, bilansni agregati.</s><s>Osnovni cilj analize finansijskih izvještaja jeste ocjena prethodnih i predviđanje budućih ostvarenja organizacije u funkciji informacione podrške donošenja odluka, koje su, u krajnjoj tački, finansijske odluke.</s><s>Posebni ciljevi analize finansijskih izvještaja su očekivanja određenih korisnika finansijsko-računovodstvenih izvještaja.</s><s>Osnovni kriterijum za razlikovanje analize finansijskih izvještaja su: korisnici, predmet, vrijeme i instrumenti analize.</s><s>Finansijska analiza, u osnovi, predstavlja racio analizu, međutim, iako racio brojevi mogu pomoći u analizi bilansnih agregata, oni ne daju sve odgovore i jedno od značajnih pitanja u njihovom korišćenju je pitanje standarda ili norme za upoređivanje.</s><s>Menadžeri neprofitnih organizacija trebalo bi da gledaju ''granske'' norme, da imaju u vidu istorijske standarde i uspostavljaju menadžerske standarde.</s><s>Osnovna svrha analize koeficijenata je uvid u četiri kategorije finansijskog menadžmenta:</s>\n<s>izvorima sredstava i rentabilitet (profitabilnost).</s><s>Kod racia likvidnosti ne mogu se kao opšta pravila - norme kod neprofitnih organizacija prihvatiti ustanovljeni odnosi profitno orijentisanih organuzacija 2:1 i 1:1 zbog postojanja značajnih varijacije među njima, dok je racio tekuće likvidnosti znatno ispod odnosa 2:1, racio redukovane likvidnosti je znatno iznad odnosa 1:1.</s><s>Racio likvidnosti na bazi neto novčanog toka iz poslovanja ukazuje da analizirani neprofitni entiteti imaju dobra ostvarenja u 2003. i 2004. godini, ukoliko se kao norma ili standard uzme odnos 0,40:1.</s><s>Racia solventnosti, mjerena odnosom kapital/stalna imovina, pokazuju da obrazovne i javne organizacije imaju sasvim dobra ostvarenja u odnosu na standard1:1, kao i racia pokrića obrtne imovine neto obrtnim kapitalom, što se ne može reći i za neprofitne organizacije na bazi članstva.</s><s>Racia zaduženosti, iskazana odnosom ukupnih obaveza i ukupne aktive pokazuju da su javne i neprofitne organizacije zadovoljile postavljena pravila finansiranja i da je učešće 331</s>\n<s>izvorima obaveza u aktivi znatno ispod 50%, što nije slučaj kod članskih neprofitnih organizacija.</s><s>Racija zaduženosti iskazana kroz odnos kratkoročne obaveze/vlastiti kapital i treba im prilaziti s rezervom u odnosu na postavljeni standard 1:1, pošto se kod NPO pojavljuju ekstremni odnosi (0,08-0,11:1 kod obrazovanja i 0,04-0,11:1 kod lokalne vlade).</s><s>Racio pokrića obaveza novčanim tokom iz poslovanja pokazuje da neprofitne organizacije odnosu na postavljeni standard profitno orijentisanih entiteta 0,20:1.</s><s>Mjerenje efikasnosti upravljanja aktivom i izvorima sredstava, posmatrano kroz odnos obrta: ukupne poslovne imovine, kapitala, tekuće (obrtne) imovine, zaliha, potraživanja od kupaca i (izmirenja) obaveza prema dobavljačima, nije primjenjivo kod neprofitnih organizacija zbog njihovih specifičnosti, osim posljednjeg racia.</s><s>Koeficijent obrta obaveza prema dobavljačima primjenjiv je kod neprofitnih organizacija i treba ga posmatrati u kontekstu konkretnih kreditnih uslova.</s><s>Ukoliko je prosječni kreditni period 15 ili 30 dana, onda najbolji kreditni bonitet ima neprofitna organizacija iz oblasi obrazovanja, a najslabiji lokalna vlada (što nije opšte pravilo).</s><s>Iako smo ranije naglasili da mjerenje rentabiliteta (profitabilnosti) nije uobičajeno u neprofitnim entitetima, ipak se može koristiti stopa neto dobitka u prihodu (neto profitna marža) iz odnosa Višak prihoda nad rashodima/Prihodi od prodaje.</s><s>Kod posmatranih neprofitnih organizacija lokalna vlada ostvarila je stopu od 4,16 do 24,50, dok je organizacija iz oblasti obrazovanja ostvarila stope od 0,46 do 21,06.</s><s>Stope neto dobitka kod neprofitnih organizacija na bazi članstva su zanemarljive.</s><s>Testiranje rentabiliteta organizacija putem stope prinosa na čista poslovna ulaganja (čistu poslovnu imovinu), stope prinosa na ukupna ulaganja (ukupnu imovinu) i stope prinosa na sopstveni kapital manje je interesantna menadžerima neprofitnih organizacija.</s><s>Usljed činjenice da se vezuju za pojedine dijelove bilansnih agregata i jednu vremensku tačku raciima se upućuju dva ozbiljna</s>\n<s>oni predstavljaju nezaobilazan instrumentarij za kratkoročno i dugoročno ocjenjivanje i predviđanje performansi neprofitnih organizacija.</s><s>Strategija predstavlja relativno novi koncept koji se koristi u literaturi iz područja ekonomije i menadžmenta od sredine pedesetih godina prošlog vijeka.</s><s>Značajne su i teškoće</s>\n<s>Teškoće određenih osnovnih dugoročnih ciljeva i zadataka, usvajanje smjerova aktivnosti i alociranje resursa neophodnih za ostvarivanje postavljenih ciljeva.</s><s>Drugi, da plan predstavlja izjavu o namjerama, izborom pravca preciziraju se akcije, pozicija određuje kontekst, dok nas perspektiva podjseća da strategija nije ništa više nego jedan koncept.</s>\n<s>nazvano strategijsko upravljačko računovodstvo.</s><s>I dok menadžeri profitnih kompanija odluke zasnivaju na informacijama upravljačkog računovodstva, menadžeri javnog sektora svoje odluke trebalo bi u budućnosti da, pored informacija upravljačkog računovodstva, zasnivaju na strategijskom upravljačkom računovodstvu kao i uključivanju marketinga u upravljačko</s>\n<s>332 donošenje niza upravljačkih odluka s dugoročnim i kratkoročnim posljediama, nužna je pretpostavka računovodstvenog planiranja.</s><s>Cost/benefit analiza u procesu strategijskog upravljanja treba da se koristi prije svega za ocjenu projekata koji donose značajne indirektne koristi (pored komercijalnih) i nemjerljive efekte ekonomsko-socijalnog karaktera.</s>\n<s>Mnogi aspekti budžetiranja u neprofitabilnim organizacijama slični su onim u profitabilnim kompanijama, međutim najveći broj neprofitnih organizacija ne finansira se samostalno i zbog toga treba da naprave dobar i precizan plan svojih prihoda i osiguraju da rashodi ne prekorače prihode.</s><s>U neprofitnim organizacijama i javnom sektoru budžet često poprima osobinu igre, a igrači imaju značajan set razvijenih strategija da bi osigurali svoj uspjeh u igri.</s><s>U najvećem broju neprofitnih organizacija mnogi troškovi su diskrecionog karaktera, što znači da planirani iznosi zavise od odluka menadžera, ali isto tako mnoge odluke donose još</s>\n<s>efikasno upravljanje performansama, raspoređivanje ovlašćenja i odgovornosti i ekstrapoliranje svrsishodne kontrole i produktivnu alokaciju ograničenih resursa, menadžeri neprofitnih organizacija su u poslovnom planu pronašli efikasan instrumentarijum koji nudi vjerodostojnu i koherentnu predstavu o neizvjesnoj budućnosti.</s><s>Kontrola poslovanja neprofitnih organizacija sastoji se od finansijske kontrole i kontrole performansi.</s><s>Raniji fokusi podržavali su limitiranje potrošnje u okviru budžeta, dok se u novije vrijeme pažnja usmjerava na efektivnost i efikasnost menadžerskih performansi.</s><s>Razlika između ove dvije kontrole istaknuta je putem revizije koja se odvija u svakoj od njih.</s><s>Finansijska kontrola koristi reviziju usklađenosti sa propisima, a revizija je relativno uska po obimu i brine za očuvanje vrijednosti imovine organzacije od neovlašćene upotrebe ili otuđenja.</s><s>Takođe, ona potvrđuje pouzdanost zabilješki koje su korišćene</s>\n<s>fokusiranje računovodstvenom sistemu.</s><s>Kontrola performansi koristi poslovnu reviziju koja je relativno široka po obimu i usmjerena na to kako je organizacija upravljala sredstvima i pokušava da identifikuje uzroke bilo kakvih neefikasnih ili neekonomskih postupaka.</s><s>Menadžerima programa i menadžerima cenatra odgovornosti trebalo bi dati mogućnost da procjenjuju svoje operativne aktivnosti, ali mora se, isto tako, obezbijediti da se prati i opšta politika menadžmenta, da se minimiziraju loše ili kontraproduktivne odluke.</s><s>Jedno od sredstava koje će pomoći da se održi ravnoteža jeste sistem novčanih motivacija menadžera za postizanje superiornijih finansijskih i programskih rezultata.</s><s>Isto kao što ekonomija ima mnogo indikatora koje ljudi različito tumače, neprofitne organizacije imaju brojne načina da gledaju na svoje kompleksne autpute.</s><s>U izboru seta mjerila autputa, menadžment neprofitne organizacije mora uzeti u obzir tri odvojene ali povezane stvari.</s><s>Prvo, mora paziti na mjerila koje čine ravnotežu između subjektivnih i objektivnih, kvantitativnih i kvalitativnih, diskrecionih i skalarnih, stvarnih i surogatnih, i kvantitativnih i kvalitativnih.</s><s>Drugo, mora odrediti kako će odgovoriti na šest principa koji se odnose na implementaciju mjerila outputa: potreba za nekim mjerilima, vještina da se napravi komparacija, potreba za pravovremenom informacijom, značaj posjedovanja različitih mjera, izbjegavanje prevelikog kvantiteta objavljenih informacija i uloga surogata.</s><s>Na kraju, mora prepoznati da su zahtjevi menadžment kontrole drugačiji od zahtjeva za formulisanje strategije.</s>\n<s>Kontrola računovodstvenog obuhvatanja i izvještavanja.</s><s>Računovodstvena kontrola ima zadatak da poredi ostvarenja sa planiranim vrijednostima, obračuna i analizira odstupanja i utvrdi uzroka njihove pojave s ciljem informacione podrške upravljačkoj aktivnosti kontrole.</s>\n<s>što podrazumijeva preduzimanje korektivnih akcija, na što upućuje analiza odstupanja stvarnih od planskih vrijednosti.</s><s>Izvještaji o kontroli obično se fokusiraju na dvije vrste učinaka: ekonomski uspjeh i performanse menadžera.</s><s>Izvještaj o kontroli ima tri glavne karakteristike: povezan je s odgovornošću zaposlenih, što traži nekoliko nivoa ovih izvještaja, upoređuje aktuelna dostignuća sa standardom, koji je obično budžet i fokusira se na značajne informacije koje obuhvataju ključne indikatore (od kojih su mnogi nefinansijske prirode).</s><s>Usmjerenjem na ključne indikatore menadžeri vide problem još dok se stvara i mogu preduzimati akcije da ga savladaju prije nego što postane ozbiljan.</s><s>Skup izvještaja o kontroli neprofitnih organizacija treba da funkcioniše kao povratni mehanizam koji vodi menadžere u identifikaciju područja za moguće akcije.</s><s>Menadžeri, dakle, moraju imaju na umu da standard, ma kako brižljivo pripremljen, ne mora biti tačna procjena troškova ili godišnjih prihoda u aktuelnim uslovima.</s><s>Zbog toga, varijacije bi trebalo koristiti oprezno, one su sredstva koja vode menadžerske akcije, ali nisu, neophodno, i razlog za kritiku podređenih.</s><s>334</s>\n<s>Sinanagić, M., Jamaković, I.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet, Tuzla, 2000.</s><s>Sinanagić, M.: Strategijski aspekt upravljačkog računovodstva, 8. Međunarodni simpozij: Novi računovodstveni i porezni propisi korak bliže BiH Evropi, URR Sinanagić, M.: Divizionalno računovodstvo, 7. Međunarodni simpozij: Računovodstvena i porezna reforma – integrativni faktor jedinstvenog prostora Sinanagić, M.: Računovodstveno informisanje i instrumenti koordinacije u rješavanju upravljačkih problema, 6. Međunarodni simpozij: Finansije, računovodstvo i revizija u funkciji ekonomskih reformi , URR FBiH, Neum, 2003, Sinanangić, M.: Upotrebljivost finansijskih izvještaja u rješavanju upravljačkih problema savremenog preduzeća, ''Preduzetništvo, informativne mogućnosti finansijskih izvješaja i upravljanje preduzećem'', Zbornik radova, SRR Republike Srpske i URR TK, Ekonomski fakultet, Brčko, 2002, str. 31-44.</s><s>Stevanović, N.: Sistemi obračuna troškova, obračun troškova i učinaka proizvodnog preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.</s><s>Stevanović, N.: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003 Stevanović, N.: Planska uloga finansijskih izvještaja, Zbornik radova br. 2, Ekonomski fakultet, Brčko, 2004.</s>\n<s>Vidaković, S.: Uloga i značaj finansijske revizije u reformi javnog sektora u BiH, 6. Međunarodni simpozij: Finansije, računovodstvo i revizija u funkciji ekonomskih reformi, URR FBiH, Neum, 2003, str. 437-461.</s><s>Vidaković, S.: Finansijska revizija javnog sektora osnova za aktivni poslovni ambijent u BiH, 7. Međunarodni simpozij: Računovodstvena i porezna reforma integrativni faktor jedinstvenog prostora BiH, URR FBiH, Neum, 2004, str. 571Vidaković, S.: Finansiska analiza i revizija u funkciji restrukturiranja javnih kompanija u BIH, 8. Međunarodni simpozij: Novi računovodstveni i porezni propisi korak bliže BiH Evropi, URR FBiH, Neum, 2005, str. 499-520.</s><s>Vidaković, S.: Finansijska revizija u funkciji poboljšanja informativnih mogućnosti finansijskih izvještaja, ''Preduzetništvo, informativne mogućnosti finansijskih izvještaja i upravljanje preduzećem'', Zbornik radova, SRR Republike Srpske i URR TK, Ekonomski fakultet, Brčko, 2002, str.65-80.</s><s>Šabanović, Z., Fazlović, S.: Priprema podataka za statističku analizu, Ekonomska revija br. 3, 2004.</s>\n<s>Zbornik radova: ''Finansije i računovodstvo u kriznom ambijentu,'' 7. Međunarodni simpozijum SRR Republike Srpske, Banja Vrućica, 2003.</s><s>Zbornik radova: ''Finansije, računovodstvo i revizija u funkciji ekonomskih reformi,'' 6. Međunarodni simpozijum, URR FBiH, 2003.</s><s>Zbornik radova: ''Preduzetništvo, informativne mogućnosti finansijskih izvještaja i upravljanje preduzećem,'' Ekonomski fakultet u Brčkom, Brčko, 2002.</s><s>Zbornik radova: Jubilarno izdanje povodom 25 godina Fakulteta i 40 godina VEKŠ-a u Brčkom (red.</s><s>Tomić M.), Ekonomski fakultet u Brčkom, Brčko, 2001.</s><s>Zbornik radova: II Internacionalni simpozijum iz project managementa ‘’Project management - nove metode i tehnike,’’ YUMPA ’98, Zlatibor 22-24. april 1998.</s><s>Zbornik radova: I Internacionalni simpozijum project managementa ‘’ Project management u Jugoslaviji – stanje i perspektive,’’ YUMPA ’97, Zlatibor, Internet izvori:</s>"}
{"dc.title": "Туђи говор у енглеско-српским преводима", "dc.creator": "Вукчевић, Вања", "dc.source": "Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/8654f86c-ca8c-4b1b-82a2-a4262cf4a12f/download", "subject": "?", "id": "ues_5", "text": "<s>Предмет ове докторске дисертације, и, сходно томе, центар њеног истраживања јесте обликовање феномена туђег говора унутар романа Вирџиније Вулф: Госпођа Даловеј и Ка светионику, Харпер Ли: Убити птицу ругалицу и Иди постави стражара, Тонија Парсонса: Човек и дечак и Одласци и Казуа Ишигура Остаци дана.</s><s>У најширем смислу, ријеч је о контрастивном аналитичком приступу одабраној грађи, у оквиру кога се комбинују микролингвистички и макролингвистички приступ, да би се сагледао феномен обликовања туђег говора у два језика – енглеском и српском.</s><s>С тим у вези, неопходно је било да се користе методе, домети и литература лингвистичких и наратолошких метода, како би се што прецизније препознала и потом описала за анализу најзначајнија мјеста унутар поредбене интерлингвалне конструкције.</s><s>У уводном и завршном поглављу дисертације, као и у уводним параграфима сваког поглавља понаособ, настојали смо да се позабавимо прво теоријским утемељењем проблема и начинима на који ће се он рјешавати, а онда и у озбиљнијој мјери, анализом примјера у српском и енглеском језику који се доносе напоредо.</s><s>На тим мјестима, поред примарно лингвистичких, нарочито долазе до изражаја методе проучавања науке о књижевности.</s><s>Стога се врло често служимо и оном терминологијом која је карактеристична за наратологију (приповједач, приповједна инстанца, фокализација, категорија наративног гласа, итд.).</s>\n<s>С тим у вези, анализа је указала на неслагања у семантичком смислу између изворника на енглеском језику и превода на српском.</s><s>Њима је посвећена нарочита пажња са аспекта формалне језичко-стилске анализе, колико и са тачке гледишта теорија приповиједања.</s><s>Ова теза покушала је на неколиким примјерима да да одговор на питања да ли је превод могуће „побољшати“, или је он, према ријечима Умберта Ека, „умјетност неуспјеха“.</s>\n<s>На широком и врло шареноликом опусу четири модерна аутора која пишу на енглеском језику (од којих су троје и наши савременици), ова дисертација је настојала да понуди одговоре на практична питања како се туђи говор понаша најприје у изворнику, а затим и у преводу.</s><s>Зато је најприје било потребно и установити како се његови структурни чиниоци (поставка реченице, глаголи, замјенице, интерпункција, итд.) понашају у првом, па затим и у другом језику.</s><s>Одмах се дошло до закључка да индивидуалне приповједне поетике у највећој могућој мјери диференцирају однос према туђем говору, форсирајући код различитих аутора, избором начина на који се наратор поставља, одређени тип обликовања туђе ријечи.</s><s>Фрагментарни цитати, слободни (не)управни говори, случајеви гдје је готово немогуће разлучити коме говор припада доминираће у приповиједању Вирџиније Вулф, док ће удио „чистих“ реченица управног говора бити претежнији код Парсонса и Харпер Ли, што се, са тачке теорија о модерности</s>\n<s>хибридних конструкција, показује као помало парадоксална појава.</s><s>Стилогени ефекти различитих типова транспозиције говора другог гласа у нарацији тако ће кроз анализу (а ослањајући се највише на Ковачевића, Бахтина и Принса), бити доведени до закључка конструисаног од уједињених лингвистичких, стилистичких и наратолошких перспектива: да се наиме кроз анализу туђег говора најбоље и с минимумом могућности за грешку види тип приповједног дискурса самог.</s><s>Кључне ријечи: Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј, Ка светионику, Харпер Ли, Убити прицу ругалицу, Иди постави стражара, Тони Парсонс, Човек и дечак, Тони Парсонс, Одласци, Казуо Ишигуро, Остаци дана, енглески језик, контрастивна анализа, типови туђег говора, наратологија, српски језик.</s><s>REPORTED SPEECH IN ENGLISH-SERBIAN TRANSLATIONS SUMMARY</s>\n<s>лингвистичког, књижевнојезичког феномена туђег говора у преводима књижевних дјела са енглеског на српски језик.</s><s>Рад би требало најприје прегледно да систематизује савремене приступе у анализи туђег говора кроз примјену методе контрастивне анализе, укључујући и аспект стилистике и теорије превођења, а затим да их на одговарајући начин упосли при конкретним проучавањима превода и анализама преводилачких рјешења.</s><s>Под туђим говором посматра се „сваки исказ некога лица који је укључен у ауторски текст.</s><s>Тако се туђи говор релацијски дефинише као категорија насупротна ауторскоме говору.</s><s>Зато у истраживању форми преношења туђег говора ,,истински предмет истраживања треба да буде управо узајамни динамички однос тих двеју величина – преношеног (туђег) и преносећег (ауторског) говора“ (Бахтин 1980: 132).</s><s>Неуправни (индиректни) говор (лат. oratio obliqua) јесте форма преношења туђег говора структурисана у синтаксички облик зависносложене реченице.</s><s>Неуправни говор структурише се према принципима хипотаксе, а не као управни по принципима паратаксе.</s><s>Наиме, синтаксичка конструкција неуправног говора састоји се од ауторске дидаскалије (ријечи аутора) у облику главне клаузе и репродукованог исказа у форми зависне клаузе.</s><s>Неуправни говор заправо ,,представља по себи говор у говору, или саопштење у саопштењу“ (Јарцева ред.</s><s>1998: 244).</s><s>Репродуковани (’неауторов’) говор у оквиру конструкције неуправног говора има форму изричне зависне клаузе (у српском језику, по правилу, с везницима да или како), или пак форму зависно-упитне изричне клаузе са свим типовима упитних ријечи као везивним елементима, будући да ,,зависно-упитне реченице јесу врста неуправнога говора са обликом упитних реченица“ (Ковачевић 2012а: 1–3).</s><s>У књижевности се под туђим говором подразумијева приказани говор, а наратологија га дефинише као „тип дискурса у којем су искази или мисли лика интегрисани у други исказ или мисао (обично, али не нужно) посредством померања граматичког времена уназад, те прелазак заменица првог лица у треће лице“ (Принс 2011: 125).</s><s>Најкраће речено, туђи говор јесте „говор у говору и говор о говору“ (Бахтин 1980: 128).</s><s>Дијалошка и метатекстуална природа туђег говора, као његове нужне особине, откривају се као изазови у превођењу и с обзиром на природу изговореног и с обзиром на контекст у коме се обликују и преносе – цитати, преобликовања, препричавања, наративни модели у одабраним романима.</s><s>У релевантној стручној литератури (нпр. Ковачевић 2000, 2009, 2010, 2011, 2012; Рајић 2010, Семино и Шорт, 2004, Шорт 1999, Принс 2011 и осталој која је конзистентније или нешто рјеђе коришћена у овом раду), у оквиру дефинисања терминосистема туђег говора, већ је установљен и подробно описан низ подмодела туђег говора.</s><s>Међутим, у различитим језицима, а затим и у различитим типовима приповједне прозе, ови подмодели се другачије обликују, па ће се тежиште дисертације поставити управо на анализама постојаности и варијантности посматраних облика у оба језика.</s><s>Под поменутим савременим лингвостилистичким приступима, у овом контекту, сматрамо теорије настале у претходних неколико деценија, које еклектички обухватају знања и научне праксе не само из богате теорије језика, него и теорије књижевности, социологије, психологије, итд.</s><s>У 20. вијеку туђи говор постаје и предмет засебне научне гране репрезентологије.</s><s>У нашем истраживању служићемо се теоријама и радовима М. итд.</s><s>Такође, осврнућемо се и на радове и истраживања објављена у протеклих неколико деценија у англистичкој и сербокроатистичкој литератури, који би требало да дају савремени поглед на изучавање феномена туђег говора.</s><s>Проведено истраживање требало би да укаже на то који су домети и могућности превода одређеног књижевног дјела с једног језика на други (на примјеру изабране проблематике који се посматра као репрезентативан, али je не исцрпљује) и шта се у конкретној транспозицији у лингвистичком и умјетничком смислу губи, добија или трансформише.</s><s>С обзиром на то да типови конструисања туђег говора свједоче о односу који аутор/приповједач/други лик имају како према ономе што је речено, тако и према самим карактерима који пренесени говор изговарају као првобитни и аутентичан, анализа мора бар повремено да изађе из строго језичких оквира и зађе у домен теорије превођења, па и теорије књижевности, генерално.</s><s>Проблематика превођења (предмет наше анализе), фокусираће се на првом мјесту на језичко обликовање туђег говора у изворнику (текстови на енглеском језику), у којој је за ово питање најважније проучити именичку и глаголску парадигму и њене разлике у односу на текст у преводу (српски језик).</s><s>Затим ће се пажња усмјерити на формирање наративних, тј. приповиједних облика, матрица, гдје је, такође, незаобилазно размотрити и сличности и разлике у правописном маркирању облика туђег говора у оба језика, гдје се изостављање, или тзв. минус присуство истих посматра као посебан приповиједни манир, поетички гест, карактеристичан за модерну књижевност.</s><s>Неке границе између два говора је лако разазнати када постоје јасни граматички, ортографски или лексички показатељи, али често се деси да су они намјерно замагљени, и управо то јесте велики изазов за преводиоца.</s><s>Имајући на уму чињеницу да идеални превод као такав не постоји, у раду планирамо да опишемо преводилачка рјешења којима се премошћавају она мјеста у оригиналним текстовима за која није могуће пронаћи савршени репрезент у нашем језику, гдје се одређене семантичке импликације губе, или, што је такође чест случај, умножавају у преводу будући да српски језик носи нпр. другачију симболику неких лексема или језичких спојева од изворника у коме су неутрални или обрнуто.</s><s>Не треба заборавити ни чињеницу да је преводилац, попут аутора, индивидуа и да карактеристике личности, знања и афинитети утичу на коначни лик преведеног дјела.</s>\n<s>Централни дио рада представљаће конкретне анализе, засноване на паралелном приказу текстова, уз детаљно илустровање свих уочених модела и подмодела туђег говора у оба језика.</s><s>Након анализе пренесених примјера планирани су систематизација и уопштавање грађе, у параграфима посвећеним сродним питањима и проблематици.</s><s>Исти модел, односно слична методологија, примијењена је при разматрању појединачних проблема везаних за феномен туђег говора.</s><s>Дескрипција лингвистичких сличности и разлика један је дио планираног посла, други би се односио на уочавање и опис „колизија“ између оригиналног и преведеног текста, уз анализу и дескрипцију евентуалних преводилачких недоумица и могућих вишеструких рјешења.</s><s>Аналитички приступ требало би да допринесе студијама превођења у нашој средини, како теоријски тако и анализом конкретних и практичних примјера.</s><s>Ово је нарочито случај када за једно конкретно дјело имамо неколико различитих превода.</s>\n<s>Издвојили смо сљедеће романе за анализу туђег говора, њихове оригинале на енлеском језику и званичне преводе на српски: 1. Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј</s>\n<s>Сматрали смо да је упутно да изложимо основне биобиблиографске податке писаца чија су књижевна дјела ушла у наш одабрани упоредни двојезични корпус.</s><s>Бавили смо се модерним и савременим ауторима, тј. приповједачима.</s><s>Вирџинија Вулф (18821941) један је од најутицајнијих аутора 20. вијека у цјелини (писала је у првим деценијама претходног стољећа), док су остали аутори наши савременици: Харпер Ли Вирџинија Вулф рођена је у Лондону 1882. у угледној викторијанској породици.</s><s>Један је од првих представника модерне прозе тока свијести, и један од оснивача феминистичке књижевне критике.</s><s>Отац јој је био познати енглески књижевни критичар и издавач.</s><s>Након очеве смрти, преселила се са сестром у Блумзбури, дио Лондона који је, нарочито у међуратном периоду, представљао окупљалиште једног слоја британске интелигенције.</s><s>Била је удата за издавача, писца и друштвеног активисту, Леонарда Вулфа.</s>\n<s>Након романа Ноћ и дан, 1919. и Јаковљева соба, 1922, настала су њена велика остварења књижевног модернизма: романи Госпођа Даловеј, 1925, Ка светионику, 1927, Таласи, 1931. те збирке есеја и књижевних критика, Сопствена соба, 1929. и Три гвинеје За корпус су одабрани романи Госпођа Даловеј и Ка светионику.</s><s>Госпођа Даловеј је примјер приповиједања базираног на току свијести, гдје већина сцена прати тренутне мисли одређеног лика.</s><s>Читава радња романа одвијала се у једном јунском дану 1923. године.</s><s>Оно што ми анализирамо јесте разлика између директног и индиректног говора, коју ауторка вјешто замагљује.</s><s>У наративну мрежу укључено је двадесетак ликова, али је фокус на току свијести Кларисе Даловеј и Септимуса Смита, што ће се илустровати бројним примјерима у овом раду.</s><s>Ка светионику је такође наратизован ток свијести, фокусиран на унутрашњи живот ликова, односно на њихово сјећање, ток мисли и емоције.</s><s>Роман је објављен 1927. године и описује судбину породице Ремзи током Другог свjетског рата.</s><s>Ка светионику представља важан допринос модерној британској и уопште свјетској прози, јер је допринио развоју приповједачке технике тока свијести, али и феминистичким покретима.</s><s>Романом доминирају три теме: живот, смрт и умјетност.</s><s>Роман је подијељен на три цјелине: „Прозор“, „Вријеме пролази“ и „Светионик“.</s><s>Радња почиње дан прије рата, средишњи дио „Вријеме пролази“ одиграва се током рата, а посљедњи дио „Светионик“ надовезао се на први и одиграо се дан послије рата.</s><s>Роман почиње описом једног обичног дана породице Ремзи и њихове осморо дјеце који заједно са гостима бораве у свом љетњиковцу на острву Скај, а преко пута љетњиковца налази се светионик који планирају да посјете.</s>\n<s>Харпер Ли рођена је у Монровилу у Алабами 1926. године и поживјела је деведесет година, остављајући човјечанству култно дјело за које је ова америчка књижевница добила Пулицерову награду, а касније и Предсједнички орден слободе за допринос књижевности.</s><s>Њен роман Убити птицу ругалицу сматра се класиком америчке књижевности, а 1962. године снимљен је истоимени филм.</s><s>Више од 50 година након објављивања романа Убити птицу ругалицу, Лијева је одбијала да напише други роман да би онда дала дозволу за објављивање свог другог романа Иди постави стражара.</s><s>Он је написан много раније и заправо представља прву верзију романа Убити птицу ругалицу.</s>\n<s>Убити птицу ругалицу је велико дјело јужњачке имагинације.</s><s>Роман прати причу о одрастању у простору обиљеженом расним антагонизмима и борбама за једнакост.</s><s>Догађаји у роману испричани су кроз призму деветогодишње дјевојчице Скаут, адвокатове кћерке.</s><s>У роману доминирају аутобиографски елементи, а прича је, баш због феномена туђег говора, у духу дјетета, приступачна за све узрасте.</s><s>Дјело Убити птицу ругалицу преведено је на четрдесет језика.</s><s>Иди постави стражара је фокусиран такође на живот на југу и питања расне неједнакости, људскости, пун хумора и спонтаности.</s><s>Двадесетшестогодишња Џин Луиза Финч (Скаут) вратила се кући из Њујорка, да би посјетила остарјелог оца, Атикуса.</s><s>Њен повратак кући претвара се у осјећање растуће узнемирености када сазнаје узнемирујуће истине о својој породици, граду и људима који су јој најдражи.</s><s>Сјећања из дјетињства навиру, а њене вриједности и претпоставке о животу доведене су у питање.</s><s>Тони Парсонс рођен је 1953. године у сиромашној породици у лондонском Ист енду.</s><s>Од двадесете године радио је у фабрици за производњу џина, а затим је постао музички новинар и пратио експлозију панка и новог таласа.</s><s>Током седамдесетих година радио је као музички критичар у једном од најпрестижнијих музичких издања у Великој Британији.</s><s>Главна тема његовог најпознатијег романа Човек и дечак јесу два односа која су за Парсонса била најзначајнија, а то су однос са сином којег је сам подигао и однос са оцем којег је јако волио.</s>\n<s>Човек и дечак приказује тјескобу и панику мушкарца који није припремљен да се нађе у улози самохраног оца, а кога животне околности тјерају да се суочи са проблемима старања о дјетету.</s><s>Млади отац Хари Силвер остао је сам са својим четворогодишњим сином, тј. постао је самохрани родитељ.</s><s>У међувремену, Хари је сазрио и научио шта је суштина љубави и живота.</s><s>„Једна од најбољих књига објављених ове године, наизмјенично вас наводи на смијех, па на сузе.</s><s>Парсонс је написао снажну, духовиту и интелигентну књигу право из срца.</s><s>Његови ликови су израђени, живи, прави људи.</s><s>Дијалози су бриљантни“ (Дејли Мејл, 1999).</s><s>Одласци је збирка седам кратких прича, написаних на основу ауторовог седмодневног боравка на аеродрому Хитроу као званичног аеродромског аутора.</s><s>Хитроу је у књизи представљен на начин на који га до сад читаоци нису упознали.</s><s>Као „тајни град насељен са седамдесет пет милиона путника који прођу кроз њега сваке године, мјесто на којем се путовања и снови завршавају или почињу“ (без извора, према Парсонс Казуо Ишигуро рођен је 1954. године у Јапану, али се још као дијете преселио са породицом у Енглеску, гдје је и остао да живи.</s><s>Његова дјела преведена су на четрдесет језика и захваљујући њима, добитник је великог броја награда.</s><s>Најзначајнија је свакако Нобелова награда за књижевност коју је добио 2017. године за роман.</s><s>Остаци дана је прича о батлеру Стивенсу који на меланхоличан начин говори о прошлим временима, схватању живота, о пријатељству, оданости и дужности, о протраћеним надама и достојанству.</s><s>Стивенс одлази на пут и на том путу навиру му сјећања из Дарлингтон хола која су испреплетана са тренутним догађајима.</s><s>Роман је углавном написан као унутрашњи монолог и показао се као одлична грађа за проучавање модела туђег говора.</s><s>Истоимени филм урађен по овом роману био је номинован за осам оскара.</s>\n<s>особина терминосистема туђег говора у два језика, прво понаособ, а онда стављајући их у динамичан однос, у који ступају сваки пут када језичка грађа прелази из енглеског у српски језик.</s><s>Спроведене анализе и формиране систематизације требало би да обогате студије превођења код нас, као дисциплину која је у нашој средини још недовољно развијена.</s><s>Као централни и емпиријски сегменти дисертације биће постављени конкретно проучени дијелови текста у оригиналу и преводу, уз опис могућих преводилачких недоумица и вишезначних рјешења.</s>\n<s>С обзиром на концепт истраживања, главни очекивани резултат огледа се у прегледу сличности и разлика обликовања туђег говора у два језика.</s><s>Паралелно, посматрају се и домети и могућности и евентуално побољшања превода одређеног књижевног дјела с једног језика на други и уочава се оно што се у конкретној транспозицији у лингвистичком и умјетничком смислу губи, добија или трансформише.</s>\n<s>Истраживању ћемо приступити формулисањем неколико темељних претпоставки: Основна хипотеза јесте да ова два језика, и поред непобитних сличности које показују када је ријеч о обликовању туђег говора, имају и међусобних знатних разлика.</s><s>Њихова манифестација прво у изворнику, а затим проблематика коју узрокују у преводу, захтијева посебну аналитичку обраду.</s><s>Ту, прије свега, мислимо на чињеницу да су словенски (међу којима, дакле, и српски) језици сачували највећи дио флексија, тј. наставака, и да захваљујући томе могу и релативно слободно да изграђују ред показне замјенице, док је енглески током развоја највећи дио флексија изгубио, па сада показује одлике аналитичко-изолативног типа и тражи вишемање стриктан реченични ред.</s><s>Зато ће поредбена питања из поља морфологије, а самим тим, посљедично, и настали синтаксички паралелизми бити највећим дијелом у фокусу истраживања.</s><s>Промјена именичких ријечи и глагола мора се пажљиво испитати, а као нарочито занимљиво може се показати и поређење узвика и других афективно обојених лексема у оба језика.</s>\n<s>Сви типови туђег говора неће бити равноправно заступљени у изворним ни у преведеним романима.</s><s>Ово је условљено превасходно већ поменутим разликама између два језика, које искрсавају упркос њиховој генералној типолошкој сродности.</s><s>Други разлог јесте разлика у приповједачким поетикама и личним преференцијама аутора ка појединим типовима туђег говора.</s><s>Трећи узрок који доводи до наведене колизије јесу персонална преводилачка рјешења, која бисмо за ову прилику могли назвати специфичном преводилачком поетиком.</s><s>Сва три случаја кроз појединачне анализе биће теоријски уоквирена и практично разматрана.</s><s>При преводима текстова долази до грешака у преводу појединих типова туђег говора, које су условљене различитим разлозима.</s><s>У неким случајевима дешаваће се да преводилац није успио идеално да преведе изворни текст, поготово кад је ријеч о комплекснијим типовима туђег говора или полисемичним исказима.</s><s>Ове врсте „преводилачке колизије“ разматране су периодично кроз примјере, а систематичније у једном посебном одјељку овог рада.</s><s>То поглавље представља истовремено и најпрагматичнији резултат овог истраживања у смислу директног примјењивања одабраних теоријских модела на конкретном тексту.</s><s>1. 5. Методолошки приступ истраживању</s>\n<s>У првом дијелу рада бавићемо се теоријским приступима туђем говору на енглеском и српском језику, као и дјелимичним прегледом развоја тог дијела лингвистике, узимајући у обзир обиље литературе посвећене датом проблему, али и питањима теорије приповиједања.</s><s>Планирано је да тај увод представља својеврстан теоријски оквир за централни дио рада који ће бити аналитички и посвећен специфичној проблематици.</s><s>Овај дио рада обухватиће анализе и приказе типова и подтипова туђег говора у оба језика.</s><s>Ипак, представљени методолошки оквир није представљен само у оквирним поглављима (уводу и закључку), односно, ријешили смо да осим у уводном и закључном дијелу свако појединачно поглавље, које се бави практичном, „живом“ анализом, такође има свој теоријски оквир, будући да нам је он био неопходан за анализу појединачних питања.</s><s>На тај начин, анализа је била сврсисходнија, кратки теоријски уводи, а повремено и закључци мањих одјељака растеретили су теоријске блокове и показали се као функционалнији током рада.</s><s>Одлучили смо се на овај принцип јер смо сматрали да је свакој разматраној и анализираној подврсти типова туђег говора (чија је таксономија разграната) потребно посветити дужну пажњу.</s><s>У наставку ћемо се бавити на првом мјесту класификацијом и дистрибуцијом облика туђег говора у изворнику (текстови на енглеском језику), у којој је за ово питање најважније проучити именичку и глаголску парадигму и њене разлике у односу на текст у преводу (српски језик), затим, конкретније, и различите конекторе и индикаторе који се појављују у одређеном типу туђег говора (овдје мислимо превасходно на изворни текст).</s><s>Затим ће се пажња обратити на формирање наративних рјешења, гдје је такође неопходно анализирати и сличности и разлике у правописном маркирању облика туђег говора у оба језика, будући да је важно за саме приповиједне принципе.</s><s>Све спроведене анализе и резултате поређења потребно је класификовати у групе проблема, односно посебне одјељке у раду, гдје ће се као узор користити релевантна стручна литература.</s><s>Посебан дио рада обухватаће и допунско тумачење превода наведених дјела Вирџиније Вулф, Харпер Ли, Тонија Парсонса и Казуа Ишигура, у смислу коментарисања конкретних преводилачких рјешења превода туђег говора.</s><s>У закључном дијелу рада изнијећемо резултате и запажања до којих смо у истраживању дошли.</s>\n<s>Постоје три гране контрастивне лингвистике: контрастивна анализа, теорија превођења и анализа грешака.</s><s>Иако су све три гране подједнако значајне, по обиму грађе који проучава и потенцији коју има, издваја се контрастивна анализа.</s><s>Она је најразвијенија област контрастивне лингвистике гдје се „до експлицитних сличности и разлика међу језицима долази путем поређења описа тих језика.</s><s>То је поступак у ком се језик А проучава кроз призму језика Б или се језици пореде на основу неког заједничког обележја“ (Ђорђевић 2000: 1).</s><s>Дакле, контрастивна анализа бави се синхроним упоређивањем или контрастирањем два или више језика, тражећи им сличности и разлике у једном језичком раздобљу.</s><s>Управо ово синхронијско обиљежје чини да се контрастивна анализа и дескриптивна лингвистика подударају на микролингвистичком плану, јер дескриптивна лингвистика омогућава контрастивној анализи да супротстави описе два језика, док их контрастивна анализа допуњава.</s><s>Њихова повезаност види се и у синонимима за сам термин контрастивне анлизе.</s><s>Неки од њих су: паралелни опис (Фрис 1945), диференцијални опис (Маки 1965: 80), компаративна дескриптивна англистика (Халидеј, Макинтош, Стревенс 1964: 112), дескриптивно поређење (Кетфорд 1968: 159), итд.</s><s>Што се макролингвистичког плана тиче, контрастивна анализа је најприје везана за примијењену лингвистику која подразумијева наставу страног језика како матерњег тако и страног, као и дисциплине попут превођења, стилистике, израде правописа, дефектологије говора и контрастивне анализе.</s><s>Тако је значај контрастивне анализе и теоријски и практични.</s>\n<s>Репрезентологија је крајем другог и почетком трећег миленијума досегла импресиван значај и добила на важности управо захваљујући енормном и убрзаном развоју дигитализације, а са њом су стигли и изазови хиперпродукције електронских, папирних и интернет издања.</s><s>Према Ковачевићу (2012: 1), репрезентологија је „граматичко-стилистичка научна (под)дисциплина, која изучава форме исказивања туђег говора, најчешће у његовом међуодносу са ауторским, будући да се туђи говор као туђи и препознаје тек ако се посматра у суодносу са ауторским говором“.</s><s>Ријеч је о четвртој области синтаксе, поред синтагматике, синтаксе реченице и синтаксе дискурса.</s><s>Иако је репрезентологија превасходно синтаксичка област, она је у нераскидивој вези са стилистиком јер поред синтаксичке анализе она изискује и стилистичку анализу.</s><s>Из тога произлази да није могуће разграничити граматичку основу од њене стилистичке модификације.</s><s>Зато је ова научна грана интердисциплинарне природе јер осим лингвистиком, бави се и лингвостилистиком и литерарном стилистиком, а великим дијелом и функционалном стилистиком јер се њен значај највише препознаје у анализи, превасходно прозних дјела српске књижевности, у којој се дефинишу односи између аутора, приповједача и ликова.</s><s>Репрезентологија се, дакле, бави „говором другога“ и односом таквог говора са говором аутора: „туђи дискурс, под чиме се подразумева репрезентација говорних и мисаоних процеса ликова, тачније начин њиховог преношења у тзв. ауторски/нараторски говор“ (Степанов 2017: 513).</s><s>Теорија превођења је, као што смо већ навели, једна од три области контрастивне лингвистике.</s><s>Осим посматрања превођења текста као процеса, подразумијева интензивну компарацију језика са ког се преводи са језиком на који се преводи.</s><s>У току ове процедуре долази до проналажења преводних еквивалената, тј. „категорија/ категорије језика Б којима се може превести једна категорија језика А“ (Ђорђевић 2004: 3).</s><s>Тражење адекватних преведених термина подразумијева и проналажење сличности и разлика између језика, па је отуда и јасна улога теорије превођења у контрастивној лингвистици.</s><s>Превођење је врста људске дјелатности која је друштвено условљена, стога се јавља увијек када једна друштвена заједница долази у контакт с другом.</s><s>Зато се „највећи допринос превођења огледа у развијању духовног заједништва на кугли земаљској“ (Ивир 1978: 12).</s><s>Владимир Ивир сматра да је историја преводилаштва у корелацији са историјом човјечанства, па се тако дјелатност преводилаштва може сматрати једним од најстаријих људских послова.</s><s>Осим усменог, постоји и писмено превођење, које се може односити на књижевне и некњижевне текстове.</s><s>Преводиоци који се баве књижевним текстовима често се у извјесном смислу и сами сматрају за умјетнике.</s><s>Најстарији књижевни превод јесте превод Хомерове Одисеје, која је преведена са грчког на латински језик 250 година прије нове ере.</s><s>Међутим, превођење је све до деветнаестог вијека било само помоћно средство за савлађивање страног језика, а обрисе научне дисциплине почело је да добија тек средином двадесетог вијека.</s><s>Термин „студије превођења“ први пут се појавио у тексту који је 1972. године објавио Џејмс Холмс: „The Name and Nature of Translation Studies“, који се због тога сматра и утемељивачем ове науке.</s><s>„Термин студије превођења би изгледа био најприкладнији од свих доступних на енглеском, а његово усвајање као стандардни термин за дисциплину у цјелини би уклонило приличну количину забуне и неспоразума“ (Холмс 1972 : 4)1. Године 1976.</s><s>Андре Лефевер, који је био један од најпознатијих модерних теоретичара превођења, предложио је на конгресу о превођењу у Белгији да се Холмсов термин усвоји као званичан, наглашавајући да у овој научној дисциплини пракса не може бити одвојена од теорије.</s><s>Лефевр је објаснио да превођење подразумијева „rewriting”, односно поновно писање оригиналног текста.</s><s>Поновно писање је врста трансгресије текста и као такво има моћ да „уводи нове концепте, нове жанрове, нове апарате, а историја превођења је историја и књижевне иновације и обликовне моћи једне културе на другу.</s><s>Али поновно писање такође може потиснути иновације, искривити их и ограничити, чак и у доба све веће манипулације свих врста, проучавање манипулативних процеса књижевности као илустрованих 1 „The designation “translation studies” would seem to be the most appropriate of all those available in English, and its adoption as the standard term for the discipline as a whole would remove a fair amount of confusion and misunderstanding“ .</s>\n<s>1. 5. 2. Репрезентологија преводом може нам помоћи да имамо већу свијест о свијету у којем живимо“ (Лефевр Досадашња истраживања у свијету и код нас Почеци разматрања разликовања ауторског и туђег говора сежу до Аристотелове теорије о подражавању (мимесису), у оквиру које он указује на разлике у начину подражавања када пјесник „приповиједа, и то или, као што Хомер чини, на уста неке друге личности или сам без претварања“ (Аристотел 2008: 59–60), што је и у основи Платонове разлике између дијегезиса као говора аутора или наратора и мимезиса као имитације или индиректног обраћања аутора кроз друге ликове (Шмит 2008: 181–182).</s><s>Од идентификације у аристотеловском и платоновском мимезису до XX вијека када је туђи говор постао предмет цијеле научне дисциплине – репрезентологије (Чумаков 1975: 6, 9, према: Ковачевић 2012а: 1), многи проучаваоци дали су допринос дефинисању овог језичког феномена.</s><s>На првом мјесту треба истаћи Михаила Бахтина, руског филозофа, који у својој књизи Марксизам и филозофија језика даје одговоре на питања „како се, у ствари, перципира туђи говор?</s><s>Како живи туђи исказ у конкретној унутрашње-говорној свести перципијента, како се он у њој активно прорађује и како се у односу на њега оријентише потоњи говор самог перципијента?“ (Бахтин 1980: 130).</s><s>Од Бахтина надаље ово се питање разгранало у многим теоријским и методолошким правцима, што је од нас, у практичном смислу, захтијевало избор из огромне теоријске грађе (скоро непрегледна 2 “…introduce new concepts, new genres, new devices, and the history of translation is the history also of literary innovation, of the shaping power of one culture upon another.</s><s>But rewriting can also repress innovation, distort and contain, and in an age of ever increasing manipulation of all kinds, the study of the manipulative processes of literature as exemplified by translation can help us towards a greater awareness of the world in which славистичка, уже сербокроатистичка, затим англистичка литература) и конкретну оријентацију на неколико аутора од чијих је ставова начињен теоријски и методолошки основ овог рада.</s><s>Дакле, ослонили смо се, превасходно, на увиде Ковачевића, КатнићБакаршићеве, Принса и Банфилдове.</s><s>Захваљујући Ковачевићу, дефинисане су двије граматикализоване и дванаест неграматикализованих форми управног и неуправног говора (Ковачевић 2009, 2012а, 2012в).</s><s>Типове и подтипове туђег говора класификовали смо и типизирали у нашем раду ослањајући се највећим дијелом на његову студију из 2012. године „О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора“.</s><s>КатнићБакаршић је истакла стилску природу туђег говора и његов значај у књижевности, поготово када говоримо о карактеризацији приповједача и ликова књижевног дјела.</s><s>Принс, чији Наратолошки речник представља неизоставно штиво за писце, критичаре и теоретичаре из разних научних сфера, направио је дистинкцију између туђег говора у свакодневној употреби и у наратологији, дефинишући наративни дискурс.</s><s>Банфилдова је у Неизрецивим реченицама представила иновативну студију о реченицама у слободном индиректном говору и његовим ограничењима.</s><s>2. ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА И КОМПАРАЦИЈА</s>\n<s>Туђи говор обично се користи како би се оцртала лингвистичка и наратолошка ситуација, као и њени контексти, који су се већ одиграли. (И оно што бисмо помислили да представља изузетак, говор о будућности, нпр: „Он ће тражити сутра да му се врати његово насљедство“ заправо је само граматички футур, а догађај говорења је већ ствар прошлости).</s><s>Често се о туђем говору говори као о цитату.</s><s>Категорија туђег говора, дакле, подразумијева ријечи другог или истог говорника у говорном дискурсу који се већ реализовао.</s><s>Обично та преношења дискурса нису обухваћена појмом „говор“, попут мисли или писаних ријечи, али су уско повезана, а понекад и обухваћена њиме.</s><s>У својој књизи Говорни жанрови (1986), Бахтин је успоставио дистинкцију између управног и неуправног говoра, односно између пријављеног и непријављеног дискурса, казујући да сваки исказ садржи „полускривене и потпуно скривене ријечи других“.</s><s>Тиме је нагласио колико је преношење туђег говора присутно у комуникацији.</s><s>„У стварном животу, људи највише говоре о ономе о чему други причају – преносе, присјећају се, одмјеравају и просуђују туђе ријечи“ (Бахтин 1981: 338)3. 2. 2. Врсте туђег говора</s>\n<s>Два основна модела за преношење туђег говора јесу: oratio recta, односно управни (директни) и oratio oblique, тј. неуправни (индиректни) говор.</s><s>Из ова два главна модела 3 Сви преводи са енглеског језика су наши – В. В. произлазе све остале варијације и подтипови који се одликују макар једним одступањем у односу на синтаксичка начела на којима су настали управни и неуправни говор.</s><s>Чак и летимичан преглед релевантне литературе о управном говору (Reported speech, Represented speech), како у англистичкој, тако и србистичкој литератури, као и савременој наратологији, показује колико је пажња проучавалаца – лингвиста и наратолога – била окренута овом проблему.</s><s>У наратологији увијек постоји доза конфузије када је ријеч о туђем говору, што је опет дио већег проблема који се тиче наративне илузије јер смо увијек у искушењу да умјетност посматрамо као копију, а како Сер Е. Х.</s><s>Ј.</s><s>Гомбрич (1909–2001) каже да умјетност „није копија већ транспозиција реалности“ (Гомбрич 1960: 48).</s><s>Ово је поготово случај са управним говором јер управни говор се највише користи (поготово у књижевности 18. и 19. вијека) како би створио илузију реалности, а тако и замагљене границе између директног и стварног говора.</s><s>Зато се директни говор најчешће описује као „(писана) репродукција почетног (усменог) говора, идеално оствареног са свом прецизношћу и тачношћу коју би омогућио квалитетан аудио-снимак.</s><s>Другим ријечима, директан говор је представљен као нека врста механичке, аутоматске транскрипције“ (Лоувиот 2016: 17).</s><s>Овакво мишљење је основа за различите дискусије у књижевном и лингвистичком свијету јер се поставља питање да ли директни говор може бити изједначен са изворним говорним чином, поготово у фикцијском наративу.</s><s>Из тог разлога Таненова (1986: 311) сматра да је „reported speech“ погрешан назив јер анализирање дијалога у приповиједном тексту, ако се узме у обзир моћ људског памћења, указује на то да већина тих ријечи није ни била изговорена.</s><s>„То је конструисани дијалог“ који стварају писци.</s><s>Друкчије речено, говоримо о ситуацији када нам је више него јасно да не може бити ријечи о идеалној транскрипцији говора лика, нити се „подразумијева дословно наведен (цитиран) исказ неког говорника“ (Ковачевић 2012а: 77).</s><s>Зато се сматра да је боље користити термин represented speech умјесто reported speech.4 Teрминолошке зачкољице, међутим, ту не престају јер се код неких аутора термин represented speech јавља и као синониман представљању унутрашњег говора, можда најближи ономе што данас називамо у нашој наратолошкој литератури доживљеним говором.</s><s>То је „техника којом се изражавају мисли и говор лика у ауторском прошлом времену и трећем лицу, али и сопственим емотивним језиком лика.</s><s>Овај стил, алтернатива и директном и индиректном дискурсу, обиљежен је специфичним лингвистичким карактеристикама, како синтаксичким тако и семантичким, и формалним назнакама у наративном контексту.</s><s>Овим стилом, аутор може директно да представља, умјесто да представи или извјештава, свијест без импликације унутрашњег говора“ Како би јасно направио дистинкцију између туђег говора у свакодневној употреби и у наратологији, Џералд Принс је дефинисао приповиједни дискурс (narratized discourse) и класификовао га на пренијети дискурс (управни дискурс) и транспоновани дискурс (неуправни дискурс)6. За њега је управни дискурс „тип дискурса у којем су искази или мисли лика непосредно дати или наведени онако како су (претпоставимо), формулисани“ Највећи проблем са којим се директне компаративне анализе суочавају јесте то што је у енглеском језику категорија туђег говора више категорија стилистичког типа, док је у српском више граматичка категорија.</s><s>4 Представљени говор.</s>\n<s>Управни говор (Direct speech) у енглеском језику је темељно дефинисан.</s><s>Њиме се дословно наводе туђе ријечи кроз употребу ортографских знакова, тј. наводника.</s><s>Ради се о говору који је једнак говору изворника, а наводници овај тип говора чине очигледним и лако препознатљивим, заједно са експресивним елементима и аспектом говора уводника.</s><s>Према Флоријану Колмасу, директни говор „призива изворну говорну ситуацију и преноси, или тврди да преноси, тачне ријечи оригиналног говорника“ (Колмас 1986: 2)7. У директном управном говору говорник треба да прикаже не само употријебљене ријечи, већ и начин на који су изговорене.</s><s>Такође, Мајесова (1990: 331) сматра да је директни цитат дословно „поновно извођење“ претходног исказа, који може укључивати оригиналну интонацију и гестове.</s>\n<s>Управни или директни говор у енглеском језику дефинише се и као: • Говор који се преноси употребом тачних ријечи којe је говорник употријебио. (Cambridge Dictionary, English Grammar Today); • Директан извjештај састоји се од клаузуле о извјештавању и клаузуле о извјештају.</s><s>Клаузула за извјештавање садржи глагол који указује на говор (verba dicendi), као што су питати, захтијевати, рећи, викати, говорити8.</s><s>Клаузула о извјештају представља или покушава да се поново креирају тачне ријечи које је неко употријебио, онако како су се појавиле у тренутку говора, са истим замјеницама, временима, врстом реченица, итд, које је првобитни говорник употријебио.</s><s>Клаузула о извјештају је одвојена интерпункцијом од клаузуле за извјештавање, често помоћу зареза и језичких знакова (обично једноструке или двоструке обрнуте зарезе) (Cambridge Grammar of English, 804).</s><s>Управни говор у енглеском језику се, дакле, у случају уџбеничког примјера, састоји из двије клаузе које су у паратaкcичком односу.</s><s>У уводној клаузи је уводни глагол који је обично у прошлом времену, уз рјеђе изузетке у презенту, футуру, 7 Превод је наш.</s>\n<s>8 Када говоримо о најједноставнијем, тзв. школском примјеру управног говора, оном који има уводну ауторску дидаскалију и затим дословно пренесен говорников исказ, у српском језику такође ће се као „најављивачи“ туђих ријечи природно јавити глаголи говорења (рећи, казати, додати, упитати, одговорити, поменути, итд), мишљења, или у ређим случајевима осјећања. потенцијалу, и сл.</s><s>Цитирана клауза подразумијева да су ријечи у тексту директно наведене.</s><s>У говорном језику цитат се, умјесто наводницима, наглашава интонацијом или уводним ријечима или рјечицама које истовремено упућују на смјену саговорника у разговору (Бибер ет ал, 1999: 1118).</s><s>Цитирана клауза и уводна имају исти статус.</s><s>У директном, као и у индиректном говору у енглеском језику најчешћи глаголи говорења су ask, say и tell (питати, рећи и говорити).</s><s>Постоје и други начини за преношење туђих ријечи, употребом именица: argument, comment, complaint, observation, remark и quotation (аргумент, коментар, притужба, запажање, примједба и цитат).</s><s>Глагол say у прошлом времену said највише се користи у директном говору, поготово у свакодневном језику.</s><s>Говорећи о управном говору у енглеском језику, М.</s><s>Вучковић биљежи да „иако директан говор представља покушај да се дословно понови нечији исказ, ријетко се дешава да упамтимо и дословно поновимо ријечи које је неко изговорио.</s><s>Поред тога, цитирајући исказ, ми тај исказ помјерамо из његовог оригиналног контекста и стављамо у један нови контекст, који може бити и јако сличан том првобитном, и на тај начин благо мијењамо и значење“ (92).</s><s>Ослањајући се на Тененову, Вучковићева истиче концепт конструисаног дијалога, дакле, праксе у директом навођењу коју ствара дијалог између особе која цитира и особе која слуша (Вучковић 92, према Taнен, 1989: 109).</s><s>Дислоцирање исказа нарочито је значајно у неуправном говору и парафрази као његовој формалној посљедици, али је не мање важно, премда мање уочљиво, и у управном говору.</s><s>Ово једнако важи за оба посматрана језика и језички је феномен на који треба обратити нарочиту пажњу.</s>\n<s>Што се тиче србистичке литературе, она је феномену преношења туђег говора посветила дужну и обимну пажњу, а систематизацију тих проучавања дала је Милка Николић (2020: 187–302).</s><s>У прегледној студији, Николићева је размотрила резултате србистичких репрезентолошких истраживања постигнутих током посљедње двије деценије (истраживања овог типа су наравно постојала, тј. заснована су знатно раније, али су у посљедње двије деценије доживјела научни процват9).</s><s>Ауторка је испитивала издвојене и описане моделе туђег говора и нагласила је да су се аутори консултованих 9 „Према инерцији досадашњих србистичких истраживања проблематике туђег говора, може се претпоставити да ће репрезентологија и убудуће заокупљати пажњу проучавалаца у србистици“ (2020: 91). чланака углавном бавили умјетничком литературом и публицистиком.</s><s>Осим тога, испитивала је описане функционалне стилове, као и аспекте са којих је освјетљаван феномен туђе ријечи.</s><s>Све то анализирала је на корпусу од 60 лингвистичких чланака.</s><s>„Навођење туђих речи“, резимира Николићева, „разматрано је са синтаксичког, стилистичког, наратолошког, контрастивног и методичког аспекта“ (2020: 91).</s><s>Оно што је такође врло битно напоменути јесте да се од управног говора може направити неуправни, али у обрнутом случају то није увијек могуће, пошто се, како каже Вулетић, а преноси Ковачевић (2012: 4) „неуправним говором може пренијети само логички садржај али не и афективна вриједност израза.“</s>\n<s>Сва ова питања веома су важна у репрезентологији с обзиром на то да „комуникативно најзначајнија компонента управног или директног говора“ јесте то што је он говор лика као говор ’неаутора’“ (Ковачевић 2012а: 77).</s><s>Неауторска, условно речено, подређена позиција лика који мора да сачека да га аутор, надређени говорник уврсти у свој говор условљава и изглед (односно тип) управног говора, као и динамику његове реализације.</s><s>Разграната природа његове реализације условљава, такође, и терминолошко размимоилажење међу ауторима.</s><s>10 Ако посматрамо овај тип говора на нивоу синтаксе, он је увијек бинарна реченична конструкција која се састоји из говора аутора и говора неаутора.</s><s>Ковачевић (2000: 246) наводи да је ријеч о дословно репродукованом</s>\n<s>простом, независносложеном или зависносложеном комуникативном реченицом или исказом, уведеном у текст ауторским ријечима.</s><s>Говор аутора, односно пратилачки текст уз туђи говор назива се ауторска дидаскалија.</s><s>Она може бити позиционирана у препозицији, ортографски са двотачком, у постпозицији или у интерпозицији.</s><s>Ова бинарна конструкција</s>\n<s>паралелизацији конструктивних дијелова без граматичких постављања њихове везе, гдје се замјенички и 10 Милош Ковачевић нотира да оно што он означава као фрагментарни управни говор (=фрагментарни цитат), као подмодел управног говора, неки други аутори називају дословним неуправним говором.</s><s>То није једини случај поменутог размимоилажења, али је илустративан сам по себи. лични временски облици усклађују према ономе чије се ријечи преносе (према говорнику), па се он подудара с оригиналним исказом, имајући у виду облике времена и деиктичких ријечи.</s>\n<s>Према Ковачевићу (2012), за типологију управног говора важе сљедећи критеријуми са одговарајућим опозицијама: Критеријум</s>\n<s>Ковачевић (2012) разликује сљедеће подмоделе управног говора: реплика дијалога или неуведени управни говор; слободни управни говор који може бити уведени или неуведени слободни управни говор; фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор и недословно-управни говор.</s>\n<s>Проблем који искрсава у компаративној анализи изворника и преведеног текста јавља се у непоклапању одговарајуће терминологије.</s><s>Гдје год је то било могуће, служили смо се Ковачевићевим моделом као најцјеловитијим и за анализу најсврсисходнијим, уз допуну одређеном терминологијом из англистичке литературе за примјере из изворника, тамо гдје нам је то било неопходно.</s>\n<s>Анализу овог типа говорног конструкта усложњава и то што је ријеч о компаративном приступу наративним текстовима.</s><s>Наиме, када је ријеч о приповиједању и приповједном дискурсу, једна од најзначајнијих, па према томе и најиспитиванијих категоризација јесте она која се тиче типова управног и неуправног говора и њиховог нијансирања у кратким причама, новелама, приповјеткама, романима.</s><s>Ријеч је, дакле о неоспорно артифицијелним, фикцијским моделима, који се понашају како према својим унутрашњим творбеним моделима, тако и у односу слагања или отвореног опирања важећој језичкој и стилистичкој норми одређеног језика.</s><s>Сви ти поступци улазе у инструментаријум наративних поступака једног приповиједног текста, па тако и образовање туђег говора.</s><s>То се врло јасно види када се један наспрам другог ставе, нпр. романи Петријин венац и На Дрини ћуприја.</s><s>Према М.</s><s>Катнић-Бакаршић (1999), у књижевности се под туђим говором подразумијева приказани говор, то јест говор кроз исказ неког пошиљаоца поруке што га показује други пошиљалац поруке у властитом исказу11.</s><s>„Другим ријечима, то је говор у говору и говор о говору“ (Бахтин 1980: 128), што значи да му је природа увијек дијалошка и метатекстуална“ (1999: 39, подвлачење наше).</s><s>„Туђи говор увијек се перципира као говор другога, који је из властитог контекста пренесен у ауторски и при томе сачувао садржај и нека обиљежја форме“ (Катнић-Бакаршић 1999: 41, подвлачење наше).</s><s>Наведени цитати свједоче о значају туђег говора и његове презентације у карактеризацији приповједача и ликова једне прозне творевине, када им се директно да ријеч или када се над њиховим ријечима врше интервенције различитог типа.</s><s>Те интервенције могу, на примјер, представљати избор из свега што је одређен лик изговорио, нетачно или непотпуно преношење ријечи другог лика у случају непоузданог приповједача, или чак потпуни изостанак управног говора у 11 Ауторка Катнић-Бакаршић је у овом случају презентовала дефиницију „чистог“ управног говора, а наш рад бавиће се и другим случајевима у различитим романима.</s><s>Између осталог, доста ријечи биће о томе (код В. Вулф), када поменута обиљежја форме преношења туђег говора изостају или се дјелимично преобликују (ријеч је о правописним конвенцијама означавања управног говора).</s><s>Важно је нагласити да се слободни управни и слободни уведени управни говор (прецизни систем подмодела даје се нешто касније у тексту) као такви јављају искључиво у дискурсу приповиједне књижевности, па се при лингвистичкој анализи мора имати на уму тај аспект.</s>\n<s>свједоче о односу који аутор/приповједач има како према ономе што је речено, тако и према самим карактерима.</s><s>У тексту О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора М.</s><s>Ковачевић категоризује и систематизује моделе и подмоделе типа преношења туђих исказа у српском језику.</s><s>Ковачевић (2012: 15) наглашава да су, сем два основна типа (управног и неуправног говора), све остале варијације настале комбиновањем њихових карактеристика.</s><s>У то варирање спада слабљење или наглашавање паратаксичке (у случају управног) или хипотаксичке конструкције (у случају неуправног говора): а) слагањем глаголских и замјеничких облика према субјекту „неауторског“ говора у случају управног, а према субјекту „ауторске“ дидаскалије у случају неуправног говора и б) маркирањем наводницима или цртом управног говора, што у случају неуправног изостаје.</s>\n<s>смислу, најједноставнији и за препознавање најочигледнији примјери, јесу они наведени који спадају у категорију реплике дијалога или неуведеног управног говора и уведеног слободног управног говора.</s><s>Што се тиче реплике дијалога, она највише подсјећа на драмски текст и одликује се сукцесивним ређањем исказа говорника који у дијалогу учествују. (У том смислу, он личи на мимезу, умјесто на чисту дијегезу, како је Аристотел оцијенио).</s><s>Писац обично цијелу разговорну сцену најављује неким глаголом (упита, рече, примијети, итд.), а реплике се даље ређају без присуства конферансе јер би она беспотребно оптерећивала текст и замарала читаоца, пошто је евидентно да се реплике учесника разговора природно надовезују једна на другу.</s><s>У одређеном смислу, реплика дијалога била би заправо неколико повезаних говорних чинова слободног управног говора.</s>\n<s>Ковачевић говори о подмоделима управног говора у зависности од тога да ли су присутне, односно изостављене три његове главне карактеристике: ауторска дидаскалија, „неауторов“ говор и ортографска маркираност.</s><s>Уколико у управном говору нема ауторске дидаскалије, а разговор тече, онда је то реплика дијалога или како Принс каже, abruptive dialog – одсјечни дијалог, што Ковачевић још назива и неуведеним управним говором (Ковачевић 2012а: 74).</s><s>Уколико у структури управног говора нема ортографских обиљежја говора лика, онда је то, како Смирнова наводи, слободни управни говор (free direct speech), који се даље дијели на неуведени слободни управни говор, у којем је конферанса или ауторска дидаскалија изостављена и уведени слободни управни говор који садржи конферансу (Ковачевић 2012а: 74).</s><s>Примјер за то налазимо врло често.</s><s>Овдје ће ради илустрације бити наведен одломак из Парсонсовог романа, као примјер за тзв. крњи управни говор: 1. Departures</s>\n<s>The snake curled around the wood and around Tim’s hand, hissing like a punctured tyre as it lifted its flat head to study him.</s><s>It was somewhere between orange and red with white, black-etched rings between each bar of colour. ‘I hope you don’t mind snakes, ’ he said. ‘I know some people don’t like them She could hardly breathe. ‘I guess I don’t mind them, ’ she said.</s><s>1а. Одласци</s>\n<s>Змија се омотала око штапа и Тимове руке; сиктала је као пробушена гума, дижући пљоснату главу да га погледа.</s><s>Наранџастоцрвене и беле попречне пруге биле су јој обрубљене црним кружићима.</s>\n<s>„Надам се да се не бојите змија“, рече Тим.</s><s>„Знам да их људи баш не воле.</s><s>Она је једва дисала.</s><s>„Мислим да се не бојим“, рекла је.</s>\n<s>Хенри је зауставио кола.</s><s>Угасио је мотор, окренуо се и погледао ју је.</s><s>Знала је како изгледа кад је озбиљан у вези с нечим: кратка коса накостријешила би му се као нека оштра четка, лице би му поруменило, а ожиљак поцрвенио. - Душо, да ли желиш да ово обавим као џентлмен?</s><s>Госпођице Џин Луиза, сад сам достигао економски статус који обезбјеђује издржавање двије особе.</s><s>Ја сам као Израиљ из старине, кулучио седам година у виноградима универзитета и на пашњацима канцеларије твога оца, све због тебе... - Рећи ћу Атикусу да дода још седам година. - Поред тога – рекла је то је био Јаков.</s><s>Не, они су иста особа.</s><s>Увијек су им мијењали имена у сваком трећем стиху.</s><s>Како је тетка? (18).</s><s>Појединим реченицама у управном говору на овом мјесту непотребна је дидаскалија или уводна клауза.</s><s>Захваљујући ортографији, иако се она не подудара у изворном и преведеном тексту, као и контексту,читалац зна ко води разговор и чије су наведене ријечи, без реченице објашњења.</s><s>При издвајању формалних диференцијалних црта у разматрању модела и подмодела туђег говора, паратакса према начелу ауторска дидаскалија: говор лика и ортографија представљају његове базичне (подразумијеване) основе, чије намјерно варирање или брисање стварају подмоделе.</s><s>„Идеалан“, основни модел, дакле подразумијева ауторску дидаскалију, директан говор лика и јасну ортографску маркираност.</s><s>Такав случај, међу мноштвом сличних, налазимо, нпр. код Ишигура: 3. The Remains of the Day</s>\n<s>У сваком случају, господин Фарадеј је ту прилику искористио да се широко искези на мене и каже с предумишљајем: – Гле, гле, Стивенсе.</s><s>Пријатељица.</s><s>И то у вашим годинама.</s><s>Крајње непријатна ситуација, у коју лорд Дарлингтон никада не би довео ниједног свог намјештеника (19).</s>\n<s>Овај краћи цитат примјер је ауторске конферансе дате у антепозицији.</s><s>Она је у овом случају дата у нешто ширем наративном опсегу, а њен центар је у глаголу „каже“.</s><s>Осим тога, наведени примјер могао би фунционисати као добар примјер стилског преводилачког рјешења.</s><s>У њему не само што се осјећа иронична дистанца приповједача у првом лицу према уведеном лику којег описује („opportunity to grin broadly“ / „прилику да се широко искези“), него и именице „lady-friend“/“пријатељица“ у оба језика задржавају своју ироничну двосмисленост.</s><s>С друге стране, преводилац је одустао од тога да преведе ријеч „some“ из синтагме „some deliberation“, чиме је донекле пропустио да нагласи природу батлера, који је главни јунак овог романа и његову врло уздржану природу склону</s>\n<s>нешто предумишљаја“).</s><s>Иако се може чинити да је то у неку руку стилско ситничарење, када је приповједач представљен у првом лицу сваки његов исказ претендује да с ове, или оне стране, додатно освијетли његов лик.</s><s>У овом примјеру такође видимо и чист управни говор, гдје и у изворном и у преведеном тексту имамо ортографске маркере.</s><s>Међутим, они нису исти у преводу као у изворном тексту.</s><s>Док у изворном тексту имамо говор лика назначен са двије тачке и наводницима, у преводу умјесто наводника имамо цртице (што је ствар слободног избора издавачке куће, тј. приређивача тескта).</s><s>Глаголска времена се слажу, као и употребљене замјенице.</s>\n<s>Дил је био из Меридијана у Мисисипију, дошао је да проведе љето код своје тетке, госпођице Рејчел, и од сад ће свако љето проводити у Мејкому.</s><s>Љегоја је породица поријеклом из округа Мејком, мајка му ради код неког фотографа у Меридијану, па је послала његову слику на такмичење за најљепше дијете и освојила награду од пет долара.</s><s>Новац је дала Дилу који је за те паре двадесет пута ишао у биоскоп.</s>\n<s>„Ми овдје немамо биоскоп, само нам понекад у судници показују Исуса“, рече Џем.</s><s>„Јеси л’ кад вид’о штогод добро?“ Дил је гледао Дракулу, и то откриће наведе Џема да га почне посматрати с извјесним поштовањем.</s><s>„Испричај нам“, У овом примјеру можемо да видимо како изгледа када је дидаскалија у постпозицији.</s><s>Нотирамо и употребу везника и у преведеном тексту, док у изворном стоји само зарез који одваја двије независне реченице.</s><s>У првој реченици у преводу је уметнута замјеница ми, што сматрамо непотребним јер се тиме изгубио стилски прелив жаргонског говора који писац жели вјеродостојно да пренесе.</s><s>Глаголска времена употријебљена су тако да пренесу стил изворног текста, будући да се комбинују аорист и перфекат.</s><s>Такође, треба примијетити да релативна прегледност и неупитност статуса „чистог“ управног говора, односно присуство сва три фактора његове маркираности, не значи да у преводу процес транспоновања смисла тече линеарно.</s><s>Рецимо, чак и у малтене идеалном случају поклапања оригинала и превода, када се нађе прави управни говор са временским и ортографским подударањем и усклађеним деиктичким обиљежјима, као у Парсонсовом:</s>\n<s>„Само једном се живи“, рекао је продавац аутомобила, куцкајући потпетицама по поду салона.</s><s>Учтиво сам се насмешио, показујући да бих мало да размислим.</s>\n<s>„Тражите ли мало озбиљне забаве?“, упита он.</s><s>„Јер, ако МГФ ишта пружа, У изворном тексту употријебљена је замјеница „you” у другом наведеном параграфу која може подразумијевати друго лице једнине и друго лице множине.</s><s>У преведеном тексту замјеница је изостављена, али читалац, гледајући контекст, зна да продавац заправо персира па је глагол у преводу у другом лицу множине, иако је изостављена замјеница у изворном тексту друго лице једнине.</s>\n<s>Такође, укратко ћемо размотрити два примјера гдје се конферанса јавља у интерпозицији, али постоје други преводилачки проблеми које је потребно ријешити на одговарајући начин.</s>\n<s>„Само сам помислио да би ти било мило да знаш да умијем да читам.</s><s>Ако Преводилац мора да узме у обзир природу жаргона или колоквијалног говора прво у изворнику, а онда и у преведеном тексту.</s><s>Жаргонски или колоквијални говор означава говор одређене групе.</s><s>Подразумијева специфичну врсту ријечи и говорних образаца којом се служе одређене групе, као што су љекари, војници, адолесценти, итд.</s><s>Колоквијални језик је, према Ранку Бугарском (1989: 112), варијетет одређен неформалном</s>\n<s>није општеразумљив и мање или више, разликује се од књижевног – стандардног језика, али се може употребљавати као елемент тог језика, што свакако чини Харпер Ли у својим романима, како би што подробније представила одређене ликове и групе, у случају овог романа, црнце америчког Југа.</s>\n<s>„Да, наравно, ако сутра буде лепо време,“ рече гђа Рамзи.</s><s>„Али мораћеш да Осим што запажамо присуство ауторске дидаскалије у интерпозицији и постпозицији, биће потребно да сагледамо природу условних реченица у енглеском и српском језику.</s><s>Условне, погодбене или кондиционалне реченице спадају у групу модалних зависних реченица које садрже услов да би се нека ситуација реализовала.</s><s>С обзиром да су модалне, оне означавају не реалну већ хипотетичку ситуацију.</s><s>Поред глаголског облика, оне се обиљежавају везницима: ако, уколико, ли, кад и да.</s><s>Према степену остварљивости ове реченице дијеле се на: реалне, потенцијалне и иреалне.</s><s>Табела бр1. преузета из Граматике српског језика (Станојчић, Поповић 2008: 330) У енглеском језику ове реченице зову се кондиционалне реченице (Conditional sentences).</s><s>У зависности од тога колика је могућност за остварење радње оне се најчешће дијеле на први, други и трећи кондиционал.</s><s>Кондиционал је представљен углавном кондиционалном реченицом која почиње везником if (ако).</s><s>У кондиционалној реченици употријебљено вријеме говори о потенцијалу реализације радње док се у главној реченици користе модални глаголи како би указали на неиспуњена очекивања реализације радње.</s><s>Осим if, учестали су и везници as long as (док год), unless (осим), итд.</s><s>Кондиционална реченица најчешће се налази прије главне, али може и да је прати.</s>\n<s>У првом кондиционалу радња има могућност реализације уколико услови буду испуњени у садашњости па би формула по којој се оваква реченица гради изгледала овако:</s>\n<s>времена, бавио бих се спортом. if + present simple tense + modal verb with future reference (e. g. will/shall/may). (Ако + просто садашње време + модални глаголи који означавају будућност (нпр. хтети, требати, моћи) (Картер, Мекарти 2006 : 449)12.</s><s>Други кондиционал користи се када желимо да нешто искажемо хипотетички или под претпоставком да изразимо.</s><s>Могућност испуњења је мала.</s><s>Структура овог кондиционала може се представити на сљедећи начин: if + simple past tense + modal verb with future-in-the-past reference (e. g. would/could/might).</s>\n<s>(Ако+ просто прошло време + модални глагол који означава прошлост (нпр. хтети, У трећем кондиционалу говорник наводи ситуацију у прошлости која се заправо није ни десила.</s>\n<s>времена, бавио бих се спортом. if + past perfect tense + modal verb with future-in-the-past reference (e. g. would/could/might) + have + -ed participle (Kартер Мекарти 2006 : 449). (ако + давно прошло време + модални глагол који означава будућност + имати + ed (партицип прошли)</s>\n<s>Имајући све ово у виду, горе наведена реченица на енглеском језику припада првом типу кондиционалних реченица, док је њен превод на српском са реалним будућим условом, тако да и у енглеском и у српском ова кондиционална реченица има највиши степен могућности реализације.</s><s>Глагол „бити“ (to be) и у енглеској и у преведеној 12 Превод је наш.</s>\n<s>времена, бавио бих се спортом. реченици јесте у облику презента.</s><s>Међутим, могућа је другачија варијанта у којој су онда, у складу са језиком и његовим условима, потребне другачије комбинације.</s><s>У опису терминосистема туђег говора Ковачевић је, као што смо навели, дефинисао низ подмодела.</s><s>За почетак ове анализе ми ћемо се фокусирати на слободни управни говор и слободни уведени управни говор, за који бројне примјере налазимо у романима Вирџиније Вулф.</s><s>„Ако из синтаксичке структуре управног говора од трију нужних компонената изостану ортографски маркери говора лика, добија се слободни управни говор (free direct speech) (Смирнова 2009).</s><s>Овај тип говора Лерч (1919) је назвао ’quasi –direct speech’ (према Колмас 1986: 8) јер је то ’најнеутралнији од свих предложених термина и онај који подразумева најмању количину теорије’“ (Волошинов 1973: 141)13.</s><s>Његова намјера није била да да граматички опис овог типа говора, већ да истражи пренесени говор са историјске тачке гледишта како би објаснио различитости у поимању туђих ријечи кроз различите временске периоде.</s><s>На основу тога да ли у састав слободног управног говора улази или не улази ауторска дидаскалија (конферанса), Ковачевић слободни управни говор дијели на: а) (неуведени) слободни управни говор и</s>\n<s>времена, бавио бих се спортом. б) уведени слободни управни говор (Ковачевић 2012а: 24).</s><s>Као што видимо, основна разлика између ова два подтипа је присуство или изостанак ауторске дидаскалије, која у самом приповиједању игра велику улогу, будући да јасније контекстуализује говор, прецизира коме изречено припада и бар донекле спречава збрку која у хору гласова у нарацији може настати.</s><s>Ипак, неразмрсива или тешко размрсива полифонија може да буде и циљ једног наративног дјела (превасходно модерног типа, нпр. у романима тока свијести), при тежњи да се прикажу нарочита ментална или душевна стања ликова, приповједача, па чак и да се дâ алегоријска слика једног друштва у коме се не разазнаје најбоље ко говори нити шта тачно говори.</s><s>Kао добар примјер за поменуте приказе тока свијести и унутрашњих живота ликова кроз подтипове слободног управног и слободног уведеног управног говора 13 Превод је наш.</s>\n<s>....стајала је и гледала све док Питер Волш није рекао: „Сањариш међу поврћем?“ Је ли тако било?</s><s>„Више волим људе него карфиол. “ Је ли тако било?</s><s>Сигурно је то рекао за доручком, једног јутра кад је изашла на терасу - Питер (Ово, као и свако даље подвлачење је наше).</s><s>9. Mrs Dalloway</s>\n<s>Шармантна женица, помислио је Скроп Парвис о њој... (6) У првом примјеру (8) наратор се присјећа догађаја тако што користи, тј. комбинује реченице саговорника које су у правом управном говору, а своје одговoре даје у облику неуведеног слободног управног говора.</s><s>Неуведени слободни управни говор „настаје, дакле, изостављањем двију од три нужне компононте синтаксичког модела управног говора.</s><s>У њему се наводи само говор лика (’неауторов’) говор, али изостаје и његово ортографско маркирање и ауторска дидаскалија“ (Ковачевић 2012а: 75).</s><s>Преиспитујући себе, наратор на неки начин изазива, провоцира читаоца да се и он сам укључи у радњу и потврди нараторово излагање.</s><s>Истовремено, реченице дате у слободном управном говору можемо посматрати и као дијелове тока свијести саме јунакиње, која преиспитује своје непоуздано сјећање.</s><s>Дјелимично, ток свијести наратора тако се преклапа са јунаковим.</s><s>Овом методом Вулфова проблематизује све старије манире приповиједања, који су полагали право на апсолутну поузданост приповједачевог гласа и онога што је испричано.</s>\n<s>У другом примјеру (9) имамо ауторску дидаскалију, али немамо наводнике или какве друге ортографске елементе типичне за управни говор, па је ово прави примјер уведеног слободног управног говора.</s><s>„Уколико се у моделу управног говора укину само ортографски маркери говора лика (наводници, или црта), а остану и ауторска дидаскалија и говор лика добија се уведени слободни управни говор“ (Ковачевић 2012а: 75).</s><s>Он такође има своје подмоделе.</s><s>Према Ковачевићу, дидаскалија (конферанса) код уведеног управног говора, као што смо већ навели, може се наћи на три позиције у односу на говор лика: у антепозицији, постпозицији или интерпозицији.</s><s>Наведени примјер илуструје постпозицију која је најчешћа у „Госпођи Даловеј“, али се за сва три подмодела у роману могу пронаћи примјери.</s><s>Један од њих слиједи, са илустрацијом интервенције преводиоца у односу на оригинални текст:</s>\n<s>Пошто живи у Вестминстеру – колико већ година – више од двадесет, човек чак и у саобраћајној гужви или док шета ноћу осећа да је Клариса позитивна, веома спокојна, па чак и свечана; неописива пауза, напетост (али то би могло бити њено срце начето грипом, кажу пре ударца Биг Бена.</s><s>Ето га!</s><s>Одзвања.</s><s>Прво упозорење, мелодично, а затим звона – неминовна.</s><s>Оловни кругови топе се у ваздуху.</s><s>Какве смо ми будале, размишља док прелази Улицу Викторија.</s><s>Само Бог зна зашто га човек толико воли, како га види, како га гради, шта све на њему темељи, како рова по њему и како сваки тренутак ствара испочетка, али и најзапуштенија спадала и одбачена несрећница која седи по кућним праговима (испијајући свој неуспех) чине исто, никакви закони, не односе се на њих, сигурна је, само због једног разлога – они воле живот. (6) 10а. Госпођа Даловеј</s>\n<s>10.</s><s>Mrs Dalloway but that might be her heart, affected, they said, by influenza (интерпозиција) дидаскалија у интерпозицији, док је у преведеном штиву: али то би могло бити њено срце начето грипом, кажу дата као постпозиција, што сматрамо да у значењском и стилском аспекту није било неопходно.</s>\n<s>У сљедећем примјеру имамо ортографске разлике.</s><s>У изворном тексту дидаскалија се налази у постпозицији и црте се налазе прије питања и послије одговора (образујући тако чвршћу синтаксичку и смисаону цјелину), док у преведеном тексту друга црта иде одмах након питања, а изостављен је и знак питања на крају реченице.</s><s>Овакав пропуст преводиоца може да збуни читаоца или му онемогући да схвати наведени унутрашњи монолог/дијалог.</s>\n<s>Такође, разбијањем цјелине цртом у случају превода интервенише се и у смислу читалачког поимања текста, будући да се стиче утисак да се Клариса пита, а наратор одговара, што умањује значај одлика тока свијести, несигурности у поимању времена и простора, а такође укида и запитаност читаоца да ли је несигуран приповједач или лик.</s><s>На тај се начин (у преводу) опет наглашава ауторитет приповједача и смањује ангажованост читаоца – супротно тенденцијама баш овог романа и модерне књижевности.</s>\n<s>Клариса је безброј пута обишла Евелин Витбред у болници.</s><s>Је ли опет болесна?</s><s>Евелин се веома лоше осећа, обавестио ју је Хју, помало надувеног или отеченог, изванредног, мужевног, изузетно згодног, савршеног обученог тела (увек је превише добро обучен, али од њега се то и очекује, с обзиром на његов послић на двору) о одређеној тескоби своје жене, није то ништа озбиљно, коју ће Клариса Даловеј, као стари пријатељ, разумети без додатних потпитања.</s><s>Ах, да, наравно, како неугодно: осетила је сестринску наклоност и истовремено се сетила свог шешира.</s><s>Није то прикладан шешир за рано јутро, зар не?</s><s>Због Хјуа се увек осећа – док је он журио и галантно подизао свој шешир убеђујући је да би лако могла проћи као осамнаестогодишњакиња и да ће, наравно, доћи на њену забаву те вечери, Евелин је инсистирала на томе, можда ће само мало закаснити после пријема у Палати јер тамо мора да одведе једног Џимијевог сина – поред Хјуа увек се осећа помало јадно, као шипарица, али ипак јој је веома драг... (8) 11а. Госпођа Даловеј</s>\n<s>Times without number Clarissa had visited Evelyn Whitbread in a nursing home.</s><s>Was Evelyn ill again?</s><s>Evelyn was a good deal out of sorts, said Hugh, intimating by a kind of pout or swell of his very well-covered, manly, extremely handsome, perfectly upholstered body (he was almost too well dressed always, but presumably had to be, with his little job at Court) that his wife had some internal ailment, nothing serious, which, as an old friend, Clarissa Dalloway would quite understand without requiring him to specify.</s><s>Ah yes, she did of course; what a nuisance; and felt very sisterly and oddly conscious at the same time of her hat.</s><s>Not the right hat for the early morning, was that it?</s><s>For Hugh always made her feel, as he bustled on, raising his hat rather extravagantly and assuring her that she might be a girl of eighteen, and of course he was coming to her party to-night, Evelyn absolutely insisted, only a little late he might be after the party at the Palace to which he had to take one of Jim’s boys – she always felt a little skimpy beside Hugh; schoolgirlish; but attached to him... (4–5) У приповиједању у енглеском језику, када се говори о прошлости, обично се користи просто прошло вријеме (Simple Past Tense).</s><s>Када се пребацује управни у неуправни говор, у реченици која је била у управном говору, поред промјене замјенице, мијења се и вријеме глагола (за једно вријеме уназад), уколико је уводни глагол (the reporting verb) у прошлом времену.</s>\n<s>Was Evelyn ill again?</s><s>Evelyn was a good deal out of sorts, said Hugh.</s><s>Је ли опет болесна?</s><s>Евелин се веома лоше осећа, обавестио ју је Хју .</s><s>„Said Hugh” (обавестио ју је Хју) је у прошлом времену, тако да је у реченици која је прешла из управног у неуправни говор морало доћи до слагања времена.</s><s>Наведени цитат зато можемо посматрати једноставно као неуправни говор.</s><s>Због изостанка ортографије у случају слободног управног говора и мноштва сличних примјера у овом роману, овдје остаје питање да ли су можда наведене двије реченице (неозначен) управни говор, изречен у прошлом времену.</s><s>У том случају, превод би требало да гласи: „Да ли је Евелин опет била болесна?</s><s>Евелин се веома лоше ...she never wrote a letter and his were dry sticks; but suddenly it would come over her, If he were with me now what would he say? – some days, some sights bringing him back to her calmly, without the old bitterness; which perhaps was the reward of having cared for people; they came back in the middle of St.</s><s>James’s Park on a fine 12а. Госпођа Даловеј</s>\n<s>.... она никад није написала ниједно писмо, а његова писма била су сува дреновина, али одједном пало јој је на памет – Шта би он рекао када би сада био овде, са мном?</s><s>Неки дани, неки призори вратили би га њој спокојно, без старе горчине, вероватно је то награда што јој је стало до људи, дошли су до парка Сент У овом пасусу налазе се два примјера уведеног слободног управног говора.</s><s>У првој реченици ауторска дидаскалија налази се прије говора лика.</s><s>Након ауторске дидаскалије која је у антепозицији стоји црта умјесто нешто уобичајенијих двије тачке и великог слова, што илуструје ортографску диференцијацију подтипова уведеног слободног управног говора.</s><s>У другом примјеру дидаскалија је изостављена и послије црте је употријебљено мало слово.</s><s>Ова ортографска обиљежја иста су и у изворном тексту и у преведеном.</s>\n<s>Међутим, пасус је занимљив превасходно због једног необичног преводилачког рјешења – израза „сува дреновина“, у изворном облику „dry sticks“.</s><s>Када неком Енглезу дате „суви штап“14, тај фразем значи да заправо не желите да му испричате све и да сте најинтересантнији дио приче изоставили.</s><s>„Сува дреновина“, пак, на српском језику значи нешто пресушено, беживотно, тврдо и асоцира на фолклорни мотив из пјесме/легенде о Марку Краљевићу, који је пред мегдан са Мусом Кесеџијом демонстрирао своју повраћену снагу тако што је из суве дреновине истиснуо двије капи воде.</s><s>Имајући на уму текст на енглеском и текст на српском језику, уочавамо значајну семантичку разлику: у енглеском тексту писма су скривала најбитније информације, док су у српском језику била сувопарна и незанимљива.</s>\n<s>14 Dry stick - The action of telling the beginning and/or middle of the story without revealing the most interesting point. (https: //www. urbandictionary. com/define. php?term=Dry%20Stick) Кораци векова помутили су бистрину тог давног мајског дана, јарке цветне латице увеле су и прекривене сребром, више није видела молећи га (што је сад већ јасно чинила) „загледај се пажљиво у моје очи својим дивним очима“, више није видела смеђе очи, црне бркове, нити преплануло лице, већ само нејасан обрис, цену којом је птичијом раздраганошћу старице и даље цвркутала: „дај ми своју руку и пусти ме да је чврсто држим“, Питер Волш није могао да ускрати јадном створењу новчић док је улазио у такси, „ако неко и види, шта то мари“, инсистирала је, песницом се подбочила, насмешила се и убацила шилинг у џеп, као да су нестале све радознале очи које су дотад вириле, а генерације у пролазу – плочник је врвео од људи средње класе – нестале су да би их изгазили као лишће, да би иструлиле и да би их тај вечни извор претворио у блато; (83) У пасусу је ријеч о једној старици коју је Питер Волш угледао на улици како пјева древну љубавну пјесму и проси.</s><s>Она се присјећа свог љубавника и њихове љубави за „цијели живот“.</s><s>Присјећа се једног мајског дана када су заједно шетали.</s><s>Питер Волш слуша њено пјевање и размишља о протоку времена, о атмосфери на улици на којој се налазе он и старица.</s><s>Питерове мисли и старичине ријечи су у пасусу наведене испреплетано.</s><s>То би, дакле, могло да представља идеалан примјер наведеног фрагментарног цитата или фрагментарног управног говора.</s><s>Када се од обавезних елемената управног говора оствари само дјелимичан говор лика под наводницима или је написан курзивом, онда се остварује фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор.</s><s>„Фрагментарни цитат подразумијева дословно наведени дио говора лика укључен у структуру ауторског или неуправног говора “ (Ковачевић 2012а: 77).</s><s>Ипак, читаоцу није сасвим јасно, односно у приповиједању није јасно индиковано да ли су поједини краћи одломци Питерове мисли или су то ријечи пјесме коју старица пјева, а Питер је препричава.</s><s>Тиме се усложњава унутрашњи монолог, пошто је и пјесма сама по себи врста цитата.</s><s>Преводилац је дословце превео изворни текст и трудио се да ортографија буде скоро пa идентична.</s><s>Једино је изоставио заграде на мјесту гдје се помиње Питер Волш.</s><s>Наводницима су јасно обељежени они дијелови пјесме који су неспорно старичине ријечи.</s><s>Свакако, пјесма цијела у изворном облику није наведена, што би олакшало разрешење енигме, али што свакако није био ауторов циљ.</s><s>У овом поглављу, илустрованом примјерима из ширег корпуса романа Вирџиније Вулф, Казуа Ишигура, Тонија Парсонса и Харпер Ли, покушали смо да покажемо како функционишу различити подмодели управног говора у изворнику и у преводима.</s><s>Размотрени су проблеми који се јављају како на нову синтаксе, тако и нужно на нивоу семантике.</s><s>Неки од тих проблема и њихових одговарајућих рјешења наметнути су просто разликама у структури два језика, а неки су дошли као резултат преводиочевог специфичног одабира.</s>\n<s>Компарација је усложњена и чињеницом да се у англистичкој литератури проблем туђег говора посматра углавном као стилистичко питање и њега углавном разматра наратолошка литература.</s><s>Она је и коришћена овдје да би принцип монолога и/или дијалога ликова на енглеском језику, у приповиједној грађи, био што адекватније освијетљен.</s><s>Поједине разлике свјесно су занемариване зарад прегледности, попут два подтипа управног говора оличеног у дистинкцији коју у Наратолошком речнику наводи Џералд Принс – између слободног управног говора и слободне управне мисли (која се у проширеном облику понекад назива и унутрашњим монологом), премда смо с њом упознати и сматрамо да у овом случају не прави значајну разлику.</s><s>Навођењем упоредних примјера настојали смо да укажемо на подтипове два наведена модела управног говора, али и начине на који функционишу у оригиналном тексту и преводу.</s><s>Осим тога, посебну пажњу усмјерили смо на посљедице које у разумијевању текста остављају преводилачке интервенције.</s><s>Фокус је, такође, дјелимично стављен и на значај слободног управног и слободног уведеног управног говора као два темеља на којима почива модернизација приповиједања у ХХ вијеку и конституисање приповиједног манира тока свијести.</s><s>Када преносимо дословно туђи говор и обиљежавамо га наводницима, цртама или рjеђе неким другим ортографским обиљежјем, онда је ту ријеч о правом управном говору.</s><s>Међутим, много чешће се дешава да се нечији говор или мисли преносе сопственим ријечима, да се препричава, односно да садржај онога што је исказано преносимо унутар личног говорног дискурса.</s><s>То онда подразумијева језички феномен неуправног говора.</s><s>„Неуправни (индиректни) говор (лат. oratio obliqua) јесте форма преношења туђег говора структурисана у синтаксички облик зависносложене реченице.</s><s>За разлику од управног говора, који се оформљује према принципима паратаксе, неуправни говор се структурише према принципима хипотаксе.</s><s>Наиме, синтаксичка конструкција неуправног говора састоји се од ауторске дидаскалије (ријечи аутора) у облику главне клаузе, и репродукованог исказа (неауторовог говора) у форми зависне клаузе“ (Ковачевић 2012а: 16).</s>\n<s>Према Ковачевићу, у исказима с неуправним говором ауторски говор стоји у главној реченици, док је неауторски у функцији изричне и зависно-упитне реченице чија је једина функција обавјештајно-комуникативна (изостаје афективни сегмент израза).</s><s>Приоритет неуправног говора јесте то како се аутор текста односи према исказу, а не сам говорник, па се зато глаголи и замјенице у оваквим конструкцијама усаглашавају са субјектом ауторске дидаскалије.</s><s>Овакав, основни вид неуправног говора у српском је језику у форми изричне зависне клаузе уз везнике да и како, док се у енглеском најчешће употребљава везник that.</s>\n<s>Ковачевић дијели неуправни говор на сљедеће подтипове: основни модел неуправног говора, неконекторски неуправни говор, експресивни неуправни говор, полууправни говор, дословни неуправни говор, слободни неуправни говор (неправи управни говор) и полупоказне замјенице.</s>\n<s>Што се пак наратологије, односно науке о типовима приповиједања тиче, неуправни говор, да се вратимо најопштијој категорији – јесте „тип дискурса у којем су искази или мисли лика интегрисани у други исказ или мисао (обично, али не нужно) посредством помјерања граматичког времена уназад, те преласка замјеница првог лица у треће лице“ (Принс 2011: 125).</s><s>Као разликовне особине индиректног говора наратолог потенцира временску (граматичку) димензију и усаглашавање лица из пренесене реченице са лицем у ауторској дидаскалији.</s><s>Питање о типовима приповиједања и начинима извјештавања у приповиједном дискурсу веома је старо.</s><s>Оно се поставља још у антици и изазива несмањено интересовање и до данас, резултирајући често све замршенијим структуралним анализама и табеларним приказима овог проблема и његових потенцијалних рјешења.</s><s>Неупитно је да је једна од најкарактеристичнијих стилских црта тзв. наративних текстова извјештавање о ономе што је речено.</s><s>Оно је одлика и нарација и стиха, као и драмских наратива.</s><s>Због тога је питање неуправног говора једно од најважнијих када се испитује репрезентација говора и његова функција у фикционалним текстовима.</s><s>Врло су различите могућности које су на располагању писцима да представе оно што су људи рекли, што су чули или начули, претпоставили, замислили или измислили.</s><s>Примјена различитих језичко-стилских опција пресудно утиче на начин на који читаоци примају и тумаче представљене изјаве.</s>\n<s>У енглеском језику неуправни говор је говор „другог нивоа“, односно изведени говор изворника чији се финални производ реализује путем разних утврђених синтаксичких трансформација.</s><s>Према лингвисти Мартину Хјуингсу, у енглеском језику у неправном говору „користимо реченице које садрже reporting clause и reported clause“ (Хјуингс 2011: 96), које би се на српски могле најприближније превести као „клауза о извјештавању“ и „клауза која извјештава“. reporting clause</s>\n<s>При трансформацији управног у неуправни говор придржавамо се правила слагања времена.</s><s>Синтаксичка комбинаторика ријечи и реченица је хијерархијски синтаксички процес.</s><s>Тзв. слагање времена (sequence of tenses) представља скуп граматичких правила према којима се реализује прелазак из управног у неуправни говор, тако што се вријеме у допунској клаузи прилагођава глаголу у основној клаузи и обично иде за једно вријеме уназад.</s><s>У енглеском то се назива backshift.</s><s>У табели која слиједи приказали смо како се мијењају најучесталији временски облици.</s>\n<s>Ото Јасперсен у књизи Филозофија граматике каже да је „слагање времена у индиректном говору веома природно и у многим случајевима неизбјежно“ (Јасперсен 1924: 293)15.</s><s>Изузетак представља случај када ситуација описана у that-clause јесте трајна ситуација, односно нешто што или и даље постоји или је релевантно у тренутку у којем га преносимо.</s><s>Тада и користимо глагол у садашњем времену (present tense) у reporting clause (Хјуингс 2011: 97)16.</s><s>Надовезујући се на наведену Јасперсенову изјаву, Флоријан Колмас наводи да помјерање времена унутар одређеног граматичког система јесте 15 ,,The shifting of tenses in indirect speeoh is very natural and in many cases even inevitable.“ 16 Превод је наш.</s>\n<s>Tабела бр.3 природно, али не мора бити и логично и да слагање времена у сваком језику није исто (1986: 15).</s><s>Backshifting (термин на који Александер инсистира у Лонгмановој Граматици енглеског језика, а који би се могао најближе првести као слагање времена) у индиректном говору подразумијева стриктна правила према којима се реченице трансформишу из управног у неуправни говор.</s><s>Међутим, имајући у виду „трајне ситуације“ долазимо до закључка да овај процес ипак зависи и од контекста.</s><s>Постојање различитих варијаната и модификација неуправног говора резултат је различите тачке гледишта говорника, која је условљена чињеничним стањем и начином на који га сам говорник доживљава у моменту говора (Алексендер 1988: 304).</s><s>Сличан принцип заступљен је у поменутој Лонгмановој Граматици енглеског језика, у којој се каже: „У индиректном говору се често јављају промјене времена јер постоји интервал између првобитних изговорених ријечи и времена када се оне наводе, али те промјене нису увијек обавезне.</s><s>Заправо је промјенљиви став говорника или писца тај који извјештава и одлучује о избору одговарајућих облика, а не компликована правила.</s><s>Напомене које слиједе нису ’правила’, већ су засноване на посматрању онога што се често дешава у пракси“ (1988: 301)17.</s>\n<s>Сва времена у неуправном говору мијењају се одговарајућим прошлим облицима18, уведена глаголима из сета уводних (introdactory) глагола (say, tell, ask, think, imagine, ask, require, answer, believe, mention, remark, reply, be like19).</s><s>Глаголи say и tell најучесталији су у изјавним реченицима, с тим што, за разлику од првог, други захтијева објекат (индиректни).</s><s>Say наглашава ријечи које је неко изговорио док глагол tell наглашава поруку, тј. суштину исказа (Картер, Мекарти 2006: 806).</s><s>Глагол think је најчешће праћен неуправним говором са слагањем времена или без слагања и обично служи да изрази став говорника у одређеној ситуацији.</s>\n<s>Када је ријеч о приповиједном тексту, фикцији, неуправни говор се готово никад не налази у виду истргнутих, неконтекстуализованих реченица.</s><s>Обично је представљен дужим текстом, низом параграфа.</s><s>Овај континуитет реченица у неуправном говору је могућ захваљујући фразама које везују дате реченице.</s><s>Те фразе подсјећају читаоца на то да се ради о пренесеном говору.</s><s>Примјери ових фраза у енглеском језику су: she went on to say (наставила је да говори), he continued (наставио је), he added that (додао је да), итд.</s><s>У ту сврху могу се употребљавати и варијације са глаголима говорења: he observed (посматрао је), noted (забиљежио је), remarked (примјетио је), итд. (Лонгман 1988: 301).</s><s>18 Изузетак од правила слагања времена јавља се у овим случајевима: 1) када је глагол у главној клаузи у плусквамперфекту (јер се више не може помјерати уназад у прошлост); 2) када се у зависној клаузи налазе модални глаголи must, ought to и should.</s><s>19 Потребно је нагласити да се ова глаголска синтагма у литератури ријетко налази као примјер за конструкцију употријебљену у НГ.</s>\n<s>Модални глаголи у енглеском језику су веома учестали и имају широк дијапазон значења.</s><s>Интерпретација њиховог значења је веома комплексан и захтјеван процес који неки лингвисти повремено поједностављују и наводе да су ови глаголи релативно једнозначни, док други инсистирају на њиховој вишезначности20.</s><s>Модални глаголи у 20 Ово неслагање лингвиста у ставовима је још један од многих примјера научних мимоилажења.</s><s>Дихотомија моносемије и полисемије није арбитрарно рјешива, него се најчешће своди на појединачно разматрање од случаја до случаја, са спорадичним уопштавањима. енглеском језику спадају у категорију помоћних глагола док у српском језику они понекад могу имати и пуно значење и бити носиоци реченице.</s><s>Интерпретација значења енглеских модалних глагола може бити неодређенија и флексибилнија због њихове полисемичности.</s><s>Такође, модални глагол који се јавља у реченицама на енглеском језику често је изостављен у преводима.</s><s>Ако изражавају обавезу, она је изражена императивом, док се тентативни облици модала не преводе потенцијалом, већ презентом (Пртљага Лингвисти одувијек посвећују пажњу модалности, као једној од битних категорија значења исказа.</s><s>Овај рад нема претензије да допринесе описима поменуте категорије дефинисањем природе модалности, него само да укаже на оне појединачне карактеристике које нарочито утичу на проблеме превођења и контрастивне анализе.</s><s>Контрастивном анализом која се заснива на принципу поређења семантичких еквивалената илуструју се сличности и разлике између оригинала на енглеском и превода на српском језику.</s>\n<s>Модалност је лингвистичка категорија која блиско кореспондира са синтаксом, семантиком и прагматиком.</s><s>Осим што се природно проучава у најширим лингвистичким контекстима, она се разматра и у филозофији језика, наратолошким студијама, па и студијама културе.</s><s>„Бављење модалношћу нагнало је многе истраживаче да дођу до свеобухватног модела за анализу модала, а последица тога је процват термина у вези са модалношћу“ (Радовановић 2012: 239).</s><s>У разматрању категорија модалности, нарочито у англистичкој литератури, присутне су многобројне подјеле, које се дјелимично преклапају, али понекад и умногоме разилазе.</s><s>Пошто нам није циљ да их овдје представљамо и опширније се бавимо њима, констатоваћемо само да је она најопштија везана за категорије динамичке и (де)онтичке модалности, гдје је прва везана за модалност догађаја (промјене, акције), а друга за модалност постојања (чињеница бивствовања).</s><s>Преклапања су очигледно врло семантички и синтаксички потентна.</s><s>О свему овоме опширније говори Палмер (Modality and the English Modals, 1990).</s><s>Модалност у српском језику, с друге стране, посматрамо више као типолошку категорију, контекстуалну и текстолошку.</s><s>Она се у односу на енглески језик изражава другачијим формалним системом, дакле није везана превасходно за глагол, премда два упоређена језичка система показују приличне сличности.</s><s>Најкрупнији разлог за то јесте што модали у српском језику не испољавају изражена дистинктивна морфолошка и синтаксичка својства као што испољавају модални глаголи у енглеском језику.</s><s>„Модалност је категорија сложена и по томе што се у српском језику, као и у другим словенским језицима, исказује различитим средствима.</s><s>Модалност се изражава и морфолошким, и синтаксичким, и творбеним, и лексичким средствима“, а улога контекста редовно се акцентује у стручној литератури.</s><s>Када је посриједи глагол, модалност исказују поједини глаголи и глаголски облици.</s><s>Нпр. потенцијал као облик у српском језику показује највећу потенцију модалности, а пошто има и велику фреквенцију употребе која означава већи број различитих модалних значења, „већина њих се може подвести под појам могућности, узет у најширем значењу“.</s><s>У литератури се наводи да одређени типови модалности исказују се потенцијалом у оквиру просте реченице, док се други исказују у сложеним реченичним структурама.</s><s>„Треба нагласити да се често не може са сигурношћу утврдити унутар реченице о којем је модалном значењу ријеч, већ је за то потребан шири контекст“.</s><s>А граница међу овим значењима и није увијек јасно повучена, „него се може говорити само о томе које је значење претежније изражено“ (Пипер и др. 2005: 455).</s><s>Аутори као засебне категорије модалности издвајају: модалност реалности / иреалности, деонтичку модалност, оптативну модалност, субјективну модалност, епистемичку модалност, имперцептивну модалност, метајезичку модалност, аксиолошку модалност и експресивну модалност.</s><s>Пошто би модалност сама по себи у компаративном контексту могла представљати тему засебне докторске дисертације, ми ћемо се зауставити само на набрајању ових основних карактеристика и напомени да је различите категорије и значења модалности, тако прецизно раздвојене у лингвистици, тешко, ако не и немогуће, сачувати у преводима.</s><s>Модалности као језичком феномену у оба језика посветили смо нешто више простора у овом раду управо зато што се као врло фреквентна јавља у свим типовима говора разматраних у овом раду, а по завршеној анализи остао је утисак да је она најчешћа у примјерима преласка УГ у НГ.</s>\n<s>My father's feelings towards the General were, naturally, those of utmost loathing; but he realized too that his employer's present business aspirations hung on the smooth running of the house party - which with some eighteen or so people expected would be no trifling affair.</s><s>My father thus replied to the effect that while he was most grateful that his feelings had been taken in to account, Mr Silvers could be assured that service would be provided to the usual standards. (31) Оно што је отац осјећао према Генералу било је, наравно, најдубље гнушање; упркос томе, схватио је да тренутне пословне тежње његовог послодавца умногоме зависе од предстојећег догађаја и да велики пријем, који је требало да окупи осамнаест званица, ни у ком случају није за потцењивање.</s><s>Због тога је мој отац одговорио да господин Силверс, коме бескрајно захваљује на томе што води рачуна о осјећањима свог батлера, може бити потпуно сигуран да ће све услуге бити пружене по уобичајним, највишим мјерилима. (43) У овом примјеру модалност глагола could са допунским садржајем преведена је као презент у српском језику, гдје је значење могућности, потенцијала, наглашено на најједноставнији могући начин: употребом глагола моћи.</s><s>Модалност глагола would изражена је једноставно будућим временом.</s><s>У оба случаја, наш је утисак да је преводилац одабрао најбоље могуће, односно најприближније рјешење.</s><s>Сам примјер и није с те стране, проблематичан, будући да је јасно у ком контексту је модалност у туђем говору представљена – исказ није двосмислен.</s><s>2. To Kill a Mocking Bird</s>\n<s>Претпостављам да је позвала мене зато што ми је знала име; док сам ја читала абецеду, њој се између обрва уреза мала бора, а пошто ме натјерала да малтене наглас прочитам цијелу Моју прву читанку и берзанске извјештаје из Мобајлског дневника, установила је да сам писмена и погледала ме не баш с малом ненаклоношћу.</s><s>Тад ми рече да кажем оцу да ме више не учи, јер то ће шкодити мом читању. (35)</s>\n<s>Наведени примјер из чувеног романа Харпер Ли већ је нешто другачији.</s><s>Двосмисленост подвученог исказа почива на чињеници да се та реченица може превести на два начина: првим, како је дато у пренесеном одломку, односно будућем временом, и другим – израженом модалношћу исказа, потцртаном потенцијом у њему: „тад ми рече да кажем оцу да ме више не учи, јер то може да шкоди мом учењу“.</s><s>За који ће се облик одлучити – ствар је преводиоца, будући да глагол will овом временском контексту мора прећи у would (слагање времена), па није сасвим сигурно да индицира могућност.</s><s>Ипак, она никако није искључена.</s>\n<s>This is what I like – this is what I am; and rather pitiable and distasteful to William Bankes and Lily Briscoe, who wondered why such concealments should be necessary; why he needed always praise; why so brave a man in thought should be so timid in life; how strangely he was venerable and laughable at one and the same time.</s><s>Ово ми се допада – ово сам ја; а прилично кукавно и непријатно Вилијаму Бенксу и Лили Бриско, који се питају зашто су та скривања потребна; зашто му је увијек потребно величање; зашто такав храбар човјек у мишљењу да буде тако плашљив у животу; како чудно улива поштовање и бива смијешан у исти мах. (46) У овом примјеру преводилац је могао да се одлучи на то да превод остави у модалном облику зашто би та скривања била потребна; зашто би му увијек било потребно величање, итд.</s><s>Међутим, преводилац је сматрао да се запитаност лика једнако добро преноси и једноставнијим обликом, чиме се додатно не оптерећује језик и стил превода.</s>\n<s>„Енглези су тако ћутљиви, рекла је Реција.</s><s>Свидело јој се то, рекла је Реција.</s><s>Поштовала је те Енглезе, хтела је да види Лондон, енглеске коње и одела шивена по мери, сећала се како су тамо дивне продавнице из приче тетке која се удала и живи у Сохоу.</s>\n<s>Могуће, мислио је Септимус гледајући Енглеску из воза док су напуштали Њухејвен, можда свет нема никакво значење. (88, 89) У овом случају, преводилац је одлучио да изостави „могла је да се сети“, чиме је превод донекле упрошћен, дакле изостављена је могућност, али значење није значајно окрњено, премда се одређена семантичка диференцијација може установити.</s><s>Из наведених примјера може се установити да је модалност као принцип далеко фреквентнија у енглеском језику, штавише, да је облик исказа, односно, врло често слагање времена конкретно и да условљава, што у српском језику није случај.</s><s>То даје простора преводиоцу да упрости модалне облике, да саму реченицу растерети од сложенијих облика (моћи да + глагол, требати да + глагол).</s><s>Модални облици превођени су једноставно презентом или перфектом.</s><s>Ипак, такође се може примијетити да такав приступ превођењу енглеског текста понекад изоставља одређене значењске нијансе, што се најбоље може видјети из примјера у роману Убити птицу ругалицу Харпер Ли.</s><s>Главне карактеристике основног модела неуправног говора су: а) зависносложена изрична реченица као форма реализације; б) ауторска дидаскалија (конферанса) као управна клауза те зависносложене реченице; в) препричани говор лика као зависна клауза те зависносложене реченице; г) изрични везници да и како и све упитне лексеме као везивни елементи зависне клаузе изричног или зависно-упитног типа; д) усаглашавање категорије лица у глаголским облицима и присвојним и личним замјеницама условљено је глаголом из ауторске дидаскалије; ђ) изјавна интонација зависносложене реченице због које се искази неуправног говора завршавају са тачком (Ковачевић 2012а: 11).</s><s>Овај модел представили смо сљедећим примјером:</s>\n<s>When his old mother wanted him to give up shooting or to take her to Bath he did it, without a word; he was really unselfish, and as for saying, as Peter did, that he had no heart, no brain, nothing but the manners of breeding of an English gentleman, that was only her dear Peter at his worst; and he could be intolerable; he could be impossible; but adorable to walk with on a morning like this. (5) 5а. Госпођа Даловеј</s>\n<s>Кад му је стара мајка затражила да се одрекне гађања или да је одвезе у Бат, урадио је то, био је стварно несебичан, а што се тиче Питерових речи да Хју нема ни срца ни мозга, ничег осим лепог понашања и порекла енглеског џентлмена, био је то само њен драги Питер у свом најгорем издању и могао је бити немогућ, али ипак је диван друг за шетњу у оваквом јутру. (8) Подвучена реченица јесте субординирана или хипотаксичкa реченица унутар које су препричане Хјуове ријечи и чине зависну клаузу.</s><s>На почетку зависне реченице стоји везник that/да у улози везивног елемента.</s><s>Конферанса је: and as for saying, as Peter did / а што се тиче Питерових речи.</s><s>Овдје нема усаглашавања замјеница јер се говори о трећем лицу и у директном и у пренесеном говору.</s><s>6. To the Lighthouse</s>\n<s>Whenever she “thought of his work” she always saw clearly before her a large kitchen table.</s><s>It was Andrew’s doing.</s><s>She asked him what his father’s books were about. “Subject and objct and the nature of reality”, Andrew had said. (196) 6а. Ка светионику</s>\n<s>Кад год је „мислила о његовом раду“, она је увек јасно видела пред собом велики кухињски сто.</s><s>Ендру је то измислио.</s><s>Питала га је о чему је писао његов отац у својим књигама.</s><s>„Субјекат и објекат, и природа реалности“, рекао је Ендру.</s><s>У овом примјеру можемо да примијетимо како је интонација зависносложене реченице изјавна иако би она у директном говору била у упитном облику и била би реализована овако:</s>\n<s>She asked him: “What are your father’s books about?” Питала га је: „О чему је писао твој отац у својим књигама?“ Такође, можемо уочити да су лице и глаголски облици усаглашени са глаголом из дидаскалије, па је тако и глаголско вријеме у изворном тексту помјерено уназад.</s><s>Пренесени говор у оквиру конструкције неуправног говора је обично представљен изричном зависном клаузом (у српском језику уз помоћ везника да или како), или некад и зависно-упитном изричном клаузом гдје везивни елемент може бити било која упитна ријеч будући да „зависно-упитне реченице јесу врста неуправнога говора са обликом упитних реченица“ (Ковачевић 2012а: 2; Симић, Јовановић 2007: 205).</s><s>Главна различитост упитних реченица од зависно-упитних клауза лежи у њиховом комуникативном статусу, па су упитне реченице и комуникативно упитне, а зависноупитне клаузе дио зависносложених обавјештајних (изјавних) реченица.</s><s>Стога се упитне реченице у писаној форми завршавају знаком питања, док на крају зависносложених реченица са зависно-упитним клаузама стоји тачка (Ковачевић 2012а: 9).</s><s>Исто се дешава и са узвичним реченицама у којима се узвичник из управног говора претвара у тачку на крају реченица у зависно-узвичним клаузама.</s><s>Ево и неколико примјера: 7. To Kill a Mockingbird</s>\n<s>Било ми је јасно да сам насикирала госпођицу Керолајн те напросто престадох да јој се мијешам у посао и узех да буљим кроз прозор до одмора, кад ме Џем у дворишту одвоји од јата првака.</s><s>Упита ме како је.</s><s>Испричах му. (36) 8. To Kill a Mockingbird</s>\n<s>Тако је Џем највише обавјештења добио од госпођице Стефани Кроферд, опајдаре из сусједства, која је била изјавила да зна све.</s><s>По госпођици Стефани, Бу је сједио у дневној соби и исијецао нешто из Мејкомске трибуне да залијепи у албум.</s><s>У собу је ушао његов отац.</s><s>Док је господин Редли пролазио, Бу је зарио маказе у ногу свог родитеља , извукао их, обрисао о панталоне и наставио с оним што је радио.</s>\n<s>Госпођица Редли је излетјела на улицу вриштећи да је Артур кренуо да их све побије, али је шериф, кад је стигао, затекао Буа гдје и даље сједи у дневној соби исјецајући слике из Трибине.</s><s>Тад му је било тридесет и три године. (28) Бахтин је сматрао да је у анализи типова туђег говора неопходно да се више оријентише на неуправни говор будући да његови емоционално-афективни елементи нису изражени у садржини, већ у форми, односно не прелазе једнако у пренесени говор.</s><s>Прелазећи из форме у садржину, они се уводе у индиректну конструкцију.</s><s>Тако налазимо у примјерима да је госпођица Керолајн „упитала“, а питање се завршава тачком, а госпођица Редли вриштала и умјесто узвичника на крају ипак стоји тачка.</s><s>Подразумијева се да се сваки конструктивни и конструктивно-акцентни израз оног ко говори не може пренијети у индиректни говор.</s><s>Стога се не могу ни задржати конструктивна и акцентска обиљежја упитних, узвичних и заповједних реченица, већ се она изражавају само у његовој садржини, јер „индиректни говор другачије -чује- туђи исказ“ (Бахтин 1929: 144).</s><s>Горенаведени примјери говоре у корист тога да су упитне и узвичне реченице у пренесеном говору, као што правило налаже, трансформисане у изричне.</s><s>Међутим, Ковачевић баш на основу изузетака овог правила говори о новом подмоделу неуправног говора, који назива експресивни неуправни говор.</s><s>Овај тип неуправног говора обично се може наћи у публицистичким и књижевноумјетничким текстовима, а разлог за то је управно експресивно-стилистичког карактера.</s><s>„Стављајући нормативно проскрибовани упитник умјесто тачке, писац као да евоцира примарни контекст питања, као да актуелизује његову комуникативну функцију“ (Ковачевић 2012а: 11).</s><s>Слиједе примјери оваквих интерогативних зависносложених реченица неуправног говора које смо забиљежили у нашем корпусу.</s>\n<s>Он скочи у двориште држећи се подаље од мене, копкајући ногом бусење и повремено се окретао према мени да би ми се насмијешио.</s><s>Џем се појави на веранди, погледа ме и оде.</s><s>Франсис се попе на стабло мимозе, сиђе, заби руке у џепове и поче шеткати по дворишту.</s><s>Упитах га, шта замишља ко је, можда стриц Џек Финч?</s><s>Франсис узврати да цијени да ми је наређено да лијепо сједим гдје сам 10.</s><s>Mrs Dalloway</s>\n<s>Нема никога.</s><s>Речи нестају.</s><s>Као што нестаје ракета.</s><s>Варнице су заблистале пошто су се пробиле кроз ноћ, а затим су се предале, тама се спустила, излила се преко обриса кућа и торњева, голи обронци омекшали су и утонули у њу.</s><s>Иако су ишчезли, испунили су ноћ, изгубили боју, немају прозоре, а ипак постоје још гломазнији, одају оно што дневна светлост не може да пренесе – тескобу и напетост свега што се измешало у мраку свега што се сабило у мраку, лишено олакшања које доноси зора када се поново појављује спирајући зидове белом и сивом бојом, откривајући свако прозорско окно, подижући маглу с ливада, приказујући црвенкастосмеђе краве које мирно пасу, нудећи оку све испочетка.</s><s>Сама сам!</s><s>Сама сам!</s><s>Повикала је поред фонтане у Риџентс парку (гледајући Индијца и његов крст), као да је поноћ када се све те границе бришу и земља се враћа у свој древни облик, каква је била кад су је Римљани видели, кад се простирала пред њима заклоњена маглом, кад су тек стигли и кад брда нису имала називе и кад су реке текле њима незнано куда – таква је била њена тама када изненада, као да се појавило постоље на које се попела и рекла да је она његова жена, с којом се венчао пре неколико година у Милану, његова жена и да никад, никад неће рећи за њега да је луд!</s><s>Кад се окренула, постоље се срушило и она је пала доле, доле.</s><s>Јер њега није било.</s><s>Отишао је – помислила је – као што је и свом похабаном капуту, прекштених ногу, буљи испред себе и прича наглас. (25Да је ријеч управо о поменутим стилско-експресивним цртама наведеног ширег одломка, свједоче прве двије кратке нараторове реченице.</s><s>Он преноси расположење емотивног и изражајног грча свог протагонисте, инсистирајући на томе да „речи нестају“.</s><s>У том контексту презентоване нијемости и немогућности да се лик изрази остају ове личне реченице: „Сама сам!</s><s>Сама сам!“</s>\n<s>То се још више односи на експресију која технички заправо припада неуправном говору и требало би према строгим узусима ортографије да се заврши тачком: said how she was his wife, married years ago in Milan, his wife, and would never, never tell that рекла да је она његова жена, с којом се венчао пре неколико година у Милану, његова жена и да никад, никад неће рећи за њега да је луд!</s><s>Међутим, тачка би у овом случају осиромашила исказ и цијела реченица била би умањена за изражени приповједни напон.</s><s>Дакле, овај примјер у најбољем свјетлу илуструје претходно дефинисану експресивност коју чувају и истичу упитници и узвичници задржани у неуправном говору из првобитно трансформисаног управног говора (у овом случају ријеч је о одређеној врсти аутоцитата у оквиру трансформисаног говора самог лика).</s>\n<s>И примјер који слиједи сврставамо у ту групу, односно у подтип неуправног говора, а то је полууправни говор, с тим што је овај примјер додатно усложњен, јер се у оквиру говора лика претвореног у неуправни говор доноси одломак из управног говора још једног лика романа:</s>\n<s>...she thought–gone, as he threatened, to kill himself–to throw himself under a cart!</s><s>Инсистирамо на овој разлици у односу на претходни примјер јер сачувани узвичник свједочи о повишеном осјећајном напону не само лика-фокализатора, него и лика о чијој се емоцији, преломљеној кроз туђу свијест, приповиједа.</s><s>Сачувани узвичник илуструје подједнако ужаснутост госпође Даловеј, колико и пријетњу потенцијалног самоубице.</s><s>Све то нестало би са употребом тачке.</s><s>Осим тога, додатни закључак би био да се овај тип говора реализује када се експресивност неуправног говора акцентује уз употребу двотачке, употребу великог слова иза двотачке, или у нашем случају цртице која се користи као сигнализација за управни говор.</s><s>Како каже Сковородников, а преноси Ковачевић, „конструкције формиране као неуправни говор, али са укључењем у зависну клаузу елемената управног говора: обраћања (вокатива), модалних ријечи, узвика, и сл. – то је полууправни говор“ Што се тиче самог превода, можемо рећи да је конектор to, који се у енглеском језику користи као дио инфинитива уз помоћ којег се наредбодавне реченице преносе из управног у неуправни говор, адекватно преведен са српском ријечцом да.</s><s>Осим експресивног и полууправног говора, који комбинују елементе управног и неуправног говора, издваја се и дословно неуправни говор.</s><s>Овакав тип неуправног говора остварује се када се као дио зависне (не)везничке клаузе цитира дио говора лика. (Ковачевић 2012а, према Смирнова 2009: 83).</s><s>11.</s><s>The Remains of the Day</s>\n<s>По томе како је то рекао учини се да цијело село зна за мој „несрећан случај“ и долазак у ову сељачку кућу.</s><s>Убрзо се показало да сам био у праву.</s><s>Претпостављам да су за оно кратко вријеме пошто су ме увели у спаваћу собу, гдје сам опрао руке и покушао да колико-толико доведем у ред спортски жакет и ногавице на панталонама, господин и госпођа Тејлор разгласили мој долазак свим пролазницима.</s><s>Како било да било, већ послије два-три минута појави се још један гост, који је страховито личио на господина Ендруса: и он је имао широка плећа и огромне руке и носио je високе гумене чизме и изувао их готово на исти начин на који је то чинио господин Ендрус.</s><s>Њихова сличност била је толико упадљива да сам био убијеђен да су браћа све док ми се придошлица није представио као „Морган, господине, Тревор Морган, господине.“ (170) Као што се види из примјера, дословни неуправни говор налази се у зависној изричној клаузи и дат је под наводницима.</s><s>Ортографски маркирајући одређене дијелове исказа, аутор може изразити сагласност са пренесеним ријечима или се може оградити од њих (Јеротијевић 2011: 651).</s><s>Сматра се да се овај тип неуправног говора реализује уз помоћ фрагментарног цитата.</s><s>У књижевним текстовима употребoм дослoвног неуправног говора издваја се дио исказа лика којим се његов став најјасније исказује. „несрећан случај“</s>\n<s>Зашто би приповједачу било потребно да у оквиру свог ширег исказа пренесе овакав кратак, „искинут“ цитат?</s><s>Он чак на извјестан начин, кроз наводнике, инсистирањем на ортографији која функционише презентно само у писаној форми, руши сопствену илузију усменог, спонтаног приповиједања.</s><s>Промјеном динамике, заправо се акцентује овај истргнут туђи исказ, као нешто што самом приповједачу не припада, са чиме се изгледа не слаже.</s><s>На овом мјесту није згорег ни примијетити да је у оригиналу цитат дат у енглеским полунаводима (чиме се и инсинуира да није прави цитат), док су у српском преводу дати пуни наводници будући да се полунаводи користе у другу сврху (да означе навод унутар навода).</s>\n<s>У другом примјеру ради се о томе да је уведеном лику дато да се сам представи, гдје се може примијетити да је преводилац одлучио да два пута употријеби вокатив „господине“ („sir“), што у преводу има додатно експресивну функцију које нема у оригиналу.</s>\n<s>На свачије олакшање, Калпурнија је зазвонила за почетак вечере.</s><s>За столом су неколико тренутака сједили у непријатној тишини, а Атикус је замолио велечасног Мурхеда да изговори молитву.</s><s>Велечасни је, умјесто да изговори неку безличну молитву, искористио прилику да обавијести бога о њеним и Џемовим несташлуцима.</s><s>У трентку кад је велечасни почео да објашњава како су то дјеца без мајке, она се осјећала као да је само палац висока.</s><s>Потајно је погледала Џема: готово је био гурнуо нос у тањир, а уши су му биле црвене.</s><s>Сумњала је да ће Атикус икад више моћи да подигне главу, а сумње су јој биле потврђене кад је велечасни Мурхед коначно рекао амин, а Атикус подигао поглед. (65–66) У овом примјеру подвучени су искази у неуправном говору.</s><s>Оно што бисмо издвојили јесте: that these were motherless children/ како су то дјеца без мајке.</s><s>Показне замјенице као што су „this“ и „these“ у еглеском језику у директном говору се трансформишу у „that“ и „those“ у индиректном говору.</s><s>Међутим, у овом случају у изворном тексту замјеница није трансформисана док у преводу јесте.</s><s>Разлог за то можемо тражити у Филморовом казивању да замјенице спадају у категорију деиктичких облика, што подразумијева да њихово тумачење зависи од ситуације и прилике у којој су употријебљени (Филмор 1966: 220).</s><s>За све ријечи или фразе чији референти</s>\n<s>(говорник/слушалац), мјеста и времена, каже се да су деиктичке.</s><s>Преовлађивање деиксиса у језику је доказ примата интеракције лицем у лице: она сеже у саму суштину језика.</s><s>Употреба деиксиса укључује посебно гледиште које се назива деиктички центар или ориго (уп.</s><s>Бухлер 1934; Лајонс 1977).</s><s>Деиктички центар је центар координантног система који лежи у основи концептуализације говорне ситуације.</s><s>Пошто се деиктички центар обично дефинише говорниковом локацијом у тренутку изговарања, деиктички изрази су обично егоцентрични.</s><s>Међутим, деиктички центар може се пренијети са говорника на особу у замишљеној ситуацији.</s><s>Овај феномен, који је Лајонс (1977: 579) назвао „деиктичком пројекцијом“ (уп.</s><s>Јакобсон 1957; Филмор 1997), карактеристичан је за наративе и описе.</s><s>У наративима говорник ствара свијет приче у коме протагонисти дају сидро за деиктичке изразе.</s><s>Ово је посебно упадљиво у случају неуправног говора, у којем су деиктички изрази везани за особу чији се говор преноси, па тако у нашем примјеру у изворном тексту аутор задржава показну замјеницу у свом оригиналном облику и тиме приближава читаоца својој нарацији, тј. укључује читаоца дубље у радњу.</s><s>13.</s><s>The Remains of The Day</s>\n<s>Потом ме довела у ову собу, у којој је у то доба дана сунце пријатно освјетљавало цвјетне шаре на зидним тапетама.</s><s>У њој се налазе брачни кревет и два прозора одговарајућих димензија.</s><s>Пошто сам упитао гдје је купатило, жена ми стидљиво одговори да су врата купатила тачно прекопута мојих, али да ће топле воде бити тек послије вечере.</s><s>Замолио сам је да ми чај донесе у чајнику и чим је отишла почео сам да истражујем собу.</s><s>Кревет је био савршено чист и ваљано намјештен, а лавор у углу беспријекоран. (30–31) 14.</s><s>Departures</s>\n<s>Оставио ју је рекавши јој само да ће је сачекати у суседном одељењу.</s><s>Осврнуо се преко рамена и видео је сагнуту над златним ретривером; још га је миловала држећи поводац са сребрном плочицом и шапутала му је речи које жива У закључном дијелу овог разматрања ријешили смо да се позабавимо кратко са још два примјера.</s><s>У њима се може уочити све у вези са преносом управног у неуправни говор.</s><s>Тако у примјеру из Ишигуровог романа издвајају се двије реченице са преносом упитних реченица и једном изјавном.</s>\n<s>On inquiring where the bathroom was / Пошто сам је упитао гдје је купатило У управном говору реченица би гласила: ,,Where is the bathroom?“ / „Гдје је купатило?“ Као што видимо, у енглеској верзији измијењен је ред ријечи у реченици како би се од упитне направила изјавна реченица, што у српском језику није потребно.</s><s>Такође, у енглеском тексту уочавамо и помјерање глаголског врмена уназад, што опет у српском није случај.</s><s>У српском језику вријеме које је у управном говору употријебљено употребљава се и у пренесеној реченици.</s><s>Очигледно, знајући за ова правила, преводилац је изворни текст, иако у простом прошлом времену 21, превео презентом.</s><s>Када је ријеч о дидаскалији, преводилац је одлучио да безлични глаголски облик, герунд, преведе са личним глаголом „упитао“, додајући замјеницу „је“ и прилошку одредбу за вријеме „пошто“.</s><s>Неки од могућих других превода, који би можда били досљеднији изворнику били би: упитавши, или на питање.</s><s>Тhe woman told me in a timid voice that although it was the door facing mine, there would be no hot water available until after supper. / Жена ми стидљиво одговори да су врата купатила тачно прекопута мојих, али да ће топле воде бити тек послије вечере.</s>\n<s>,,It is the door facing yours, but there would be no hot water available until after supper.“ / „ Врата купатила су тачно прекопута ваших, али ће топле воде бити тек послије вечере.“ Како се види, и у овом примјеру дошло је до слагања времена у енглеском језику с обзиром да је глагол у дидаскалији у прошлом времену, па је тако is прешло у was и will у would.</s><s>21 Past Simple Tense</s>\n<s>Оно што се примјећује када реконструишемо реченице у УГ, јесте да је преводилац избјегао негацију.</s><s>Да је дословно превео, реченица би била: „али топла вода неће бити доступна до послије вечере“ У случају да се одлучио за дослован превод, реченица би била незграпна и не би била у духу српског језика, а значење би било нарушено.</s><s>У примјеру из Парсонове књиге није баш идеално поклапање изворника и превода.</s><s>У управном говору реченица би изгледала овако: ,,You can find me in the next section along when you are ready.“ / „Сачекаћу те у суседном одељењу.“</s>\n<s>Преводилац је изабрао да не користи дослован превод, који би гласио овако: ...да га може наћи у суседном одељењу када буде спремна.</s><s>Међутим, дио реченице ,,when you are ready“ је потпуо изоставио, а изоставио је и употребу модалног глагола, замијенивши га са обликом личног глагола сачекати у презенту.</s><s>Анализирајући карактеристике неуправног говора у енглеском и српском језику, може се увидјети да у оба језика кад је НГ у питању у највећем броју случајева изостају ортографска обиљежја за индиректни говор (најпрецизније речено, замјењују се неутралним обиљежјем, односно тачком).</s><s>Изузетак чине побројани и анализирани случајеви када се подвлачи експресија.</s><s>Затим, постоје субординација и субординатор и присутни су глаголи навођења.</s><s>У енглеском језику постоји поменути backshifting, док у српском то није случај.</s><s>Што се тиче синтаксичких карактеристика, прва особеност која је уочљива јесте да у енглеском језику нема инверзије у пренесеним упитним реченицама и не може постојати директни објекат глаголима који уводе туђи вербални садржај, не преносе се паранетични и експресивни облици (коментари, реторичка питања, узвици, реченични и прилози става, итд.), деиктички облици попут личних замјеница мијењају се тако што прво лице, а ријетко и друго, прелази у треће, а проксимални деиктички облици стварају још већу дистанцу у односу на вријеме и мјесто из оригиналног исказа (Каравесовић 2010: 46–47).</s>\n<s>У овом поглављу бавићемо се појавом слободног неуправног говора22 у одабраним романима и њиховим преводним еквивалентима, односно проблематиком превођења овог типа приповиједног дискурса са енглеског на српски језик.</s><s>Посебан фокус је стављен на проблем разграничења између говора и мисли приповjедача (на различитим нивоима) и ликова у самим дјелима, што у модерном роману због његових приповједних тенденција може представљати велики изазов.</s><s>Као што биљежи Алина Лескив, теорија наративних стилова интересантна је са тачке гледишта литерарне стилистике, као и са тачке гледишта теорије комуникације (Лескив 2009: 51).</s><s>Неке од ових граница је лако разазнати када постоје јасни граматички (досљедна употреба граматичких лица која не збуњује читаоца), ортографски или лексички показатељи (употреба глагола казивања: помислити, рећи, узвикнути)23, али примјери којима ћемо се бавити у овом поглављу најчешће се не могу сврстати у ту скупину.</s><s>Недостатак или намјерно замагљивање ових показатеља представљају дистинктивни квалитет ове прозе, али и нарочит изазов за преводица.</s><s>Због природе свога посла, он их мора посматрати и са лингвистичке и са наратолошке стране, имајући при томе у виду да „схватање и класификација (под)типова туђега говора у тим научним дисциплинама по правилу не почива на истим 22 Одлучили смо се за овај термин, имајући на уму да се у литератури он двојако означава, и то као слободни неуправни и као неправи управни говор (углавном у руској и русистичкој литератури), у зависности од тога које доминанте овог типа говорног дискурса се истичу (Ковачевић 2012а: 29).</s><s>23 При превођењу, али неријетко и при самом читању „недостатак глагола навођења (енг. reporting verbs) често доводи до нејасног разграничавања нараторовог дескриптивног казивања од преношења неизреченог или изреченог говора лика“ (Каравесовић 2010: 45). критеријумима“, као и то да у свакој од њих „имају најмање различит хијерархијски статус“ (Ковачевић 2012а: 13).</s>\n<s>Као што смо већ навели у претходном поглављу, „неуправни (индиректни) говор (лат. oratio obliqua) јесте форма преношења туђег говора структурисана у синтаксички облик зависносложене реченице.</s><s>За разлику од управног говора, који се оформљује према принципима паратаксе, неуправни говор структурише се према принципима хипотаксе.</s><s>Наиме, синтаксичка конструкција неуправног говора24 састоји се од ауторске дидаскалије (ријечи аутора) у облику главне клаузе, и репродукованог исказа (неауторовог говора) у форми зависне клаузе“ (Ковачевић 2012а: 16)25.</s><s>Према Ковачевићу, у исказима с неуправним говором ауторски говор стоји у главној реченици, док је неауторски у функцији изричне и зависно-упитне реченице чија је једина функција обавјештајнокомуникативна (изостаје афективни сегмент израза).</s><s>Глаголи и замјенице се у оваквим конструкцијама усаглашавају са субјектом ауторске дидаскалије.</s><s>Укидање ауторске дидаскалије и везивног елемента чини да од „обичног“ неуправног говора настане слободни неуправни говор.26 Изостанак поменутих карактеристика чини га „тешко разграничљивим од ауторског говора“ (Ковачевић 2012а: 29), али и наративним дискурсом који „има елемената и синтаксичке категорије и стилистичког поступка“ 24 Терминолошка раслојеност утиче на теже препознавање будући да се у литератури СНГ назива и доживљеним говором, затим неправим управним говором, преклапа се с категоријом фрагментарног управног говора, а у англистичкој литератури налазе се и одреднице попут free indirect discourse, free indirect speech, free indirect style, free indirect thought, narrated monologue, итд. 25 Ауторска дидаскалија у релевантној србистичкој литератури назива се још и конферанса (Ковачевић 2012а: 3), или уводница (Јовановић 2009: 255).</s><s>26 Наводећи Р.</s><s>Катичића (1986: 354, 355), М.</s><s>Ковачевић констатује: „у слободном неуправном говору обично је изостављена ауторска дидаскалија, а тако и везивни елемент, па отуд и назив слободни.</s><s>Уколико се деси да изостане везник, а остане дидаскалија овај тип говора би се поистовјетио са неконекторским неуправним говором.</s><s>Стога се овакав неуправни говор некад сматра као врста слободног неуправног говора: „глагол говорења или мишљења обично у слободном неуправном говору додаје наведеним ријечима тако да с њима твори реченични низ’, што значи да се ’слободни неуправни говор може и надовезивати на реченицу с глаголом или изразом говорења или осјећања и двоточком“ (Ковачевић 2012а: (Исто).</s><s>Теодор Калепки је, како наводи Бахтин, „утврдио да је неправи управни говор трећа, потпуно самостална форма преношења туђег исказа и дефинисао га је као скривени или завијени говор (verschierte Rede).</s><s>Стилистички смисао те форме састоји се у потреби да се одгонетне ко говори.</s><s>У ствари, у њему с апстрактно-граматичке тачке гледишта говори аутор, док с тачке гледишта цијелог контекста – говори јунак“ (Бахтин 1980: 164).</s><s>Проблем који се јавља у вези са разграничавањем управо је особина која онемогућава једноставно/линеарно превођење текста који у обилнијој мјери користи слободни неуправни говор.</s><s>Д. Каравесовић истиче да је СНГ „појава која стоји на пола пута између непосредног и посредног навођења, чија се интерпретација у великој мјери заснива на адекватној прагматичној анализи“ (2010: 43)27.</s><s>Taкође, поменути стилистички карактер, даје му и специфична (сужена) функционалностилска дистрибуција (в. Ковачевић 2012а: 31).</s><s>Друкчије речено, овај тип говора не среће се ван књижевности, тј. приповједног дискурса.</s>\n<s>Марина Катнић-Бакаршић означава овај тип говора у књижевности као засебан функционално-говорни слој, наводећи да је неправи или слободни управни говор заправо особена стилска необичност у којој се одлике чистог управног и чистог неуправног говора стапају у „специфично стилско двогласје.</s><s>По правилу, такав говор није одвојен наводницима и у форми је трећег лица, али чува све остале говорне карактеристике, емоционалну маркираност исказа лика“ (Катнић-Бакаршић, 2022).</s><s>Ова суштинска противрјечност овог типа говора, да се означава као неуправни, а заправо задржава емоционалну маркираност говора ликова док наратив обликује као причу из визуре трећег лица (или неког дистанцираног лика или чак и бестјелесне наративне инстанце) изванредно је погодовала поетичким постулатима модерне, па и савремене књижевности.</s><s>Обје су настојале, а настоје и даље, да се некада строго фиксирана граница између прича које се саопштавају у првом (исповиједном) и тзв. трећем (објективном) лицу дестабилизује, да би се отворио пут новим облицима нарације.</s><s>27 Исти аутор прецизира да проблем „постаје још сложенији када се узме у обзир да се у савременој прози синтаксички критеријуми који се често наводе као назнаке СНГ-а не реализују доследно, те се перспектива и фокализација наратора и ликова преплићу, остављајући читаоцу да у оквиру контекста разлучи коме приписати одређени садржај исказа“ (2010: 45).</s><s>Да бисмо касније, у наведеним примјерима, лакше увидјели које су то особености СНГ у односу на друге реализације туђег говора, преносимо Каравесовићеву табелу у којој је приказао карактеристике типичних образаца видова преношења туђег говора (в.</s>\n<s>Што се пак наратолога тиче, неуправни говор јесте „тип дискурса у којем су искази или мисли лика интегрисани у други исказ или мисао (обично, али не нужно) посредством помјерања граматичког времена уназад, те преласка замјеница првог лица у треће лице“ (Принс 2011: 125).</s><s>Наратолог као разликовне особине индиректног говора потенцира његову временску (граматичку) димензију и усаглашавање лица из пренесене реченице са лицем у ауторској дидаскалији, што би такође требало да важи и за слободни неуправни говор.</s><s>С друге стране, према дефиницији коју даје The Concise Oxford Dictionary of Literary Terms (2001) СНГ је „поступак представљања мисли или исказа књижевног јунака из перспективе самог јунака комбиновањем граматичких и других одлика јунаковог ’управног говора’ са одликама нараторовог ’неуправног говора’“ (према Каравесовић 2010 : 44).</s>\n<s>Слободни индиректни говор се, такође, у наратолошкој теорији понекад назива и слободним индиректним дискурсом.</s><s>Наратор (који може бити у првом или трећем лицу, или пак бестјелесна наративна инстанца) обично преноси читаоцима мисли и унутрашњи дијалог лика којим се бави.</s><s>За тренутак може да изгледа да је он сам та личност, или да нам се пак та личност обраћа директно, али илузију непосредности нарушава управо употреба граматичких лица.</s><s>Такође, овај тип приповиједања може барем дјелимично да превазиђе ограничења строго раздијељених типова нарације.</s><s>То се добија комбинацијом осјећајности и субјективности првог лица и веће обухватности радње и контекста трећег, па чак и оне врсте „поузданости“ (reliability) о којој се говори у вези са тзв. објективним приповједачем / инстанцом.</s><s>Банфилдова (1973: 31–32) тако наглашава да кад год се туђе ријечи транспонују у оквиру дискурса слободног индиректног говора, то заправо представља ехо у свијести самог приповједача који је такође – лик.</s><s>Слободни индиректни говор тако никада нису само ријечи, већ ријечи надограђене импресијом онога ко их изговара.</s><s>Тиме се помало, мада квалитативно другачије, компензује онај губитак експресивности у пребацивању управног у неуправни говор.</s><s>Није зато необично што је управо модерна проза у највећој мјери користила слободни индиректни говор у приказивању токова свијести, исповиједним или контеплативним дијеловима, као и ондје гдје су јунаци били сликани током пресудних егзистенцијалних тренутака или периода, па је њихов унутрашњи живот приказан под додатним напрезањем и притиском.</s><s>Спој двије индивидуалне свијести са језичким знаковима који чувају напомену о двојству представља симболичан поступак модерних аутора.</s><s>Њихова је опсесивна тема управо преиспитивање, слом и расцјеп унутрашњег бића.</s><s>У англосаксонској књижевности, нпр, као најочитији примјери честе или свеобухватне употребе оваквог типа нарације наводе се дјела Џемса Џојса и Вирџиније Вулф.</s><s>Понекад је тај приповједни манир проширен толико да се не може са сигурношћу идентификовати ни ко је сам приповједач, а ко лик чије ријечи/мисли преобликује у свом говору.</s>\n<s>СНГ омогућава неограничен приступ свијести лика без употребе ауторовог становишта (у првом лицу) јер је прво лице ограничавајуће за вјеродостојан доживљај било чега мимо оног што лик види или ради, док нарација у трећем лицу омогућава објективнију перспективу гдје читалац може споља видјети главне јунаке и процијенити њихову представу о себи у односу на шири контекст наратива.</s><s>Контекст у СНГ игра круцијалну улогу због тога што граматичка и синтаксичка обиљежја нису некад довољна за препознавање СНГ.</s><s>Бахтин примјећује да у слободном неуправном говору са апстрактно-граматичке тачке гледишта говори аутор, а да с тачке гледишта стварног смисла цијелог контекста говори јунак (према Зечевић 2013: 117).</s><s>Овдје се највише мисли на одсуство глагола навођења који је кључан за стварање конфузије када је у питању разграничавање између аутора и мисли лика.</s><s>По њему, „ситуација формира исказ, присиљава га да зазвучи овако, а не другачије као захтјев или као молба...</s><s>Та непосредна ситуација и њени непосредни социјални учесници одређују оказионалну форму и стил исказа.</s><s>Дубљи слојеви његове структуре одређују се трајнијим и битнијим социјалним везама у које је говорник укључен.</s><s>Ако узмемо исказ још у процесу његовог настајања – у души –, суштина ствари се не мијења јер је структура доживљаја исто толико социјална као и структура његове спољашње објективације“ (Бахтин 1980: 113).</s><s>Овај цитат јасно показује колико је Бахтин стављао акценат на окружење како би се разумио исказ.</s><s>У нашем случају то окружење је контекст у којем се наводи СНГ, а који је неопходан за препознавање и разумијевање овог типа туђег говора.</s><s>Ипак, без жеље да противрјечимо или исправљамо великог Бахтина, тешко је у пракси, и аналитичкој, па самим тим и преводилачкој, ослонити се на ово поједностављење да је, апстрактно-граматички, ријеч о гласу аутора, а с тачке гледишта стварног смисла цијелог контекста, ријеч о говору јунака.</s><s>Преплитања су тако честа и тако сложена да је понекад тешко дати чист суд и на нивоу реченице, а и на нивоу контекста.</s>\n<s>Симор Четмен (1928)28 рјешава двосмисленост СНГ тако што free indirect style, како га он назива, дијели на три поткатегорије.</s><s>Прва поткатегорија „приповједни монолог“ подразумијева слободни индиректни говор који се може коначно приписати језику лика.</s><s>Друга је индиректно преведени говор лика/мада што се јасно може приписати ријечима наратора, које назива „наративним извјештајем“ или „унутрашњом анализом“, а трећа подразумијева израз који може припадати и наратору и лику.</s><s>Четмен (1978: 206) ово описује као „неутрализацију“29 или „унификацију“30 наратива, која је уско повезана са тачком гледишта аутора (премда тоталне унификације нема, нити може бити), гдје се поставља питање нараторовог „ауторитета“ или „привилегије“ која одређује количину приступа наратора у умове ликова и степен његовог или њеног знања о томе куда прича иде.</s><s>За разлику од имплицитног аутора који увијек зна какву причу ствара и како ће се завршити, приповједач можда није толико свезнајући и његов приступ информацијама може бити ограничен.</s>\n<s>С прецизно лингвистичке тачке гледишта, пак, увидјећемо да многи лингвисти при дефинисању слободног неуправног говора истичу да се он употребљава у трећем лицу једнине.</s><s>Међутим, када је ријеч о српском језику, примјери „показују да се слободни неуправни говор може остварити у свим формама којима се може пренијети и неуправни говор; а то значи како трећим лицем (једнине или множине) као најчешћим, тако и не много рјеђим првим лицем (једнине или множине), али и, у специфичним наративним контекстима, и другим лицем једнине (или множине).</s><s>Које ће лице бити 28 Амерички филмски и књижевни критичар, професор реторике и једна од најзначајнијих фигура америчке наратологије.</s>\n<s>Селимовић, 117). употријебљено зависи искључиво од улоге наратора (приповједача) у контексту реализације говора лика“ (Ковачевић 2012а: 30)31.</s><s>У преводним еквивалентима врло је тешко разграничити ове типове и подтипове слободног неуправног говора будући да је понекад тешко идеално уклопити изворник и превод у вези са питањем лица, глаголских времена, микро- и макронивоа (реченица, пасус, поглавље, итд.).</s><s>У овом поглављу издвојени су цитати у којима се као доминантан тип приповједног дискурса издваја управо слободни неуправни говор, паралелно на енглеском и српском језику.</s><s>Циљ је био да покажемо како функционише транспоновање слободног индиректног говора из једног језика у други, у синтаксичком и семантичком смислу.</s><s>У заградама, подебљаним слогом, повремено је назначено шта је могло да стоји у (замишљеном) директном говору из кога је настао слободни неуправни говор у роману.</s><s>31 М.</s><s>Ковачевић наводи примјере у којима показује да се овај тип говорног дискурса јавља у сва три лица: „1) Окренух се: јест, он, муж Арифин.</s><s>У сусрету очију гледа ме молбено, с прозрацима неке наде, као: ја Š← тиĆ велике ствари учим Š← учишĆ, и човјек сам Š← сиĆ који све може разумјети и нешто учинити да му Š← ми Ć се Арифа врати!</s><s>Је ли заиста то било у очима?</s><s>Устајем на наставак молитве. (Куленовић, 117); Кад сам јој то рекао, Тијана се наљутила због мојих будаластих мисли.</s><s>Како ми Š← ти Ć такве лудости могу пасти на ум, и зар ја Š← ти Ć мислим Š← мислиш Ć да се само некоме прохтије, па ће жена потрчати? (М.</s>\n<s>У трећем разреду гимназије.</s><s>Чак памтиш Š← памтимĆ и датум.</s><s>Био је то петнаести април.</s><s>Она је била нека радница, старија од тебе Š← менеĆ, алава на мушкарце, неки ненасит, никад да каже доста...</s><s>Ти си Š← Ја самĆ одмах налегао.</s><s>Она ти Š← миĆ је рекла: чекај, треба се прво цмакати. (М.</s><s>Савић, 55).</s><s>3) Али, кад њене мисли, и речи, почеше да подупиру једна другу, она, као толико пута дотле, осети њихову нелогичност и јаловост, и, уместо да јој олакшају, ненадано су је притешњивале и претварале се у мору.</s><s>1. Mrs Dalloway</s>\n<s>Ах, да, наравно, како неугодно; осетила је (осетила сам) сестринску наклоност и истовремено се сетила (сам се сетила) свог шешира.</s><s>Није то прикладан шешир за рано јутро, зар не?</s><s>Због Хјуа се увек осећа (осећам) – док је он журио и галантно подизао свој шешир убеђујући је (ме) да би лако могла проћи као осамнаестогодишњакиња и да ће, наравно, доћи на њену (моју) забаву, те вечери, Евелин је инсистирала на томе, можда ће само мало закаснити после пријема у Палати јер тамо мора да одведе једног Џимијевог сина – поред Хјуа увек се осећа (осећам) помало јадно, као шипарица, али ипак јој (ми) је веома драг, делимично и зато што га одувек познаје (познајем), ипак, сматра (сматрам) га помало откаченим, додуше, он Ричарда излуђује, а Питер Волш јој (ми) до дана данашњег није опростио што гаји (гајим) наклоност према њему. (8) Оно што је одмах уочљиво јесте да енглески језик мора да гомила личне и присвојне замjенице да би реченица остала јасна (оно што у српском језику изражава облик глагола).</s>\n<s>Такође, јасно видимо како је СНГ нужни елемент технике тока свиjести, која је била иновативан поступак у вријеме када је Вулфова писала своје романе.</s><s>Структура реченице оваквих романа јасно осликава кретање мисли самог јунака, у овом случају госпође Даловеј.</s><s>И поред тога што овај примјер одлично одсликава СНГ у укупном контексту, истовремено је и добар индикатор проблема са којима се конкретна анализа среће онда када треба примијенити идеалну теоријску и терминолошку апаратуру на живом тексту.</s><s>Један акцентовани дио овог одломка пружа одређене доказе да буде посматран и као фрагментарни цитат (ријеч је о директној парафрази говора Евeлин).</s><s>Међутим, ријеч је о микроодломку који нема снагу да цио цитат преведе у форму фрагмента те смо га зато и прогласили контаминацијом.</s><s>Када приповједач извјештава о неком догађају, укључујући и говорни чин, видимо догађај у потпуности из његове перспективе.</s><s>Али док читамо текст и пролазимо кроз разне нивое презентације говора, од оног формалније структурисаног до неког слободнијег, све мање уочавамо присуство аутора, а све више говор лика, а на самом крају само говор лика (в. Лич, Шорт 1981: 324).</s><s>Долазимо до тога да је заправо лик тај који има пуну контролу над исказивањем мисли.</s><s>Лич и Шорт су то представили сљедећим дијаграмом: Табела бр 7. преузета из Style in Fiction: A Linguistic Introduction to English Fictional Prose стр. 324.</s>\n<s>додатно прокоментарисана.</s><s>Аутори, највише пажње, што је и природно, с обзиром на изазове који се стављају пред проучаваоца, дају оним дијеловима текста у којима је „наратор очигледно само дјелимично у позицији контроле над текстом“.</s><s>Та позиција резултира „варијететима презентације говора“ и захвата простор између чистог извјештаја о дешавању (пречишћене дијегезе) и слободног директног говора (пречишћене мимезе). (NRA / Narratative report of action – приповједни извјештај о догађајима; FDS – Free Direct Speech – слободни управни говор).</s><s>Истичемо ову табелу и погледе њених аутора и стога што нам се чини да они на извјестан начин и проблематизују конструкт самог наратора.</s><s>У претежном дијелу литературе сматра се да је он тај који диктира облик говорног дискурса, а из овога произлази да он заправо обликује њега.</s><s>У тексту је нарација конструисана тако као да јунакиња прича са самом собом, али се појављује и треће лице једнине које је у овом роману увијек знак да долази до промјене равни дијагезе или до својеврсних наративне eлипсе.32 Зато је врло важно при самом превођењу не изоставити ни писца, а ни јунака.</s><s>Преводилац се овдје потрудио да вјеродостојно преведе текст како би читаоцу било разумљиво, а опет није оштећена форма СНГ.</s>\n<s>Како бисмо показали алтернацију између ДГ и СНГ у изворном тексту само смо алтернирали замјенице из трећег у прво лице једнине, док смо у преведеном тексту морали мијењати и глаголе.</s><s>У енглеском тексту имамо и прилошку одредбу „tonight“ која би била адекватна у УГ, али не и у НГ, док је у српском језику преведена као у НГ – па 2. To the Lighthouse</s>\n<s>Али зашто то стално понављати?</s><s>Зашто стално покушава да изазове неко осећање које нема (немам)?</s><s>У томе има неке бласфемије.</s><s>Све је суво: све је увенуло; све истрошено.</s><s>Није требало да је (ме) позову; није требало да дође (дођем).</s><s>Не може се траћити време у четрдесет четвртој, помисли она.</s><s>Мрзи (мрзим) играње сликања.</s><s>Кичица, једина ствар на коју се може (могу) ослонити у свету борбе, уништења, хаоса – ствар је са којом се не треба играти, свесно чак; то јој (ми) је мрско.</s><s>Али он је (ме) приморава.</s><s>Нећеш таћи своје платно, као да јој каже, налећући на њу, док ми не даш оно што тражим од тебе.</s><s>Ево га, опет близу ње (мене), похлепан, унезверен.</s><s>Па добро, помисли Лили у очајању, опустивши десну руку, биће простије да се и с тим заврши.</s><s>Зацело она може (ја могу) да подржава (подржавам) по осећању озареност, занос, самопредавање које је (сам) видела на многим женским лицима (на лицу гђе Ремзи – у занос саосећања, у радост због награде која је њихова, која, мада она није (ја нисам) разумевала разлог томе, очевидно преноси на њих најузвишеније усхићење за које је људска природа способна.</s><s>Ево га, стао је поред ње (мене).</s><s>Даће (даћу) му шта може У СНГ глаголско вријеме и замјеница су у трећем лицу једнине, али употреба деиксе this33 говори у прилог нарацији из перспективе лика, а не аутора.</s><s>Пошто је у енглеском језику слагање 33 Иако неки теоретичари деиксу сврставају у поље семантике, она заправо више припада прагматици јер „подразумева директну везу између језичке структуре и контекста у којем је употребљена“ (Левинсон 1983: 56).</s><s>Превод је наш.</s><s>У својим предавањима о деикси из 1975. године Чарлс Филмор казао је да су деиктици времена и одговарајућих замјеница које уз њих иду обавезно у СНГ, онда би нарација аутора подразумијевала употребу that умејесто this.</s><s>С друге стране, у српском језику нема поклапања па је ова замјеница преведена као „то“ умјесто као -ово-, што би технички било вјеродостојније, али не и стилски.</s><s>Такође, текст на енглеском језику писан је у прошлом времену док је превод у презенту.</s><s>3. To Kill a Мocking Bird</s>\n<s>Мислим да је у тој нагодби и нека кинта прешла из руке у руку, јер док смо, пролазећи крај Куће Редли, каскали завијајући око угла, зачух неко необично звецкање у Џемовом џепу.</s><s>Кад смо на рубу школског дворишта успорили и кренули кораком , Џем се постарао да ми објасни да га не смијем узнемиравати за вријеме часова, да му не прилазим са захтјевом да одиграмо неко поглавље из Тарзана и људи-мрава, да га не доводим у неприлику алузијама на његов приватан живот, нити да трчкарам за њим на одмору и у подне.</s><s>Треба да се држим првог разреда, а он ће бити с петим.</s><s>Укратко, да га оставим на миру. (33) језичке јединице одређене и интерпретиране у околностима у којима се одвија исказ.</s><s>Оне могу бити: личне, мјесне, временске, друштвене и дискурсне.</s><s>У средипту значења деиксе је говорник, а значење оваквих лексема је јасно тек када је прималац исказа упознат са контекстом у којем је исказ реализован.</s><s>Везник for може бити ознака на основу које се „често може идентификовати СНГ у енглеском језику (али не увек)“ (Зечевић 2013: 123).</s><s>Њиме се у енглеском означава логичан слијед саопштавања мисли, из перспективе јунака СНГ подразумијева слагање садржаја, а за наратора слагање времена.</s><s>Дејвид Дајхес за овај везник каже да служи као веза разних асоцијативних фаза у току свијести ликова.</s><s>Омогућава постепено пребацивање из једне категоријe дискурса у другу, нпр. из директног говора у СНГ, откривајући повлачење лика у сопствене мисли и повезивање спољашњег свијета (ДГ) са унутрашњим свијетом јунака.</s><s>Зато Дајхес овај везник назива illative conjunction (илативни везник) који функционише као „веза иизмеђу различитих слојева реалности, унутрашње и спољашње“ (Дајхес 1945: 72–73)34.</s><s>У енглеском језику овај везник има више значења: да означи сврху или циљ, објекат или примаоца перцепције, жеље или активности, за конституисање, да означи избор или нумерацију, разлог, спремност или подобност, да се неко или нешто ради „умјесто“ неког или нечeг другог.</s><s>Moже значити и упркос, с обзиром на, да означи једнакост у размјени нпр. валута, да означи проток времена, а може значити и „у нечију част“ (Merriam Webster Dictionary).</s>\n<s>У српском језику јер означава узрок и припада групи зависих везника „што су везници који у структуру главног дела зависносложене реченице уводе њен зависни дeо“ (Пипер, Клајн 2014: 211).</s><s>У српском језику клауза која почиње овим везником зове се узрочна клауза и долази једино након главне клаузе.</s><s>У нашем примјеру главна јунакиња прича о догађају који се десио (у спољњем свијету), а онда везником for, односно јер наводи своје размишљање о истом.</s><s>Тиме се мијења перспектива из спољње ка унутрашњој, што је јасна сигнализација за СНГ.</s><s>О томе ћемо детаљније говорити у поглављу које се бави индикаторима слободног неуправног говора.</s>\n<s>Atticus Finch shot his left cuff, then cautiously pushed it back.</s><s>One-forty.</s><s>On some days he wore two watches: he wore two this day, an ancient watch and chain his children had cut their teeth on, and a wristwatch. (17) 4а. Иди постави стражара</s>\n<s>Атикус Финч је заврнуо лијеви рукав, а онда га полако вратио натраг.</s><s>Један и четрдесет.</s><s>Понекад је носио два часовника: данас је носио два, прастари џепни сат који су његова дјеца изгризла и ручни сат. (21) Овдје видимо комбинацију НГ и СНГ, гдје је подвучени дио СНГ.</s><s>Слагање времена у енглеском тексту је адекватно са НГ.</s><s>Прилошке одредбе, међутим, сигнализирају да је ово ипак СНГ, с обзиром на то да у вријеме читања текста сигурно није један и четрдесет и да Атикус данас не носи два часовника.</s><s>Да је структура НГ испраћена до краја, реченице би гласиле: It was one-forty. (Било је један и четрдесет).</s><s>That day he wore two, an ancient watch and chain his children had cut their teeth on, and wrist watch. (Тог дана је носио два, прастари џепни сат који су његова дјеца изгризла 5. The Remains of the Day</s>\n<s>Само се по себи разумије да је дужност узорног батлера да највећу пажњу посвети састављању плана рада свог особља које надзире.</s><s>Ко зна колико се задјевица, неоснованих оптужби, непотребних отказа, колико се пропалих каријера које су много обећавале може приписати аљкавости с којом је неки батлер сачинио план распореда и рада послуге.</s><s>И збиља, слажем се с онима који тврде да је вјештина у састављању доброг плана камен темељац умјешности сваког узорног батлера. (11)</s>\n<s>Zoe swallowed hard.</s><s>It was happening.</s><s>It was really happening. (7) Зои је гутала кнедле.</s><s>Ово се дешава.</s><s>Ово се заиста дешава. (20) Подвучене реченице одликују типичне карактеристике слободног неуправног говора – ауторска дидаскалија и везивни елемент су изостали као и знаци навода.</s><s>Будући да је употријебљена замјеница средњег рода у трећем лицу једнине, односи се на лет на који Зои треба да иде иако је престрављена да ће умријети.</s><s>Реченице су заправо Зоине мисли док иде ка авиону.</s><s>То је јасно и у изворном и у преведеном тексту.</s><s>Преводилац је Past Continous Tense превео презентом, па је у српском језику још мања разлика између 101</s>\n<s>She had actually lived there a year before college, teaching English in Kyoto – ‘The happiest year of my life’ and she was planning to go back.</s><s>There was a job offer from an American bank in Tokyo.</s><s>Nothing was going (is going) to stop her (me).</s><s>I Заправо је и живела у Јапану током године између гимназије и колеџа, предајући Енглески у Кјоту – најсрећнија година мога живота – и планирала је да се врати тамо.</s><s>Једна америчка банка понудила јој је посао у Токију.</s><s>Ништа није За разлику од претходног примјера, овдје је преводилац, подвучену реченицу која је у прошлом времену у енглеском, превео у прошлом времену у тексту на српском.</s><s>Ову реченицу одликују типичне карактеристике слободног неуправног говора – ауторска дидаскалија и везивни елемент су изостали, а прво лице једнине из управног говора пребачено је у треће.</s><s>Употријебљена је замјеница женског рода у трећем лицу једнине, одломак не ствара забуну ни у изворнику ни у преведеном тексту.</s><s>У овом примјеру имамо и тзв. фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор који се јавља „када се од нужних компонената модела управног говора реализују само дио говора лика под наводницима (или рјеђе курзивом)“ (Ковачевић 2012а: 6).</s><s>Занимљиво је да се овај подтип управног говора јавља у ауторском тексту, односно у конструкцији неуправног говора, па га зато Смирнова назива дословним (неуправним) индиректним говором (Смирнова 2009: 83).</s><s>102</s>\n<s>Онај ко се први пут среће са лингвистичком/наратолошком/стилистичком одредницом слободног неуправног говора, у већини ће случајева имати одређених проблема да га исправно идентификује и опише.</s><s>Ово је нарочито случај онда када је потребно исти тај посао обавити у два различита језичка окружја – у енглеском оригиналу и српском преводу, водећи рачуна да се и уоче преводилачке недоумице и опишу рјешења, како добра тако и она мање успјела.</s><s>Цијелом послу највећи је камен спотицања то што ова категорија говорног дискурса има и лингвистички и стилистички аспект, односно закључак да је можда најважнија одредница за дистинкцију слободног неуправног говора заправо наративни контекст.</s><s>У првој фази бављења овом темом изгледало је да су границе и карактеристике слободног неуправног говора релативно јасне и чврсто постављене, па је и категоризацију и анализу једноставно спровести.</s><s>Међутим, како је рад на тексту одмицао, увидјели смо да се он ријетко налази у „чистом“ облику, без примјеса другог говорног дискурса.</s><s>Такође, стекао се (лични) утисак да je cлободни неуправни говор можда чак и ближи управном него неуправном говору.</s><s>У неким примјерима он се и не разликује од директног говора, осим ако не познајемо контекст из ког реченица долази. („Отац је одлучио да га искључи из насљедства, да састави тестамент пред угледним људима и да га се јавно одрекне“” – „/Her/ father had decided to deprive him of his inheritance, to compose a will before respected people and publicly disown him“).</s><s>103</s>\n<s>У овом одјељку говоримо о неким спољашњим или контекстуалним маркерима говора или мисаоне репрезентације који помажу да онај који чита, односно анализира текст препозна начин изговарања (изговарано наглас, или у себи), односно да установи да ли је у тексту ријеч о говорнику или „мислиоцу“.</s><s>Уобичајни маркери СНГ-а су елементи који нису карактеристични за неуправни говор попут експресива, везника, инверзија, уметнутих структура, итд.</s><s>Понекад су ови сигнали заправо једино што указује на то да се говор или мисаони чин заиста и десио.</s>\n<s>Изазов представљају поготово презентације мисли, када се у наративу брзо мијењају ликови и тачке гледишта, a неријетко то подразумијева пребацивање из говора лика у говор наратора и обратно.</s><s>Kада је Банфилдова (1982) поредила три облика пренесеног говора у текстовима (слободни управни, слободни неуправни и неуправни говор) у енглеском језику, она је напоменула да се разликују управо у дистрибуцији екскламатива, упитних, реченичних прилога и експресивних елемената (нпр. да, не), као и кроз употребу дијалектизама, туђица, жаргонизама, и сл, односно вишом фреквентношћу лексема карактеристичних за некњижевни језик.</s><s>Све побројано карактеристично је за директни управни и слободни неуправни говор.</s><s>Оно што представља суштинску разликовну нијансу у њиховој реализацији јесте слагање времена и усклађивање употребе замјеница – обоје је присутно у слободном неуправном говору, мада са мањом досљедношћу и строгошћу реализације у односу на „чист“ неуправни говор.</s>\n<s>Треба напоменути да у многим пољима пионирски рад Банфилдове на овом питању није остао усамљен.</s><s>Слиједила су му проучавања у којима је овај проблем размотрен још прецизније, а јавиле су се и озбиљне научне конфронтације о одређеним питањима, прије свега, контекстуализације и перспективизације поменутих индикатора.</s><s>Овдје ћемо донијети једну врсту сумарног прегледа најзначајних ставова о овом питању, нагласивши да ће наша анализа углавном пратити теорију Банфилдове, и обликовати се према специфичним проблемима које пред нас поставља компаративна анализа.</s><s>Ребулова, Делфито и Фиорин (Anne Reboul, Denis Delfitto, Gaetano Fiorin 2016) у раду The Semantic Properties of Free Indirect Discourse („Сематичка својства слободног неуправног говора“) разликују три типа туђег говора: управни, неуправни и слободни неуправни говор.</s><s>СНГ је дакле облик туђег говора или мисли, у посебној врсти текстуалне презентације.</s><s>Карактерише га то што се замјенице, вријеме у реченици и друге врсте граматичких елемената везаних за перспективу не односе на исту особу, говорника.</s><s>Између осталих проучавалаца у оквиру англистичких студија, изучавању СНГ највише су допринијели Банфилдова на пољу синтаксе, Дорон и Шленкер на пољу семантике, Мајер, који је бранио теорију о мјешовитим наводима и Екартова (њемачки језик), која је дала исцрпну семантичку анализу овог феномена.</s><s>Банфилдова је забиљежила да се три врсте туђег говора разликују према употреби узвичника, упитника, реченичних прилога и експресивних елемената, као и по језику карактеристичном због употребе издвојених фонетских и дијалекатских особености.</s><s>За СНГ и НГ подједнако карактеристични су слагање времена и идентична употреба замјеница.</s><s>Прави НГ обично садржи клаузу која објашњава његову природу док иста није обавезна у СНГ.</s><s>Такође, напомена Банфилдове, коју су потврдили и други истраживачи, јесте да је неуправни говор као категорија неупоредиво комплекснији од управног говора.</s><s>У теорији Банфилдове, која полази од генеративне граматике Ноама Чомског, синтаксички приступ се заснива на два различита чвора означених са С (енг. Subjective) и Е (енг. Expression).</s><s>С дозвољава уметање реченица и рекурзију (поновљену секвенцијалну употребу одређеног типа језичког елемента или граматичке структуре), док Е дозвољава само уметање.</s><s>Док је представљени говор или мисао С у индиректном дискурсу, то је Е у директном дискурсу.</s><s>Банфилдова примјећује, дјелимично 105</s>\n<s>104 предвиђајући касније радове и налазе у семантици, да постоји један говорник у Е-чвору (на који се позива замјеница у првом лицу), коме се приписују сви експресивни елементи, укључујући и индикаторе.</s><s>Ово објашњава зашто је уметнута реченица у индиректном дискурсу ограничена низовима замјеница, времена и деиктичким облицима, док то није случај у директном говору.</s><s>Она даје дефиницију неизрецивих реченица (Unspeakable sentences), тврдећи да нема сваки наратив приповједача, да језик није само комуникација и да је субјективност независна од комуникацијског чина.</s><s>За Банфилдову, СНГ је изван нарације, а не њен дио, а у СНГ се чује један глас, глас мислиоца, искључујући глас наратора.</s><s>Дорон (1991), супротно од Банфилдовe, тврди да у СНГ постоје два гласа, глас наратора и глас мислиоца.</s><s>Она прави разлику између дискурсне ситуације коју везује за наратора и угла гледања који везује за мислиоца.</s><s>Док су неки индикатори, показатељи, нпр. замјенице у првом и другом лицу осјетљиве на дискурсну ситуацију, неосјетљиве су на тачку гледишта, док су други параметри нпр. деиксе неосјетљиви на дискурсну ситуацију, а осjетљиви су на тачку гледишта.</s><s>С треће стране, замјенице у трећем лицу осјетљиве су и на дискурсну ситуацију и на угао гледања.</s><s>Ослањајући се на теорију Дороновe о дуалности, Шленкер (2004) говори да иако се индикатори одређују у односу на један контекст говора, то није тако са СНГ унутар којег се они тумаче узимајући у обзир заправо два контекста:</s>\n<s>„Контекст мисли (КМ), који је тачка поријекла дате мисли, укључује мислиоца, вријеме размишљања и свијет мисли (и повремено, адресата).</s><s>Контекст исказа (КИ), који је тачка поријекла мисаоног израза, укључује говорника (у даљем тексту наратора), слушаоца, вријеме изговарања и свијет исказа.“ (Ребоул, Делфито, Флорин 2016: 5)35.</s>\n<s>С друге стране, Мајеров (2015) став највише се ослања на Банфилдову иако му је приступ другачији од свих дотадашњих разматрања СНГ.</s><s>Као и Банфилдова, он СНГ види као вид управног говора, односно као дио навода.</s><s>Његов приступ је више семантички него синтаксички.</s><s>За разлику од Шленкера који замјенице и времена сматра непроблематичним, с тачке гледишта контекста исказа, а све остале индикаторе посматра 35 Превод је наш.</s>\n<s>106 као показатеље контекста мисли, Мајер сматра да су управо замјенице и времена проблематични, сматрајући да нпр. треће лице може да се односи и на мислиоца и на неког другог.</s><s>За њега је СНГ заправо мјешовити цитат.</s><s>У овом дијелу нашег рада покушаћемо да побројимо оне текстуалне показатеље (индикаторе СНГ), који у релевантној литератури најчешће функционишу као маркери слободног неуправног говора.</s><s>Они, свакако, у највећем броју случајева немају ту тежину да сами по себи пресудно сврстају један облик (туђег) исказа у СНГ, али су уклопљени у контекст као важно помоћно средство за одређивање природе одређене нарације.</s><s>Позабавићемо се најприје парентезама и парентетичношћу исказа, затим везником for, замјеницом one, значајем интерпункције за препознавање СНГ гдје се превасходно мисли на знак узвика и знак питања и напосљетку, модалношћу и модалним облицима.</s><s>Слободни индиректни говор може се најјасније назначити издвојеним реченичним дијеловима, који су интерпункцији одвојени запетама, заградама, рјеђе цртама и сл.</s><s>У говорној интонацији парантеза се означава паузама, које потцртавају њену издвојеност у оквиру шире цјелине (реченице).</s><s>Ријеч је о особитом језичко-стилском поступку парентези која идентификује говорника или његову свијест и његов начин говора, односно прецизирају да ли је ријеч о нечему што је изговорио или помислио (Флудерник 1993: 279).</s><s>У реторици, колико и у граматици, парентеза представља одвојен исказ или појашњавајући дио исказа – барем једна ријеч, али чешће синтагма или цијела реченица уметнута36 је у основни реченични ток, а служи за додатно објашњење, допуну значења, и може се изоставити из главне реченице да се тим поступком не наруши њена граматичка правилност.</s><s>Милка Ивић разматра једну ширу појаву као што је парентетичност 36Парентеза, наравно, не мора строго да буде у интерпозицији, штавише, чешће се налази у постпозицији или понекад у антепозицији (гледано на ширем реченичном плану).</s><s>107</s>\n<s>106 својство „удружености двеју радњи чином истовремености вршења и успостављеног пратилаштва једне од њих према другој“ (Ивић 2002: 20).</s><s>У нашем случају, парентеза је обично постављена као медијатор између неуправног говора и слободног неуправног говора.</s><s>Дакле, она није обавезан, али је врло често важан и индикативан елемент СНГ.</s><s>Врло често се испоставља да парентетични, на извјестан начин накнадно „убачени“ дио реченице функционише као снажан наративни сигнал у препознавању тачног одговора на питање коме се приписују фокализација или само приповиједање.</s><s>1. Mrs.</s><s>Dalloway</s>\n<s>И збиља, ријечи господина Харија Смита подсјећају ме на онај обмањујући идеализам којим су се многи припадници наше генерације заносили двадесетих и тридесетих година. (186)</s>\n<s>It said – You lmow as well as I do that the boom years are over in this country.</s><s>Рекао је: знаш добро колико и ја да су године процватаове земље окончане.</s><s>Анализирајући посљедњи примјер, запажамо да је парантеза у антепозицији и да за разлику од претходних примјера, садржи глагол говорења, а не као до сад глагол мишљења.</s><s>Међутим, да имамо ову реченицу пренесену са контекстом у којем је написана, знали бисмо да се заправо говори о Лиз која није ништа рекла него је њен гест, тапшање мужа по рамену, носио поруку.</s><s>Такође, можемо да уочимо да, иако су у највећем броју случајева поменуте парентезе глаголске, оне могу да се формирају на другачији начин те нам је прва антепозиција у наведеним примјерима именичка.</s><s>Како каже Рајнхарт, а преноси Ерлич у књизи Point of view (1990а), постоје двије врсте парантеза, speaker oriented и subject oriented, зависно од тога о чијем углу гледања је ријеч.</s><s>Рајнхарт ову подјелу илуструје сљедећим реченицама: He will be late, John said.</s>\n<s>Док у првој реченици можемо претпоставити да је Џон рекао да ће закаснити, у другој је говорник тај који каже да ће Џон закаснити.</s><s>Тако прва реченица представља субјекатски оријентисану парантезу, а друга парантезу оријентисану на говорника.</s><s>Рајнхартов примјер реченице презентоване на два начина, са истим значењем, истовремено нам представља одличну прилику да размомотримо како идеалан издвојен примјер уклопљен у литерарни контекст ствара недоумице и тешкоће колико при преводу, толико и при компаративној анализи.</s><s>Рајнхарт нам доноси примјер који у аналитичком приступу функционише као јасан егземплар СНГ-а раздијељеног на два случаја.</s><s>Међутим, прва реченица „He will be late, John said“ сврстава се у СНГ на основу снажне индикације аутора свог примјера или на основу општег контекста текста у коме се налази.</s><s>Иста та реченица без ова два импулса тумачења може да функционише заправо и као неграматичан неуправни говор ако се модерни приповједач слободније односи према граматичким структурама.</s><s>На том мјесту заправо и настаје недоумица преводиоца, а самим тим и тумача превода.</s>\n<s>У анализи конкретних типова реализације туђе ријечи у одређеном књижевном тексту ово може бити од великог значаја – као важан сигнал у ком се правцу креће приповједачева пажња и сходно томе како је наратив организован и акцентован.</s><s>То, свакако, неминовно утиче на одабир и организацију одговарајућих преводилачких рјешења.</s>\n<s>Овај примјер представља преламање у свијести приповједача, фокализатора и лика.</s><s>Овако истргнут из контекста, он не даје никакво разјашњење на шта се ово друго „she“ (она) односи.</s><s>То може бити сама гђа Даловеј, која кроз највећи дио романа фокализује нарацију, али може бити и Реција Ворен Смит, унутрашњи, уведени фокализатор.</s><s>Ни шири контекст одломка, који вјероватно индицира да је то сјећање гђе Даловеј на Рецијине ријечи, не може да искључи могућност да се иза овог „казала је“ заправо крије приповједач(ица) сам(а).</s>\n<s>– Енглези су јако ћутљиви – рекла је Реција.</s><s>То јој се допада, казала је.</s><s>Она поштује те Енглезе и жели да види Лондон, енглеске коње, одела шивена по мери; сећа се како је од једне тетке, која је тамо удата и живи у Соху, чула да у Лондону има дивних радњи. (88)</s>\n<s>У литератури се повремено наилази на напомене о одређеним лексичким текстуалним индикаторима (везаним за енглески језик), који нису везани за глаголе мишљења/говорења.</s><s>Један од њих је везник for, који може бити ознака на основу које се „често може идентификовати СНГ у енглеском језику (али не увек)“ (Зечевић 2013: 123).</s><s>У анализи Моли Хоф (везаној управо за дјело Вирџиније Вулф), везници for, because, as 111</s>\n<s>6а. Госпођа Даловеј much as (јер, зато што, утолико што, и други везници и везнички спојеви узрочног типа) „дају логичку подлогу за коментар који слиједи и представљају лежеран индикатор да ће услиједити слободан неуправни говор“ (2018: 10)37.</s><s>До тога долази стога што се таквим везницима и везничким спојевима у енглеском означава логичан слијед саопштавања мисли: из перспективе јунака СНГ подразумијева слагање садржаја, а за наратора слагање времена.</s><s>Дејвид Дајхес за ове везнике каже да служе као спона разних асоцијативних фаза у току свијести ликова.</s><s>Они, такође, омогућавају постепено пребацивање из једне категорије дискурса у другу, нпр. из директног говора у СНГ, откривајући повлачење лика у сопствене мисли и повезивање спољашњег свијета (ДГ) са унутрашњим свијетом јунака.</s><s>Зато Дајхес овај везник назива illative conjunction (илативни везник) који функционише као „веза између различитих слојева реалности, унутрашње и спољашње (Дајхес 1945: 72–73)38.</s><s>Сандра Лукшић, у врло темељном преиспитивању природе индиректног говора у дјелу В. Вулф, биљежи да је for као текстуални показатељ врло корисно језичко средство које може прилично поуздано да сигнализира промјену гледишта, перспектива (наратолошким рјечником речено: брзу промјену фокализације).</s><s>Она напомиње и једну текстуалну занимљивост: да се у роману Ка светионику ова лексема јавља тачно 167 пута.</s><s>Нарочито је важан када се проналази на почетној реченичној позицији, јер указује на „промјену перспективе која није иста прије и послије његове употребе“.</s><s>Лексема for (намјерно избјегавамо одредницу везник или приједлог), дакле, „може бити показатељ брзе измјене у перспективи или промјене гледишта која редовно укључује више протагониста у кратком временском распону, уводећи мисли једног лика одмах након, дотад другачијег, начина обликовања дискурса (...) будући да његово узрочно значење генерише кохезивност у мисаоној презентацији“ (Лукшић 2022: 330)39.</s><s>Ова особина кохезивности је, дакле, нарочито значајна јер је for у својим значењским спектрима довољно еластичан да може много тока да „покрије“, чувајући својим јединственим 37 Превод је наш.</s>\n<s>112 обликом могућност да – као знак, упозорење – наговјештава СНГ.</s><s>У српском језику, с обзиром на то да се преводни еквиваленти за ову лексему раздвајају на неколико група, њихова знаковна моћ (знаковна искључиво у овом смислу наговјештаја СНГ) знатно је ослабљена, ако се о њој уопште и може говорити.</s><s>То ћемо покушати као хипотезу да провjеримо на основу примјера компаративне анализе.</s><s>Због тога је потребно и да утврдимо шта на плану основног значења представљају у језику for и његови еквиваленти на српском.</s>\n<s>На плану основног значења у енглеском језику овај везник има вишеструку семантику: да означи сврху или циљ, објекат или примаоца перцепције, жеље или активности, за конституисање, да означи избор или нумерацију, разлог, спремност или подобност, да се неко или нешто ради „умјесто“ неког или нечeг другог.</s><s>Moже имати и значења: упркос, с обзиром на, затим означавати једнакост у размјени нпр. валута, може означавати проток времена, а може значити и „у нечију част“ (Merriam Webster Dictionary).</s>\n<s>У српском језику јер и остали поменути везници и везнички спојеви (побројани горе) означавају узрок и припада групи зависних везника, односно оних „који у структуру главног дела зависносложене реченице уводе њен зависни део“ (Пипер, Клајн 2014: 211).</s><s>У српском језику клауза која почиње овим везником зове се узрочна клауза и долази након главне клаузе, осим у случајевима инверзије која се означава ортографски, а посједује и стилску изражајност, те се доста користи нпр. у поезији. (Дошао сам јер нисам имао куд. / Јер нисам имао куд, дошао сам). (Везнички спој будући да, чије је значење скоро идентично, може се слободније распоређивати унутар реченице).</s><s>Ипак, већ при површном погледу на лингвистичку литературу и описе значења која се односе на поменуте везнике и везничке спојеве, уочљиво је да for (као најчешће помињани индикатор слободног неуправног говора) има далеко већи дијапазон могућих значења и употребе у енглеском језику него његов најчешћи преводни еквивалент јер у српском језику.</s><s>У многим примјерима for ће једноставно бити преведено неким другим везником, или пак неком другом одговарајућом лексемом која одговара општем контексту исказа/текста који се преводи. (На примјер „for him“ превешћемо као „за њега“, „I’m ready for it” као „спреман сам за/на то“, „The astronauts headed for the moon“ као 113</s>\n<s>Do you remember her?</s><s>In fact, I hardly imagine you could forget her.</s><s>For myself, I am still haunted by those vowel sounds and those uniquely ungrammatical sentences Да ли се сјећате Елис Вајт?</s><s>Знам, у ствари, да њу нисте могли да заборавите.</s><s>А мени, видите, не излазе из главе звуци њених самогласника и непојамне реченице лишене свих граматичких правила, које је само она могла да У случају Ишигуровог романа, иако се for као индикатор налази на маркираном мјесту у реченици, на иницијалној позицији, он није никакав индикатор нити слободног неуправног говора, нити промјене перспективе, односно фокализације, које овом роману нису непознате.</s><s>Реченица представља природни наставак поунутрашњеног приповједања приповједача у првом лицу, ничим се не разликујући од предлошка из ког је издвојена.</s><s>Преводилац је, пак, у преводу направио и једну стилску разликовну нијансу.</s><s>Преводећи for раставним везником „а“ (што није уобичајена пракса), он је направио дистанцу између замишљеног саговорника и себе, док тога у оригиналу нема – наратор само наглашава свој утисак.</s>\n<s>Још је једноставнији случај у сљедећем примјеру – for представља једноставно приједлог у склопу временске одредбе иако је такође на маркираном мјесту у реченици, та позиција нема никакво значење.</s><s>У српском еквиваленту (потпуно исправно) није било потребе ни да се то for преводи – синтагма „неколико тренутака“ изрекла је све што је требало казати:</s>\n<s>And they were too old to have to hear it.</s><s>For a few moments they didn’t say a word.</s>\n<s>Неколико тренутака нису проговорили ни слова.</s><s>Примјер из Госпође Даловеј, пак, уноси малу пометњу.</s><s>For у почетној реченичној позицији овдје би могло да значи измјештање приповједача: као и на непребројивим мјестима у овом, али и другим романима Вирџиније Вулф, наратив Вулфове практично је неухватљив у својој наративној комбинаторици.</s><s>Та особина највећим дијелом проистиче баш из промјене говорног дискурса.</s>\n<s>Never could she understand how he cared.</s><s>But those Indian women did presumably–silly, pretty, flimsy nincompoops.</s><s>And she wasted her pity.</s><s>For he was 115</s>\n<s>9. Mrs Dalloway quite happy, he assured her–perfectly happy, though he had never done a thing that they talked of; his whole life had been a failure.</s><s>It made her angry still. (38) 9а. Госпођа Даловеј</s>\n<s>Никад неће схватити колико је њему стало.</s><s>Изгледа да Индијке схватају луцкасте, згодне, лепушкасте ћурке.</s><s>Протраћила је своје сажаљење.</s><s>Јер, он је прилично срећан, уверавао ју је – савршено срећан, иако никад није урадио оно о чему су разговарали; живот му је промашен.</s><s>То је и даље љути. (10) На овом мјесту for би могло представљати то кључно мјесто на које се лингвистичка литература повремено осврће.</s><s>Након његове употребе ми не знамо да ли је реченица која слиједи дата из перспективе гђе Даловеј или тог приповједача, или је пак ријеч о фрагментарном цитату комбинованом са СНГ.</s>\n<s>Отишао је – помислила је – као што је и претио, да се убије, да се баци под кола!</s><s>Ипак, не, ту је, још седи на клупи, сам, у свом похабаном капуту, прекрштених ногу, буљи испред себе и прича наглас. (26) Питање је ко говори, а нарочито ко посматра у одабраном одломку – да ли наратор сам или његова главна јунакиња: присутни су и фрагменти доживљеног говора лица које 116</s>\n<s>10.</s><s>Mrs Dalloway је предмет посматрања.</s><s>Ова мозаичност на микронивоу јесте уведена са for као текстуалним показатељем, међутим, већ у сљедећем примјеру – ријеч је о роману Ка светионику (за који је у литератури већ наглашено да има највећи број for-конструкција), нема дилеме да нас for изневјерава као „барометар“ слободног неуправног говора: 11.</s><s>To the Lighthous</s>\n<s>„Шта то значи?</s><s>Како то све објашњавате?“ желела је да каже, окрећући се опет г. Кармајклу.</s><s>Јер, изгледа као да се цео свет у овом њeном јутарњем часу растопио у језеру мисли. (173)</s>\n<s>Овдје је очигледно да је ријеч само о предлошкој конструкцији „for the whole world“ која би се на српски преводила као „за цео свет“.</s><s>То није једини примјер из романа Ка светионику у коме for не може да послужи у описане сврхе идентификације СНГ, и практично више од половине примјера представља неку очигледну везничку или предлошку везу, без дубље наративне семантике.</s><s>12.</s><s>To Кill a Мocking Вird</s>\n<s>Мислим да је у тој нагодби и нека кинта прешла из руке у руку, јер док смо, пролазећи крај Куће Редли, каскали завијајући око угла, зачух неко необично звецкање у Џемовом џепу.</s><s>Кад смо на рубу школског дворишта успорили и кренули кораком , Џем се постарао да ми објасни да га не смијем узнемиравати за вријеме часова, да му не прилазим са захтјевом да одиграмо неко поглавље из Тарзана и људи-мрава, да га не доводим у неприлику алузијама на његов приватан живот, нити да трчкарам за њим на одмору и у подне.</s><s>Треба да се држим првог разреда, а он ће бити с петим.</s><s>Укратко, да га оставим на миру. (33) 13.</s><s>Go Set A Watchman</s>\n<s>Кад се заврше притужбе и племените побуде остаће само мала отрцана љубавна афера као из неког богаташког клуба, и само наметнути лични пакао, опремљен најновијом Вестингхаусовом бијелом техником.</s><s>Хенк није то заслужио.</s><s>118</s>\n<s>Не.</s><s>Тренутно ће ходати кршевитом стазом усидјелиштва.</s><s>Олучила је да склопи достојанствено примирје: - Душо, стварно ми је жао – рекла је, и тако је Иако би се овај посљедњи примјер такође могао посматрати као претходно описано измјештање у наративној перспективи, као сигнал промијењене фокализације или чак и ротације наратора, сматрамо да је ипак for непоуздан текстуални индикатор за СНГ у енглеском језику да би се прогласио чак и „лежерним“ знаком да исти идентификује.</s><s>Чак и у оним индивидуалним поетикама гдје је његова употреба најизраженија и постала је одлика стила писца, као што је случај са В. Вулф, проналазе се многа мјеста гдје је на први поглед очигледно да for има само везничку или предлошку функцију на нивоу реченице у којој је употријебљен.</s><s>Он, евентуално, може послужити као нека врста помоћног средства, једног од сигнала да је можда ријеч о СНГ, али и ту треба бити веома опрезан.</s><s>У српском језику, пак, због више различитих лексема и вишечланих језичких конструкција којима се for преводи, није могуће пратити описану тенденцију ни у назнакама коју енглески језик има.</s><s>Једна од важнијих карактеристика СНГ јесте недовољна разграниченост између тзв. субјективног и тзв. објективног приповједања, па тако читалац никад није сигуран да ли ријечи припадају лику или наратору.</s><s>Ту се енглески и српски језик не разликују у начелним особеностима, али се разликују у појединачним показатељима, гдје и долази до преводилачких недоумица и различитих рјешења.</s><s>Ова нејасност долази и од честог коришћења замјенице one у контексту креирања free indirect speech (discourse) категорије, будући да поменута замјеница својим граматичким и значењским карактеристикама такође индицира одређену нејасност, неопредијељеност, односно потенцијалну 119</s>\n<s>13а. Иди постави стражара вишесмисленост.</s><s>One је неодређена замјеница у енглеском језику која је неутралног рода и значи „особа“ или можда прецизније „нека особа“.</s><s>У српском језику може бити преведена као: један, једна, једини, човјек, неки, неко, поједини, итд.</s><s>Ради слагања са глаголом употребљава се у трећем лицу једнине.</s><s>С обзиром на то да има конотацију формалног изражавања, све више се умјесто ње употребљава „you“ (као неформалнији облик), лична замјеница у другом лицу једнине која такође може имати неодређено, генерализовано значење.</s><s>С обзиром на побројане карактеристике замјенице one, као логична посљедица у књижевном тексту јавља се то да она функционише тако што њена употреба у СНГ резултира рационализацијом субјективног мишљења.</s><s>Прецизније, врло често служи као језички стабилизатор који спушта тензију емотивног говора у првом лицу тако што исказ обезличава.</s><s>„Може се тврдити да се ова наративна стратегија односи на изражавање субјективне тачке гледишта на објективан начин, тако да читалац заправо нема утисак да је наратор икада напустио пасус који садржи СНГ.</s><s>Напротив, читалац осjећа да ова честа употреба замjенице ’one’ у оквиру СНГ-а оставља утисак прикривеног приповjедача“ (Лукшић 2017: 8).</s>\n<s>What does one send to the Lighthouse indeed!</s><s>At any other time Lily could have suggested reasonably tea, tobacco, newspapers.</s><s>But this morning eveything seemes so extraordinary queer that a question like Nancy’s – What does one send to the Lighthouse? – opened doors in one’s mind that went banging and swinging to and fro and made one keep asking, in a stupefied gape, What does one send?</s><s>What does one do?</s><s>Why is one sitting here after all? (287, 288) 120</s>\n<s>Нанси се изгубила.</s><s>А он ено корача бесно горе-доле терасом.</s><s>Човеку се чини да се чује лупање врата и дозивање кроз целу кућу.</s><s>Сад упаде Нанси и упита, гледајући по соби, чудно, упола збуњено, упола очајно: „Шта се шаље на Светионик?“ као да приморава себе да учини оно што је изгубила снагу да ће икад бити у стању да чини.</s>\n<s>Заиста, шта се шаље на Светионик!</s><s>У свакој другој прилици Лили би разумно предложила чај, дуван, новине.</s><s>Али овог јутра све изгледа тако изванредно чудно да је Ненсино питање – Шта се шаље на Светионик? – отварало врата у свести која су лупала и клатила се тамо-амо, и човек се питао забезекнут: Шта се шаље?</s><s>Шта се ради?</s><s>Зашто се овде уопште седи? (142) Користећи замјеницу „one“, Вулфова нам ближе приказује унутрашњу слику лика.</s><s>Ови пасуси говоре о Лилином СНГ.</s><s>Оглушавајући се на граматичка правила, Вулфова у истој клаузи употребљава деиксу „now“ (сад) и глаголe у прошлом времену „burst“ (упао) и „asked“ (упитао).</s><s>Ова неграматичка комбинација јасно приказује како се мијешају глас приповједача и глас лика.</s><s>Зато се све више СНГ описује као dual voice (дуални глас), иначе термин који је први пут 1977. године увео Рој Паскал40.</s><s>Та двострукост је важна карактеристика СНГ.</s><s>Двострука перспективизација, заправо, прво у граматичким реченичним конструкцијама, а посљедично и у приповиједању самом „чува“ СНГ од његовог природног претапања у категорије чистог управног или чистог неуправног говора.</s><s>Један од најочитијих примјера свакако се налази у романима Достојевског – због чега је и Бахтин примијетио да се у његовој прози рађа истинска дијалогичност модерног романа.</s><s>Лудило и хистерија Двојника или Злочина и казне презентују се пред читаочевим очима у реалном времену баш захваљујући СНГ (Cravens 2000).</s><s>Дорит Кон у својој 40„Истовремено слободни индиректни говор служи, као и увек, двострукој сврси.</s><s>С једне стране, дочарава особу, њеним речима, тоном гласа и гестовима, са неупоредивом живописношћу.</s><s>С друге стране, умеће исказ или мисао лика у наративни ток, и што је још важније у нараторову интерпретацију, саопштавајући и његов начин виђења и осећања“ (Паскал 1977: 74–75).</s><s>Превод је наш.</s><s>121</s>\n<s>14а. Ка светионику књизи Транспарентни умови каже да „у таквим случајевима прошло време губи своју ретроспективну функцију и постаје вријеме које креира своју фиктивну реалност директно пред очима читаоца“ (Кон 1978: 127)41.</s><s>Оно што у први мах упада у очи у поређењу изворног и преведеног текста јесте недостатак превода замјенице о којој је ријеч.</s><s>Уколико је и преведена, преведена је именицом „човјек“.</s><s>У другим случајевима, у којима је превод изостављен, значење „неодређености“ и уопштавања је представљено обликом глагола, нпр. обезличеном упитном конструкцијом „Шта се шаље на Светионик?“ да би се превело Ненсино питање „What does one send to the Lighthouse?“</s>\n<s>Јер само ће на тај начин, гласио је аргумент, моћи да буде сигуран у то да се његове способности користе у циљу који жели да постигне.</s><s>Иако могу да разумијем идеализам који подразумијева један овакав аргумент, нема никакве сумње да је и он, као осјећања господина Смита, посљедица обмањујућег размишљања.</s><s>Довољно је да погледате батлере који су покушали да овакав 41 Превод је наш.</s>\n<s>122 приступ примијене у пракси, па да видите да су њихове каријере – од којих су неке много обећавале – пропале баш из тог разлога. (187) Из анализираних примјера у изворнику и преводу долазимо до закључка да на многим мјестима изостаје конкретан превод поменуте замјенице, за шта постоје два главна разлога.</s><s>Први је тај што природа српског језика (лични глаголски облици) дозвољавају да се сам субјекат изостави из реченице, односно да се он изрази кроз глагол и условљава га стилистика: с обзиром на то да нам глагол говори о лицу које врши радњу, понављање преводног еквивалента (иједан, неко, неки) представљало би стилско оптерећење.</s><s>С друге стране, енглески језик мора да употријеби именицу или замјеницу.</s><s>Преводиоца условљава донекле сам текст (колико је то понављање стилска категорија, па мора да се поштује и у преводу), а донекле личне преференције – докле ће у складу са личним језичким стилом да користи понуђене алтернативе, а колико изражајност личних глаголских облика.</s><s>Разлог за обезличавање замјеница јесте тај да би се радња или ситуација у реченици уопштила, да се не везује за субјекат, већ да би се приписала колективу.</s>\n<s>Када се упитници нађу у тексту који представља нечије мисли, они су нам јасан знак да се ради о СНГ који обично изгледа као унутрашњи дијалог или како Лукшићева каже, замишљени разговор који води лик сам или са неким другим учесником.</s><s>Углавном су то питања која нису изговорена и нису под знацима навода, без одговора и гдје је нараторово присуство минимално видљиво.</s><s>Улога узвичника у СНГ јесте да интензивира 123</s>\n<s>знаци узвика) емотивно стање лика и боље прикаже његове мисли.</s><s>Овим поступком реченице представљају дио СНГ, умјесто говора наратора.</s><s>16.</s><s>To Kill a Mocking Bird</s>\n<s>Лежао је тамо осећајући тупо пулсирање у мозгу, а затим се све удавило у црнилу.</s><s>Тако она то види.</s><s>Зашто је то урадио?</s><s>А Бредшоови причају о томе на Преводилац је одлучио да снизи ефекат СНГ јер дослован превод би био: туп, туп, туп.</s><s>Такође, преводиоци се у највећем броју случајева одлучују да дословно преносе интерпункцију, нарочито ону која представља интерогацију и екскламацију јер су то снажни текстуални индикатори.</s>\n<s>Модални глаголи, придјеви и прилози као што су might, could, perhaps, certainly углавном нам указују на СНГ изражавајући мисли, унутрашње несигурности и сумње.</s><s>Према Лукшићевој, модални глаголи су лексички маркери СНГ и изражавају нечије мишљење или угао гледања на неки догађај или неку особу у наративном тексту.</s><s>Модали имају само оквирно значење и само увeзани са контекстом могу имати конкретније, одређeно значење.</s><s>Oва ауторка наводи да модални глаголи и њихове допуне – као што су might, could, perhaps, certanly – представљају „типичне окидаче“ СНГ када је ријеч о експресији унутрашњих сумњи и несигурности од стране оног ко их осјећа (подвлачење наше).</s><s>Други проучаваоци (Вердонк 2002, Крацер 1981, 1991) закључују да овај тип субјективности није очекиван тамо гдје се наилази на објективног приповједача у трећем лицу, тзв. свезнајућу наративну инстанцу.</s><s>У нашем случају, то су углавном романи Тонија Парсонса.</s><s>Такође, сматрамо да се овај облик модалности, а посљедично и СНГ рјеђе налази чак и у оним романима са приповједачем у првом лицу који је оријентисан на комуникацију, на дијалошку форму или на саопштавање (са концентрацијом на адресата) своје приче читаоцу или слушаоцу.</s><s>СНГ се, дакле, најчешће јавља у простору унутрашњих монолога.</s><s>Осим тога, модалне експресије саме по себи, како примјећује Лукшићева, представљају само оквир значења и конкретизују се једино са контекстом у позадини.</s><s>Зато је модалност наратива превасходно, за шта се потврде проналазе у презентованој грађи, епистемичка или деонтичка42.</s><s>Епистемичка модалност исказује могућност или пак неопходност узимајући у обзир нешто што је познато, неки доказ или податак који посједујемо (и само њено име говори о знању).</s><s>„Мора да си пао“ – рекли бисмо дјетету које је разбило кољено.</s><s>Иако нисмо видјели сам догађај, посједујемо 42Овдје није крај категоријама модалности, али ове двије њене манифестације најзначајније су за приповиједање.</s><s>Према Вон Финтелу, модалност још може бити и алетичка (логичка), околносна, булетичка, телеолошка (Вон Финтел 2006).</s><s>125</s>\n<s>124 одређени доказ за валидну претпоставку.</s><s>Деонтичка, пак, исказује могућност или неопходност узимајући у обзир правила, норме, моралне принципе: „При уласку у болницу, морате искључити мобилне телефоне“.</s><s>Лукшићева користи прозу Вирџиније Вулф да покаже како се деонтичка и епистемичка категорија модалности преливају у СНГ једна у другу и да им није могуће одредити јасне границе.</s><s>Као један од многих примјера, она износи сљедећи:</s>\n<s>Модалност подразумијева став говорника или писца према ономе што садржи пропозиција, тј. према одређеном исказу у дефинисаном контексту.</s><s>Језичка средства која се користе за изражавање модалности јесу модални глаголи и модални изрази.</s><s>Примјери модалних глагола у српском језику су: моћи, требати, а у енглеском must, can, might.</s><s>Модални изрази подразумијевају модалне прилоге (у енглеском обично су то maybe, possibly, у српском можда и ваљда), модалне именице и придјеве (у српском могућност и могућ, односно у енглеском possibility и possible) и придјевски суфикси у српском језику ( нпр. – ив = недокучив -који се не може одгонетнути).</s><s>У енглеском језику је коначан број модалних глагола док у српском није, већ постоје само глаголи који се типично убрајају у ту категорију.</s>\n<s>С обзиром на то да је модалност у претходним дијеловима рада опширније анализирана, с одговарајућим примјерима, овдје смо је само евидентирали као један од индикатора.</s>\n<s>На овом мјесту осврнућемо се на оне, назваћемо их – прелазне варијанте типова туђег говора, или како смо их понекад овдје означавали, специфичне контаминације типова туђе ријечи, које се у начелу не могу са сигурношћу сврстати у један од подтипова.</s><s>Мислимо, дакле, на оне типове туђе ријечи који не припадају строго најширим пољима попут чистог неуправног или чистог управног говора, него се карактеристике једног и другог варијетета преклапају и мијешају стварајући различите врсте приповједног мозаика.</s>\n<s>Говоримо најприје о неуведеном управном говору или реплици дијалога, слободном управном говору, фрагментарном цитату, експресивном неуправном говору и наравно, неизоставном слободном неуправном говору.</s><s>Неуведени управни говор или реплика дијалога је специфична по томе што се на комуникативном плану, али не и синтаксичком, може помијешати са управним говором са имплицитном или изостављеном дидаскалијом јер оба типа туђег говора дословно преносе нечији исказ.</s><s>Слободни управни говор представља тип управног говора који нема никакву маркираност и може бити уведен или неуведен, зависно од присуства дидаскалије.</s><s>Некада реализација уведеног слободног управног говора може бити једна од графостилемских варијанти слободног неуправног говора, када се дидаскалија налази испред дословно пренесеног говора лика (Ковачевић 2012а: 6).</s><s>Када је само дио туђег говора пренесен, онда знамо да је у питању фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор, који може да се преплиће са дословним неуправним говором.</s><s>Сваки дословни неуправни говор може бити фрагментарни цитат, али сваки фрагментарни цитат, поготово ако је дио ауторског говора, није нужно и дословни неуправни говор.</s><s>Експресивни неуправни говор, када је у форми узвичне клаузе, може се реализовати и као неконекторски неуправни говор екскламативног типа, ако се „невезничка зависносложена реченица завршава узвичником, а не тачком, таква реченица нужно припада експресивном неуправном говору“ (Ковачевић 2012а: 8).</s><s>Слободни неуправни говор је ипак најкомплекснији тип туђег говора.</s><s>У прилог томе говори чињеница да највише 127</s>\n<s>3. КОМБИНОВАНИ ПОДТИПОВИ ТУЂЕГ ГОВОРА лингвиста сматра да се он реализује у форми трећег лица једнине и множине, док детаљније анализе показују да се он, додуше ријетко, може наћи и у првом и у другом лицу једнине и множине.</s><s>Када у слободном неуправном говору изостане везник а остане дидаскалија, он се подудара са неконекторским неуправним говором.</s><s>Такав језички случај се сматра за једним од структурних и терминилошко неразграничених варијација слободног неуправног говора (Ковачевић 2012а: 10).</s><s>У овом поглављу одлучили смо да се позабавимо примјерима које је, уз сву литературу и аналитички апарат, бар сада, тешко строго сврстати у један подтип.</s><s>Таквих примјера има далеко више, нарочито код одређених приповједача као што је В. Вулф , али ових неколико послужило је као илустрација.</s><s>1. Mrs Dalloway</s>\n<s>Било је то у Бортону, у лето, почетком деведесетих, кад је био тако страствено заљубљен у Кларису.</s><s>Много људи је било тамо, смејали су се и разговарали седећи за столом после чаја, соба је била окупана жутом светлошћу и пуна дима од цигарета.</s><s>Разговарали су о човеку који се оженио својом служавком, једном од суседних земљопоседника, заборавио му је име.</s><s>Оженио се својом служавком и довео је у Бортон у посету – каква ужасна посета!</s><s>Била је превише раскошно обучена, „као папагај“, рекла је Клариса имитирајући је, и брбљала је без престанка.</s><s>Бла, бла, бла, бла, бла, бла.</s><s>Клариса ју је имитирала.</s><s>Онда је неко питао – Сали Сетон – утиче ли на његова осећања спознаја да је она пре овог брака већ имала бебу? (У то време, у мешовитом друштву, било је то прилично храбро питање.).</s><s>Клариса је попримила јаркоружичасту боју, згрчила се и процедила: „Никад више нећу ни реч проговорити с њом!“ Одмах након тога, цело друштво за столом погнуло је главе као да нису знали чијем би се становишту приклонили.</s>\n<s>Са тачке гледишта компаративне анализе туђег говора у енглеском језику (приповједни текст) и његовог превода на српски – у датом одломку јавља се, чини нам се веома интересантна врста контаминације.</s><s>Ријеч је о реченици која у оригиналу гласи „On ономатопејски, без икакве стварне реченичне структуре).</s><s>С обзиром на то да постоји недословни управни говор, у чијем се случају не преносе све ријечи говорника, већ се умјесто референтног садржаја само упућује на његово постојање у управном говору, овај бисмо кратки одломак могли назвати и недословним неуправним говором, будући да је његово конструисање изведено тако да почива на начелу (у најмању руку) двострукости унутар једног неуправног говора дат је дјелимични управни говор, чија дидаскалија изостаје, као што изостаје и конкретизација предмета говора саме јунакиње.</s><s>Ипак, структура реченице у оригиналу подсјећа на управни говор са дидаскалијом у интермедијалном положају, те стога и долази до снажног утиска о контаминацији приповједних и модела туђег говора.</s><s>Преводилац се, ипак, ријешио на то да овај модел на извјестан начин изневјери, поништавајући у потпуности структуру и инсистирајући на 129</s>\n<s>Сушта је истина да су тридесетих година најугледније куће Енглеске дочекивале Херр Рибентропа као високо цијењеног и радо виђеног госта.</s><s>Живо се сјећам разговора који су се, нарочито 1936. и 1937. године, водили у зборници за послугу у вези с „њемачким амбасадором“ и из којих се недвосмислено могло закључити да се најотмјенија и најугледнија господа Енглеске напросто отимају о њега.</s><s>Збиља је мучно слушати шта све ти исти људи данас говоре о ондашњим временима, а поготово шта све причају о његовом господству. (129) Веома је занимљиво пратити генезу превода у односу на то шта се на нивоу трансформације туђег говора све десило у овом краћем одломку.</s><s>Он у оба корпуса има елементе фрагментарног цитата „german ambassador“/ „њемачким амбасадором“, и то фрагментарног цитата у односу на оно што бисмо, на нивоу цјеловитог текста, могли да посматрамо као један грандиозан (ауто)цитат, с обзиром на то да је цио роман досљедно написан у првом лицу.</s><s>Дакле, на нивоу цјелокупног остварења, ријеч је о неколико стотина страница директног говора које непрестано пресијецају туђи цитати, 130</s>\n<s>Било је веома непријатно. (60) фрагментарни цитати, дословни неуправни говор (у препричавањима), али и рецимо недословни неуправни говор, онда приповједач одлучује да намјерно затаји оно чему је свједочио: „Збиља је мучно слушати шта све ти исти људи данас говоре о ондашњим временима, а погово шта све причају о његовом господству“.</s><s>Интересантно је, такође, обратити пажњу на један микростилистички детаљ, тј. на чињеницу да је преводилац ријешио да синтагму „most distinguished ladies and gentlemen in this country“ замијени са „најугледнија господа Енглеске“.</s><s>Није ријеч само о томе да су „даме“ из превода изостале (мада ни то није сасвим занемариво“, него да је упућивачко и блиско „this“ замијењено дистанцираном географском одредницом, чиме је емотивни напон нарације донекле снижен.</s>\n<s>„Зашто неко од вас не узме ботанику?...</s><s>Са свим оним ногама и рукама, зашто неко од вас?...“ Тако би разговарали као обично, смејући се, међу децом.</s><s>Све би било као обично, да се није неко треперење, попут оштрице у ваздуху, појављивало и нестајало између њих, као да се уобичајена слика деце која седе око својих тањира са супом освежила после њиховим очима после оног сата проведеног међу крушкама и купусом.</s><s>Нарочито је, помисли Лили, гђа Ремзи гледала на Пру.</s><s>Она је седела у средини између браће и сестара, увек тако заузета, изгледало је, бригом да све буде у реду да је сама ретко говорила.</s><s>Како је Пру морала корити себе због оне ухолаже у млеку!</s><s>Како је пребледела кад је г. Ремзи бацио свој тањир кроз прозор!</s><s>Како је клонула за време оних дугих ћутања између њих!</s><s>Међутим, чинило се да њена мати хоће да јој то сад надокнади, уверавајући је да је све добро; обећавајући јој да ће једног од ових дана та иста срећа бити њена.</s><s>Међутим, ту срећу је уживала мање од једне године. (194) У случају овог, за проучавање врло инспиративног одломка, да се примијетити да је наратор упослио неколико различитих форми преношења туђег говора да би ефектно склопио наративни мозаик.</s><s>Препознају се назнаке дијалошке реплике која отвара текст, али и назнаке слободног неуправног говора.</s><s>Занимљив је такође и поступак накнадног креирања дидаскалије у реченици која слиједи: „Тако би разговарали као обично, смејући се, међу децом“.</s><s>Не може се са сигурношћу искључити ни поетика фрагментарног цитата.</s><s>У даљем развоју текста очит је поступак стварања експресивног неуправног говора и правог неуправног говора, који представљају одређену врсту предлошка за све ове друге, ситније приповједачке интервенције.</s><s>То се врло често препознаје у приповиједању Вирџиније Вулф.</s>\n<s>,,A nigger-lover.</s><s>I ain’t very sure what it means, but the way Francis said it–tell you one thing right now, Uncle Jack, I’ll be-I swear before God if I’ll sit there and let him say somethin’ about Atticus.“</s>\n<s>,,I’ve no intention of letting it go,“ he said. ,,Alexandra should know about this. ,,Uncle Jack, please promise me somethin’, please sir.</s><s>Promise you won’t tell Atticus about this.</s><s>He–he asked me one time not to let anything I heard about him make me mad, an’ I’d ruther him think we were fightin’ about somethin’ else instead.</s><s>Please ,,But I don’t like Francis getting away with something like that–“ ,,He didn’t. You reckon you could tie up my hand?</s><s>It’s still bleedin’ some.“ ,,Of course I will, baby.</s><s>I know of no hand I would be more delighted to tie up.</s>\n<s>„Црнољубац.</s><s>Не знам баш тачно шта то значи, али начин на који је Франсис Богом да нећу сједити скрштених руку и пуштати га да опањкава Атикуса. “ „Тако је назвао Атикуса?“</s>\n<s>„Да, господине, тако, и још горе.</s><s>Рек’о је да ће Атикус д’ уништи породицу и да пушта Џема и мене да растемо к’о дивљаци...“ По изразу на стриц-Џековом лицу помислих да и опет сљедују батине.</s><s>Кад је рекао: „Баш сам намерачио да вечерас сврнем тамо.“ 133</s>\n<s>„Немам намјеру да то пустим тек тако“, рече он.</s><s>„Александра треба да зна „Стрика-Џек, молим те, обећај ми нешто, молим те, господине.</s><s>Обећај ми да нећеш рећи Атикусу за ово.</s><s>Он – он ми је једаред рекао да се не дам разбјеснити ни због чега што чујем о њему, и више волим да мисли да смо се побили око нечег „И није.</s><s>Цијениш да можеш да ми превијеш руку?“ Још увијек мало „Наравно да могу, малена.</s><s>Нема ниједне руке коју бих превио с већим одушевљењем.</s><s>Да л’ бисте извољели овуда?“ Галантно се поклонивши, Џек ме поведе до купатила. (111–112) Овај одломак занимљиво је посматрати са тачке гледишта трансформације управног говора у неуправни – али у оквиру говора једног лика, дакле опет у управном говору.</s><s>Ријеч је о извјештавању у нечијим ријечима, али путем директног преноса говора карактера у роману, Френсиса.</s><s>Утисак је још снажнији јер онај ко преноси дотични говор (говоримо, дакле, о јасној хијерархији: препричан управни говор лика који није физички присутан у сцени: у оквиру управног говора лика чији се исказ дословно преноси: у оквиру ширег фона, предлошка самог романа, који је роман у првом лицу) заправо говори у сленгу.</s><s>Важно је обратити пажњу и на начин на који оквирни приповједач користи три тачке – он их форсира онда када жели да нагласи несигурност или емотивну нестабилност свог лика.</s>\n<s>We looked at each other with something approaching hatred and then he walked out.</s><s>I could hear him shuffling around upstairs.</s><s>I was already sorry about what I had said. easy.</s><s>Nothing bad ever happened to me before now. ' 'Don't listen to your father.</s><s>He just wants Pat to have what you had.</s><s>Two parents.</s><s>Somewhere settled and stable to build his life on.</s><s>All that. ' 'But it's never going to be like that for him, Mom.</s><s>Not if Gina's really gone.</s><s>I'm sorry, but it's never going to be that simple. ' My dad came back down eventually and I tried to give them some background as we waded through dinner.</s><s>There had been trouble at home, things hadn't been too good for a while, we still cared about each other.</s><s>There was hope. (42) „Уништио си ми живот“, поновио је.</s>\n<s>„Твој живот је завршен“, рекао сам му бесно.</s><s>Гледали смо се са нечим што је личило на мржњу, а онда је изашао.</s><s>Чуо сам га како корача по спрату.</s><s>Већ ми је било жао што сам му то рекао, али осећао сам да ми није оставио избора.</s>\n<s>„И ја сам“, рекох.</s><s>„Никада ми се није десило ништа лоше, мама.</s><s>Све је било лако.</s><s>Никада раније ми се није десило ништа ружно.“ „Не слушај свог оца.</s><s>Он само жели да Пат има оно што си ти имао.</s><s>Оба родитеља.</s><s>Место да живи и стабилно гради свој живот.</s><s>Све то.“ „Али он то никад неће имати, мама.</s><s>Неће ако је Ђина заиста отишла.</s><s>Жао ми је, али никад неће бити тако једноставно.“ 135</s>\n<s>Тата се ипак вратио па сам покушао да им испричам понешто док смо вечерали.</s><s>Имали смо проблема код куће, неко време ствари нису биле најбоље, и даље значимо једно другом.</s><s>Има наде. (69–70) Као што смо претходно навели, код Тонија Парсонса, знатно рјеђе него код других аутора, наилазимо на озбиљнију запитаност (тј. херменеутички проблем) о ком се подтипу туђег говора ради.</s><s>Он би као аутор могао да функционише као огледни примјер романописца чије су схеме и структуре туђег говора релативно стабилне, готово нефлексибилне.</s><s>Један од примјера искакања из те опште матрице налази се у пренесеним одломцима.</s><s>Сажимајући сопствени говор, који је, сасвим сигурно, потрајао током вечере, приповједач у првом лицу даје штуро обликован слободни неуправни говор.</s><s>Ријеч је дакле, о некаквом аутоцитату, чији је референтни оквир трансформисан.</s><s>Са тачке нарације, тај је поступак врло ефектан, јер више од широких дескрипција и екскламација о осјећањима говори о унутрашњем стању оног ко препричава.</s><s>6. Departures</s>\n<s>Џејн Ејр?</s><s>Џејн Остин?</s><s>Госфорд Парк?</s><s>Финсбери парк?</s><s>Тамо где онај мушкарац покваси панталоне – или да није била кошуља? – а онда настане неспоразум – али Али Тим није знао.</s><s>Није имао ни најмагловитију представу о чему Ванда говори.</s><s>Затресао је главом, одсутно пипкајући руб јастучнице.</s><s>„Па добро, сада нема ону старинску капу“, рече Ванда.</s><s>„Зато је ниси препознао.</s><s>Није у онаквој одећи.“</s>\n<s>Ванда је погледала блистави пар – витку прелепу девојку, очигледно и славну поред свега осталог, и мушкарца озбиљног лица, очигледно врло богатог.</s>\n<s>„Чекају тебе“, рекла је. ,,Врло су незадовољни.</s><s>Зато што чекају.</s><s>Али си рекао да баш ти мораш да разговараш с њима.“ (35) Парсонсове романе често смо у овом раду наводили као добре огледне примјере за оно што смо називали чистим управним или неуправним говором.</s><s>Било да је приповједач у првом или трећем лицу (тзв. свезнајућа наративна инстанца), углавном проналазимо случајеве у којима су секвенце туђе ријечи јасно раздијељене, па се ријетко сусрећемо са аналитичким проблемима који су инспиративни за лингвистичко-наратолошку анализу.</s><s>Донекле је слична ствар и са примјером који сада наводимо.</s><s>Он је на овом мјесту стога што желимо да покажемо опсег коришћења лепезе туђег говора код различитих аутора из нашег корпуса.</s><s>На примјер, микроодломак: „ But he didn’t know.</s><s>He didn’t have the finest idea what Wanda was talking about.</s><s>He shook his head, absent-mindedly fingering the top of the pillowcasе.“/ „Али Тим није знао.</s><s>Није имао ни најмагловитију представу о чему Ванда говори.</s><s>Затресао је главом, одсутно пипкајући руб јастучнице.“ – свједочи о немогућности да се потпуно разлучи СНГ и говор самог приповједача који фокализује сцену јер не можемо са сигурношћу да кажемо коме припада констатација о незнању.</s><s>Нејасноћа конструисана у оригиналу сачувана је и у преводу.</s><s>137</s>\n<s>Такође, у Вандином директном цитату сачуван је један фрагмент исказа за који проучавалац не може бити сигуран да ли припада самој Ванди или је убачена Тимова микрореплика: „Where there’s the man and he gets his trousers wet – or is it his shirt?“/ „Тамо где онај мушкарац покваси панталоне – или да није била кошуља?“ Недоумица може припадати њој колико и њему.</s><s>И у овом случају превод је вјеран.</s><s>Због свега што смо навели, дати одломак из Парсонсовог романа може да послужи као један од ријетких примјера из поетике овог писца гдје се преламају приповједачке свијести, оличене у комбинацијама туђег говора.</s><s>7. Go Set a Watchman</s>\n<s>То што је он употријебио њен надимак из дјетињства веома јој је засметало.</s><s>Да ме више никад ниси тако назвао.</s><s>Онај који ме је звао Скаут мртав је и сахрањен.</s><s>Александра је рекла: - Имам списак ствари које треба да купиш у Џитни џанглу, Џин Луиза.</s><s>Сада иди и пресвуци се.</s><s>Можеш сад да одеш до града, продавница је отворена, и вратиш се по оца.</s><s>Џин Луиза је отишла у купатило и отворила славину с врућом водом изнад каде.</s><s>Отишла је у своју собу, извадила једну памучну хаљину из ормара и 138</s>\n<s>Погледала је себе у огледалу на ормарићу за лијекове.</s><s>Ко је сад Доријан Овај примјер почиње са недоумицом ко говори и када говори.</s><s>„Don’t you ever call me that again.</s><s>You who called me Scout are dead and in your grave.“ / „Да ме више никад ниси тако назвао.</s><s>Онај који ме је звао Скаут мртав је и сахрањен.“ Нисмо сигурни да ли Џин Луиза изговара ове ријечи или их је већ изговорила па их се присјећа, дакле, на снази је најприје недоумица темпоралне приороде, што се види и у глаголској конструкцији: у реченици која нам представља ситуацију употријебљено је прошло вријеме Past Simple.</s><s>Реченица која слиједи је онда у императиву, а послије ње иде реченица у презенту, Present Simple.</s><s>Што се превода тиче, он изневјерава изворник.</s><s>У изворном тексту имамо употребу другог лица једнине у посљедњој подвученој реченици, а преведено је са трећим лицем једнине.</s>\n<s>Сат у судници је зашкрипао, напрегнуо се, рекао: – Фууу! – и откуцао вријеме.</s><s>Два сата.</s><s>Кад је тај звук утихнуо, видјела је како њен отац устаје и обраћа се присутнима својим уздржаним судским гласом: – Господо, данас ће нам се 139</s>\n<s>8а. Иди постави стражара обратити господин Грејди О’Ханлон.</s><s>Не треба га представљати.</s><s>Господине Поменути господин устао је и рекао: - Као што крава рече музиљи једног хладног јутра: Хвала ти на топлим рукама. (98) Прво што смо подвукли у овом примјеру, а шта нам је привукло пажњу у току читања овог текста, јесте то да је сат проговорио и како то треба дефинисати.</s><s>Да ли би то могао бити неки тип лажног туђег говора, у смислу персонификације предмета ради комичног ефекта, или би се пак, требало оглушити на чињеницу да је у питању сат, а не особа?</s>\n<s>У другом подвлачењу видимо пренесени говор у пренесеном говору.</s><s>Такође је ријеч о комичном ефекту јер је читалац свјестан да крава није могла ништа да каже.</s><s>Оно што примјећујемо као разлику између енглеског и српског текста јесте ортографија.</s><s>Преводилац је одлучио да курзивом истакне немогућност да крава дословно проговори.</s><s>У свим наведеним случајевима бавили смо се одређеним подтиповима туђег говора који у својој конструкцији садрже одређену врсту неодлучности, везану за то ко говори, када говори, или да ли онај ко говори уопште може да говори.</s><s>Недоумице су, дакле, темпоралне, спацијалне и идентитетске, односно онтолошке природе.</s><s>Све је ово важно стога што таква врста приповједне „недосљедности“ заправо рађа дубоке недоумице код читалаца (природно и преводилаца), и то су управо мјеста гдје туђи говор показује најшире опсеге своје експресивности.</s><s>Они су нарочито потентни и значајни у модерној књижевности, као што смо раније истакли и што се много пута у анализи и показало.</s><s>Нарочито рађају сумњу када се читалац запита може ли вјеровати свом приповједачу (оно питање које је било готово немогуће у 19. вијеку), односно може ли вјеровати у истинитост приче онога ко није поуздан слушалац, свједок, па сходно томе, ни приповједач, јер је његов глас неразлучив од гласова свега што га окружује.</s><s>140</s>\n<s>У претходним одјељцима, теоријским разматрањима и током њихове практичне примјене бавили смо се начинима обликовања феномена туђег говора у романима енглеског говорног подручја и њиховим преводним реализацијама у српском језику.</s><s>Ријеч је о обимном корпусу од седам романа, и то по два романа Вирџиније Вулф: Госпођа Даловеј и Ка светионику, Харпер Ли: Убити прицу ругалицу и Иди постави стражара, Тонија Парсонса: Човек и дечак и Одласци и роман Остаци дана нобеловца Казуа Ишигура.</s><s>Због обима корпуса анализа није тежила нити је могла да обухвати све аспекте реализације поменутог феномена у свим обухваћеним дјелима, него је била парцијална, тј. узимани су најрепрезентативнији егземплари.</s><s>У закључку ћемо сумирати све резултате истраживања, укратко дати преглед свих анализа, прво теоријских, па онда и емпиријских, по разматраним типовима говора, по репартицији типова говора у анализираним корпусним дјелима и по саодносу изворног текста и превода.</s><s>Да би одговарајуће класификације и анализе биле релевантне, осим повременог коришћења домета теорије превођења, превасходно су коришћене лингвистичконаратолошка и контрастивна херменеутичка метода.</s><s>Настојали смо да одређену појаву посматрамо не само са тачке гледишта њених лингвостилистичких карактеристика (што је свакако превасходни циљ) – кроз проучавање начина језичког оспољавања – него и да установимо како одређена употријебљена врста транспозиције туђег говора условљава тип самог приповједања (наратолошки дискурс).</s><s>Самим тим, овакав вид анализе резултирао је и потребом да се позабавимо могућношћу појаве грешке или, блаже речено, недосљедности у превођењу.</s><s>Овакав тип „исклизнућа“ у преводу, или оно што је, разматрајући превођење као посао и умјетност, рекао Умберто Еко („превођење је умјетност неуспјеха“), био је инспиративан за покушај класификације типа грешака које се најчешће појављују.</s><s>Одређене врсте недосљедности, закључили смо, условљава сама 141</s>\n<s>4. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА природа различитих језика и њихове семантичке конструкције, а неке њихове врсте, чини нам се, условљава и специфичан преводилачки сензибилитет.</s><s>Било која измјена у синтаксичком, посљедичном и семантичком систему једног исказа при преводу, била она нужна или „слободнија“, несумњиво утиче на његову стилогеност.</s><s>Овај је закључак нарочито важан када разматрамо умјетнички текст – јер је његова експресивна функција, како је још раније примијећено у науци о језику, заправо његова differentia specifica.</s><s>Тако је разматрање хуманистичког аспекта овог посла такође било једно од занимљивих питања на које се требало осврнути.</s>\n<s>Осим тога, ова дисертација у захваћеном корпусу настојала је да кроз илустративан метод пронађе и разврста врло разгранату типологију модела туђег говора.</s><s>Ту смо се прије свега ослањали на врло поуздан, прецизан и дескриптиван систем Милоша Ковачевића.</s><s>Установили смо да ауторске поетике по природи ствари форсирају неколико одређених типова туђег говора, или чак инсистирају на њиховом непрестаном преплитању и начелној неразлучивости (случај Вирџиније Вулф).</s><s>Тема ове докторске дисертације у најужем смислу припада области контрастивне лингвистике, односно контрастивне анализе, такође и репрезентологије.</s><s>Истраживање је морало, барем дијелом, да почива на трансформационим и генеративним моделима.</s><s>Ипак, по природи ствари, будући да је (раз)говор најшири могући репрезент нашег хуманитета, могли бисмо рећи да она кореспондира са свим областима хуманистике.</s><s>Тако смо у овој дисертацији морали да кренемо од лингвистике и наратологије, али смо обухватили и графологију, морфологију, синтаксу, лексикологију, семантику, социолингвистику, стилистику, историју књижевности, теорију превођења, па и филозофију језика.</s><s>Феномен туђег говора није предмет истраживања који је поставила савремена лингвистика.</s><s>Његови коријени сежу далеко у антику, па можда и прије ње, ако констатујемо да су наративност, нарација и дијалогичност предмет умјетничког обликовања још одонда откад се човјек уопште бави умјетношћу ријечи.</s>\n<s>Истраживање је по природи ствари постављено тако да би се установила једна врста систематског прегледа пронађених комбинација.</s><s>У коначници, добијена структура, по извршеној анализи, изгледа овако:</s>\n<s>У уводним разматрањима, осим што су постављени методолошки оквири и зацртана структура саме докторске тезе, постављен је предмет истраживања (обликовање феномена туђег говора у романима са енглеског говорног подручја и њиховим преводним реализацијама.</s><s>Корпус: Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј и Ка светионику, Харпер Ли, Убити прицу ругалицу и Иди постави стражара, Тони Парсонс, Човек и дечак и Одласци и Казуо Ишигуро, Остаци дана.</s><s>Формиран је релевантан теоријски оквир, базиран превасходно на релевантној србистичкој, русистичкој и англистичкој литератури, која се бави лигвистичким проблемом туђег говора и наратолошким аспектима истог проблема (Ковачевић, Катнић-Бакаршић, Бахтин, Палмер, Волошинов, Принс, Николић, Смирнова, Лукшић, Банфилд, итд.).</s><s>Постављени су истраживачки задаци и истраживачки циљ: установљавање и описивање особина терминосистема туђег говора у два језика прво понаособ, а онда стављајући их у динамичан однос у који ступају сваки пут када језичка грађа прелази из енглеског у српски језик.</s><s>Формиране систематизације служиле су као полазни основ за закључке о дометима и могућностима превођења.</s><s>Емпиријски сегменти дисертације, постављени паралелно, у оригиналу и преводу, нуде преглед феномена из оба угла, дајући и илустрацију преводилачких недоумица и вишезначних рјешења.</s><s>Коначна аналитичка обрада служила је доказивању једне од почетних хипотеза: да посматрана два језика, и поред непобитних сличности које показују када је ријеч о обликовању туђег говора, имају међусобних знатних разлика.</s><s>Тим разликама, у емпиријском смислу, посвећен је највећи дио рада и њихово тумачење доказало је да је овакав поглед на преводну књижевност и њене специфичне проблеме важан не само са дескриптивне тачке гледишта, него и у друштвеном и културолошком смислу (за свакодневни рад преводилаца, издавача, за трансфер и одговарајући реципијентски пријем текстова при преласку из једног језика у други, из једне културе у другу).</s><s>Уводно поглавље служило је, између осталог, и томе да постави претпоставку да, упркос скоро непрегледним истраживањима овог феномена у свијету и код нас, од Аристотела до 143</s>\n<s>142 данас (кад је ово научно питање веома живо), постоји много простора за нове научне увиде, нарочито оне којима је овај рад непосредно посвећен: компаративном истраживању посматраног феномена у дијалогичном, преводном контексту.</s><s>Стога се поређење изблиза, понекад и уз метод „ред по ред“ показало као изванредно користан аналитички приступ, јер је помогло да се установи колике су разлике у манифестацији одређених облика туђег говора у граматичком, па самим тим и семантичком смислу, колики се простор за грешку, недослован или слободнији превод (понекад и неопходан) јавља у преводним реализацијама, као и, на крају, које су преводилачке могућности доступне да се поменути проблеми сведу на минимум.</s><s>Кроз посматрање ширих, контекстуалних примјера (дакле, мимо појединачних реченица које илуструју одређени подфеномен), на нивоу пасуса, поглавља, или цијелог текста показало се да шири контекст једне прозне творевине својим органским дјеловањем умногоме утиче на значење, стога и тумачење и превођење одабраног текста.</s><s>Други, централни дио ове докторске дисертације започиње теоријским уводом који опширније приступа појму туђег говора и његовом терминосистему, ширећи се, условљено самом темом, ка херменеутичким концептима теорије прозе, најближе наратологије.</s><s>Пратећи терминосистем М.</s><s>Ковачевића, успостављен је јединствен образац у коме се најприје разматрају начелне аналитичке поставке основних типова туђег говора: неуправног и управног, да би се доцније прешло на њихове подтипове, што је поткрепљено анализом одабраних примјера.</s><s>Конкретна анализа започета је разматрањем управног говора.</s><s>При издвајању формалних диференцијалних црта у разматрању модела и подмодела туђег говора, паратакса управног говора почива на структури ауторска дидаскалија: говор лика, који заједно са ортографијом представљају његове базичне (подразумијеване) основе.</s><s>Намјерно варирање или брисање било које од ових карактеристика ствара подмоделе, нарочито карактеристичне, и наративно потентне у умјетничкој прози.</s><s>„Идеалан“, основни модел дакле, подразумијева ауторску дидаскалију, директан говор лика и јасну 144</s>\n<s>142 ортографску маркираност, али у овдје донесеним анализама јасно се види да се такав модел често изневјерава, што доводи до стварања слободног управног говора, фрагментарног цитата, итд. (најпримјетније у поетици Вирџиније Вулф).</s><s>Такође, примијећено је и доказано на бројним примјерима, да релативна прегледност и неупитност статуса „чистог“ управног говора (карактеристичног рецимо за аутора Тонија Парсонса или, у нешто мањој мјери, Казуа Ишигура), односно, присуство сва три фактора његове маркираности, не значи да у преводу процес транспоновања смисла тече линеарно.</s><s>Посебна пажња посвећена је и проблему превода жаргона или колоквијалног говора (често се среће код ауторке Харпер Ли), као и преводу фразеологизама.</s><s>Навођењем упоредних примјера указано је на начине на који функционишу различите врсте управног говора (реплика дијалога или неуведени управни говор, слободни управни говор, уведени слободни управни говор, фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор, недословно-управни говор).</s><s>Важно је нагласити да је анализа показала да се у дистрибуцији ових подтипова управног говора јавља неједнакост у наведеним подтиповима, те да се два језика разликују у реализацији поменутих категорија.</s><s>Самим тим, и квалификација коју смо одлучили да пратимо, по природи ствари, више одговара српском језику и преводном корпусу, јер је туђи говор у српском језику граматички феномен, а у енглеском стилистички.</s><s>Англистичка литература, није згорег подвући, а закључак је ове дисертације, много је мање пажње посветила овом проблему са лингвистичке теоријске тачке гледишта будући да је овај феномен више сврстан у проблем теорије прозе, уже наратологије.</s>\n<s>Нарочита пажња посвећена је посљедицама које у разумијевању текста остављају преводилачке интервенције.</s><s>Описано је, на примјер, коју врсту преводилачке недоумице представља превод замјеница, поготово кад је ријеч о замјеници другог лица једнине ти и другог лица множине ви на српском језику, које на енглеском имају исти облик (you) и исту пратећу глаголску парадигму.</s><s>Нотирано је да преводилац некад свјесно бира да oву замјеницу изостави тако што глагол на српском прилагоди лицу које му је потребно, што понекад резултира нарушавањем смисла изворног текста.</s><s>Затим, закључено је да условне реченице у енглеском језику представљају засебан, комплексан проблем у 145</s>\n<s>142 превођењу јер у зависности који је степен кондиционала, ситуација у реченици градира се од врло вјероватне, преко могуће до сасвим немогуће за извршење.</s><s>Степен њихове хипотетичности изражава се у преводима најчешће прецизно, мада се наилази и на другачију комбинаторику у којој су могућност и вјероватноћа извршења изражене на нешто другачији начин него у оригиналу.</s><s>Стога је сумирано да се мора водити рачуна који ће се временски облици наћи у преводу како би могућност релизације остала иста као у изворнику.</s>\n<s>Један од засебних закључака овог рада, а чему није посвећено много аналитичке пажње у теоријској литератури компаративног типа, јесу сличности и разлике у интерпункцијским симболима који означавају туђи говор генерално, али нарочито унутрашњи монолог или ток свијести, и тиме је указано на значај разликовних нијанси у ортографији два језика.</s><s>Установљено је да је препоручљив нарочити труд при превођењу да знакови интерпункције буду дословно пренесени гдје год је то могуће и да треба начелно избјегавати да се у преводном тексту мијењају неким другим симболом јер може доћи до семантичке конфузије.</s>\n<s>Фокус је, такође, стављен и на значај слободног управног и слободног уведеног управног говора као два темеља на којима почива модернизација приповиједања у 20. вијеку и конституисање приповиједног манира тока свијести.</s><s>Неуправни говор, као најзахтјевнији тип туђег говора за контрастивну анализу овог типа, заузео је и највећи дио овог рада.</s><s>Осим што је теоријски образложен начин на који се он транспонује из управног у неуправни (дакле, никада се не смије губити из вида да је он изведени, другостепени говор), постарали смо се да најприје представимо суштинске, граматичке разлике које диференцирају овај тип дискурса у енглеском и српском језику.</s><s>С тачке гледишта науке о језику, језички феномен неуправног говора подразумијева форму „преношења туђег говора структурисану у синтаксички облик зависносложене реченице.</s><s>За разлику од управног говора, који се оформљује према принципима паратаксе, неуправни говор се структурише према принципима хипотаксе.</s><s>Наиме, синтаксичка конструкција неуправног говора састоји се од ауторске дидаскалије (ријечи аутора) у облику главне клаузе, и репродукованог исказа (неауторовог говора) у форми зависне клаузе“ (Ковачевић 2012а: 16).</s><s>У разликама између два језика које смо 146</s>\n<s>142 размотрили анализирајући грађу из одабраног корпуса било је довољно материјала да се проблем размотри и са чисто лингвистичке стране, међутим, управо природа селектоване грађе условила је да се исти феномен размотри и са тачке гледишта наратологије.</s><s>Према науци о приповиједању, неуправни говор јесте „тип дискурса у којем су искази или мисли лика интегрисани у други исказ или мисао (обично, али не нужно) посредством помјерања граматичког времена уназад, те преласка замјеница првог лица у треће лице“ (Принс 2011: 125).</s><s>Наратолог, као разликовне особине индиректног говора, потенцира његову временску (граматичку) димензију и усаглашавање лица из пренесене реченице са лицем у ауторској дидаскалији.</s><s>Питање о типовима приповиједања и начинима извјештавања у приповједном дискурсу веома је старо.</s><s>Оно се поставља још у антици и изазива несмањено интересовање и до данас, резултирајући често све замршенијим структуралним анализама и табеларним приказима овог проблема и његових потенцијалних рјешења.</s><s>Неупитно је да је једна од најкарактеристичнијих стилских црта тзв. наративних текстова извјештавање о ономе што је речено.</s><s>Оно је одлика и нарација у стиху, као и драмских наратива.</s><s>Због тога је питање неуправног говора једно од најважнијих када се испитује репрезентација говора и његова функција у фикционалним текстовима.</s><s>Врло су различите могућности које су на располагању писцима да представе оно што су људи рекли, што су чули или начули, претпоставили, замислили или измислили.</s><s>Примјена различитих језичко-стилских опција пресудно утиче на начин на који читаоци примају и тумаче представљене изјаве.</s><s>Због свега наведеног, наше су се анализе кретале у смјеру синтаксичких помјерања на нивоу промјене глаголских времена, замјеница, упућивачких ријечи, затим трансформација на нивоу реченице (слагање времена у енглеском језику, кога нема у српском) у затеченим моделима (репрезентативним одломцима из романа), да би се што боље описала лепеза могућих преводилачких рјешења, као и њена употребна вриједност.</s><s>Један од основних механизама за транспоновање реченице из управног у неуправни говор у енглеском језику јесте backshifting, односно слагање времена на српском језику.</s><s>Кроз анализу се показало да овај механизам, иако природан, није нужно и логичан процес.</s><s>Стога смо закључили да у примјерима гдје имамо „трајне ситуације“, слагање времена може зависити и од контекста, па је веома битан начин на који говорник доживљава дату 147</s>\n<s>142 ситуацију.</s><s>У складу са тим настаје варијација неуправног говора.</s><s>Пошто у српском језику слагање времена не постоји, ове ће реченице у преводу на српски у већини случајева остајати у свом изворном облику, без обзира на промјену говорне парадигме.</s><s>Посебна пажња посвећена је модалним глаголима, који су у енглеском језику веома учестали и имају широк дијапазон значења.</s><s>Интерпретација њихове семантике јесте комплексан и захтјеван процес.</s><s>Модални глаголи у енглеском језику спадају у категорију помоћних глагола док у српском језику они понекад могу имати и пуно значење и бити носиоци реченице.</s><s>Интерпретација значења енглеских модалних глагола може бити неодређенија и флексибилнија због њихове полисемичности.</s><s>Такође, модални глагол који се јавља у реченицама на енглеском језику често је изостављен у преводима.</s><s>Ако пак изражава обавезу, она је изражена императивом, док се тентативни облици модала не преводе потенцијалом, већ презентом (Пртљага 2010: 80).</s><s>Све наведено размотрено је као могућност у практичној анализи и поткрепљено је одговарајућим примјерима из корпуса.</s><s>Ортографске нијансе такође су разматране на оним мјестима гдје су уочавана одступања.</s><s>Примијећено је да су и у енглеском и у српском језику ортографска обиљежја углавном изузета и да, осим у експресивним реченицама, симбол који је најучесталији јесте тачка.</s><s>У реченицама у којима смо наишли на идиомске конструкције, примијетили смо да може доћи до дословног превода, чиме је нарушена семантика исказа, па је савјет преводиоцима да овакве конструкције не преводе дословно.</s><s>У раду смо нагласили да једна од битнијих значењских категорија исказа јесте модалност.</s><s>Одређене карактеристике модалности утичу на проблеме превођења.</s><s>Показали смо да се модалност другачије манифестује у енглеском и српском језику.</s><s>У енглеском језику модалност се најчешће везује за глагол док је у српском то више контекстуална категорија.</s><s>У српском језику највећу потенцију модалности показује потенцијал који обухвата већи број модалних значења па се не може јасно утврдити о којем је модалном значењу ријеч, већ нам за то треба познавање контекста.</s><s>Након извршене анализе увидјели смо да се модалност много више јавља у изворном тексту, а за то је главни кривац механизам слагања времена у енглеском, што у српском језику немамо, па преводилац има могућност да дате конструкције упрости тако што модалне облике једноставно преведе презентом или перфектом.</s><s>Такође је закључено да се 148</s>\n<s>142 модалност јавља у свим типовима туђег говора, али најчешће у примјерима када реченице прелазе из управног у неуправни говор.</s><s>Водећи се превасходно Бахтиновим анализама, увидјели смо да се упитне и узвичне реченице након преласка из управног у неуправни говор трансформишу у изричне, осим у случајевима експресивног неуправног говора који је обично карактеристика публицистичког или књижевноумјетничког текста.</s><s>Главни разлог за то је тај што би употреба тачке умјесто узвичника или упитника нарушила емотивни набој реченице, што је врло важна карактеристика књижевног дјела.</s><s>Промјене које се такође јављају при преласку реченица из управног у неуправни говор тичу се показних замјеница које пролазе кроз трансформацију.</s><s>Тако у енглеском језику у управном говору показне замјенице „this“ и „these“ прелазе у „that“ и „those“ у неуправном говору.</s><s>Међутим, у анализи су се појавили случајеви када до овакве трансформације није дошло у изворном тексту, а јесте у преведеном.</s><s>Преводилац је изабрао да ову трансформацију не преведе и тиме нарушио „деиктичку пројекцију“ исказа, која је дефинисана говорниковом локацијом у тренутку говора.</s><s>Закључили смо да уколико у говорном тексту не долази да трансформације замјеница, преводилац би требао то адекватно и да пренесе.</s>\n<s>Посебна пажња морала је бити посвећена реду ријечи у реченици.</s><s>Енглески језик има стриктан редослијед ријечи који се мора поштовати, док је српски језик ту флексибилнији.</s><s>Када се у енглеском језику упитне реченице трансформишу из управног у неуправни говор, ред ријечи у реченици мора бити промијењен јер упитне реченице постају изјавне.</s><s>Наша анализа показала је да у српском језику до ове промјене не долази и да преводиоци овакве реченице исправно преводе.</s><s>Нешто захтјевнији за анализу и проучавање били су текстови са слободним неуправним говором.</s><s>То је тип говора који је основна карактеристика тока свијести, а наши романи чији је аутор Вирџинија Вулф Ка светионику и Госпођа Даловеј, управо су по овом типу говора и препознати.</s><s>Захваљујући овој техници, описани догађај видимо из перспективе лика, а много мање из перспективе аутора.</s><s>Тако читалац у потпуности доживљава оно што се лику дешава.</s><s>Овај тип говора углавном се представља употребом 149</s>\n<s>142 трећег лица једнине, али се може остварити, додуше рјеђе, у првом лицу једнине или множине, као и другом лицу једнине и множине.</s><s>Наратор нам углавном говори о мислима лика, али не указујући јасно коме те мисли припадају, да ли аутору или јунаку дјела, а сам преводилац се може сматрати трећим говорником, одговорним за оригинални превод дјела (Зечевић 2013: 118).</s><s>Овај тип говора нијe лако уочљив и често је, уз познавање граматичких и синтаксичких обиљежја, неопходно познавање и контекстуалних околности како би се увидио СНГ.</s><s>Затим, тешко је направити и дистинкцију између подмодела слободног неуправног говора зато што долази до потешкоћа при усаглашавању лица и глаголских времена у изворном и преведеном тексту.</s><s>У енглеском језику, ради бољег разумијевања, у реченици се више пута наводе личне или присвојне замјенице, што у српском није случај јер глагол показује и лице.</s><s>Такође смо спознали да је за преводиоца врло важно да најприје разазна с чије тачке гледишта треба превести текст, да читаоцу буде разумљив, а да не наруши замисао аутора да дату ситуацију представи слободним неуправним говором.</s><s>Уочили смо да је за преводиоца велики изазов и језичка полифонија овог типа говора, јер се при превођењу она може изгубити.</s><s>У анализи смо указали на синтаксичке разлике у примјени СНГ у енглеском и српском језику, од којих би најприје издвојили ту да у српском језику, за разлику од енглеског, нема транспозиције глаголских времена и да је форма овог модела туђег говора у српском језику нешто флексибилнија него у енглеском.</s><s>Наши преводи показали су успјешност у превођењу овог типа говора и технике тока свијести за коју се сматра да је најупечатљивија иновација књижевности двадесетог вијека.</s><s>Након проведене анализе текстова са слободним неуправним говором уочили смо низ текстуалних индикатора у енглеском језику који помажу читаоцу, а тиме и преводиоцу, да установи да ли се ради о изговореним ријечима или мисаоној репрезентацији, односно да ли ријечи припадају говорнику или „мислиоцу“.</s><s>Ово је поготово тешко разлучити у случајевима презентације мисли и када се брзо мијења угао гледања што подразумијева транзицију између говора лика у говор наратора или обрнуто.</s><s>Напоменућемо да ови маркери не могу засебно бити индиција за СНГ, али у датом контексту свакако представљају ваљан алат за утврђивање природе упитног наратива.</s><s>150</s>\n<s>анализи парантетичност се показала као граничник између неуправног говора и СНГ и као снажан индикатор коме се приписује фокализација или приповиједање.</s>\n<s>Везник for је везник узрочног типа који у одређеним примјерима обично претходи неком логичком коментару или саопштавању мисли и који као такав подразумијева слагање догађаја, а тиме и слагање времена.</s><s>Овај везник усмјерава пребацивање из једне категорије дискурса у другу, најчешће из директног говора у СНГ тако што се лик повлачи из спољашњег свијета у своје мисли, тј. у свој унутрашњи свијет.</s><s>У енглеском језику овај везник има вишеструко значење и може функционисати и као везник и као приједлог, док је у српском само везник па тиме има и мањи спектар могућих значења.</s><s>Стога смо примијетили да се неријетко дешава да га преводилац потпуно изостави у преводу, а уколико га преведе, то најчешће буде везником „јер“.</s><s>Ипак, овај везник није поуздан индикатор, већ може послужити као помоћно средство неком другом сигналу СНГ.</s>\n<s>До различитих преводилачких недоумица, када је СНГ у питању, долази због нејасности која прати овај тип говора.</s><s>Томе доприноси и употреба замјенице one која због својих граматичких и семантичких својстава подразумијева могућу вишесмисленост.</s><s>Гомилање ове замјенице у тексту оставља утисак „прикривеног приповједача“ (Лукшић 2017: 8) и помаже да се објективизује субјективно гледиште.</s><s>У нашим примјерима, ова замјеница је најчешће била преведена именицом „човјек“ , а уколико је преводилац одлучио да изостави превод, онда би исказ у којем се замјеница налази превео неком обезличеном конструкцијом.</s><s>Када се знак питања нађе у тексту који презентује нечије мисли, он сигнализује да је ријеч о СНГ, обично у форми унутрашњег дијалога који 151</s>\n<s>анализи лик води сам са собом.</s><s>Овим поступком су боље приказане емоције и мисли лика.</s><s>У примјерима из наше анализе преводиоци су дословно преносили упитнике, као и узвичнике, увиђајући да су то важни текстуални индикатори.</s>\n<s>Модални глаголи и њихове допуне представљају такође лексичке маркере СНГ.</s><s>У нашим примјерима углавном показују унутрашње несигурности и сумње јунака романа.</s><s>Углавном се јављају у унутрашњим монолозима и рјеђе у романима који се приповиједају у првом лицу.</s>\n<s>Засебни случајеви, можда и најинтересантнији за проучавање и најсложенији за анализу, били су комбиновани типови туђег говора, у приповиједању дати мозаично, гдје до краја није ни могуће јасно разлучити, због интензивног преплитања, о ком се тачно типу или пак подтипу феномена туђег говора говори.</s><s>Ту прије свега мислимо на неуведени управни говор или реплику дијалога, слободни управни говор, фрагментарни цитат, експресивни неуправни говор и слободни неуправни говор.</s><s>Ови случајеви далеко су најфреквентнији у приповиједању В. Вулф, па су стога и одломци из њеног дјела најчешћи.</s><s>Затечена ситуација не чуди када имамо на уму да је ова књижевница један од првих аутора код којих се у пуном обиму види резултат тзв. тока свијести у приповиједању, који у највећем дијелу и чини мозаик начињен од различитих типова туђе ријечи, односно укрштање токова свијести који припадају различитим лицима, не искључујући ни приповједача самог.</s><s>Тако смо бавећи се овим комбинованим типовима туђег говора увидјели како се различити типови туђег говора могу комбиновати и под којим условима, управо како би се добили ванредно успјели примјери технике модернистичког приповиједања.</s>\n<s>Стога смо преносили и анализирали управни говор без дидаскалије, у конструкцијама неуправног говора, што би могло представљати и управни говор са дидаскалијом у интермедијалној позицији.</s><s>Опширнији одломци текстова који су написани у директном говору могу бити испрекидани фрагментарним цитатима и 152</s>\n<s>III дословним неуправним говором у форми препричаваних дијелова текста, или у оним случајевима када приповједач жели остати тајанствен па се одлучује да догађаје представи недословним неуправним говором.</s><s>Наилазили смо и на примјере у којима аутор ствара експресивни неуправни говор и прави неуправни говор, који представљају одређену врсту предлошка за ситније приповједачке интервенције које опонирају основном дискурсу, стварајући наративну полифонију и приповједну загонетност.</s><s>У свим анализираним ситуацијама преводилац је успио да дјелимично пренесе ове приповједне технике, али некад је ипак морао дати примат неким другим стилистичким или семантичким обиљежјима текста, а тиме и нарушити структуре типова туђег говора.</s><s>Туђи говор за преводиоца представља изузетно тежак, најприје читалачки, а затим аналитички и тек на крају преводилачки и лингвостилистички задатак, будући да мора да води рачуна о цјeловитости радње, експресивности исказа те индивидуалној поетици самог писца.</s><s>Код тог проблема до пуног изражаја долази полифонија о којој говори Бахтин.</s><s>Наш је коначни закључак да су српски преводиоци, уз повремена, уосталом, ријетка исклизнућа која се коментаришу у овом раду, тај посао веома ваљано обавили.</s><s>153</s>"}
{"dc.title": "Анализа негативног трансфера са матерњег на кинески језик у писаној продукцији србофоних студената Анализа негативног трансфера са матерњег на кинески језик у писаној продукцији србофоних студената", "dc.creator": "Вујичић, Јелена", "dc.source": "Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/2ec6613e-94a7-403b-963f-e04e8e38ae3f/download", "subject": "?", "id": "ues_6", "text": "<s>Предмет овог истраживања је сфера утицаја српског као матерњег језика (Ј1) у процесу учења кинеског језика (циљног језика), манифестованог у писаној продукцији студената основних студија двојног студијског програма Кинеског и енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>Резултати анализе требало би да служе као својеврстан оријентир за будуће наставнике који раде са србофоним ученицима, али и као приручник србофоним ученицима кинеског језика.</s>\n<s>Циљ рада огледа се у томе да се понуди систематична анализа и класификација лексичких, семантичких, синтаксичких и осталих грешака које праве матерњи говорници српског језика током учења кинеског језика, да се утврди поријекло грешака у намјери да се њихова појава спријечи, те да се ублажи појава фосилизације грешака.</s><s>Дидактичко-методички значај анализе лежи у томе да се представе и систематски анализирају резултати квалитативног и квантитативног истраживања, те да се укаже на потенцијалне методичке стратегије које би допринијеле томе да настава кинеског језика за србофоне студенте буде ефикаснија, да се током процеса наставе спријече одређене грешке које се могу предвидјети, те да се олакша и поједностави процес учења кинеског језика из перспективе србофоних ученика.</s><s>Емпиријско истраживање, чији су резултати представљени у овој дисертацији, имало је своју квантитативну као и квалитативну компоненту.</s><s>Истраживање је рађено на писаној продукцији, односно анализирано је преко 880 аутентичних студентских радова, а након детаљне анализе приступили смо идентификацији, описивању, објашњавању и евалуацији грешака, ослањајући се све вријеме на теоријске основе дисциплина као што су анализа грешака и контрастивна лингвистика, а све у оквиру теорије о ученичком међујезику.</s>\n<s>Кроз ово истраживање доказане су, односно у потпуности потврђене почетне хипотезе: да је трансфер у писаној продукцији на кинеском језику код србофоних говорника присутан на свим нивоима студија, односно код студената свих нивоа језичке компетенције, као и да грешке присутне у међујезику студената нису у већини случајева узроковане искључиво незнањем граматичких правила кинеског језика, већ су посљедица интерференције или трансфера из српског или енглеског језика.</s><s>Дјелимично су потврђене хипотезе о томе да се негативни језички трансфер може манифестовати на свим лингвистичким нивоима, као и да се са порастом језичке компетенције број грешака у студентском међујезику смањује.</s><s>Кључне ријечи: анализа грешака, језичка интерференција, језички трансфер, кинески језик, матерњи језик, семантика, синтакса, српски језик, циљни језик ANALYSIS OF NEGATIVE TRANSFER FROM THE MOTHER TONGUE TO CHINESE IN THE WRITTEN PRODUCTION OF SERBIAN – SPEAKING STUDENTS</s>\n<s>Велику захвалност дугујем својој менторки, професорици Ани Јовановић, на указаном српљењу и поштовању.</s><s>Њен труд, рад и драгоцјени савјети су у великој мјери обликовали ово научно истраживање.</s>\n<s>Посебну захвалност осјећам према мојим пријатељима и колегама, јер су ме увијек подржавали и искрено се радовали мом напретку.</s><s>Такође, једно велико хвала дугујем својим студентима без чијих доприноса ово истраживање не би било могуће.</s><s>Дисертацију посвећујем мојој породици, а посебно оцу и мајци, јер су увијек вјеровали у Садржај</s>\n<s>2.3.1.</s><s>Појмови учења и усвајања језика 2.3.3.</s><s>Природно усвајање другог језика насупрот усвајања другог језика кроз образовање</s>\n<s>2.4.4.</s><s>Теорија која даје предност значају околине приликом усвајања језика 2.5.</s><s>Кинески као други/страни језик – историја и развој научне области 2.5.1.</s><s>Историја, разлози и развој истраживања методике наставе кинеског језика 2.6.1.</s><s>Контрастивна анализа</s>\n<s>2.6.1.2.</s><s>Микроконтрастивна и макроконтрастивна лингвистика 2.6.1.3.</s><s>Лингвистички модели и контрастивна анализа синтаксе 2.7.3.</s><s>Третман и исправљање грешака</s>\n<s>2.7.4.</s><s>Педагошка и научна релевантност и критика АГ 2.8.3.</s><s>Истраживања о међујезику и анализи грешака у Кини 2.8.4.</s><s>Допринос и критика теорије о међујезику 2.9.</s><s>Језички трансфер</s>\n<s>2.9.2.2.5.</s><s>Пажња ученика и свијест о језику 2.9.2.3.</s><s>Фактори повезани са кумулативним језичким искуством и знањем 2.9.2.5.</s><s>Фактори везани за кориштење језика 2.9.3.</s><s>Језички трансфер у контексту учења кинеског као другог/страног језика 3.2.2.</s><s>Лажни синоними</s>\n<s>3.2.3.1.</s><s>Колокације у релацији субјекат + предикат 3.2.3.2.</s><s>Колокације у релацији придјев/именица (као премодификатор) + именица</s>\n<s>3.3.1.2.</s><s>Грешке настале усљед изостављања или избјегавања елемената којих 3.3.1.3.</s><s>Грешке настале усљед додавања сувишних елемената по узору на Ј1 3.3.1.4.</s><s>Концептуални трансфер</s>\n<s>3.4.4.</s><s>Глаголске и придјевске допуне у кинеском језику 3.4.5.</s><s>Пресликавање падежних конструкција; конструкције датива и акузатива 3.4.9.</s><s>Изостављање субјекта</s>\n<s>1. Др Ву Лијенћун, матична институција Мијенјанг Шифан факултет (ориг. 绵阳师范学 院 /Miányáng shīfàn xuéyuàn/), научна област: класична кинеска књижевност, тренутно ради на Универзитету у Источном Сарајеву (од 2018. године).</s><s>2. Др Цуи Сијуџунг, матична институција Шандуншка висока стручна школа за спољну трговину (ориг. 山东外贸职业学院 /Shāndōng wàimào zhíyè xuéyuàn/), научна област: лингвистика кинеског језика, тренутно ради на матичној институцији.</s>\n<s>1. Мр Милица Драгаш, професор математике и физике, ужа научна област физика, Катедра за физику, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву Листа скраћеница</s>\n<s>ХСК + број – 汉语水平考试 /hànyǔ shuǐpíng kǎoshì/ међународни стандардизовани испит којим се тестира и оцјењује знање кинеског језика.</s><s>Број поред скраћенице је број нивоа који је информант положио (1 најнижи, 6 највиши могући ниво) Број + Г – број представља годину студирања (од 1. до 4), Г ријеч година ИКК – информанти користе као</s>\n<s>У посљедњих неколико деценија, тренд истраживања утицаја матерњег или неког другог (на)ученог језика на циљни језик је постао фокусна тачка многих лингвиста.</s><s>Не само да су оваква истраживања допринијела бољем разумијевању језичких и метајезичких система те схватању међујезичког утицаја у процесу усвајања неког новог језика, него су била и покретач многих промјена које су се десиле у сфери језичке методике.</s><s>Педагошке импликације које проистичу из таквих истраживања увелико доприносе развоју бољег приступа настави страних језика.</s><s>Предмет ове студије биће управо истраживање утицаја српског као матерњег језика (у наставку рада Ј1) у процесу учења кинеског језика, манифестованог у писаној продукцији студената основних студија двојног студијског програма Кинеског и енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>Истраживање је спроведено уз признавање и потенцијалног утицаја енглеског језика у процесу усвајања кинеског језика код ових србофоних информаната, јер је енглески језик као други језик информаната неминовно морао бити и фактор разматрања у овом раду, без обзира на то што је фокус на негативном трансферу из матерњег односно српског језика.</s>\n<s>Осим теоријског дијела рада у ком ћемо појаснити основне теоријске принципе и концепте везане за усвајање и учење страних језика, као и међујезичку интерференцију, анализу грешака и језички трансфер, надамо се да ће циљ дисертације бити достигнут кроз резултате добијене из емпиријског дијела истраживања и анализу грешака из репрезентативног корпуса.</s><s>Управо та анализа ће бити срж ове дисертације, пропраћена дескриптивном компаративном методом, а затим и интервјуисањем студената.</s><s>Сваки засебни дио овог рада има за циљ да одговори на неколико различитих питања и њихових потпитања, попут: Да ли, на којим нивоима, те у ком интензитету може да се идентификује појава трансфера између ових језика?</s><s>Који су механизми трансфера у овим случајевима?</s><s>Да ли је могуће, и на који начин, спријечити појаву трансфера?</s>\n<s>Резултати анализе требало би да служе као својеврстан оријентир за будуће наставнике који би предавали србофоним ученицима кинеског језика, али и за саме ученике, односно студенте кинеског језика.</s><s>Циљ рада огледа се у томе да се понуди систематична анализа и класификација интерлингвалних лексичких, семантичких, синтаксичких и осталих грешака које праве матерњи говорници српског језика током учења кинеског језика, да се утврди поријекло грешака у намјери да се њихова појава ублажи а број грешака смањи, те да се спријечи фосилизација грешака.</s><s>Дидактичкометодички значај анализе лежи у томе да се представе и систематски анализирају резултати квалитативног и квантитативног истраживања, те да се укаже на потенцијалне методичке стратегије које би допринијеле томе да настава кинеског језика за србофоне студенте буде ефикаснија, да се током процеса наставе спријече одређене грешке које се могу предвидјети, те да се олакша и поједностави процес учења кинеског језика из перспективе србофоних ученика.</s><s>1.2.</s><s>Почетне хипотезе истраживања</s>\n<s>1. Трансфер у писању на кинеском као страном језику код србофоних говорника биће присутан како на нижим нивоима студија, тако и код студената који имају виши ниво познавања језика.</s>\n<s>2. Грешке присутне у међујезику1 студената нису у већини случајева узроковане искључиво незнањем граматичких правила кинеског језика, већ су посљедица интерференције или трансфера из српског или енглеског језика.</s><s>Највећи број грешака у корпусу биће интерлингвалног карактера.</s>\n<s>3. Број грешака у студентском међујезику ће се смањивати што је веће знање трећег језика, односно са порастом компетенције у циљном језику.</s><s>4. Негативни језички трансфер се може манифестовати на свим лингвистичким нивоима.</s><s>Лексички трансфер јесте најчешћи код типолошки сродних језика, али његов утицај није занемарљив ни код језика који су типолошки различити (Jarvis & Pavlenko, 1.3.</s><s>Методолошки приступ истраживању</s>\n<s>Емпиријско истраживање у овом раду је комбинација квантитативне и квалитативне методе научне анализе, у којој смо на великом броју радова спровели лекторско прегледање и изоловање грешака, а затим и класификацију грешака у групе, 1 Међујезик је специфичан феномен који се појављује у процесу учења циљног језика, гдје ученик кроз стратегије учења и језик којем је изложен формира специфичан језички систем који није ни матерњи ни циљни језик али има одлике оба, те се развија и мијења у складу са прогресом учења циљног језика (Liu, 2002/2015: 21).</s><s>Овом феномену ће касније у раду бити посвећено цијело поглавље. уз увиђање начина, мјеста и интензитета језичког трансфера.</s><s>Анализа је рађена искључиво на писаној продукцији студената са четири године основних студија двојног студијског програма Кинески и енглески језик и књижевности.</s><s>Пропратне информације добијамо у другом дијелу истраживања, односно из студентског анкетирања и интервјуа.</s>\n<s>Корпус за ову анализу прикупљан је у оквиру предмета Савремени кинески језик 1–8, који је обавезни предмет током свих осам семестара студијског програма Кинески и енглески језик и књижевности у склопу Катедре за синологију Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>Корпус је сакупљан у току двије академске године: 2019/2020, 2020/2021.</s><s>Укупно, у анализу је укључено преко 880 кратких радова у форми есеја или изолованих реченица, што сматрамо изузетно репрезентативним материјалом за истраживање поготово ако се у обзир узме чињеница да је корпус прикупљан на свакој години студија, од прве до четврте године, у периоду од два семестра.</s>\n<s>С обзиром на чињеницу да смо се опредијелили искључиво за писану продукцију студената, радови су били најчешће у форми есеја или превода, а било је релативно лако пратити и идентификовати мјеста трансфера која се понављају из једне генерације у другу.</s><s>Такође, кроз упитник који је попунило 79 активних студената2 чије смо радове узимали у обзир, сазнали смо да је већина студената на овом студијском програму, чак 93,7% испитаних, уписала студијски програм без предзнања кинеског језика, што може да нас доведе до закључка да на грешке које су у анализама уочене и идентификоване као посљедица трансфера нису утицали неки претходни наставни материјали или наставници језика, што би значајно отежало ситуацију идентификације поријекла одређене грешке.</s>\n<s>2 У стварању корпуса је учествовало 78 студената.</s><s>Пошто је анкета послата на заједничку групу, грешком је попунио и неко чији радови нису ушли у обим корпуса.</s><s>Графикон 1: Изјашњавање у вези са познавањем кинеског језика Дакле, ово истраживање се бавило писаном продукцијом студената који кинески језик уче као нови језик, на различитим нивоима њихове језичке компетенције.</s><s>Осим радова, релевантни су били и разговори са студентима, као и резултати анкета у којима је учествовао велики број студената.</s>\n<s>Дисертација се састоји из два основна дијела, теоријског и емпиријског дијела истраживања, уз њима припадајућа потпоглавља.</s><s>Као дио дисертације приложили смо и трећи сегмент, односно резултате интервјуисања студената који су учествовали у корпусу.</s>\n<s>У оквиру теоријског дијела истраживања представили смо водеће теорије о усвајању и учењу језика, контрастивној анализи, анализи грешака, концепту међујезика те језичког трансфера, осврћући се често и на конкретан случај поменутих теорија у контексту кинеског језика.</s>\n<s>У другом дијелу рада представили смо резултате емпиријског истраживања.</s><s>Емпиријско истраживање чији су резултати представљени у овој дисертацији имало је своју квантитативну као и квалитативну компоненту.</s><s>Истраживање је рађено на писаној продукцији, односно анализирано је преко 880 аутентичних студентских радова, а након детаљне анализе приступили смо идентификацији, описивању, објашњавању и евалуацији грешака, ослањајући се на теоријске основе дисциплина поменутих у теоријском дијелу.</s><s>Резултате истраживања сумирали смо статистичком анализом, као и закључним мишљењем о потврђености почетних хипотеза и значају истраживања.</s>\n<s>Трећи дио, анкетирање студената, својеврсна је повратна информација информаната на чијим се радовима спроводило истраживање.</s><s>Замисао иза тог сегмента рада била је да се и сами информанти изјасне о личним искуствима везаним за свјесне или несвјесне процесе који се тичу негативног трансфера у кинеском језику.</s><s>2. Теоријски дио истраживања</s>\n<s>У литератури постоје различита тумачења термина „матерњи језик” те се понекад овај концепт „матерњег језика” назива и „први језик”, „примарни језик”, „изворни језик”, а често се у страној литератури означава и скраћеницом L1 (language one, даље у раду Ј1).</s><s>Бугарски је о матерњем језику писао као о „језику који је неко лице најприје научило (уколико он није касније замијењен) и са којим се појединац самоидентификује” (Bugarski, 2003: 116).</s><s>Према његовим ријечима, осим ове најадекватније опште дефиниције постоје и други аспекти који могу бити одлучујући фактор у смислу тога шта се може сматрати матерњим језиком: „појам матерњег језика може се разложити у неколико компоненти и дефинисати по поријеклу, односно редослиједу усвајања (први научени језик), степену знања (језик који се најбоље зна), функцији (језик који се најчешће користи) или идентификацији (језик који неко сам прихвата као свој матерњи, или му га други у том својству приписују)” (Bugarski, 2003: Постоје лингвисти који сматрају да су очигледне одређене нијансе у значењу када поредимо све те називе попут „први језик”, „примарни језик”, „изворни језик” и слично, али оно у чему се већина слаже јесте да је то језик научен у најранијем дјетињству, до узраста од три године (Saville – Troike 2006: 4)3. Матерњи језик није искључиво језик мајке, те, иако се те двије категорије често у реалности подударају, матерњи језик може бити и језик оца или неког трећег лица у чијој близини дијете одраста (Bugarski, 2003: 115–116).</s>\n<s>Лиу (Liu, 2002/2015: 2), с друге стране, матерњи језик гледа кроз призму националности, па износи мишљење да је матерњи језик „језик сопствене нације”, те да је обично „матерњи језик и први језик, али ако, на примјер, говоримо о имигрантима који оду ван своје земље, односно њиховој дјеци која се роде ван своје матичне земље, тој дјеци први језик буде језик земље у којој живе, а не њихов матерњи језик”.</s><s>3 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Нема сумње у то да матерњи језик, како год га категорисали, има изузетан утицај на човјекову свијест, о чему и Бугарски пише говорећи да постоји „јака спрега између првог наученог језика и личности” (Bugarski, 2003: 114).</s><s>Оно што је нама у сфери учења страних језика више интересантно јесте чињеница да су многобројна истраживања показала да је неминовно да постоји позитиван или негативан утицај матерњег језика на учење неког другог језика.</s><s>Кордер говори о оваквој улози матерњег језика врло озбиљно, заступајући став да је „познавање матерњег језика когнитивни елемент у процесу учења циљног језика и може се разумно очекивати да ће пресудно утицати на редослијед развојног процеса” (Corder, 1992: 31)4. У овом раду матерњи језик информаната, српски језик, означаваћемо скраћеницом Ј1 (Језик 1).</s><s>2.2.</s><s>Билингвизам и мултилингвизам; Ј2 и Ј3 Свјетска језичка идеологија је у 18. и 19. вијеку нагињала ка монолингвалним тенденцијама, односно принципу „једног језика”, што је подразумијевало да нација само кроз свој национални језик треба да испољава свој карактер, што се огледало и у јаком утицају ових тенденција у образовним системима 20. вијека (Barbosa, 2020)5. Билингвизам је суштински био често посматран и као девијантна појава, она која може да поремети емотивни и интелектуални развој дјетета.</s><s>Такво тумачење билингвизма јесте у својој основи прикривено дејство предрасуда према мањинским популацијама, чији припадници најчешће и јесу двојезични (Bugarski, 2003: 113).</s><s>Оваква визија појаве билингвизма или чак вишејезичности данас је сувишна и увелико потиснута.</s><s>Сада је и више него очигледно да велики дио свјетске популације говори по неколико различитих језика на дневном нивоу (De Angelis, 2007: 2), a да је у етнички најмјешовитијим земљама свијета, попут Америке, билингвизам много чешћи социјални феномен од монолингвизма (Ricento, 2005)6. Међутим, ни питање шта је конкретно билингвизам није у потпуности увијек било тумачено универзално.</s><s>У литератури се говори о природном, школском, културном и социјеталном билингвизму, па чак и о типовима билингвизма попут хоризонталног и вертикалног, активног и пасивног, раног или касног билингвизма итд.</s><s>Оно што сматрамо релевантном дефиницијом јесте тумачење Бугарског који тврди да је билингвизам максимално и једнако знање два језика.</s><s>С тог становишта, билингвал је особа која има два потпуна 4 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.1.</s><s>Матерњи језик/први језик или Ј1 матерња језика.</s><s>С друге стране, он признаје и други и новији аспект који је више социјално и функционално одређен, који признаје билингвизам као, у основи, ствар употребе тих језика, па је билингвал тако и особа која редовно употребљава два језика (Bugarski, 2003: 116).</s><s>Многи лингвисти заступају став да се билингвализам не везује искључиво за категорију матерњег језика те билингвизам описују као знање најмање два језика.</s><s>Гросџин (Grossjean, 1992: 52) за билингвилизам каже да је то „редовна употреба два (или више) језика, а да су билингвисти сви они који имају потребу да користе два или више језика у својој свакодневници7“.</s><s>Нису Бугарски (Bugarski, 2003) и Гросџин (Grossjean, 1992) једини који у својим радовима наводе да се билингвизам може односити и на појаву познавања више од два језика, што се суштински не подудара са самим називом билингвизам, гдје префикс би носи значење „два”.</s><s>Де Ангелис (De Angelis, 2007) у поглављу Терминолошке недосљедности управо такво схватање тумачи као погрешно, наводећи примјере релевантних радова (Grossjean, 1992; Matthews, 1997; Myers – Scotton, 2002 према De Angelis, 2007) у којима се термин билингвизам често у потпуности поистовјећује и наизмјенично користи са термином мултилингвизам.</s><s>Према ријечима ауторке, таква интерпретација ова два термина није у потпуности исправна (De Angelis, 2007: 9): „Читајући ове дефиниције – и друге овог типа које су доступне у научној литератури – имамо утисак да се ријеч двојезично (билингвално) може односити на било који језик послије Ј1, али у ствари префикс ’би-’ значи ’два’, дакле двојезичан може бити говорник само два језика, а не говорник више од два језика по дефиницији (погледати дискусију у Cenoz et al., 2003; Herdina & Jessner, 2000).” 8 Де Ангелис прецизира и да би убудуће, без обзира на разлоге и узроке наизмјеничног кориштења ових термина, у писању радова такву праксу требало избјегавати управо због тога што се кориштењем ових термина као синонимних ствара додатна конфузија.</s><s>Стога, било би пожељно представити концепт мултилингвизма.</s><s>Појам монолингвизма је најједноставније дефинисати као знање само једног језика.</s><s>Појам билингвизам, као што смо претходно говорили, произвео је одређена неслагања у струци и није у потпуности достигнут консензус у погледу тога шта је универзална дефиниција, мада се генерално тумачи као знање два језика.</s><s>Мултилингвизам, с друге стране, има широк спектар варијација.</s><s>Постоје аутори који и билингвизам сматрају за подврсту мултилингвизма (Bugarski, 2003; Grossjean, 1992; Herdina & Jessner, 2002), а мултилингвизмом (често у литератури наведено и као 7 Превод ауторке рада.</s>\n<s>8 Превод ауторке рада. плурилингвизам или вишејезичност) се може сматрати и трилингвизам (тројезичност) и свака друга врста вишејезичности која је производ знања више од два језика.</s><s>Де Ангелис и Селинкер прецизирају: „Вишејезични говорник говори три или више језика са јединственим језичким конфигурацијама, често у зависности од историје појединца...</s><s>”9 (De Angelis & Selinker, 2001: 45).</s><s>Термин којим се описује особа која зна више од два језика најчешће је „полиглота” (Kemp, 2009: 15).</s><s>Полиглота је, дакле, особа која има „способност да користи три или више језика, било одвојено или у различитим ситуацијама мијешања језика.</s><s>Различити језици се користе у различите сврхе, а компетенција се у сваком разликује у зависности од фактора као што су занимање и образовање” (McArthur 1992: 673; видјети исто у Edwards 1994; Vildomec 1963 преузето из Kemp, 2009: 15)10.</s><s>Знање неколико језика не подразумијева потпуну компетенцију у сваком од језика.</s><s>Онај који зна више језика не мора нужно имати једнако знање или контролу над свим језицима које зна (Kemp, 2009: 15).</s><s>Иако су тенденције науке биле јако дуго фокусиране само на утицај матерњег језика у учењу страног језика или другог језика (Ј2), што би дало претпоставку ограниченог процеса јер се није говорило о утицају трећег, четвртог или неког сљедећег наученог језика (видјети De Angelis, 2007, прво поглавље), посљедњих неколико деценија све су чешћа истраживања о међуутицају свих научених језика код мултилингвалних говорника.</s><s>Таква истраживања о међуутицају три или више језика не само да доносе нове резултате у погледу лингвистике и методике, него откривају и многе механизме који би могли заинтересовати и неуролингвисте и демистификовати многе умне процесе који су до сада били занемаривани.</s><s>Ми се у нашем истраживању фокусирамо на утицај матерњег језика на процес учења кинеског језика; међутим, мора се рећи да у нашем случају кинески језик јесте циљни језик, али није други језик наших информаната.</s><s>Стога, ваљало би сада рећи нешто више о категоријама различитих језика попут Ј2 и Ј3, уз посебан осврт на конкретно нашу ситуацију.</s><s>Други језик, или Ј2, како га најчешће означавају у стручној литератури, јесте нематерњи језик који се учи послије наученог, односно довољно усвојеног Ј1.</s><s>„Други језик је језик који се усвоји и користи послије наученог првог језика.</s><s>Рецимо, у једној регији моје земље, Синђијангу, за ујгурску и казахстанску дјецу први језик који усвајају 9 Превод ауторке рада.</s>\n<s>10 Превод ауторке рада. јесте ујгурски или казахстански.</s><s>По поласку у школу додатно уче кинески језик, који постаје њихов други језик.</s><s>”11 (Liu, 2002/2015: 1) Када говоримо о хронолошки другом језику послије матерњег, морамо бити пажљиви код термина „други језик” и „страни језик”.</s><s>Други језик је обично службени или друштвено доминантан језик потребан за образовање, запошљавање и остале основне потребе.</s><s>Најчешће се везује за појам мањинских група или имиграната који говоре различитим матерњим језиком у односу на остале.</s><s>Страни језик, с друге стране, не користи се нашироко у непосредној близини ученика, односно у његовом најближем друштвеном контексту, него се користи приликом путовања или других ситуација међукултурне комуникације, учи се у школи, те нема неку директну практичну примјену (Saville & Troike, 2004: 4; Liu, 2002/2015: 2).</s><s>Термин други језик (Ј2) уопштено се користи како би се окарактерисао језик који је, у природним или вјештачким условима, (на)учен од стране имиграната или радне снаге у земљи у којој је управо тај језик национални језик; страни језик (FL) је, с друге стране, традиционално (на)учен у школи те отклоњен од било каквог природног контекста употребе (Kramsch, 2000: 315).</s><s>Ове би дефиниције у данашњој глобалној атмосфери можда биле преиспитиване, поготово усљед убрзаног развоја интернета, телевизије, социјалних мрежа и других интернет платформи које отклањају препреке за несметану комуникацију и сарадњу са сваким дијелом свијета.</s><s>Данас имамо тај феномен да смо непрестано окружени другим језицима у том контексту, те постоје говорници који никада нису отпутовали у земљу или регију гдје се одређени језик говори а притом су у том језику стекли изразито високу компетенцију те немају осјећај да је то „страни језик”.</s><s>Просто речено, помућене су границе између формалног школског образовања и реалног утицаја одређеног језика у модерном животу.</s><s>Уопштено се, дакле, о учењу другог или страног језика говори и када је тај језик учен у природном контексту, боравком у земљи у којој је тај језик изворни језик, и када се учи у формалном контексту (Second Language Acquisition) (Ellis, 1997: 3).</s><s>У конкретном случају информаната који су учествовали у стварању нашег корпуса, њихов други језик, тј. Ј2, како ће убудуће бити означаван, јесте енглески језик.</s><s>Енглески језик је и дио њиховог двојног студијског програма, а наставни садржај везан за енглески језик заузима 40% од укупног садржаја програма њиховог основног студија 11 Превод ауторке рада.</s>\n<s>(Кинески и енглески језик и књижевност)12.</s><s>Анкета у којој су учествовала 84 активна студента, од којих је 78 њих дало допринос корпусу који смо анализирали, упућује на изразито високу компетенцију у енглеском језику, те је од 84 студента чак њих 92% познавање енглеског језика у тренутку уписивања на студијски програм оцијенило као изразито добро (опцију „Могу да читам, пишем, добро познајем основе” је изабрало 27,4% студената, опцију „Могу да се бавим комплекснијим стварима, да читам тежу литературу, да се течно изражавам” одабрало је њих 29,8%, док је опцију „Висок ниво познавања, могу да остварим потпуну комуникацију” одабрало 34,5% студената).</s><s>Друга анкета (графикон 3) коју смо спровели међу студентима, у којој је учествовало 89 испитаника чији су радови и чинили корпус, показује нам да већина студената (њих 94,4%) енглески језик сматрају својим другим језиком.</s><s>Како бисмо предуприједили одређене дилеме на тему тога шта је стандард за бирање неког језика као другог, поставили смо два услова – језик који најбоље познајем и језик који најдуже учим; те су студенти били слободни да одаберу или сами предложе језик за који сматрају да испуњава ове услове у њиховој конкретној ситуацији.</s><s>Графикон 2: Изјашњавање у вези са познавањем енглеског језика 12 Силабуси студијског програма Кинески и енглески језик и књижевност могу се преузети на страници https://ff.ues.rs.ba/o–studijskom–programu–kineski–i–engleski–jezik–i–knjizevnost/ Šдатум посљедњег Графикон 3: Изјашњавање у вези са другим језиком У случају наших студената који су радовима учествовали у корпусу морамо признати да није најлакши задатак био утврдити њихов трећи језик, Ј3 (Language 3).</s><s>Опште је позната чињеница да се енглески језик у образовном систему БиХ учи од најранијег доба, да је то први страни језик који се учи, и да у њему наши студенти имају највећу компетенцију, па би се са сигурношћу дало рећи да је, изузев матерњег, најдоминантнији језик енглески.</s><s>Њихову компетенцију доказује и анкета изнад, у којој се 94,4% студената изјаснило да јако добро познаје енглески језик.</s><s>Разлог због којег је генерално тешко процијенити нечији Ј3 јесте и у вишедеценијском сврставању трећег наученог језика у подврсту Ј2.</s><s>Врло је јасно да у научној литератури која се бави овом тематиком постоје различита схватања шта је заправо Ј3, првенствено у погледу тога да ли је Ј3 категорија сама за себе или само једна поткатегорија Ј2 (погледати Ellis, 1994).</s><s>Рецимо, у кинеској литератури везаној за тему учења кинеског као страног језика неки од водећих стручњака у области усвајања другог/трећег/страног језика и даље Ј3 узимају за врсту Ј2 (Liu, 2002/2015: 2; Wang, 2009/2016: 3).</s><s>Ванг експлицитно износи такво мишљење: „То нам онда говори да се ’други језик’ природно односи и на трећи, четврти и све остале језике, уколико се деси таква ситуација.</s><s>”13 (Wang, 2009/2016: 3).</s><s>Оно што додатно доприноси компликованости ситуације јесте и чињеница да, ако разматрамо ставове одређених стручњака у области усвајања трећег језика и усвајања страног језика, схватићемо да нису сви заговорници теорије да се језици, односно Ј1, Ј2, Ј3 итд. одређују искључиво према критеријуму доминације језика над осталим језицима у погледу компетенције; а исто тако има много њих који су против 13 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Де Ангелис (De Angelis, 2007: 10) подсјећа на недосљедности које се дешавају усљед ових проблема са терминологијом: „На примјер, можемо размотрити како се језик – који се учи – наводи у литератури.</s><s>До сада су истраживачи други језик називали Ј2, а сваки сљедећи језик који није изворни као Ј3, Ј4 или ЈX.</s><s>Трећи или додатни језик који свакодневно користимо често се назива Ј3, без обзира на то да ли је то трећи, четврти или шести језик по редослиједу.</s><s>Неки истраживачи означавају језике према редослиједу усвајања (Ј3, Ј4 или Ј6), не узимајући у обзир питање нивоа знања тих језика.</s><s>Ова ситуација се додатно компликује када студије укључују билингвалне одрасле или дјецу.</s><s>Понекад не постоји јасна разлика између дјетета које је билингвално и учи трећи језик, и одрасле особе која је већ научила други језик а која тренутно учи трећи језик: сви се они сматрају ученицима трећег језика или мултилингвалним ученицима.</s><s>“14</s>\n<s>Нејасне границе су, наравно, врло проблематичне јер стварају потенцијалну опасност од уопштавања резултата истраживања која би заправо требало да буду ограничена на одређени подскуп ученика.</s><s>Дакле, нијансе које могу чинити знатну разлику у процесу класификовања одређеног језика могу бити много компликованије него што би се то дало замислити.</s><s>Постоје два основна принципа која се примјењују у научној литератури овог типа, а то су принцип доминације језика над осталим језицима у смислу компетенције у датом језику, без обзира на његов редослијед у односу на вријеме учења, те принцип класификације језика по угледу на хронолошки редослијед учења тог језика у односу на друге научене језике.</s><s>Хамарберг (Hammarberg, 2001: 22) има веома практично виђење термина „трећи језик” или Ј3: „Појам трећег језика (Ј3) овдје се користи у смислу који се односи на устаљене појмове првог и другог језика (Ј1, Ј2).</s><s>Језици који се стекну након првог језика (или првих језика, у случају двојезичности код дјеце) обично се називају другим језицима; особа може стећи један или више Ј2.</s><s>Да бисмо добили основу за дискусију о ситуацији полиглота, овдjе ћемо користити израз Ј3 за језик који се тренутно усваја, а Ј2 за било који други језик који је особа стекла након Ј1.</s><s>Треба напоменути да Ј3 у овом техничком смислу није нужно једнак језику број три по редослиједу усвајања.</s><s>”15</s>\n<s>Узевши у обзир наш конкретан случај да су информанти чији се писани материјал користи као корпус за анализу раније кроз школски систем осим енглеског језика учили њемачки, руски или неки други страни језик, јасно је да се не можемо држати принципа хронолошког реда по ком су се учили језици и на тај начин одређивати њихов Ј3, јер у том случају не бисмо имали један јединствени обим истраживања.</s><s>Погледајмо разноликост резултата анкетирања студената на ову тему (графикон 4), у коме се 89 студената изјаснило по питању који је то језик који су хронолошки учили послије матерњег – неки од датих одговора су енглески, њемачки, руски, француски, италијански, кинески.</s><s>Међутим, то што се неки језик почео учити прије неког другог језика не мора да значи да особа има најбољу компетенцију у том језику те, иако је неки језик био хронолошки други по реду, разне околности су потенцијално довеле до тога да језик никада није усвојен или да је језичка компетенција у том језику занемарљива (погледати графикон 3, у ком су исти ови испитаници одабрали енглески језик као језик који најбоље познају).</s><s>Графикон 4: Изјашњавање у вези са другим ученим језиком (хронолошки, по реду)16 Хамарберг је управо у својим истраживањима увео термин background languages (претходни језици) за све језике (укључујући притом и матерњи језик или Ј1) који су научени или учени раније, односно прије изложености новом циљном језику који се тек учи.</s><s>У научној литератури везаној за језички трансфер врло често сусрећемо термине попут „source language”, што би се могло превести као изворни језик, и „target language”, односно циљни језик.</s><s>Ово је практично рјешење из неколико разлога: прије свега, узимамо у обзир конкретан језик који је заслужан за појаву трансфера; затим, 16 Приликом одговарања на ову анкету студентима је дата могућност да сами допишу и језик који није понуђен у примарној анкети.</s><s>Стога су неки одговори написани ћириличним а неки латиничним писмом, а то је и разлог што се у анкети понавља одговор „француски”. немамо оптерећење класификације језика за сваког појединачног информанта.</s><s>Још један разлог због којег категорија Ј2, Ј3 и осталих језика који се уче кроз живот није увијек врло јасно омеђена јесте управо чињеница да је језик жива ствар, те да док год се учи наша компетенција у датом језику може да расте.</s><s>Исто тако, уколико се језик занемари, знање језика опада.</s><s>Стога сматрамо да би у нашем случају било погрешно базирати се искључиво на хронолошком редослиједу учења језика, без размишљања о нивоу знања језика или учесталости његовог кориштења у свакодневном животу.</s><s>За овај рад ћемо, у складу с тим, скраћеницу Ј3 користити за кинески језик.</s><s>Приликом анкетирања студената на ову тему, од 89 студената њих 85,4% је кинески језик изабрало као свој трећи језик иако смо у анкетирању већ видјели да то није хронолошки трећи учени језик већине анкетираних (графикон 5).</s><s>Стандард за одабир трећег језика јесте да језик задовољава исте услове као и код изјашњавања по питању другог језика (језик који најбоље познајем и најдуже учим).</s><s>Графикон 5: Изјашњавање у вези са трећим језиком17 2.3.</s><s>Основни појмови везани за учење и усвајање језика 2.3.1.</s><s>Појмови учења и усвајања језика У истраживањима везаним за стицање знања другог или осталих језика често се помињу двије врсте процеса – усвајање и учење језика.</s><s>Ванг (Wang, 2009/2016: 4) се позива на Крашена (Krashen, 1981, 1982) када говори о ова два механизма, те тврди да су то два потпуно различита, независна процеса стицања знања језика.</s><s>Он тврди да је разлика у томе да је „усвајање језика” неформални процес (非正式/ fēi zhèngshì), који је 17 Приликом одговарања на ову анкету студентима је дата могућност да сами допишу одговор везан за избор језика, те су стога неки од одговора написани латиничним писмом. сличан процесу који се дешава када дијете усваја свој матерњи језик; док је „учење језика” формални процес (正式/ zhèngshì) који се дешава у контролисаним условима учионице, што најчешће и јесте ситуација везана за учење другог језика.</s><s>Већина одраслих људи који уче други језик уче управо под тим контролисаним условима.</s><s>Ванг даље појашњава да је усвајање подсвјестан процес (下意识/ xiàyìshí) док је учење свјестан процес (有意识/ yǒuyìshí), а да се ови механизми могу интерпретирати и као имплицитно учење（内急学习/ nèijí xuéxí）и експлицитно учење（外显学习/ wài xiǎn xuéxí).</s><s>Дакле, „усвајање” језика би био један спонтани, природнији процес, док је „учење” језика контролисана категорија која подразумијева свјесно сазнавање, освјештавање и кориштење граматичких структура.</s><s>С друге стране, Елис (Ellis, 1985a у Wang, 2009/2016: 5) тврди да се у реалности тешко прави разлика између ова два концепта, те ни да назив „усвајање” није исто тумачен од стране свих који се баве теоријом учења језика.</s><s>Стога, он често у својој научној литератури наизмјенично користи оба термина сматрајући да познавање другог језика подразумијева и подсвјесне и свјесне процесе стицања знања, и природну средину у којој се учи као и контролисане услове учења у формалном окружењу.</s><s>Ми се суштински слажемо са овом теоријом јер је понекад заиста тешко разлучити шта је „усвојено” а шта „научено”, поготово у модерном свијету гдје смо константно окружени медијским утицајем разних земаља чије језике учимо.</s><s>Такође, велики број наших информаната је одређено вријеме провео у Кини, учећи у контролисаним условима у учионици, али и усвајајући знање кроз свакодневне животне ситуације, те је стога ова Елисова теорија за нас још и прихватљивија.</s><s>Детаљније о дистинкцији између ова два појма, везано за теорију коју је предложио Крашен (Krashen, 1982: 10–32), говорићемо у поглављима Нативистичке/генеративне теорије и Крашенових пет хипотеза (поглавље 4.2.1).</s>\n<s>2.3.2.</s><s>Усвајање другог језика и усвајање страног језика Потребно је поменути и разлику између усвајања другог језика и усвајања страног језика, гдје заиста постоје одређене нијансе различитости у погледу околине у којој се уче ови језици.</s><s>Усвајање другог језика, како то потенцира Елис (Ellis, 1994: 11, 12), заснива се на учењу циљног језика у земљи у којој се циљни језик говори; у тој земљи тај језик је комуникативно средство, самим тим и комуникативно средство оног који учи.</s><s>С друге стране, учење страног језика би подразумијевало усвајање циљног језика у земљи у којој се тај језик не говори, гдје се он не сматра комуникативним средством за већину становништва и обично се са њим сусрећу у учионици.</s><s>Та врста дистинкције битна је управо због окружења у ком се нови језик учи, јер то подразумијева и другачије принципе онога шта се учи и како се учи.</s><s>Ванг притом тумачи ово виђење као да то „нису два различита типа језика него двије различите околности у којима се учи језик” (Wang, 2009/2016: 5).</s><s>Ван Патен (Van Patten 1990: 240) у својим истраживањима о односу ова два концепта првенствено спори чињеницу да уопште постоји научни консензус о томе шта ова два концепта представљају, наводећи да многи еминентни истраживачи ове тематике сматрају да је учење страног језика заправо подврста учења другог језика.</s><s>Ван Патен, с друге стране, има донекле ограниченију перцепцију ова два система те говори да учење другог језика никако не може у потпуности „обухватити” учење страног језика.</s><s>Његова теорија се базира на томе да се дистинкција ова два концепта заснива на језичком контексту, процесу и производу (Van Patten, 1990: 242).</s>\n<s>Језички контекст је специфични социјални контекст у ком долази до кориштења одређеног језика, те он има изразит утицај на квалитет и квантитет језичке интеракције.</s><s>Ванг (Wang, 2009/2016: 6) је тумачио Ван Патеново виђење двије кључне врсте контекста – контекст страног језика и контекст другог језика на сљедећи начин: Контекст страног језика огледа се у појави учења језика у земљи у којој се тај језик примарно не говори и није комуникативно средство становништва, као рецимо када особа у Америци учи француски језик; с друге стране, контекст другог језика је ситуација у којој се онај који у том тренутку учи дати језик налази у земљи у којој се тај језик говори или користи на неком друштвеном или административном нивоу.</s><s>Ван Патен (Van Patten 1990: 242) је језички процес који чини дистинкцију у овим случајевима окарактерисао у двије категорије – психолингвистички и психосоцијални процес кроз који ученик пролази при стицању знања у одређеном језику.</s><s>Психолингвистички процес се тиче сопственог начина изградње граматичког система из језика који нас окружује, односно језичког прилива (енг. input), док се психосоцијални процеси тичу околности које доводе до тога да разумијемо зашто и како се понашамо на одређени начин у току говорног чина.</s><s>Према његовом тумачењу, оба ова процеса ће одиграти велику улогу у стицању способности језичке интеракције и њеном евентуалном квалитету.</s><s>Дакле, можемо интерпретирати његову теорију на сљедећи</s>\n<s>али социолингвистичког понашања, биће другачији у односу на конктекст који нас окружује, па ће се самим тим и наш ниво познавања језика разликовати у зависности од контекста у којем смо усвајали одређене језичке структуре или социолингвистичка понашања.</s>\n<s>Језички производ, то јест производ који добијамо из учења страног језика или из учења другог језика готово увијек се разликује; односно, ниво познавања језика који се стиче под различитим околностима учења једног или другог ће неминовно бити различит.</s><s>Међутим, оно у чему треба бити пажљив јесте и могућа промјењивост околности учења језика, о чему пише и Ванг (Wang, 2009/2016: 6).</s><s>Не треба се ригидно и у сваком случају држати искључивих дефиниција, јер су стварне животне ситуације често много компликованије од слова на папиру.</s><s>Оваква појава посебно се односи на особе које познају само један, матерњи језик.</s><s>У хипотетичкој ситуацији, ако особа из Америке, на примјер, учи француски језик у Француској, тада би се француски могао класификовати као њен „други језик”; када би се та иста особа вратила из Француске у Америку, она неће категорију језика мијењати у „страни језик”.</s><s>Дакле, категорија другог језика није нужно везана само за средину која нас у том тренутку окружује.</s><s>Посебно је то актуелно у модерном добу у ком многи људи у својим земљама раде или комуницирају на нематерњим језицима, у виртуелном простору, на интернету, окружујући се медијским садржајем других језика и слично.</s><s>Марги Бернс (у Van Patten et al., 1990: 4) духовито каже да су све те дистинкције које су увиђене у дискусијама о различитости (термина „страни” и „други” језик) битне једино научницима који се баве истраживањима; када се уђе у улогу говорника или оног који учи, те пажљиво омеђене границе између црног и бијелог помуте се у разне нијансе сиве18.</s><s>2.3.3.</s><s>Природно усвајање другог језика насупрот усвајања другог језика кроз образовање</s>\n<s>Природно усвајање другог језика подразумијева спонтани процес усвајања језика у неконтролисаним условима, за разлику од усвајања језика кроз контролисани образовни систем.</s><s>Разлике између ова два концепта суштински почивају на окружењу у ком се језик усваја, о чему говори и Елис: „Разлика између природног и инструктивног усвајања другог језика заснива се на томе да ли се језик учи кроз комуникацију која се дешава у природним социјалним ситуацијама или кроз учење, уз помоћ ’навођења’ кроз књиге, уџбенике и инструкције добијене у учионици.</s><s>”19 (Ellis, 1994: 12).</s><s>18 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Елис на ову тему помиње и Клајново тумачење (Klein, 1986 према Ellis, 1994: 12), по којем је разлика између ова два концепта психолингвистичке природе.</s><s>Клајн тврди да се у природном окружењу говорник фокусира на конверзацију и тако „ненамјерно” усваја језик, док се у инструктивној настави онај који учи фокусира на неке од аспеката језичког система.</s><s>То би произвело закључак да је природно усвајање оно које је подсвјесно, а усвајање језика уз помоћ инструкција из књиге или путем наставе би се дало протумачити као свјесно.</s>\n<s>Ванг (Wang, 2009/2016: 7) се слаже са овим теоријама, мада он даје другачију терминологију у погледу тога шта ова два коцепта представљају.</s><s>Ванг за усвајање језика у природном окружењу каже да је то заправо усвајање „имплицитног језичког знања” (隐性语言知识/ yǐnxìng yǔyán zhīshì), док за усвајање језика у оквиру класичне наставе и учионице користи термин „експлицитно језичко знање” (显性语言知识/ xiǎn xìng yǔyán zhīshì).</s>\n<s>2. 4. Водеће лингвистичке теорије о усвајању и учењу Ј1, Ј2, Ј3 У овом потпоглављу ћемо појаснити најбитније лингвистичке теорије везане за усвајање и учење језика, а посебан фокус биће на најрепрезентативнијим теоријама 20. и 21. вијека, које су донијеле велике резултате и имале снажан утицај на ову сферу у лингвистици данашњице.</s>\n<s>Бихевиоризам је првенствено настао као психолошка дисциплина коју је установио Џон Б. Ватсон (John B. Watson), објавивши студију под називом Психологија кроз перцепцију бихевиористе (Psychology as the Behaviorist Views It) давне 1913. године.</s><s>Сам назив овог правца – бихевиоризам, потиче од енглеске ријечи behavior (у преводу – понашање).</s><s>Бихевиоризам је систематски приступ разумијевању понашања и могућности „манипулације” реакција људи и животиња.</s><s>Главна идеја овог правца у психологији као науци била је у томе да психологија треба да се бави понашањем појединца, поготово принципима стимуланса на људско понашање, одговора на стимуланс, поткрепљења након датог одговора, односно награде или казне.</s><s>Овај правац је био утицајан и у лингвистици јер су одређени лингвисти препознали да шаблони људског понашања и инструменталног условљавања могу да се осликавају и у језичким манифестацијама.</s><s>Мичел и Мајлс (Mitchell & Myles, 2004: 30) о бихевиоризму пишу на сљедећи начин: „У бихевиоризму (Watson, 1924; Thorndike, 1932; Bloomfield, 1933; Skinner 1957), учење језика се види као и свако друго учење, као формирање навика.</s><s>Бихевиоризам проистиче из рада у психологији, који је учење било које врсте засновао на појмовима стимуланса и одговора.</s><s>Ова перспектива се базира на томе да су људи изложени бројним подстицајима/стимулансима у свом окружењу.</s><s>Одговор који дају на такве стимулансе биће појачано кориштен убудуће ако буде успјешан, односно ако се постигне неки жељени исход.</s><s>Ако стимуланс изазове једнаку пожељну реакцију сваки пут, тај ће одговор на стимуланс постати навика у понашању.</s><s>Учење било које вјештине посматра се као формирање навика, односно подражавање односа стимуланс За једног од најбитнијих и најпродуктивнијих теоретичара бихевиоризма у лингвистичкој сфери (између осталог) сматра се Скинер (Skinner), који је 1957. године објавио дјело Говорно понашање (Verbal Behaviour).</s><s>Чомски (у Jakobovits et. al, 1969: 48) за ово дјело каже да је оно први велики покушај да се „главни аспекти лингвистичког понашања ставе унутар бихевиористичког оквира”21.</s><s>Чомски каже и да је суштина овог дјела била да „предложи начин предвиђања и контроле вербалног понашања путем посматрања и манипулације физичког окружења говорника”22.</s><s>Скинер (Skinner, 1957), оптимистично</s>\n<s>над животињама, покушао је да докаже основни постулат своје хипотезе тако што је кроз своја истраживања дошао до закључка да се учење одвија кроз процес стимуланс одговор – поткрепљење (stimuli – response – reinforcement).</s><s>Водећа идеја која је произишла из овог закључка јесте да дјеца уче језик тако што одговарају на стимулансе добијене из своје околине, затим кроз своје покушаје одговора добијају повратне информације у виду награде или казне, односно похвале или корекције, те на тај начин усвајају знање.</s><s>Дјеца уче и тако што имитирају исказе или понашање родитеља или људи из блиског окружења, имитирајући њихове одговоре на стимулансе.</s><s>Ако се стимуланс понавља редовно или често, реакција постаје аутоматизована те се ствара одређена навика језичког понашања.</s><s>Формирањем таквих језичких навика долази до грађења језичког знања.</s><s>Исти таj принцип може бити примијењен и на усвајање Ј2.</s><s>Дакле, када дијете учи свој матерњи језик оно кроз имитацију понашања или одговор 20 Превод ауторке рада.</s>\n<s>22 Превод ауторке рада. на стимуланс стиче одређене навике, а такав принцип се може односити и на учење Ј2, гдје се нове језичке навике стичу кроз идентичан механизам.</s><s>О потенцијалним проблемима бихевиористичког приступа код учења другог језика писали су Мичел и Мајлс (Mitchell & Myles, 2004: 31): „Када учимо први језик, процес је релативно једноставан: сви ми морамо стећи низ нових навика док учимо да одговарамо на стимулансе у свом окружењу.</s><s>Међутим, када учимо други језик, наилазимо на проблеме: већ имамо сет добро успостављених одговора на нашем матерњем језику.</s><s>Стога процес учења другог језика укључује замјену тих навика скупом нових навика.</s><s>Компликација лежи у томе што старе навике стечене током учења првог језика ометају овај процес, било да му помажу или га коче.</s><s>Ако су структуре на другом језику сличне онима на првом језику, тада ће се учење другог језика одвијати лако.</s><s>Ако се пак структуре различито реализују на првом и другом језику, тада ће учење бити отежано.</s><s>”23</s>\n<s>Аутори су цитирали и Лада (Lado, 1957, стр. 58–9, цитиран у Mitchell & Myles, 2004: 31), који је још 1957. године дошао до сљедећег закључка: „Из запажања многих случајева знамо да граматичка структура матерњег језика тежи да се пренесе на страни језик... ту имамо главни извор потешкоћа или олакшавајућих околности у учењу страног језика...</s><s>”24 Бихевиористи, дакле, вјерују у то да навике стечене раније из Ј1 неминовно утичу на стицање нових навика у Ј2, те да ће сличности између матерњег и Ј2 олакшати учење Ј2, а да ће разлике између матерњег и Ј2 неминовно доводити до негативног трансфера и појаве грешака у језичкој продукцији (Ellis, 2015: 22).</s><s>Бихевиоризам је доживио многобројне похвале, сљедбенике, али и оштре критике.</s><s>Међу најгласнијим критичарима механизма истраживања и основних постулата бихевиоризма као лингвистичког правца био је Ноам Чомски, који је сматрао да бихевиористичка призма не може да обухвати људску креативност у стварању језичких израза те да су структурална својства језика тако компликована и уникатна да бихевиоризам не може у потпуности да обухвати све њихове аспекте (за увид у његове ставове, видјети веома детаљну аргументативну критику Скинеровог дјела Говорно понашање коју је Чомски написао под називом A Review of B.F. Skinner’s Verbal Behavior).</s><s>Бихевиористичка перспектива је, међутим, увелико мотивисала лингвисте и утицала на стварање једне нове дисциплине, тзв. контрастивне анализе.</s><s>Мичел и Мајлс (Mitchell & Myles, 2004: 32) тврде: „Када је почело увиђање интерференције матерњег, 23 Превод ауторке рада.</s>\n<s>24 Превод ауторке рада. то јест Ј1, на учење Ј2, логичан исход таквих увјерења о процесу учења био је да ће се ефикасна настава концентрисати на подручја разлике између језика и да је стога најбоље педагошко средство за наставнике страних језика било добро познавање тих области различитости и сличности међу језицима.</s><s>Истраживачи су се упустили у огроман задатак упоређивања језика како би се утврдила подручја разлике, а тиме и потешкоћа.</s><s>”25</s>\n<s>Нативистичка или генеративна теорија настала је као одговор на мане бихевиористичке лингвистичке теорије.</s><s>Нативистичкa теоријa предлаже тезу да је језик урођени темељни дио људске генетске грађе и да се усвајање језика јавља као природни дио људског искуства.</s><s>Нативистички теоретичари тврде да се дјеца рађају са урођеном способношћу да организују законе језика у свом уму, што дјеци омогућава лако учење матерњег језика.</s><s>Они вјерују да дјеца имају специфичне језичке способности које им помажу у процесу савладавања језика.</s><s>Ставови присталица нативизма се често супротстављају бихевиористичким перспективама Скинера и Вотсона, који су тврдили да се језик усваја на принципу имитације других из околине и реаговањем на стимулансе којима се подстиче језичко усвајање.</s><s>„Очигледно је да људи имају неку унутрашњу, генетски спецификовану когнитивну надареност која им дозвољава да стекну знање природних језика” (Clark & Lappin, 2011: 7).</s><s>Један од најрепрезентативнијих представника нативистичке теорије био је Чомски (мада се, према Кларку и Лапину, Чомски најчешће ограђивао од тога назива „нативистичка теорија” (Clark & Lappin, 2011: 11)).</s><s>Чомски је предлагао тезу да се дјеца рађају са механизмом који је он називао LAD (language acquisition device), односно апарат или механизам за усвајање језика.</s><s>То би, према његовој теорији, била урођена биолошка способност човјека која омогућава учење и усвајање језика.</s><s>Чомски је развио теорију тзв. универзалне граматике (даље у тексту УГ), која је имала огроман утицај на све теорије о усвајању језика од тада, без обзира на то да ли су теоретичари прихватали или оповргавали његове ставове.</s><s>Основни постулат УГ јесте да је одређени скуп структурних правила урођен човјеку, независно од чулног искуства или спољашњег стимуланса.</s><s>Чомски тврди: „У оквиру традиционалне лингвистичке теорије било је јасно схваћено да једна заједничка особина коју имају сви језици јесте њихов ’креативни’ аспект.</s><s>Стога је суштинско својство језика да пружа средства за 25 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.4.2.</s><s>Нативистичка/генеративна теорија неограничено изражавање многих мисли и за одговарајуће реаговање у неограниченом опсегу нових ситуација.</s><s>Граматику одређеног језика треба, дакле, допунити универзалном граматиком која прилагођава креативни аспект употребе језика и изражава дубоко усађене законитости које су, будући да су универзалне, изостављене из саме граматике.</s><s>Стога је сасвим прикладно да граматика детаљно расправља само о изузецима и неправилностима.</s><s>Тек када се допуни универзалном граматиком, граматика језика даје потпун приказ способности говорника и слушаоца”26 (Chomsky, 1969: 6).</s><s>Граматику о којој говори он је називао и генеративном граматиком (у научној литератури негдје навођена и под називом ментална граматика).</s><s>Разлог за назив „генеративна” је сам Чомски описао на сљедећи начин: „Под називом генеративна граматика подразумијевам једноставно систем правила који на неки експлицитан и добро дефинисан начин додјељује структурне описе реченицама.</s><s>Очигледно је да је сваки говорник језика савладао и усвојио генеративну граматику која изражава његово знање његовог језика.</s><s>То не значи да је он свјестан правила граматике или чак да их може постати свјестан, или да су његове изјаве о његовом интуитивном знању језика нужно тачне.</s><s>Свака занимљива генеративна граматика бавиће се углавном менталним процесима који су далеко изнад нивоа стварне или чак потенцијалне свијести; штавише, сасвим је очигледно да су извјештаји и ставови говорника о сопственом понашању и сопственој компетенцији можда погрешни.</s><s>Тако генеративна граматика покушава да прецизира шта говорник заправо зна, а не шта може да нас извијести о свом знању.” (Chomsky, 1969: 8).</s><s>Он даље закључује: „Стога, мислим да је термин ’генеративна граматика’</s>\n<s>Термин ’генерисати’ је логички познат, у смислу у којем је овдје предвиђен”27 (ибид: 9).</s><s>Дакле, суштина ове теорије јесте у томе да људи имају урођену предиспозицију за усвајање природног језика, које када не би било особа не би била у могућости да научи нити матерњи нити неки други језик.</s><s>Тај скуп правила његове УГ представља једну основу за све језике и захваљујући постојању УГ људи могу да науче било који језик; УГ омогућава говорнику да разумије и продукује, односно генерише чак и оне реченице које никада није чуо.</s><s>Наравно, ова теорија Чомског није могла проћи без критика, које су је на неки начин и усавршавале, јер jе на одређене критике Чомски одговорио својим новим приступом који се звао Теорија принципа и параметара, а којим је суштински поручио да принципи УГ важе за све језике и непромјењиви су, 26 Превод ауторке рада.</s>\n<s>27 Превод ауторке рада. једино што је промјењиво су параметри (Cook & Newson: 2007: 24).</s><s>Кук и Њусон закључују: „Идеја УГ коју је предлoжио Чомски постала је кључна покретачка сила у лингвистици.</s><s>Без обзира на то да ли се са њом слажу или не, сви лингвисти су дефинисали свој рад реакцијама на идеју УГ, не само у смислу уопштених концепата језика и језичког усвајања, него и у погледу тога на који начин они спроводе описивање 2.4.2.1.</s><s>Крашенових пет хипотеза</s>\n<s>У научној литератури ове тематике као релевантан помиње се и Крашен (Krashen, Principles and Practice in Second Language Acquistion, 1982), чијe су хипотезе о учењу Ј2 увелико допринијеле разумијевању нативистичке теорије.</s><s>Крашен предлаже укупно пет хипотеза које управљају механизмима учења другог језика, а тих пет хипотеза и његове теорије ћемо укратко појаснити у наставку текста (Krashen, 1982: 101.</s><s>The acquisition–learning distinction то јест Разлика између учења и усвајања језика 2. The natural order hypothesis то јест Хипотеза природног реда 3. The Monitor hypothesis то јест Хипотеза монитора 4. The input hypothesis то јест Хипотеза језичког прилива 5. The Affective Filter hypothesis то јест Хипотеза афективног филтера Крашен је за Хипотезу о разлици између учења и усвајања рекао да је то фундаментална теорија, која нам даје основу за разумијевање чињенице да одрасле особе могу да стекну знање другог језика на два начина: усвајањем и учењем.</s><s>Усвајање језика Крашен сматра за процес сличан, ако не и идентичан, процесу који се дешава када дијете усваја свој први језик, гдје они који усвајају језик нису свјесни самог процеса него само тога да користе одређени језик као средство комуникације у ситуацији када је то потребно.</s><s>Компетенција која се стекне у таквом процесу је такође подсвјесна – особа која усваја језик није неминовно свјесна правила граматике и језика него је вођена „осјећајем”.</s><s>Особа бива у стању да разлучи шта јој „звучи” добро када има „осјећај” да се добро изразила, па чак и када погријеши она има „осјећај” да је дата структура погрешна иако не може увијек тачно да одреди које је то језичко правило прекршено.</s><s>Он усвајање језика назива „имплицитним знањем језика”, „неформалним учењем језика” или „природним учењем”.</s><s>28 Превод ауторке рада.</s>\n<s>С друге стране, према Крашену, учење је процес супротан усвајању, не у погледу циља него у погледу метода.</s><s>Други начин за развој компетенције на другом језику јесте учење језика.</s><s>Крашен користи термин „учење” за означавање свјесног знања другог језика, познавања правила, свјесног разумијевања правила као могућности дискусије тих правила.</s><s>Учење је „знање о” језику које је познато већини људи као „граматика” или „правила језика”.</s><s>Као синониме он наводи „формално знање језика” или „експлицитно учење”.</s>\n<s>Оно што Крашен заговара када говори о дистинкцији између ова два појма јесте супротан став у односу на многе теоретичаре који тврде да одрасли нису у могућности да усвајају језик као што то раде дјеца, него су само способни да га свјесно уче.</s><s>Крашен сматра да одрасли такође имају способност да „усвајају” језик и да та способност не нестаје у пубертету.</s><s>То не значи да ће одрасли увијек моћи да постигну ниво сличан изворном говорнику другог језика, то само значи да одрасли могу приступити истом природном механизму за усвајање језика који користе и дјеца.</s><s>Усвајање језика је према његовој теорији један моћан процес који је јако битан за стицање знања другог језика код одраслих.</s>\n<s>Крашенова Хипотеза природног реда је, како он сам тврди, једно од најузбудљивијих открића у истраживању усвајања језика посљедњих година.</s><s>Ова хипотеза предлаже да се усвајање граматичких структура одвија у предвидивом редослиједу.</s><s>Они који усвајају дати језик теже томе да одређене граматичке структуре усвајају раније у свом процесу стицања знања о језику, а друге граматичке структуре остављају за касније.</s><s>Претпоставља се да се језик усваја редослиједом који може да се предвиди и који је природан за све језике и за све говорнике.</s><s>Суштински, редослијед усвајања граматичких структура исти је за одрасле и дјецу, као и за говорнике различитих матерњих језика.</s><s>Крашен признаје да проценат подударања у овом сегменту између свих који усвајају неки језик није увијек стопостотан, али да је кроз истраживање доказано да постоје одлични статистички подаци који потврђују теорију.</s><s>Трећа хипотеза коју предлаже Крашен, Хипотеза монитора, говори нам о међусобном односу коегзистенције процеса усвајања језика и учења језика.</s><s>Иако се може учинити да код одрасле особе не могу да коегзистирају ова два одвојена процеса – учење и усвајање, Крашен тврди да је то сасвим могуће и да је овај однос чак и изразито очигледан у процесу стицања знања другог језика.</s><s>Хипотеза монитора претпоставља да се усвајање и учење користе на врло специфичне начине.</s><s>Обично је усвајање оно што „покреће” наше изражавање на другом језику и одговорно је за нашу флуентност.</s><s>Учење, према Крашену, има само једну функцију, а то је функција монитора (онај који надгледа) или уређивача.</s><s>Учење ступа на сцену само да би се извршиле промјене у форми нашег погрешног изражавања, након што га „произведемо” послије процеса усвајања.</s><s>То се може догодити прије него што проговоримо</s>\n<s>(самокорекција).</s><s>Дакле, према овој хипотези, функција свјесног учења је ограничена на област самокорекције односно исправљања.</s>\n<s>покушај демистификовања проблема који се тиче начина на који прелазимо са једног нивоа знања на виши ниво кроз садржај којим смо окружени.</s><s>С обзиром на исправност и провјереност хипотезе природног реда усвајања језичких елемената и структура, неминовно се поставља питање на који то начин прелазимо са једне фазе познавања језика на другу фазу.</s><s>Крашен се пита сљедеће: Ако тренутну фазу познавања језика у којој се налазимо означимо са i, како долазимо до сљедећег нивоа, односно i+1?</s><s>Његов одговор на ову дилему лежи у његовом објашњењу да ново знање, то јест нови ниво, стичемо само када разумијемо израз који садржи структуру која је „мало изнад” онога што тренутно знамо.</s><s>Како је то могуће?</s><s>Како можемо разумјети језик који садржи структуре које још нисмо усвојили?</s><s>Одговор на овај парадокс је у томе да ми у тим случајевима користимо нешто изван наше тренутне језичке компетенције.</s><s>Тада користимо контекст, наше знање о свијету, наше метајезичке информације да бисмо схватили поруку упућену нама.</s><s>Хипотеза о језичком приливу је у супротности са уобичајеним педагошким приступом у настави других и страних језика.</s><s>Некада је Хач (Hatch, 1978а наведено у Krashen, 1982: 21) наглашавао да је претпоставка теоретичара била да прво научимо структуре а затим научене структуре вјежбамо користећи их у комуникацији, те да је то начин развијања флуентности.</s><s>Хипотеза инпута говори нам управо супротно.</s><s>Ова хипотеза предлаже теорију да се прво води рачуна о преношењу смисла у поруци коју упућујемо, а као резултат – усвајамо структуру! (За дискусију о усвајању првог језика видјети MacNamara, 1972, наведено у Krashen, 1982: 22.) Дакле, када се деси ситуација да је говорник изложен језичком контексту који превазилази његову компетенцију, он користи ванјезичке елементе како би разумио контекст и одговорио на њега; ако је говорник довољно често изложен том језичком приливу који 29 На енглеском – input.</s>\n<s>Посљедња почиње да разумије, он ће сам почети да преузима ту структуру која му је до тада била непозната те ће тако прећи на виши ниво (i+1).</s>\n<s>базира истраживањима током посљедњих деценија, која потврђују да афективне варијабле утичу на успјешност усвајања другог језика.</s><s>Крашен сматра да се ова категорија може сврстати у три групе:</s>\n<s>(2) Самопоуздање – особе са високим самопоуздањем и добром сликом о себи имају тенденцију да буду бољи у усвајању другог језика; (3) Анксиозност – чини се да ниска анксиозност погодује усвајању другог језика, било да се ради о личној анксиозности или о оној која се јавља у контексту учионице.</s><s>Крашен сматра да су ови фактори везани за емоције повезани директно са усвајањем језика а не са учењем, јер постоји тенденција да се ове варијабле најчешће могу увидјети у тестовима комуникативног типа – што би били тестови који захтијевају комуникацију, односно „производ” усвојеног знања о језику, а не оног што је учено као језичко правило.</s><s>Особе чија афективна стања нису оптимална за усвајање другог језика неће само тежити да траже мање језичког прилива односно језичког садржаја од других, већ ће имати и висок или јак афективни филтер – чак и ако разумију поруку, језички прилив неће доћи до одговорног дијела мозга за усвајање језика или утицати на лични механизам за усвајање језика.</s>\n<s>Истраживачи и теоретичари који се баве усвајањем Ј2 су по многим основама жестоко критиковали Крашенов модел – по основу недефинисаних или лоше дефинисаних појмова, недостатка емпиријског садржаја, а тиме и фалсификовања, недостатка објашњења и слично.</s><s>Иако се не може порећи да Крашенове хипотезе имају одређене мане, сматра се ипак да његова теорија нуди јако инспиративне увиде на које могу да се ослањају и истраживачи и наставници (Liu, 2002/2015: 145).</s><s>2.4.3.</s><s>Когнитивистичка теорија (Пијаже)</s>\n<s>Најранији изазов бихевиористичкој теорији поставили су гешталт психолози30 почетком 20. вијека, од чије се критике покренула једна нова лавина другачијег 30 Гешталт психологија је школа психологије која се појавила у Аустрији и Њемачкој почетком двадесетог вијека на основу дјела Мака Вертхајмера, Волфганга Килера и Курта Кофке.</s><s>Њемачка ријеч „гешталт” значи „облик”, а може да се тумачи и као „образац” или „конфигурација”.</s><s>Гешталт психолози су наглашавали да организми опажају читаве обрасце или конфигурације, а не само појединачне тумачења начина на који људски ум учи.</s><s>Бихевиористи су били критиковани највише због тога што је њихова теорија била усмјерена на елементе који су превише парцијални, да су се фокусирали само на појединачне догађаје и радње, те да су у својим анализама превише зависни од посматрања експлицитног понашања, док су унутрашње процесе занемаривали (Merriam et al., 2007: 284).</s><s>Док бихевиористи сматрају да учење језика укључује одговоре на подстицаје, односно стимулансе из околине, когнитивисти тврде да је учење много више од тога.</s><s>Когнитивизам се базира на идеји да „учење укључује реорганизацију искустава како би се разумјели подстицаји које добијамо из околине” (Merriam et al., 2007: 285).</s><s>Дакле, когнитивиста посматра процес учења као унутрашњи и активан ментални процес, који се развија код ученика, повећава његов ментални капацитет и вjештине са циљем бољег учења.</s><s>Једна од претпоставки когнитивизма јесте да мора постојати структура знања како би се упоредиле и обрадиле нове информације за учење.</s><s>Ова постојећа структура знања назива се шемом.</s><s>Шема се активира и користи у процесу учења када је ученик „упознат са својим предзнањем и изложен стратегијама помоћу којих ’премости’ пут од постојећег знања до циља учења” (Blanton, 1998: 172 цитирано Један од најистакнутијих представника когнитивизма био је Пијаже (Piaget).</s><s>Круцијалне претпоставке Пијажеа везане за усвајање језика базирају се на томе да основна структура језика у људском уму, односно њена апстракција, долази из разних сензомоторних шема које човјек стиче кроз живот.</s><s>Сензомоторне шеме су развојни предуслов за појаву језичког знања и такође су логичка претпоставка лингвистичких структура (ред ријечи, субјекат/глагол/објекат конструкције итд).</s><s>Концептуалне повезнице и семантички односи су примарни погон језичког усвајања, а синтакса је само њена деривација (Piattelli – Palmarini, 1994: 321).</s><s>Пијаже језичко сазријевање види као дио општег когнитивног сазријевања јединке.</s><s>Когнитивно и интелектуално сазријевање, према Пијажеу, одвија се у четири различите фазе: сензомоторнa (дојенче: дојенчад почињу да граде разумијевање свијета помоћу својих чула додиривањем, хватањем, гледањем и слушањем), преоперативнa (рано дјетињство: дјеца развијају језик и апстрактну мисао; доминација егоцентричног размишљања), период конкретних операција (рана адолесценција: дјеца уче логична конкретна (физичка) правила о објектима, као што су висина, тежина и запремина; егоцентричност се полако умањује) компоненте.</s><s>Основни постулат овог правца у психологији јесте и да све психичке појаве посматра као дио структуриране цјелине (Woodward, 2013: 383–387). и период формалних операција (адолесценција и одрасла особа: уче се и прихватају логична правила за разумијевање апстрактних појмова и рјешавање проблема) (Huitt & Hummel, 2003: 18).</s><s>Пијаже је предложио хипотезу која се базира на два принципа: асимилација и акомодација.</s><s>Према Пијажеу, асимилација је процес кориштења или трансформисања околине како би се она уклопила у постојеће когнитивне структуре нашег ума; акомодација је процес мијењања когнитивних структура како би се прихватило ново знање из околине.</s><s>Оба процеса се користе симултано цијелог живота (Huitt & Hummel, 2003: 17).</s><s>Управо ти Пијажеови концепти, асимилација и акомодација, имају битне импликације за наставу страног језика, с обзиром на то да је Пијаже ова два концепта повезао и са стицањем језичке компетенције.</s><s>Асимилација, у смислу стицања језичке компетенције, дешава се када модификујемо или мијењамо нове информације како би се уклопиле у наше шеме (нову информацију упоређујемо и класификујемо у складу са оним што већ знамо, тј. у односу на први језик или језик прије оног који тренутно учимо).</s><s>Асимилација задржава те нове информације у нашој постојећој когнитивној шеми.</s><s>Акомодација је када реструктурирамо или модификујемо оно што већ знамо како би се те нове информације боље уклопиле (реструктурисање већ наученог како би се максимално искористио потенцијал нових језичких сазнања).</s><s>2.4.4.</s><s>Теорија која даје предност значају околине приликом усвајања језика Аутори попут Ларсен Фримен и Лонг (Larsen Freeman & Long, 1991) помињу и теорије које дају предност околини усвајања језика и језичком приливу у односу на урођене језичке способности особе (environmentalistic theories of SLA).</s><s>„Теорије околине везане за учење говоре нам да је његовање или искуство јединке важније за развој од његове природе или урођених карактеристика.</s><s>Заправо, ови теоретичари ће обично порицати да урођене карактеристике играју било какву другу улогу осим оне која обезбјеђује бићу унутрашњу структуру коју силе животне средине могу да обликују”31 (Larsen Freeman & Long, 1991: 423).</s><s>Ова теорија се ослања на сазнања бихевиористичке школе, а у супротности је са нативистичким ставовима.</s><s>Иако је дискутабилно да ли је иједна оваква теорија о учењу језика напредовала посљедњих година, постоје ипак релевантни истраживачи који припадају овом табору јер свој покушај објашњавања процеса усвајања језика граде на спољним варијаблама које истражују а да ништа не кажу о когнитивној обради.</s><s>Међу најјачим таквим тврдњама је Шуманов покушај да усвајање другог језика објасни као нуспроизвод акултурације.</s><s>31 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.4.4.1.</s><s>Шуманове теорије пиџинизације и акултурације Шуман је 1978. године предложио модел пиџинизације и акултурације као модел који кроз призму контекста и интеграције у друштво чији језик учимо прати успјех у стицању знања из датог језика.</s><s>Његова теорија наглашава идентификацију са Ј2 заједницом као примарни захтјев за стицање знања Ј2.</s><s>Прва хипотеза коју Шуман уводи јесте хипотеза пиџинизације, што је појава која се дешава у почетним фазама учења другог језика и представља неку врсту фосилизованог међујезика – мјешавине језика који знамо и језика који учимо.</s><s>Пиџинизацију карактерише поједностављен фонолошки систем, поједностављен вокабулар и граматика.</s><s>Шуман је, дакле, представио пиџинизацију као појаву у којој говорник говори поједностављену верзију језика који жели да научи, потенцијално уз додавање елемената из свог језика.</s><s>Та поједностављеност језика и појава одређених фосилизованих грешака и редуковања језичких структура настаје усљед недостатка знања о правилима циљног језика.</s><s>Иако је пиџинизација карактеристична за ране фазе учења циљног језика, па се приписује недовољном познавању језика, зна се десити да њена појава у каснијим фазама учења упућује на неповољне психолошке или социјалне околности у којима се налази онај који учи и усваја језик (Larsen Freeman & Long, 1991: 425–436).</s><s>Шуман уводи и хипотезу акултурације која подразумијева да што се ученик више и брже интегрише у културу у којој се говори циљни језик, то ће он брже и успјешније научити тај језик.</s><s>Према Шуману (1986), постоје два типа акултурације.</s><s>„У акултурацији првог типа, ученици су и социјално интегрисани у групу циљног језика и психолошки отворени циљном језику.</s><s>То прије свега значи да имају довољно контаката са изворним говорницима да би стекли знање Ј2; а онда то значи и да могу да прерађују и прихвате језички прилив коме су изложени.</s><s>У акултурацији другог типа, ученици су социјално интегрисани и психолошки отворени, али такође свјесно или несвјесно желе да усвоје начин живота и вриједности групе која говори њихов циљни језик.</s><s>Према Шуману, било која врста акултурације може осигурати усвајање другог језика, али он наглашава да су социјални и психолошки контакт са групом која говори циљни језик основни услови за усвајање другог језика; није искључиво потребна жеља да постанете попут говорника Ј2”32 (Larsen Freeman & Long, 1991: 435).</s><s>32 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.4.5.</s><s>Интеракционистичке теорије о усвајању језика Теорије које заступају интеракционисти базирају се на претпоставци да је учење и усвајање језика тако комплексно да га не може у потпуности објаснити само нативистичка теорија или само теорија која се фокусира на бихевиористичке факторе.</s><s>Према интеракционистичким теоријама, објашњење процеса усвајања језика је управо комбинација свих фактора – како оних унутрашњих тако и оних спољашњих; односно, они се позивају и на урођене и на факторе околине у процесу усвајања језика.</s><s>Ларсен Фримен и Лонг (Larsen Freeman & Long 1991: 448–479) наводе двије важне интеракционистичке теорије – Гивонову функционално-типолошку теорију учења другог језика и Вишедимензионални модел ZISA групе (Zweitsprachenwerb Italienischer und Spanischer Arbeiter33).</s>\n<s>Према интерпретацији аутора (Larsen Freeman & Long 1991: 449), Гивонова теорија, која је по својој природи функционалистичка, јесте да синтакса „произлази из својстава људског дискурса” (Givon 1979б, стр. 49 цитирано у Larsen Freeman & Long, 1991: 449).</s><s>Гивон тврди да су синтаксичке промјене првенствено покренуте психолингвистичким и прагматичним принципима који се односе на перцепцију и продукцију говора у интеракцији лицем у лице.</s><s>Ови принципи су сами изведени из темељнијих принципа у основи људске перцепције и обраде информација.</s><s>Када говоримо о Вишедимензионалном моделу ZISA групе, првенствено морамо размотрити његов назив – „вишедимензионално” одражава централну тврдњу модела да стицање Ј2 има више димензија: с једне стране постоји крути развојни процес за одређене аспекте језика на које карактеристике ученика или околине не утичу, с друге стране постоји варијабилни процес који зависи од карактеристика ученика и његове околине а утиче на неке друге аспекте језика.</s><s>Основна је идеја да овај модел спаја двије тврдње које раније нису довођене у исти контекст: унутрашњи процес менталног усвајања знања о језику као и интегрисаност ученика у културу народа који говори циљни језик.</s>\n<s>представник интеракционистичке теорије о усвајању језика – Лав Виготски (Lantolf & Appel, 1994, Wang, 2009/2016).</s><s>Мисија његовог рада била је да унифицира семиотику, неуролингвистику, психологију и психолингвистику у једном стабилном теоретском оквиру који за циљ има научно истраживање и објашњење развоја и функције људског 33 Усвајање другог језика код италијанских и шпанских радника. ума (Lantolf & Appel: 1994: 2).</s><s>Виготски је био убијеђен да не постоји само једна теорија која је потпуно објашњење комплексног психолошког функционисања и да се оно као такво не може свести на само један фактор који би био оправдан научни доказ функционисања људског ума.</s><s>Теорија Виготског фокусирала се на учење из социјалних интеракција и тзв. зоне развоја.</s><s>Зоне развоја су нивои развоја који се постижу када се дјеца укључе у социјалне интеракције са другима; то је удаљеност између дјететовог потенцијала за учење и стварног учења које се одвија.</s><s>Теорија Виготског је такође показала да су Пијаже и многи други истраживачи потцијенили значај социјалних интеракција у развоју језика.</s>\n<s>2.4.6.</s><s>Теорије о усвајању и учењу трећег језика (Ј3) Двадесети вијек био је продуктиван период за теоретичаре и лингвисте који су се бавили изучавањем процеса усвајања другог или страног језика.</s><s>У релативно кратком периоду, оставили су иза себе научне основе на којима и данас почивају одређене лингвистичке дисциплине.</s><s>Међутим, не можемо рећи да се иста ситуација десила и у случају изучавања процеса усвајања или учења трећег (или неког сљедећег по реду) језика.</s><s>Лингвистички правци који се баве искључиво таквим теоретисањем или истраживањем су још увијек у повоју.</s><s>Шта је разлог томе?</s><s>Зашто ти процеси нису били једнако препознати у научним круговима?</s><s>Један од одговора лежи у томе што се на тројезичност или учење трећег језика гледало као на „продужени” билингвализам истраживачи или уопште нису узимали у обзир све језике који се уче послије другог, или их једноставно нису засебно именовали у односу на остале језике.</s><s>Сада, у 21. вијеку, у ери глобализације, познавати три или више језика није ријетка појава.</s><s>Стога, савремени научници и истраживачи почели су придавати значај тој појави истражујући менталне процесе и преплетену мрежу језичких међуодноса у умовима људи који говоре више од два језика.</s>\n<s>Можда најбитнији аспект изучавања оних који се баве том темом јесте управо међујезички утицај.</s><s>Међујезички трансфер у овој сфери изучавања добија једно повлаштено мјесто, управо из разлога што истраживачи сада имају могућност да прате утицај не само матерњег језика на други језик него и свих других претходно научених језика једне јединке.</s><s>Де Ангелис (De Angelis, 2007) тврди да није исти процес учења код особе која познаје само један језик и оне која има приступ већем броју језичких система.</s><s>Многе су студије у протеклом периоду потврдиле став да извор трансфера у циљном језику није искључиво само продукт матерњег језика него и многих нематерњих језика које је особа учила током свог живота, те да се тај концепт међусобног утицаја језика посебно мора истраживати (De Angelis, 2007; De Angelis & Selinker, 2001; Cenoz, 2001; Hammarberg, 2001).</s><s>Међутим, и у релевантној научној литератури постоје одређена неслагања око саме терминологије која се користи, управо из разлога што се, поново, научници или искључиво баве усвајањем трећег језика по реду, или зато што у своја истраживања укључују и остале језике послије трећег.</s><s>Ту је тему детаљно обрадила Де Ангелис (De Angelis, 2007: 8–12), те је у поглављу Терминолошка неслагања говорила о томе како и само научно поље у различитим литературама и контекстима има другачије име: „Један од таквих случајева јесте назив самог научног поља које има најмање четири различита имена: (а) усвајање неколико језика (Multiple Language Acquisition); (б) вишејезичко усвајање (Multilingual Acquisition); (в) усвајање трећег језика (Third Language Acquisition); и (г) усвајање трећег или додатног језика (Third or Additional Language Acquisition)” 34 (De Angelis, 2007: 10).</s><s>Упркос тим терминолошким неслагањима, досадашња истраживања имала су значајан утицај на разумијевање процеса усвајања и учења трећег и осталих језика.</s><s>Највећа сазнања тичу се разноврсности и комплексности поља вишејезичног усвајања те тумачења и анализе одређених фактора попут узраста говорника у периоду учења језика, околине у којој се сваки од језика усваја, те типолошке различитости међу језицима (Cenoz, 1997: 278).</s><s>2.5.</s><s>Кинески као други/страни језик – историја и развој научне области Када говоре о теорији усвајања и учења другог језика, кинески лингвисти се у научној литератури умногоме ослањају на постигнућа западњачких научника који су поставили основе за анализу концепата везаних за усвајање и учење језика.</s><s>Сматра се да се због историјских фактора теорије усвајања и учења другог језика, те њихов развој, методичке праксе и трендови изучавања, из европско-америчких оквира пресликавају и у Кини (Liu, 2002/2015: 106).</s><s>Изузетно је важно напоменути и праксу већине кинеских лингвиста и методичара да терминолошки не разликују други језик од трећег по реду Такозване 第二语言教学理论 /Dì èr yǔyán jiàoxué lǐlùn/ теорије методике наставе другог језика су у Кини посљедњих деценија изузетно често проучаване и о њима се 34 Превод ауторке рада.</s>\n<s>представник публикације овог типа се углавном објављују у двије сврхе: 1) теорије и праксе везане за усвајање и учење кинеског језика као другог језика; 2) у сврху општег разумијевања процеса учења и усвајања другог језика, претежно уз осврт на енглески језик.</s>\n<s>Иако настава кинеског као другог језика има вишедеценијску историју, и упркос досадашњим достигнућима у овом погледу, усвајање кинеског као страног или другог језика је релативно нова област проучавања, што се може видјети кроз више аспеката (Zhao, 2011: 568).</s><s>Први аспект је ограничен број ученика са разноврсним Ј1 у истраживањима.</s><s>У већини истраживања заступљени су информанти чији је матерњи језик енглески, корејски или јапански.</s><s>Иако ти језици представљају различите језичке породице, истраживања и резултати у сфери језичке интерференције су у цјелини типолошки ограничени.</s><s>Ово потенцијално слаби универзалност и валидност сваког закључка из области проучавања кинеског као Ј2 (Zhao, 2011: 568).</s><s>Други аспект је релевантност изучавања кинеског као страног језика за општу дисциплину усвајања страних језика у свјетским оквирима.</s><s>Ово би могла бити посљедица изолације и фрагментације која је задесила област наставе кинеског као другог језика, а све усљед језичких баријера или недостатка академских ресурса Још један аспект који је релативно проблематичан је и методологија досадашњих истраживања.</s><s>Лонгитудинална истраживања су ријетка, у истраживањима врло често учествује мањи број информаната (до десет), а када се раде истраживања са страним ученицима често се не прави разлика између информаната који говоре различитим матерњим језицима (Zhao, 2011: 568).</s><s>2.5.1.</s><s>Историја, разлози и развој истраживања методике наставе кинеског језика као другог/страног језика</s>\n<s>Истраживања везана за област кинеског језика као другог/страног језика су дио релативно младе научне дисциплине која се брзо развија, а велики напредак и значајна научна постигнућа били су најочигледнији током прве двије деценије новог миленијума.</s><s>Показаће се, кроз студије многих који се овом темом баве, да се развој методике наставе кинеског као другог или страног језика одвијао у вези са националним економским статусом Кине и под његовим утицајем, те са односима ове државе са другим државама и дијеловима свијета у одређеним историјским периодима.</s><s>„Због тога што је фокус наставе на људима из иностранства, није тешко претпоставити да су на све фазе развоја методике кинеског језика као другог/страног језика утицали економски односи Кине са другим државама свијета – од самих зачетака (ове) научне дисциплине кроз цијели њен развој, узимајући у обзир и стагнације у периоду Револуције као и процват у ком се ова дисциплина налази данас”35 (Zhu, 2007: 32).</s><s>Општи став већине научника јесте да је методика наставе кинеског као другог/страног језика, као засебна научна дисциплина, почела да се развија осамдесетих година прошлог вијека (Wang, 2009/2016: 22), док одређени стручњаци заступају став да су се њени темељи поставили доласком првих страних студената по оснивању НР Кине и оснивањем првог института за предавање кинеског језика страним држављанима при Универзитету Ћингхуа (1950), што је суштински била прва институција у Кини која се почела бавити предавањем кинеског језика странцима (Zhu, 2007: 32).</s><s>Разлог такве неподударности у информацијама о самом зачетку ове научне дисциплине, методике наставе кинеског као другог/страног језика, може се објаснити историјским факторима који су утицали на њен ток развоја.</s>\n<s>Историјска чињеница јесте да су у савременој историји први ученици из иностранства организовано почели долазити у Кину педесетих година прошлог вијека и тамо систематски проучавати кинески језик у складу са одређеним методичким начелима.</s><s>Број страних студената повећавао се из године у годину, а према подацима које износи Џу (Zhu, 2007: 34) – од 1950. године, када је у Кину дошло само пет студената чехословачког и пољског поријекла, до 1965. године, број страних студената који су у Кини учили кинески језик достигао је импозантних 7 000.</s><s>Међутим, у једном периоду током Културне револуције у Кини (1966–1976) универзитети нису могли да изводе наставни процес.</s><s>То је значило и прекид наставе за све стране држављане те њихов одлазак из земље, што је на крају довело и до стагнације у овој научној сфери која се под таквим условима није могла развијати (Zhu, 2007: 34).</s><s>Кина се затим 1971. године враћа у састав Уједињених нација као земља чланица, што неминовно доводи до поновног успостављања дипломатских и економских односа Кине са остатком свијета, о чему свједочи и поновни пораст броја страних студената на кинеским универзитетима који достиже и до цифре од 2 266 страних студената до 1977. године (Zhu, 2007: 34).</s><s>Отварање Кине ка свијету и велика реформа кинеског друштва и економије, која је започета 1978. године, наслутила је редефинисање статуса кинеског језика као страног.</s><s>35 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Стога се у одређеном броју научне литературе која се бави овом темом и не помиње период прије осамдесетих, управо из разлога што се методика наставе кинеског као другог/страног језика конкретно почела дефинисати тек након горе наведених историјских промјена.</s>\n<s>Оно што је било карактеристично за период осамдесетих година, када су се формално почели градити темељи ове научне дисциплине у Кини, јесте и појава огромног броја студената са веома разноврсним циљевима и мотивацијама за учење.</s><s>Осим страних држављана који су жељели да науче језик како би успјели да остваре пословну комуникацију у области економије, трговине или дипломатије, била је ту и специфична група ученика – Кинези који нису живјели у Кини, или потомци Кинеза из иностранства, који су кинески језик учили након већ наученог језика земље у којој живе (Zhu, 2007: 35).</s><s>Стога није тешко претпоставити да је Кина имала задатак да развије платформе које би успјешно и у континуитету могле да задовоље потребе разних ученика, а најбољи показатељ чињенице да су Кинези препознали ту потребу и потенцијал огледао се у порасту броја институција у којима је постојао програм изучавања кинеског језика за стране држављане (од 1978. до 1986. године чак 60 високошколских установа оформило је институте на којима је кинески као други језик изучавало преко 4 000 особа (према Zhu, 2007: 36)).</s><s>Све су то били повољни услови за развој научне дисциплине која се бави искључиво кинеским језиком као другим језиком те су научници и истраживачи стекли идеалне услове да у овој сфери почну развијати многа истраживања, бавећи се тако анализама из домена контрастивне лингвистике, анализе грешака, међујезика, језичког трансфера, итд.</s><s>Ванг (Wang, 2009/2016: 22) сматра да је научна дисциплина која се бави теоријом и истраживањем процеса усвајања и учења кинеског као другог језика започета 1984. године, када је лингвиста Лу Ђијенђи (鲁健冀/ Lǔ Jiànjì), професор на Пекиншком универзитету за језике (北京外国语大学/ Běijīng wàiguóyǔ dàxué), објавио студију под називом „Теорија међујезика и анализа грешака у изговору страних студената који уче кинески језик”36 (оригинални назив《中介语理论与外国人学习汉语 的语音偏误分析 / Zhōngjièyǔ lǐlùn yǔ wàiguórén xuéxí hànyǔ de yǔyīn piānwù fēnxī).</s><s>Ово је, према аутору, био први пут да су концепти „међујезика” и „анализе грешака” били 36 Међујезик је специфичан језички систем који стварају ученици Ј2.</s><s>То је карактеристичан језик који је мјешавина матерњег и циљног језика, има одлике оба, али није ни матерњи ни циљни језик.</s><s>Јавља се у одређеним фазама учења Ј2.</s><s>Детаљна објашњења термина и концепта „међујезика” биће дата у наставку уведени у домен истраживања о методици наставе кинеског језика за странце.</s><s>Након тога, теорија усвајања кинеског као другог језика постаје неизоставан дио методике наставе кинеског језика за странце.</s><s>Од тада, према Вангу, процес развоја ове науке био је убрзан, одвијао се како у Кини тако и ван ње, а аутор сегменте развоја науке дијели у три епохе: истраживања о усвајању кинеског језика током осамдесетих година прошлог вијека, истраживања о усвајању кинеског језика током деведесетих година прошлог вијека и истраживања о усвајању кинеског језика послије деведесетих (Wang, 2009/2016: Према Вангу (Wang, 2009/2016: 23), осамдесетих година прошлог вијека истраживачи су почели проучавати и објављивати радове углавном у сфери контрастивне анализе матерњег и циљног (кинеског) језика ученика, као и анализе грешака.</s><s>Ванг (Wang, 2009/2016: 23) наводи ауторе попут већ поменутог Лу Ђиенђија 珠/ Lǐ Zhū, 1987) и Тунг Хуиђуна (佟慧君/ Tóng Huìjūn, 1986), који су били само неки од пионира који су направили прве велике кораке ка разумијевању и правилном анализирању грешака странаца који уче кинески језик.</s><s>Тунг Хуиђун (佟慧君/ Tóng Huìjūn) 1986. године објављује иновативно дјело „Анализа неправилних реченица странаца који уче кинески језик” (оригинални назив《外国人学汉语病句分析》/ Wàiguó rén xué hànyǔ bìngjù fēnxī), што је у суштини била прва компилација ученичких грешака уз појашњења и контрастивну анализу.</s><s>Фокус свих истраживача биле су анализе у сфери фонологије, лексике, граматике те разумијевања текста.</s><s>Међутим, дао би се извести закључак да је осамдесетих година ова научна дисциплина тежила искључиво практичним анализама и контрастивним анализама материјала или корпуса, без конкретног упућивања на суштинске узроке појаве грешака и на компликоване менталне процесе и концепте у вези са усвајањем другог језика – који су до грешака довели.</s>\n<s>Деведесете године, према Вангу (Wang, 2009/2016: 23), донијеле су потпуно другачији научни приступ.</s><s>О томе да се овој теми систематски почело посвећивати много више пажње говоре нам и значајне лингвистичке конференције чији су резултати представљени у многобројним научним публикацијама.</s><s>Током ове деценије, осим лингвистичких метода, психологија и методика наставе су такође пронашле свој пут у ово научно поље.</s><s>Деведесетих година, научна сфера која се бави кинеским језиком као другим језиком била је освјежена – осим анализе грешака, почели су се изучавати принципи међујезика и његове манифестације, као и сам процес усвајања језика.</s><s>Деведесетих, како тврди Ванг (Wang, 2009/2016: 23–24), осим фонетских, лексичких и граматичких анализа, почели смо добијати нове увиде у смислу лингвистичке прагматике и анализе дискурса.</s><s>Сматра се да је научна публикација под називом „Анализа граматичких грешака странаца који уче кинески језик” (оригинални назив 《外国人学汉语语法偏误分析》/ Wàiguó rén xué hànyǔ yǔfǎ piān wù fēnxī), аутора Ли Даџунга (李大忠/ Lǐ Dàzhōng, 1997) отјелотворила рад једне цијеле генерације научника и истраживача.</s><s>Деведесетих година се почео истраживати и концепт међујезика као и његове индивидуалне манифестације у међуодносу кинеског са другим језицима, што је такође био знак да се већ зашло у нову еру развоја ове научне дисциплине.</s><s>Конкретна истраживања која су имала велики значај у овом периоду развоја науке о усвајању кинеског језика као страног, почевши од оних пионирских па надаље, сумирао је Ши Ђиавеи у доље представљеном табеларном приказу (施家炜/ Shī Јiā Wěi, Вријеме</s>\n<s>Најпродуктивнији период за истраживање процеса усвајања кинеског као другог језика био је ипак период послије деведесетих, као и друга декада двадесет првог вијека.</s><s>Наравно, тако повољне услове за научне подухвате не бисмо имали да основе саме науке прије нас нису поставили тако велики умови на чијем труду готово да почивају савремена истраживања у овој области.</s>\n<s>Два основна аспекта изучавања усвајања кинеског као другог језика у савременим научним токовима почивају на анализи грешака и истраживању међујезика (Wang, 2009/2016: 25).</s><s>Међутим, оно што разликује савремене истраживаче од њихових претходника</s>\n<s>лингвистичким металингвистичким нивоима.</s><s>У периоду иза деведесетих, као и данас, анализе грешака се спроводе на сваком лингвистичком нивоу, теорија о научној области анализе грешака се непрестано развија, а корпуси на којима се раде анализе постају све разноврснији и богатији.</s><s>С друге стране, истраживања о међујезику су се спорије развијала.</s><s>Иако је међујезик као лингвистички феномен већ био уведен у кинеску лингвистику, истина је била да су се истраживања о њему релативно споро развијала на кинеском тлу.</s><s>Научници су се ослањали на западњачке теорије релативно дуго, не усуђујући се да се превише упуштају у сопствена теоретисања која би донијела нове и свјеже перспективе овог концепта из специфичног угла кинеског језика.</s><s>Данас се ситуација полако мијења, мада је очигледно да је концепт анализе грешака кинеским стручњацима много примамљивији и да је у научном кругу више заступљен.</s><s>Оно што је такође веома битна карактеристика развоја ове научне дисциплине у савременом добу јесу и истраживања о индивидуалним карактеристикама ученика и њиховим менталним процесима.</s><s>Ванг истиче чињеницу да прије деведесетих година у Кини нису ни постојале такве научне тенденције.</s><s>Међутим, он сматра да се у скорије вријеме све чешће објављују многа релевантна научна дјела на ту тему, која се тичу истраживања стратегије учења кинеског језика код ученика, као и стратегија комуникације (Wang, 2009/2016: 26–27).</s>\n<s>Иновативним истраживањима о индивидуалним мотивацијама ученика који уче кинески, њиховим утицајем на процес учења, истраживањима о ставовима ученика, личним тенденцијама и карактерним особинама које утичу на процес учења и усвајања кинеског језика, као и осталим емотивним и афективним варијаблама које су битне за напредак у усвајању језика уведене су и још увијек се у ово поље уводе неке нове перспективе.</s>\n<s>Контрастивна лингвистика je грана лингвистике која проучава два или више од два језика синхроно, са циљем откривања разлика и сличности (а поготово сличности) и примјењивањем резултата ових сазнања у релевантним областима науке38 (Ке, 2004: 9).</s><s>Контрастивна лингвистика се често у западњачкој научној литератури назива и именом контрастивна анализа или контрастивне студије, те постоје одређена неслагања у овој научној сфери око самих термина.</s><s>Рецимо, кинески компаративиста Ке Пинг тврди да се „Š...</s><s>Ć та три термина могу наизмјенично користити, али да је у научним круговима Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава пракса да се искључиво говори о контрастивној анализи; док је у Источној Европи, као и у Кини, чешће употребљиван термин контрастивна лингвистика, а претпоставља се да је то из разлога што термини попут контрастивна анализа и контрастивне студије могу да оставе утисак да се говори о различитим приступима одређеним специфичним проблемима, док термин контрастивна лингвистика, с друге стране, заправо звучи као научна дисциплина, што и јесте”39 (Ке, 2004: 9).</s><s>Сличног су виђења многи западни лингвисти, који сматрају да је савршено јасно да је контрастивна лингвистика свеобухватнији појам од друга два, те да су друге двије, у складу с тим, њене области проучавања.</s>\n<s>„Систематски научни поступци у којима се откривају сличности и разлике између два или више језика представљају методе контрастивне лингвистике, и то у три области контрастивних проучавања: контрастивној анализи, теорији превођења и анализи грешака” (Đorđević, 1987: 3).</s><s>Везано за име научне дисциплине, Ђорђевић закључује: „Ако три поменуте области контрастивне лингвистике у неким димензијама упоредимо, можемо да кажемо да је контрастивна анализа по материјалу који изучава и потенцијалу који има најшира област контрастивне лингвистике. ... Стога је потребно поменути да се термини контрастивна анализа и контрастивна лингвистика понекад узимају као синонимни, што се може објаснити једино ширином коју лингвистика, с једне стране, и контрастивна анализа, с друге стране, по свом потенцијалу имају, па се вјероватно отуда јављају и терминолошка изједначавања.” (Đorđević, 1987: 4).</s><s>С обзиром на све наведено, може се извести закључак да назив контрастивна лингвистика покрива ширу област и укључује у свој састав и контрастивну анализу, те бирамо да у 38 Превод и парафраза ауторке рада.</s>\n<s>39 Превод ауторке рада. наставку рада правимо јасну дистинкцију између ова два термина.</s><s>У наставку овог поглавља детаљније ћемо се бавити областима контрастивне лингвистике.</s><s>2.6.1.</s><s>Контрастивна анализа</s>\n<s>Роберт Ладо, један од значајнијих лингвиста за чије се име везују сами почеци контрастивне анализе, рекао је да „у поређењу између изворног и страних језика лежи кључ који олакшава или отежава учење страног језика”40 (Lado, 1957: 1).</s><s>„Контрастивна анализа је један од најразвијенијих поступака у оквиру контрастивне лингвистике којим се до експлицитних сличности и разлика између, по правилу, два а и више језика долази систематским поређењем описа тих језика, односно поступак у коме се један језик, језик А, проучава или кроз призму другог језика, језика Б, или се језици А и Б пореде на основу неког заједничког обележја” (Đorđević, 1987: 3).</s><s>Контрастивна истраживања почињу да се раде крајем 19. вијека, а заиста продуктиван период почиње послије Другог свјетског рата.</s><s>То је било доба када се увелико почело увиђати да је прагматични значај ових анализа изузетно велики, с обзиром на то да су се резултати контрастивних анализа могли примијенити за побољшање наставе страног језика, изучавање билингвализма, превођење, итд.</s><s>Неки од најзначајнијих пионирских радова контрастивне анализе и њене теорије су актелни и данас, а лингвисти као што су Чарлс Фриз (Charles Fries, 1945), Роберт Ладо (Robert Lado, 1948, 1957), Кенет Пајк (Kenneth Pike, 1949), Јао Шен (Yao Shen, 1948), Јуериел Вајнрајх (Uriel Weinreich, 1953/1968) и други на велика врата су донијели једну од данас најактуелнијих академских дисциплина, чије су темеље поставили својим иновативним радовима и истраживањима.</s><s>О релевантности контрастивне анализе у домену учења страног језика, Фриз је говорио сљедеће: „Најефикаснији су они материјали засновани на научном опису језика који се учи, а који се пажљиво упоређују с учениковим матерњим језиком који је истовремено описан” (Fries, 1945: 9 према Selinker, 1992: 1) 41 .</s><s>Схватање да је контрастивна анализа прије свега педагошки оријентисана активност дијелили су и други лингвисти.</s><s>Ладо је говорио да је „најважнија нова ствар у припреми наставних материјала упоређивање матерњег и страног језика и културе како би се пронашле 40 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Селинкер препреке које се заиста морају превазићи у настави”42 (Lado, 1957: 2).</s><s>Елис је неколико деценија касније такође промовисао исту идеју: „Контрастивна анализа је заснована на практичној потреби да се Ј2 предаје на најефикаснији могући начин”43 (Ellis, 1985: 23).</s><s>Мотивација за контрастивну анализу била је, дакле, у демистификовању разлика или сличности између два језика, како би се створили погодни услови за што лакше превазилажење педагошких препрека за професора, а и ученичких проблема у процесу учења и усвајања циљног језика.</s><s>Најснажнија мотивација за бављење контрастивном анализом из ранијих дана укључује примијењени рад, посебно у разматрању тога шта би могли бити најбољи наставни материјали.</s>\n<s>„Подручје контрастивне анализе, без сумње, добило је највећи подстицај кроз разматрање педагошких захтjева.</s><s>Ладо је предложио потенцијално ригорозан контрастивни модел, ’упућен првенствено обученом наставнику страних језика’ (Lado, 1957).</s><s>Ово је био пионирски напор, који је садржао мноштво примјера како корак-по-корак можемо поредити два звучна система, двије граматичке структуре, два лексичка система, два система писања и двије културе у контакту.</s><s>”44 (Selinker, 1992: 1–2).</s><s>Ђорђевић (Đorđević, 1987: 15) наводи да су Ладо, Рид и Шен још 1948. године у свом чланку „Значај матерњег језика у учењу страног језика” 45 истакли потребу познавања матерњег језика ученика од стране наставника који му предаје циљни језик.</s><s>У наведеном раду аутори истичу потребу познавања матерњег језика ученика од стране наставника и кажу: „Š...</s><s>Ć дати језик се не може успјешно предавати на идентичан начин ученицима који имају различите матерње језике.</s><s>Чињеница је, наиме, да сваки матерњи језик доводи до различите комбинације проблема у учењу датог језика” (Ладо, Рид у Шен, према Đorđević, 1987: 15).</s><s>Јуериел Вајнрајх, нешто касније, 1953. године, објављује књигу Језици у контакту, у којој се детаљније бави значајем поређења два језика за разумијевање утицаја једног језика на други и дефинише појам ИНТЕРФЕРЕНЦИЈЕ која представља примјере одступања од норме једног од језика у говору билингвала (Đorđević, 1987: 16).</s>\n<s>Контрастивна анализа је базирана на три претпоставке: а) највеће потешкоће које се дешавају приликом учења новог језика су узроковане интерференцијом; б) те се 42 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Learning” (1948) потешкоће могу предвидјети уз помоћ контрастивне анализе; в) у изради наставних материјала кориштењем контрастивне анализе могли би се смањити ефекти интерференције (Ке, 2004: 34).</s><s>Стога, може се рећи да је концепт интерференције један од најзначајнијих постулата контрастивне анализе.</s><s>2.6.1.1.</s><s>Интерференција</s>\n<s>У изучавању људске способности учења концепт „интерференције” је повезан са трансфером (преносом), што је један од основних појмова у психологији.</s><s>Контрастивна анализа је својеврстан хибрид лингвистике и психологије – с обзиром на то да се лингвистика превасходно бави својствима језика а не директно учењем, које је више у домену психологије.</s><s>Пошто је контрастивна анализа (барем у њеном зачетку) била примарно фокусирана на учење Ј2, била је ту очигледна једна психолошка компонента – трансфер.</s><s>Трансфер је психолошка хипотеза која нам говори да ће учење задатка А неминовно имати утицај на накнадно учење задатка Б (Ке, 2004: 35).</s><s>Исти шаблон се примјењује и у изучавању процеса учења језика – у том смислу, трансфер се односи на утицај једног језика у процесу учења другог језика.</s><s>„Појединци имају тенденцију да преносе форме и значења, као и дистрибуцију форме и значења, из својих матерњих језика и изворне културе у страни језик и културу”46 (Lado, 1957: 2).</s><s>Вајнрајх се у свом раду бавио односом језика код двојезичних говорника који су два језика учили истовремено што је било изузетно погодно за увиђање феномена интерференције.</s><s>Вајнрајх је говорио: „Случајеви одступања од норми било ког језика који се јављају у говору двојезичних људи су резултат њиховог познавања више језика” (Weinreich, 1968: 1).</s><s>Вајнрајх је био иновативан по томе што је међу првима посматрао концепт интерференције кроз психолингвистичку призму, што је до тада била релативно непозната пракса.</s><s>Вајнрајх је у свом научном дјелу по први пут представио и концепт „међујезичке идентификације” (Interlingual Identification), што је теорија да особа која говори два језика има тенденцију да идентификује гласове, структуре, ријечи, као и значења једног језика са одговарајућим елементима из другог језика (Weinreich, 1968: 7).</s><s>Међујезичка идентификација, дакле, био би процес препознавања елемента језика који учимо као сличног или идентичног елементу матерњег језика говорника, што би значило да говорник неће претјерано процесуирати тај елемент у његовом новом облику него ће га користити како би користио и тај слични елемент из матерњег језика.</s><s>Према његовом схватању, говорници два језика обрађују језички садржај који је 46 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Learning” (1948) обимнији од садржаја појединачних језика, али није толико обиман као збир та два појединачна садржаја заједно, због процеса међујезичке идентификације – којим се два различита облика или значења замјењују једним обликом или значењем које важи у оба случаја.</s>\n<s>Концепт интерференције је постао изузетно битна сфера контрастивне анализе и имао свој одјек у педагошким круговима.</s><s>Сматрало се да се употреба контрастивне анализе у настави страних језика заснива на пет претпоставки: (1) да је главни узрок потешкоћа и грешака у учењу страних језика интерференција из матерњег језика ученика;</s>\n<s>(2) да су ове потешкоће углавном посљедица разлика између два језика; (3) што су ове разлике веће, да ће и проблеми учења бити већи; (4) да ће поређење између два језика предвидјети потешкоће и грешке; и (5) да би ово поређење требало да одреди шта треба предавати.</s><s>Херис је 1954. године предложио модел преводилачког типа у генеративном оквиру; модел се звао „граматика трансфера”.</s><s>Његова поента била је у томе да, док у чисто структурном поређењу језика „многе конструкције и подјеле немају паралелу, ... на основу превода можемо пронаћи паралелу у једном језику са готово било чим у другом” (Harris, 1954: 267).</s><s>Херис је желио да оствари неколико намјера предлагањем свог модела, укључујући и потврду претпоставке да његов „метод може бити релевантан и за учење или подучавање страних језика” (Harris, 1954: 259).</s><s>Обично се говори о двије врсте трансфера – позитивни и негативни трансфер.</s><s>Позитивни трансфер (познат и под називом facilitation (олакшавање)) је феномен који се деси када знање из претходно наученог језика потпомогне накнадном учењу циљног језика, а може се десити и када матерњи и циљни језик имају исту форму па у том случају дође до преклапања.</s><s>Негативни трансфер (интерференција, ометање, мијешање) се дешава када структура или елемент из претходно наученог језика отежавају или ометају процес учења циљног језика.</s><s>Конкретније, негативни трансфер се односи на кориштење правила или шаблона из матерњег језика које доводи до грешке или неправилног израза у циљном језику (Ке, 2004: 35–36).</s><s>Примјера ради, кинески студент који учи енглески језик неће имати потешкоћа са изразима попут „green tea” (зелени чај) или „white bread” (бијели хљеб), зато што ове двије синтагме имају исте лексичкосемантичке структуре као и у кинеском језику – 绿茶（lǜ chá/зелени чај）и 白面包 (bái miànbāo/бијели хљеб).</s><s>Оно што студент већ зна из свог језика се пренијело у циљни језик, односно усвајање нових израза потпомогнуто је структурама из матерњег језика.</s><s>То би био примјер позитивног трансфера.</s><s>Међутим, када би по истом принципу студент искористио структуре из кинеског језика попут 红茶（hóng chá/црвени чај） или 黑面包（hēi miànbāo/црни хљеб）за енглеске термине „black tea” (црни чај) и „brown bread” (смеђи хљеб), тада би се говорило о појави негативног трансфера – у енглеском језику лексичко-семантичка структура је другачија, иако се ради о истим С обзиром на чињеницу да је срж нашег истраживачког рада за ову дисертацију појава трансфера елемената из матерњег у кинески језик, о овом концепту, хипотезама везаним за трансфер као и постулатима ове теорије ћемо детаљно говорити у засебном поглављу у наставку рада, након што обрадимо остале битне сфере контрастивне анализе, анализе грешака и међујезика.</s>\n<s>2.6.1.2.</s><s>Микроконтрастивна и макроконтрастивна лингвистика Лингвистички систем се састоји од много слојева или нивоа.</s><s>Ови слојеви, или нивои, на одређени начин чине хијерархијски систем који полази од најмањих лингвистичких јединица до виших нивоа које сачињавају већи лингвистички елементи.</s><s>Тако од најнижих па до највиших слојева језика имамо нивое попут фонетског нивоа, фонолошког, морфолошког, лексичког, синтаксичког, текстуалног и прагматичног нивоа.</s><s>У зависности од тога на коjeм се од ових нивоа врши контрастивна анализа, можемо</s>\n<s>Према Џејмсу (James, 1980: 61), микроконтрастивна лингвистика се сматра „традиционалном” или „класичном” врстом контрастивне лингвистике.</s><s>Она је „codeoriented”, тј. оријентисана на језичке кодове, контрастира језички систем (langue) или компетенцију</s>\n<s>граматици Чомског односи интернализовану граматику у уму особе или способност особе да производи и разумије реченице, чак и оне које није до сада чула).</s><s>Циљ микроконтрастивне лингвистике јесте да пореди универзалне као и опште карактеристике људских језика.</s><s>Конкретно, она се бави контрастивном анализом у сфери лингвистичких нивоа попут фонетике и фонологије, лексике (морфологије и семантике) и синтаксе (и морфосинтаксе).</s><s>Макроконтрастивна лингвистика, с друге стране, представља једну ширу перспективу лингвистичке анализе.</s><s>Циљ ове врсте анализе јесте поређење и разумијевање начина на који људи комуницирају једни са другима.</s><s>Конкретно, ова врста лингвистике се концентрише на два виша нивоа лингвистичке дескрипције, а то су текстуални и прагматични ниво (James, 1980: 98–100).</s><s>У сљедећих неколико потпоглавља бавићемо се сферама микро и макро контрастивне лингвистике.</s>\n<s>2.6.1.3.</s><s>Лингвистички модели и контрастивна анализа синтаксе „Контрастивна анализа може се вршити на више различитих начина, па и њени резултати, којима се констатују сличности или разлике између два или више језика, могу се знатно разликовати, поред других фактора, зависно од лингвистичке теорије (школе, правца, или граматике), која се у анализи примјењује” (Đorđević, 1987: 22).</s><s>Позната је чињеница да не постоји нужно само једна јединствена лингвистичка теорија која свеобухватно објашњава феномен језика.</s><s>Напротив, постоји више теорија које, свака на свој начин, објашњавају појединачне појаве у вези са језиком.</s><s>Структурализам и трансформационо-генеративна теорија су двије теорије које се јављају у 20. вијеку, а које су изузетно битне за контрастивну анализу.</s><s>Заправо, можда би правилније било рећи да су лингвистички методи, настали управо из ових лингвистичких теорија, релевантни за сва проучавања језика и језичке дескрипције у оквиру контрастивне анализе.</s>\n<s>Контрастивна анализа се заснива на поређењу језичких система, стога је битно схватање да се језик посматра као систем, као структура.</s><s>„Структурализам се као лингвистички правац развијао, грубо речено, у раздобљу од 1916. до 1957. године, и то у четири основне варијанте: женевске школе коју представља рад Де Сосира (Saussure, 1916; 1969), америчке школе чији су представници Боас, Сапир, Блумфилд и Ворф (Boas, 1911; Sapir, 1921, 1949; Bloomfield, 1933; Whorf, 1967), прашке школе за коју је првенствено везано име Трубецког (Trubetzkoy, 1939) и копенхагеншке школе са Хјемслевом на челу (Hjemslev, 1980)” (Đorđević, 1987: 22).</s><s>Ђорђевић закључује: „У лингвистичкој теорији структурализма истиче се систематичност језичких знакова, односно зависност и однос једног елемента језика са осталим елементима, који су сви заједно чланови језичког система.</s><s>Циљ лингвистике је, према овом схватању језика, описивање језичких појава у систему, а не описивање појединачних језичких облика” Оно што је одлика контрастивне анализе која је заснована на основама структуралног модела јесте тзв. подјела односно растављање на тзв. непосредне конституенте.</s><s>Примјер енглеске реченице која је анализирана на тај начин (преузето из а) Students read good books.47</s>\n<s>Ђорђевић тврди да „контрастивна анализа која је вршена на основама структуралистичког метода језика констатовала је сличности и разлике између два језика обично на три нивоа: на нивоу језичке форме, на нивоу структурног значења и на нивоу површинске дистрибуције.</s><s>Исто тако, кориштене су и комбинације ових нивоа за констатовање сличности и разлика.</s><s>Примјере примјене структуралне теорије, односно примјене структуралног контрастивног модела, први је дао амерички лингвиста Роберт Ладо (Robert Lado, 1957) у својој књизи Лингвистика кроз културе, а примјер контрастивне граматике писане на основама овог модела налазимо код Агарда – Ди Пиетра (Agard – Di Pietro, 1965b)” (Đorđević, 1987: 27).</s><s>Структурална лингвистика гледа на језик као на систем, структуру којом управљају правила, који се може раздвојити на подсистеме од којих сваки има свој унутрашњи образац и структуру.</s><s>Најнижи ниво у тој хијерархији јесте фонологија, затим морфологија, па тек онда синтакса.</s>\n<s>Основу структурализма чини и принцип објективности односно стављања у фокус проучавања оних језичких појава које су доступне нашем посматрању, као што су форма и дистрибуција, односно мјесто елемената у реченици.</s><s>Значење, као манифестација језика која се не може објективно посматрати и анализирати, није истицано.</s><s>Сходно овом ставу, структурална лингвистика признаје само она значења која проистичу из дистрибуције језичких облика, тзв. структурна значења или структурне сигнале, јер се једино она могу објективно посматрати (Đorđević, 1987: 23).</s><s>Појам објективности везан је и за схватање језика као понашања, односно схватање да се језик може објективно посматрати једино у језичком понашању људи које представља начине језичког реаговања на одређене стимулусе.</s><s>„Описивање синтаксе једног језика, састоји се, према томе, од прављења листе реченичних образаца, односно структура које људи, који говоре једним језиком, користе када за њихову 47 Превод: Студенти читају добре књиге.</s><s>48 Конституенте дате у заградама означавају присуство везаних морфема. употребу добијају одређене стимулансе.</s><s>Другим ријечима, језик је облик понашања, активност, систем аутоматских одговора на дате стимулансе” (Lakoff, 1972: 62 цитиран у Đorđević, 1987: 26).</s><s>Ту долазимо до бихевиористичких принципа који су такође основа контрастивне анализе.</s><s>Како смо раније наводили у поглављу Бихевиоризам (поглавље 2.4.1), овај правац је зачет на идеји да је учење стварање навика, као што је то и учење језика.</s><s>Ако се учење Ј1 своди на стицање одређених навика, онда ће се учење Ј2 сводити на стицање нових навика.</s><s>„Када учите први језик, процес је релативно једноставан: све што морамо да урадимо јесте да научимо низ нових навика док учимо да одговарамо на стимулансе у свом окружењу.</s><s>Међутим, када учимо други језик, ми тада наилазимо на проблеме: већ имамо скуп добро успостављених одговора у матерњем језику.</s><s>Процес учења другог језика стога укључује замјену тих навика скупом нових навика”49 (Mitchell & Myles, 2004: 31).</s><s>Лингвиста Кордер је сматрао да су истраживања посвећена поређењу матерњег језика са циљним језиком резултат увиђања навика из матерњег језика које су се упорно понављале у циљном језику: „Преовлађујућа теорија која се односи на проблем учења другог језика била је бихевиористичка и сматрало се да је учење углавном питање стицања низа нових језичких навика.</s><s>Стога се мислило да су грешке резултат упорног појављивања навика из матерњег језика у новом језику.</s><s>Већина грешака приписана је интерференцији и, сходно томе, већи дио примијењених лингвистичких истраживања био је посвећен упоређивању матерњег и циљног језика како би се предвидјеле или објасниле грешке ученика без обзира на то која им је језичка позадина”50 (Corder, 1982: 1).</s><s>Структурални модел и трансформационо-генеративни модел, као два најчешће кориштена модела у контрастивној анализи, разликују се у одређеним сегментима – јер почивају на различитим лингвистичким теоријама и принципима.</s><s>„Трансформационогенеративна лингвистичка теорија, из које и потиче овај модел, везује се за 1957. годину и појаву књиге Ноама Чомског под називом Синтаксичке структуре, у вријеме када је структурализам био на свом врхунцу.</s><s>И ова теорија развила се у неколико различитих варијанти (сам Чомски је дао три верзије теорије)” (Đorđević, 1987: 27).</s><s>Ђорђевић (Đorđević, 1987: 27) тврди да је за контрастивну анализу најрелевантнија она варијанта која је позната под називом стандардна теорија, а коју је Чомски изложио у Аспектима теорије синтаксе.</s>\n<s>„У овој верзији трансформационо-генеративне теорије се сматра да је задатак лингвистике не само да опише већ и да објасни језичке појаве, а такав циљ се не може остварити само посматрањем језичке форме, већ и посматрањем значења.</s><s>Чомски полази од дистинкције између површинске структуре реченице, која представља њену форму, и дубинске структуре реченице, која служи као основа за семантичку интерпретацију реченице.</s><s>Површинску структуру имају реченице у оном свом облику у коме се јављају у говору или писању, односно на површини језика.</s><s>Дубинска структура се генерише (отуд и назив генеративна) или описује на тај начин што се, слично анализи помоћу непосредних конституената, почиње од реченице као цјелине која се рашчлањава на своје саставне дијелове, води рачуна о сваком нивоу синтаксичке анализе и тако долази до тзв. Дијаграма фразне структуре или ’дрвета’, другим ријечима, реченица се експлицитно описује” (Đorđević, 1987: 27).</s><s>На овом примјеру који је дао Ноам Чомски укратко и поједностављено ћемо објаснити принцип анализе према трансформационо-генеративној теорији.</s><s>Примјер дијаграма структурног описа преузет је из књиге Ноама Чомског (Chomsky, 1965: 65): Након што се одређени израз рашчлани, елементи тог израза се затим описују тзв. формативима, који нам говоре о дубинској структури реченице.</s><s>Тако би, рецимо, лексичка јединица boy (дјечак) била означена формативом овог типа: N + (именица +) (људско биће +).</s><s>„На тај начин дубинска синтаксичка структура даје значење реченице до детаља, односно експлицитно.</s><s>Наиме, на основу података из дубинске структуре може се интерпретирати значење реченице” (Đorđević, 1987: 29).</s><s>Осим тога, постоји и сет трансформационих правила која, не мијењајући значење реченице, трансформишу дубинску структуру у њен површински облик, а ефекат примјене тих правила назива се структурна промјена.</s>\n<s>51 (Превод скраћеница: S – sentence – реченица; NP – Noun phrase – именичка синтагма; N – noun именица; sincerity – искреност; aux – auxiliary verb – модални глагол; M – modal – модални; may – може; VP – Verb phrase – глаголска синтагма; V – Verb – глагол; frighten – уплашити; NP – Noun Phrase именичка синтагма; Det – Determiner – одредник; the – одређени члан; N – Noun – именица; boy – дјечак) И структуралисти, као и Чомски, раздвајају семантичку и синтаксичку компоненту у лингвистичком опису.</s><s>Осим тога, битно је знати и да „питање избора модела представља први корак у анализи, јер од опредјељења за једну теорију, верзију теорије или комбинацију теорија и верзија зависе сви даљи поступци у анализи” (Đorđević, 1987: 44).</s><s>Постоје и други модели контрастивне анализе засновани на другачијим лингвистичким теоријама, али они нису тако популарно кориштени нити развијени као ова два модела.</s>\n<s>Контрастивна анализа своје коријене има у структурализму, као и у теорији Чомског, али разлика између контрастивне анализе и структуралистичких принципа јесте у томе што структуралисти фокус стављају искључиво на разлике међу језицима, док контрастивна анализа обраћа пажњу и на сличности међу језицима.</s><s>2.6.1.5.</s><s>Лексичка контрастивна анализа</s>\n<s>Лексикологија (од грч. lexikon – рјечник, logia – наука), дио је науке о језику који проучава ријечи и лексеме.</s><s>Ријеч је утврђени гласовни скуп, одн. најмање један глас који има значење и синтаксичку службу (функцију) (Станојчић, Поповић, 1992: 157).</s><s>Лексема је „најмања самостална јединица лексичког система (...) под којом се подразумијевају сви граматички облици и сва значења једне речи” (Dragićević, 2007: Лексикологија се обично дијели у двије поддисциплине: лексичка морфологија која се бави проучавањем форме и промјена форме лексеме, те лексичка семантика која проучава значење и значењске промјене лексема кроз вријеме и односе између лексема два језика.</s><s>Лексичка контрастивна анализа се најчешће и спроводи у складу са том подјелом, у домену лексичке семантике или лексичке морфологије (Ке, 2004: 75).</s><s>„Ријеч” или „лексема” су релативно лако схваћени концепти у српском језику.</s><s>Што се тиче кинеског језика, усљед његове специфичне форме, постоје одређени опречни ставови по питању шта спада под „ријеч” у кинеском језику.</s><s>Џао Јуенжен (Chao, 1968/2011: 106) каже да је „кинески социолошки еквивалент ријечи – 字 (tzyh)52”.</s><s>У исто вријеме, 字 (zì) се односи (у писању) на само један карактер, па Џао тврди да се у лингвистичком контексту тај термин изједначава најприје са морфемом у западњачкој лингвистици.</s><s>Кинески језик се стога сматра моносилабичним језиком – језиком у којем сваки слог има своје значење, те су изузеци у којима је потребно више од једног слога 52 Превод ауторке рада. / У модерном пинјин формату (tzyh) се пише (zì). да би ријеч имала значење изузетно ријетки (Chao, 1968/2011: 107).</s><s>У кинеском систему писања морфеме (карактери) се нижу једна за другом, без икаквих назнака граница ријечи; читалац сам одређује потребне границе у процесу читања.</s><s>Иако је прилично лако интуитивно идентификовати ријечи на кинеском, много је теже строго дефинисати тај концепт.</s><s>Те су потешкоће можда нарочито очигледне на кинеском, јер ријеч у овом језику није јединица у систему писања (Norman, 1988: 179).</s><s>У посљедњих неколико деценија се у кинески језик уводи и концепт 词 (cí) – ријеч.</s><s>За овај израз Џао Јуенжен каже да га никада не би искористио нико други до лингвисте образованог на Западу (с тим да морамо узети у обзир да је то изјавио давне 1968, прим. аут.).</s><s>Динг Шенгшу, кинески лингвиста, дефинише ријеч у кинеском, односно „词” (cí), као јединицу „која има специфично значење и може бити слободно кориштена”, те каже да „једна ријеч може бити само један карактер 字 (zì) (или морфема), али и да се може састојати од два Пакард је у својој студији о морфологији кинеског језика сумирао ситуацију на сљедећи начин: 字 (zì) има два различита значења у популарној употреби – прије свега, 字 (zì) се подудара са морфемом у говорном језику, или може значити писани карактер у ортографском смислу (Hoosain, 1992:112 према Packard, 2000/2004: 14–15).</s><s>Према Пакардовом истраживању, 字 (zì) се може сматрати за ријеч у социолошком смислу, а та категорија „социолошке ријечи” подразумијева концепт који изворни говорници користе да би говорили о лингвистичким јединицама одређене величине (Packard, 2000/2004: 12–20).</s><s>Та јединица 字 (zì), према његовом закључку, свакодневни је назив за ријеч који обични људи који нису лингвисти користе из практичних разлога (Chao, 1968: 136–138 према Packard, 2000/2004: 8).</s><s>С друге стране, термин 词 (cí) се чешће користи као технички термин у лингвистичким истраживањима и може се сматрати за ријеч у њеном синтактичком смислу.</s><s>Овај термин 词 (cí) није исто што и карактер, односно не односи се увијек само на један карактер (Packard, 2000/2004: 15).</s><s>Уопштено је прихваћено да синтакса реченице садржи правила помоћу којих ми производимо и разумијемо смислене језичке изразе, стога можемо претпоставити да су сви изрази подијељени у минималне јединице којима можемо синтаксички манипулисати.</s><s>Те минималне јединице које помјерамо уз помоћ правила синтаксе су именице, глаголи и сл., а управо те најмање јединице које окупирају дато мјесто у синтаксичком смислу јесу оно што дефинишемо као „ријечи”.</s><s>У случају кинеског језика, ти конституенти у синтакси не могу бити морфеме, јер оне у том смислу нису јединице којима се синтаксички манипулише како би се дошло до смисленог израза.</s><s>Стога су 字 (zì), или морфеме, само дијелови тих минималних јединица које су синтаксички важне, односно које могу да заузму мјесто у синтакси реченице.</s><s>Некада се деси да га једна морфема 字 (zì) може сама окупирати, али у већини случајева то није случај (Packard, 2000/2004: 16).</s><s>2.6.1.5.1.</s><s>Контрастивна лексичка морфологија Када говоримо о контрастивној анализи у домену лексичке морфологије, онда говоримо о проучавању и поређењу форме и унутрашње структуре лексичких јединица.</s><s>Морфологија се дијели на двије поткатегорије – флективна и деривацијска морфологија.</s><s>С обзиром на то да флективна морфологија спада у домен граматике, нећемо се њоме даље бавити у овом поглављу.</s><s>Оно што нас интересује у сфери контрастивне анализе јесте деривацијска или лексичка морфологија, која проучава принципе којима се водимо када конструишемо нове ријечи, без обзира на специфичне граматичке функције које би те ријечи обављале у реченици (Ке, 2004: 76–77).</s><s>Контрастивна деривацијска морфологија налази се на пресјеку два главна подручја: творбе ријечи (која је обухваћена у ширим областима морфологије и лексикологије) и контрастивне Према Џејмсу (James, 1980: 30–63), контрастивна анализа се састоји од два главна корака: (1) дескрипција, гдје је сваки од посматраних језика описан на одговарајућем нивоу (нпр. фонологија, лексика, морфологија, синтакса итд.) и (2) упоређивање.</s><s>Минималан услов за први корак јесте да описи елемената који се упоређују буду међусобно језички паралелни, односно језици се морају описивати кроз исти модел описивања (James 1980: 63) и у истом теоријском оквиру (Krzeszowski 1990: 35, 107–108) (аутори цитирани у Lefer, 2011: 9).</s><s>Овај први корак је пресудан, јер може у великој мјери утицати на поузданост резултата контрастивне анализе.</s><s>Ако се исти подаци посматраних језика описују на основу различитих модела, описи ће истакнути различите аспекте података.</s><s>Истраживачи онда неће бити сигурни у вези са контрастима које они идентификују јер могу бити индуковани описом (тј. одразом употребе два различита модела/reflections of the use of two different models), а не подацима (тј. истинским језичким контрастима/true linguistic contrasts) (James, 1980: 6364).</s><s>Контрастирање ријечи у том смислу може увелико допринијети правилнијем увиду у структурална својства лексичких система два језика.</s><s>Рјечник модерног кинеског језика се у једној од категоризација састоји од двије групе ријечи: једноморфемске (单纯词 /dānchún cí/ дословно: прост/-а/-о – ријеч) и вишеморфемске ријечи (合成词 /héchéng cí/ дословно: спојен/-а/-о ријеч) (Ке, 2004: 79).</s><s>Према одређеним статистикама (Xu, 1992: 128–129 цитиран у Ке, 2004: 79), око 20% ријечи у рјечнику модерног кинеског језика су једноморфемске ријечи, док 80% модерног кинеског рјечника заузимају вишеморфемске ријечи.</s><s>Иако је у модерном кинеском рјечнику једноморфемских ријечи квантитативно мање, према статистикама, оне се користе много чешће него вишеморфемске ријечи (Ке, 2004: 79).</s><s>Када говоримо о вишеморфемским ријечима у кинеском језику, најчешће говоримо о сложеницама а не изведеницама, јер су деривацијски процеси ријетки усљед малог броја афикса у кинеском језику.</s><s>Кинески језик је аналитички изолирајући морфолошки тип језика (Ке, 2.6.1.5.2.</s><s>Контрастивна лексичка семантика Модерни лингвисти проучавају значење тако што детаљно анализирају и описују начин на који се ријечи и реченице користе у специфичном контексту.</s><s>У најопширинијој подјели значење се може подијелити у двије групе: лексичко значење и реченично значење (Ке, 2004: 80).</s>\n<s>Семантика није егзактна на начин на који је то морфологија.</s><s>Значење у лингвистичком смислу није једноставан, унифициран концепт: „Значење представља вероватно најсложенији и најразуђенији предмет лингвистичких истраживања, која обухватају домен семантике и прагматике.</s><s>Поред њих, тим питањима баве се и филозофија, психологија, логика, семиотика, антропологија и друге дисциплине, свака из своје перспективе” (Prćić, 2008: 11).</s><s>Семантика разликује неколико различитих врста значења: лексичко и реченично, дескриптивно и асоцијативно, дословно и пренесено, системско и текстуално, намjеравано и протумачено (Prćić, 2016).</s><s>Када говори о лексичком значењу, Прћић усмјерава фокус и на разлику која се у семантици прави између денотативног и конотативног значења.</s><s>Функција денотативног значења, познатог и као дескриптивно или референцијално значење, јесте да објективно и стилистички неутрално прикаже спољашњу стварност.</s><s>Конотативно или асоцијативно значење (другачије знано и као експресивно, емотивно, афективно) с друге стране има функцију да субјективно и стилистички маркирано представи унутрашњу стварност, перспективу и интерпретацију која зависи од говорника (Prćić 1997: 22–23).</s><s>Кинески контрастивиста Ке Пинг као први параметар за контрастивну лексичку семантику наводи тзв. мотивисаност ријечи (motivation of words).</s><s>Мотивисаност ријечи се односи на концепт који подразумијева да постоји однос између фонетске, морфемске или структуралне композиције ријечи с једне стране, а значења те ријечи са друге стране.</s><s>Аутор наводи четири врсте семантичке мотивисаности ријечи (Ke, 2004: 81–82): а) фонетска мотивисаност, која представља однос између фонетске форме ријечи и њеног референтног значења (рецимо, на кинеском 布谷 /bùgǔ/ птица кукавица, тако названа јер је то звук гласања те врсте птице); б) графемска мотивисаност, што је однос између писане форме ријечи и њеног значења.</s><s>Типични примјери графемски мотивисаних ријечи могу се пронаћи у идеографским језицима попут кинеског.</s><s>Већина кинеских карактера који садрже у себи радикал 雨 /yǔ/ киша, носе значење које се повезује са неком врстом природних падавина или других метеоролошких феномена.</s><s>Стога имамо карактере попут 雪 /хuě/ в) семантичка мотивација, која се односи на однос између примарног значења ријечи и њених асоцијативних значења (попут фигуративног или проширеног значења); г) морфолошка мотивисаност ријечи, која представља однос између морфолошке структуре ријечи и њеног значења.</s><s>Морфолошки мотивисане ријечи су деривативи и сложенице, а аутор наводи примјере на енглеском попут musician, driver, classmate, takeaway.</s>\n<s>Фердинанд де Сосир у свом дјелу Општа лингвистика детаљно тумачи принцип мотивисаности језичког знака.</s><s>„Мотивација је увијек утолико потпунија уколико је лакша синтагматична анализа и уколико је очигледнији смисао подјединица.” (De Sosir, 1977: 207) Де Сосир затим тврди да су „језици у којима немотивисаност достиже максимум више лексиколошки, а они гдје је немотивисаност најмања више граматички” (ибид: 209).</s><s>Он сматра да је кинески језик тип ултралексиколошког језика (ибид: 209).</s><s>То би значило да је морфолошка мотивисаност кинеског језика на минимуму.</s><s>Са тим се не би сложили модерни лингвисти, који су замјерили чињеницу да је Де Сосир у свом излагању теорије синхронијски поредио неколико модерних језика а у исто вријеме у ту једначину поређења убацио класични кинески језик, који се умногоме разликује од модерног кинеског језика.</s><s>Модерни кинески језик је, заправо, изразито морфолошки мотивисан језик.</s>\n<s>Према дефиницији, морфолошка мотивација се односи на морфолошку конструкцију или структуру ријечи која упућује на значење.</s><s>Стога деривативи и сложенице који садрже више од једне морфеме могу бити морфолошки мотивисани, док ријечи које се састоје од само једне морфеме обично нису морфолошки мотивисане (иако могу бити фонетски или графемски мотивисане, како смо горе навели).</s><s>У класичном кинеском језику већина ријечи се састојала од само једне морфеме или само једног слога, те стога тешко да је постојао висок степен морфолошке мотивисаности.</s><s>Како смо већ навели, у модерном кинеском језику ријечи са више од једне морфеме заузимају око 80% цјелокупног рјечника, а већина њих су сложенице (усљед малог броја афикса у кинеском језику).</s><s>Стога, модерни кинески језик је много више морфолошки мотивисан у односу на класични кинески језик који је био предмет Де Семантика прави разлику и између два кључна концепта – смисао и денотација.</s><s>„Као прва компонента значења, смисао представља уређен скуп довољног броја дескриптивних обиљежја, којима се дефинише извјесна класа ванјезичких ентитета.</s><s>Кључни сегменти овог одређења су детерминанте ’уређен скуп’, ’довољан број’ и ’дескриптивно обиљежје’.</s><s>Термином ’дескриптивно обиљежје’ означава се свако дистинктивно својство или особина ванјезичког ентитета које може бити релевантно при успостављању неког семантичког контраста.</s><s>Дескриптивна обиљежја, кад год је то оствариво, требало би да одсликавају својства везана не само за облик и изглед ванјезичког ентитета, него и за његову функцију, понашање или манифестовање, пошто они чине темељ, а и произлазе из когнитивног процеса препознавања егземплара, тј. (уобичајених) представника, одговарајуће класе ентитета (Aitchison 1987: 60 цитиран у „Као друга, комплементарна, компонента значења, денотација представља однос између лексеме и извјесне класе ванјезичких ентитета – људи, предмета, мјеста, особина, процеса и активности изван језичког система (Lyons 1977: 207 цитиран у Prćić, 2016: 68), на које се лексеме могу исправно примијенити.” Примарни фокус модерне семантике односи се претежно на смисао ријечи, а не на њихову денотацију.</s><s>Смисао је, у суштини, мјесто које ријеч или синтагма имају у систему односа са осталим ријечима у одређеном језику.</s><s>Постоји неколико различитих врста смисаоних односа међу лексемама.</s><s>Неке су резултат специфичног слиједа ријечи или синтагми унутар реченице.</s><s>Ова врста односа је позната као синтагматски или секвенцијални семантички однос.</s><s>Нпр., ако чујемо реченицу Он је веома добар _____, знали бисмо да ријеч која недостаје мора логички бити она која припада неком мањем скупу, попут ријечи човјек, пас и сл.</s><s>У овој реченици ријеч добар и ријеч човјек имале би синтагматски семантички однос (Ке, 2004: 86).</s><s>С друге стране, смисаоне релације између лексема могу да буду и резултат начина на који ријечи или синтагме могу бити међусобно замјењиве.</s><s>Ова врста се назива парадигматским или супституционалним семантичким односом.</s><s>Нпр., у реченици Он је јако _____ човјек, ми бисмо попунили празнину одређеним придјевом попут добар, зао и сл.</s><s>Те ријечи тада формирају парадигматски семантички однос (Ке, 1. У смислу синтагматског семантичког односа битно је споменути колокацију.</s><s>Колокација је најчешће двочлани лексемски спој који је постао типичан у неком језику.</s><s>Термин колокација Прћић тумачи на сљедећи начин: „Колокација представља уобичајен, а понекад и редован, двочлани спој једне лексеме с неком другом, по правилу унутар одређене синтактичке јединице – синтагме или, нешто рјеђе, реченице; нпр. drink coffee, ПИТИ КАФУ, strong coffee, ЈАКА КАФА, или, као сложена колокација, drink strong coffee, ПИТИ ЈАКУ КАФУ.</s><s>По својој суштини, свака колокација чини садржинску, функцијску, а дијелом и формалну, цјелину, која пружа опис специфичне микроситуације у ванјезичкој или језичкој стварности.” (Prćić, 2016: Колокације су лексички спојеви карактеристични за језике којима припадају и, иако има одређених подударања међу многим језицима, колокације су и ствар „духа језика”, индивидуалности народа и стога изразито специфичне.</s><s>Рецимо, у српском језику кажемо да неко „игра фудбал”, „игра кошарку” или „игра игрицу” – у све три колокације глагол је исти.</s><s>У кинеском језику, потпуно супротно, додјељује се другачији глагол у односу на ситуацију, па стога особа може да  „打篮球” /dǎ lánqiú/ дословно: рукама ударати кошарка/кошаркашка лопта,</s>\n<s> „踢足球” /tī zúqiú/ дословно: шутати фудбал/фудбалска лопта или  „玩游戏” /wán yóuxì/ дословно: забављати, играти игрица.</s><s>Колокације веома често представљају изазов у процесу учења страног језика, а у нашој анализи ће се показати и да покушаји формирања колокација код ученика при изражавању</s>\n<s>нетипичним колокацијама за кинески језик, што се може приписати негативном утицају матерњег језика односно негативном трансферу из матерњег језика.</s><s>Што је колокација фикснија, то се више сматра идиомом – језичким обрасцем који се учи као цио, а не као „сума 2. „Као један од два фундаментална принципа устројства језика, парадигматски односи темеље се на упоредивости најмање двије језичке јединице, које би се због извјесних формалних, функцијских и/или садржинских сличности могле јавити у истом сегменту контекста.</s><s>Будући да одређују могућност одабирања – дакле, потенцијалну заступљеност сродних јединица у неком контексту, ови односи представљају раван селекције, вертикалну осу замишљене структуре језика (Бугарски 1989а: 95–97; Lyons 1968: 73–76 цитирани у Prćić, 2016: 120).</s><s>Веома је битно напоменути да оваква могућност одабирања подразумијева међуискључивост 53 одабране јединице, с једне стране, и оних неодабраних, с друге.”</s>\n<s>Разликујемо неколико различитих врста парадигматских значењских односа: синонимија (истовјетност смисла), антонимија (супротност смисла), хипонимија (укљученост смисла) (Prćić, 2016), некомпатибилност54 (искљученост смисла, супротно од хипонимије – када један концепт искључује постојање другог) (Ke, 2004: 89).</s><s>За контрастивна проучавања лексике два или више језика битни су нам појмови а) лексичко или семантичко поље, б) лексички скупови, те в) лексичке празнине.</s><s>Прћић каже да су „лексичка поља заснована на језичким и лингвистичким критеријумима, док се с друге налазе лексички скупови, засновани на ванјезичким критеријумима” (Prćić, 2016: 138).</s><s>Аутор даље појашњава: „Једно лексичко поље55 утемељено је на груписању лексема према сродности смисла – специфично, објективно утврдивим смисаоним односима.</s><s>Прототипско испољавање лексичког поља одређују два својства: (а) најмање двије лексеме које се налазе у истој морфосинтактичкој класи, и (б) посматране лексеме, преко својих релевантних семема, треба да имају бар једно заједничко централно ДгО (дистинктивно обиљежје, прим. аут.), којим се покрива цјелина неке значењске димензије (Lipka 1992: 152), као што су боја, брзина, температура, животиња, итд.” (Prćić, 2016: 138).</s><s>Дакле, лексичко поље се односи на групу међусобно повезаних ријечи или лексема које су организоване унутар система у којем свака јединица има своје мјесто али у исто вријеме координира са осталим јединицама те их на неки начин значењски дефинише.</s>\n<s>53 Одговара термину „incompatibility” (Lyons 1968, 1977).</s><s>54 Одговара термину „Incompatibles” (Crystal, 1994).</s><s>55 Према термину „lexical field” (Lipka, 1992); код других аутора, у приближно истом смислу јављају се још и термини „семантичко поље”, „семантички домен” и „лексичка конфигурација”.</s><s>Лексичке скупове аутор дефинише на сљедећи начин: „За разлику од језички устројених лексичких поља, која се могу дефинисати лингвистички, с лексичким скуповима то није случај.</s><s>Наиме, један лексички скуп, како га поима Л.</s><s>Липка (1992: 157–158), темељи се на груписању лексема, различитих морфосинтактичких класа, према сродности смисла проистеклој из одређених ванјезичких околности.</s><s>Такве околности, у великој мјери условљене специфичном културом и отуда махом у домену знања о свијету једне језичке заједнице, могу се подијелити у најмање два, неријетко међусобно прожета, комплекса.</s><s>Š...</s><s>Ć Први чини блискост денотата посматраних лексема – просторна, временска или нека друга; Š...</s><s>Ć други комплекс представља повезаност самих лексема – тематска, психолошка или нека друга” (Prćić, 2016: 143).</s><s>Ако је у центру лексичког скупа рецимо ријеч лептир, чланови тог лексичког скупа могу бити ријечи попут инсект, крила, летјети, жут, свијетао, живописан итд.</s><s>Аутор напомиње и да су „величина и обухват неког лексичког скупа, у цјелини узев, промјенљиви – или, тачније, прошириви према указаној потреби” (ибид).</s><s>За наше контрастивно анализирање и истраживање изузетно релевантан семантички концепт јесу тзв. лексичке празнине56.</s><s>Лексичке празнине јесу непостојања лексеме на одређеном мјесту у структури лексичког поља (Ке, 2004: 93), како унутар једног језика тако и између више њих.</s><s>Одређени концепт, који желимо да језички изразимо, можемо представити на два начина: прво, можемо му дати одређено име, попут, нпр., теле, а друго, можемо тај концепт или ентитет описати – нпр., младунче краве.</s><s>Први начин језичког изражавања назива се синтетички израз, док се други начин, дескриптивна метода, назива аналитички израз.</s><s>Синтетички начин изражавања је и онај у коме је референт лексикализован (тј. у рјечнику датог језика постоји ријеч која именује појаву).</s><s>Други начин се обично примјењује када дође до уочавања лексичке празнине.</s><s>У поређењу са другим језицима, сваки језик у свом лексичком пољу има одређене лексичке празнине (Ке, 2004: 93).</s><s>Рецимо, у кинеском језику постоји неколико различитих назива за куване пуњене земичке од тијеста, попут „包子” /bāozi/, егзактан еквивалент у српској кухињи, у нашем језику није лексикализована на прави начин, односно не постоји конкретан назив за ту специфичну врсту јела – ту долази до појаве лексичке празнине.</s>\n<s>„Семантичке карактеристике или семантичке компоненте су најмање јединице значења унутар једне ријечи.</s><s>Значење ријечи може бити описано као комбинација семантичких карактеристика.” (Ке, 2004: 96) Примјера ради, аутор Ке Пинг наводи овај примјер одређивања семантичких карактеристика: човјек жена дијете</s>\n<s>У овим групама ријечи именица „човјек” и именица „бик” дијеле семантичку карактеристику (+ мушки), именице „жена” и „крава” имају семантичку карактеристику „жена” и „дијете” имају семантичку карактеристику (+ људско биће), док други сет именица има карактеристику (+ животиња).</s><s>У смислу контрастивне лингвистике, исти аутор (Ке, 2004: 97) наводи двије процедуре значајне за процес контрастивне анализе између сличних лексичких поља два језика (по угледу на теорију Карла Џејмса (James, 1980)): који</s>\n<s>неке карактеристике за дату лексему, а потом се пореде лексеме из Ј1 и Ј2; ако се установи да одређене лексеме у два језика дијеле исте семантичке карактеристике, онда се може говорити о преводилачким еквивалентима.</s><s>2. Може се одмах употријебити преводилачка еквиваленција.</s><s>Овај приступ подразумијева оквирно превођење лексема са једног језика на други, а потом и анализу семантичких карактеристика датих лексема како би се утврдило да ли се двије лексеме из различитих језика у потпуности „подударају”.</s><s>Резултати оваквих анализа су значајни и у другим аспектима.</s><s>„Осим што откривају семантичка преклапања унутар сваког од два упоређена језика, они такође указују на даља значења у два језика”57 (Berndt, 2009: 34).</s><s>Систематска контрастивна анализа ове врсте, нема сумње, успјеће да развије читаву мрежу међусобних веза између два језичка система.</s><s>Ово ће, с друге стране, свакако дати и важне нове увиде свима онима који се баве развијањем ефикаснијих метода одабира, оцјењивања и презентације лексичке грађе страног језика на часовима страних језика, у уџбеницима, 57 Превод ауторке рада.</s>\n<s>неке програмима наставе страних језика итд.</s><s>Дефинитивно се може рећи да ће овакве анализе довести и до значајних побољшања двојезичних рјечника (ибид: 36).</s><s>2.6.1.7.</s><s>Хипотезе јаке верзије и слабе верзије контрастивне анализе Стручњаци су много дискутовали о томе какву врсту предиктивне моћи пројектује контрастивна анализа и да ли је та способност предвиђања сврсисходна.</s><s>Лингвиста Роналд Вардоу (Wardhaugh, 1970: 123–130) изнио је своју хипотезу, тзв. хипотезу контрастивне анализе, која постоји у двије верзије – јака и слаба верзија.</s><s>Иако су обје верзије једнако засноване на претпоставци да постоји интерференција Ј1, разликују се по томе што тзв. јака верзија анализе има моћ предвиђања, док слаба верзија има само моћ дијагнозе, односно идентификовања грешака које су направљене.</s><s>То заправо значи да је јака верзија она која је предиктивна, која пореди два језика и описује их у сврху предвиђања грешака које би се могле појавити у писаној или усменој продукцији Ј2.</s><s>Слаба верзија, с друге стране, узима у разматрање саму продукцију, већ начињене евентуалне грешке, те их онда анализира и пореди у смислу разлика између та два језика које су довеле до грешака.</s><s>Прва верзија, дакле, третира грешке прије него што се оне десе, док их друга верзија третира након што су се оне актуелизовале.</s>\n<s>Вардоу преферира слабу верзију контрастивне анализе.</s><s>Према његовим ријечима, када се користи слаба верзија контрастивне анализе тек се онда упућује на „феномен интерференције који се заиста може видјети”, за разлику од предвиђања (Ке, 2004: 37).</s><s>Међутим, не дијеле сви то мишљење.</s><s>Роберт Ладо и Чарлс Фрајз су такође били од оних који су преферирали јаку верзију контрастивне анализе и увиђали њену практичност.</s><s>Аутор Ке Пинг потенцира чињеницу да би у случају слабе анализе, која тумачи грешке након што се оне заиста десе, онај који анализира био у позицији да субјективно и несистематично одлучује (без претходно урађене контрастивне анализе) које су то грешке које приписујемо интерференцији Ј1.</s><s>Јака верзија контрастивне анализе се заснивала на неколико битних теорија, попут тога да је а) највећа препрека у учењу и усвајању Ј2 управо интерференција која долази из учениковог матерњег језика; б) ако упоредимо два језичка система моћи ћемо предвидјети будуће грешке и препреке у учењу; в) препреке у процесу учења су веће што је већа разлика између два језика матерњег и оног који се учи; г) анализа разлика и сличности између два језика треба да буде систематична и д) резултати добијени из контрастивне анализе могу да се користе при састављању наставних материјала и у припреми наставног процеса.</s><s>„Амбиција сваке науке јесте да превазиђе пуку опсервацију и да предвиди оно што се не може осмотрити”58 (Ке, 2004: 37).</s><s>Предвидјети грешку значи и спријечити је да се појави – тако барем тврде присталице јаке верзије контрастивне анализе.</s><s>Постоје, наравно, ограничења у смислу да нису све грешке нужно резултат интерференције матерњег језика.</s><s>Било је покушаја да се утврде пропорције интерлингвалних грешака како би се утврдио или у складу с тим прилагодио потенцијал предвиђања.</s><s>„У већини случајева, количина између једне трећине и половине свих ученичких грешака долази из неподударања система матерњег језика са системом циљног језика.</s><s>Може се очекивати да ће контрастивна анализа предвидјети ове грешке, али ипак неће моћи преузети одговорност за неке грешке нити ће моћи предвидјети 50–60% ученичких грешака (које не настају из интерлингвалних разлога, прим. аут.)” (James, 1980: 146 Аргументи су били релативно снажни и са друге стране, у табору оних који су потенцирали практичност слабе верзије.</s><s>Вардоу (Wardhaugh, 1974) је имао два разлога да у једном тренутку одбаци своју хипотезу јаке верзије.</s><s>Један је био тај што се временом емпиријски доказало да се неке грешке које су предвиђали контрастивним анализама никада нису дешавале у реалној продукцији студената, док је други разлог био тај што се дешавало да ученици често праве исте грешке без обзира на то што им матерњи језик није исти.</s><s>Ово становиште почива на истим принципима као и анализа грешака, засебна научна дисциплина о којој ћемо говорити у сљедећем потпоглављу.</s><s>Многи други лингвисти такође су одбацили јаку верзију контрастивне анализе управо из истих разлога.</s>\n<s>2.6.1.8.</s><s>Критика и мане контрастивне анализе Основни циљ контрастивне анализе, као метода, био је педагошки (Lado, 1957).</s><s>Заправо, истраживачи и научници су сматрали да темељно поређење језичких система даје наставницима могућност процјене ваљаности наставног материјала указивањем на потенцијалне фокусне тачке наставног процеса, а све кроз предвиђања грешака које би могле настати усљед различитости структура циљног језика у односу на матерњи језик.</s><s>Другим ријечима, циљ је био да се спријечи интерференција из матерњег језика.</s><s>Бихевиористички постулати на којима почива контрастивна анализа предлагали су да увиђањем и истицањем разлика и сличности између два језика могу да се спријече или избјегну навике из Ј1 које негативно утичу на ученикову продукцију на Ј2.</s><s>58 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Ова теорија била је продуктивна у смислу да је у другој половини 20. вијека остварен велики број анализа и истраживачких пројеката на ту тему, који су, без имало сумње, имали одређени педагошки али и лингвистички допринос.</s><s>Међутим, теорија контрастивне анализе доживјела је и бројне критике.</s><s>Различити аутори указали су на неколико мана ове теорије, од којих наводимо најрелевантније (Ellis, 1994; Еllis, 1985; Burt, 1975; Zhu, 2007; Chomsky, 1959; Liu, 1. Дешавало се да се одређене грешке које предвиђају контрастивисти врло често не десе;</s>\n<s>2. Интерференција из Ј1 није искључиво била једини извор грешака, као што су то присталице контрастивне анализе тврдиле; 3. Грешке изазване интерференцијом из Ј1 знале су бити најмањи извор грешака; 4. Дешавало се да ученици праве грешке које контрастивна анализа није могла да предвиди;</s>\n<s>анализа подразумијевали су концепт стимуланс – реакција – поткрепљење, понављање навика из претходних учења – све оно што је Чомски критиковао средином прошлог вијека (и усљед чега су се развиле нове дисциплине).</s><s>Бихевиоризам је придавао велики значај учениковој средини, не обраћајући пажњу на одређене унутрашње процесе ученика, његове когнитивне капацитете, креативну моћ језика, могућност особе да продукује и израз који раније није чула, учеников став, мотивацију, претходно научене језике и остале факторе.</s><s>Чомски тврди: „Језик није структура навике.</s><s>Уобичајено језичко понашање карактеристично укључује иновацију, формирање нових реченица и образаца, у складу са правилима велике апстрактности и замршености”59 (Chomsky, У педагошком смислу, допринос контрастивне анализе није био значајан колико се претпостављало да ће бити.</s><s>На грешке се у контрастивној анализи гледало као на непожељне, јер су представљале пропуст наставника који није добро изанализирао 59 Превод ауторке рада.</s>\n<s>анализа разлике између језичких система и примијенио превентивне методе у настави.</s><s>„Главна сумња у контрастивну анализу са педагошке тачке гледишта произашла је из промјене става о улози грешке у учењу језика.</s><s>Контрастивна анализа била је заснована на потреби да се грешка избјегне, али ако се грешка посматра као позитиван аспект доказ о наставку тестирања хипотеза – тада значај осмишљавања наставног програма усмјереног на превенцију грешке постаје мање очигледан.</s><s>Да ли је онда потребно радити контрастивну анализу?</s><s>Одговор је да је вриједно труда само ако се сматра важним објаснити зашто долази до неких грешака”60 (Ellis, 1985: 32–33).</s><s>Дакле, фокус критичара контрастивне анализе усмјерен је на потребу за другачијим приступом и третманом грешака, односно за промјеном перспективе – умјесто предвиђања, циљ постаје анализа реалних грешака које ученици праве и њихова процјена.</s><s>Упркос манама и одређеним неуспјелим методама контрастивне анализе, важност овог метода огледа се у томе што је контрастивна анализа дала нови увид у утицај матерњег на учење другог језика.</s><s>Што је можда и важније, контрастивна анализа била је увертира за многе касније дисциплине, односно полазна тачка за истраживања у сферама анализе грешака, међујезика и, самим тим, језичког трансфера.</s><s>2.7.</s><s>Анализа грешака</s>\n<s>Анализа грешака (у даљем тексту АГ) једна је од грана примијењене лингвистике, која за циљ има да идентификује грешке које праве ученици страног језика, да их потом анализира, опише и објасни; а све са циљем откривања механизама које ученици користе приликом учења одређеног језика и евалуације грешака ради побољшања наставних стратегија.</s><s>Настанак ове методе је, између осталог, условљен великим утицајем лингвисте Стивена Пита Кордера (S.P. Corder), који је 1967. године објавио научни рад под називом The Significance of Learner’s Errors (Значај ученикових грешака) и тиме отворио ново поглавље примијењене лингвистике.</s><s>Кордер је првенствено дао свој допринос у смислу тога на који начин посматрамо грешку у процесу учења страног језика.</s><s>Раније, контрастивна анализа није на ученичку грешку гледала благонаклоно.</s><s>Контрастивна анализа два језичка система била је традиционалан приступ спознавању потенцијалних, хипотетичких грешака, које би могле евентуално настати најчешће као проблем интерференције једног језика са другим, а које би се том интензивном анализом заправо могле и спријечити прије самог 60 Превод ауторке рада.</s>\n<s>анализа настанка.</s><s>Основни принцип био је бихевиористички – појава интерференције према традиционалној контрастивној школи потиче из понављања навика које су усвојене приликом учења неког језика одраније (обично матерњег језика) (Corder, 1967: 1645).</s><s>Међутим, у практичној настави предавачи су почели увиђати да врло често реалност одступа од дате теорије.</s>\n<s>Контрастивна анализа и бихевиористи су грешке сматрали непожељним и контрапродуктивним током учења циљног језика (Liu, 2002/2015; Ellis, 1985; Corder, 1967).</s><s>Међутим, емпиријска истраживања која су спроведена током шездесетих година 20. вијека показала су да контрастивна анализа није објаснила већину грешака које ученици праве као и да многе од тих грешака нису посљедица интерференције матерњег језика, односно да интерференција није била једини извор грешака, у шта је контрастивна анализа чврсто вјеровала.</s><s>Стога, прелазак са КА на АГ представљао је логичан слијед догађаја.</s><s>Ове нове околности захтијевале су примјену нове методологије: у истраживањима се прешло са пуког поређења структура Ј1 и Ј2 на анализу реалне говорне и писане продукције ученика.</s><s>Кордер тврди: „У области методологије постојале су двије школе размишљања када говоримо о грешкама ученика.</s><s>Прва школа била је она која је заступала став да се грешке никада не би ни десиле ако бисмо постигли то да имамо савршену наставну методу, те да то што се грешке дешавају није ништа друго него знак неприкладности наших наставних метода.</s><s>Филозофија друге школе јесте да ми живимо у једном несавршеном свијету и да ће се грешке увијек дешавати, без обзира на наш труд и залагање.</s><s>Наш фокус треба да буде на техникама које упражњавамо када се суочимо са грешкама након што се оне десе”61 (Corder, 1981: 5; Corder, 1967: 162–163).</s><s>У том смислу, АГ је слична тзв. слабој верзији контрастивне анализе коју смо помињали у претходном потпоглављу.</s><s>АГ има за циљ да опише природу учениковог међујезика, да га пореди са циљним језиком, те се стога може сматрати једном верзијом компаративне лингвистичке дисциплине (Corder, 1973: 274).</s><s>Осим Кордера, још један снажан утицај у овој сфери била је и генеративна теорија Ноама Чомског (Aspects of the Theory of Syntax, 1965).</s><s>Чомски преиспитује бихевиористичке принципе и самим тим доводи у питање неке од основних постулата контрастивне анализе.</s><s>Као што је у тексту изнад већ било помињано, Чомски образлаже свој став теоријом да свако здраво људско биће посједује урођени механизам 61 Превод ауторке рада.</s>\n<s>анализа за учење језика (Language Acquisition Device), захваљујући коме може да се изражава, да само ствара реченице, да изговара и изразе које раније није чуло.</s><s>За њега спољашњи стимуланс није релевантан као унутрашњи, односно учење језика за њега није понављање раније научених навика него управо креација урођеног механизма унутар људског ума.</s><s>Тај креативни процес је код дјеце најочигледнији: дијете изграђује сопствени језички систем док га у потпуности не савлада, а дио тог процеса неминовно су и грешке, које су заправо природан елеменат учења а не знак неуспјеха дјетета (или оног ко га учи).</s><s>Кордер каже да када дијете од двије године погријеши приликом састављања реченице, нећемо ту грешку сматрати девијантном, абнормалном, итд.</s><s>Ми ћемо, заправо, такве грешке сматрати за индикатор напретка у процесу учења, а грешку анализирати у складу са нивоом познавања језика (Corder, 1967: 165).</s><s>Контрастивна анализа је заузела став да, уколико поредимо системе два језика, Ј1 и Ј2, те ако истакнемо сличности и разлике између два језичка система, можемо да предвидимо и избјегнемо грешке.</s><s>АГ се, супротно од тога, заснива на концепту да многе грешке које ученици направе у процесу учења језика нису производ трансфера или интерференције из Ј1, или да барем морамо изанализирати грешку након што је увидимо, како бисмо знали узрок грешке.</s><s>Грешке се у АГ третирају на потпуно другачији начин, не као нешто што омета процес учења него као саставни дио учења који нам је и индикација напретка.</s>\n<s>Кордер каже да су грешке важне са три различита аспекта: „Прије свега, за наставника, у смислу да му говоре да ће, уколико уради систематску анализу грешака, он моћи да увиди колико је ученик далеко од циља и колико је напредовао, те шта му још преостаје да научи.</s><s>Затим, грешке пружају истраживачима доказе о томе како се језик учи или усваја, које стратегије или процедуре ученик користи како би спознао језик.</s><s>Трећи (и у одређеном смислу најважнији) аспект јесте у томе што су грешке неопходне за самог ученика, јер на грешке можемо гледати као на ’уређај’ који ученик користи да би научио.</s><s>То је начин на који ученик тестира своје хипотезе о природи језика који изучава”62 (Corder, 1967: 167).</s><s>Сматра се да се анализа грешака, као процес, може подијелити у неколико фаза 62 Превод ауторке рада.</s>\n<s>анализа аутори наводе сљедећу подјелу: 1) прикупљање материјала (корпуса) (gathering material / 收集资料/ shōují zīliào); 2) идентификација грешака (identifying errors / 鉴别偏误/ јiànbié piān wù); 3) описивање грешака (describing errors / 描写偏误/ miáoxiě piān wù); 4) објашњавање грешака (explaining errors / 解释偏误/ jiěshì piān wù); 5) евалуација грешака (error evaluation / 评估偏误/ pínggū piān wù).</s><s>1) Прикупљање материјала за анализу је изузетно битан први корак, јер систематичност и услови прикупљања материјала, као и квалитет материјала, диктирају правилност анализе.</s><s>Када прикупљамо материјале које ћемо анализирати, потребно је узети у обзир три услова: начин прикупљања, формат прикупљаног материјала и факторе који утичу на настајање грешке (Wang, 2009/2016: 38).</s><s>Везано за начин прикупљања, Ванг предлаже тзв. хоризонтални, попречни пресјек (横向语料收集/ héngxiàng yǔliào shōují), који подразумијева прикупљање материјала у једном одређеном тренутку; или тзв. вертикално прикупљање (纵向语料收集 /zòngxiàng</s>\n<s>називом лонгитудинално), што се односи на прикупљање узорка у дужем временском периоду.</s><s>Осим тога, треба узети у обзир и начин на који се прикупља узорак, у смислу да ли је материјал природни узорак, тј. да ли се ради о спонтаној, природној употреби језика или се ради о одређеном измамљивању, подстицању изражавања.</s><s>Код формата прикупљања битан је жанр ученикове продукције (есеј, конверзација, писмо, чланак), средство продукције (говорна, писана продукција) те садржај (тема) Ванг предлаже и посматрање околности ученикове продукције, факторе попут учениковог нивоа познавања језика, тога да ли познаје и говори и друге језике, средине у којој учи, искуство учења језика и слично (Wang, 2009/2016: 39).</s><s>2) Идентификација грешака је други корак у АГ.</s><s>Иако звучи једноставно, идентификовати грешку некада може бити много теже него што нам се чини.</s><s>Како да знамо да начињена грешка није, рецимо, посљедица умора због којег је ученик направио лапсус?</s><s>Елис стога потенцира чињеницу да у првом кораку анализе грешака морамо првенствено знати разлику између грешке (error) и омашке (mistake) (Ellis, 1994: 17).</s><s>„Грешке су рупе у учениковом знању, оне се дешавају када ученик не зна шта је исправно.</s><s>Омашке су повремени пропусти у употреби језика, који се дешавају јер ученик у одређеној ситуацији није у могућности да правилно искаже оно што зна.</s><s>”63 (Ellis, 1994: 17).</s><s>Као општи приступ утврђивању тога да ли се ради о грешци или омашци, Елис предлаже два начина: први начин је да наставник прати да ли се погрешна форма понавља или се десила само једном; други начин је да затражимо од ученика да сам исправи своју грешку – уколико покушај самокорекције буде успјешан, ради се о омашци (Ellis, 1994).</s><s>3) Описивање грешака јесте корак који слиједи након идентификовања грешке.</s><s>Елис (Ellis, 1994) предлаже два основна начина: класификацијом грешака у граматичке категорије или неком врстом идентификовања општег или честог начина на који ученик одступа од правилне форме.</s><s>Ти начини одступања могу бити, рецимо, тенденција изостављања елемената (који би требало да буду присутни у правилној форми), погрешног кориштења ријечи, те погрешног редослиједа ријечи у реченици.</s><s>Када се грешке на тај начин класификују и објасне, онда је лако дијагностификовати разлог грешке и покушати радити на исправци.</s><s>4) Објашњавање грешака је сљедећа етапа у процесу АГ.</s><s>Грешке (а не омашке) су систематски пропусти у кориштењу правилне форме, изазвани неким „правилом” које је ученик смислио а које се разликује од норме циљног језика.</s><s>Одређене грешке које се дешавају приликом учења страног језика су универзалне, односно, чак ће и ученици који имају различите Ј1 у процесу учења ипак имати исте грешке (чест случај овог типа јесте усвајање и неправилно кориштење функционалне партикуле 了у кинеском језику).</s><s>С друге стране, постоје грешке које су карактеристичне искључиво за говорнике одређених Ј1, те се такве грешке не могу сматрати универзалним.</s><s>Такве се грешке најчешће могу приписати утицају матерњег језика или неког другог језика који говорник познаје.</s><s>Грешке се претежно класификују у три групе: грешке интерференције (јављају се усљед трансфера), интралингвалне грешке (тичу се неправилног усвајања форми циљног језика, непознавања или непотпуног кориштења правила) и развојне грешке (стварање погрешних хипотеза о циљном језику усљед недовољног познавања језичког система) (Richard, 1971 према Wang, 2009/2016: 41).</s><s>5) Евалуација грешака је посљедњи корак у процесу АГ.</s><s>С обзиром на то да је циљ анализе грешака да помогне ученицима у процесу учења новог језика, потребно је и процијенити озбиљност грешака.</s><s>Ванг (Wang, 2009/2016: 42–43) говори о три концепта битна за процјену грешака:</s>\n<s>63 Превод ауторке рада. а) Које су грешке најозбиљније?</s><s>Многа истраживања (Burt, 1975; Tomiyana, 1980; Khalil, 1985 према Wang, 2009/2016: 42) показала су да изворни говорници тврде да процес разумијевања учениковог изражавања више угрожавају лексичке него граматичке грешке, али да су грешке на синтаксичком нивоу реченице, у односу на грешке везане за појединачне реченичне елементе, заслужније за неразумљивост цјелокупног исказа. b) Ко је особа која процјењује грешку?</s><s>У најопштијем смислу, можемо говорити о изворним говорницима, као и о онима којима одређени језик није матерњи.</s><s>Анализу могу радити и стручњаци (лингвисти), али и особе које то нису (изворни говорници који могу интуитивно упутити на грешку).</s><s>Ванг тврди да се према одређеним досадашњим истраживањима може извести закључак да су особе којима одређени језик није матерњи много строже у процјени када се ради о граматици; супротно од тога, изворни говорници предност у озбиљности грешке дају грешкама у изражавању и лексичким грешкама. с) Шта су критеријуми процјене грешака?</s><s>Ванг (Wang, 2009/2016: 42) наводи три критеријума: разумљивост (intelligibility / 可理解程度/ kě lǐjiě chéngdù) – да ли се реченица може разумјети; прихватљивост (acceptability / 可接受程度/ kě jiēshòu chéngdù) – да ли прималац поруке може превазићи грешку; неприкладност (冒犯程度/ màofàn chéngdù) – да ли одређена грешка може изазвати неспоразум који би увриједио примаоца поруке.</s><s>Ванг такође помиње и чињеницу да су ови стандарди подложни субјективном осјећају истраживача или оног ко ради анализу, што сматра ограничавајућом карактеристиком анализе грешака.</s>\n<s>Раније смо навели први покушај класификације грешака, теорију коју је изнио Ричардс 1971. године (према Wang, 2009/2016: 41–42), а која је актуелна и у каснијој литератури других аутора који су се позивали на ту класификацију и додатно је усавршавали.</s><s>Он је, подсјећамо, грешке подијелио у три групе: грешке интерференције, интралингвалне грешке и развојне грешке.</s><s>Одређени аутори имају за нијансу другачију перспективу класификације грешака (Lott, 1983 према Ellis, 1994: 59): а) Грешке прекомјерног кориштења аналогије („overextention of analogy”), које се дешавају када ученик погрешно користи одређени елемент зато што он има сличности са неким елементом из матерњег језика; b) Грешке трансфера структуре („transfer of structure”) што је феномен који се деси када ученик користи неко својство Ј1 (фонолошко, лексичко, граматичко или прагматично) умјесто да користи оно које је карактеристично за циљни језик;</s>\n<s>63 Превод ауторке рада. c) Интерлингвалне/интралингвалне грешке („interlingual/intralingual errors”), које се десе када одређена искориштена структура не постоји или није правилна ни у Ова трећа категорија – интерлингвалне/интралингвалне грешке – повод је многих дебата које се тичу неслагања око тога шта је грешка трансфера а шта интралингвална грешка.</s><s>Интралингвалне грешке се такође могу даље подијелити (Richards, 1971b према a) грешке прекомјерног уопштавања („overgeneralization errors”) – случајеви када ученик прави неправилне структуре ослањајући се на структуре циљног језика које познаје;</s>\n<s>63 Превод ауторке рада. b) непознавање ограничења правила („ignorance of rule restrictions”) – када ученик користи одређене структуре и тамо гдје се оне не могу примијенити, јер не познаје довољно правила циљног језика; c) непотпуну примјену правила („incomplete application of rules”) – ученик није у могућности да састави комплетан исказ, те зато поједностављује структуру; d) погрешне хипотезе о језику („false concept hypothesized”) – када ученик не разумије концепте који постоје на циљном језику.</s><s>Није једноставно процијенити да ли је узрок грешке трансфер или интралингвални утицај.</s><s>У покушају да се изборе са проблемом идентификовања узрока, одређени аутори су поставили сљедеће критеријуме (Dulay & Burt, 1974b према Ellis, 1994: 60): a) развојне грешке – сличне онима које се дешавају када особа учи свој први језик, тј. оне које се могу приписати развоју свијести о језику; b) грешке интерференције – оне које одражавају структуру Ј1; c) специфичне грешке – које не припадају ниједној од двије претходно наведене групе.</s>\n<s>узроци грешака: a) Ако су фосилизоване грешке које се користе у циљном језику утицај неког другог језика, ради се о језичком трансферу („language transfer”); b) Ако су фосилизоване грешке производ погрешних тактика предавача (а да те тактике можемо идентификовати), ради се о трансферу подучавања („transfer of c) Ако су грешке резултат погрешног ученичког приступа наставном материјалу, онда говоримо о стратегијама учења другог језика („strategies of second language d) Уколико су грешке резултат учениковог приступа разговору са изворним говорницима, тада је посриједи стратегија комуникације на другом језику („strategies of second language communication”); e) И, на крају, узрок грешке може бити и у прекомјерној генерализацији одређених правила циљног језика и његове семантике („overgeneralization of the target language linguistic material”).</s>\n<s>Постоји још један угао гледања на класификацију грешака који сматрамо релевантним, а предложио га је Кордер (Corder, 1981), по којем се грешке могу подијелити на: a) пресистематске грешке (presystematic errors) – грешке које се дешавају док је ученик још у процесу спознавања језика и његових правила, те током ове фазе ученик није способан да исправи грешку;</s>\n<s>узроци грешака: b) систематске грешке (systematic errors) – грешке које се јављају када ученик већ познаје правило у језичком систему, али се грешка ипак појављује.</s><s>Њу ученик може да идентификује, али не и да је самостално исправи; c) постсистематске грешке (postsystematic errors) – грешке које се дешавају након што је ученик усвојио правила језика, али их не поштује досљедно те се грешке упорно понављају.</s>\n<s>Када говоримо о кинеском језику као Ј2 у процесу анализе грешака, аутор Лиу (Liu, 2002/2015: 23–26) наводи класификацију грешака према узроку њиховог настанка: a) Негативни трансфер из матерњег језика (母语负迁移/ mǔyǔ fù qiānyí) – грешке настале усљед утицаја матерњег језика; b) Негативни трансфер знања циљног језика (目的语知识负迁移/ mùdì yǔ zhīshì fù qiānyí) – грешке које настају усљед самосталне генерализације научених правила циљног језика, односно примјењивање једног правила и ондје гдје та примјена није правилан потез.</s><s>Аутор тврди да се такви случајеви обично дешавају када се ученици суоче са неком структуром која им није позната или не постоји у матерњем језику па имају тенденцију да прекомјерно користе научено правило циљног језика и стога погријеше. c) Негативни трансфер културолошких фактора (文化因素负迁移/ wénhuà yīnsù fù qiānyí) – грешке које не потпадају под лингвистичке критеријуме него се више тичу лингвистичке прагматике.</s><s>Аутор наводи примјер кинеских имена у којима је први карактер увијек презиме, као што је, рецимо, у имену Џанг Дањијен (张 大年/ Zhang Danian) презиме Џанг (张/Zhang).</s><s>Међутим, многи народи који нису навикли на такав редослијед ће посљедњи карактер користити као презиме, што представља грешку насталу усљед непознавања културолошких разлика. d) Грешке настале усљед утицаја стратегија учења и стратегија комуникације (学 习策略和交际策略的影响/ xuéxí cèlüè hé jiāojì cèlüè de yǐngxiǎng) – грешке су које за узрок имају неправилне стратегије учења, које опет резултирају појавом језичког трансфера, прекомјерног неправилног кориштења неког правила или поједностављивањем неког правила из циљног језика.</s><s>С друге стране, када говори о стратегијама комуникације аутор каже да се грешке обично дешавају када у току разговора ученик жели да избјегне језичку структуру са чијим усвајањем има проблема (回避策略 /huíbì cèlüè/ стратегија избjегавања) или када усљед немогућности кориштења циљног језика ученик искористи структуру или ријеч из свог матерњег језика ( 语言转换 /yǔyán zhuǎnhuàn/ пребацивање с једног језика на други) (што се најчешће дешава када и саговорник познаје тај матерњи језик).</s>\n<s>узроци грешака: e) Грешке усљед утицаја средине у којој се учи (学习环境的影响/ xuéxí huánjìng de yǐngxiǎng) – Лиу помиње грешке које претежно настају у домену фонологије (мада су и граматичке грешке овог типа врло честе), а дешавају се усљед неправилног наставничког предавања или приступа, неадекватног наставног материјала у којем нису довољно појашњене одређене дистинкције везане за кинески језик, или погрешних стратегија за вјежбање нових језичких структура у учионици.</s>\n<s>Кинески аутор Лиу (Liu, 2002/2015: 28–32) позива се на идеју да, пошто су грешке добродошле као индикатор напретка студента, оне би требало да се схвате као природни, пожељни елементи учења који ће се неминовно дешавати.</s><s>Он истиче да ће временом одређене грешке уз напредак ученика и престати да се дешавају, те да их самим тим често треба само ослушкивати и примјећивати, а многе не треба ни исправљати како не бисмо утицали на самопоуздање ученика.</s><s>Аутор (Liu, 2002/2015: 28–32) даље предлаже:</s>\n<s>2.7.3.</s><s>Третман и исправљање грешака a) Сви ученици који уче страни језик теже успјешној, али не и савршеној комуникацији док су још у процесу учења.</s><s>Стога, треба бити толерантан – иако нека грешка може да се фосилизује, не мора да значи да ће у потпуности, или икако, омести процес комуникације и разумијевања.</s><s>Грешке лексичког типа утичу више на разумијевање него грешке граматике, проблеми изговора или акцента изоловани од реалне комуникације нису велики проблеми, али неправилан тон или изговор у току реалног разговора (у кинеском језику, прим. аут.) могу у потпуности да поремете ток комуникације.</s><s>Стога, приједлог аутора јесте да процијенимо важност грешке на основу реалне комуникативне функције и у контексту разговора, а не изоловано од комуникације. b) Претходне студије контрастивне анализе и анализе грешака могу нам послужити као одређени путоказ за узрок грешке, па можемо од самог почетка утицати на свијест ученика везано за одређене језичке структуре. c) У исправљању је пожељно водити се критеријумима попут тога да ли се заиста ради о грешци или омашци; да ли је грешка глобална (тиче се читаве реченице или структуре и онемогућава разумијевање) или локална (тиче се само одређеног елемента и не омета разумијевање); да ли је грешка настала у оралној или писаној продукцији.</s><s>Када желимо да исправимо грешку, треба водити рачуна и о околностима грешке – ако се раде вјежбе и провјере знања, грешку би требало исправљати без изузетка, а ако се ради о задацима комуникације, дијалога, усменог излагања – не морају нужно све грешке да се исправе на лицу мјеста и у датом тренутку.</s>\n<s>Одређени аутори тврде да је у истраживањима битно не само одредити тип грешке на површинском нивоу, него наставити лингвистички их тумачити те процијенити и у обзир узети и психолошке или афективне мотиве грешке, као и друге околности попут контекста и потреба ученика приликом исправљања грешке.</s><s>Уопштено говорећи, исправљање грешака се дефинише као реакција на говорникову изјаву до које дође када се оцијени да је сам исказ, или бар његов дио, лингвистички или чињенично погрешан (Tomczyk, 2013).</s><s>Кордер, прије свега, критикује тај површински приступ грешкама који би требало да се даље разлаже: „Нажалост, ниво описа грешака који даље истраживачи најчешће користе јесте површински.</s><s>Грешке се и даље класификују на површинској основи, попут рецимо грешке изостављања, гдје је изостављен неки елемент који би требало да буде присутан; грешке додавања, гдје је присутан неки елемент који не би требало ту да стоји; грешке при избору, гдје је погрешна ставка изабрана умјесто исправне; и грешке у редослиједу, гдје су реченични елементи тачни, али у погрешном редослиједу.</s><s>Ова површна класификација грешака само је полазна тачка за систематску анализу.</s><s>То су само докази или подаци за анализу.</s><s>Уобичајено је да наставници иду мало даље у својој класификацији.</s><s>Обично треба навести на ком је језичком нивоу грешка учињена.</s><s>На примјер, изостављање, додавање, погрешан избор или редослијед ријечи у реченици могу бити на правописном, граматичком или лексичко-семантичком Добро позната таксономија укључује спецификацију грешака у смислу лингвистичких категорија, у смислу локације грешке у цjелокупном систему циљног језика на основу језичке јединице на коју утиче грешка (Dulay et al., 1982; James, 1998).</s><s>Узимајући у обзир овај критеријум, лингвистички се могу разликовати сљедеће врсте грешака: фонолошке, морфолошке, синтаксичке, лексичке, семантичке и прагматичке.</s><s>Даље, морамо имати на уму о којем типу ученичке продукције се ради, да ли говоримо о усменој или писаној продукцији – у зависности од типа продукције и третман грешака ће бити другачији.</s><s>Рецимо, у писаној продукцији исправљање грешке се врши накнадно, док се у усменој продукцији исправљање грешке може извршити одмах.</s><s>У усменој продукцији исправљање сваке грешке може довести до прекида тока 64 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.7.3.</s><s>Третман и исправљање грешака мисли ученика и ометања процеса изражавања, док у писаној продукцији нема могућности да поремети ток комуникације.</s><s>Затим, током писања студент има много више времена за размишљање, док је усмено изражавање много спонтаније и природније.</s>\n<s>Џејмс (James, 1998) сматра исправку побољшаном верзијом онога што је први говорник хтио да каже.</s><s>Кордер једнако тумачи: „Важно је напоменути да идентификујемо или откривамо ученикову грешку упоређујући оно што је заправо рекао са оним што је требало да каже да би изразио оно што је намјеравао да изрази.</s><s>Другим ријечима, поредимо његов погрешан исказ са оним што би изворни говорник рекао да би изразио то значење.</s><s>Грешке идентификујемо тако што упоређујемо оригиналне исказе са оним што ћу назвати реконструисаним исказима 65 , то јест исправним исказима који имају значење које је ученик намјеравао да искаже.</s><s>Реконструисане исказе можемо посматрати као преводе исказа ученика на циљни Кордер тврди да је та реконструкција кључна за цијелу методологију анализе грешака.</s><s>Реконструисана реченица је заснована на нашем тумачењу онога што је ученик покушао да каже, односно на значењу које је покушавао да изрази.</s><s>Цио успјех нашег описа грешака зависи од исправности наше интерпретације намјере ученика.</s><s>Прво питање које морамо да поставимо јесте: Како доћи до овог сазнања?</s><s>Постоје два начина, у зависности од тога да ли имамо приступ ученику или не. a) Ако је ученик присутан, можемо га замолити да каже оно што је намјеравао прво на свом матерњем језику, а затим да преведе свој исказ на циљни језик.</s><s>То је оно што Кордер назива ауторским тумачењем67 и оно нам даје ауторску реконструкцију учениковог оригиналног (можда и погрешног) исказа.</s>\n<s>2.7.3.</s><s>Третман и исправљање грешака b) Ако ученик није доступан за консултације, морамо покушати да интерпретирамо његов исказ на основу структуре исказа, али и језичког и ситуационог контекста (могућа тумачења/реконструкције68).</s><s>Оно што питање исправљања грешака чини још компликованијим јесте и чињеница да оно захтијева низ брзих одлука које наставник треба да донесе након што је примијетио 65 Reconstructed utterances (Corder, 1982: 37).</s><s>66 Превод ауторке рада.</s>\n<s>67 Authoritative interpretations/reconstructions (Corder, 1982: 37).</s><s>68 Plausible interpretation/reconstructions (Corder, 1982: 38). грешку у учениковом исказу.</s><s>Прва одлука се односи на питање да ли грешку треба на било који начин уопште и третирати.</s><s>Свакако, такав избор зависи од одређених фактора, укључујући и наставников циљ, односно да ли се жели развити флуентност или тачност, као и ниво знања ученика.</s>\n<s>Након што је одлучено да ће одређена грешка бити предмет обраде, наставник треба да изабере између три могуће опције њеног третирања, а то су исправка на лицу мјеста, накнадна исправка или одгођена исправка.</s><s>Треба имати на уму да је питање када исправити грешку уско повезано са одлуком како то учинити, односно да ли то урадити експлицитно или имплицитно.</s><s>Посљедњи избор који треба направити тиче се тога ко је особа која ће исправити грешку.</s><s>Очигледно је да је наставник тај који исправља грешку, али то може бити и сам ученик (самокорекција) или други ученици у учионици (корекција од стране вршњака) (Tomczyk, 2013).</s><s>Сматра се да је најидеалније када дође до самокорекције (Liu, 2002/2015: 30), други преферирани избор јесте исправка од стране вршњака, а када ниједна од те двије опције није остварива – онда се предлаже корекција од стране наставника.</s><s>Једна ствар је сигурна – у обзир се увијек мора узети добробит ученика.</s><s>Наше исправљање грешке не би смјело да спутава активност ученика у настави, да утиче на његово самопоуздање или да га обесхрабрује (Liu, 2002/2015: 30).</s><s>2.7.4.</s><s>Педагошка и научна релевантност и критика АГ АГ се сматра за изузетно важан теоријски и истраживачки правац у домену теорије о учењу другог језика.</s><s>АГ је обогатила теорије учења и усвајања другог језика у смислу да је подстакла истраживаче да крену у другом смјеру, окрећући фокус ка ученику и његовој реалној продукцији језика, што је послужило као вриједан материјал за истраживање и увиђање различитих феномена.</s><s>Прије свега, сматра се да се анализирањем грешака различитих група ученика у различитим фазама учења може омогућити израда квалитетног и адекватног дидактичког материјала као и организација сврсисходног наставног програма (Liu, 2002/2015: 31).</s><s>АГ је један еволутивни продужетак контрастивне анализе, који је, условљен манама</s>\n<s>претходнo установљен став о грешци као о негативној појави, доказао да матерњи језик није искључиво једини извор грешака и потешкоћа у процесу учења другог језика, те указао на остале факторе који узрокују грешке попут стратегија учења, стратегија комуникације, утицаја других језика, утицаја средине учења и слично (Liu, 2002/2015: 30).</s><s>Међутим, и овај правац истраживања, упркос свим својим добрим странама, доживио је одређене критике.</s><s>Највећа ограничења АГ која помињу кинески a) Већина корпуса на ком се ради анализа није добијена у природним условима, односно ради се о материјалу који је произведен у процесима испитивања или тестирања, не у спонтаној комуникацији, што би могло да дâ лажну слику о реалним грешкама;</s>\n<s>претходнo b) Фокус је само на грешкама, док се занемарују постигнућа и успјеси језичког усвајања студента, који нам такође могу рећи много о процесу учења и усвајања језика са лингвистичког и металингвистичког аспекта; c) У АГ по бројности предњаче истраживања која се тичу грешака у једном периоду процеса учења, гдје се узима само узорак једног одређеног периода учења ученика (или групе ученика).</s><s>Ријетка су истраживања која прате све фазе усвајања језика од почетка до фазе када ученик савлада језик, која би могла да нам кажу много о комплетном процесу;</s>\n<s>претходнo d) Усљед природног нагона да избјегну структуре које недовољно познају, ученици ће често прилагодити изразе ономе што знају и језичким структурама у које су сигурни; стога одређене потешкоће у изражавању никада нећемо ни имати прилику да запазимо;</s>\n<s>претходнo e) АГ је донијела много нових увида и научних сазнања када говоримо о одређеним лингвистичким сферама попут фонологије, граматике, лексике, али су одређене дисциплине, попут лингвистичке прагматике, у овом смислу остале занемарене.</s>\n<s>Као својеврсна реакција на мане АГ, наука ће кренути новим правцем интензивних истраживања о ученичком међујезику.</s><s>Задатак овог правца биће да се фокусира на цјелокупан ток учења циљног језика, а не само на грешке у учениковој продукцији.</s><s>Упркос овим ограничењима и критикама, истраживачки метод АГ се још увијек користи и у актуелним истраживањима, продубљујући на тај начин теорију и доносећи нове важне перспективе које поспјешују разумијевање процеса усвајања циљног језика, што доприноси наставном раду, стварању квалитетнијег научног материјала, научном истраживању, те ученицима, као и наставницима.</s><s>2.8.</s><s>Међујезик</s>\n<s>Међујезик представља трећу фазу у развоју истраживања о интерференцији међу језицима и грешкама насталим у процесу учења циљног језика.</s><s>Међујезик, као теорија, јесте и својеврсна синтеза претходна два правца, контрастивне анализе и анализе грешака, али представља и све оно што претходна два правца нису успјела да обухвате.</s><s>Селинкер (Selinker, 1969) је међу првима запазио да је потребно да се третирају не само грешке ученика него цјелокупна његова продукција како бисмо дошли до дубљих сазнања о процесу учења и усвајања циљног језика.</s><s>Он је говорио да се постојање међујезика „не смије игнорисати и да се он мора третирати као систем, а не само као изоловани скуп грешака”.</s><s>Прије свега, потребно је да размотримо шта то представља термин „међујезик” и како га тумаче релевантни истраживачи.</s><s>Међујезик је специфичан феномен који се појављује у процесу учења циљног језика, гдје ученик кроз стратегије учења и језик којем је изложен формира специфичан језички систем који није ни матерњи ни циљни језик, али има одлике оба, те се развија и мијења у складу са прогресом учења циљног језика (Liu, 2002/2015: 21).</s><s>Међујезик је, дакле, специфичан језички систем који стварају ученици Ј2.</s><s>Његова специфичност огледа се у томе што има карактеристике и матерњег и циљног језика, а да притом није ни један ни други.</s><s>Међујезик је комбинација ова два језика и појављује се у одређеном облику у различитим фазама учења циљног језика.</s><s>Термин „међујезик”, односно теорију о међујезику, у приближно исто вријеме почели су развијати Селинкер (Selinker, 1969, 1972), Кордер (Corder 1967, 1971) и Немсер (Nemser, 1971) (према Wang, Кордер (Corder 1967, 1971) је за концепт који је данас познат као међујезик првобитно био предложио назив „transitional competence / dialect” (过渡能力/过渡方言/ Guòdù nénglì/guòdù fāngyán) тј. транзиторна компетенција или транзиторни дијалект, а неколико година касније је истом концепту дао нови назив „idiosyncratic dialect”（特 异方言/ tèyì fāngyán）тј. идиосинкратични дијалект (Wang, 2009/2016: 49).</s><s>Немсер (Nemser, 1971) седамдесетих година уводи термин апроксимативни систем тј. „approximative system”（近似系统/ jìnsì xìtǒng）(Wang, 2009/2016: 52).</s><s>Селинкер је осмислио термин међујезик, на енг. interlanguage (中介语/ zhōngjiè yǔ), по угледу на Вајнрајхов термин „interlingual identifications” (Weinreich, 1953: 7), који се односи на језички систем који је ученик страног језика створио на основу језика којем је био изложен (Selinker, 1972: 211).</s>\n<s>Овај израз међујезик, тј. interlanguage, задржао се у литератури највише због немогућности осталих термина да у потпуности обухвате концепт међујезика и прикажу га у правом свјетлу.</s><s>Кордерова транзиторна компетенција према Селинкеру (1992: 225–226) подразумијева нешто пролазно, односно привремено знање које ће проћи, док према ауторовом мишљењу назив „апроксимативни систем”, о ком говори Немсер, наводи на идеју неминовног приближавања систему Ј2 (што не мора да се деси).</s><s>Према Селинкеру, оба термина искључују појаву стабилизације тог језичког система те појаву фосилизовања грешке – што су суштинске одлике међујезика.</s><s>2.8.1.</s><s>Одлике међујезика</s>\n<s>Селинкер је тврдио да се међујезик може сматрати за независни језички систем који има своја правила и сопствене карактеристике (Selinker, 1972).</s><s>Међујезик је поједностављена верзија циљног језика, структурисан језички систем који се развија кроз различите фазе, те усљед језичког садржаја којим је окружен настаје као спона између матерњег и циљног језика.</s>\n<s>Истраживачи који су се бавили међујезиком сматрају да из проучавања овог феномена може да се закључи да се њему могу приписати сљедеће одлике (Selinker 1972, 1969, 1992; Ellis 1982, 1985, 1992; Nemser, 1971; Wang, 2009/2016; Corder 1967, 1. Систематичан је и структурисан;</s>\n<s>2. Варијабилан је, подложан промјенама, динамичан; 3. Пермеабилан (подлијеже пропустљивости); 4. У међујезику може доћи до регресије, односно назадовања; 5. Међујезик може постати стабилан, у њему може доћи до фосилизације.</s><s>1. Систематичан и структурисан – Немсер сматра да међујезик посједује структуралну аутономију (structural autonomy), односно да је његова структура независна и од матерњег и од циљног језика иако има одлике оба, те да је тај систем у свакој својој фази један организовани скуп правила (Nemser, 1971).</s><s>Елис дискутује о томе како је могуће да међујезик има одлику систематичности, али и варијабилности у исто вријеме.</s><s>„Тврдити да је међујезик с једне стране систематичан, а с друге варијабилан потенцијално је контрадикторно.</s><s>Š...</s><s>Ć Претпоставља се (нпр. Tarone, 1983) да је међујезик, као и сваки други природни језик, систематски варијабилан.</s><s>Штавише, предложено је да систематска варијабилност служи као механизам промjене или, као што је Видоусон (Widdowson, 1975) рекао, „промјена је само временска посљедица тренутних варијација”.</s><s>Према овом гледишту о усвајању другог језика, онда, међујезик треба објаснити у смислу двије главне хипотезе: а) Међујезик је састављен од низа промјенљивих система и б) промјенљивост система у хоризонталном смислу претеча је мијењања система у вертикалном смислу” (Ellis, 1992: 124).</s><s>Дакле, иако се међујезик непрестано развија, у свакој фази се систематично поштују правила.</s>\n<s>Селинкер (Selinker 1972) у смислу систематичности говори о латентној језичкој структури (latent language structure).</s><s>То је структура која је основа за међујезик, који је учеников унутрашњи организовани скуп правила – правила која у процесу учења циљног језика ученик самостално ствара, испробава, задржава, одбацује, надограђује 2. Варијабилан (промјењив) и динамичан – ова одлика подразумијева да је међујезик промјењив систем који се мијења како ученик напредује и прелази из једне у другу фазу.</s><s>Елис је, како смо претходно навели, закључио да је „међујезик састављен од низа промјењивих система” и да се промјенљивост може уочити и у хоризонталној и у вертикалној димензији учења (Ellis, 1992: 124).</s><s>Динамичност у сфери међујезика подразумијева чињеницу да је тај систем у непрестаној еволуцији, да се стално развија, врло често суптилно, а понекад и веома очигледно.</s><s>Хипотезе које је створио о циљном језику ученик у разноразним контекстима стално провјерава, одбацује или задржава, те тако гради све правилнији језички систем који се ближи систему Ј2.</s><s>3. Пермеабилност (пропустљивост) – Ова карактеристика међујезика као система подразумијева да ће доћи до „пропуштања” правила матерњег или циљног језика у систем међујезика.</s><s>Пермеабилност се манифестује на два начина – увођењем односно пропуштањем правила матерњег језика у систем међујезика и поједностављивањем односно прекомјерним генерализовањем наученог правила циљног језика (Adjemian, 1976 према Wang, 2009/2016).</s>\n<s>4. У међујезику може доћи до назадовања – Још једна одлика међујезика јесте и могућност појаве назадовања (backsliding) односно регресије, поновног појављивања грешака за које се сматрало да су искоријењене.</s><s>Адјемиан (Adjemian, 1976) је тврдио да је појава назадовања одлика која разликује међујезик од осталих језика.</s><s>Одређени аутори дефинишу назадовање као „враћање” према норми међујезика, а не према норми матерњег језика (Selinker, Swain & Dumas, 1975 према Adjemian, 1976).</s><s>Селинкер сматра да су појам назадовање и фосилизација грешака повезани феномени, односно да је назадовање најкарактеристичнији симптом фосилизације (Wang, 2009/2016: 55).</s><s>5. Међујезик може постати стабилан, може доћи до фосилизације – у учениковом међујезику може доћи и до стабилизовања, односно до фазе у којој међујезик не еволуира.</s><s>Најочигледнија манифестација стабилизације међујезика јесте фосилизација.</s><s>Може се десити да ученик никада не успије да достигне ниво компетенције који има изворни говорник, а то се деси када дође до фосилизације одређених структура у учениковом међујезику.</s>\n<s>Фосилизација је термин који је увео Селинкер (Selinker, 1972).</s><s>О истом концепту нешто раније је и Вајнрајх (Weinreich) говорио као о концепту који је називао „трајни граматички утицај” односно „permanent grammatical influence” (према Selinker, 1992: 41), те Немсер назвавши ову појаву „стални међусистеми и подсистеми” или, у оригиналу, „permanent intermediate systems and subsystems” (Wang, 2009/2016: 53).</s><s>Термин фосилизација подразумијева да ученик у свом међујезику задржава језичке карактеристике које нису у складу са циљним језиком, без обзира на то колико му се на грешку указује.</s><s>„Фосилизoвани лингвистички феномени су лингвистички елементи, правила и подсистеми које говорник одређеног матерњег језика задржи у свом међујезику без обзира на узраст ученика или количину објашњења или инструкција које добија везано за циљни језик”69 (Selinker, 1972: 215).</s><s>Елис је поједностављeно представио Селинкеров концепт фосилизације: „Селинкер (1972) је сковао термин фосилизација, који се заправо односи на чињеницу да ученици престану да уче иако њихов међујезик није у потпуности достигао систем циљног језика”70 (Ellis 2015: 21).</s><s>До ове врсте стагнације међујезика, до његове фосилизације, долази када међујезик престане да има двије одлике – пермеабилност из циљног језика и динамичност.</s><s>Фосилизација може да буде присутна у свим аспектима језика (фонологија, лексика, синтакса, прагматика итд.), а може и да се појави у било којој фази учења (Wang, Према Селинкеру, јако мали број ученика достигне пожељни ниво знања циљног језика, односно ниво знања који има изворни говорник.</s><s>Према његовим истраживањима, само 5% ученика успије у тој намјери (Selinker, 1972: 212).</s><s>Елис 69 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Елис такође, у складу са претходним истраживањима, износи мишљење да „иако многи ученици зрелијих година успију да постигну изузетне резултате у учењу другог језика, тешко да икада могу достићи ниво изворног говорника” (Ellis, 2015: 46).</s>\n<s>или професионалним условима те почиње да стагнира, с обзиром на то да је достигао то да су његове комуникационе потребе задовољене (Ellis, 1990: 51–53).</s><s>Селинкер ипак појаву фосилизације појашњава теоријом пет централних процеса, којој ћемо посветити засебно потпоглавље.</s>\n<s>2.8.2.</s><s>Селинкерова теорија о пет централних процеса Селинкер је кроз Вајнрајхову студију у књизи Languages in contact (Weinreich, 1953) постао упознат са концептом међујезичких идентификација (interlingual identifications).</s><s>Међујезичке идентификације о којима Вајнрајх говори подразумијевају тенденцију у уму ученика да се приликом учења новог језика, када језици дођу у контакт, идентификују и пореде једнаки елементи – попут фонема та два језика, граматичких релација, семантичких карактеристика итд.</s><s>Према Селинкеру, Вајнрајх је поставио многа лингвистичка и нека психолошка питања, али је у потпуности занемарио питање психолошке структуре у којој се одиграва такав феномен, односно латентну психолошку структуру која се активира када неко покушава да научи други језик (Selinker, 1972: 211).</s><s>Селинкер је заузео став да су студије на ту тему које је извео Ленеберг (Lenneberg, 1967) релативно довољно загребале површину и дале потенцијални одговор.</s><s>Наиме, Ленеберг је ту латентну психолошку структуру назвао латентном језичком структуром, те је тврдио да је ова структура а) већ формулисана у нашем мозгу; б) да је то биолошки пандан универзалној граматици; в) да се трансформише од стране дјетета у реализовану структуру одређене граматике у складу са фазама дјечијег сазријевања (Selinker: 1972: 211–212).</s><s>Ова латентна језичка структура у много чему има сличности са Language Acquisition Device концептом који је представио Чомски (Wang, 2009/2016: 55).</s><s>Структура о којој говоримо је битна јер је управо она фактор који омогућава стварање учениковог међујезика.</s><s>Селинкер тврди да су одрасли људи који успију да науче други језик и да дођу до нивоа који има изворни говорник на неки начин успјешно реактивирали71 своју латентну језичку структуру (њих је само 5%).</s><s>С друге стране, отприлике 95% њих који никада не достигну ниво компетенције који је карактеристичан за изворног говорника „остану” на нивоу међујезика.</s><s>Да би се поставили услови за провјеру напретка у процесу усвајања другог језика и појаве интерлингвалне идентификације код ученика, Селинкер предлаже да се узимају у обзир смислене продукције ученика у три области: а) искази које ученик прави у свом изворном језику; б) искази које ученик производи у свом међујезику; в) искази циљног језика које производи изворни говорник тог циљног језика (Selinker 1972: 214).</s><s>Селинкер сматра да у латентној психолошкој структури, која је активирана када ученик учи други језик, функционише пет неизоставних процеса: језички трансфер (language transfer), трансфер предавања (transfer of training), стратегије учења другог језика (strategies of second-language learning), стратегије комуникације на другом језику (strategies of second-language communication) и прекомјерна генерализација правила циљног језика (overgeneralization of target language linguistic material) (Selinker, 1972: У смислу фосилизације, Селинкер појашњава: „Ако се може експериментално доказати да су фосилизовани елементи, правила и подсистеми који се појаве у међујезичкој продукцији резултат изворног језика, онда говоримо о језичком трансферу; ако су ти фосилизовани елементи, правила и подсистеми у међујезичкој продукцији резултат трансфера подучавања који можемо идентификовати, онда говоримо о трансферу предавања; ако су оне резултат учениковог приступа материјалима који треба да се уче а да притом можемо идентификовати те приступе, онда се ради о стратегијама учења другог језика; ако су оне резултат учениковог приступа комуникацији са изворним говорником, које је могуће идентификовати, ријеч је о стратегијама комуникације на другом језику; и коначно, ако можемо утврдити да је резултат фосилизације у очигледној прекомјерној генерализацији правила из циљног језика као и семантичких карактеристика из циљног језика, тада је посриједи прекомјерна генерализација правила циљног језика”72 (Selinker, Комбинацијом тих процеса се производи оно што би се могло назвати фосилизована међујезичка компетенција.</s><s>Колтер (Coulter, 1968 према Selinker 1972: 217) је раније представио убједљиве податке којима нам демонстрира не само значај 71 Активирана је раније, приликом учења Ј1.</s><s>72 Превод ауторке рада.</s>\n<s>или језичког трансфера него и значај стратегија комуникације на стагнацију у процесу учења.</s><s>Када успостави релативно успјешну комуникацију, ученик интерно добија сигнал да задовољава основне услове за успостављање комуникације те стога врло често престане да учи.</s><s>То „остајање” у фосилизованом језичком систему који није достигао ниво циљног језика није искључиво индивидуални феномен.</s><s>Селинкер се позива на друга истраживања (Jain, 1969; Coulter; 1968) која су показала да се таква појава може приписати и међујезику цијеле групе, што за резултат може имати производ у виду специфичног дијалекта као што је случај са индијским енлеским гдје је фосилизована међујезичка структура постала норма.</s><s>2.8.3.</s><s>Истраживања о међујезику и анализи грешака у Кини Почеци истраживања о међујезику унутар Кине везују се за осамдесете године прошлог вијека.</s><s>Лу Ђијенђи (鲁健骥/ Lǔ Jiànjì) 1984. године објављује студију под називом Теорија међујезика и анализа фонолошких грешака код иностраних ученика који уче кинески језик (оригинални назив 中介语理论与外国人学习汉语语音偏误分析 / Zhōngjièyǔ lǐlùn yǔ wàiguórén xuéxí hànyǔ yǔyīn piānwù fēnxī), гдје се по први пут уводе концепти међујезика и анализе грешака.</s><s>Његова студија била је увертира за велики број истраживања која ће услиједити, највише у сфери анализе грешака (Wang, 2009/2016: Ванг вјерује да истраживања која се везују за међујезик и анализу грешака у Кини карактеришу двије особине.</s><s>Прва је та што је од самих почетака истраживања ове области у Кини постојала свијест о међујезику као о полазној основи за истраживања, па је тако и пионир истраживања о анализи грешака Лу Ђијенђи (鲁健骥 1984, 1987, 1994) спровео све своје анализе у оквиру теорије о међујезику (Wang, 2009/2016: 63).</s><s>То се може приписати чињеници да су на Западу студије о међујезику и анализи грешака већ биле увелико успостављене, да је већ формирана теоријска основа која се онда додатно развијала, те да су кинески истраживачи стога имали задатак да преузму основне постулате и дораде их у складу са специфичном ситуацијом кинеског језика.</s><s>Друга карактеристика кинеске школе је у томе што су анализе међујезика, али и ученичких грешака, биле рађене у свим областима језика, од изговора, преко граматике, лексике, ортографије, па све до комплекснијих језичких форми попут анализе дискурса Почетком деведесетих година у Кини се активно и систематски почиње радити на подстицању изучавања у сфери кинеског језика као другог језика (汉语作为第二语言 / Hànyǔ zuòwéi dì èr yǔyán) што је осмишљено као пандан већ изузетно развијеној дисциплини на западној хемисфери, познатој под називом ESL (English as a second language).</s><s>Тај нови правац је у истраживачком смислу подразумијевао и одређене промотивне активности, па се тако 1992. године организује конференција о кинеском као другом језику.</s><s>На тој конференцији је, према Вангу (Wang, 2009/2016: 63), једно од важнијих питања било и питање теорије о међујезику, с обзиром на то да су истраживања у овој области била релативно контрадикторна односно да су различити аутори различито тумачили појам међујезика.</s><s>Једна група аутора је међујезик третирала искључиво као посљедицу неправилног разумијевања правила циљног језика што се емпиријски доказало као неправилна дефиниција, јер то врло очигледно није једина карактеристика ученичког међујезика.</s><s>Један дио истраживача подржавао је Немсерову и Кордерову теорију о пролазности међујезика односно о међујезику као о транзиторном систему, што је доказаном теоријом о могућности фосилизације међујезика оповргнуто.</s><s>Било је и истраживача који су тврдили да међујезик нема везе ни са матерњим ни са циљним језиком, што је свакако било веома контроверзно становиште за које је Ванг рекао да је „производ неспоразума” (Wang, 2009/2016: 63).</s><s>Упркос очекиваним неслагањима која су се превазилазила како се ова научна сфера развијала, Ванг (Wang, 2009/2016: 64) истиче да је већина истраживача својим ингениозним запажањима и анализама допринијела развоју теорије о међујезику у Кини.</s><s>Према Вангу (Wang, 2009/2016: 64), одређени аутори су том развоју дали изузетан допринос, попут Сун Декуна (孙德坤, 1993) у свом раду《中介语理论与汉语 习得研究》/ Zhōngjiè yǔ lǐlùn yǔ hànyǔ xídé yánjiū/ Теорија о међујезику и усвајању кинеског језика, Ванг Ђијенћина (王建勤, 2000) у радовима《关于中介语研究方法的思 考》/ Guānyú zhōngjiè yǔ yánjiū fāngfǎ de sīkǎo/ Размишљања о методама истраживања међујезика и《历史回眸：早期的中介语理论研究》/ Lìshǐ huímóu: Zǎoqí de zhōngjiè yǔ lǐlùn yánjiū/ Историјски преглед раних истраживања о теорији међујезика, те Лу Бисонга (吕必松, 1993) у раду под називом《论汉语中介语的研究》 /Lùn hànyǔ zhòng jiè yǔ de yánjiū/ О проучавању кинеског међујезика, који су емпиријским истраживањима и теоријским приступом указивали на битне елементе ученичког међујезика, разрађивали теорије о психолингвистичким карактеристикама међујезика појединца, те би у обзир својих истраживања узимали факторе попут старости ученика, утицаја матерњег језика, начина предавања, начина учења, комуникативних стратегија итд.</s><s>Након деведесетих, рађена су многа истраживања у овој области, а продуктивна природа ове дисциплине донијела је многе корисне резултате у погледу разумијевања процеса учења кинеског као другог језика (Wang, 2.8.4.</s><s>Допринос и критика теорије о међујезику Контрастивна анализа је све сметње и потешкоће у процесу учења другог језика приписивала утицају матерњег језика, Ј1.</s><s>С друге стране, анализа грешака је грешке у продукцији</s>\n<s>прекомјерном генерализовању правила из циљног језика, то јесте Ј2.</s><s>Међутим, велики број емпиријских истраживања донио је нова сазнања – да врло често грешке, али и правилна језичка продукција, не могу да се искључиво припишу ни једном ни другом.</s><s>Стога, може се рећи да су контрастивна анализа и анализа грешака утабале пут теорији о међујезику, која је у једном смислу својеврсна синтеза оба правца.</s><s>Међутим, теорија о међујезику нам уз то даје и много ширу и свеобухватнију слику психолингвистичких процеса усвајања другог језика.</s>\n<s>У оквиру теорије о међујезику предложена је хипотеза о латентној психолошкој структури која се активира када ученик почне да учи други језик те се та структура ослања на пет различитих централних процеса који воде ученика на његовом путу до дјелимичне или потпуне компетенције у циљном језику (Selinker, 1972).</s><s>Елис сматра да је теорија о међујезику „први велики покушај да се објасни учење другог језика (Ј2)” (Ellis, 1994: 350).</s><s>„Теорија о међујезику је помогла да се додатно обликује развој истраживања у оквиру теорије о учењу другог језика тако што је предложила идеју да ученици Ј2 посједују засебну менталну граматику коју користе у продукцији Ј2.</s><s>Š...</s><s>Ć Међујезик се може објаснити као ’систем имплицитног знања Ј2 који ученик развија и систематски мијења током времена’” 73 (Ellis, 1994: 354).</s><s>Многи аутори истичу као позитивну страну међујезика то што се у истраживањима у обзир узима и успјешна и правилна продукција, а не само грешке.</s>\n<s>Позитиван утицај међујезичке теорије се може сумирати у три основне тачке a) Међујезичка хипотеза види грешке као доказ да постоје стратегије учења које упражњавају ученици Ј2, а не као знакове ометања процеса учења 73 Превод ауторке рада.</s>\n<s>циљног језика; c) Анализирање грешака треба да помогне истраживачу у откривању стања учениковог „уграђеног” односно менталног, интерног силабуса и његових стратегија учења.</s>\n<s>Упркос многим позитивним странама, теорија о међујезику је доживјела и неке благе критике.</s><s>Махом је ова теорија критикована због својих слабости у сфери одређивања извора правилне или неправилне језичке продукције.</s><s>Неки лингвисти тврде да ова теорија има ограничену моћ објашњавања, односно да не може да предвиди одређене исказе нити да у потпуности и увијек тачно објасни оне који настану у продукцији, с обзиром на то да није увијек лако пронаћи извор одређене грешке или правилне структуре нити утврдити који је од пет централних процеса узрок правилне или неправилне продукције (Henderson, 1985; Richards, 1974, према Al-Кhresheh, 2015: 2.9.</s><s>Језички трансфер</s>\n<s>Језички трансфер је почео бити озбиљно проучаван средином прошлог вијека, када су бихевиористи почели заступати став да је употреба претходно стечених навика у покушају стицања нових знања природан процес, те да је он присутан и у покушају учења језика – језичке навике које су стечене приликом учења Ј1 користе се и приликом учења Ј2.</s><s>Скинерово дјело Говорно понашање (у оригиналу Verbal Behaviour) било је увертира у ову бихевиористичку теорију, коју су накнадно разрадили велики лингвисти тог времена попут Вајнрајха, Лада, Фрајса итд.</s><s>Један од основних постулата теорије коју су развијали била је појава језичке интерференције односно језичког трансфера.</s><s>У тој фази истраживања о учењу другог језика фокус је био искључиво на трансферу језичког знања из матерњег у циљни језик.</s><s>Тај се феномен у овој фази истраживања најчешће звао „интерференција”.</s><s>Концепт интерференције заснива се на претпоставци да ученик има тенденцију да пренесе структуру и рјечник из свог матерњег језика на циљни језик, што је уједно и главни извор грешака.</s><s>Контрастивна анализа била је један од основних истраживачких модела за покушај доказивања потребе и могућности спречавања тог негативног језичког трасфера, али је временом емпиријским истраживањима доказано да матерњи језик није једини фактор који утиче на процес учења другог језика што је довело до неких других, успјешнијих метода.</s><s>Теорије контрастивне анализе и бихевиористичког приступа доживјеле су велике критике након што је, између осталог, Чомски изнио своју теорију о унутрашњој менталној граматици, која, као што смо у тексту изнад већ објаснили, према његовој теорији, омогућава дјеци да стварају бесконачан број нових реченица из ограниченог броја ријечи, да разумију и производе реченице које до тада нису чули, те да, као људска бића, имају урођене способности за учење језика.</s><s>Чомски тврди да је то природан и спонтан процес њихових менталних капацитета и унутрашњег „апарата” за усвајање језика (Language Acquisition Device, LAD), а не реакција на стимуланс, резултат понављања навике и слично (Chomsky, 1959).</s><s>Тај новонастали генеративни приступ, који одбија бихевиористичке ставове, омогућио је нову фазу истраживања учења другог језика односно анализу грешака – метод који би требало да може доказати реалан извор грешака у језичкој продукцији ученика.</s><s>У анализи грешака поново имамо концепт језичког трансфера, али овај пут трансфер није једина сметња у процесу учења другог језика него само један од фактора који ремете или успоравају тај процес.</s><s>У теорији анализе грешака концепт трансфера је био додатно разрађен као један од битних извора ученичких грешака.</s><s>Посљедња етапа у изучавању процеса усвајања другог језика појављује се у облику теорије о међујезику коју предлаже Селинкер (Selinker, 1972).</s><s>У теорији о међујезику језички трансфер остаје једнако битан као и у претходним етапама развоја истраживања о учењу и усвајању другог језика.</s><s>Селинкер предлаже концепт пет централних процеса којима ученици прибјегавају у процесу учења другог језика, од којих је први који наводи управо језички трансфер из матерњег језика (видјети одјељак Иако постоји тако дуг период проучавања овог феномена кроз различите теоријске и истраживачке оквире, дефиниција језичког трансфера је на сличан начин представљена код већине релевантних аутора.</s><s>Ладо је сматрао да је улога матерњег језика у учењу другог језика од изразитог значаја те је тврдио да „из запажања многих случајева знамо да граматичка структура матерњег језика тежи да се пренесе на страни језик.</s><s>Š...</s><s>Ć Ту имамо главни извор потешкоћа или олакшавајућих околности у учењу страног језика Š...</s><s>Ć” (Lado, 1957: 58–9).</s><s>Вајнрајх је за интерференцију говорио да је то „примјер одступања од норме једног од језика у говору билингвала” (Weinreich, 1968: 1).</s><s>Селинкер је језички трансфер сврстао у један од пет кључних процеса у усвајању другог језика (Selinker, 1972).</s><s>Кордер је такође био мишљења да би утицај матерњег језика, односно трансфер одређених структура из матерњег језика, могао да негативно утиче на усвајање или учење неких карактеристика другог језика (Corder, 1982).</s><s>Временом се у литератури термин „језички трансфер” почео наизмјенично користити или у потпуности замјењивати термином „међујезички утицај” односно „cross-linguistic</s>\n<s>распон интерференције, односно утицај свих других, раније учених, језика.</s><s>Такође, овај термин подразумијева и друге верзије утицаја другог језика попут позајмљивања, избјегавања одређених форми, итд.</s><s>Осим термина међујезички утицај, који је први пут поменут крајем осамдесетих (Kellerman & Sharwood Smith, 1986: 1), феномен језичког трансфера имао је и друге верзије назива попут: језичка интерференција (Weinreich), међујезичка интерференција (Ringbom), утицај матерњег језика (Corder), међујезички трансфер (Selinker) и слично.</s><s>Упркос различитим дефиницијама и називима овог феномена, аутори су сагласни да се језички трансфер дешава на свим лингвистичким нивоима (Corder, 1981; Ellis, 1985; Larsen–Freeman & Long, 1991, Jarvis & Pavlenko, Питање и изучавање језичког трансфера се трансформисало у протеклих неколико деценија усљед промјене перспективе настале као посљедице многих емпиријских истраживања (Williams & Hammarberg, 1998; Ringbom 2001, 2006; De Angelis & Selinker, 2001; Cenoz, 2001; Hammarberg, 2001).</s><s>Заправо, десило се то да су разни релевантни истраживачи закључили да осим матерњег језика, као примарног извора језичког трансфера, постоји могућност да су и други језици, раније учени или у потпуности савладани, такође извор одређене језичке интерференције.</s><s>Рингбом је истицао: „У раним фазама учења, када је знање циљног језика незнатно, матерњи језик је главни извор за уочавање језичких сличности, али и језици који нису матерњи такође могу играти важну улогу.74 (Ringbom, 2006: 1).</s><s>Селинкер је такође говорио о томе да трансфер обухвата низ процеса и језичких понашања, од којих сваки има везе са међујезичким утицајем, тј. кориштењем претходно усвојеног језичког знања, које је најчешће, али није искључиво, из матерњег језика (Selinker, 1992).</s><s>Иако у нашем раду имамо за циљ да укажемо на узроке и манифестације негативног трансфера из матерњег језика студената, немогуће је не признати улогу коју играју и остали језици које је ученик усвајао (успјешно или неуспјешно) током свог 74 Превод ауторке рада.</s>\n<s>распон живота.</s><s>Није праведно игнорисати остале учене или савладане језике, првенствено из разлога што је потенцијално могуће да су и други језици обликовали учеников међујезик.</s><s>То је изразито важно у случају наших информаната чију продукцију анализирамо, а специфичност је у томе што информанти који учествују у нашем истраживању искључиво и од самог почетка уче кинески језик из наставног материјала писаног на енглеском, односно материјала дизајнираног за ученике енглеског говорног подручја.</s><s>„Да би се разумјело како три или више лингвистичких система могу да се преклапају, разликују, буду у интеракцији или се пореде у продукцији међујезика, потенцијални утицај сваког од тих језичких система мора се признати без претпоставке да један од тих језичких система има јачи или слабији утицај на циљни језик у односу на неки други систем”75 (De Angelis & Selinker, 2001: 44).</s><s>Сматрамо да није праведно игнорисати један а потенцирати други језик (или трећи, четврти језик итд.) у разговору о језичком трансферу уколико није могуће доказати врсту и узрок трансфера.</s><s>Спроведена су многа истраживања везана за трансфер у трећи језик у којима су у обзир узети различити параметри: различити узрасти информаната, различите комбинације језика, начини учења или усвајања језика, односно формални или неформални процеси, вријеме учења језика односно хронолошки ред учења језика, те је из тих истраживања произишао закључак да су за трансфер заслужни како лингвистички фактори (доминантност одређеног језика, типолошка сличност језика, изложеност језику итд.) тако и нелингвистички фактори (узраст ученика, околина итд.) (De Angelis & Selinker, 2001; Kellerman, 1983; Williams & Hammarberg, 1998; Ringbom, 2001; Jarvis & Pavlenko, 2008).</s><s>У сљедећим потпоглављима детаљно ћемо се бавити врстама трансфера као и лингвистичким и нелингвистичким факторима који узрокују језички трансфер.</s>\n<s>2.9.1.</s><s>Врсте трансфера – опште карактеристике Једну од најдетаљнијих теорија категоризације језичког трансфера пронашли смо код аутора Џарвис и Павленко (Jarvis & Pavlenko, 2008), који су у својој свеобухватној студији о језичком трансферу навели десет категорија као основа по којима се језички трансфер може класификовати.</s><s>Oпште карактеристике везане за трансфер према овој литератури могу се описати кроз сљедеће категорије: подручје знања/кориштења језика у којем се трансфер дешава, затим правац трансфера, когнитивни ниво, врста знања, намјера трансфера, начин трансфера, канал трансфера, 75 Превод ауторке рада.</s>\n<s>распон форма трансфера, манифестација трансфера, као и исход трансфера (Jarvis & Pavlenko, 1. Према подручју знања или кориштења језика, језички трансфер се може подијелити на: фонолошки, ортографски, лексички, семантички, морфолошки, синтаксички, дискурзивни, прагматички и социолингвистички.</s><s>2. Ако се говори о когнитивном нивоу, језички трансфер може бити лингвистички или концептуални, с тим да концептуални трансфер подразумијева утицај начина на који се одређени концепт разумијева и продукује у једном језику на начин разумијевања и продукције тог концепта у другом језику.</s><s>3. Према врсти знања, језички трансфер може бити у сфери имплицитног језичког знања и експлицитног језичког знања.</s>\n<s>5. У складу са четири традиционалне језичке вјештине – читање, писање, слушање, причање, начини језичког трансфера се дијеле у двије категорије: продуктивни и рецептивни трансфер.</s>\n<s>8. У смислу манифестације, језички трансфер може бити отвореног и затвореног типа.</s><s>Језички трансфер отвореног типа подразумијева да је језички корисник направио идентификацију одређених структура изворног језика са циљним језиком.</s><s>Језички трансфер затвореног типа се, према ауторима, може уочити када идентификација није постигнута те језички корисник намјерно избјегава или занемарује одређене структуре циљног језика.</s><s>Двије категорије, правац и исход трансфера, дуго су предмет изучавања у сфери језичког трансфера те смо овим категоријама посветили детаљније описе.</s><s>9. Везано за правац трансфера, дуго су у литератури биле наведене двије категоризације – посриједи су били тзв. супстратумски трансфер и трансфер позајмљивања (substratum transfer, borrowing transfer).</s><s>Супстратумски трансфер се 76 Тиче се писаног текста или друге врсте невербалне комуникације попут знаковног језика. односи на ситуацију у којој Ј1 утиче на Ј2, а трансфер позајмљивања онда када Ј2 Данас је, након много година истраживања трансфера, очигледно да ова поједностављена класификација није покрила све сфере везане за његове могуће правце.</s><s>Трансфер не мора, те у садашњици често и не може, бити искључиво посматран у димензији између два језика.</s><s>Правац трансфера може да укључује више од два језика.</s><s>Заправо, у својој опсежној студији о језичком трансферу Џарвис и Павленко (Jarvis & Pavlenko, 2008) наводе да би се најкоректније категорисање остварило помоћу термина трансфер према напријед (forward transfer), трансфер према назад (reverse transfer) те бочни трансфер (lateral transfer) (Jarvis & Pavlenko, 2008: 21).</s><s>Аутори спомињу да су прва два термина релативно позната у литератури (Gass & Selinker, 2001; Su, 2001 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 22).</s><s>Трансфер према напријед, према наведеним ауторима, односи се не само на трансфер из Ј1 у Ј2 него „овај термин описује и трансфер знања из Ј2 у Ј3, Ј3 у Ј4 итд., док термин трансфер према назад исто тако подразумијева трансфер из Ј3 у Ј2, Ј4 у Ј3 итд.”77 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 22).</s><s>Једна напомена коју нуде аутори јесте и то да се статус језика послије Ј1 не одређује по хронолошком основу усвајања него по нивоу познавања језика, фреквенцији кориштења и сличности језика са језиком у који се врши пренос.</s><s>У цијелој тој констелацији једино Ј1 има повлаштен статус као матерњи језик, док се за све друге језике може говорити да су језици послије Ј1 (post L1 languages).</s><s>Стога није ни чудо што је један од доминантнијих термина за трансфере између језика учених послије Ј1 термин међујезички утицај (interlanguage influence).</s><s>Међутим, аутори ове детаљне монографије сматрају да тај назив може да произведе одређене несугласице па предлажу термин бочни трансфер – тј. трансфер између језика који су усвојени послије Ј1, чији је статус у смислу редослиједа проблематично установити или је ирелевантан.</s><s>У смислу бочног трансфера можемо говорити и о двосмјерном трансферу (bidirectional) (Ј2 у Ј3 и Ј3 у Ј2), који се може уочити када су два језика која особа користи и примаоци и извори трансфера, наизмјенично.</s><s>10.</s><s>Сматра се да постоје двије основне врсте трансфера у смислу њиховог доприноса језичкој продукцији ученика – а то су позитивни и негативни трансфер.</s><s>Термини позитивни и негативни језички трансфер могу се уочити још код 77 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Селинкера (Selinker, 1969), а идеје о овим концептима појављују се много раније (нпр. Weinreich, 1957 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 25).</s><s>Трансфер у одређеним случајевима може и помоћи или олакшати процес учења другог језика (Ellis, 1994: 302).</s><s>Позитивни трансфер се дешава када одређена структура из раније научених језика потпомаже студенту у процесу учења циљног језика.</s><s>Када кажемо за неки трансфер да је позитиван, значи да се десио „пренос” знања из једног језика у продукцију другог језика те да је тај трансфер на неки начин олакшао разумијевање или учење циљног језика.</s><s>Обично се позитивни пренос деси када су два језика слична (Gass & Selinker, 1992; Ellis, 1994).</s><s>Ова врста трансфера се у научној литератури често назива и facilitation (Ellis, 1994), односно олакшавање или помагање.</s><s>Сматра се да се позитивни трансфер не огледа у томе да у ученичкој продукцији не постоје грешке, него у томе да је број грешака усљед ове врсте трансфера смањен а учење се одвија брже (Ellis, 1994: 303).</s><s>Позитивни трансфер се, баш као и негативни трансфер, може одразити на свим језичким нивоима.</s><s>Један примјер позитивног језичког трансфера је навео и Елис, узимајући за примјер Кинезе који уче јапански језик – због сличности њиховог писма процес учења јапанског писма ће кинеским ученицима засигурно бити олакшан.</s>\n<s>Супротно од тога, негативни трансфер се манифестује кроз грешке у учениковој продукцији настале кроз неправилно примјењивање правила матерњег језика на други језик (Ellis, 1994: 301–302).</s><s>Занимљиво за нас је да Елис помиње истраживање из 1975. године које је спровео аутор Тран Чи Чау (Tran-Chi-Chau, 1975 према Ellis, 1994: 302), у чијем се истраживању дошло до закључка да се 51% од укупног броја грешака које су направили информанти кинеског поријекла у продукцији Ј2 (кинески студенти који уче енглески) може приписати негативном трансферу из матерњег језика.</s><s>Може се дискутовати о томе да ли је разлика између кинеског и енглеског језичког система заслужна за тако велики проценат грешака насталих усљед негативног трансфера.</s><s>Негативни трансфер се такође може одразити кроз два процеса: избјегавање (avoidance) и прекомјерна употреба (over-use).</s><s>„Ученици избјегавају кориштење одређених језичких структура које сматрају тешким, због разлика између матерњег и циљног језика.</s><s>У таквим случајевима, утицаји матерњег језика нису видљиви у ономе што ураде (грешке) него у ономе што не ураде (изостављање)”78 (Ellis, 1994: 304).</s><s>Елис као релевантно помиње истраживање на тему 78 Превод ауторке рада.</s>\n<s>вербални и б) невербални трансфер. избјегавања одређених језичких структура, које је радио Шахтер (Schachter, 1974 према Ellis, 1994: 305).</s><s>Резултати овог истраживања су показали да су кинески и јапански ученици направили много мање грешака у продукцији релативних клауза на енглеском језику (њиховом Ј2) него ирански или арапски студенти.</s><s>Разлог тако малог броја грешака у односу на друге студенте је у томе што су Кинези и Јапанци избјегавали релативне клаузе у изражавању док остали студенти нису.</s><s>Кинески и јапански језик су, како Елис каже, „left-branching”, то јесте, једноставно преведено, гранају се на лијеву страну – именице се премодификују, односно опис именице у реченичној структури стоји испред именице.</s><s>С друге стране, у енглеском језику се именице често постмодификују релативним клаузама.</s><s>79 Избјегавајући форме које им нису блиске, односно оне које не наликују формама сопственог матерњег језика, студенти су манифестовали једну верзију језичког трансфера.</s><s>Није лако идентификовати у којем случају дође до избјегавања структуре или елемента као манифестације језичког трансфера, па је стога тешко и направити конкретну класификацију.</s><s>Ипак се може, у најопштијем смислу, говорити о три ситуације у којима долази до избјегавања у језичком смислу: 1. када су ученици површно упућени у то да постоји нека форма у циљном језику која би требало да се искористи али коју они нису усвојили, па умјесто те форме искористе неку алтернативу;</s>\n<s>2. када ученици знају форму циљног језика која је правилна, али је сматрају претешком за кориштење у одређеној језичкој ситуацији (рецимо, у случају опуштене, неформалне конверзације); и</s>\n<s>3. када ученици знају и шта треба да се каже и како да се каже, али избјегну ту конкретну форму јер се не подудара са нормом њиховог природног понашања (Kellerman, 1992 према Ellis, 1994: 305).</s><s>Прекомјерна употреба (over-use) je претјерано и непотребно примјењивање правила у циљном језику.</s><s>Са овим смо се концептом раније упознали, али Елис (Ellis, 1994) предлаже да се ова стратегија може поново интерпретирати у смислу негативног трансфера из матерњег језика.</s><s>Ова форма негативног трансфера обично се дешава када наши искази у циљном језику нису неправилни, али усљед разлика између матерњег и 79 У наставку рада, одјељку Истраживање, видјећемо како се ова синтаксичка карактеристика премодификације именица у кинеском језику и постмодификације именица у српском језику манифестује кроз ученичке грешке или избјегавање, што се може приписати негативном језичком трансферу из матерњег језика.</s>\n<s>вербални и б) невербални трансфер. циљног језика које често доводе и до избјегавања одређених форми ученик прекомјерно почне да користи једно правило које је релативно добра алтернатива истински правилне форме, чак и када та алтернатива није у духу циљног језика.</s><s>Још једна битна ствар је и то да се и позитивни као и негативни трансфер могу јавити на свим нивоима језичке компетенције (Jarvis & Pavlenko, 2008: 95).</s><s>Трансфер се дешава и код одраслих и код дјеце, те је појава трансфера могућа како у формалним тако и у неформалним ситуацијама учења или продукције.</s><s>Гас и Селинкер (Guss & Selinker, 1992: 6) осим термина позитивни и негативни језички трансфер уводе и термин неутрални језички трансфер, као врсту трансфера која не утиче примјетно или значајно на учениково знање или продукцију циљног језика.</s><s>2.9.2.</s><s>Фактори који утичу на појаву трансфера Трансфер је, како смо раније навели, психолингвистички процес, те је стога истраживачима често посебан изазов представљало не само увиђање мјеста и врсте трансфера него и демистификација узрока настанка трансфера.</s><s>Уопштено се фактори који утичу на појаву трансфера могу подијелити у двије велике групе – лингвистички и нелингвистички фактори.</s><s>Важно је напоменути да је ово најопштија подјела, те да има много поткласификација обје врсте фактора.</s><s>Аутори Џарвис и Павленко (Jarvis & Pavlenko, 2008) нуде доста детаљну и свеобухватну класификацију фактора који утичу на појаву трансфера, гдје све узроке класификују у пет подгрупа: 1) лингвистички и психолингвистички фактори; 2) фактори когниције, пажње и развоја; 3) фактори повезани са кумулативним језичким искуством и знањем; 4) фактори повезани са окружењем у ком се учи; 5) фактори који се тичу језичке употребе.</s><s>Други аутори, попут Брауна (Brown, 2000: 142), своде подјелу фактора на когнитивни домен (процеси учења, стилови и стратегије, когнитивне варијације у учењу) и афективни домен (лични фактори и социокултурне варијабле).</s><s>Уопштено се у литератури много више говори о лингвистичким факторима који узрокују језички трансфер.</s>\n<s>У најрелевантније лингвистичке факторе који утичу на појаву трансфера спадају: међујезичка сличност (често у литератури носи и назив језичка дистанца, типолошка сличност језика, психотипологија80), сфера кориштења језика, учесталост кориштене језичке структуре, скорашњост кориштења језика, истакнутост језичке структуре, означеност и прототипичност, те лингвистички контекст81 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 176).</s><s>2.9.2.1.1.</s><s>Међујезичка сличност (Crosslinguistic Similarity) Међујезичка сличност је један од фактора који је најраније био препознат као потенцијални извор језичког трансфера (присјетимо се да се KA као правац заснивала на идеји поређења између матерњег и циљног језика, ослањајући се и на хипотезу да што су два језика сличнија, то ће ученик имати мање потешкоћа у усвајању циљног језика – што је често било оповргавано различитим емпиријским анализама).</s><s>Општи став је да, иако се трансфер дешава и међу језицима који су поприлично различитих структура, из перспективе истраживача, трансфер је најјачи у оним сферама језика за које говорник сматра да су сличне са његовим матерњим језиком (Jarvis & Pavlenko, 2008: 176).</s><s>Стога многи истраживачи сматрају да је управо типолошка сличност82 између језика један од најбитнијих узрока за појаву језичког трансфера.</s><s>Неки ранији истраживачи, попут рецимо Кордера (Corder, 1983), још су у другој половини прошлог вијека говорили о томе како сличности могу потпомоћи учењу циљног језика, а различитости између матерњег и циљног језика могу да отежају процес.</s><s>Једина је разлика у томе што они нису препознавали тај процес као (понекад позитивни) трансфер него као кориштење раније научених знања или вјештина, али данас знамо да је, чак и код позитивног преноса знања, посриједи такође језички трансфер.</s><s>Дакле, те се хипотезе о олакшавању учења језика усљед типолошке сличности нису потврдиле као тачне јер се кроз многа истраживања доказало да се јако често дешава да се негативни трансфер управо и дешава у случајевима када говорник процијени да је одређени лингвистички аспект циљног језика сличан или исти тој сфери у матерњем језику.</s><s>И ту долазимо до кључног израза – „када говорник процијени”.</s><s>Осим типолошке сличности, која је реална, објективна категорија и која се може доказати („могу да је докажу лингвисти на основу стручног знања у области лингвистике” (De Angelis, 2007: 22), постоји и друга категорија звана психотипологија, 80 language distance, typological proximity, psychotypology, and crosslinguistic similarity (Jarvis & Pavlenko, 81 crosslinguistic similarity, area of language use, frequency, recency, and salience, markedness and prototypicality and linguistic context (Jarvis & Pavlenko, 2008: 213).</s><s>82 Под термином „типолошка сличност” подразумијева се постојање (одређеног степена) структуралне сличности између два језика на неком или свим лингвистичким нивоима. односно субјективни осјећај сличности.</s><s>„Објективна сличност (и различитост) је реалан степен подударности између језика, док је субјективна сличност (и различитост) степен подударности који говорник претпоставља или сматра да постоји” (Jarvis & Pavlenko, 2008: 177).</s><s>Дешава се да корисници Ј2 често погрешно перципирају стварни степен подударности између језика, како је раније и Одлин (1989) истицао: „Објективна процјена удаљености језика понекад може да доведе до заблуде о вјероватноћи трансфера: у неким случајевима, субјективна процјена удаљености од стране ученика може надјачати објективну мјеру” (Odlin, 1989: 142 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 177).</s><s>„Субјективна сличност утиче на степен до којег се ученик ослања на изворни језик када учи и/или користи циљни језик, а објективна сличност може утицати на вјероватноћу да ће трансфер (било које врсте) бити позитиван или негативан”83 (Jarvis & Pavlenko, Кроз литературу, почев од истраживачког тренда КA, присутна је мисао да ће до позитивног трансфера доћи када су структуре два језика сличне, а када су различите, доћи ће до негативног трансфера.</s><s>Ако је разлика међу структурама превелика, доћи ће до нултог трансфера.</s><s>Другим ријечима, према овој теорији није могуће да дође до преноса знања из једног у други језик када су језици превише структурално удаљени.</s><s>Та се теорија временом емпиријски показала нетачном.</s><s>Иако реална типолошка сличност и перципирана сличност међу језицима јесу најчешћи покретач трансфера из једног језика у други, доказано је и да се, упркос ранијим теоријама, језички трансфер дешава и међу језицима који су објективно различити у структури (Jarvis & Pavlenko, 2.9.2.1.2.</s><s>Области кориштења језика (Area of Language Acquisition and Use) Када се говори о различитим лингвистичким нивоима у вези са језичким трансфером, аутори Џарвис и Павленко наводе: „Традиционалне области усвајања и употребе језика укључују фонологију, ортографију, лексику, семантику, морфологију, синтаксу, дискурс и прагматику.</s><s>Иако ове области језика не утичу директно на трансфер сам по себи, утврђено је да ће се трансфер вјероватно чешће појавити у неким од ових језичких подсистема него у другим.</s><s>Дакле, област усвајања и употребе језика може се сматрати једним од многих фактора који се могу користити за предвиђање 83 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.9.2.1.</s><s>Лингвистички фактори вјероватноће појаве трансфера.</s><s>Често се овај фактор у стручној литератури помиње и под називом језички ниво (language level, Ellis, 1994)”84 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 183).</s><s>Аутори наводе да су досадашња истраживања показала сљедеће стање: трансфер према напријед (нпр. из Ј2 у Ј3) најчешће се манифестује у фонологији, лексици, семантици, дискурсу и прагматици.</s><s>Мање се трансфер према напријед дешава у сферама попут ортографије и морфологије, а најрјеђе је трансфер присутан у области синтаксе (Ellis, 1994: 316–317; Jarvis, 2000a: 246–247; Odlin, 1989: 23 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 183).</s><s>Нисмо сигурни да би се ова дефиниција могла односити и на релацију српски – кинески језик (нити енглески – кинески језик), с обзиром на то да смо у прелиминарним анализама писане продукције информаната закључили да је ова врста језичког трансфера између српског као Ј1 и кинеског као Ј2 заправо изузетно интензивна у сфери синтаксе.</s>\n<s>Бочни трансфер, односно језички трансфер између два језика која се истовремено уче, најчешће се, према ауторима, дешава у сфери лексике, поготово када су Ј2 и Ј3 слични (Cenoz, 2001; Dewaele, 1998; Ringbom, 2001; Williams & Hammarberg, 1998 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 183).</s><s>Важно је напоменути да је примијећен релативно мали број истраживања на ову тему трансфера у бочном смислу, што би могло индиректно значити да су још неке лингвистичке области у овом смислу остале занемарене те да о овој сфери за сада немамо потпуну слику.</s><s>Трансфер према назад се најчешће може примијетити у области фонологије, лексике и семантике (Cook, 2003; Schmid et al., 2004 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 183).</s><s>2.9.2.1.3.</s><s>Учесталост кориштене језичке структуре, скорашњост кориштења језика, истакнутост језичке структуре (Frequency, Recency, and Salience) Аутори Џарвис и Павленко (Jarvis & Pavlenko, 2008) сматрају да је Селинкер (1969) био први који је у везу са језичким трансфером довео и учесталост појављивања или кориштења неке језичке структуре у изворном језику трансфера са појављивањем те структуре у језику који прима трансфер.</s><s>Рецимо, Селинкер је писао о томе како, иако хебрејски језик има синтаксичку карактеристику флексибилног реда ријечи у односу на адвербијале у реченици, статистички подаци говоре да особе којима је овај језик матерњи преферирају одређени ред ријечи у односу на све остале.</s><s>Затим је запазио да када ове особе, којима је матерњи језик хебрејски, уче енглески језик, најчешће преносе управо тај преферирани редослијед ријечи и на енглески језик.</s><s>84 Превод ауторке рада.</s>\n<s>Аутори тврде да на истраживањима о фреквентности кориштења одређене структуре и том утицају на трансфер није био претјерано велики фокус у прошлости.</s><s>Крајем прошлог и почетком новог миленијума ова тема је изазвала нешто више пажње, па је тако, према мишљењу поменутих аутора, први значајан истраживачки резултат остварен у дјелу холандске лингвисткиње Поулис (Paulisse, 1999).</s><s>Она је на случају Холанђана који уче енглески језик спровела анализу корпуса, а фокус јој је био на језичким омашкама.</s><s>Резултати једног дијела анализе (Paulisse, 1999: 146–155) показали су да се готово 30% омашки које су начинили информанти може приписати случајним убацивањима изузетно често кориштених холандских ријечи у енглески језик.</s><s>Као примјер наведене су омашке попут: yes she heeft, uh she has uh, big ears (has); and then nog one (another)85.</s><s>Поулис ову врсту омашки назива non-adapted language swiches (Paulisse, 1999: 147) што би се на српски језик могло превести као неприлагођенo пребацивање с једног језика на други86.</s><s>Важно је напоменути да су овакве омашке карактеристичне за усмену продукцију.</s><s>Поулис сматра да се ова врста омашке деси када дође до ситуације да је тенденција кориштења одређене веома учестале ријечи у сопственом језику толико аутоматизована да у продукцији Ј2 та тенденција не може да се потисне.</s>\n<s>Други битан фактор који су навели аутори, позивајући се на Поулис, тиче се скорашњости кориштења језика, односно идеја иза овог концепта је та да се језици које је особа користила у скорије вријеме лакше активирају у уму говорника.</s><s>Поулис је износила податке који се тичу искључиво Ј1 и Ј2, али Џарвис и Павленко сматрају да су ефекти фактора скорашњости кориштења језика много јаснији када у игри имамо већи број језика које особа познаје.</s><s>Аутори наводе да су нека од најзанимљивијих истраживања у овом домену представили Вилијамс и Хамарберг (Williams and Hammarberg, 1998) и Девеле (Dewaele, 1998) (према Jarvis & Pavlenko, 2008).</s><s>Једно дуготрајно истраживање које су спровели Вилијамс и Хамарберг (Williams and Hammarberg, 1998) донијело је релативно занимљиве резултате.</s><s>Информант у истраживању била је особа која учи шведски, чији је матерњи језик енглески, а која је њемачки језик најскорије савладала као страни језик и у ком има високу компетенцију.</s><s>Вилијамс и Хамарберг уочили су да се највише омашки у циљном језику и тзв. неприлагођеног пребацивања са једног језика на други дешава кроз убацивање ријечи из њемачког језика, не из матерњег.</s><s>Ова врста феномена, према одређеним ауторима у 85 Примјер са стр. 148.</s>\n<s>100 монографији коју су уређивали Сеноз, Хуфеизен и Јеснер (Cenoz, Hufeisen, & Jessner, 2001), не приписује се искључиво временској блискости одређеном језику него тзв. статусу Ј2 или режиму страног језика (foreign language mode).</s><s>„Према овом тумачењу, ученици често показују интерференцију једног нематерњег језика када користе други због ограничења у процесу учења које нам отежава да у потпуности раздвојимо све језике послије Ј1”87 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 185).</s><s>Девеле (Dewaele, 1998) је ипак био присталица фактора временске близине учења језика.</s><s>Тај свој став је поткријепио резултатима свога истраживања, пратећи групу ученика француског језика чији је матерњи језик био холандски, а сви су у групи познавали и енглески.</s><s>Неки од информаната су почели учити енглески прије француског, а неки француски прије енглеског.</s><s>Резултати које је представио показали су да су информанти који су учили енглески махом прије француског имали очигледан трансфер из енглеског језика, док у другој групи таква врста трансфера није била примјетна.</s><s>„Стога се чини да ови резултати сугеришу да је језик који је научен непосредно прије циљног језика највјероватнији кандидат за трансфер.</s><s>Овај резултат истраживања је компатибилан са налазима Вилијамса и Хамерберга, али такође указује на упозорење у погледу разумијевања фактора скорашњости: чини се да најбитнији није језик који је недавно усвојен – из перспективе садашњег тренутка – него језик који је усвојен непосредно прије циљног језика.</s><s>Другим ријечима, фактор скорашњости у студијама Вилијамса и Хамерберга и Девелеа треба тумачити у односу на редослијед којим су језици усвојени” (Jarvis & Pavlenko, 2008: 185).</s><s>Ова ставка је доста битна и за наше истраживање, јер су у већини случајева информанти на чијој продукцији радимо анализу учили барем један језик између матерњег и циљног, односно српског и кинеског језика, што доприноси хипотези потенцијалног утицаја из енглеског језика.</s><s>Мада је већина истраживача била заинтересована за језички трансфер у смислу језика у цјелини, појавиле су се и друге струје истраживања у којима су аутори попут Селинкера, Андерсена и Поулис радије ставили фокус на одређене појединачне структуре унутар језика које имају већу вјероватноћу за трансфер.</s><s>Постоји идеја да се механизам трансфера ослања на реалну или перципирану истакнутост језичке структуре унутар пасивне или активне меморије ученика (Jarvis & Pavlenko, 2008: 186).</s><s>Поента овог становишта лежи у сљедећем: што за неку структуру сматрамо да је битнија и што је боље разумијемо у језику из којег трансфер потиче, то ћемо је лакше 87 Превод ауторке рада.</s>\n<s>„пренијети” у циљни језик.</s><s>Аутори закључују да се сви горе наведени фактори који утичу на појаву трансфера појављују и у процесу учења и у процесу кориштења језика, само је много лакше увидјети њихову међусобну повезаност у сфери кориштења језика.</s><s>2.9.2.1.4.</s><s>Означеност и прототипичност (Markedness and Prototypicality) Сљедећа категорија коју аутори помињу тиче се означености и прототипичности, а свој потез да ове двије карактеристике ставе под једну категорију објашњавају тиме што се „обје категорије односе на вриједности повезане са специфичним формама, својствима и структурама језика, те су у оба случаја ове вриједности детерминисане у складу са универзалним принципима.</s><s>И означеност и прототипичност могу да буду посматране у смислу нивоа до којег су одређена форма, својство или структура означени, специфични, атипични или карактеристични за неки језик, насупрот неозначених, обичних, прототипичних или универзалних карактеристика”88 (Kellerman, 1983 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 186).</s><s>Ако структура из изворног језика има карактеристику означености, или ако је та структура специфично везана за тај језик, релативно ријетка међу другим свјетским језицима, сматра се да је мања шанса да буде подложна трансферу (Jarvis & Pavlenko, 2008: 187).</s><s>Према ауторима, Келерман (Kellerman, 1983 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 186) се најозбиљније позабавио прототипичношћу (prototypicality) као једним од фактора који имају утицаја на трансфер.</s><s>Основна идеја иза закључака његових истраживања јесте да када ученик доживљава два језика као блиска постоји велика вјероватноћа да ће један језик утицати на други, односно да ће се вршити и трансфер одређених елемената.</s><s>Што је нека појава учесталија у једном језику, то ће је говорник више сматрати прототипском те и лакше преносивом.</s><s>Аутори помињу и чињеницу да прототипичност најчешће утиче и на интуицију говорника приликом превођења значења ријечи, али и граматичких структура (Jarvis & Pavlenko, 2008: 186–188).</s><s>2.9.2.1.5.</s><s>Лингвистички контекст (Linguistic Context) Сматра се да је и лингвистички контекст једна од битнијих ставки која нам говори не о апстрактној, потенцијалној могућности трансфера, него о предвидивој ситуацији појаве трансфера и тога на који ће се конкретно начин трансфер у одређеној специфичној ситуацији манифестовати.</s><s>Да појаснимо, лингвистички контекст у односу на језички трансфер подразумијева предвидиве елементе језичког трансфера између два 88 Превод ауторке рада.</s>\n<s>102 језика.</s><s>Односно, свака комбинација два језика, која јесте лингвистички контекст, може да буде релативно добар индикатор тога шта ће бити предмет трансфера.</s><s>Рецимо, аутори наводе примјер Дикинсонове студије из 1975. у којој је анализирао усмену продукцију јапанских ученика који уче енглески језик, гдје је код свих ученика примијетио исти, специфичан изговор фонеме /r/, на који је очигледно утицао матерњи језик.</s><s>Дакле, у том лингвистичком контексту аутор може да изведе закључак да ће и за друге Јапанце овај елеменат представљати мјесто трансфера (Jarvis & Pavlenko, 2008: 188–190).</s><s>За разлику од хипотезе предвидивости за коју су се залагали контрастивисти, постојање утицаја лингвистичког контекста базира се на емпиријским истраживањима у случајевима различитих комбинација два или више језика.</s><s>2.9.2.2.1.</s><s>Фактори когниције, пажње и развоја У овом потпоглављу бавићемо се когнитивним и развојним аспектима који на одређен, себи специфичан начин утичу на појаву и механизам језичког трансфера.</s><s>За појаву језичког трансфера нису нужни само лингвистички услови, већ се у тој мјешавини фактора узрока налазе и други елементи попут нивоа когнитивне зрелости особе у вријеме усвајања и кориштења језика, те природни као и универзални принципи когнитивног и лингвистичког развоја који утичу на то како особа процесуира и похрањује нова језичка знања.</s><s>У складу с тим, аутори (Jarvis & Pavlenko, 2008) су у овом поглављу дискутовали о четири фактора, а ми ћемо ове дијелове допунити и перспективама других стручњака у овој области.</s><s>Аутори као основне факторе наводе прије свега ниво когнитивне зрелости, затим развојне и универзалне процесе језичког усвајања, когнитивне способности за учење језика као и пажњу ученика и његову свијест о језику.</s>\n<s>Иако између когнитивне зрелости и узраста ученика неминовно постоји повезаност, већина појашњења везаних за феномене трансфера ослања се на истраживања која укључују узраст ученика (Jarvis & Pavlenko, 2008: 190).</s><s>Ефекти когнитивне зрелости на трансфер могу бити описани у односу на ограничења која процес концептуализације намеће језичкој продукцији (Levelt, 1989 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 191).</s><s>„Та ограничења резултују одређеним сличностима у продукцији на Ј1 и Ј2, и самим тим резултују различитим шаблонима језичког трансфера код особа 103</s>\n<s>2.9.2.2.2.</s><s>Ниво когнитивне зрелости које су на различитим нивоима когнитивног развоја.</s><s>Особе које су на различитим нивоима когнитивног развоја једноставно не производе исте реченичне шаблоне или структуре, и самим тим ће се сваки вид трансфера који манифестују квалитативно разликовати” 89 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 191).</s><s>Аутори даље наводе да ефекти когнитивне зрелости на трансфер нису лимитирани на језичку продукцију, нити су лимитирани на трансфер према напријед (у смислу смјера трансфера).</s><s>У разумијевању језика когнитивна зрелост корисника Ј2 утиче на њихову способност да разумију концепте који се изражавају кроз језик (Weist, 2002), те да апстрахују битне концептуалне, лексикосемантичке и морфосинтаксичке информације из нових ријечи са којима се сусрећу (Weinert, 2004).</s><s>Уз то, неки истраживачи (нпр. Upton & LeeThompson, 2001) су већ дошли до сазнања да се ученици Ј2 током читања умногоме ослањају на когнитивне ресурсе повезане са Ј1.</s><s>Међутим, степен тог повезивања са Ј1 зависи од нивоа компетенције у Ј2.</s><s>Стога, аутори доносе закључак да когнитивна зрелост и трансфер не дјелују узајамно искључиво једно с другим, него се у обзир мора узимати и компетенција на Ј2 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 191).</s><s>2.9.2.2.3.</s><s>Развојни и универзални процеси језичког усвајања Један од најјаснијих индикатора тога да трансфер има интеракцију са развојним процесима јесте у томе што утиче на брзину учениковог напретка, понекад чак и на такав начин да допушта ученику да прескочи цијелу једну фазу развоја када су изворни и циљни језик довољно слични (Ard & Homburg, 1992; Ellis, 1994 (332–334); Master, 1987, 1997 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 192).</s><s>Ефекти универзалних процеса при усвајању језика се најбоље могу сагледати у истраживањима односно анализама грешака у продукцији групе ученика Ј2 чији матерњи језик није исти.</s><s>Двије универзалне појаве при стицању језичког знања, које су повезане са трансфером, јесу тенденције да се:</s>\n<s>2.9.2.2.2.</s><s>Ниво когнитивне зрелости а) избјегну одређене структуре (Jarvis, 2002; Jarvis & Odlin, 2000; Schumann, 1986 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 192), што се често назива и поједностављивање (simplification), те б) тенденције да се прекомјерно користи неко правило или језичка структура (over use, overgeneralisation) (Ellis, 1994)90. 89 Превод ауторке рада.</s>\n<s>2.9.2.2.4.</s><s>Когнитивне способности за учење језика Најрелевантнији резултати у овој области долазе из истраживања која се базирају на индивидуалним разликама у способности усвајања језика – из перспективе способности за фонетско опонашање, осјећаја за граматичке односе, индуктивних и аналитичких способности као и активних капацитета за памћење (Carroll, 1962; Harley & Hart, 1997; Skehan, 1989 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 193).</s><s>Иако се сматра да се ови когнитивни фактори ријетко истражују у датом домену, аутори наводе да постоје одређени резултати који нас упућују на одговоре.</s><s>За сада, докази истраживања показују да ће особе које су природно надарене за фонетско опонашање лакше усвојити акценат матерњег говорника и самим тим рјеђе допустити интерференцију другог језика који познају (Major, 1992, 1993; Jarvis & Pavlenko, 2008: 193).</s><s>Аутори тврде да се уопштена перспектива, везана за однос између језичког трансфера и когнитивних способности а базирана на досадашњој литератури, своди на закључак да ће се особе које су посебно надарене за анализирање и усвајање парадигматских и синтагматски форми, структура, шаблона и различитости из циљног језика мање ослањати на знање из других језика током учења, разумијевања и продукције циљног језика.</s><s>2.9.2.2.5.</s><s>Пажња ученика и свијест о језику Као факторе у овој категорији аутори наводе пажњу, свијест о језику, свјесну контролу језичког кориштења као и метакогнитивну и металингвистичку анализу језика.</s><s>У овом поглављу аутори су се претежно базирали на посматрање свих ових елемената заједно, кроз призму језичког трансфера.</s><s>У већини случајева истраживачи се фокусирају на имплицитно знање и несвјесно процесуирање језика, али у овом потпоглављу фокус је на томе да ли пажња, свијест о језику и свјесна контрола језика могу, и на који начин, утицати на језички трансфер.</s><s>Одлин (Odlin, 1989) је био присталица становишта да свијест о језику, односно оно што он поистовјећује са концептом „знања о језику” или металингвистичком свијести, има одређену улогу као фактор у међујезичком утицају.</s><s>Најбољи показатељ ове теорије је представљен у студији Вилијамса и Хамарберга (Williams and Hammarberg, 1998), гдје су истраживачи доказали да информанти чији је матерњи језик енглески прибјегавају намјерном пребацивању са циљног језика на свој матерњи, а ненамјерном пребацивању језика на неки други страни језик, у овом случају њемачки 105</s>\n<s>(други језик који су учили прије циљног, шведског)91.</s><s>У истраживању се такође дошло до закључка да су се намјерна пребацивања са једног језика на други дешавала када информант жели да нешто појасни или да исправи неку грешку на шведском, док су ненамјерна пребацивања са једног језика на други била резултат случајне замјене шведских ријечи њемачким ријечима.</s><s>Стога, може се рећи да намјера, концепт везан за свјесну контролу и надзор, има утицаја и на то који је језик одабран за извор трансфера као и шта је сврха трансфера.</s>\n<s>Према ауторима, неки истраживачи тврде да одређене околине и контексти у којима се промовишe повећан ниво свијести о језику и свјесни надзор употребе језика дају за резултат повећан број случаја трансфера, поготово тамо гдје се Ј1 и Ј2 знатно разликују (Dulay, Burt, & Krashen, 1982: 109–111; Tarone, 1982, према Jarvis & Pavlenko, 2008: 195).</s><s>Иако је ово каткад заиста случај, већина емпиријских истраживања потврђује управо супротно.</s><s>Одлин (Odlin, 1989) упућује на истраживање које показује да експлицитно знање и свјесни надзор кориштења језика најчешће спречавају појаву трансфера.</s><s>Такође, скорија релевантна истраживања која је спровео Каспер (Kasper, 1997) говоре нам да експлицитно знање прагматичких норми циљног језика помаже ученику да избјегне негативни трансфер.</s><s>Џарвис (Jarvis, 2002) у прилог томе даје примјер ученика који је правилно користио одређени члан у енглеском језику док је свјесно обраћао пажњу на тај елемент, а да је касније, када је пажњу преусмјерио, почео да прави грешке у кориштењу чланова карактеристичне за појаву трансфера из његовог матерњег језика.</s><s>Одлин (Odlin, 1989) тврди да је мање вјероватно да ће се негативни трансфер догодити ако говорник може да приступи правилном експлицитном знању и да се ослања на њега када користи циљни језик (Jarvis & У случају вишејезичности, односно онда када је у игри више од једног Ј2, одређени аутори (нпр. Jessner, 2006) износе став да учење додатних језика осим Ј1 доводи до повећања нивоа металингвистичке свијести, те да то заузврат доводи до убрзања процеса усвајања сваког сљедећег језика.</s><s>Разлог за тај убрзани процес који се дешава лежи у томе што металингвистичка свијест потпомаже учениковој способности да искористи знање из претходних језика, али и да свјесно трага за међујезичким сличностима, да развије стратегије за погађање значења ријечи које до сада не зна, да се чешће ослања на знање из других језика и да повећа шансе за то да ће његово ослањање 91 Intentional and unintentional language switches (Jarvis & Pavlenko, 2008: 195).</s><s>106</s>\n<s>104 на знање из других језика дати за резултат позитиван трансфер (исто је тврдио и Odlin, 1989: 152 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 196–197).</s><s>2.9.2.3.</s><s>Фактори повезани са кумулативним језичким искуством и знањем У овој секцији рада бавићемо се факторима који се тичу језичког знања и искуства у односу на временски контекст учења и усвајања језика, те начина на који тај временски контекст дјелује на трансфер.</s><s>Аутори сматрају да, ако бисмо хтјели да правилно изанализирамо одређене феномене, димензију времена у учењу језика морамо посматрати у складу са учениковим нивоом знања тог језика.</s><s>У овом дијелу ћемо се кратко осврнути на пет категорија: узраст ученика; дужина, учесталост и интензитет изложености језику; дужина боравка у земљи гдје је тај језик изворни; општи ниво познавања језика; број и редослијед усвајаних језика.</s><s>У сфери истраживања о језичком трансферу постављано је питање да ли и на који начин узраст говорника утиче на језички трансфер.</s><s>Ауторка Сеноз (Cenoz, 2001) је у свом истраживању о језичком трансферу за један од параметара поставила и доб ученика (информанти су били дјеца школског узраста).</s><s>Резултати истраживања су показали да код старије дјеце има више случајева језичког трансфера, упркос већој компетенцији у страном језику.</s><s>Ауторка овакав резултат приписује већој метајезичкој свијести код ученика, која им дозвољава да слободније испробавају језичке хипотезе.</s><s>Ову тврдњу потврђују и резултати истраживања других аутора (Celaya & Torras, 2001), гдје информанти нису били искључиво дјеца него припадници различитих старосних група.</s><s>Резултати њиховог истраживања су показали да одрасли више теже трансферу него дјеца, поготово у сфери лексике.</s>\n<s>Џарвис и Павленко тему трансфера у односу на године ученика сумирају на сљедећи начин: „Оно што се до сада зна на овом пољу о разликама између млађих и старијих ученика јесте да у трансферу ка напријед (из Ј1 у Ј2) ученици старије доби у односу на млађе ученике чешће манифестују трансфер у сфери фонологије (Flege, 1981; лексике и морфологије (Harley, 1986; Jarvis, 1998, 2000a; Hohenstein et al., 2006).</s><s>У смислу бочног трансфера (из Ј2 у Ј3 и обратно), старији ученици имају тенденцију да манифестују више трансфера од млађих у сфери лексике (Cenoz, 2001), али изгледа да 107</s>\n<s>104 то зависи од тога колико су Ј2 и Ј3 слични (Slavoff & Johnson, 1995).</s><s>На крају, ако говоримо о трансферу ка назад (Ј2 у Ј1), старији ученици најчешће мање показују трансфер од млађих ученика (Laufer, 2003; Hohenstein et al., 2006) што је посебно евидентно у сфери фонологије (Williams, 1980; Yeni-Komshian, Flege, & Liu, 2000)”92 2.9.2.3.2.</s><s>Дужина, учесталост и интензитет изложености језику Дужина изложености језику се обично мјери у односу на број година наставе Ј2 којој је ученик изложен (Jarvis, 2000a, 2002; Sjöholm, 1995), а учесталост и интензитет изложености се најчешће мјере бројем сати наставе Ј2 по дану или седмици (Kecskes & Papp, 2000) или у виду кумулативног броја сати контакта који је ученик имао са Ј2 (Cenoz, 2001).</s><s>Сматра се да, иако нису сва истраживања дала једнак резултат, постоје одређене константе које можемо навести као закључак на ову тему.</s><s>Истраживања која су спровели неки истраживачи (нпр. Cenoz, 2001), показала су да се интензитет трансфера повећава са интензитетом наставе, док су други аутори (нпр. Sjöholm, 1995) својим истраживањем доказали супротно – да се трансфер тада смањује.</s><s>Разлика је била у томе што су информанти у првом случају били почетници, а у другом случају су већ посједовали висок ниво познавања језика.</s><s>Оно што је до сада познато на ову тему, у складу са претходним истраживањима, јесте да је однос између количине наставе Ј2 и трансфера ка напријед (барем у сфери лексике) криволинијски, те да се у почетним фазама количина трансфера повећава до неке границе да би потом почела да се смањује (Ellis, 1994; Jarvis, 2000a).</s><s>Везано за трансфер ка назад, одређени аутори (нпр. Kecskes and Papp, 2000) су увидјели да је у сфери писане продукције позитивни трансфер из Ј2 у Ј1 учесталији што је већа изложеност настави Ј2.</s><s>2.9.2.3.3.</s><s>Дужина боравка у земљи гдје је тај језик изворни Неоспорно је да је боравак у окружењу у коме се говори циљни језик један од фактора који мора бити укључен у дио истраживања о језичком трансферу.</s><s>Постоје неке категорије које се морају поменути, јер неће сваки боравак нужно оставити исти ефекат на знање или кориштење језика.</s><s>У овим истраживањима увијек постоје специфичне категорије на које се мора обратити пажња, попут дужине боравка, учесталости кориштења свог матерњег језика у том окружењу, учесталости кориштења циљног језика и слично.</s>\n<s>У смислу бочног трансфера, Хамарберг (Hammarberg, 2001) је у својој анализи дошао до резултата који упућује на то да су информанти (којима је Ј1 енглески, Ј2 њемачки a Ј3 шведски језик) након отприлике четири мјесеца живота у Шведској показали смањен интензитет ненамјерног језичког пребацивања из шведског у њемачки језик те да је та тенденција у потпуности престала након годину и по живота у Шведској.</s><s>То значи да је и могућност бочног трансфера смањена или у потпуности угрожена што је дужи период живота у окружењу у ком се говори одређени циљни језик.</s><s>Истраживања у сфери трансфера према напријед су указала на исту појаву – да се трансфер смањује што је дужи период боравка у земљи у којој се говори циљни језик Ситуација је различита када се говори о трансферу према назад, гдје су резултати истраживања показали да „што дуже људи живе у окружењу гдје се говори Ј2, то постаје гора процјена колокација у њиховом Ј1”93 (Laufer, 2003: 25).</s><s>Кроз многе анализе, које укључују различите језике и специфичне ситуације, постало је очигледно да чак и када је изложеност Ј1 релативно висока у окружењу у ком се као изворни говори Ј2, потребно је само да постоји довољна изложеност Ј2 током дужег временског периода како би дошло до трансфера према назад, поготово у сферама лексичке семантике и морфосинтаксе (према Jarvis, 2003; Pavlenko, 2003b; Pavlenko & Jarvis, 2002; Schmid et al., 2004).</s><s>Сматра се да се изложеност може мјерити учесталошћу контакта са изворним говорницима, а да се трансфер према назад брже дешава особама које живе или раде са изворним говорницима Ј2 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 200–201).</s><s>2.9.2.3.4.</s><s>Општи ниво познавања језика</s>\n<s>Логично је закључити да нивои познавања изворног као и циљног језика утичу на природу и домет међујезичког утицаја, па самим тим и језичког трансфера.</s><s>Истраживања која се тичу језичког трансфера ка напријед (Ј1 у Ј2), у овом домену, рађена су већином у случајевима у којима је ниво познавања Ј1 напредан, те је у већини анализа утврђено да што је бољи ниво познавања Ј1, то је јача учесталост и интензитет трансфера ка напријед (нпр., Guion et al., 2000; Jarvis & Pavlenko, 2008).</s><s>Везано за бочни трансфер (Ј2 у Ј3 и обратно), многи аутори (нпр., Dewaele, 1998; Hammarberg, 2001; Odlin and Jarvis, 2004; Ringbom, 2001) доказивали су бројним емпиријским и теоријским студијама да висок ниво познавања једног језика може значајно утицати на кориштење другог и обратно, односно да тај међујезички утицај 93 Превод ауторке рада.</s>\n<s>109 може бити толико снажан да чак утиче и на само усвајање и учење једног од тих језика.</s><s>И када се говори о трансферу према назад (Ј2 у Ј1), многи аутори потврђују да висок степен познавања Ј2 може утицати и на перформанс и на процес учења Ј1 (Major 1992, 1993; Tao and Thompson, 1991; Van Hell, 1998 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 201).</s><s>2.9.2.3.5.</s><s>Број и редослијед усвајаних језика Доста су ријетка истраживања у овом смјеру те су и резултати и сазнања донекле ограничени, али постоје ипак одређена истраживања која нам могу дати неки увид у ово питање.</s><s>Најконкретније смо о теми редослиједа језика говорили у потпоглављу 2.9.2.1.3, гдје смо изнијели хипотезе о фактору скорашњости кориштења језика, односно потврђиваној хипотези да се трансфер често догоди управо из језика који је посљедњи учен или кориштен прије циљног језика.</s><s>Што се тиче потенцијалних ефеката броја језика које особа зна, јасно је да људи који знају више од два језика често показују трансфер из више језика, чак и истовремено (Dewaele, 1998; Odlin & Jarvis, Аутори спомињу и још један занимљив феномен којим се бавио Зобл (Zobl, 1992), а посриједи је идеја да особа која познаје више од два језика показује „мање конзервативних предрасуда” према граматици реченице циљног језика у односу на људе којима је циљни језик тек Ј2.</s><s>Особе које познају више језика су изложене већем лингвистичком и металингвистичком материјалу који им дозвољава да слободније праве и тестирају хипотезе те да покушавају да проналазе међујезичке идентификације.</s><s>Другим ријечима, што особа више језика познаје то ће лакше прибјећи језичком трансферу у продукцији (Jarvis & Pavlenko, 2008: 201; видјети и Jessner, 2006).</s><s>Ефекти како редослиједа усвајања, тако и броја језика које особа зна, истраживани су првенствено у вези са трансфером према напријед и бочним трансфером, и то код људи који уче или знају више од два језика, а емпиријски докази сугеришу да имају утицаја и на кориштење и на процес учења језика.</s><s>2.9.2.4.</s><s>Фактори везани за окружење у ком се учи Фактори који се тичу окружења у којем се учи или усваја језик ослањају се на двије дистинкције – на разлику између формалног учења и природне изложености језику, као и на разлику у фокусу особе, њеном фокусу на формална својства језика насупрот неформалне или природне комуникације.</s><s>110</s>\n<s>Чињеница је да се трансфер дешава и у формалним и у природним окружењима учења (Jarvis & Pavlenko, 2008: 206).</s><s>Раније се вјеровало да је трансфер много чешћи у контексту учионице (нпр. Dulay, Burt, & Krashen, 1982), али нека новија истраживања указују на потпуно супротно – да ученици у формалном окружењу уче на такав начин да је њихова свијест о разликама између матерњег и циљног језика интензивирана, те су у том окружењу стимулисани да се приклањају норми циљног језика више него што би то чинили у окружењу које није контролисано (Odlin, 1989; Jessner, 2006).</s><s>Суштина лежи у томе што се од ученика у контексту учионице захтијева да свјесно надзире и контролише употребу језика, врло често и вјежбама које то потенцирају, укључујући тако фактор експлицитног знања што самим тим смањује интензитет негативног трансфера.</s>\n<s>„У контексту учионице, вјероватније је да ће ученици свјесно упоређивати изворни и циљни језик, ангажовати своје експлицитно памћење и користити свјесни надзор над језиком.</s><s>Ове стратегије и процеси могу им помоћи да избјегну одређене врсте негативног трансфера, нпр. трансфер у вези са редослиједом ријечи и прагматичке грешке (Kasper, 1997; Odlin, 1990) док истовремено процесуирају друге врсте међујезичких идентификација, нпр. поређење између Ј1 и Ј2 у сфери садржаја ријечи или функционалне морфологије.</s><s>У природном окружењу, гдје се циљни језик усваја у окружењу у ком је матерњи и гдје је фокус већином на значењу и комуникацији, нове ријечи, структуре, концептуалне разлике, начини изражавања догађаја и односа, све ће то укључивати ученикову имплицитну меморију.</s><s>Што се тиче ефеката који утичу на учење, мање је вјероватно да ће ученици у природним окружењима имати експлицитно знање о објективним разликама између циљног језика и оних језика које већ познају, што их може навести на међујезичко идентификовање које резултује негативним трансфером”94 (Jarvis & Pavlenko, 2008: 206–207).</s><s>„Ученици језика често показују више трансфера ван учионице него унутар учионице”95 (Ellis, 2.9.2.5.</s><s>Фактори везани за кориштење језика Аутори Џарвис и Павленко (Jarvis & Pavlenko, 2008) у овом дијелу поглавља говоре о неколико концепата који су неминовно дио реалности говорника када користи језик, гдје притом на одређени начин утичу на појаву или врсту трансфера.</s><s>Социјалне, 94 Превод ауторке рада.</s>\n<s>111 ситуационе, контекстуалне варијабле неминовно утичу на одабир језика који користимо.</s><s>Стога горе наведени аутори наводе прије свега димензију формалности ситуације и језика који је за ту ситуацију прикладан.</s><s>Што се тиче нивоа формалности, Тарон (Tarone, 1982) је тврдио да је већа вјероватноћа да ће се трансфер према напријед (Ј1 у Ј2) десити у формалним контекстима, гдје ученици користе стил који је пажљивији, обраћајући више пажње на то како говоре и извлачећи више из свих својих потенцијалних ресурса него што то чине када говоре колоквијалним стилом (видјети и Ellis, 1994, стр. 318).</s><s>Чини се да је ово у супротности са Одлиновим (Odlin, 1989) запажањем у вези са трансфером према напријед и Џарвисовим (Jarvis, 2003) запажањем у вези са трансфером према назад, да се трансфер из изворног језика мање јавља у формалним контекстима гдје је ученик више забринут за усклађивање са језичком нормом циљног језика.</s><s>Аутори закључују да се на ово питање не може дати искључив одговор те кажу да се, када користе нешто пажљивији стил, чини да говорници улажу свјеснији напор у покушају да избјегну кршење правила и конвенција циљног језика.</s><s>Међутим, чак и док намјерно покушавају да избјегну то кршење често постоје маркери формалности, учтивости и/или престижа у изворном језику који утичу на њихов учинак на циљном језику.</s>\n<s>На трансфер чак може утицати и фактор саговорника.</s><s>Помиње се случај истраживања одређених аутора (Beebe and Zuengler, 1983 према Jarvis & Pavlenko, 2008: 209) који су примијетили да су особе које су билингвалне на кинеском и тајландском језику прилагођавале свој изговор како би сличио изговору саговорника, у зависности од тога да ли им је саговорник Кинез или Тајланђанин.</s><s>Осим природе ситуације и саговорника, трансфер се може појавити и у складу са темом о којој се разговара или специфичним задатком у процесу учења који се обавља.</s><s>Различити обрасци трансфера могу се наћи када корисници Ј2 говоре о различитим темама или наступају у различитим доменима дискурса (Selinker & Douglas, 1985 према 2.9.3.</s><s>Језички трансфер у контексту учења кинеског као другог/страног језика Трансфер из било ког матерњег језика у процесу учења кинеског језика је присутан феномен који привлачи све већу пажњу истраживача.</s><s>Чињеница је да се истраживања везана за кинески као други језик, као и интерференцију из матерњег језика, најчешће раде са информантима чији је Ј1 енглески, корејски или јапански језик 112</s>\n<s>(Zhao, 2011: 568), што би могло да нас доведе до закључка да су резултати досадашњих истраживања релативно ограничени, барем што се тиче словенске групе језика.</s><s>Нека значајнија истраживања која су доступна, везана за србофоне ученике кинеског језика, објављена су у виду магистарских дисертација.</s><s>Одређени аутори бавили су се негативним трансфером из српског као матерњег језика у сфери фонологије, у оквиру анализе грешака усмене продукције, гдје је истраживањем утврђено да србофони говорници имају највећи утицај матерњег у кинеском језику онда када изговарају гласове ŠzhĆ, ŠrĆ, ŠchĆ, ŠǖeĆ, ŠǖeĆ, а најмањи код гласова као што су, грешака у ортографском смислу те у закључном дијелу свог истраживања нагласили да је различитост ортографских система између српског и кинеског језика један од разлога настанка многих ортографских грешака у писаној продукцији на кинеском (Peng, 2017: 30–34).</s><s>Број истраживања везаних за језички трансфер из српског у кинески језик у сфери осталих лингвистичких нивоа и даље је незнатан.</s><s>Упркос таквој ситуацији, већина досадашњих истраживања са ученицима којима је кинески други језик, без обзира на матерњи језик, указала је на неке опште карактеристике у овој сфери.</s><s>Чини се да типолошка и системска разлика између кинеског са једне и било ког индоевропског језика са друге стране доноси чешћу или интензивнију појаву негативног језичког трансфера (Du & Wu, 2018).</s><s>Језички трансфер, као вид језичке интерференције из изворног језика ученика, у кинеском језику се најчешће појављује у три основне категорије (Du & Wu, 2018): a) Трансфер у сфери фонологије је присутан код изговора самогласника и сугласника, интонације, односно прозодије (ритам, акценат), те тонова; b) Аутори Ду и Ву наводе да се на лексичком нивоу трансфер дешава најприје у сфери врста ријечи, што бисмо могли сврстати у концептуални језички трансфер с обзиром на то да та карактеристика флексибилности у одређивању врсте ријечи на основу њене позиције (а не морфолошке означености), која је карактеристична за кинески језик, не постоји у већини индоевропских језика;</s>\n<s>111 c) Осим тога, аутори тврде да се трансфер често дешава и када ученици треба да искажу одређене категорије попут рода, броја, падежа, глаголског времена и начина и сл.</s><s>У многим језицима се те категорије означавају морфолошким промјенама у ријечи, што у кинеском језику није случај (с обзиром на то да је кинески језик изолирајући тип језика);</s>\n<s>113 d) Синтаксички језички трансфер се најчешће манифестује у одабиру реда ријечи у реченици, као и у интерференцији везаној за падежне конструкције из изворних језика.</s>\n<s>У кратком прегледу историје истраживања кинеског као страног језика, Џао је конкретније и детаљније поменуо неколико категорија у којима је језички трансфер из Ј1 обично присутан у неком степену (Zhao, 2011: 560–566): a) Синтаксичке реализације глагола;</s>\n<s>Као што смо раније рекли, сфера лингвистичких истраживања у области трансфера везано за словенске језике Балкана је релативно ограничена у погледу досадашњих резултата, а сматрамо да је разлог томе чињеница да истраживачи у оваквој врсти истраживања морају познавати и матерњи језик информаната и циљни језик који информанти уче.</s><s>С порастом броја ученика кинеског језика на Балкану, али и ученика српског језика који су изворни говорници кинеског језика, сигурни смо да ће се ситуација у будућности мијењати набоље.</s><s>114</s>\n<s>Корпус за анализу, како је претходно наведено у уводу рада, прикупљан је у оквиру предмета Савремени кинески језик 1–8, који је обавезни предмет током свих осам семестара студијског програма Кинески и енглески језик и књижевности у склопу Катедре за синологију Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>Корпус се састоји искључиво од писане продукције, а сакупљан је током двије академске године и то у два семестра – љетни семестар 2019/20. године и зимски семестар 2020/21. године.</s><s>То значи да информанте нисмо пратили у току једне цијеле године него у распону од двије академске године, у љетном семестру прве године и зимском семестру друге школске године.</s><s>Укупан број информаната који су учествовали у стварању корпуса је 78 студената.</s><s>Међутим, с обзиром на то да су једни те исти информанти у процесу прикупљања корпусног материјала прелазили из једне академске године у другу (а неки и обнављали), сматрали смо да не би било лоше приказати податке о тачном броју информаната по сваком семестру (погледати Оно што је битно напоменути јесте да предмет Савремени кинески језик обухвата увијек исте лекције у оквиру једног семестра, па самим тим и идентичан садржај, тако да је константа у предаваном садржају за сваког студента загарантована.</s><s>Прецизно наводећи, у анализу су укључена 883 аутентична рада, у форми есеја, дијалога, а нешто рјеђе и у форми превода задатих реченица.</s><s>Просјечна дужина радова, када се у обзир узму све четири године, јесте 100 кинеских карактера по раду, прецизније: у првој години 55 карактера по раду, другој години 100, трећој години 100 и четвртој години 150 (просјек, према тадашњим инструкцијама за писање рада).</s><s>Корпус за истраживање садржи радове са сваке од четири године основних студија.</s>\n<s>Путем упитника који је попунило 78 активних студената чији радови сачињавају корпус, сазнали смо да је већина студената на овом студијском програму, чак 93,7% испитаних (Графикон 1, стр. 3), уписало студијски програм без предзнања кинеског језика, што нас наводи на закључак да на грешке које су у анализама уочене и идентификоване као посљедица трансфера нису утицали неки претходни наставни материјали или наставници језика, што би значајно отежало ситуацију идентификације поријекла одређене грешке.</s>\n<s>Када даље говоримо о специфичним карактеристикама информаната, сматрамо да је битно поменути и чињеницу да су двије генерације информаната 96 провеле одређени период свог студирања у статусу страног студента студирајући у Кини (генерација која је у вријеме прикупљања корпуса похађала осми семестар, као и генерација студената који су тада похађали шести и седми семестар).</s><s>Студенти прве и друге, као и половина студената треће године (пети семестар), нису имали то искуство.</s><s>ХСК сертификати (汉语水平考试/ Hànyǔ shuǐpíng kǎoshì97) су такође један битан индикатор познавања језика, а с обзиром на то да су ови сертификати услов за потенцијално добијање стипендије на овом студијском програму имали смо ситуацију да је велики број информаната тестиран и према том систему.</s><s>Проценат посједовања сертификата је стога релативно задовољавајући – 73% информаната посједује ХСК сертификат одређеног степена (57 информаната од укупних 78) 98.</s><s>Настојали смо да у репрезентативним примјерима трансфера за све категорије наводимо примјере информаната који имају ХСК сертификат, јер посједовање сертификата, по правилу, гарантује достигнути ниво знања.</s><s>Литература за предмет Савремени кинески језик 1–8 су уџбеници под називом Нова практична читанка за кинески језик 1–6 (оригинал 新使用汉语课本 / Xīn shǐyòng – hànyǔ kèběn, издање из 2002. године), у издању издавачке куће Пекиншког универзитета за језике (北京语言大学出版社 / Běijīng yǔyán dàxué chūbǎnshè).</s><s>Сви студенти по упису на студије почињу обрађивати садржај од прве лекције првог уџбеника, а по семестру, у просјеку, обраде осам лекција.99 Већина радова у корпусу 96 Укупно 25 студената, односно 32% од укупног броја информаната.</s><s>97 ХСК је скраћеница за оригинални назив 汉语水平考试 /Hànyǔ shuǐpíng kǎoshì/, а односи се на стандардизовани испит за утврђивање нивоа знања кинеског језика за говорнике којима кинески није матерњи језик (https://sinologijauis.wordpress.com/hsk-centar/).</s><s>98 Према информацијама ХСК центра Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>99 Силабусе студијског програма је могуће преузети на страници: https://ff.ues.rs.ba/o-studijskomprogramu-kineski-i-engleski-jezik-i-knjizevnost/, датум посљедњег приступа: 7. 7. 2022. 117</s>\n<s>(96%100) су кратки текстови или есеји слободног типа, у којима су студенти, у складу са сопственим нивоом познавања језика и садржајем који је обрађиван кроз лекције на часу, писали своје мишљење на одређену тему, описивали догађаје и стања, коментарисали друштвене и културне феномене или изражавали сопствена осјећања.</s><s>Садржаји уџбеника и наставе, а самим тим и студентских радова, базирају се на свакодневним темама са којима се страни студенти у Кини сусрећу (нпр., дискусије о одјећи, забави, храни, једноставним административним процедурама, итд.), а уз те теме приоритет се даје и основним информацијама или елементарном знању о кинеској култури, друштву и историји.</s><s>Битно је напоменути да задате теме или инструкције за писање есеја нису биле дизајниране на начин да измамљују или подстичу ситуације у којима би могло потенцијално доћи до трансфера, односно да је студентска продукција била природна, спонтана и без ограничења.</s><s>3.2.</s><s>Језички трансфер у сфери лексике</s>\n<s>Сматра се да психотиполошки фактори односно перципиране сличности језика умногоме изазивају трансфере форме и значења у сфери лексике (Ringbom, 2001: 60).</s><s>Та се тврдња показала истинитом и кроз наше резултате, гдје се у неколико категорија у којима се манифестовао лексички трансфер могло закључити да су информанти црпили знање из својих Ј1 (или Ј2) менталних лексикона приликом продукције свог Ј3, односно кинеског језика.</s>\n<s>Лексички трансфер у писаној продукцији наших информаната није занемарљив феномен; од укупног броја грешака изазваних језичким трансфером, чак 40% грешака може се приписати овој врсти трансфера 101.</s><s>Слиједи детаљна анализа категорија у којима се лексички трансфер појавио, а статистичке податке везане за анализу можете пронаћи у закључном дијелу поглавља о трансферу у сфери лексике.</s><s>3.2.1.</s><s>Калкови (сложенице и фраземе)</s>\n<s>Прва категорија о којој говоримо била је најмање заступљена, али ипак релевантна манифестација лексичког трансфера.</s><s>Ову категорију формирамо према једном критеријуму – да је за сложеницу или фразему која постоји на кинеском језику кориштен неправилно калкиран израз из српског језика.</s><s>Калкирање је једна врста језичког посуђивања, коју Вајнрајх другачије зове и „loan translations” а описује као 100 Осталих 4% су преводи.</s>\n<s>118 случајеве у којима је лексички елемент преведен егзактно, ријеч по ријеч (Weinreich, 1968: 51).</s><s>Калкирање је релативно чест потез у интеграцији нових израза у језик, а поготово је чест код језика који су традиционално често у контакту.</s><s>Оно што је специфично у случају нашег корпуса јесте то да су информанти користили сложенице којe не постоје у кинеском језику, а притом су то дословни, ријеч по ријеч преводи израза из српског језика, који притом нису „у духу” кинеског језика.</s><s>Интересантно је да је примијећена тенденција пораста у присуству ове врсте трансфера у распону од прве до четврте године студија (на првој години није било примјера ове врсте лексичког трансфера).</s><s>Чини се да како језичке компетенције расту, тако се повећава и охрабреност информаната у лексичким иновацијама и испробавању сопствених хипотеза.</s>\n<s>102 Приликом превода користили смо неколико кинеско-српских и кинеско-енглеских рјечника, чије податке можете пронаћи у списку литературе.</s><s>119</s>\n<s>Одређене грешке које су се појављивале, попут неправилних калкова у случају израза „прошла година” или „сљедећа година”, биле су често заступљене грешке на свим нивоима познавања језика.</s><s>Остатак грешака које смо навели биле су мање-више уникати у корпусу, што не умањује њихову вриједност у приказивању специфичног начина интерференције језика код одређених информаната.</s><s>Наведени изрази или фраземе у кинеском језику имају свој устаљени облик који је у духу тог језика, тј. не формирају се по принципима карактеристичним за српски језик.</s><s>Информанти су састављали изразе по принципу директног превођења са српског језика, не обраћајући пажњу на семантички садржај приликом комбинације ријечи или морфема.</s>\n<s>Већина фразема или сложеница које смо навели могу имати поријекло како из српског, тако и из енглеског језика.</s><s>Очигледно је да би био потребан другачији систем истраживања, са много више надзора, који захтијева и интензивну индивидуалну комуникацију са информантима, да би се тачан извор трансфера открио.</s><s>Па опет, 121</s>\n<s>два пута можда ни то не би било довољно – језички трансфер најчешће није свјестан процес и евентуална оправдања информаната могла би бити субјективног типа.</s><s>Рингбом је у једној од својих студија писао о томе како у случају његовог истраживања грешке трансфера у сфери калкова и семантичких екстензија103 искључиво долазе из утицаја Ј1 (те да се то чак дешава и када су Ј2 и Ј3 слични, што код нас чак није ни случај), тврдећи да ту постоји један фундаментални процес који је много комплекснији од онога што можемо да видимо – усљед чега се користи сличан семантички елемент из изворног језика на мјесту онога што је намјеравано да се каже (Ringbom, 2001: 62).</s><s>3.2.2.</s><s>Лажни синоними</s>\n<s>Убједљиво највећа категорија у којој се види утицај Ј1 јесте трансфер у концептуалном и семантичком смислу при интерпретацији ријечи, погрешна перцепција ријечи на кинеском усљед значења или кориштења потенцијалног преводилачког еквивалента на српском језику.</s><s>Ова категорија је донекле у великој мјери заслужна и за трансфер у сфери неправилних синтагматских структура као и колокација.</s><s>За овај феномен потенцијално појашњење је понудио Елис: „За разлику од мале дјеце која тек уче свој матерњи језик, старији ученици Ј2 или страног језика имају већ изузетно развијене богате концептуалне и семантичке системе који су повезани са Ј1.</s><s>Код људи који уче Ј2, процес усвајања ријечи из Ј2 најчешће укључује позиционирање нове ријечи на већ постојећа концептуална значења или на неке приближне преводилачке еквиваленте из Ј1” (Ellis, 1997: 13).</s><s>То само по себи подразумијева да нове лексичке јединице које усвајамо приликом учења Ј2 или страног језика имају јачи или слабији ослонац у семантичкој мрежи која је већ изграђена приликом усвајања Ј1.</s><s>Самим тим, такав систем кроз који се уводе нове лексичке јединице неминовно је плодно тло за негативни (али и позитивни) трансфер.</s><s>Ијаз (Ijaz, 1986: 443 према Ellis, 1997) је истраживањем демонстрирао да чак и напредни ученици енглеског језика као страног имају изразито јак утицај трансфера из матерњег језика у тој сфери: „Ученици другог језика се у суштини ослањају на хипотезу семантичке еквиваленције.</s><s>Ова хипотеза подразумијева олакшано стицање лексичких значења у Ј2 тако што се усвајање значења своди само на поновно именовање концепата који су већ научени у Ј1.</s><s>То сужава и компликује усвајање новог рјечника у Ј2, јер се тако занемарују међујезичке разлике у концептуалној 103 Појава сужења, проширења или преусмјеравања значења одређене ријечи приликом адаптације из изворног језика у језик примаоца (Filipović i Menac, 1996).</s><s>122</s>\n<s>два пута класификацији и разлике у семантичким границама између наизглед једнаких ријечи у Ј1 и Ј2” (ибидем).</s><s>Управо је такав приступ очигледан и на примјеру нашег корпуса у сфери лексичког трансфера.</s><s>Информанти су користили релативно сличне ријечи, или оне које међусобно дијеле одређену семантичку карактеристику, и третирали их као апсолутне еквиваленте занемарујући оне семантичке карактеристике које их разликују.</s><s>Концептуални и семантички трансфер, или оба заједно, веома су честа појава у сфери међујезичког утицаја (о томе су писали, нпр., Одлин, Џарвис и Павленко, итд.).</s><s>Погледајмо примјере ријечи које су информанти користили као синонимне, често наизмјенично, те њихову анализу и интерпретацију трансфера104: глагола као (даље у тексту ИКК) мислити; осјећати, сматрати.</s><s>Глагол 以为 /yǐwéi/ се много чешће користи за изражавање субјективног осјећања, потенцијално и погрешног; за свакодневне, уобичајене ситуације.</s><s>Овај глагол се користи када је наш или туђи суд о нечему субјективан, нереалан, искривљен (Lu, 2000/2009: 586–587).</s><s>Глагол 认为 /rènwéi/ се користи када се изражавање мишљења базира на анализи, дубљем разумијевању, знању; често се користи и у разговору о великим, битним догађајима (Lu, 2000/2009: 586; Ye & Wu, 2001: 9).</s><s>Стога би нека свакодневна реченица попут: 我还认 为他早到了呢！ /Wǒ hái rènwéi tā zǎo dàole ne!/ *Сматрала сам да је већ дошао! била погрешна (Lu, 2000/2009: 586).</s><s>При преводу на српски језик семантичка карактеристика која чини ова два глагола различитим није видљива.</s><s>Студенти врло често оба глагола преводе као сматрати.</s><s>Примјер грешке из корпуса: /Sùshízhě yǐwéi, zhǐyào bǎohù dòngwù de quánlì, wǒmen jiù bǎohù zìjǐ./ дп: Вегетеријанац + (погрешно) мислити, сматрати + само ако + штитити, чувати + нз: Вегетеријанци сматрају да само ако штитимо права животиња, штитимо и нас саме.</s><s>На кинеском је у овом случају правилно (даље у тексту под скраћеницом пр): 素食者以为，只要保护动物的权力， 我们就保护自己。</s>\n<s>/Sùshízhě rènwéi, zhǐyào bǎohù dòngwù de quánlì, wǒmen jiù bǎohù zìjǐ./ дп: Вегетеријанац + мислити, сматрати + само ако + штитити, чувати + животиња + ст. 104 У појашњењу разлика између ријечи говоримо искључиво о оним димензијама ријечи због којих су грешке настале; многи од наведених парова имају и друга семантичка или синтаксичка својства која их разликују, али нису релевантна за наш корпус.</s><s>Везано за примјере из корпуса, одабрали смо да селектујемо и илуструјемо грешке само најрепрезентативнијим примјерима (нпр. грешке везане за пар 还 是 /háishì/ (вез.); 或者 /huòzhě/ (вез.) у корпусу су идентификоване у преко 20 реченица и било би сувишно наводити сваку грешку, поготово када је узрок грешке исти).</s><s>123</s>\n<s>два пута на памћење нечега што се десило у прошлости, често би се могло превести и као сјећати се (превод на српски из Основног рјечника кинеског језика, 2010: 140), док се структура 记住 /jì zhù/ (глагол + допуна) више користи у смислу запамтити нешто односно свјесно памтити неку информацију или податак, имати нешто на уму (Lu, 2000/2009: 310).</s><s>Информанти погрешно користе оба израза наизмјенично у значењу памтити, сјећати се.</s><s>Примјери грешака из корпуса: /Nǐ yīnggāi jìdé wǒ de diànhuà hàomǎ, bié wàngle!/ нз: Треба да запамтиш мој број телефона, немој заборавити! пр: 你应该记住我的电话号码，别忘了！</s>\n<s>нз: Ја се не сјећам њега. користи када говоримо о одређеном времену, те о времену као о концепту (у смислу вријеме доласка, вријеме испита, искористити вријеме, немам времена, дуго времена и сл.) те када говоримо о конкретном временском периоду (сат времена, пет минута времена); именица 时候 /shíhòu/ би се, можда правилније, на наш језик могла превести као „за вријеме”, „када” или „док”, те моменат, тренутак (за вријеме одмора, за вријеме испита, док музика свира, када киша пада, у том тренутку) (Lu, 2000/2009: 469–471).</s><s>У одређеним приручницима се наводи да је 时候 /shíhòu/ само тачка унутар 时间 /Děng wǒ wǔ fēnzhōng de shíhòu./</s>\n<s>/Shíjiān shì zuì zhòngyào de./ ријеч вјежбати може се односити на физичко тренирање (锻炼 /duànliàn/), али иста ријеч вјежбати означава и вјежбање у смислу писања задаће, школског рада (练习 /liànxí/).</s><s>У кинеском језику ријеч 练习 /liànxí/ може и да се односи на физичко вјежбање, али постоје ситуације у којима ове двије ријечи нису синонимне.</s><s>Основне карактеристике које чине разлику између ова два глагола на кинеском језику јесу то што глагол 练习 /liànxí/ вјежбати подразумијева репетитивност, и то што се ријеч 锻 炼 /duànliàn/ користи искључиво за физичко вјежбање (to take physical exercise према Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 110; physical training према Student’s English Chinese Chinese - English Dictionary, 1988/2022: 503).</s><s>Примјери из корпуса: /Wǒ xǐhuān zúqiú, kěshì wǒ tài lèile, bùyào liànxí!/ нз: Ја волим физичко, али данас сам преуморан, не могу вјежбати! пр: 我喜欢体育课，可是我太累了，不要锻炼。</s>\n<s>/Wǒmen yīzhí zuò hànyǔ liànxí./ подразумијева враћање особе на неко мјесто.</s><s>Међутим, у уџбеницима које користе студенти превод ријечи је енгл. to return, те се даљим преводом на српски језик значење још више удаљава, а рефлексивно „се” не огледа се у енглеској верзији превода.</s><s>Стога, умјесто да користе глагол 还 /huán/ (вратити нешто негдје), који је раније уведен у вокабулар студената, глагол 回 /huí/ се устаљено неоправдано појављује у оваквим примјерима.</s><s>Примјер из корпуса:</s>\n<s>нз: Ја желим вратити књигу. на кинеском се најчешће користи у описивању људи, ствари, ријечи, идеја, размишљања, карактера, репутације, ефекта, дефекта и сл., обично у апстрактном смислу и често односећи се на морални карактер људи.</s><s>Придјев 差 /chà/ односи се на недостизање неког стандарда (квалитета) (Lu, 2000/2009: 288).</s><s>Постоје ситуације и када се поменути придјеви наизмјенично могу користити, али примијећена је тенденција њиховог кориштења као потпуно синонимних.</s><s>Примјер из корпуса: нз: Квалитет ваздуха је веома лош. / Ваздух је веома лош. дп: Ваздух + веома + неквалитетан, мањкав преводе истом ријечју, везником или, али контексти у којем се користе на кинеском језику су различити.</s><s>Везник 还是 /háishì/ се најчешће користи у упитним реченицама, тзв. алтернативним питањима, у смислу потраживања одговора – нпр., Желиш ли ово или оно?, док је 或者 /huòzhě/ везник за изјавне реченице, нпр. Ићи ћемо у Кину или Индију. (Lu, 2000/2009: 293–294).</s><s>Примјери из корпуса: /Wǒ yào chá háishì kāfēi, dōu kěyǐ./</s>\n<s>126 заједничко јесте то да означавају репетитивност, понављање, али прилог 又 /yòu/ носи семантичку карактеристику Š+ прошлостĆ док прилог 再 /zài/ није у том смислу семантички одређен (Deng, 1996: 432).</s><s>У српском језику се не користе двије различите ријечи – без обзира на вријеме радње, увијек је опет, поново (Опет је дошао!</s><s>Опет ће нз: Желим опет доћи!</s>\n<s>126 именице могле превести, и често се преводе, као „ствар”, с тим да 事 /shì/ представља нешто апстрактно (То је само моја ствар!</s><s>Причали су ми неке ствари...) (на енг. matter, affair thing, business према Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 409; посао, ствар, проблем према Основном рјечнику кинеског језика, 2010: 302); док 东西 /dōngxī/ значењски представља конкретну, физички опипљиву ствар (Коју ствар си купио?</s><s>Јеси ли опет носио ону ствар?) (thing, creature према Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 105).</s><s>То што се обје именице на српски језик могу превести као ствар, произвело је многе семантичке грешке.</s><s>Примјери из корпуса: /Wǒ méiyǒu wèn tā zhège dōngxī./</s>\n<s>пр: 我没有问他这件事。 могу да се преведу истим глаголима на српском језику, с тим да глагол 告诉 /gàosù/ може узимати и индиректни и директни објекат, те подразумијева директан контакт са саговорником (говорити некоме нешто); 说 /shuō/, с друге стране, значи вербално 127</s>\n<s>пр: 我没有问他这件事。 изражавати своју идеју без обзира на саговорника (Lu, 2000/2009: 256).</s><s>Обично 说 /shuō/ подразумијева и дужи чин говора у односу на други глагол.</s><s>Примјери: нз: Рекао сам мами да не желим да се вратим кући. пр: 我告诉妈妈我不要回家。</s>\n<s>/zhìzuò/, који је доступан студентима, јесте to make, to produce.</s><s>У уџбенику није истакнута димензија значења овог глагола која упућује на индустријску производњу ствари, па превод на српски језик са енглеског, који им је понуђен, често бива направити, правити.</s><s>Глагол 制作 /zhìzuò/ подразумијева производњу кориштењем машина, великих апарата; 做 /zuò/ се обично односи на ручно прављење (Lu, 2000/2009: /Wǒ bù huì zhìzuò gōng bǎo jī dīng./</s>\n<s>省 /shěng/ (гл.) – ИКК: чувати, штитити, пазити.</s><s>Информанти на свим нивоима врло често наизмјенично користе наведене глаголе, без обзира на то што их одређене семантичке карактеристике у потпуности ограничавају у смислу кориштења, а све због тога што преводи на српски језик остављају могућност таквог приступа.</s><s>Глагол 保存 /bǎocún/ се може преводити као сачувати нешто од оштећења или трошења (како конкретне тако и апстрактне ствари: снагу, новац, документе...); 保护 /bǎohù/ је пазити на особу или ствар, у смислу штитити је од повреде; 照顾 /zhàogù/ је чувати, водити рачуна о (физички и фигуративно) (чувати дијете, чувати образ); 小心 /xiǎoxīn/ је бити обазрив, често кориштен у императиву („Пази!”) (Zhang, 2010).</s><s>Израз штедјети новац, што се колоквијално у српском често каже и чувати новац, најбоље се на кинески преводи глаголом 省 /shěng/ (штедјети, према Основном рјечнику кинеског језика, 2010: 293).</s><s>Примјери из корпуса:</s>\n<s>/Xiànzài wǒ de māmā méi gōngzuò, wǒ bìxū bǎohù qián./ нз: Моја мама сада нема посао, морам да чувам новац. пр: 现在我的妈妈没工作，我必须省钱。</s>\n<s>новац нз: Моја мама сада нема посао, морам да чувам новац. кинеском језику је у томе што се глагол 走 /zǒu/ чешће односи на пјешачење, односно циљно ходање од тачке А до тачке Б (go on foot, walk, take a walk у Pocket Oxford Chinese Dictionary), док се 散步 /sànbù/ више користи у контексту рекреативне шетње (go for a walk, go for a stroll у Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 601).</s><s>Примјер: /Wǒmen zěnme qù?</s><s>Wǒmen sànbù./</s>\n<s>129 одјећу, пробати нешто учинити, испробати нешто на себи (try, test, try on a garment у Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 407); глагол 尝 /cháng/ је искључиво пробати у смислу јела, окусити (taste, experience у Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 57).</s><s>У српском језику исправно је користити исти глагол у оба случаја – испробати храну или испробати, нпр., мајицу.</s><s>Примјер из корпуса: /Nǐ yīnggāi shì wǒ de dàngāo!/</s>\n<s>/Nǐ yīnggāi cháng wǒ de dàngāo! преводе једном ријечју, мада је семантика ријечи потпуно различита – 表面 /biǎomiàn/ је површина у смислу онај опипљиви слој нечега, оно што можемо руком таћи, у смислу неравна површина стола или нешто је на површини воде (спољашњост, површински слој коже према Основном рјечнику кинеског језика, 2010: 17); 面积 /miànjī/ је површина у смислу регије, величине и обима неког простора (area у Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 308; Student’s English - Chinese Chinese - English Dictionary, 1988/2002: 560).</s>\n<s>нз: Површина БиХ није велика. српском језику, када желимо да кажемо да неко влада одређеном вјештином, рећи ћемо да он нешто зна или познаје (познаје неки језик, зна да свира и сл.).</s><s>У кинеском језику ће се у тим ситуацијама користити глагол 会 /huì/, „за описивање посједовања неке вјештине, или за знати нешто урадити” (Zhang, 2010: 252).</s><s>Студенти су дословно 105 Аспектуална партикула која се код нас може превести тако што се глагол трансформише у глаголски прилог садашњи.</s>\n<s>130 преводили српске глаголе знати 知道 /zhīdào/ или познавати 认识 /rènshí/ онда када су говорили о вјештинама на кинеском језику.</s><s>Примјери из корпуса: /Wǒ mèimei zhīdào tàn gāngqín./</s>\n<s>пр: 我的妈妈不会外语。 се односи на нечије свеукупно искуство у некој сфери или искуство као кумулативни збир догађаја у општем смислу (искуство у послу, животно искуство); док се 经历 /jīnglì/, као именица, чешће користи за појединачна и бројива, специфична лична искуства (Zhang, 2010: 236).</s><s>У српском језику се не прави разлика, што може резултирати сличним грешкама:</s>\n<s>131 прилога има много, али ћемо разматрати само оне које се тичу грешака из корпуса.</s><s>Ови прилози у суштини нису међусобно замјењиви, мада нас превод на српски језик може преварити јер се преводе истом ријечју – мало.</s><s>Лу (Lu, 2000/2009: 556–560) наводи да је прилог 一点 /yīdiǎn/ формиран од броја 一 /yī/ (један) и класификатора 点 /diǎn/, а користи се као предмодификатор за именице (мало воћа, мало меса) или постмодификатор за придјеве; док прилог 有点 /yǒudiǎn/ значи „мало”, али искључиво у опису придјева или глагола.</s><s>Једна од битнијих карактеристика која их разликује је синтаксичка одлика позиције унутар реченице, гдје 一点 /yīdiǎn/ може да описује придјеве, али искључиво да стоји иза придјева који описује, док 有点 /yǒudiǎn/ увијек стоји испред придјева који модификује.</s>\n<s>/Wǒ juédé zhèlǐ yǒudiǎn lěng./ бити истог значења („于 /yú/ is similar to 在 /zài/” према Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 544), али се често користе у различитим околностима.</s><s>Препозиција 于 /yú/ се више користи у формалном изражавању, врло често је и дио устаљених колокација, док се 在 /zài/ користи у општем смислу, како писано тако и усмено, формално и неформално.</s><s>Комбинација 在 /zài/ + мјесто се често користи као користити прије глагола у функцији адвербијала.</s><s>Само кроз превод из уџбеника доступног студентима (in, on, at) разлика није очигледна, те студенти посматрају ријечи као потпуно синонимне:</s>\n<s>Значење прилога 毕竟 /bìjìng/ би се најбоље превело српском фразом „на крају крајева”, онда када се дошло до финалног закључка, када се говори о некој истини, о нечему што се подразумијева као чињеница у датој ситуацији; у нашем језику би се могло у том контексту превести и као „ипак” (На крају крајева, он има искуство; Морате се помирити, она је ипак твоја мајка), не користи се у питањима.</s><s>Прилог 到底 /dàodǐ/, с друге стране, носи значење „коначно”, „на крају”, и имплицира да се десио неки преокрет између оног очекиваног и оног што се догодило (Шта се на крају десило?</s><s>Има крају, односно да упућује да је нешто хронолошки, по слиједу догађаја, у посљедњој фази.</s><s>Ако изузмемо неколико врло минималних разлика у погледу семантичке стилистике, синониман са прилогом 到底 /dàodǐ/ је прилог 究竟 /јiūjìng/ (Lu, 2000/2009: 133</s>\n<s>345), који је такође могао бити кориштен умјесто прилога 毕竟 /bìjìng/ у овим примјерима.</s><s>Примјер погрешног кориштења: /Wǒ bù zhīdào tā bìjìng zěnme lе./</s>\n<s>дрво нз: Не знам шта се с њим на крају десило. /Wǒ bù zhīdào tā dàodǐ/jiūjìng zěnme lе./ глагол се користи за подстицај неком покрету, апстрактној сили, обично за велике ствари (подстицање реформе, подстицање производње) (Deng, 1996: 371); глагол 鼓励 /gǔlì/ требало би да има објекат мотивације или подстицања, често се користи у смислу „подржавати некога” (подстицање, мотивисање студената; подстицање народа). /Lǎoshī tuīdòng wǒmen xuéxí xīn de cí./</s>\n<s>/Lǎoshī gǔlì wǒmen xuéxí xīn de cí./ кориштени у истом контексту, али једна разлика је што је глагол 考虑 /kǎolǜ/ кориштен обично за „разматрање добрих и лоших страна нечега озбиљног” док се 想 /xiǎng/ боље преводи као „уопштено мислити, размишљати о нечему” (Zhang, 2010: 250).</s><s>Глагол 想 /xiǎng/ може имати и значење „хтјети”, „мислити нешто урадити”, те се у том контексту глаголи не могу наизмјенично користити.</s><s>Примјери: /Wǒ nà shíhòu kǎolǜ hē yībēi chá./</s>\n<s>134 енглески преводи као „to give pleasure to, to amuse” што би се на српски могло превести као „забавити некога”.</s><s>С друге стране, глагол 玩 /wán/ упућује на лични осјећај забављања, провод или уживање.</s><s>Рефлексивна замјеница „се” не истиче се кроз превод, што наводи информанте да помисле да се ради о синонимним глаголима.</s><s>Примјер: /Wǒmen nà shíhòu yúlè dе bù zěnmeyàng./</s>\n<s>/Wǒmen nà shíhòu wán dе bù zěnmeyàng./ правилу, користи када од некога нешто захтијевамо или га молимо (Zhang, 2010: 47) као, нпр., у реченицама Немој отићи; Немој причати.</s><s>Овај прилог нипошто није замјена за прилог 不 /bù/, који преводимо као одричну рјечцу не (Основни рјечник кинеског језика, 2010: 19), која се уопштено користи испред глагола или придјева за /Xiànzài fùnǚ bù bìxū zuò suǒwèi de “fùnǚ gōngzuò”, …… потенцијално и могу превести исто, али у различитом контексту.</s><s>Глагол 发现 /fāxiàn/ значи изнова нешто открити, у смислу иновације, пронаћи нешто ново, неки нови начин или ствар (може и за апстрактне и за конкретне ствари), или потенцијално може носити значење открити или примијетити, у смислу да је нешто постојало а ми тога нисмо били свјесни (нпр., Примијетио сам да је његово понашање врло чудно).</s><s>Глагол 找 /zhǎo/ тражити у овом случају узима допуну за резултат 到 /dào/ (reach, arrive, get to 106 Структурална партикула 得 /de/ – партикула која уводи допуну за глаголе.</s><s>107 Информант је погрешно искористио ове знакове интерпункције те је умјесто обичних знакова наводника ставио тзв. 书名号 у кинеском, који се користе само за називе књига.</s><s>У српском језику не постоје посебни интерпункцијски знакови за називе књига, те претпостављамо да је информант поистовијетио ове знакове са обичним наводницима.</s><s>135</s>\n<s>/Wǒmen nà shíhòu wán dе bù zěnmeyàng./ према Student’s English - Chinese Chinese - English Dictionary, 1988/2002: 496), која указује на позитиван резултат радње тражити → наћи.</s><s>Прије би се користила у смислу пронаћи неку ствар или особу која нам је ван видокруга (а већ постоји), у смислу пронашао сам свеску или нашао сам кључеве.</s><s>Једино могу да се преклапају у значењу онда када говоримо о апстрактним „проналасцима” (пронаћи нови начин, пронаћи нову /Wǒmen yīnggāi fāxiàn xīn de gùkè./</s>\n<s>/Wǒmen yīnggāi zhǎodào xīn de gùkè./ превести српским прилогом тежак/-а/-о, али је ствар у концептуалном семантичком неподударању.</s><s>На кинеском језику придјев 难 /nán/ се искључиво користи за апстрактне појмове, при опису менталног напора, када је нешто тешко за схватање или чињење, када је тежак период и слично (на енг. difficult према Student’s English - Chinese Chinese - English Dictionary, 1988/2002: 562; difficult to write, hard to say према Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 322).</s><s>Придјев 重 /zhòng/ се, за разлику од претходно наведеног придјева, може односити, између осталог, и на физичку тежину (нпр., овај сто је тежак) (на енг. weighty, heavy, heavy load према Student’s English - Chinese Chinese - English Dictionary, 1988/2002: 587).</s><s>У српском језику један придјев може описати оба концепта, али у кинеском језику то није случај. /Wǒ mǎile wǔ gè dàngāo, dàngāo hěn nán, wǒ tóngxué bāngzhù wǒ ná dào xuéyuàn.../ дп: ја + купити + le партикула за свршен вид глагола + пет + класификатор + торта, нз: Купио сам пет торти, торте су биле тешке, колега ми је помогао да их однесем до факултета...</s>\n<s>/Wǒ mǎile wǔ gè dàngāo, dàngāo hěn zhòng wǒ tóngxué bāngzhù wǒ ná dào xuéyuàn.../ дп: ја + купити + le партикула за свршен вид глагола + пет + класификатор + торта, /nián/ (им.), ако се користи у том облику без додавања других морфема, односи се на годину као временски концепт (једна година, ова година, прошла година према Основном рјечнику кинеског језика, 2010: 234; на енг. year према Student’s English Chinese Chinese - English Dictionary, 1988/2002: 563; Pocket Oxford Chinese Dictionary, 136</s>\n<s>2004: 327), али се године нечијег живота, у смислу животне доби, могу изразити само именицом 岁 (year of age према Pocket Oxford Chinese Dictionary, 2004: 432).</s><s>На српском језику не постоје два различита израза за наведене концепте. нз: Ове године имам 21 годину.</s>\n<s>пр: 我买了五个蛋糕，蛋糕很重，我同学帮助我拿到学院 …… користе и као глаголска допуна за правац, студенти често посматрају и користе као синонимне иако они то нису.</s><s>У кинеском језику, основна карактеристика која чини разлику између ова два глагола, иако се суштински односе на исти концепт – кретање, јесте чињеница да глагол 来 /lái/ носи семантичку одлику Š+ радња се одвија према лицу које говори (или лицу које је предмет расправе)Ć, док глагол qù /去/ семантички одређује његова карактеристика Š+ радња се одвија у супротном смјеру од говорника или лица које је предмет расправеĆ (Liu et al., 2002: 40–41).</s><s>У српском језику не постоји сличан концепт, барем не до те мјере одређен (нпр., Послије журке, отишла је код мене.</s><s>Послије журке, дошла је код мене.</s><s>Послије журке, ишла је мени.). нз: Данас сам ишла/дошла/отишла код ње да попијем кафу. пр: 我今天去她那儿，喝一杯咖啡。</s>\n<s>/Wǒmen zài kètīng děng tā, dànshì tā méiyǒu chūqù./ нз: Ми смо га чекали у дневној соби, али он није изашао. пр: 我们在客厅等他，但是他没有出来。</s>\n<s>/Wǒmen zài kètīng děng tā, dànshì tā méiyǒu chū lái./ студентским уџбеницима поменути помоћни глаголи су преведени као: 能 /néng/ can, be able to; 会 /huì/ to know how to, can; 可以 /kěyǐ/ may (у New Practical Chinese Reader 1).</s><s>Преводи на енглеском показују одређену семантичку разлику, поготово са глаголом 可以 /kěyǐ/ који би се могао превести и као смјети.</s><s>Ипак, на српски језик се сви ови 137</s>\n<s>пр: 我买了五个蛋糕，蛋糕很重，我同学帮助我拿到学院 …… глаголи у одређеном контексту могу превести са једном ријечју на српском – моћи.</s><s>Истина је да се ови глаголи на кинеском језику у одређеним ситуацијама могу користити и наизмјенично (Lu, 2000/2009: 404–406; Ye & Wu, 2001: 132–133), усљед чега их ученици почну посматрати као потпуно синонимне.</s><s>Међутим, постоје ситуације у којима одређена семантичка карактеристика може да буде препрека, а неке репрезентативне грешке из корпуса су, нпр.: /Wǒ huí jiā de shíhòu tóu bù téng, huì chīfàn, huì liáotiān, méi wèntí./ нз: Када сам се вратила кући глава ме није бољела, могла сам јести, могла сам разговарати, без проблема.</s>\n<s>У овој ситуацији правилно би било користити глагол 能 /néng/ умјесто 会 /huì/. Иако оба глагола могу носити значење „имати могућност или способност да нешто урадиш”, за случајеве у којима се говори о обнављању функција неких већ научених ствари или могућности које смо раније посједовали треба користити глагол 能 /néng/ /Wǒ nà shíhòu zài měiguó gōngzuò, bù kěyǐ lái./ нз: Тада сам радио у Америци, нисам могао доћи. /Wǒ nà shíhòu zài měiguó gōngzuò, bù néng lái./</s><s>У овој реченици правилно би било користити 能 /néng/, јер се говори о непостојању услова, непостојању могућности или жеље да се нека ствар уради (Ye & Wu, 2001: 133).</s><s>Информанти су врло често у продукцији, по свом нахођењу, користили глаголе као потпуне синониме, иако се у настави од увођења ових лексичких јединица потенцирају њихове разлике.</s>\n<s>Неприкладно кориштење одређених ријечи као синонимних, усљед чега смо ову категорију тако и назвали – лажни синоними, узроковано је једним од три могућа разлога: а) неправилним преводом, б) тиме што ријеч са одређеном семантичком дистинкцијом не постоји у српском језику па је информанти поистовјећују са најближим преводилачким еквивалентом, или в) тиме што се два различита концепта 138</s>\n<s>моћи + ћаскати, немати + проблем именују истом ријечју на српском језику.</s><s>Врло често се поменуте категорије узрока могу и преклапати, те у комбинацији бити узрок негативног трансфера.</s><s>Прва категорија, неправилно кориштење ријечи усљед погрешног превода, потенцијално је много комплекснији процес него што то можемо претпоставити.</s><s>Један од разлога због којих је ситуација таква може бити наставни процес, прецизније наставни материјал.</s><s>Уџбеници које информанти користе као основну литературу на предмету су специфично дизајнирани за ученике чији је матерњи језик енглески.</s><s>Дакле, све нове лексичке јединице које се уводе у вокабулар првенствено се преводе на енглески језик, те се онда на часовима усмено даље анализирају и преводе на српски језик.</s><s>Можемо само претпоставити колико се информација у овом процесу изгуби у преводу, а та негативна посљедица додатно је интензивирана тиме што се ради о комбинацији три типолошки различита језика.</s><s>Мањак информација због превода – са кинеског на енглески, па онда на српски језик – подстиче информанте да посматрају двије (или више) ријечи као синонимне, занемарујући истинске семантичке карактеристике које одређена ријеч из кинеског језика посједује.</s><s>Потом, постоје концептуалне разлике између ријечи које се не могу тако прецизно превести на српски језик, за одређене концепте не постоје егзактни еквиваленти на српском језику те су то концепти који се у кинеском језику исказују различитим ријечима, а када би се и преводили на српски језик заиста би били преведени једном српском ријечју (нпр., именица искуство, прилог мало...).</s><s>Таква ситуација и наводи ученике да посматрају ријечи са различитим семантичким карактеристикама као потпуно синонимне.</s><s>Та се ситуација додатно компликује чињеницом да се нове лексичке јединице готово увијек уводе у вокабулар преводом са енглеског језика, чиме се оригинално значење потенцијално још више удаљава.</s><s>Сматрамо да би се релативно добра превенција такве врсте трансфера из матерњег језика могла обезбиједити кориштењем правилног наставног материјала, специфично дизајнираног за говорнике српског језика, гдје би се могла посветити пажња не само семантичким него и синтаксичким својствима ових лажних синонима.</s><s>Трећа категорија је трансфер који се дешава због тога што су два потпуно различита концепта у српском језику названа истим именом, те су информанти ту језичку логику примијенили и на кинески језик (површина, пробати и сл.).</s><s>Ова категорија је открила изузетно занимљив механизам логичког закључивања изазван утицајем матерњег језика.</s><s>Уџбеници или приручници који би били детаљнији у сфери семантичких и потенцијално синтаксичких карактеристика лексичких јединица, 139</s>\n<s>моћи + ћаскати, немати + проблем поготово ако су дизајнирани специфично за србофоне студенте, били би од велике помоћи у оваквим ситуацијама – како онима који уче, тако и онима који предају.</s><s>3.2.3.</s><s>Грешке колокација108</s>\n<s>Под термином „колокација” најчешће се подразумијева стереотипни спој најмање двије ријечи.</s><s>Оно што одваја колокацију од неке друге врсте комбинација ријечи јесте значајна статистичка учесталост кориштења конкретне комбинације ријечи (Firth, 1957; Church, 1990 према Hu, et al. 2016: 3255).</s><s>„Колокација је репетитиван и конвенционалан израз који садржи двије или више пунозначних ријечи у комбинацији, а које су међусобно у синтаксичком или семантичком односу”109 (Xu et al., 2009 према Они који уче други језик врло често имају знатних потешкоћа приликом правилног кориштења колокација на циљном језику.</s><s>Разлог томе може бити то што се компетенција кориштења колокација не развија паралелно са општим знањем вокабулара на датом језику, јер се ријечи најчешће уче индивидуално без узимања у обзир њиховог непосредног окружења (Siyanova and Schmitt, 2008 према Hu, et al. 2016: 3254).</s><s>Овај проблем би могао бити још и озбиљнији приликом учења аналитичких језика као што је кинески, јер осим негативног трансфера из првог језика (Ј1) овај типични аналитички језик нема флективне морфеме те користи функционалне ријечи са мало лексичког значења за изражавање граматичких односа (Hu, et al. 2016: 3254).</s><s>Оно што је примијећено у анализи корпуса јесте да су грешке са колокацијама у кинеском језику условљене или а) логиком изворне колокације из српског језика или б) погрешним интерпретирањем елемената у колокацијама усљед утицаја српског језика или превода на српски језик (лажни синоними).</s><s>Да би анализа била јаснија, подијелићемо неправилне колокације из корпуса у групе по њиховим синтаксичким релацијама: субјекат + предикат; придјев/именица (као премодификатор) + именица; глагол + објекат110.</s><s>Након табеле слиједи анализа.</s><s>108 Исправност колокација из корпуса провјеравана је путем: а) компјутерског система за провјеру правилних колокација под називом Online Chinese Collocation Assistant, развијеног од стране Пекиншког Нормал Универзитета са базом од преко 1 750 000 колокација (за више информација о програму погледати рад Hu, et al. 2016) и б) мануелном провјером коју су вршиле кинеске лекторке као изворни говорници (информације о лекторкама налазе се на почетку дисертације).</s><s>109 Превела ауторка рада.</s>\n<s>110 Приликом превода користили смо неколико кинеско-српских и кинеско-енглеских рјечника, те рјечника синонима, чије податке можете пронаћи у списку литературе.</s><s>140</s>\n<s>У дескриптивној анализи табеле неправилних колокација кренућемо од статистички незнатно мање фреквентне категорије, трансфера изазваног културнојезичким навикама из српског језика у продукцији кинеског језика (у графикону и табелама означено под Логика из Ј1).</s><s>Скоро 50% од укупног броја неправилних колокација за узрок је имало концептуални утицај из српског језика, односно дословно превођење комбинација ријечи из Ј1 у циљни језик, без обзира на то што се ради о колокацијама које су карактеристичне за српски језик.</s><s>Колокације попут јести супу или познавати језик у српском језику су сасвим прихватљиве, међутим – у кинеском језику су, као такве, неприродне, па чак и логички концептуално нетачне.</s><s>Идентификација ове врсте трансфера била је релативно једноставна.</s><s>У категорији лажних синонима постоје два основна узрока погрешног кориштења, а то су погрешна интерпретација ријечи усљед превода или то што у српском језику одређене дистинкције не постоје – дакле, не постоје ријечи које имају ту одређену семантичку карактеристику коју кинески еквивалент те ријечи посједује (а која уже ту ријеч одређује и описује), па се може говорити о лексичким празнинама у српском језику (усљед којих долази до трансфера).</s><s>Информанти у случајевима комбинација одређених ријечи користе ону ријеч која би на српском језику била на том мјесту, односно ону која одговара преводом.</s><s>Ова категорија би потенцијално у 打扫家</s>\n<s>148 будућности могла бити изузетно занимљив истраживачки изазов, поготово у овом односу српски – кинески језик.</s><s>Када говоримо о категорији лажних синонима, може бити дискутабилно питање да ли се у овом случају ради о лексичком трансферу или искључиво о техничкој грешци у корацима при учењу (усљед превода); ми сматрамо да је Ј1 ипак одиграо одређену улогу у појави ове врсте грешака.</s><s>Чињеница је да информанти користе књиге, рјечнике и уџбенике креиране за енглеско говорно подручје, у којима се (у већини случајева) не наглашавају одређене лексичке или граматичке дистинкције које су битне за наше говорно подручје.</s><s>Самим тим, често се из превода не виде битне карактеристике ријечи, семантичке или граматичке карактеристике које на српском језику чине битну разлику како у значењу, тако и у кориштењу.</s><s>Стога, под утицајем превода, најчешће са енглеског језика, информанти одређене ријечи користе онако како би их користили на српском језику, не схватајући у потпуности њихово значење, тумачећи их кроз семантичке шаблоне матерњег језика, често их и насумично поистовјећујући као синонимне, иако на кинеском оне то нису (нпр., вратити нешто 还 /huán/ у поређењу са вратити се 回 /huí/; произвести нешто, направити 生产 /shēngchǎn/ наспрам родити, створити 生 /shēng/; те глаголи пазити, бити опрезан 小心 /xiǎoxīn – штитити, чувати/ 保护 /bǎohù/ – пазити на, чувати 照顾 3.2.4.</s><s>Погрешна врста ријечи</s>\n<s>Посљедња категорија о којој ћемо говорити у оквиру истраживања о лексичком трансферу јесте најмање заступљена али веома битна појава језичког трансфера, која се манифестовала у виду кориштења погрешне врсте ријечи.</s><s>Кинески језик је специфичан по појави тзв. конверзије врста ријечи („词的兼类” /cí de jiānlèi/; conversion of parts of speech у Li & Cheng, 2008: 12).</s><s>Конверзија врсте ријечи подразумијева да једна ријеч, без промјене форме или структуре, може да обавља функцију неколико различитих врста ријечи (ибидем).</s><s>Са овим концептом се студенти упознају врло рано, већ на првој години студија.</s>\n<s>Оно што смо примијетили у анализи корпуса јесте феномен прекомјерног кориштења правила циљног језика (што се сматра негативним трансфером знања из циљног језика, Liu, 2002/2015: 23–26) у комбинацији са језичким трансфером из матерњег језика.</s><s>Прецизније, студенти користе могућности конверзије врсте ријечи на кинеском језику и онда када то објективно није могуће или правилно, а по угледу на 149</s>\n<s>148 одређене лексичке јединице из српског језика.</s><s>Конкретно, у писаној продукцији информаната у нашем случају долази до својеврсне хибридизације двије врсте поменутих трансфера.</s><s>Погледајмо примјере: од именице сан добијамо глагол сањати.</s><s>На кинеском језику именица 梦 /mèng/ сама по себи не може бити глагол, потребно је додати глагол 见 /јiàn/（梦见 /mèng јiàn/ дп: сан + видјети）што би значило у сну видјети, уснити, сањати; за колокацију сањати сан правилно би било 做梦 /zuò mèng/ (дп: радити, правити сан). књигу), гдје од именице поклон настаје глагол поклонити.</s><s>Именица 礼物 /lǐwù/ се на кинеском језику не може користити као глагол, искључиво је именица; правилан превод глагола поклонити, даривати могли би бити глаголи 送 /sòng/, 给 /gěi/, 赠 3. 高兴他 /gāoxìng tā/ (ХСК 3, 3Г): према српском изразу усрећити (њега, некога, ...).</s><s>Неправилно је користити придјев 高兴 /gāoxìng/ у функцији глагола у овом смислу.</s><s>Да би се исказало намјеравано значење, потребно би било, на примјер, увести неки од глагола који се први појављују у стожерним реченицама112 као, нпр., учинити га срећним, усрећити га.</s>\n<s>4. 漂亮他的生活 /piàoliang tā de shēnghuó/ (ХСК 3, 2Г): по угледу на уљепшати (његов живот) из Ј1, гдје је, као и у претходном случају, у кинеском језику немогуће придјев 漂亮 /piàoliang/ лијеп/-а/-о/, без промјене у структури, посматрати или користити као глагол.</s><s>Овдје би такође било најлакше изразити то значење увођењем 112 Стожерна реченица, на кинеском 兼语句 /јiānyǔjù/, тип је реченице који у предикатском дијелу има још један субјекатско-предикатски синтаксички однос, тако да у таквим реченичним структурама мора постојати глагол који служи као елемент успостављања односа главног субјекта са субјектом у предикатском дијелу.</s><s>Нпр. у реченици:</s>\n<s>/zhè ge xiāoxí shǐ wǒ hěn gāoxìng/ замјеница 我 /wǒ/ ja, која је у том случају стожерна ријеч, била би субјекат придјеву 高兴 /gāoxìng/ срећан, а објекат претходног глагола, глагола 使 /shǐ/ навести да се осјећа.</s><s>Дакле, да би се увео тај синтаксички однос у реченичну структуру потребно је претходно уметнути један од глагола као што су већ поменути 使 /shǐ/ навести да се осјећа, 让 /ràng/ навести, натјерати, 叫 /jiào/ навести, натјерати, 150</s>\n<s>/zhè ge xiāoxí shǐ wǒ hěn gāoxìng/ глагола 让 /ràng/ за стожерне реченице и потенцијално кориштењем семантички прикладнијег придјева 美 /měi/ – 让他的生活更美 /ràng tā de shēnghuó gèng měi/ (дп: 5. 我总是要盐菜 /wǒ zǒng shì yào yán cài/ (ХСК 5, 4Г): увијек морам посолити храну.</s><s>На кинеском језику именица 盐 /yán/ је искључиво именица, не може обављати функцију глагола, за разлику од ситуације у српском језику гдје се морфолошком деривацијом од именице со може добити глагол солити/посолити.</s><s>У кинеском језику би било потребно искомбиновати ову именицу са глаголом, нпр. 加盐 /jiā yán/ 3.3.</s><s>Језички трансфер у сфери синтаксе</s>\n<s>Испоставило се да је синтаксички трансфер на примјеру нашег корпуса чешће заступљена манифестација језичког трансфера из Ј1 за чак 10% у односу на лексички трансфер (60% грешака у цјелокупном корпусу може се приписати овој врсти трансфера).</s><s>Опште категорије у којима је уочен синтаксички трансфер су ред ријечи у реченици, изостављање или сувишно додавање синтаксичких елемената по угледу на Ј1, пресликавање падежних конструкција из Ј1, утицај трансфера у кориштењу приједлога и везника, те утицај матерњег језика на продукцију специфичних конструкција у кинеском језику, нпр. у поредбеним реченицама са предлогом 比 (bǐ) 113, као и у осталим, нешто мање заступљеним категоријама о којима ћемо говорити у наредним потпоглављима.</s><s>Сматрамо да се сви ти типови појаве синтаксичког трансфера могу начелно категорисати у неколико категорија (које се могу и преклапати) на основу узрока грешке, а то су: неправилан ред ријечи, грешке изостављања или избјегавања елемената који иначе не постоје у Ј1, грешке усљед додавања елемената који би се нашли на датом мјесту да је ријеч о Ј1, те концептуалних трансфера у синтаксичком домену.</s>\n<s>С обзиром на то да је категорија линеаризације највећи узрок трансфера, вриједило би рећи нешто више о значају реда ријечи у кинеском језику, као и о 113 Реченице поређења (Li & Cheng, 2011: 511).</s><s>151</s>\n<s>3.3.1.1.</s><s>Ред ријечи (линеаризација) ситуацији везаној за српски језик.</s><s>Ред ријечи у реченици на кинеском језику је најзначајнији фактор за кориштење и разумијевање овог језика.</s><s>Линеаризација у кинеској реченици је, како тврди аутор Чанг, „најбитнији синтаксички апарат за разумијевање реченице” (Chang, 1992: 279).</s><s>С обзиром на то да инфлексија на мандаринском кинеском језику скоро па да и не постоји, да би се идентификовала семантичка улога различитих елемената унутар реченице морамо се понајвише ослањати на ред ријечи у реченици (ибидем).</s><s>Када бисмо посматрали подјелу према карактеристикама које се односе на типологију реда ријечи, немогуће би било кинески језик ставити искључиво у калуп једне верзије синтаксичке конструкције, јер је у кинеском језику могуће препознати и својства СГО (субјекат, глагол, објекат) конструкције, као и својства СОГ конструкције (Li & Thompson, 1981 према Chang, 1992: 279).</s><s>Приликом анализе реченица на кинеском језику често се неправилним потезом сматра праћење граматичког обрасца карактеристичног за европске језике → именичка синтагма + глаголска синтагма, јер је врло могуће да се структура реченице не подудара са том комбинацијом.</s><s>Оно што је још једна карактеристика кинеске реченице јесте и то што, пошто није потребна никаква конгруенција између субјекта и глагола, однос између субјекта и предиката у кинеском језику често није у моделу агент + радња него у моделу тема + коментар (Chang, 1992: 278).</s><s>Лингвиста Чао процјењује да је у свакодневном дискурсу просјечно бар половина реченица у структури тема + коментар (Chao, 1968 према Chang, 1992: Српски језик, насупрот томе, има изразито богат флексијски систем, са широком употребом афиксалних морфема (Станојчић, Поповић, 1992: 63–64).</s><s>Што је морфологија неког језика развијенија, то је развијенија и конгруенција између синтаксичких елемената, те изузетак није ни српски језик (Пипер et al., 2005: 75).</s><s>У српском језику је концепт реда ријечи једнако битан синтаксички поступак, али знатно више слободан, лабилан, варирајући (Пипер et al., 2005: 1065–2081), поготово у односу на кинески језик.</s><s>Пошто се кинески и српски сматрају типолошки удаљеним језичким паром са различитим синтаксичким структурама, од великог је интереса испитати трансфер синтаксичких вјештина између ова два језика – српског као Ј1 и кинеског као циљног језика.</s>\n<s>Грешке у сфери линеаризације које упућују на трансфер из Ј1 примијећене су у неколико категорија – код конструкција које укључују адвербијале, конструкција упитних реченица, код предмофикација реченичних елемената, конструкција са два или 152</s>\n<s>3.3.1.1.</s><s>Ред ријечи (линеаризација) више објеката, зависних односних реченица и слично, а све те категорије и конкретне појаве трансфера анализираћемо у наставку рада.</s><s>3.3.1.2.</s><s>Грешке настале усљед изостављања или избјегавања елемената којих нема Феномен изостављања одређених елемената у кинеском језику приликом конструкције реченице не сматрамо за свјесну радњу, чак напротив – из приложених примјера из корпуса можемо да видимо да овакве грешке праве и информанти који су на вишим нивоима студија, са, по правилу, већом језичком компетенцијом.</s><s>Дакле, не ради се о недостатку познавања правила или намјерном изостављању битних реченичних дијелова, него о спонтаном изражавању у којем се губи фокус на граматичким правилима а посвети се процесу преношења поруке, те се у таквом изражавању, а под утицајем претходно научених језика, пропуштају елементи који нису природни или сродни Ј1 (или неком другом језику који познају).</s><s>С друге стране, код грешака узрокованих избјегавањем, које такође можемо приписати утицају Ј1 или неког другог наученог језика (Ellis, 1994: 304–305), ради се о свјесном процесу.</s><s>У ситуацијама када би могли искористити правилан, али за њих неприродан израз, информанти прибјегавају кориштењу форме која би била карактеристичнија за Ј1 (или Ј2).</s><s>Такође је чињеница да је избјегавање, као узрок грешке, уочено код многих информаната са високом компетенцијом у језику, код информаната који су имали велику изложеност кинеском језику јер су живјели у Кини, код информаната који имају висок степен ХСК сертификата и слично, што потврђује да се не ради о непознавању правила (јер се избјегавају релативно једноставне конструкције које се обрађују рано у процесу учења језика).</s><s>3.3.1.3.</s><s>Грешке настале усљед додавања сувишних елемената по узору на Ј1 Ријеч-по-ријеч имитација структуре реченице из српског језика била је релативно чест облик трансфера што је неминовно проузроковало грешке у сфери линеаризације, али и појаве сувишних елемената у реченици на кинеском.</s><s>Типичан примјер такве врсте грешке је, рецимо, беспотребно и неправилно позиционирање глагола 有 /yǒu/ имати, као предикатског дијела, у реченицама из корпуса попут: /Wǒ mèimei de érzi cái yǒu sān suì./</s>\n<s>Ова врста непотребног додавања ријечи била је посебно честа у сфери предиката у кинеској реченици, што ћемо и видјети на примјерима у наставку рада.</s><s>3.3.1.4.</s><s>Концептуални трансфер</s>\n<s>Све категорије које смо раније навели тичу се неподударања у структуралним одликама између Ј1 и циљног језика, док је концептуални трансфер другачија врста трансфера.</s><s>Концептуални трансфер подразумијева преношење концепта из једног у други језик, односно преношење идеје о синтаксичкој репрезентацији одређеног концепта.</s><s>Ова врста трансфера тиче се једнакости или разлика између концептуалних категорија унутар лексичких или граматичких категорија између изворног и циљног језика (Jarvis & Pavlenko, 2008: 112).</s><s>Концептуални трансфер је био очигледан узрок неправилне продукције у неколико категорија о којима ћемо говорити у истраживању.</s><s>3.4.</s><s>Анализа грешака према граматичким категоријама Слиједи анализа грешака урађена по принципу контрастивне анализе.</s><s>Настојали смо да примјере који представљају манифестацију трансфера узимамо из продукције информаната који имају ХСК сертификат.</s><s>Статистички подаци везани за синтаксички трансфер налазе се на крају анализе, у закључном дијелу истраживања.</s><s>3.4.1.</s><s>Прилози и прилошке одредбе</s>\n<s>Утицај трансфера био је изразито присутан у сфери позиције прилога у предикатском дијелу, односно прилошких одредби у кинеској реченици.</s><s>Ово је уједно била категорија у којој се трансфер највише манифестовао у смислу линеаризације.</s><s>Подсјећања ради, прилошке одредбе су ријечи или синтагме које модификују предикат реченице, конкретно главни дио предикатског израза.</s><s>У кинеском језику прилошке одредбе су предмодификатори главног дијела предикатског израза, који упућују на вријеме, мјесто, степен, обим, аспект, потврду или негацију, понављање, активни или пасивни вид, циљ, разлог и сл.</s><s>У кинеском језику прилошке одредбе су увијек испред главног дијела предикатског израза који описују (Li & Cheng, 2011: 262263).</s><s>У српском језику прилошка одредба је „необавезни, испустиви дио реченичног устројства”, који реферише о околностима, условима, мотивима, сметњама и сличном.</s><s>154</s>\n<s>Аутори Синтаксе савременога српског језика наводе да је положај прилошке одредбе у реченици српског језика неусловљен, да се може појављивати испред глаголског израза, али и у дистантној позицији у односу на предикат (Пипер et al., 2005: 211–512).</s><s>С обзиром на тако флексибилан ред ријечи у српском језику, а вођени принципима који одређују позицију прилошких одредби из српског језика, информанти на свим нивоима студија пресликавали су синтаксичке обрасце из српског у реченице на кинеском језику.</s>\n<s>Дакле, да би овакве реченице на кинеском језику биле правилне, потребно је да се адвербијали позиционирају испред глагола.</s><s>155</s>\n<s>3.4.2.</s><s>Упитне реченице (замјеничка питања) Трансфер је био посебно очигледан у конструисању замјеничких питања на кинеском језику.</s><s>Једна од формалних одлика синтаксичких питања на српском језику јесте и линеаризација, тј. карактеристичан ред ријечи у упитној реченици, као што су упитне замјенице (гдје, када, чији, шта...) које су у замјеничким питањима позициониране на почетку реченице (Пипер et al., 2005: 671).</s><s>У кинеском језику ред ријечи у питањима са замјеницама у потпуности је исти као што би био ред ријечи у изјавној реченици, с тим да се упитна замјеница позиционира на мјесту гдје се одговор очекује (Li & Cheng, 2011: 376).</s><s>Ако бисмо тај принцип илустративно и хипотетички пренијели на српски језик, за реченицу Ја тражим Марка правилно питање би, без изузетка, гласило Ти тражиш кога?, а никако Кога тражиш?, што би било карактеристично за упитну реченицу на српском.</s><s>У одређеним ситуацијама може се десити да се упитне замјеничке реченице између наша два језика синтаксички поклопе, али много је већи број ситуација у којима то није случај, као нпр.: /Zěnme nǐ xuéxí zhè zhǒng yǔyán?/</s>\n<s>У сваком од ових питања синтаксичка конструкција је пресликана из српског језика, са упитном замјеницом на самом почетку.</s><s>У кинеском језику такве конструкције 156</s>\n<s>/Тā de yuèbǐng shì duōshǎo?/ су често неправилне – потребно је у конструкцији питања упитну ријеч ставити на оно мјесто гдје би одговор био да је посриједи изјавна форма реченице.</s><s>3.4.3.</s><s>Композиција атрибута</s>\n<s>Једна од атрибутских категорија у српском језику јесте и тзв. категорија неконгруентних атрибута, која „као свој примарни граматички облик, има адноминални генитив са значењем уже или шире схваћене посесивности (нпр. кућа Пере Перића, рамена Пере Перића, брат Пере Перића, поступак Пере Перића), квалификативности (нпр. дјевојка дуге косе, стил Пере Перића, посуђе од пластике), односа дио – цјелина (нпр. нога од стола, кључеви од стана), чему је блиско значење поријекла (нпр. човјек из народа, људи из Боке), које може садржавати и елеменат просторног значења (нпр. излаз из болнице)” (Пипер et al., 2005: 47).</s><s>Како можемо да видимо из наведених примјера, једна од карактеристика ове врсте атрибута јесте постпонираност у односу на онај елеменат који одређује.</s>\n<s>Потпуно супротно од тога, у кинеском језику атрибут субјекта или објекта увијек стоји испред главне ријечи, коју ближе одређује (Li & Cheng, 2011: 253–254).</s><s>Хуанг тврди да је у структурама синтагми у кинеском језику главни дио израза типично позициониран на крају (у литератури head-final; Huang, 1998: 15).</s><s>Карактеристично за атрибуте у кинеском језику је и постојање структуралне партикуле 的 /de/ која служи као спона између предмодификације и главног дијела (Li & Cheng, 2011: 254).</s><s>Другачија позиција ове врсте атрибута у српском у односу на кинески језик произвела је велики број грешака које указују на трансфер, на свим нивоима језичке компетенције.</s>\n<s>114 Овако написана фраза на кинеском језику у преводу на српски може да значи женин брат, али је из контекста цијелог текста било јасно да је информант хтио поменути жену свог млађег брата.</s><s>157</s>\n<s>Јoш једна посебна категорија у којој је трансфер био чак и више присутан јесте категорија зависних односних или релативних реченица које могу да врше функцију атрибута или апозиције.</s><s>То су реченице у којима су присутне замјенице, везници или прилози, другачије зване и односне или релативне ријечи, релативизатори, као што су српском језику та врста атрибута или апозиције је типично постпозиционирана у односу на главну ријеч, односно ону ријеч коју ближе одређују (неки од примјера из Станојчић и Поповић, 1992: 301–305: играчи домаћег тима који су одлично играли, подигао је руку у којој је држао телеграм, младић који има нови рачунар, итд.).</s><s>Кинески језик је типичан примјер језичке структуре коју у страној литератури називају left-branching (Huang, 1998: 15), односно језик у коме преовладавају конструкције које се „гранају налијево” (илустративно упућујући на структуру дрвета која представља синтаксички шаблон у анализи).</s><s>Луст, Хуанг, Ћијен и остали аутори истичу да је лијева позиција описа у односу на главну ријеч специфичан случај конструкције код зависних односних реченица и зависних реченица које испуњавају функцију адвербијала (Lust; Chien et al., 1996: 11).</s><s>Неки од типичних примјера ове врсте грешака узрокованих трансфером су: /Méiyǒu shū wǒmen bù xūyào/</s>\n<s>/Wǒ xǐhuān yīgè gūniáng wǒ yǐjīng rènshi./ нз: Свиђа ми се једна дјевојка коју већ познајем. пр: 我喜欢一个我已经认识的姑娘。</s>\n<s>У кинеском језику се концепти предмодификују и стога би овакве реченице, гдје се концепт постмодификује, биле неправилне.</s><s>Такође, у процесу предмодификације на кинеском језику потребно је користити структуралну партикулу 的 /de/, која се позиционира између модификације и главне ријечи (или фразе).</s><s>Чест случај су били и примјери дословних превода, имитирања конструкцијa односних реченица из српског језика уз, најчешће, кориштење замјеница: /Yīgè rén shéi xǐhuān hē kāfēi bù huì juédé kāfēi guì./ нз: Човјек који воли кафу не мисли да је кафа скупа. пр: 一个喜欢喝咖啡的人不会觉得咖啡贵。</s>\n<s>/Yīgè xǐhuān hē kāfēi de rén bù huì juédé kāfēi guì./ /Dà zìrán shì yuányīn wèishéme wǒmen cúnzài./ нз: Природа је разлог што постојимо.</s>\n<s>У кинеском језику нису потребне релативне ријечи да би се модификација у форми зависне клаузе понашала као модификатор.</s><s>Потребно је, као и са осталим композицијама атрибута, пратити фиксни шаблон: предмодификовати (са једном ријечју, синтагмом или клаузом), додати структуралну партикулу 的 /de/, која служи као спона између предмодификације и главне ријечи, те додати главну ријеч.</s><s>3.4.4.</s><s>Глаголске и придјевске допуне у кинеском језику У граматици кинеског језика допуна подразумијева ријеч или синтагму која се везује за глаголе или придјеве и допуњава њихово значење, а допуне су у кинеском језику најчешће постмодификујући елементи, односно позиционирани иза елемента на који се односе.</s><s>Кинески језик има релативно развијен систем допуна, јер се оне користе као постмодификатори који упућују на трајање, квантитет, степен, резултат, смјер, могућност радње, или илуструју стање или број (Li & Cheng, 2011: 271).</s><s>Комплементи у 159</s>\n<s>/Dà zìrán shì wǒmen cúnzài de yuányīn./ таквим конструкцијама увијек долазе иза главне ријечи, а структурална партикула 得 /de/ најчешће стоји између главне ријечи и допуне (ибидем: 272).</s><s>Рецимо, аутори наводе примјере придјева или глагола и њима припадајућих допуна (ибидем):</s>\n<s>Изнад поменуте допуне на кинеском језику се у српском језику не би третирале као допуне 115 него као адвербијали.</s><s>На примјеру ових допуна у кинеском језику можемо видјети да, када се преводе на српски језик, иначе постпозициониране допуне на кинеском би се у српском језику природно могле наћи испред елемента који описују.</s><s>Ове грешке са допунама готово увијек су се дешавале у случају модификације глагола, па је било тако примјера попут: /Tā hěn hǎo liǎojiě Zhōngguó wénhuà./</s>\n<s>115 Поимање концепта допуне у српском и кинеском језику је различито.</s><s>Допуњавање у српском језику подразумијева посебан синтаксички однос, онај зависни, који се успоставља између глагола и именског израза, тако да глагол својим лексичкосемантичким потенцијалом отвара мјесто номиналној допуни како би се њоме употпунио, допунио или проширио његов садржај (нпр., вјерује у успјех, спреман је за полазак, чекати на поштара).</s><s>У српском језику разликујемо именичке, номиналне и прилошке, те адвербијалне допуне.</s><s>Објекат је у српском основна номинална допуна (Пипер et al.,.</s><s>2005, 483–484).</s><s>160</s>\n<s>Дакле, у оваквим случајевима глаголи (али и придјеви који врше функцију главног дијела предиката) се постмодификују увођењем структуралне партикуле 得 /de/ иза које долази глаголска допуна у форми ријечи, фразе или клаузе.</s><s>Предмодификовати глагол могуће је једино ако се користи друга структурална партикула, партикула 地 /de/ (која се позиционира између адвербијала и глагола) (Li & Cheng, 2011: 134), али се она не користи за увођење глаголске допуне.</s><s>Још једна форма негативног трансфера била је очигледна у стратегијама избјегавања структура са допунама за могућност, најчешће одричних облика таквих допуна, од стране информаната на вишим годинама студија.</s><s>Подсјећамо, према одређеним ауторима „ученици избјегавају кориштење одређених језичких структура које сматрају тешким, због разлика између матерњег и циљног језика.</s><s>У таквим случајевима, утицаји матерњег језика нису видљиви у ономе што ураде (грешке), него у ономе што не ураде (изостављање)” (Ellis, 1994: 304).</s><s>Та је појава била изразито честа у сфери допуна за могућност гдје су умјесто додавања таквих допуна студенти користили кинески модални глагол 能 /néng/ моћи, по угледу на српски језик, дајући овим изразима потпуно друго значење:</s>\n<s>Када би се у овим случајевима користио глагол 能 /néng/ моћи умјесто одговарајуће допуне, као у неким примјерима из корпуса, значење би било да се радње нису оствариле јер „није било услова за” остваривање (Ye & Wu, 2001: 134).</s><s>Насупрот томе, правилно кориштење допуне носи значење немогућности да се дође до одређеног моћи + видјети + он) прије би се на српски превела као Не могу да га гледам, а не у намјераваном значењу (гледао сам, а нисам га видио).</s><s>Трансфер у сфери допуна у смислу реда ријечи се посебно одразио на конструкцију глаголских или придјевских допуна у кинеском језику у компаративним, односно поредбеним реченицама.</s><s>Правила из српског језика су се непотребно примјењивала у овој врсти реченица на кинеском, па су тако информанти писали, примјера ради:</s>\n<s>И у овим случајевима је такође једино правилно да глагол буде прије допуне, а да између њих буде позиционирана структурална партикула 得 /de/ као спона.</s><s>У кинеском језику овако фиксиран ред ријечи је неминовност у постизању правилности израза и комуникативног циља.</s>\n<s>3.4.5.</s><s>Пресликавање падежних конструкција; конструкције датива и акузатива У српском језику конструкције са дативом се користе када постоји потреба да се искаже семантичко обиљежје директивности – усмјерености, упућености радње.</s><s>Датив се у српском језику може остваривати као слободан падежни облик или као падеж везан приједлогом (према, ка и сл.) (Пипер et al., 2005).</s><s>У кинеском језику се падежне конструкције не изражавају морфосинтаксичком промјеном ријечи него посебним стратегијама реда ријечи, додавањa глагола, именица или препозиција (Starosta & Shi, 1985).</s><s>Конкретно везано за датив, препозиција 给 /gěi/ је кључна за различите варијације дативних конструкција у кинеском језику (Teng 1975; T. Tang 1979; Li & Thompson, 1981 према Huang & Ahrens, 1999: 1).</s><s>Језички трансфер из Ј1 био је присутан код конструкција које су везане за транзитивне глаголе и дупле објекте у којима се на српском језику тражи датив индиректног објекта.</s><s>Неки примјери из корпуса показују да су информанти задржали изворну линеаризацију из српског језика (у којем се иначе ослања на морфолошку промјену ријечи у сврху добијања облика датива) без додатака елемената који упућују на дирекцију радње, а који су неопходни на кинеском језику.</s><s>Подсјећања ради, аутори Хуанг и Ахренс наводе три основна приједлога за дитранзитивне конструкције (Huang & Ahrens, 1999: 1): a. глагол + ИО + ДO (конструкција са дуплим објектом) Препозиција 给 /gěi/ у одређеним случајевима може бити замијењена и 121).</s><s>Примјери из корпуса у којима је присутан утицај из Ј1 су сљедећи: /Xiǎohuǒzi bùyòng gūniáng mǎi huā./</s>\n<s>/Qián zǒng jīnglǐ gěi Mǎ Dà Wéi jièshào yīxià gōngsī de qíngkuàng, .../ представити + фирма + ст. парт. de + ситуација У реченицама гдје морамо приказати међуоднос између субјекта и двоструких објеката, увијек је потребно ставити препозицију пред индиректни објекат да би реченица била правилна.</s><s>Нешто рјеђе су се дешавале и грешке које укључују друге препозиције, гдје је искориштена правилна препозиција, али није правилан ред ријечи односно, реченица је структурисана по угледу на реченицу из српског, нпр.: /Tā de xíngwéi duì fùmǔ fēicháng hǎo./</s>\n<s>У оваквим конструкцијама, гдје имамо међуоднос субјекта и објекта за који је потребно користити препозицију да би се исказао одређени контекст, препозициона синтагма увијек ће ићи прије предиката.</s>\n<s>У категорији објекта био је препознат и утицај Ј1 у погледу објекатског акузатива (акузатив у функцији објекта уз прелазне глаголе; Пипер et al., 2005: 200), конкретно 164</s>\n<s>/Tā duì xuéshēng hěn yángé./ акузатива који се на српском језику формира са приједлогом за, на кинеском 为 /wèi/. У овим случајевима се такође радило о неправилној линеаризацији за кинески језик, нпр.: /Wǒ xiǎng zū yī jiān fángzi wèi tāmen./</s>\n<s>Као и у ситуацијама изнад, за правилан израз на кинеском језику потребно би било препозициону конструкцију користити прије главног предикатског дијела, односно глагола у реченици.</s>\n<s>Инструментал српског језика је такође један од падежа који је био узрок неправилних конструкција на кинеском језику, посебно када говоримо o инструменталу „карактеристичних појединости” (дјевојка са плавим очима, човјек са сиједом брадом) (Пипер et al., 2005: 257) или инструменталу „средства/оруђа” (сијече хљеб ножем, пише оловком) (ибид: 260).</s><s>Корпус је обиловао примјерима у којима су информанти искористили кинески везник 跟 /gēn/ (са) позиционирајући га у кинеску реченицу као што би то учинили са приједлогом С(А) на српском језику у конструкцији са инструменталом:</s>\n<s>/Xiǎohuǒzǐ gēn chǎng tóufǎ jìnle jiàoshì./ нз: Младић са дугом косом је ушао у учионицу. пр: 长头发的小伙子进了教室。</s>\n<s>/Chǎng tóufǎ de xiǎohuǒzǐ jìnle jiàoshì./ /Tā gēn yīqiān mǎkè mǎile zhěnggè yuànzi./ двориште</s>\n<s>Дакле, када желимо да уведемо мотив нечијих „карактеристичних појединости” (нпр. дјевојка са плавим очима), нећемо користити превод српског приједлога СА у кинеској конструкцији, него ћемо просто ту синтагму плаве очи увести као стандардну предмодификацију (плаве очи + ст. парт. de + дјевојка).</s><s>Ако, с друге стране, имамо тај мотив оруђа/средства, потребно је користити глагол 用 /yòng/ користити (Основни речник кинеског језика, 2010: 423) и то у позицији испред главног глагола у предикату.</s>\n<s>Приједлози у српском језику стоје испред одређених падежних облика самосталних ријечи и служe за означавање њиховог односа према другим ријечима у реченици, конкретно се односећи на просторни однос (пред кућом), временски однос (у прољеће), на односе узрока, поређења, циља, заједнице, намјене (због болести, са 116 По правилу се инструментал оруђа употребљава без приједлога са, осим у ријетким приликама изузећа (Пипер et al., 2005: 710) што је правило које се у колоквијалном говору врло често прекрши те овдје имамо случај (не јединствен у корпусу) да је информант пренио неправилну структуру конструкције инструментала из српског у кинески језик.</s><s>166</s>\n<s>3.4.6.</s><s>Приједлози својим друговима, ради дјеце...) (Станојчић и Поповић, 1992: 119).</s><s>У кинеском језику приједлози имају функције које се односе на могућности упућивања на објекат (跟 /gēn/ са; 对 /duì/ према/ка; 给 /gěi/ препозиција која упућује на правац радње, индиректни објекат; 对于 /duìyú/ према, ка итд.), формирање пасивнe конструкцијe (被 /bèi/, 叫 видимо, концепт тога шта је приједлог као врста ријечи знатно се разликује између ова два језика.</s><s>У кинеском језику просторни однос се не исказује приједлозима него тзв. ријечима за положај (Li & Cheng, 2011: 17–26) или локативним или фразама правца (Li & Thompson, 1981: 390–414) (које у себи садрже ријечи за положај односно оно што Ли и Томпсон називају локативне партикуле).</s><s>Тзв. ријечи за положај су, нпр., 上 /shàng/ једносложних именица овог типа може добити своју двосложну верзију додавањем локативне фразе јесте (Li & Thompson, 1981: 390): 在 /zài/118 + именичка синтагма + локативна партикула (ријеч за положај).</s><s>Локација се може изразити и без глагола, односно само комбинацијом именичка синтагма + ријеч за положај, и то у оним случајевима када фраза локације заузима почетну позицију у реченици, као нпр. (Li & виси једна слика.</s>\n<s>Дакле, у случају кинеског језика локативна партикула (односно она ријеч која се, када се преведе на српски језик, сматра приједлогом) постпозиционирана је у односу на именичку синтагму која је просторни оријентир.</s><s>С друге стране, приједлог је у српском језику, као што смо рекли на почетку, готово увијек испред падежног облика самосталне ријечи са којом означава просторни однос.</s><s>Утицај такве језичке навике из 117 Додавање суфикса или префикса не мијења суштинско значење основне именице.</s><s>Модерни мандарински се све више удаљава од карактеристика једносложних морфема које су одлика класичног кинеског језика, другим ријечима – морфеме у модерном кинеском језику су врло често двосложне (Li & Thompson, 1981: 392).</s><s>Додавањем суфикса на једносложну именицу локалитета добијамо могућност да та, сада двосложна, именица може да обавља функцију и адвербијала, нпр. 您里边坐。/Nín lǐbian zuò./ ви + 118 У, на – у кинеском језику ријеч 在 /zài/ је глагол који упућује на постојање или локацију (Li & Cheng, 167</s>\n<s>/Мén pángbiān zhàn zhe liǎng gè gūniáng./</s><s>У српском језику је „изнад стола” и „испред врата”, али, дословно преведено, у кинеском језику би било „сто изнад”, „врата испред”.</s><s>Друга врста грешака везаних за препозиције се може сматрати семантичкосинтаксичком категоријом.</s><s>Претходно смо појаснили да се категорије врста ријечи између два језика не подударају у овој сфери, а студенти су, преко превода, поменуте ријечи за положај или глагол 在 /zài/ (који упућује на постојање или локацију) аутоматски категорисали у приједлоге, а затим имитирали структуру реченице каква би била на српском језику.</s><s>Погледајмо примјере: /Wǒmen qù shàng gōnggòng qìchēzhàn./</s>\n<s>Језичка навика у српском је да се каже ићи на станицу, али тај приједлог на у овом случају се у кинески језик не може уводити.</s><s>Ту долази до једне врсте концептуалног трансфера.</s><s>С друге стране, код кориштења глагола 在 /zài/ постојати (гл.); на, у, код (приједлог) (Основни речник кинеског језика, 2010: 444–445) неправилно је користити га у комбинацији са глаголима 来 /lái/ доћи или 去 /qù/ отићи просто из разлога што глагол 在 /zài/ подразумијева статичност – већ бити, постојати, налазити се негдје.</s><s>Такође, ако глагол 在 /zài/ није главни глагол предиката у реченици, он онда мора да се користи у некој другој функцији, што искључује могућност да се нађе директно иза главног глагола предиката.</s>\n<s>субјекатскопредикатских реченица су субјекат и предикат (Станојчић и Поповић, 1992: 208).</s><s>Међутим, и у оквиру субјекатско-предикатских реченица постоје различити типови, од којих је један, који је био изразито чест извор трансфера у кинески језик, реченични тип са тзв. копулативним предикатом (нпр. Јасна је паметна).</s><s>Копулативним предикатом се може називати реченична структура у којој предикат има два дијела: пошто се ради о приписивању одређене особине субјекту, она је изречена придјевом, а веза субјекатског појма и те особине прецизирана је глаголом „јесам – бити” у личном облику (ибидем).</s>\n<s>У кинеском језику реченице у којима је придјев предикат немају копулу односно Arcodia, 2014: 7).</s><s>Придјеви могу стојати самостално у функцији предиката (Li & Cheng, 2011: 340), или евентуално бити комбиновани са прилозима који упућују на степен (很 169</s>\n<s>Глагол бити, односно 是 /shì/, може се комбиновати са придјевом у сврху предиката једино онда када је тај придјев дио конструкције са 的 /de/ (Li & Cheng, 2011: 452), или ако се ради о намјерном наглашавању, гдје глагол 是 /shì/ у том случају мора бити посебно акцентован односно наглашен при изговору (ибидем: 569).</s><s>Дакле, осим у посебним ситуацијама наглашавања, придјев као предикат у реченици треба да стоји самостално, или, још и чешће, у комбинацији са неким прилогом који указује на степен.</s><s>Иако је то правило које се у настави потенцира од, практично, прве лекције, језички трансфер у овој сфери је ипак био изразито чест на свим нивоима језичке компетенције студената:</s>\n<s>/Sùshí zhǔyìzhě hěn cōngmíng./ дп: вегетеријанска храна + присталица + јако + паметан Дакле, у кинеском језику, ако је придјев главни дио предиката реченице, није потребно стављати глагол 是 /shì/ односно бити.</s><s>За природнији језички израз потребно је само додати му одређени прилог који упућује на степен.</s><s>119 Прилог 很 hěn често стоји испред предикатског придјева у потврдној реченици, не нужно упућујући на степен особине него „као премодификатор који неутралише компаративну вриједност” коју придјев без тог модификатора има (Lü, 1980 према Arcodia, 2014: 8).</s><s>Односно, реченица без прилога 很 hěn, као премодификатора придјева који је главни дио предиката, најчешће упућује на компарацију.</s><s>170</s>\n<s>Још једна врста грешке која се релативно често појављивала, а везана је за предикатске конструкције, тиче се глагола имати и то у специфичном контексту разговора о годинама.</s><s>У српском језику та субјекатско-предикатска конструкција мора садржати глаголски дио предиката у виду глагола имати у личном облику (нпр. Јасна има 12 година).</s><s>У кинеском језику фразе које се састоје од броја и класификатора могу да функционишу самостално у предикату, односно без глагола, а таква врста конструкције се поготово користи онда када се изражавају нечије године (Liu et al., нз: Она има двадесет и три године.</s>\n<s>Стога, када говоримо о годинама нечијег живота, не треба да уводимо глагол у предикат.</s><s>У овим случајевима фраза број + класификатор испуњава функцију предиката.</s>\n<s>У категорији везника посебно се истакао везник и, који се у српском језику категорише у категорију тзв. правих везника, заслужних за конструкцију напоредних односа у реченици, а могу да повезују и ријечи у реченици и реченице у сложеној реченици (Станојчић и Поповић, 1992: 120).</s><s>Први превод везника и на кинески језик за наше информанте, у настави и литератури, јесте кинески везник 和 /hé/. Међутим, кинески везник 和 /hé/ има синтаксичку одлику повезивања искључиво именица, замјеница, именичких синтагми, глагола или глаголских синтагми, те придјева.</s><s>У сврху повезивања одређених глагола или реченичних клауза користе се други везници на кинеском (Li & Cheng, 2011: 126–127), који се на српски језик ипак могу превести и везником и, због специфичне ситуације синтаксичких могућности тог везника у српском језику.</s><s>Стога овакве примјере можемо сврстати и у категорију семантичко-синтаксичког трансфера.</s>\n<s>/Qǐngwèn, pútáojiǔ duōshǎo qián?</s><s>Zài zhèlǐ kěyǐ mǎi ma?/</s><s>У српском језику се ове двије реченице могу повезати везником и, али је у кинеском језику природније да се реченице раставе, односно да свака буде питање за себе јер захтијевају различите одговоре.</s><s>Могуће је увести и неки други везник који би се превео на српски језик као осим тога, уз то, али сматрали смо да је битно да поменемо и овакав примјер као једну појаву другачијег језичког понашања у односу на српски језик.</s>\n<s>/Wǒ shēngqì hé shuō: Nǐ bìxū cānjiā jùhuì!/ нз: Наљутила сам се и рекла: ти мораш бити на журци! пр: 我生气地说：你必须参加聚会！</s>\n<s>/Wǒ shēngqì de shuō: Nǐ bìxū cānjiā jùhuì!/</s><s>Потребно је, дакле, бити пажљив у процјени тога које категорије унутар реченице састављамо одређеним везником, да бисмо знали који би требало да се искористи у одређеној ситуацији.</s><s>Иако се на српски језик неколико њих преводи као и, то не значи да су на кинеском језику ти везници међусобно замјењиви.</s><s>3.4.9.</s><s>Изостављање субјекта</s>\n<s>Типични облик предикатске реченице у српском јесте субјекатско-предикатска реченица, у којој постоји носилац ситуације, означен субјектом, а који са предикатом конгруира у лицу, броју и роду.</s><s>Када говоримо о личним глаголима, онима који морфолошки разликују прво, друго и треће лице (једнине и множине), битно је рећи да се у функцији предиката они појављују у облицима који експлицитно упућују на категорије лица.</s><s>Стога у српском језику постоје реченице у којима субјекат не мора бити експлицитно изречен, него се он подразумијева: Иди! (= Ти иди!) (Станојчић и Мора се рећи да и у кинеском језику постоје такозване реченице без субјекта (无 主句), које се користе када актер радње није познат, није га потребно помињати или 172</s>\n<s>пр: 请问，葡萄酒多少钱？在这里可以买吗？ када је нејасно ко чини радњу, у одређеним случајевима глаголско-објекатских синтагми које могу да стоје независно као реченица, када се обраћа ширем аудиторијуму, када се наређује, у идиомима и слоганима, те када говоримо о времену или дајемо неку уопштену изјаву (Li & Cheng, 2011: 354–356).</s><s>Међутим, ако говоримо о реченици у изолацији, реченици непознатог контекста, субјекат је у кинеском језику од круцијалног значаја јер је у супротном реченица подложна разним интерпретацијама.</s><s>Дешавало се да информанти не наведу субјекат у кинеској реченици онда када то не би урадили ни у реченици на српском, јер би се у српском језику субјекат подразумијевао или могао увидјети преко облика личног глагола који обавља функцију предиката: пр: 我们什么时候去中国?</s>\n<s>/Cónglái bu zhīdào tā de dǎsuàn shì shénme./ нз: Никада не знам шта су њени планови. пр: 我从来不知道她的打算是什么。</s>\n<s>/Wǒ cónglái bu zhīdào tā de dǎsuàn shì shénme/ Ове реченице, у изолацији од контекста, могле би бити збуњујуће.</s><s>Само са субјектом на првој позицији унутар реченице добијамо пунију слику и контекст.</s><s>3.4.10.</s><s>Граматички род</s>\n<s>Српски језик има граматичку категорију рода именица која је изражена у разликама заснованим на разликовању полова бића у природи (па је тако именица отац = мушког рода, именица мајка = женског рода, а именица дијете = средњег рода).</s><s>Оно што је одлика српског језика јесте чињеница да и именице са значењем предмета или појава такође имају ознаке рода према наставку којим се у свом основном облику (ном. јед.) завршавају.</s><s>На примјер, именица зид је мушког рода, трава женског и сл. (Станојчић и Поповић, 1992: 70).</s><s>Граматички род именица које означавају предмете или појаве подразумијева да ће и замјенице које се односе на ту именицу бити у датом роду.</s><s>Насупрот томе, кинески језик нема категорију граматичког рода (Farris, 1988: 173</s>\n<s>280–281) те се она не огледа ни у систему замјеница (Whorf, 1956 према Farris, 1988: 282).</s><s>Стога, за разлику од српског, у кинеском језику ће се за предмете и појаве користити замјеница средњег рода, никако мушког или женског. a) 我电脑也不太贵。我买他的时候，只花了三百马克。(ХСК 4, 3Г)</s>\n<s>/Wǒ diànnǎo yě bù tài guì.</s><s>Wǒ mǎi tā de shíhòu, zhǐ huāle sānbǎi mǎkè./ нз: Ни мој рачунар није скуп.</s><s>Када сам га куповао, потрошио сам само триста марака. пр: 我电脑也不太贵。我买它的时候，只花了三百马克。</s>\n<s>/Wǒ diànnǎo yě bù tài guì.</s><s>Wǒ mǎi tā de shíhòu, zhǐ huāle sānbǎi mǎkè./ /Nà shíhòu kāfēi hěn kǔ, bùguò wǒ háishì bǎ tā hēle./ нз: Тада је кафа била јако горка, али сам је ипак попила. пр: 那时候咖啡很苦，不过我还是把它喝了。</s>\n<s>/Nà shíhòu kāfēi hěn kǔ, bùguò wǒ háishì bǎ tā hēle./</s><s>Информантима је било природно да за неживе објекте, у овом случају компјутер и кафу, користе карактере који носе карактеристике 他 /tā/ Š+ за мушки родĆ или 她 /tā/ Š+ за женски родĆ.</s><s>У кинеском језику се неживим објектима не додјељују родови у језичком смислу.</s>\n<s>Један од највећих изазова за ученике и наставнике мандаринског кинеског језика јесте кориштење (али и поимање) партикуле 了 /le/ (Zhu, 2019).</s><s>Јасно је да изузетак нисмо ни ми, србофони говорници, чији матерњи језик има изразито богат систем временских глаголских облика, што се неминовно пројектује у ученички међујезик.</s><s>У случају српског језика Станојчић и Поповић кажу: „У српском језику, у зависности од тога да ли се радња, односно стање, приписује некоме или нечему за вријеме у прошлости, садашњости или будућности, глаголски облици ће имати различите завршетке” (Станојчић и Поповић, 1992: 101).</s><s>Трансформације глаголских облика се у српском језику, дакле, најчешће своде на морфолошке промјене завршетака глагола, што су уједно и индикатори времена.</s><s>Управо ту долазимо до појашњења 174</s>\n<s>3.4.11.</s><s>Аспектуална партикула 了 /le/ језичког трансфера опаженог у овој сфери, гдје су информанти погрешно идентификовали структуралну граматичку партикулу 了 /le/ као суфикс којим се исказује прошло вријеме.</s><s>Заправо, та партикула само указује на вид свршености, не искључиво на вријеме.</s>\n<s>Вријеме и (глаголски) вид се често помињу у истом конктексту, али су то два различита концепта (Zhu, 2019: 1; Li & Thompson, 1981).</s><s>Партикула 了 /le/, између осталог, може да означава свршени вид или упућује на појаву свршености радње (Zhu, 2019: 7), а може да се користи у ситуацијама које упућују на прошлост, садашњост или будућност (Li & Cheng, 2011: 424).</s><s>Међутим, та карактеристика да 了 /le/ означава свршени глаголски вид, прва која се научи или помене везано за ову партикулу у настави, наведе многе студенте да је поистовјећују искључиво са прошлим временом те да је додају уз сваки глагол када желе да говоре о прошлости, користећи је практично као еквивалент глаголског завршетка у српском језику.</s><s>Заправо, вријеме радње се у кинеском језику најчешће изражава помоћу именица, прилога или синтагми које упућују на вријеме, док партикуле аспекта или вида указују на различите фазе радње (Li & Cheng, 2011: 403).</s><s>Оваква врста трансфера заправо није јединствен случај одраније постоје истраживања која се тичу тзв. Aspect Hypothesis односно хипотезе глаголског вида, гдје су истраживачи тврдили да ће еволуција учениковог разумијевања времена и глаголског вида у циљном језику бити рефлексија њихових асоцијација у овим сферама из раније научених језика (Одлин, 2005: 12–14).</s><s>Неки од примјера из корпуса који нам указују на трансфер у овој сфери су: /Wǒmen shàng dàxué de shíhòu, tā shì le piàoliang./ нз: Када смо били на универзитету, она је била лијепа. пр: 我们上大学的时候，她很漂亮。</s>\n<s>У кинеском језику глагол бити одн. 是 /shì/ није глагол акције, те партикула за свршени вид глагола 了 /le/ не може стојати иза њега (Li & Cheng, 2011: 33).</s><s>Осим тога да ли је у питању глагол акције или не, Ли и Томпсон тврде да се партикула 了 /le/ не може стављати иза глагола који описују стања или немају јасну ограниченост трајања (not bounded) (Li & Thompson, 1981: 203–202).</s><s>У складу с тим, погледајмо и сљедеће примјере грешака:</s>\n<s>/Wǒmen yīqǐ shàngxué de shíhòu, wǒ ài tā./</s><s>Када желимо да изразимо прошлост на кинеском језику, то радимо најприје лексичким елементима, прилозима или именицама које означавају вријеме, а за пунији контекст можемо уводити и клаузе у дескриптивном својству.</s><s>Користити само аспектуалну партикулу 了/le/ није довољно за изражавање времена, нити се та партикула може понашати као суфикс глагола који упућује на прошло вријеме.</s><s>3.4.12.</s><s>Класификатори</s>\n<s>Грешке усљед изостављања елемената прије свега се тичу веома честог изостављања класификатора за именице.</s><s>Класификатори у кинеском језику су ријечи које, према Ли и Топмпсон, „морају” стојати заједно са бројем, нпр. (一 /yī/ један, 半 121 Један од приједлога могућих превода на кинески.</s><s>176</s>\n<s>пр: 我们一起上学的时候，我爱她。 колико/неколико, 某一 /mǒu yī/ неки, 每 /měi/ сваки) испред одређене замјенице (Li & Thompson, 1981: 104).</s><s>У писаној продукцији наших информаната наишли смо на много примјера таквих грешака односно случајева изостављања класификатора, од којих су репрезентативни:</s>\n<s>/Zhǐyǒu yī dìfāng méiyǒu nàme duō Bōhēi rén./ нз: Има само једно мјесто на ком нема тако пуно Босанаца. пр: 只有一个没有那么多波黑人的地方。</s>\n<s>нз: Овај човјек не воли да пије чај. пр: 这个人不喜欢喝茶。/Zhè ge rén bù xǐhuān hē chá./</s><s>Када на кинеском језику наводимо количину нечега, потребно је да користимо класификатор за одређену именицу између тог броја и саме именице.</s><s>У кинеском језику је неправилно да се директно иза броја стави именица.</s><s>Конструкције 把 /bǎ/ реченица су генерално веома једноставне; неко опште правило јесте да се директни објекат ставља одмах иза препозиције 把 /bǎ/ а испред глагола (Li & Thompson, 1981: 463).</s><s>Разлог таквог деранжирања стандардне реченице, односно SVO (subject – verb – object/субјекат – глагол – објекат) поставке лежи у неколико разлога.</s><s>Прије свега, фокус се усмјерава на то шта се дешава, као резултат неке радње, са објектом (Ross & Ma, 2014: 122).</s><s>У многим граматикама, када се говори о овом типу реченице, најчешће се говори о кориштењу 把 /bǎ/ конструкције у смислу одлагања или одстрањивања неке ствари (у литератури на енг. disposal према Li & Thompson, 1981: 466; Ross & Ma, 2014: 122) или само простог утицања на објекат на такав начин да ће то произвести неки резултат (Li & Cheng, 2011: 461).</s><s>Оваква конструкција реченице у те сврхе није нешто што је блиско особи чији је матерњи језик 177</s>\n<s>нз: Овај човјек не воли да пије чај. српски (нити је сродно са другим језицима које најчешће познају) те се чини као да, и онда када за то има повода, студенти избјегавају ту структуру.</s><s>На примјер: a) 我放了桌子上的蛋糕在冰箱里。(Без ХСК, 3Г)</s>\n<s>/Wǒ fàngle zhuōzi shàng de dàngāo zài bīngxiāng lǐ./ нз: Ја сам ставио торту са стола у фрижидер. пр: 我把桌子上的蛋糕放在冰箱里。</s>\n<s>/Wǒ hěn xǐhuān Bā Jīn de xiǎoshuō, wǒ fānyì chéng zhè piān kèwén sāi yǔ./ нз: Ја јако волим Ба Ђинове новеле, превео сам овај текст на српски. пр: 我很喜欢巴金的小说，我把这篇课文翻译成塞语。</s>\n<s>/Wǒ hěn xǐhuān Bā Jīn de xiǎoshuō, wǒ bǎ zhè piān kèwén fānyì chéng sāi yǔ./ овај/-а/-о + класификатор + есеј + превести + постати (завршен производ) + српски С обзиром на то да радње из примјера имају одређени резултат, односно да се усљед радње десило нешто са објектом радње, најисправније, и у духу језика, било би користити конструкције 把 /bǎ/ реченица.</s>\n<s>У дијелу истраживања под називом Композиција атрибута (2.4.3) говорили смо о томе да је за атрибуте у кинеском језику карактеристично постојање структуралне партикуле 的 /de/ која служи као спона између предмодификације и главног дијела (Li & Cheng, 2011: 254).</s><s>Структурална партикула 的 /de/ се, дакле, налази испред именице коју описује, односно главног дијела израза (Li & Cheng, 2011: 254; Ross & Ma, 2014: 48).</s><s>Постоје ситуације у којима се ова партикула не мора нужно користити, као нпр. када се говори о националности (美国人 /Měiguó rén/ Американац) и слично (Ross & Ma, 2014: 51), али су такви случајеви изузетак од правила.</s><s>У српском језику је могуће премодификовати именицу (лијепа дјевојка, стар човјек), односно стварати именски израз од њеног зависног и главног дијела без додатних граматичких елемената, али је могуће имати и комбинацију са неконгруентним постпонираним структурама (кључеви од стана, дјевојка дуге косе и сл. 178</s>\n<s>3.4.14.</s><s>Структурална партикула 的 /de/ према Пипер et al., 2005: 47).</s><s>Настоји се да се информантима, управо због разлике међу језицима, већ од првих лекција потенцира другачија позиција модификатора у односу на именицу, као и неопходна партикула 的 /de/ и њена позиција у кинеском језику.</s><s>Међутим, на примјеру нашег корпуса испоставило се да је изостављање ове партикуле, која није својствена њиховом матерњем или другом језику, ипак релативно честа појава: /Wǒ bàba dàikuǎn mǎi hěn guì chē./</s>\n<s>изнајмљивање књига, ... нз: Открио сам да човјек који је управо ушао нема чланску карту, ... /Wǒ fāxiàn gāng jìnlái de rén méiyǒu jiè shū zhèng, .../ за изнајмљивање књига, ...</s>\n<s>Да би се предмодификација правилно увела у реченицу, у атрибутској функцији, потребно је да иза ње стоји структурална партикула 的 /de/. У српском језику такав концепт не постоји, стога је ово релативно честа грешка све док студенти ту партикулу не аутоматизују у својој продукцији.</s>\n<s>У анализи ћемо кренути од прве сфере коју смо обрађивали, односно лексичког трансфера.</s><s>Као што можемо видјети из приложене табеле, укупан број грешака изазваних лексичким трансфером прелази број од 450, што је незнатно више од 40% од укупног броја грешака изазваних трансфером уопште (1139).</s><s>Погледајмо табелу: Табела статистичких података везана за категорију лексичког трансфера 179</s>\n<s>Приликом анализе корпуса примијећено је да студенти прве године оклијевају или се уопште и не усуђују да много одступају од понуђеног у уџбенику – ријетко праве хипотезе о томе како би се нешто могло другачије рећи и не излазе из зоне комфора у смислу откривања или формирања нових ријечи.</s><s>Од укупно 163 рада са прве године који су узети у обзир за анализу, у сфери лексичког трансфера било је идентификовано само 15 грешака, и то унутар двије категорије – погрешне колокације и лажни синоними.</s><s>Наравно, није занемарљива ни чињеница да су радови прве године краћи од радова осталих година (у просјеку 55 карактера по раду).</s><s>Студенти не само да су ограничени вокабуларом, него и у смислу синтаксичких вјештина, па је самим тим и прилика за слободније изражавање било знатно мање него на осталим годинама.</s><s>Ситуација са информантима на другој години је, за разлику од прве, у потпуности била другачија.</s><s>Прије свега, било је више информаната у тој категорији, а самим тим и радова (преко 350 радова у корпусу су радови студената друге године).</s><s>Из анализе се да закључити да је са порастом компетенције, са разноврснијим вокабуларом у односу на претходну годину, те са напреднијим знањем граматичких правила студентима било 180</s>\n<s>Тај тренд се наставио и интензивирао на трећој години, гдје су информанти произвели преко 200 аутентичних радова у којима се нису устручавали од испробавања сопствених хипотеза у кинеском језику, ослањајући се на логику или осјећај из Ј1.</s><s>Као што можемо да видимо из приложеног, иако је на трећој години било 100 радова мање него на другој, грешака је било скоро двапут више, што указује на то да је међујезик студената дозволио већу пермеабилност (пропустљивост) (Wang, 2009/2016).</s><s>Информанти четврте године произвели су најмање радова, али су њихови радови били најдужи (150 карактера по раду).</s><s>Грешака је ипак било релативно много, што указује на исту тенденцију ослањања на позната правила из Ј1.</s><s>Сматрамо да су се информанти најчешће ослањали на Ј1 у оним ситуацијама када одређена лексичка јединица није аутоматизована, није често кориштена или им није природна, а не онда када им она није доступна или одраније позната.</s><s>Погледајмо, затим, табелу статистике везане за синтаксички трансфер: Табела статистичких података везана за категорију синтаксичког трансфера Укупан број грешака изазваних трансфером: 1 139 Укупан број синтаксичких грешака у корпусу: 683 (59.96% односно 60%) Категорије</s>\n<s>Као и у случају са лексичким трансфером, прва година није произвела претјерано много грешака у синтаксичком смислу, док је корпус са друге, треће и четврте године обиловао грешкама изазваним трансфером из Ј1.</s><s>Укупан број синтаксичких грешака изазваних трансфером из Ј1 износи 683 грешке, што је 60% од укупног броја свих грешака изазваних трансфером.</s><s>Највећи број грешака десио се усљед трансфера изазваног линеаризацијом, гдје су се студенти највише ослањали на синтаксичке вјештине из Ј1 (адвербијали, атрибутске конструкције, упитне реченице, приједлози и сл.).</s><s>Друга највећа категорија синтаксичког трансфера била је непотребно уметање глагола у предикатске структуре, посебно глагола 是 /shì/ бити, а затим слиједе остале категорије које се тичу глаголских реализација, попут допуна, падежних конструкција, грешака са партикулом 了 /le/ и слично.</s><s>Грешке изостављања и избјегавања одређених структура или елемената, индикативне за трансфер из Ј1, чине преко 10% од укупног броја синтаксичких грешака, што такође није занемарив 182</s>\n<s>род проценат.</s><s>Остале категорије, попут концептуално погрешног поимања везника 和 /hé/ или граматичког рода, биле су нешто мање заступљене али ипак битне манифестације језичког трансфера из Ј1.</s>\n<s>За детаљније тумачење оваквих резултата, значаја истраживања, те основаности почетних хипотеза, пређимо на закључак дисертације.</s><s>4. Закључак</s>\n<s>У овом истраживању бавили смо се негативним трансфером из српског језика као матерњег језика у језичкој продукцији информаната на кинеском језику.</s><s>Истраживање је започето 2019. године, када смо, стицајем посебних околности, били приморани да наставни процес спроводимо преко онлајн платформи.</s><s>Тада смо, за потребе предмета Савремени кинески језик, донијели одлуку да студенти све четири године основних студија, као дио предиспитних обавеза, треба да пишу и постављају радове на онлајн едукативну платформу.</s><s>Радови су били најчешће у форми есеја или дијалога, нешто рјеђе превода, а сви су били тематски везани за садржај који је обрађиван на часу, као и за уџбеник који је кориштен.</s><s>Идеја за истраживање надошла је спонтано; приликом прегледања радова са све четири године опажен је шаблон примјењивања одређених лексичких или синтаксичких карактеристика из српског језика у продукцији кинеског језика.</s><s>Такве манифестације трансфера нису биле искључиво одлика једног информанта, једне теме или само једне језичке структуре, него једна универзална појава која нам је дала инспирацију за даље истраживање.</s><s>Након одређеног броја прегледаних радова, почели смо формирати хипотезе за истраживање:</s>\n<s>1) у првим фазама анализирања радова било је очигледно да је трансфер у одређеној мјери присутан на свим нивоима познавања циљног језика, односно кинеског језика – ниједна година није била изузетак; 2) чинило нам се да грешке присутне у међујезику студената нису у већини случајева узроковане искључиво незнањем граматичких правила кинеског језика, већ су посљедица интерференције или трансфера из српског или енглеског језика, односно да је највећи број грешака или неправилних језичких израза настао усљед међујезичког утицаја;</s>\n<s>3) дјеловало је, у почетној фази истраживања, као да студенти виших година имају мање проблема са трансфером, односно да се, како је расла њихова компетенција, смањивао број грешака изазваних трансфером; 4) негативни трансфер је примијећен како у сфери ортографије, тако и у сфери лексике, синтаксе, прагматике, стилистике и слично, што нас је навело на хипотезу о томе да негативни трансфер може да буде примијећен на свим лингвистичким нивоима без обзира на то да ли су језици типолошки слични или не.</s><s>Формулисање тих хипотеза била је почетна тачка истраживања, а у анализи коју смо спровели, која се сводила на анализу грешака и контрастивни метод поређења језичких структура, дошли смо до дјелимичног потврђивања хипотеза.</s><s>Прва хипотеза, да је трансфер присутан на свим нивоима познавања језика, потврђена је.</s><s>Иако су, на примјер, информанти са прве године студија произвели много мање грешака у односу на информанте виших година студија, трансфер је ипак у одређеној дози био присутан.</s><s>Било га је нешто више на синтаксичком нивоу, али ни лексички ниво није занемарив.</s><s>Из нашег истраживања произилази да је међујезик студената друге, треће и четврте године много више пропустљив (пермеабилан), те да је с порастом компетенције у циљном језику дошло и до пораста тенденције испробавања сопствених хипотеза у језику (у смислу лексике) и ноншалантнијег, спонтанијег односа према комуникативној сврси језика у смислу да је преношење поруке било значајније од форме у којој се порука преноси.</s><s>У радовима из корпуса очигледно је да постоји велика тенденција ослањања на структуре из Ј1, те што је дужи рад то је по правилу више примјера грешака изазваних трансфером.</s><s>Једна ствар која је опажена, а у овом се смислу мора поменути − постојали су информанти у чијим радовима никада није пронађена нити једна инстанца језичког трансфера.</s><s>Такви информанти су у нашем случају били у мањини, али их је ипак било.</s><s>Сигурно је да би било интересантно издвојити те информанте па пратити њихову усмену продукцију.</s><s>С друге стране, радови одређеног броја информаната су обиловали грешкама насталим усљед трансфера те, без обзира на покушаје интервенције предавача у току наставног процеса како би се одређене грешке спријечиле, интензитет грешака се не би смањивао.</s>\n<s>Друга хипотеза формулисана приликом прегледања радова била је да је узрок већине грешака у писаној продукцији интерлингвалног типа.</s><s>У случају нашег корпуса и истраживања можемо сматрати да је и та хипотеза потврђена.</s><s>Укупан број неправилних структура у корпусу износи 1 412 грешака, а даљом анализом је утврђено да се код чак 184</s>\n<s>1 139 грешака може наћи разлог да се грешка припише негативном језичком трансферу (око 80% од укупног броја грешака).</s><s>Остале грешке, које не можемо приписати овој врсти међујезичког утицаја, тичу се неправилног реда ријечи или кориштења одређених граматичких елемената или структура гдје је очигледан узрок грешке непознавање граматичких правила.</s><s>У лексичком смислу, то су биле најчешће пермутације кинеских карактера на основу истог изговора, изостављање једног од карактера из двосложних ријечи, погрешан шаблон дуплирања глагола или придјева и слично.</s><s>Трећа хипотеза била је да ће се, како расте компетенција у циљном језику, смањивати и интензитет језичког трансфера.</s><s>Ова хипотеза је на основу нашег детаљнијег истраживања дјелимично потврђена.</s><s>Фреквенција појављивања грешака узрокованих трансфером се појачавала из године у годину у смислу броја грешака, али мора се поменути и чињеница да је на другој и трећој години студија био укључен већи број информаната као и радова.</s><s>Када погледамо статистику по годинама, на нивоу прве и друге године број грешака изазваних синтаксичким трансфером износи око 70–77% на основу укупног броја грешака по години, а број лексичких грешака изазваних трансфером је око 23–30%.</s><s>Међутим, на трећој и четвртој години проценат синтаксичких грешака трансферног типа је око 50%, али је лексичких грешака више, процентуално 42–48%.</s><s>Дакле, могло би се рећи да се стицањем компетенције у синтаксичким вјештинама трансфер постепено смањивао, али да трансфер у лексичком смислу није имао исту тенденцију опадања.</s><s>Четврта хипотеза тицала се становишта да трансфер може да утиче на све лингвистичке нивое, без обзира на типолошку сличност језика.</s><s>Одређени аутори сматрају да ће се трансфер више одразити у циљном језику ако је изворни језик трансфера њему типолошки сличан (нпр. Jarvis, 2000; Williams & Hammarberg, 1998; De Angelis & Selinker, 2001; Cenoz, 2001).</s><s>Међутим, то не значи да трансфер не може бити уобичајена појава у међујезику ученика ако не постоје типолошке сличности између језика (Jarvis & Pavlenko, 2008).</s><s>Одређени кинески лингвисти чак тврде да типолошка и системска разлика између кинеског са једне и било ког индоевропског језика са друге стране доноси чешћу или интензивнију појаву негативног језичког трансфера (Du & Wu, 2018).</s><s>Резултати нашег истраживања показују управо то да је та тврдња истинита.</s><s>Информанти су се умногоме ослањали на правила из већ познатих језичких система, па отуд и тако велики проценат грешака изазваних трансфером.</s><s>Начелно сматрамо да је трансфер могућ на свим лингвистичким нивоима, али пошто смо се у раду бавили искључиво лексичким и синтаксичким областима не можемо потврдити ту хипотезу.</s><s>185</s>\n<s>Иако су почетне хипотезе истраживања дјелимично или у потпуности потврђене, сматрамо да постоје одређени аспекти истраживања који се могу сматрати за ограничења у оквиру овог рада.</s>\n<s>Прије свега, рећи ћемо нешто о ограничењима везаним за корпус и учеснике.</s><s>Одлуком да анализирамо радове које смо прикупљали у току два семестра двије различите академске године довели смо се у ситуацију да можемо само дјелимично да испратимо процес развоја ученичког међујезика, те процес фосилизације одређених структура или елемената.</s><s>Група информаната са којима смо радили није била хомогена ни у једном смислу – имали смо ту различите нивое компетенције, године студирања, информанте који су живјели у Кини, почетнике у учењу без икаквог предзнања, те самим тим једну групу од скоро 80 информаната потпуно различитих карактеристика.</s><s>С обзиром на то да смо радили посматрање у релативно кратком периоду од два семестра а не једно лонгитудинално истраживање, добили смо само пресјек стања, гдје није било лако увидјети развој ситуације или како се одвијају процеси фосилизације.</s><s>Једна позитивна ствар рада са овако великом групом јесте то што им је свима матерњи језик исти, а то је риједак случај код оваквих истраживања везаних за кинески језик.</s><s>Друго ограничење је легитимност студентских радова, јер, као што смо раније поменули, било је студената код којих уопште није било примјера језичког трансфера.</s><s>С обзиром на то да је у периоду продукције и прикупљања корпуса актуелан био рад од куће, упитна је помоћ рачунара, разних рјечника и слично.</s><s>Треће ограничење јесте потенцијални утицај енглеског језика као другог страног језика (Ј2).</s><s>Постоји могућност да је у одређеним сферама изворни језик трансфера био енглески, а не српски језик.</s><s>То би, међутим, значило да се одређена категорија енглеског и српског језика подудара у синтаксичком или лексичком смислу.</s><s>Стога би за такву врсту тројезичког истраживања било потребно много више контролисаних услова истраживања и интеракције са студентима, посебно интеракције током или непосредно одмах након продукције, како би информант сам могао дати суд о кориштењу одређене структуре.</s><s>С обзиром на то да смо ми прво одређени период прикупљали корпус па тек онда започели истраживање, сумњамо да би ретроактивно информисање о узроцима неправилних реченица дало праве резултате.</s><s>Конкретније и непосредно сарађивање са информантима је потенцијално и једна препорука за нека будућа истраживања у овом правцу.</s>\n<s>Контрастивна анализа коју смо понудили, а која пружа увид у потенцијална проблематична мјеста приликом усвајања кинеског језика из перспективе србофоних говорника, није базирана на пуком претпостављању тога шта би та мјеста могла бити, него на резултатима анализе грешака из корпуса.</s><s>Стога, сматрамо да смо кроз оквир контрастивне анализе, теорије о међујезику те анализе грешака успјели дати релативно користан преглед ситуације постојања и манифестације негативног језичког трансфера из перспективе србофоних говорника.</s><s>Идентификација, класификација и анализа грешака коју смо спровели могла би да послужи као оријентир у педагошке сврхе, а са сазнањима о конкретним и реалним препрекама у учењу могли бисмо кроз наставни процес помоћи студентима у томе да се број таквих грешака редукује, или да се барем спријечи њихова фосилизација.</s><s>Педагошке импликације овог истраживања могле би имати практичну примјену у смислу пружања смјерница наставницима или ауторима дидактичког материјала.</s><s>Овакве би иновативније перспективе могле допринијети да настава кинеског језика за србофоне говорнике буде ефикаснија и сврсисходнија.</s><s>Негативни језички трансфер јесте био разлог неправилне језичке продукције, односно интерференција из матерњег је на неки начин отежала процес учења кинеског језика.</s><s>С друге стране, ова врста феномена указује на постојање специфичних, софистицираних међујезичких веза које се креирају у међујезику ученика приликом учења циљног језика.</s><s>Те нам везе могу рећи много о томе како људски ум и језик сарађују у процесу усвајања нових апстрактних ствари и концепата, на које се стратегије ослањамо када наиђемо на непознату препреку у језичком смислу, те која својства српског језика, као матерњег, у нашој језичкој свијести имају тако дубок траг да се по инерцији појављују у језичком изражавању, како свјесно, тако и несвјесно.</s><s>187</s>\n<s>У трећем дијелу дисертације можемо погледати резултате анкете која је спроведена са студентима који су учествовали у стварању корпуса.</s><s>Од укупно 78 студената, њих 76 је приступило анкети (97%).</s><s>Циљ анкетирања био је да добијемо повратну информацију од информаната у вези са језичким трансфером.</s><s>Иако је од самог процеса прикупљања корпусног материјала прошао одређени временски период, сматрали смо да би било значајно да се и информанти овог истраживања изјасне по овом питању, барем онолико колико, из садашње перспективе, могу да се присјете овог феномена из личног искуства.</s><s>Поставили смо укупно седам питања, а опције су биле да испитаници одаберу понуђене одговоре или да допишу сопствени одговор.</s><s>Погледајмо резултате:</s>\n<s>122 У загради, скраћен је дио „(надајући се да ће израз бити тачан на кинеском језику)”.</s><s>123 У загради, скраћен је дио „(чак и ако би се послије продукције испоставило да је такво кориштење нетипично за кинески)”.</s>\n<s>124 Скраћене реченице у опцијама одговора гласе: „Био на скроз почетном нивоу познавања кинеског језика, када сам тек почињао са учењем” „Био на средњем нивоу познавања кинеског језика, имао сам сфере које одлично знам, али и сфере које још треба да научим”</s>\n<s>Одговори на питања у анкети у доброј мјери се подударају са нашим претпоставкама и потврђеним или дјелимично потврђеним хипотезама из истраживања.</s><s>Прије свега, највећи број информаната признаје да се ослања на знања из других језика у процесу учења кинеског језика, а све у сврху достизања комуникативног циља (питање 1).</s><s>Већина информаната поврђује да се такве ситуације дешавају несвјесно, односно да се често или врло често дешавало да накнадно примијете да је ненамјерно дошло до трансфера из других језика (питање 2).</s><s>Преко 50 информаната, тј. скоро 70% испитаних, изјаснило се да често или врло често прибјегавају намјерном језичком трансферу у нади да ће одређени израз бити тачан и на кинеском језику (питање 3).</s><s>„Био на релативно задовољавајућем нивоу познавања кинеског језика, могао да лако остварим комуникацију”</s>\n<s>125 Студент је сам дописао одговор: „Матерњи језик за лакше разумијевање идиома, а понекад и за лакше разумијевање фиксних (патерна) облика попут ’све и да… ипак’ ’иако… али’ итд.</s><s>С друге стране, енглески језик за специфичне фразе које и у свакодневној комуникацији користим на енглеском језику, 190</s>\n<s>Већина испитаника не може да објасни зашто се тај феномен језичког трансфера дешава у њиховом случају, јер је за њих то несвјестан процес.</s><s>С друге стране, 40% њих сматра да је то резултат жеље да постигну комуникативни циљ у датом тренутку (питање 4).</s><s>Највећи број информаната сматра да је језички трансфер био најинтензивнији на средњем нивоу познавања језика (питање 5), што потврђују и статистике нашег истраживања.</s><s>Преко 60% испитаника сматра да језички трансфер долази из њиховог матерњег језика, а њих скоро 30% сматра да је изворни језик трансфера енглески језик (питање 6).</s><s>Та нам информација може дати шири увид у међујезички однос српског – енглеског – кинеског језика у случају наших информаната, а то је поготово важно јер је тај међуоднос језика био пропратна дилема током овог истраживања.</s><s>И за крај, већина студената, њих 76%, сматра да се језички трансфер у њиховом случају више манифестује у сфери синтаксе (питање 7), што такође показују резултати и статистике нашег емпиријског истраживања.</s><s>191</s>\n<s>百字)》、 北京：外语教学与研究出版社、2010 године уписала је студијски програм Кинески и енглески језик и књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>Као стипендиста Владе НР Кине, академску 2013/14. годину провела је на Универзитету за међународне студије у Сиану (西安外国语大 / Xī'ān wàiguóyǔ dàxué).</s><s>Током основних студија, била је ангажована као предавач у Конфучијевој учионици на Филозофском факултету Пале.</s><s>По завршетку основних студија, изабрана је у звање асистента за ужу научну област Специфични језици (синологија) на Катедри за синологију.</s><s>Одмах након дипломирања, 2016. године, уписује мастер студије на студијском програму Кинески језик и књижевности.</s><s>Након одбрањеног мастер рада, под називом Изражавање времена на кинеском језику, 2018. године, стиче диплому мастера кинеског језика и књижевности, те бива изабрана у звање вишег асистента за ужу научну област Специфични језици (синологија).</s><s>Исте, 2018. године, уписује докторске студије Филологије (смјер лингвистика) на Филозофском факултету УИС и отпочиње истраживачке процесе у области примијењене лингвистике, усвајања другог/страног језика, анализе грешака и контрастивне језичке анализе.</s><s>Током докторских студија била је стипендиста Центра за језичку едукацију и сарадњу Министарства за образовање НР Кине.</s><s>До сада је објавила четири научна рада у домаћим и страним међународним научним часописима.</s><s>Превела је једну књигу у издању Универзитета за међународне студије у Пекингу (北京外国语 大学 / Běijīng wàiguóyǔ dàxué) (у штампи).</s><s>Била је учесник неколико међународних семинара, конференција и едукативних форума одржаних на универзитетима у НР Кини, Мађарској, Латвији и Француској, гдје је имала прилику да се додатно усавршава у области лингвистике и методике наставе кинеског језика.</s><s>Тренутно учествује у изради два међународна научна пројекта као сарадник и аутор (у сарадњи са Универзитетом за технологију у Пекингу ( 北京理工大学/ Běijīng lǐgōng dàxué) и Универзитетом у Поатјеу).</s>"}
{"dc.title": "Типови доживљеног говора у Ћосићевом роману Време смрти: енглеско-српске паралеле", "dc.creator": "Вуксановић, Светлана", "dc.source": "Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/ebee8fd1-5f55-4aef-98a7-4b34633d25e1/download", "subject": "?", "id": "ues_7", "text": "<s>Предмет овог истраживања јесу конструкције доживљеног говора у српском и енглеском језику унутар Ћосићеве тетралогије Време смрти.</s><s>Ради се о микролингвистичком</s>\n<s>контрастивном проучавању.</s><s>Коришћена је лингвистичко-наратолошка и контрастивна метода у циљу утврђивања подударности, односно размимоилажења између два језика када је истраживани феномен у питању, као и утврђивања најучесталијих грешака преводиоца приликом преноса доживљеног говора на енглески језик.</s><s>Дисертација се у мањем обиму бави и анализом приповједачких ефеката који се постижу употребом одређених типова доживљеног говора будући да је страх доминантна емоција тетралогије.</s>\n<s>Истраживању се приступило са претпоставком да је доживљени говор најзначајнија техника којом Ћосић осликава свој романескни свијет.</s><s>Да би то постигао, ријетко ће користити монотоне структуре, што посљедично доводи до доминације хибридних конструкција у Времену смрти.</s><s>Будући да жижа романа није на идиоматској диференцијацији ликова, унутрашњи монолог, у облику слободног неуправног говора и слободног управног говора, представљаће основни поступак у процесу развијања романа.</s><s>Ћосић ће користити српски књижевни језик чиме ће отежати успостављање јасних граница између појединих облика доживљеног говора.</s><s>Визуелна униформисаност постаје израженија, што је у складу са страхотама рада, гдје се говорне разлике поништавају.</s><s>Као посљедица тога, долазиће до преводилачких грешака које ће утицати на стилогени ефекат романа у цјелини.</s><s>Анализа корпуса показала је слабу заступљеност категорије у којој се издваја употреба једног облика доживљеног говора.</s><s>Долази до различитих облика уланчавања типова и подтипова доживљеног говора, а као доминантан облик доживљеног говора, али и најуспјешнија техника осликавања унутрашњег живота ликова, издваја се слободни неуправни говор.</s><s>Ауторски наративни дискурс јавља се повремено и непримјетно као сигнал присуства самог аутора.</s><s>Дијалошки дискурси нису значајан ослонац тетралогије, а преовладавају облици неуведеног управног говора.</s><s>Ћосић тежи визуелној недиференцираности различитих облика доживљеног говора, како би нивелисањем осликао драму Првог свјетског рата у којем се индивидуално распршује у корист хорског гласа масе.</s><s>Овакав ефекат постиже првенствено недостатком идиоматске диференцираности, али и кршењем правописних правила српског књижевног језика.</s><s>Преносом садржаја у језик превода, стилогени ефекат Ћосићевог оригиналног исказа се смањује примјеном нормативних правила, али и широким спектром преводилачких грешака, који су посљедица недостатка формалних сигнала одређене врсте доживљеног говора у језику оригинала.</s><s>Истраживање је укључивало критеријално равноправан статус свих облика доживљеног говора и показало је да се основни ставови М.</s><s>Бахтина могу примијенити и када је тетралогија Време смрти у питању.</s>\n<s>Двопартитивна структура доживљеног говора Удруживање директног говора и слободног неуправног говора Удруживање директног говора и слободног управног говора Удруживање ауторског говора и слободног управног говора у Удруживање ауторског говора и слободног управног говора у Удруживање ауторског говора и слободног неуправног говора у другом лицу Удруживање ауторског говора и слободног неуправног говора у трећем лицу .....</s><s>87 Удруживање елемената слободног управног и слободног неуправног говора .......</s><s>94 6.2.10.</s><s>Комбинација полуслободног неуправног говора и слободног управног говора 6.2.11.</s><s>Удруживање ауторског говора са више подтипова једног 101</s>\n<s>Комбинација ауторског говора, слободног управног и слободног Комбинација ауторског говора, директног говора и слободног Комбинација ауторског говора, директног говора, слободног неуправног Комбинација ауторског говора, директног говора, слободног неуправног говора и дословног неуправног говора Комбинација ауторског говора, слободног неуправног говора и фрагментарног цитата</s>\n<s>Комбинација ауторског говора, слободног неуправног говора, Комбинација ауторског говора, директног говора и слободног управног говора 137 Комбинација директног говора, слободног управног говора и Структура више микродискурса</s>\n<s>6.4.2.1.</s><s>Ауторски говор производи унутрашње мисли ликова.</s><s>6.4.2.3.</s><s>Ауторски говор осликава унутрашње стање лика.</s>\n<s>6.5.4.4.</s><s>Помјерање ауторске дидаскалије.</s><s>Ортографска и просторна дистинкција између два различита 203</s>\n<s>Ћосићеве специфичности обликовања доживљеног говора основни су предмет анализе наше дисертације.</s><s>У раду се лингвистичко-наратолошком и контрастивном методом анализирају типови доживљеног говора у српском и енглеском језику у роману Добрице Ћосића Време смрти, како би се истакле разлике на синтаксичком и модалном плану између поређених језика.</s><s>Примјеном наратолошко-граматичких критеријума издвајају се подтипови доживљеног говора, чиме се показује сва разноврсност</s>\n<s>Циљеви истраживања интерференцијских типова доживљеног говора.</s><s>У раду смо се такође осврнули на контекстуалне, семантичке, синтаксичке и лексичке показатеље који могу отежати разумијевање и довести до проблема у превођењу.</s><s>Када говоримо о наратолошкој методи, бахтиновски критеријуми разликовања и међуодноса ауторског и туђег говора били су у позадини овe тезе.</s><s>Иако то није био њен главни фокус, приповједачки ефекти који се употребом одређених модела могу постићи такође су издвојени.</s>\n<s>Напоменули смо да је предмет рада анализа доживљеног говора у српском и енглеском језику, па је главни циљ истраживања систематски преглед пронађених комбинација, као и утврђивање средстава којима се остварује интонираност романа, али и постиже његова значајна стилогеност.</s><s>Сврсисходност овог истраживачког пројекта јесте и утврђивање степена, узрока и начина промјене одређених типова доживљеног говора када се текст са српског преноси на енглески језик.</s><s>Како би се извршила релевантна лингвостилистичка интерпретација тетралогије Време смрти, анализа корпуса ослања се на синтаксички ниво, и то ниво синтаксе текста.</s><s>КатнићБакаршић (2001: 119) са правом напомиње да се стилски маркиране јединице других нивоа (лексичког или морфолошког) третирају као дијелови већих стилема, у улози саставних дијелова надреченичног јединства, постижући одређене наративне ефекте у креирању Ћосићевог романескног свијета.</s><s>Тетралогију чини унутрашњи конфликт прожет осјећајем страха који је укоријењен у свим актерима рата.</s><s>Различити типови доживљеног говора стварају различите наративне ефекте: војници брину о свом оскрнављеном тијелу.</s><s>Да ли живјети као богаљ или себи одмах пресудити?</s><s>Који је смисао оволиког људског страдања?</s><s>Војводе, политичари и сама глава српске земље воде своје бриге: који је сљедећи корак генерала Поћорека?</s><s>Да ли водити оскудну војску у пропаст или се повући, али сачувати младост?</s><s>Како охрабрити промрзлу и изгладњелу масу?</s><s>Како иступити на сутрашњој сједници скупштине и какав ће одјек нечије ријечи имати у будућности?</s><s>Вртлог рата и његов бесмисао спајају сина и оца, али, исто тако, нагоне једну крхку женску душу да преиспита смисао брачне заједнице: „Тако Боже, да ли је ико на овоме свету волео баш онога кога жели и треба да воли?</s><s>Оно истинско да ли се догоди неком?</s><s>Или сви због нечега слепи полазимо туђим путем, загубимо се у приликама и прихватимо их као једино могуће“ (ВС 4, 446), одјекују ријечи Олге Катић.</s><s>И управо сви ови егзистенцијални страхови и унутрашњи конфликти свој израз добијају у различитим типовима доживљеног говора.</s><s>Циљ рада јесте, између осталог, и анализа приповједачких ефеката који се употребом одређених облика доживљеног говора могу постићи.</s>\n<s>Како рад припада области контрастивне анализе, не можемо занемарити ни енглески дио.</s><s>Осврнули смо се на графолошке, синтаксичке, те семантичке карактеристике пренесеног типа доживљеног говора у енглеском језику.</s><s>На тај начин успоставили смо систем подударности, односно разлика између два поређена језика.</s><s>Наш крајњи циљ је био да укажемо на преводилачке осцилације које некад у значајној мјери утичу на квалитет пренесеног садржаја, а некад само у незнатној мјери ремете квалитет превода.</s><s>Утврдили смо у којој мјери преводилац одступа од синтаксичке и лексичке структуре оригинала, односно у којој мјери се чува полифоничност романа, као и сама експресивна функција.</s><s>Тамо гдје је то било могуће, образложили смо потенцијални узрок одређених преводилачких рјешења.</s><s>Напомињемо да на степен објективности добијених резултата увелико утиче сам преводилац са својим понуђеним рјешењима.</s>\n<s>Истраживању приступамо са неколико претпоставки: I. Доживљени говор најдоминантнија је језичко-стилска црта тетралогије Време смрти.</s><s>То и не чуди будући да је основна карактеристика доживљеног говора афективна вриједност исказа, а управо на таквој вриједности заснива се полифонијска структура тетралогије Време смрти.</s>\n<s>II.</s><s>Ријетки су случајеви појаве (микро)дискурса у којем се реализује само један тип доживљеног говора.</s><s>Јављају се ситуације у којима одређени тип доживљеног говора сам чини структуру једног (микро)дискурса или више њих, али и у тим примјерима можемо говорити о више подтипова одређене врсте доживљеног говора који прожима дискурс.</s><s>Овај тип говора Ћосић уводи у различите синтаксичкостилистичке комбинације, што доводи до стварања хибридних конструкција.</s><s>Писац често ствара минитекстове у којима се јавља комбинација монолошких/дијалошких говора и ауторског дискурса.</s>\n<s>III.</s><s>Успостављање јасних граница између различитих облика доживљеног говора у роману је отежано будући да не долази до реализације изговорних варијанти српског књижевног језика у језику писца и језику ликова, те се стога не издваја ниједан графостилемски критеријум диференцијације типова доживљеног говора.</s><s>На овакав начин успоставља се визуелна недиференцираност типова говора која показује како у ратном вртлогу говор и није толико битан, а још мање његова диференцијација.</s><s>Све је једнолично и предвидљиво, што прати једноличност у графостилемском представљању различитих типова говора.</s>\n<s>IV.</s><s>Доминантан тип говора је слободни неуправни говор за који се везују остали типови доживљеног говора.</s><s>Поред слободног неуправног говора, у једном дискурсу неизоставни дио Ћосићевог стила јесте и ауторски говор који отвара, али и у великом броју случајева затвара одређени дискурс.</s><s>Често има улогу везивног ткива између више параграфа, док се понекад користи као вјешто средство писца при осликавању симбиозе између унутрашњег стања лика и спољашњег изгледа природе у ратној стихији.</s><s>Слободни управни говор је био значајно средство романескног стила Добрице Ћосића и најчешће се јавља у улози прекидања дужих секвенци слободног неуправног говора.</s><s>Слободни неуправни говор се удружује и са директним говором који у српској варијанти Времена смрти није ортографски маркиран, јер писац тежи већем степену стапања сопствене тачке гледишта са гледиштем самих ликова.</s><s>V. Преводилац није био у стању да у потпуности пренесе стилогени ефекат полифонијске структуре романа Време смрти.</s><s>У енглеском преводу ортографски маркери су задржани, тако да је сам преводилац, понекад по сопственом избору, одлучивао о изговорености, односно неизговорености одређених дискурса.</s><s>Преводилац је често био недосљедан и по питању примјене већ успостављених кодекса, првенствено ортографске природе: осцилације када је избор фонта у питању.</s><s>Исто тако, долази до транспозиције једног типа доживљеног говора у други тип или подтип доживљеног говора.</s><s>Јављају се и ситуације у којима преводилац преноси одређени тип доживљеног говора у енглески језик, али погрешним ортографским маркером.</s><s>Будући да се слободни неуправни говор и ауторски говор синтаксички не разликују, очекујемо да ће долазити до њиховог мијешања у енглеској верзији тетралогије.</s><s>Структура рада и примијењена методологија У уводним одјељцима рада бавили смо се предметом и циљем научног истраживања.</s><s>Поставили смо примарне и секундарне хипотезе и изнијели очекиване резултате.</s><s>Описали смо методолошки оквир уз помоћ којег смо спровели анализу корпуса.</s><s>Осврнули смо се на релевантну литературу из истраживане области како би се стекао увид у степен истражености предмета докторске дисертације.</s><s>Након тога слиједи анализа грађе: примјери који илуструју предмет ове дисертације систематски се класификују.</s><s>Издвајају се одређене поткатегорије које ће чинити основу главног дијела дисертације.</s><s>Иза уводних напомена слиједи најобимнији одјељак рада у којем се нуди систематски преглед пронађених категорија и поткатегорија у оба језика.</s><s>Посебан пододјељак анализе грађе чини систематски преглед ситуација које илуструју преводилачке грешке.</s><s>Трећи значајан одјељак јесте дискусија спроведеног</s>\n<s>Језичко-стилске истраживања, гдје смо се осврнули на главне закључке који произилазе из анализе корпуса и сагледали смо у којој мјери такви резултати потврђују хипотезе постављене у уводним редовима ове дисертације.</s><s>Посљедњи одјељак садржи закључна разматрања у којима се истичу најзначајнији резултати спроведене анализе, али и дају корисне сугестије по питању даљих истраживања из исте области.</s><s>Рад се закључује прегледом релевантне литературе која је коришћена приликом израде дисертације.</s><s>У изради докторске дисертације користили смо се различитим а компатибилним научним методама.</s><s>Будући да се теза бави не само формалном интерпретацијом типова доживљеног говора, већ и његовим семантичким одликама, ослања се на трансформационо-генеративни модел контрастивне анализе.</s><s>Српски језик има улогу језика А (језик оригинала), док је енглески језик Б (језик превода).</s><s>Ради се о зависној (једносмјерној) контрастивној анализи која полази из смјера језика А (=>).</s><s>Јединица поређења је јединица на нивоу изнад реченице, односно на нивоу дискурса.</s><s>Такође, ради се о парцијалном контрастирању јер истражујемо један лингвистички феномен.</s><s>У раду се користи објективна техника контрастивне анализе пошто преводилац има статус другог учесника анализе.</s><s>Као посљедица тога, у великој мјери условљава закључке до којих смо дошли, али то је логична посљедица објективне технике која је у основи овог рада.</s><s>Унутар објективне технике користимо једносмјерни превод као један од најзначајнијих типова ове технике.</s><s>Једносмјерни превод представља семантичку сагласност текста на језику А са текстом на језику Б. То је једна од техника поређења два језика на основу утврђивања преводних еквивалената.</s><s>Да би се открили преводни еквиваленти, у тексту на језику А посматра се једна језичка појава, типови доживљеног говора у нашем случају, а у преводу тог текста на језику Б биљеже се они облици којима је доживљени говор преведен.</s><s>Ова техника омогућава јасан приказ сличности и разлика између два језика, и то не само њихово утврђивање, већ и њихово јасно показивање.</s><s>На такав начин, контрастивна анализа постаје поступак који је филолошки оријентисан будући да укључује рад са текстом.</s><s>Међутим, семантичка сагласност текстова обухвата трагање за сличностима и разликама у облицима одређене језичке појаве, тако да је и лингвистичка оријентација очигледна.</s><s>Једносмјерни превод заправо дијели карактеристике субјективне технике јер само један истраживач учествује у процесу контрастирања.</s><s>Показује и одлике објективне технике, јер други преводилац обезбјеђује преводне еквиваленте.</s><s>Пошто проучавамо литерарну фикцију, анализа мора укључити дискурзивне и наратолошке параметре, односно захтијева разматрање унутрашње организације текста и структуре дјела (Рајић, 2010: 521).</s><s>Са становишта наратологије, у раду се лингвистичко-наратолошком методом анализирају типови доживљеног говора у Времену смрти.</s><s>Било која анализа доживљеног говора нужно имплицира прекорачивање граница лингвистике, јер су лингвистички критеријуми преуски.</s><s>Наиме, граматика издваја два основна типа туђег говора − управни и неуправни − док је у стварности далеко већи спектар остваривања овог феномена.</s><s>Из тог разлога, у подлози ове дисертације налазе се лингвостилистички критеријуми, као шири и обухватнији.</s><s>Ови критеријуми уважавају глас лингвистике, али се њом не руководе у потпуности.</s><s>Будући да се водимо лингвостилистичком анализом, у издвајању типова доживљеног говора коришћени су граматички и стилистички критеријуми.</s><s>Када говоримо о стилистичком аспекту, жижа је на графостилистичким критеријумима.</s>\n<s>нашој класификацији, што имплицира да семантичке, тематске и поетолошке класификације нису предмет овог рада јер доводе до формално непрецизних подтипова доживљеног говора.</s>\n<s>Као што смо већ напоменули, циљ дисертације јесте да се изврши систематски преглед свих облика доживљеног говора који се јављају у тетралогији.</s><s>Класификовали смо пронађене примјере према степену уланчавања полазећи од случајева увођења само једног облика доживљеног говора, компликујући анализу доста присутнијим примјерима у којима Ћосић комбинује више облика доживљеног говора да бисмо анализу завршили случајевима у којима писац постиже стилогени ефекат прожимањем облика доживљеног говора унутар више параграфа.</s><s>Будући да се ради о контрастивном проучавању феномена доживљеног говора, посматрали смо у којој је мјери преводилац способан да на успјешан начин пренесе полифону структуру Ћосићеве тетралогије.</s><s>Анализа садржава енглеске еквиваленте, који су били фокус анализе у одјељку у којем се бавимо преводилачким грешкама.</s><s>Једино неуправни говор није био предмет истраживања будући да је њиме немогуће пренијети афективни садржај исказа, што би значило да су ауторски говор, као и све модификације управног и неуправног говора, у жижи интересовања.</s><s>Пошто сваки облик употребе доживљеног говора, као и начин уланчавања његових појединачних реализација у себи носе одређени стилогени ефекат, покушали смо појаснити који се приповједачки ефекти остварују њиховом употребом, а онда смо сагледали и у којој мјери преводилац успијева исти да пренесе у језик превода.</s>\n<s>Анализа корпуса се ослања на рад Милоша Ковачевића (2012е), који представља јединствени попис и опис свих језичко-стилских модела преношења туђег говора у српском језику, док у енглеском језику нисмо пронашли релевантну класификацију.</s><s>Анализирана грађа припада књижевноумјетничком стилу пошто истражујемо тетралогију Време смрти, пето по реду остварење Добрице Ћосића, које је написано у периоду 1972−1979.</s><s>Користили смо српско издање београдске Лагуне из 2014. године.</s><s>Први дио тетралогије под називом Време смрти. #Књ.#1, Прерово иде у рат у анализи корпуса биће обиљежено као ВС 1; други дио тетралогије под називом Време смрти. #Књ.#2, Сувоборска битка означаваћемо као ВС 2; трећи дио под називом Време смрти. #Књ.#3, Ваљевска болница представљаћемо као ВС 3, а посљедњи дио тетралогије Време смрти.</s>\n<s>#Књ.#4, Излазак као ВС 4. За потребе израде ове дисертације користили смо једину енглеску верзију оригинала издату од стране Harvest/HBJ Book и Harcourt Brace Jovanovich, под преводилачком „палицом“ Mјуријела Хепела.</s><s>Прва књига тетралогије преведена као Into the Battle биће означена као IB; друга књига под називом A Time of Death као TD, трећа књига, односно Reach to Eternity, као RE, док ће посљедња књига преведена као South to Destiny бити означена ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМУ</s>\n<s>основном литературом о предмету истраживања, значајем саме теме дисертације и очекиваним резултатима спроведене анализе.</s><s>Научне дисциплине из чијег угла се проблем посматра, као и дефинисање кључних термина и појмова чиниће значајан дио овог поглавља.</s>\n<s>Доживљени говор добија статус јединствене категорије само у поређењу са „недоживљеним говором“.</s><s>Унутар ове докторске дисертације, под доживљеним говором</s>\n<s>или синтаксичко-граматичких типова говора, попут ауторског и управног говора, као и слободни неуправни говор као облик туђег говора који је равноправан двама основним синтаксичким формама туђег говора: управном и неуправном говору.</s><s>Неуправни или индиректни говор ŠИГĆ описује се као једини представник неемоционалног говора будући да се ради о облику препричаног управног говора, па, стога, афективна вриједност</s>\n<s>стилистички најнеобиљеженија форма преношења туђег говора и представља „израз чисте нарације“ (Ковачевић, 2011а: 132).</s><s>Неуправним говором се значајно успорава ритам радње, па је погодан за приповиједање.</s><s>Битно је поменути да је он стилистички најнеутралнија форма преношења туђег говора.</s><s>Његовом употребом постиже се информативност будући да преноси само логички садржај говора лика.</s><s>Исто тако, њиме се преноси парафразирана верзија говора лика која по аутору није толико битна да би се пренијела у изворном облику.</s><s>Ради се о најнеафективнијем типу преношења туђег говора, тако да се његовом превеликом употребом нарушава афективност и експресивност говора ликова (Милашиновић, 2015: 114).</s><s>Овај облик туђег говора остаће изван оквира наше дисертације.</s>\n<s>Свим другим типовима туђег говора, укључујући и ауторски говор, доживљени говор може бити исказан.</s><s>Овај феномен није нужно јединствена синтаксичкосемантичка категорија.</s><s>Он се може реализовати и као подтип унутар одређених наратолошких и синтаксичко-граматичких типова говора, попут ауторског и управног говора, али, исто тако, и јавити као посебан тип говора који је равноправан основним синтаксичким формама туђег говора: управном и неуправном говору.</s><s>Под ауторским говором подразумијевамо исказе којима нас аутор подсјећа на своје присуство, у виду описа спољашњих околности (описи природе и перцептивна опажања) које окружују протагонисте Времена смрти, као и у кратким додатним описима ауторских дидаскалија.</s><s>Управни, односно директни говор ŠДГĆ, јесте говор који се уводи у ауторски говор онако како је изречен и обиљежава се наводницима (Живковић, 1992: 127).</s><s>Синтаксичко-стилистички поступак који увијек носи епитет доживљености и представља прототип доживљеног говора јесте слободни неуправни говор ŠСНГĆ.</s><s>Он представља упориште око кога се окупљају сви остали типови доживљеног говора (Ковачевић, 2018: 38).</s><s>Ради се о облику доживљеног говора који у себи садржи особине директног и индиректног дискурса будући да искази СНГ-а користе глаголско и замјеничко лице као у неуправном говору, при чему ријетко долази до појаве ауторске дидаскалије и везивног елемента, ортографски маркери изостају, а експресивне јединице су итекако присутне.</s><s>Пошто преузима особине из оба дискурса, стилогени ефекат ове врсте доживљеног говора је значајан, поготово ако се узме у обзир и чињеница да је тешко разграничљив од ауторског говора (Ковачевић, 2012е: 25).</s><s>Слободни управни дискурс, односно слободни управни говор ŠСУГĆ представља тип дискурса у којем се искази или мисли протагониста дају у изворном облику, односно онако како их лик првобитно и формулише, али без приповједачевог посредовања у виду ауторских дидаскалија, знакова навода или цртица (Принц, 2011: 187).</s><s>Феномен СУГ-а се често мијеша са, већ поменутим, феноменом СНГ-а.</s><s>Од СНГ-а СУГ се разликује у начину слагања лица: код СУГ-а то је слагање аналогно слагању у управном, а код СНГ-а слагање времена врши се у складу са неуправним говором.</s><s>Осим тога, СУГ се остварује у „поликлаузалној, најчешће јукстапонираној реченици, с експлицираном ауторском дидаскалијом као нужном структурном компонентом, док се СНГ реализује како у простој тако и у свим структурним типовима сложене реченице, чешће с неексплицираном него експлицираном ауторском дидаскалијом“ (Ковачевић, 2012a: 193).</s><s>Остале облике доживљеног говора, који се у мањем обиму јављају унутар тетралогије, дефинишемо у одјељку који се бави модификацијама управног и неуправног говора.</s><s>На тим страницама дисертације нудимо и потпунија терминолошка разграничења када су у питању појмови поменути унутар овог одјељка (в. одјељак Типови доживљеног говора ради детаљније анализе).</s><s>Феномен туђег говора изучава велики број дисциплина па, самим тим, и наша дисертација се може позиционирати унутар различитих макро и микро лингвистичких поља истраживања: Рад припада области контрастивне лингвистике, односно науке о језику у којој се систематским научним поступцима откривају сличности и разлике између два или више језика, односно то je „систематско синхронијско проучавање сличности и разлика у структури и употреби двају или више језичких варијетета у теоријске или практичне сврхе“ (Бугарски, 2007: 87).</s><s>Обухвата три области контрастивних проучавања: контрастивну анализу, теорију превођења и анализу грешака.</s><s>Како се теорија превођења бави преводним еквивалентима, анализа грешака обрађује грешке ученика који уче стране језике, јасно је да докторска дисертација залази у област контрастивне анализе будући да је она поступак „којим се до експлицитних сличности и разлика између, по правилу, два и више језика долази систематским поређењем описа тих језика, односно поступак у коме се један језик, језик А, проучава или кроз призму другог језика, језика Б, или се језици пореде на основу неког заједничког обележја“ (Ђорђевић, 2004: 2−3).</s><s>Контрастивна анализа је по свом потенцијалу и по материјалу који изучава широка област јер се могу вршити поређења свих елемента два или више језика.</s><s>Као што је већ објашњено, контрастивна лингвистика укључује контрастивну анализу, као једну од три уже специјално усмјерене области контрастивних проучавања.</s><s>Ипак, ова два термина су понекад предмет терминолошких изједначавања усљед ширине истраживања како лингвистике, тако и контрастивне анализе.</s><s>У прошлости су постојала размимоилажења када је у питању одређивање тачног положаја контрастивне анализе у систему наука о језику: она припада „чистој“ лингвистици или је област примијењене лингвистике?</s><s>Контрастивна анализа јесте теоријска, лингвистичка дисциплина која има и примјењиве циљеве, односно ова област</s>\n<s>макролингвистичким микролингвистичким дисциплинама (Ђорђевић, 2004: 1−8).</s><s>Било која контрастивна анализа је, стога, сихрона будући да би аналогна изучавања два стања у историји језика спадала у упоредну или историјску лингвистику (Кристал, 1988: 131).</s><s>Како истражујемо типове доживљеног говора са лингвистичке тачке гледишта, у позадини нашег рада наћи ће се микролингвистичке дисциплине, и то графологија, морфологија, синтакса, лексикологија и семантика.</s><s>Данас се доживљени говор понајвише истражује у оквиру прагматичких разматрања везаних за теорију метарепрезентације и читања мисли.</s><s>Неизоставне макролингвистичке дисциплине, као што су социолингвистика и стилистика, значајан су ослонац нашег истраживањa јер дисертација истражује лингвистички израз, односно начин писања који је својствен једном писцу.</s><s>У оквиру стилистике рад залази у област синтаксостилематике, макростилистике и графостилематике (Прањић, 1983: 257).</s><s>Према прилазу језичким појавама можемо рећи да се ради о микролингвистичком, али и макролингвистичком контрастивном проучавању пошто се не истражује тематика доживљеног говора у чисто језичком контексту, већ и са позиције других наука које су тангентне са лингвистиком.</s>\n<s>Тема докторске дисертације не може се само ограничити на област контрастивне анализе.</s><s>Ковачевић (2012е: 13) наглашава како туђи говор проучава већи број научних дисциплина попут стилистике, поетике, наратологије и, наравно, лингвистике, а свака од њих нуди своје виђење овог феномена.</s><s>Ипак, туђи говор се уопштено дефинише као „сваки исказ некога лица који је укључен у ауторски текст“, односно може се говорити о категорији која је супротна ауторском говору.</s><s>У 20. вијеку постаје дио посебне научне (под)дисциплине под називом репрезентологија граматичко-стилистичке научне дисциплине која изучава форме исказивања туђег говора, најчешће у његовом међуодносу са ауторским говором, „будући да се туђи говор као туђи и препознаје тек ако се посматра у суодносу с ауторским говором“ (Ковачевић, 2012е: 13).</s><s>Туђи говор представља бинарну синтаксичку јединицу која укључује: а) говор неаутора као смисаони центар и б) говор аутора преко којег се „неауторов“ говор уводи у текст.</s><s>Из овог разлога основно интересовање репрезентологије је управо однос ове двије компоненте: „пренесеног“ (туђег) говора и „преносећег“ (ауторског) говора (Ковачевић, 2015: 253).</s><s>Репрезентологија је првенствено синтаксичка дисциплина, али је мора пратити и стилистичка анализа.</s><s>Ради се о граничној области између синтаксе и стилистике.</s><s>Унутар репрезентологије, докторска дисертација залази у област стилистичке синтаксе пошто стилистичка синтакса проучава синтаксу синтагме (синтагматика), синтаксу реченице и синтаксу сложених цјелина, али и синтаксу туђег говора (Ковачевић, 2015: 253).</s><s>Таква анализа може се ограничити на говор унутар једне реченице, али истраживање постаје далеко плодније у оквиру већих и сложенијих синтаксичких структура (Марић, 2016: 127−128).</s><s>Лингвисти и поетичари посебно су заинтересовани за испитивање туђег говора у умјетничкој књижевности, што подразумијева задирање у сложена питања анализе књижевног дјела, стила, наратолошких односа између аутора, приповједача и јунака (Марић, 2016: 128).</s><s>Туђи говор јесте синтаксичка категорија, али у тексту може бити употријебљен или као стилогено средство или као наративна техника.</s><s>Ради се о интердисциплинарном подручју у којем се синтакса удружује са лингвостилистиком и литерарном стилистиком.</s><s>Будући да се туђи говор може проучавати и у неумјетничким функционалним стиловима, репрезентологија се доводи у везу и са функционалном стилистиком (Николић, 2020: 288).</s>\n<s>Поред реторике и репрезентологије, својим тематским оквиром дисертација неизоставно залази и у област наратологије.</s><s>„Наратологија је теорија приповедних текстова.</s><s>Теорија је систематска целина устаљених договора о једном одређеном делу стварности.</s><s>Тај део стварности (текстовна грађа), којим се наратологија бави, састоји се од приповедних текстова.</s><s>Заправо би било боље рећи: сви приповедни текстови, и само они текстови који су приповедни“ (Бал, 2000: 9).</s><s>Инспирисана је структурализмом, а проучава природу, форму и функционисање приповиједања.</s><s>Испитује „шта све приповести (и само приповести) имају заједничко (на нивоу приче, приповедања и њихових односа), као и шта је то што им омогућава да се међу собом разликују; она настоји да истражи способност продуковања и разумевања приповедних текстова“ (Принс, 2011: 122).</s><s>Средишњи проблем јесте разматрање начина на који се такав текст осмишљава у комплексну цјелину кроз дискурс (Живковић, 1992: 463; Херман, Џан и Рајан, 2008: 378−379), а развија се продирањем лингвистике и структурализма у науку о књижевности (Живковић, 1992: 808).</s><s>Постоје недосљедности око дефинисања приповједног текста и ширине ингеренције наратологије.</s><s>Најшире схватање укључује све знаковне структуре које представљају свијет у цјелини укључујући појаве од свакодневног говора, поетског текста, новинарства, филма, стрипа, балета, ликовне умјетности и склуптуре.</s><s>Најуже схватање предмета ове дисциплине укључује искључиво пјесничку нарацију у епској прози, односно у романима, приповијеткама, кратким причама и сл., при чему се драмски текст искључује из поља интересовања (Симић-Јовановић и Симић, 2015: 57).</s><s>Башић (1991: 107−108) напомиње како постоје двије струје унутар наратологије: прва се бави структуром приче без обзира на то да ли је медиј вербалан или не, и друга струја која се усредсређује на процес вербалног преношења, односно посредовања приче између приповједача и читатеља.</s><s>Без сумње, проучавање слободног неуправног стила припада сфери друге струје, која се развија под утицајем лингвистике и ослања се на комуникацијски модел нарације по којем прича посредује између приповједача и читатеља.</s>\n<s>Области са којима се дисертација додирује јесу и поетика, литерарна лингвистика, и у њој садржане дисциплине попут: литерарне стилистике, дискурсне стилистике, лингвостилистике, анализе дискурса, лингвистике текста и теорије рецепције.</s>\n<s>Приликом разматрања типологије говора у књижевном тексту, битно је поменути имена двојице аутора − Платона као зачетника и Бахтина као најзначајнијег теоретичара типологије говора.</s><s>Платонова дистинкција између мимесиса и диегесиса јесте полазиште сваке усложњеније типологизације говора у књижевном тексту, па и типологизације самог Бахтина, који је без сумње најзначајнији теоретичар туђег говора у прозном умјетничком тексту (Ковачевић, 2011: 115−116).</s><s>Подлога за категоријски приступ представљању говора, као и подлога за различите појмовне потешкоће проналазe се у давној прошлости.</s><s>Разлике између ауторског и туђег говора помињу се још у Аристотеловом дјелу О песничкој уметности.</s><s>Говорећи о разликама по начину подражавања у оквиру своје теорије о мимесису, Аристотел издваја ситуације када пјесник „с једне стране, приповеда, и то или, као што Хомер чини, на уста неке друге личности или сам без претварања, а с друге стране кад сва лица која подражавају приказује тако да врше н е к у р а д њ у“ (2008: 60).</s><s>Такву поларизацију основних могућности приказивања помоћу језика проналазимо и раније у Платоновој Држави (Књига III), гдје се говори о диегесису, када наратор говори сопственим гласом као пјесник или приповједач, односно када приповједач ријечима приказује догађаје.</s><s>Платон уводи и мимесис, када наратор користи индиректни говор да би говорио кроз своје ликове, тачније када радњу приказују одређени карактери.</s><s>Овакав облик приказивања најбоље се остварује у драми (2002: 75−78; Стојановић, 2009: 103−109).</s><s>У класичној реторици наставља се коришћење бинарне опозиције између директног и индиректног говора која је тада била позната као oratio recta и oratio obliqua.</s><s>Платонова разлика између мимесиса и диегесиса корисна је при анализи радова романописаца који су моделирали своју нарацију на класичан начин, рецимо, у епу, попут Хенри Филдинга или Сер Валтер Скота, као и неких постмодернистичких романсијера.</s><s>У оваквим романима разлика између ауторовог гласа и гласа ликова је јасна.</s><s>Међутим, платоновска дистинкција није адекватна приликом описивања дискурса у роману јер је однос између мимесиса и диегесиса много суптилнији у односу на онај који се среће у епу.</s><s>Поред тога, у роману се идентификује појава и треће врсте дискурса коју Бахтин назива двогласном или двооријентисаном.</s><s>Тај трећи тип изражавања туђе свијести назван је слободним неуправним говором.</s><s>Први трагови ове врсте дискурса проналазе се још у 17. вијеку у готским романима у којима се изражавало унутрашње стање људског духа, али се проналази и у француским средњoвјековним јуначким пјесмама.</s><s>Постојање СНГ-а као синтаксичко-стилистичког поступка, без јединственог терминолошког одређења и јединствене језичке структуре уочено је још крајем 19. вијека, односно уочено је да се преношење туђег говора не остварује само двама граматикализованим моделима: управним и неуправним говором.</s><s>Почиње се називати доживљени говор (erlebte Rebe); прикривени говор (verschleierte Rede) или слободни индиректни говор (style indirect libre).</s><s>У англицистичкој литератури познат је још и као приповиједани монолог и представљени говор (Мацура, 2016: 361−362).</s><s>Класичан роман 19. вијека карактеристичан је по доминацији ауторског дискурса у односу на остале дискурсе текста.</s><s>Међутим, увођењем технике СНГ-а, аутономија гласа лика никада није доведена у питање од стране ауторског наративног дискурса (Лоџ, 1999б: 112−113).</s><s>Први научно утемељени описи феномена јављају се почетком 20. вијека од стране швајцарског лингвисте Бајија и њемачког филозофа Лорке.</s><s>Они прилазе проблематици из два различита угла: Бајијев приступ је емпиријски, заснован на структурно-граматичкој анализи, док је Лоркин приступ психолошки, који наглашава стилске одлике и књижевно-умјетнички ефекат СНГ-а.</s><s>Са развојем прагматике, текстуалне лингвистике и анализе дискурса, у другој половини 20. вијека, тежиште се помјера на истраживање функционалних вриједности СНГ-а (Рајић, 2010: 516).</s><s>СНГ се најинтензивније проучава у посљедњих стотинак година, и то у неколико значајних студија чији су аутори Шарл Баји, ен Бенфилд, Дорит Кон, Моника Флудерник и Владимир Волошинов.</s><s>Литература написана на енглеском, њемачком и романским језицима богата је када је у питању феномен СНГ-а, док су србистички радови малобројни и ограничени на анализу приповједачких ефеката овог феномена (Рајић, 2010: 516).</s><s>Један од првих научних радова који се баве феноменом СНГ-а на нашим просторима јесте рад И.</s><s>Франглеша из 1963. године под називом Слободни неуправни говор као стилска особина.</s><s>Аутор запажа како народни израз разликује два начина преношења туђих ријечи, а то је управни и неуправни, и да СНГ представља стадијум психологије до којег народни израз није дошао.</s><s>У том периоду српскохрватске и свјетске граматике нису помињале овај феномен иако се модерна умјетност приповиједања не да замислити без СНГ-а.</s><s>Франглеш напомиње како је СНГ један од основних начина преношења туђих мисли, и то не само у умјетничкој књижевности, већ и у свакодневном говору, тако да припада подједнако и граматици и стилистици (1963: 261−275, уп.</s><s>Франглеш, 1973: 190).</s><s>Недостатак ширег интересовања за овај феномен не значи да је он ријетка појава.</s><s>Његова примјена може се запазити код наших писаца крајем 19. и почетком 20. вијека, како се уједно појављује и у другим европским књижевностима (Рајић, 2010: 516).</s><s>Проблем преношења туђег говора привлачио је пажњу лингвиста унутар истраживања која су сагледавала овај феномен са семантичких, синтаксичких или прагматичких становишта, и то Бертолет 1990; Кларк 1990; Герит 1990; Бејнхем 1996 (Јеротијевић, 2011: 646).</s><s>У 20. вијеку проблематика туђег говора постаје предмет проучавања посебне дисциплине − наратологије.</s><s>Израз наратологија почиње да се употребљава почетком седамдесетих година у Француској, а за датум њеног заснивања узима се осми број часописа Communication (1966), који се бави истраживањем приче.</s><s>Унутар тог часописа од посебног значаја јесте текст Ролана Барта под називом Увод у структуралну анализу прича.</s><s>Након овог чланка прилози унутар области наратологије постају значајнији.</s><s>Битно је поменути имена попут Жерара Женета и Цветана Тодорова.</s><s>Термин наратологија предложио је управо структуралист Цветан Тодоров у Граматици Декамерона (1969) (Бити, 1997: 237).</s><s>Година 1978. била је инспиративна за наратолошка истраживања будући да се тада издају три значајне студије о теорији приповиједања: Прозирни умови од Дорит Кон; Прича и дискурс: приповедна структура у прози и филму од Симора Четмена и Наратологија: теорија приче и приповедања од Мике Бал.</s><s>Међутим, наратолошка истраживања и нису толико нова.</s><s>Сами почеци наратологије налазе се у Аристотеловој Поетици гдје се дискутује проблем организовања наративног текста.</s><s>Послије Поетике па све до краја 19. вијека нема значајних доприноса теорији приповиједања.</s><s>Вриједно је поменути текст Вилијама Џејмса о роману, као један од модерних прилога наратологији.</s><s>Између два свјетска рата долази до оживљавања нове дисциплине када се појављују: Теорија прозе Виктора Шкловског (1925); Бахтинова књига Проблеми поетике Достојевског (1928); Морфологија бајке Владимира Пропа (1928) и Форстерови Видови романа (1927).</s><s>У послијератним годинама наратологија постаје значајан предмет истраживања у радовима Кајзера, Штанцела, Бута, Сејмура и Чатмана.</s><s>Седамдесетих година прошлог вијека наратолошка истраживања постају обимна и веома плодна.</s><s>Данас наратологија тежи да постане посебна дисциплина и да се бави свим нивоима организације текста (Милосављевић, 1993: 173−174).</s>\n<s>Сербокроатистика се од 60-их година прошлог вијека почиње интересовати за проблематику преношења туђег говора, при чему 90-их година постаје жижа интересовања, и то у облику великог броја радова који истражују феномен СНГ-а, али се и постављају питања која се тичу значењског типа глагола у ауторској дидаскалији управног говора.</s><s>Крајем 20. и почетком 21. вијека скреће се пажња на значај репрезентологије (Николић, 2020: 288).</s><s>Аутори који појашњавају структурне, (морфо)синтаксичке и ортографске одлике туђег говора су: Д. Кликовац (2013); М.</s><s>Ковачевић (2009; 2012); Ј.</s><s>Московљевић (1996) и Ј.</s><s>Рајић (2010).</s><s>Прије појаве рада М.</s><s>Ковачевића (2012) под називом О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора нису пописани а камоли описани сви језичко-стилски модели преношења говора у српском језику.</s><s>Ковачевић (2012: 13−38) дефинише и терминолошки спецификује двије граматикализоване и дванаест неграматикализованих форми управног и неуправног говора.</s><s>Примјеном морфосинтаксичких и правописних критеријума</s>\n<s>(под)модела преношења туђег говора, који не укључују поетолошке или наратолошке моделе издвојене код Бахтина (1967), Шмита (2008) или Принса (2011): а) модели директног говора (који се одликују односом паратаксе): основни модел ДГ; неуведени ДГ (реплика дијалога); неуведени слободни ДГ; уведени слободни ДГ; фрагментарни ДГ (фрагментарни цитат), недословни ДГ и неуправно-управни говор.</s>\n<s>(под)модела б) модели индиректног говора (који се одликују хипотаксичким односом): основни модел ИГ; неконекторски ИГ; експресивни ИГ; полууправни говор; дословни ИГ; слободни ИГ (неправи ДГ) и полуслободни ИГ.</s><s>У раду Србистичка истраживања типова туђег говора током последње две деценије, Милка Николић (2020) сумира резултате србистичких репрезентолошких истраживања током посљедње двије деценије и закључује да су: а) граматикализоване и неграматикализоване форме управног и неуправног говора до сада издвојене и објашњене су њихове структурне, (морфо)синтаксичке и ортографске одлике; б) књижевноумјетнички</s>\n<s>највећег интересовања истраживача; в) туђи говор је истраживан са синтаксичког, наратолошког, контрастивног и методичког аспекта.</s><s>Србистичка и англицистичка истраживања феномена туђег говора нису била плодно тло опречних мишљења.</s><s>Наводимо ријетке примјере терминолошких неусаглашености: шта заправо обухвата доживљени говор?</s><s>Опште је прихваћено мишљење да од свих синтаксичко-стилистичких типова говора статус недоживљеног говора има једино неуправни говор, иако у србистичкој литератури наилазимо и на овакве ставове: „Он ŠСНГĆ је увијек за разлику од директног и индиректног говора, доживљени говор, јер се њиме приповједач уживљава у говор јунака задржавајући своју граматичку позицију“ (Ковачевић, 2012д: 322) ŠКурзивно истицање припада ауторкиĆ.</s><s>У србистичкој и англицистичкој, али и свјетској литератури, термин доживљени говор синониман је са исказима СНГ-а, који једино могу бити реализовани у трећем лицу, како наведена дефиниција показује: „Унутар приповиједања у трећем лицу (ER-Form), непосредан пријелаз на изношење мисли и осјећања појединога лика приповијетке као његова приповиједања, а не приповједачева“ (Живковић, 1992: 133; уп.</s><s>Каравесовић, 2010: 48; Катнић-Бакаршић, 2001: 114; Петковић, 2006: 65; Ћорац, 1982: 438).</s><s>Англицистичко виђења феномена СНГ-а укључује претежно синтаксичку реализацију у облику приповиједања у трећем лицу (Гринбаум и Кверк, 2009: 301−302; Јул,1998: 280), али у литератури постоје и овакви ставови: „Иако слободни неуправни дискурс може поседовати нарочити афинитет спрам граматичког трећег лица, он се такође може појављивати и појављује се у првом или другом граматичком лицу“ (Принс, 2011: 186).</s><s>У србистичкој литератури дуго је било прихваћено мишљење да је феномен СНГ-а еквивалентан приповиједању у трећем лицу.</s><s>Овај феномен се проширује тако што се доказују његове синтаксичке реализације у облику не само трећег, већ и првог и другог лица (Ковачевић, 2012ђ): док се реализација СНГ-а у другом лицу раније не помиње у литератури, на постојање синтаксичке форме првог лице се понекад указује као на могућност: „У комуникативном смислу СНГ Šслободни неуправни говорĆ је ''судар'' различитих перспектива, у језичком представља скуп одлика УГ Šуправног говораĆ и НГ Šнеуправног говораĆ: од првог преузима независну конструкцију и експресивност (интонација, модални изрази, конективи, елиптични искази, итд.); од другог приповедање у трећем лицу (може се јавити и у првом, уколико се нарација одвија у првом лицу)“ (Рајић, 2010: 520).</s><s>Иако је феномен туђег говора значајно анализиран у англицистичкој литератури, ријетки су систематски прегледи модела туђег говора, попут онога који је изнио српски лингвиста М.</s><s>Ковачевић.</s><s>Један од таквих модела проналазимо код Џ.</s><s>Лича и М.</s><s>Шорта (2007).</s><s>Радови на енглеском језику не нуде терминолошке неусаглашености, нити опречна мишљења приликом описа појединачних модела туђег говора.</s><s>Сви они издвајају директни говор (енгл. direct speech), индиректни говор (енгл. indirect speech), слободни неуправни говор (енгл. free indirect discourse/speech), слободни управни говор (енгл. free direct speech) (Бал, 2000; Во, 1995; Гринбаум и Кверк, 2009; Јеротијевић, 2011; Лескив, 2009; Принс, 2011; Редекер, 1996; Урбанова, 2009) и реплику дијалога (енгл. zero quotative) (Јул, 1998), као могуће типове туђег говора, при чему већина аутора наглашава да је немогуће успоставити јасне границе, те да велики број категорија представља хибридне конструкције које преузимају карактеристике и управног и неуправног дискурса (Редекер, 1996: 222).</s><s>Укључивање туђих ријечи у ауторски дискурс изазвало је велику пажњу академске заједнице посљедњих деценија:</s>\n<s>Пошто је дошло до издвајања инваријантних модела преношења туђег говора, јавиле су се могућности истраживања идиолеката писаца.</s><s>На такав начин испитале су се модификације помоћу којих појединачни писци варирају моделе и створили услови да се сагледа стилистички и наратолошки аспект туђег говора (Николић, 2020: 291).</s><s>Јовић (1975: 116−117) напомиње како је испитивање језика појединих писаца почело још прије почетка Другог свјетског рата, а послије Револуције долази до све већег интересовања унутар овог поља.</s><s>Испитује се језик неких писаца у цјелини, језик појединих дијела, или само неке одлике језичке структуре.</s><s>Међутим, методологија истраживања је различита, па није добијена јасна слика структурних одлика поетског језика.</s><s>По Јовићу резултати истраживања имају фрагментарну вриједност и ограничену употребљивост у научним сврхама.</s><s>Туђи говор истражује се и унутар корпуса индивудуалних писаца попут: Начини исказивања тока мисли код Џејмса Џојса у Башић (1991); Јовановић (2009) истражује лингвистички аспект језика Добрице Ћосића у раду Стваралачки поступак Добрице Ћосића; Јовић (1975) врши лингвостилистичку анализу Ћосићевих Корена у раду Генеза неких стилских феномена у Коренима Добрице Ћосића; Јосијевић (2015) се бави граматичким карактеристикама СНГ-а у романима Џејн Остин; Јеремић (1993) изучава унутрашњи монолог код Толстоја и Џојса; Kартер (1999) истражује стилистичке карактеристике у Хемингвејевој причи „Мачка на киши“; Шеховић (2003) описује начине на који се туђи говор користи као успјешно средство карактеризације ликова у корпусу Џевада Карахасана; Герун (2016) анализира примјере уведеног директног говора у роману Крила Станислава Кракова; Ковачевић (2011) проучава типове туђег говора у радовима: Међуоднос типова говора у причама Милисава Савића (2011); O типовима туђег говора у роману \"Сара\" Петра Сарића (2012); Стилско-језичке карактеристике бајки \"Долина јоргована\" Тиодора Росића (2012); Синтаксичко-стилистичке особине слободног неуправног говора у романима Меше Селимовића и Скендера Куленовића (2012); Стилске доминанте у Божовићевој причи \"Први пут у Новом Пазару\" (2011); Испреплетеност књижевноумјетничког и научног стила у Дучићевој књизи о грофу Сави Владиславићу (2011); Српско-језичке карактеристике \"Родослова\" Мирољуба Стојановића (2011); О језичко-стилским особинама приповиједака Мирослава Тохоља (2013); Стилско-језичке особености прозе Мироја Вуковића (2013); Типови говора у \"Причањима Вука Дојчевића\"</s>\n<s>\"Доротеја\" у лингвистичкој типологији модерног српског романа (2019); Maцура (2016) пише о приповједним поступцима у дјелима Томаса Пинчона, а Mилашиновић (2015) о типовима говора у роману Госпођа Бовари Гистава Флобера.</s><s>Kњижевна критика не поклања већу пажњу језику у дјелима Добрице Ћосића.</s><s>Корени су побуђивали највише интересовања и то код: Лалевић и Георгијевић у дјелу Белешке о језику и стилу у „Коренима“ Д. Ћосића, Илијашевић (1957) Два аспекта и два стила Ћосићевих романа; Ружић (1961) Магија ритма и језика у „Коренима“ Добрице Т.</s><s>Русимовић (2010); Ј.</s><s>Стевановић/Т.</s><s>Лутовац (2018), који истражују стилове појединачних писаца.</s><s>Истражујући србистичка истраживања туђег говора током посљедње двије деценије, М.</s><s>Николић закључује како је највећи фокус био на српској прози од краја 19. вијека до данас, при чему су обухваћене ауторске бајке, приповијетке и романи.</s><s>Она и издваја писце који су до сада обухваћени анализом: С.</s><s>М.</s><s>Тохољ, М.</s><s>Вуковић и Р.</s><s>Рисојевић (2020: 292).</s><s>Поред књижевноумјетничког стила највише је истраживан публицистички стил, и то жанрови попут новинског чланка, агенцијске вијести и репортаже код Н.</s><s>Видановић (2015); С.</s><s>Ђукић (2017); Д. Јеротијевић (2011); Д. Јеротијевић Тимша (2015); Ј.</s><s>Максимовић (2010); Б. Марић (2015); Г. Милашин (2014); Н.</s><s>Спасић (2018) итд.</s><s>Проблематиком туђег говора на журналистичком дискурсу бавили су се многи, при чему је битно поменути: Во (1995); Јеротијевић (2011); Максимовић (2012) итд.</s><s>Радови који се баве испитивањем научног и административног функционалног стила су малобројни за сада.</s><s>Универзитетски уџбеник испитиван је као жанр академског језичког израза код Ј.</s><s>Марковић (2015), стенографске биљешке настале на сједници скупштине Краљевине Србије за 1898. годину код Ј.</s><s>Павловић (2015), а постоји и један рад који се бави управним и неуправним говором у енглеском говорном језику код М.</s><s>Вучковић (2013) (Николић, Конфронтативни приступ укључује успостављање паралела између српског и сљедећих језика: енглески, руски, шпански, француски и њемачки.</s><s>Милка Николић напомиње како се већина радова бави преводилачким аспектом, и то првенствено превођењем са страних језика на српски.</s><s>Најчешћи предмет контрастивног проучавања јесте СНГ, јер преводиоци имају велике потешкоће приликом преношења овог феномена на језик превода првенствено када су у питању: конвенције слагања времена, употреба деиктичких структура и одржавање експресивности полазног текста (2020: 294).</s><s>Наводимо радове који су од посебног значаја за ову дисертацију, а успостављају паралеле између енглеског и српског језика: Видановић (2015) у Типови туђег говора у британским и америчким писаним медијима и њихови еквиваленти у српском; Франглеш (1973) у Слободни неуправни говор у преводима римских класика на хрватски књижевни језик; Каравесовић (2010) у Слободни неуправни говор: енглескосрпске паралеле, док Палибрк (2010) истражује преводне еквиваленте СНГ-а у романима Госпођа Даловеј и Ка светионику.</s><s>Битно је још и поменути С.</s><s>Зечевић Актуелност теме</s>\n<s>Као што се да закључити из претходних параграфа, наратологија буди академско интересовање како код нас, тако и у свијету.</s><s>Истражују се најчешће типови СНГ-а унутар језика одређених писаца, али се пореде и одређени типови туђег говора унутар два језика.</s><s>Ова докторска дисертација представља наставак спроведених истраживања у нешто ширем опсегу, јер укључује систематски преглед свих пронађених облика доживљеног говора у, са наратолошког аспекта до сада неистраженој, тетралогији Добрице Ћосића.</s><s>Такође допуњава знања из области контрастивне анализе унутар истраживања која се тичу доживљеног говора у енглеском и српском језику.</s><s>Дисертација се ослања на досадашња сазнања како у области контрастивног проучавања енглеског и српског језика тако и у проучавањима стила одређених писаца и начина преношења туђег говора код њих.</s><s>Kњижевност од свих жанрова најпогоднија је за истраживање индивидуалности онога ко говори у језику исказа.</s><s>Секундарни (сложени) говорни жанрови попут романа, драма, научних истраживања свих врста, великих публицистичких жанрова и сл. „настају у условима сложенијег и релативно високоразвијеног и организованог културног општења (првенствено писменог) − уметничког, научног, друштвеноДоживљени говор, првенствено његов прототип у облику СНГ-а, могуће је описати једино комбинацијом контекстуалних, семантичких, синтаксичких и лексичких фактора, чиме се искључује традиционални метод описивања који узима у обзир искључиво граматички критеријум.</s><s>Оваква комплексна анализа јавља се усљед двогласне природе полифонијског типа романа.</s><s>Ситуација се додатно компликује чињеницом да је одлика овакве врсте прозног дјела заправо недостатак идиоматске, дијалекатске, социолекатске и идиолекатске диференцијације језика.</s><s>У прози модерног доба све је мање остварења у којима писац приповиједа догађаје на објективан начин, уз јасно разликовање сопствене и јунакове тачке гледишта, тако да се структуралне особине полифонијског романа користе у великој мјери и у модерној прози.</s><s>Умјетнички аспект књижевног дјела више се чува употребом различитих облика доживљеног говора, јер на такав начин долази до очувања експресивне структуре унутрашњег говора јунака, њене недоречености и еластичности, што је немогуће када се посредни говор преноси у сувом и логичном облику.</s><s>Да би се дошло до што потпуније слике о типовима туђег говора, романи полифонијског типа су неизоставна карика анализе.</s><s>У нашој књижевности тетралогија Време смрти представља један од најзначајнијих примјера полифоније, па, према томе, резултати добијени оваквом анализом представљају значајан допринос наратолошким истраживањима у српском језику, поготово ако се узме у обзир чињеница да је у српским научним круговима мало радова о доживљеном говору, првенствено СНГ-у, као и радова који се баве лингвостилистичким анализама Ћосићевог језика.1 Поред тога, наратолошка контрастивна истраживања у области било којих језика никада не губе на значају, поготово између несродних језика као што су енглески и српски језик.</s><s>Наратолошки аспект контрастивних проучавања слабо је истражена тема, тако да добијени подаци значајно употпуњавају сазнања везана за разлике и сличности два поређена језика.</s><s>Иако је контрастирање језика метода која је свој врхунац доживјела половином прошлог вијека и која је временом замијењена другим методама заснованим на истраживању једног језика независно од других језика, посљедњих деценија видљив је пораст интересовања за, никада довољно истражену област, контрастирања језика.</s><s>Тема дисертације залази и у актуелну сферу преводилачке професије, па је истицање грешака које су настале приликом преношења доживљеног говора на енглески језик од помоћи при усавршавању преводилачке праксе.</s><s>1 Јовић (1975), Јовановић (2012) и Ковачевић (2018) баве се оваквом тематиком.</s>\n<s>Анализом корпуса очекује се појава различитих начина уланчавања и хармонизације више типова доживљеног говора, при чему улогу језичко-стилске доминанте има СНГ.</s><s>Разлог ове појаве треба тражити у стилском двогласју као иманентној одлици СНГ-а.</s><s>Поред тога, СНГ је неизоставна одлика полифонијских романа.</s><s>У мањем проценту су заступљени дискурси у којима Ћосић користи само један тип доживљеног говора.</s><s>Доминантна структура унутар романа јесте комбинација ауторског говора на почетку и на крају дискурса, док његов средишњи дио чине различити облици СНГ-а и СУГ-а, у облику трећег лица.</s><s>Уколико се дискурс завршава употребом СНГ-а, он је обично дат у облику упитне реченице.</s><s>Финална позиција плодно је тло и СУГ-а у форми првог лица.</s><s>Други облик доживљеног говора у Ћосићевим</s>\n<s>БАХТИНОВА МЕТАЛИНГВИСТИЧКА немаркираности.</s><s>Овакав начин уланчавања типова туђег говора омогућава писцу да на ефикасан начин представи однос између јунакових унутрашњих турбуленција и онога што заправо исказује пред другим учесницима комуникације.</s><s>Могуће је посматрати типове доживљеног говора на нивоу више дискурса.</s><s>У већини таквих случајева ауторски говор има улогу споне између дискурса у којима доминира СНГ.</s><s>У значајном проценту преводилац препознаје и преноси формално-семантичке карактеристике одређеног типа доживљеног говора: директни говор је ортографски маркиран; категорија изговорености, односно неизговорености одређених типова доживљеног говора, није изгубљена у енглеском преводу.</s><s>Јавља се одређени број примјера у којима се региструју различити облици преводилачких грешки, првенствено случајеви непрепознавања једног или више типова доживљеног говора.</s>\n<s>У историји књижевне критике могућност великих романописаца да представе различите типове говора третирала се као средство за описивање личности или као аспект понашања.</s><s>Ограничење овог виђења лежи у чињеници да се потцјењује крајњи потенцијал употребе мноштва гласова који не припадају аутору у роману.</s><s>У романима Дикенса, Хардија или Лоренса јавља се наративна дескрипција која или припада аутору или се усредсређује на лик са којим аутор понајвише саосјећа, односно тражи се „неки саображени и хомогенизовани вербални израз ауторовог личног погледа на свијет“ (Лоџ, 1999б: 103).</s><s>Међутим, „јединствени квалитет пишчеве визије свијета и искуства могу бити подједнако ефектно саопштени кроз репродукцију и употребу туђих гласова, а не свог“ (Лоџ, 1999б: 103).</s><s>Модерни роман је роман свијести, подсвијести или несвјесног стања, памћења, сјећања, интроспекције и снова, роман 30их година прошлог вијека ослања се на друштвену и вербалну интеракцију, односно ток свијести уступа мјесто току говора, и то говору „без увјерљивог сјаја ауторовог гласа из класичног романа, без привилегованог приступа мислима и мотивацијама ликова, тако да „модерна“ нота ослобађања илузија, фрагментације и солипсизма опстаје“ (Лоџ, 1999б: 109).</s><s>Говор аутора, говор других приповједача, уметнути жанрови, као и говор јунака чине говорну разноликост једног романа јер доприносе разноврсности друштвених гласова, али и разноврсности веза и корелација између њих У студији Проблеми поетике Достојевског (1967), Бахтин појашњава како постоје два типа романа: први је карактеристичан за Толстоја, а други за Достојевског.</s><s>Први тип романа назива монолошким, када приповједач контролише сва збивања у роману, као и све што се мисли, говори и чини.</s><s>Други тип назива полифонијским романом.</s><s>Примарно значење термина полифонија везује се за музичку умјетност гдје полифонија означава вишегласност пјевања и свирања по правилима хармоније и контрапункта.</s><s>Из овог примарног значења развило се фигуративно значење полифоније као сваког многогласја, односно присуства више разних гласова и мишљења (Бахтин, 1991: 596−598).</s><s>Полифонија, односно вишегласје, појам је под којим Бахтин подразумијева говор ликова у роману који имају различите погледе на свијет, самостални су, али ступају у различите полемичке односе и нису подређени, до тада, надређеној свијести аутора.</s><s>Представља одлику романескне структуре у којој „сукобљени гласови и свјетоназори ликова*- по аналогији с контрапунктном глазбеном композицијом* - имају равноправну улогу* и важност као и ауторов глас* и свјетоназор.</s><s>Тако настаје теоријски недовршен дијалог лишен завршне ријечи и самим тим неподложан јединственој интерпретацији.*” (Бити, 1997: 279).</s><s>Ова категорија није искључиво књижевноумјетничке природе, већ има примјењивост у филозофији и теологији (Буржињска и Maковски, 2009: 173), а осликава она људска својства попут мислеће људске свијести и дијалошке сфере његовог бића, што се не може остварити монолошком позицијом.</s><s>Али то не значи да полифонијски роман укида монолошке форме романа као нешто што је застарјело и непотребно.</s><s>Оваква врста романа представља мјесто сусрета јунака који су носиоци различитих идеја и гласова.</s><s>Основа оваквог романа јесу дијалог и полилог.</s><s>Јунаци непрестано дијалогизирају између себе, а и њихови монолози су, у бахтиновском схватању, дијалози са одсутним другим учесником.</s><s>Из тог разлога ријеч је двогласна: како бисмо дошли до њеног потпуног разумијевања потребно је знати ријечи које јој претходе и које јој слиједе.</s><s>Дијалогичност представља природну тежњу сваке живе ријечи, али је исто тако и најважнија особина књижевног дјела.</s><s>На такав начин не може се третирати као аутономна, самодовољна цјелина.</s><s>Романескна ријеч је дијалошка и стоји у суштој супротности са поетском ријечи и на најбољи начин одражава вишејезичност културе.</s><s>Полифонијски роман је слика вишегласја, односно различитих свијести, које теже свом осамостаљивању, с једне стране, а са друге не намећу сопствену идеологију другим свијестима.</s><s>У оваквом роману поштују се различитости, и то не само на нивоу односа између ликова романа, већ и између аутора и његових ликова (Буржињска и Маковски, 2009: 177).</s><s>Аутор својим ликовима дозвољава „идеолошку независност која, у извесном смислу, изнутра разбија надређену свест ауторског Ја“ (Буржињска и Подјела на монолог2 и дијалог извршена је на основу комуникационе природе говора: уколико се прималац налази у стању релативне пасивности, онда говоримо о монологу, а уколико су и пошиљалац и прималац сабесједници, онда говоримо о дијалогу.</s><s>Монолог представља „дужи дискурс који производи један лик (а који није упућен другим ликовима).</s><s>Ако монолог није изговорен (ако садржи вербализоване мисли јунака), онда је реч о унутрашњем монологу.</s><s>Уколико је изговорен, називамо га спољашњи монолог или солилоквиј“ (Принс, 2011: 109).</s><s>Мукаржовски напомиње како лингвистички монолог, за разлику од позоришног, представља језичку манифестацију са једним активним учесником, без обзира на присуство или одсуство пасивних учесника, а један од типичних монолога у лингвистичком смислу јесте приповиједање (1982: 103).</s><s>С друге стране, Бахтин појашњава како дијалог у ужем смислу те ријечи представља најзначајнију форму говорне интеракције.</s><s>У ширем смислу, под дијалогом се подразумијева не само непосредна гласна говорна комуникација лицем у лице, већ свака говорна комуникација било ког типа (1980: 106).</s><s>Зона око главних јунака веома је оригинална са стилистичке тачке гледишта и у њој владају „најразноврснији облици хибридних конструкција, и она је увек у извесној мери дијалогизована, у њој се развија не драмски, расчлањен на реплике − него специфичан романескни дијалог који се остварује у границама привидно монолошких конструкција.</s><s>Могућност таквог дијалога једна је од суштинских привилегија романескне прозе, која је недоступна и драмским и чисто песничким жанровима“ (Бахтин, 1989: 80).</s><s>Овакав став пробудио је и критичарски поглед Бахтинових насљедника: у својој студији Послије Бахтина Д. Лоџ 2 У Златном руну Станојевић (2001: 14−51) уводи различите типове монолога анализирајући истоимени роман Борислава Пекића: а) драмски монолог; б) солилоквиј; в) поетички монолог; г) ретроспективни монолог; д) лирски монолог; ђ) прикривени монолог (реторско питање); е) унутрашњи монолог и ж) индиректни монолог.</s><s>Станојевић нуди и неколико различитих типова дијалога: а) епски дијалог; б) драмски дијалог; в) полемички дијалог; г) конфликтни дијалог; д) информативни дијалог; ђ) нијеми дијалог; е) унутрашњи дијалог; ж) замишљени дијалог; з) облик некије (дијалог с умрлим); и) упитни дијалог и ј) магијски дијалог (уп.</s><s>Катнић-Бакаршић, 2003: 137−168). је у неоумици: како је могуће говорити о монолошком дискурсу ако је језик у суштини дијалошки?</s><s>По њему у писању „ономе ко се обраћа физичко одсуство онога коме се обраћа од контекста говорног чина омогућава да игнорише или да занемари дијалошку димензију језика, и да стога створи илузију монолошког дискурса“ (Лоџ, 1999а: 21).</s><s>По Милосављевићу (1993) слабост Бахтинове теорије лежи у чињеници да је у свему видио дијалог, чиме долази до потискивања монолога као опозитне форме.</s><s>Инсистирање на разликама, што је својствено де Сосиру и структуралистима, омогућава нам да осим дијалога и монолога, дођемо и до других парадигми говора (Милосављевић, 1993: 159).</s>\n<s>Бахтинова металингвистичка теорија дијалога стварана је до саме смрти и овом теоријом постаје признати теоретичар који нуди семиотици, лингвистици, науци о књижевности, психоанализи, културологији, фолклористици и истраживањима митова плодно тло.</s><s>На први поглед конвенционална књижевно-научна монографија Проблеми поетике Достојевског укључује критички и социолошко-материјални приступ који је ублажен, при чему се методолошко уједначавање повлачи под утицајем теоријске полифоније (Јуван, 2013: 103).</s><s>Осврнимо се на неке од најзначајнијих поставки ове теорије:</s>\n<s>По М.</s><s>Бахтину роман као „оркестрација различитих дискурса извучених из хетерогених дискурса“ (Лоџ, 1999а: 17) представља највиши облик књижевне умјетности зато што се унутар овог књижевног жанра најуспјешније доводе у међусобни дијалог различити дијалекти друштва.</s><s>До дијалога долази двогласним дискурсом, односно употребом више од једног дијалекта унутар једног исказа.</s><s>Бахтин сматра да се говорна разноликост постиже двогласном рјечју коју користе двојица говорника са различитим намјерама: једна је директна намјера говорника, а друга је посредна и припада аутору.</s><s>Таква ријеч која је унутрашње дијалогизована осликава два гласа у дијалошком односу и такви гласови знају једни за друге.</s><s>„У њима се налази потенцијални дијалог, неразвијени, згуснути дијалог два гласа, два погледа на свет, два језика“ (Бахтин, 1989: 85).</s><s>Оно по чему је истински допринос Достојевског савременој књижевности јесте увођење феномена полифоније.</s><s>У дјелима Достојевског ликови се не развијају у јединственом објективном свијету унутар јединствене ауторове свијести, већ се мноштво равноправних карактера и њихових унутрашњих свјетова спајају у јединство</s>\n<s>Стернберг, 1982; 1991). индивидуалност.</s><s>Ликови нису само објекти ауторове ријечи, већ и субјекти сопствене ријечи која има значењску основу.</s><s>Свијест ликова дата је као туђа свијест, али није једноставан објекат ауторове свијести.</s><s>Мишљење ликова о себи и свијету има исту јачину као и ријеч аутора, а ријеч лика није пуки гласноговорник аутора.</s><s>Има изузетну аутономију у структури дјела, као да је напоредна са гласом аутора, али и са ријечима других ликова у дјелу.</s><s>Полифонијском роману супротставља се монолошки роман који приказује јединствен свијет ауторове свијести.</s><s>Типичан представник монолошке књижевне структуре јесте еп кога карактерише, поред монологичности, историјска дистанца и ослањање на један ауторски дискурс.</s><s>Бахтин се залаже за развој полифонијског романа, јер је отворена форма коју карактерише неодређеност и неразрјешеност.</s><s>Његова формално-садржинска дијалогичност даје му искру живота јер омогућава промјене.</s><s>На такав начин, ова врста романа неће доживјети судбину епа који је био ограниченог трајања усљед његове замрснуте и затворене природе.</s><s>Оно што је у монолошком роману била цјелокупна стварност постаје један дио, односно елемент цјелине у полифонијском роману.</s><s>По Бахтину јављају се нови начини умјетничког сједињавања елемената и конструкције цјелине, односно јавља се контрапункт романа.</s><s>Бахтин уводи и термин хетероглосија, као шири појам од полифоније.</s><s>Представља опис говорних стилова унутар језика и карактеристична је првенствено за књижевни жанр романа.</s><s>Ради се о сложеној мјешавини језика и погледа на свијет.</s><s>Оваква дијалогизација језика сталан је процес и доводи до промјене унутар језика, као посљедица хибридизације: Бахтин у студији О Роману (1989: 63) уводи термин хибридне конструкције које представљају „исказ који по својим граматичким (синтаксичким) и композиционим обележјима припада једном говорнику, али у којем су стварно помешана два исказа, два говорна манира, два стила, два „језика“, два смисаона и два вредносна видокруга“.</s><s>Међу њима нема никакве формалнокомпозиционе и синтаксичке границе.</s><s>Гласови и језици се раздвајају у оквирима једне синтаксичке целине, често у границама једне просте реченице, а није ни страно да два језика или видокруга који се укрштају у хибридној конструкцији дијеле исту ријеч За Бахтина роман представља било коју форму изражавања гдје књижевни систем открива да су његове границе неадекватне, наметнуте или произвољне.</s><s>Општа карактеристика романа као књижевне форме јесте фузија ауторског и дискурса ликова у облику слободног индиректног говора и двооријентисаног говора.</s><s>Једна од суштинских разлика између прозног и поетског стила лежи у чињеници да прозу карактерише могућност употребе различитих дискурса у једном дјелу без свођења на заједнички именилац.</s><s>За прозног ствараоца свијет је пун туђих ријечи које мора увести у план свог сопственог дискурса, без његовог нарушавања.</s><s>Бахтин је првобитно овакво откриће приписао Достојевском, а касније закључио како је особина романа као књижевне форме јер се може препознати и у комичним и сатиричним формама трагедије и епике, па чак и у карневалској традицији народне културе.</s><s>Умјесто да се читаоцу на самом почетку експлицитно образложи тема дјела и какав би став он требало да заузме према ликовима, у полифоничном роману читалац чује „брбљање различитих дискурса, од којих сваки има свој сопствени систем вриједности, предрасуде, ироније, па мора да конструише и константно ревидира сопствене хипотезе о значају приче“ (Лоџ, 1999а: 20).</s><s>Као што је већ напоменуто, Бахтин роман дијели на: монолошке тенденције, односно прозни роман написан у хомогеном стилу, попут грчких романси, ренесансних пасторалних романа и сентименталних патоса 18. вијека.</s><s>Другу тенденцију представљају хетероглотни романи из периода ренесансе, као и комични романи 18. вијека.</s><s>Ове двије тенденције доживљавају свој судар у 19. вијеку, при чему долази до потпуне доминације хетероглотног правца.</s><s>Бахтиновски поглед на роман као књижевну форму помаже у схватању његове доминације у модерном добу, али и нуди јасно објашњење зашто модерном читаоцу моноглотни роман дјелује монотоно и старомодно (Лоџ, 1999а: 13−29, уп.</s><s>Шорт, 1999, уп.</s>\n<s>Са развојем англоамеричке књижевности и једног од водећих романсијера 19. вијека Лава Толстоја, долази до настанка романа тока свијести.</s><s>Ток свијести је термин који је сковао Вилијам Џејмс и означава врсту слободног управног говора или унутрашњег монолога којим се представља људска свијест са посебним освртом на насумични ток мисли.</s><s>Ток свијести и унутрашњи монолог се често поистовјећују, али заправо нису синонимни.</s><s>Унутрашњи монолог представља мисли лика, а не његове утиске или опажаје, а ток свијести излаже и утиске и мисли.</s><s>Унутрашњи монолог поштује морфологију и синтаксу реченице, док то није случај са исказима тока свијести, јер је циљ ухватити мисао у фази настајања прије било какве логичке повезаности (Принс, 2011: 205).</s><s>Унутрашњим монологом бави се пракса и теорија приповједачке прозе у неколико посљедњих деценија, почев од осамдесетих година прошлог вијека (Мукаржовски, 1982: 119).</s><s>Уводи се и као један од три начина приказивања свијести: психонарација − у којој аутор говори о свијести јунака; унутрашњи монолог − у коме говори сама свијест јунака и наративни монолог − који има елементе и психонарације и унутрашњег монолога (Кон, 1978).</s><s>У литератури се нуди и друкчија дихотомија: солилоквиј изражава драму индивидуалне људске свијести и подсвијести, али организован у разговијетним и правилним граматичким и рационалним структурама.</s><s>По томе се и разликује од унутрашњег монолога, гдје осјећања нису рационално артикулисана и немају логичку, граматичку и хронолошку сређеност (Живковић, 1992: 847).</s><s>Унутрашњи монолог се даље разликује од спољашњег</s>\n<s>приказивања унутрашњих доживљаја личности дјела.</s><s>С друге стране, спољашњи монолог представља „драмски тип монолошког говора или монолошки облик претварања мисли и осећања у гласан говор“ (Ћорац, 1982: 437).</s><s>Романи тока свијести теже да „створе илузију тоталног призора свести, са свим испољеним и невидљивим покретима и трепетима који претходе јасно формулисаној мисли и запажању“ (Јеремић, 1993: 35).</s><s>Ради се о роману са истанчаним видовима нарације, са сложеном мотивацијом јунакових поступака, преудешеном за посезање у дубље слојеве психе и са новим односом према језику (Петковић, 2006: 59).</s><s>Приповједач уклања себе из улоге коментатора или посредника између свијести читаоца и свијести јунака, при чему се акценат ставља на представљање самог тока психичких процеса.</s><s>Толстој је први створио психолошки роман, односно роман који детаљно приказује унутрашњи свијет ликова, умјесто фокусирања на саму радњу романа (Херман, Џан и Рајан, 2008: 474−475), „чија целовитост не почива на јединственој фабули, на једној заокруженој радњи и у њој упошљеним карактерима, него на извесној органској структури унутрашњих, „музичких“ односа, на структури изведеној из многоструког преплитања психолошких „лајтмотива“, из унутрашњих скривених спојева разнородних маса приповедне грађе“ (Јеремић, 1993: 31).</s>\n<s>Са правом Бахтин (1989) примјећује да туђи говор добија на важности као „предмет заинтересованог преношења, тумачења, расуђивања, оцене, порицања, подршке, даљег развијања и сл.“ што је „интензивнији, диференциранији и виши друштвени живот заједнице која говори“ (Бахтин, 1989: 99).</s><s>У односу на друге стилове, књижевноумјетнички стил много чешће користи могућност преношења туђих ријечи јер је дијалог централна тачка тог стила, те се стално мијења говорник.</s><s>Поред тога, у прози се често преносе нечије мисли (Даглас, Конрад и Лич, 2003: 925; уп.</s><s>Може се закључити како феномен туђег говора представља синтаксичке шаблоне, односно „модификације тих шаблона и варијације тих модификација, које у језику служе за преношење туђих исказа и за укључивање тих исказа, управо као туђих, у везани монолошки контекст“ (Бахтин, 1980: 128), односно туђи говор је „говор у говору, исказ у исказу, али истовремено и говор о говору, исказ о исказу“ (Бахтин, 1980: 128).</s><s>Исказ туђег говора самосталан је, конструктивно довршен и измјештен изван датог контекста.</s><s>Таква самостална цјелина преноси се у ауторски контекст, при чему не губи своју предметну садржину и првобитну независност.</s><s>Ауторски исказ изграђује синтаксичке, стилистичке и композиционе норме како би се извршила дјелимична асимилација туђег говора.</s><s>Међутим, процес растварања туђег говора у ауторском контексту не врши се до самог краја.</s><s>Према Бахтину, истински фокус истраживања требало би да буде узајамни однос између пренесеног (туђег) говора и преносећег (ауторског) говора.</s><s>Ова два феномена живе у том међусобном односу, никако самостално.</s><s>Узајамна говорна оријентација ауторског и туђег говора развија се у облику двоструке динамике:</s>\n<s>ФЕНОМЕН ТУЂЕГ ГОВОРА а) линеарни стил − језик тежи стварању чврсте границе између ауторског и туђег говора.</s><s>Шаблони туђег говора стварају се у функцији одбране туђег говора од ауторске инвазије, развијајући своја индивидуално-језичка обиљежја. б) сликарски стил − језик покушава да створи механизме уз помоћ којих ће се ауторски и туђи говор стопити у једну цјелину.</s><s>Тежи се брисању оштрих спољашњих контура туђег говора, при чему се ауторски контекст еластичније укључује у његову структуру.</s><s>Унутар овог стила издвајају се два типа: ауторски контекст прожима туђи говор својом интонацијом, хумором, иронијом, љубављу, мржњом и презиром, или други тип када туђи говор постаје јачи и активнији од околног ауторског контекста.</s><s>У умјетничким</s>\n<s>који индивидуализован, колоритан и идеолошки неауторитативан, првенствено код руских романсијера.</s><s>Социјално-економске претпоставке одређене епохе условљавају тип говорне комуникације и уносе промјене у форми преношења туђег говора.</s><s>Сликарски стил који ствара мјешовите шаблоне преношења индиректног говора одлика је реалистичног и критичког индивидуализма, те релативног индивидуализма, док ауторитативни догматизам и рационалистички догматизам представници су линеарног Како вријеме пролази долази до акумулације промјена унутар неког шаблона, устаљују се нове навике које се у синтаксичким шаблонима осликавају у виду чврстих језичких формација.</s><s>Понекад неће бити најјасније да ли је одређена форма преношења туђег говора шаблон или модификација и да ли припада сфери стилистике или граматике.</s><s>Међутим, није могуће нити потребно подвлачити јасну границу између граматичког шаблона и његове стилистичке модификације (Бахтин, 1980: 128−138).</s><s>„Сваки шаблон на свој начин стваралачки прорађује туђи исказ у одређеном, само том шаблону својственом правцу.</s><s>Ако језик у датом стадијуму свога развитка осећа туђи исказ као компактну, неразложиву, непроменљиву и непрозирну целину, онда у њему и неће бити других шаблона осим примитивног, инертног директног говора (монументални стил)“ (Бахтин, 1980: 142).</s><s>Бахтин издваја двије модификације шаблона индиректног</s>\n<s>Прва модификација чува јасну границу између ауторског и туђег говора, па је одлично средство за преношење туђег говора по линеарном стилу.</s><s>Индиректне конструкције преносе тачан предметни састав исказа.</s><s>Вербално-аналитичка модификација уводи у индиректне конструкције „ријечи и обрте туђег говора који карактеришу субјективну и стилистичку физиономију туђег исказа као израза.</s><s>Те се речи и обрти уводе тако да се јасно осећа њихова специфичност, субјективност, типичност, а најчешће су стављене под наводнике“ (Бахтин, 1980: 146).</s><s>Ова модификација индиректног говора ствара „крајње својеврсне сликарске ефекте у преношењу туђег говора“ (Бахтин, 1980: 148).</s><s>Вербално-аналитичка модификација индиректног говора плодно је тло и говорне интерференције, гдје се у границама индиректног говора не чувају само поједине ријечи и изрази, већ и експресивна конструкција туђег исказа.</s><s>Бахтин издваја и трећу модификацију која се користи за преношење унутрашњег говора, мисли и доживљаја јунака.</s><s>Унутар ове модификације туђи говор се третира веома слободно, скраћује се, при чему се теме само јављају у назнакама.</s><s>Ова модификација назива се импресионистичком (Бахтин, 1980: 149−155).</s><s>Унутар модификација директног говора, Бахтин издваја припремљени и постварени директни говор у оквиру линеарног стила, односно реторски директни говор у линеарном стилу (Јеротијевић, 2011: 646).</s><s>На основу свега што је речено, туђи говор представља „сваки исказ некога лица који је укључен у ауторски текст“ (Ковачевић, 2012е: 13), а преношење туђег говора подразумијева „укључење туђих ријечи у ауторски дискурс или текст, чији је резултат синтаксичка конструкција са туђим говором“ (Ковачевић, 2012е: 14).</s><s>Другим ријечима, туђи говор се може дефинисати као „приказани говор (енгл. represented speech), тј. говор/исказ неког емитента поруке што га приказује други емитент поруке у властитом говору/исказу“ (Катнић-Бакаршић, 2001: 111), што значи да је дијалошке и метатекстуалне природе (Катнић-Бакаршић, 2001: 111).</s><s>Бахтин са правом износи тврдњу да половина изговорених ријечи у свакодневници припада туђем говору (1989: 101).</s><s>Синтаксичко обликовање туђег говора никако се не исцрпљује граматичким шаблонима директног и индиректног говора јер су начини његовог увођења, обликовања и сјенчења разноврсни.</s><s>Постоје два неспорна граматикализована синтаксичка модела преношења туђег говора, односно двије граматикализоване синтаксичке конструкције туђег говора, и то управни говор и неуправни говор.</s><s>Све остале синтаксичке форме само су варијације у оквиру наведених модела или варијације настале комбиновањем црта модела управног и неуправног говора (Бахтин, 1989: 101).</s><s>Погледајмо које то све облике доживљеног говора издвајамо након спроведене анализе.</s>\n<s>У наредним одјељцима дефинисаћемо двије основне синтаксичке реализације туђег говора, као и модификације истих, издвојене у Ћосићевој тетралогији Време смрти.</s>\n<s>Управни (директни) говор јесте „дословно репродуковани говор некога лица изражен самосталном – простом независносложеном или зависносложеном комуникативном реченицом или исказом и уведен у текст ауторским ријечима“ (Ковачевић, 2012а: 14).</s><s>Када се говор наводи дословно, репродуковањем одређених комуникативних реченица и стављањем у наводнике, при чему су подаци о комуникативном акту изражени одвојеном реченицом која служи као оквир за навођење говора, говоримо о непосредном, управном или директном говору (лат. oratio directa или oratio recta), односно о реченицама које су употријебљене за дословно навођење (Станојчић и Поповић, 2008: 313−314; Гринбаум и Кверк, 2009: 297−298; Иствуд, 2002: 329−335).</s><s>У енглеском језику оваква структура назива се report structure и није необично да се изостављају знаци навода када се директно преноси нечији помишљени говор, првенствено у новинарском стилу (Синклер, 1990: 317).</s><s>Ради се о бинарној синтаксичкој јединици састављеној од: а) говора лика и б) говора аутора.</s><s>Говор лика је праћен ортографским маркерима у писаном дискурсу помоћу којих се одваја од ауторске компоненте.</s><s>С друге стране, ауторска компонента назива се ауторском дидаскалијом (Ковачевић, 2015: 253).</s><s>Ауторска дидаскалија (Ковачевић, 2015: 245−261), конферанса (Принс, 2011: 89) или уводница, како је називају неки аутори (Јовановић, 2009: 255), има основну комуникативну улогу у идентификацији говорника пренесеног туђег говора, па ће њен граматички центар по правилу заузимати глаголи говорења, мишљења или осјећања, односно глаголи типа verba dicendi3.</s><s>У англофоној литератури назива се reporting clause или tag clause (Синклер, 1990: 314; Принс, 2011: 89).</s><s>Може се наћи у препозицији, постпозицији или у интерпозицији (Ковачевић, 2012е: 15).</s><s>Синтаксички минимум ауторске дидаскалије јесте веза субјекта и предиката.</s><s>Глагол може садржавати и неки додатак на коме је комуникативно тежиште дидаскалије.</s><s>Ови додатни конституенти представљају средство којим писац коментарише, односно осликава управни говор (Ковачевић, 2015: 259).</s><s>По Ковачевићу основни циљ увођења ауторске дидаскалије није да укаже да је исказ изречен, већ да именује лице коме одређени исказ припада (Ковачевић, 2015: 254).</s><s>„За разлику од дијалошког, полилошки управни говор по правилу је, у погледу идентификације говорника унифициран: уз сваки изречени исказ као управни говор писац у дидаскалији именује и лице коме тај исказ припада.</s><s>Тако су дидаскалије полилога, с обзиром на начине обиљежавања говорника, и структурно и стилистички посебно, сиромашније од дијалошких“ (Ковачевић, 2015: 257).</s><s>У погледу 3 Катичић (2002: 325−366) уводне глаголе дијели на: а) глаголе говорења (verba dicendi) којима се исказује да неко нешто говори; исказује однос једног говорења према другом и према ћутању; то су и глаголи који појашњавају да ли је говорење опширно и потпуно или је кратко назначено; који говоре о сврси ради које се говори; који говоре о садржају онога што се говори; којима се говори о изрицању воље; који изричу оцјену онога што се изриче; који говоре каквим се то глаголом нешто изриче и који појашњавају да се говор посредује писмом. б) глаголе осјећања (verba sentiendi) којима се појашњава да неко опажа или мисли нешто; којима се појашњава да зна или разумије нешто; који изричу опажаје које неко или нешто побуђује или им се излаже; који изричу знање; који изричу мишљење или намјеру; који изричу схватање; који изричу сјећање; који изричу навикавање; који изричу сумњу; који изричу чуђење; који изричу очекивање и који изричу настојање и бригу;</s>\n<s>расположење; г) глаголи хтијења (verba voluntatis) којима се изриче да неко нешто хоће; који означавају ограничење слободне остваривости неке радње и који изричу могућност слободног остваривања неке радње; д) глаголи догађања (verba eveniendi) којима се појашњава да се нешто збива или да нечега има; који показују да неко збивање почиње или престаје; глаголи помагања и одмагања; глаголи који појашњавају да неко збивање или успијева или се изјаловило и којима се исказује вриједност неког збивања. конструкционо-стилистичких и конструкционо-семантичких варијанти дидаскалија, много више могућности пружа изречени од неизреченог управног говора“ (Ковачевић, 2015: 264).</s><s>Ради стилистичке разноврсности, односно разбијања композиционе монотоније, ауторске дидаскалије се најчешће реализују у разнообразним позицијама: препозицији, интерпозицији, постпозицији или у комбинацији позиција (Ковачевић, 2015: 258, уп.</s><s>Милашин, 2014: 28−29).</s><s>Увођење ауторске дидаскалије након директно наведеног исказа припада традиционалном начину представљања директног говора.</s><s>У модерној прози јавља се тенденција њеног изостављања (Јул, 1998: 271−278).</s><s>Управни говор спада у паратактичке конструкције4, па се замјенички и лични временски облици управног говора усклађују према говорнику, односно може се рећи да се управни говор подудара са оригиналним исказом када су у питању облици времена и деиктичке ријечи (Ковачевић, 2012е: 14−15).</s><s>Управни говор у српском и енглеском језику дијели исте карактеристике: нема субординације, а реплика је одвојена цјелина како синтаксички, тако и ортографски; присутни су глаголи навођења; нема транспозиције глаголских облика; у енглеском језику долази до инверзије у упитним исказима; управни говор не може бити директни објекат глаголима који уводе туђи вербални садржај; присутне су парентетичке структуре и експресивни облици; деиктички елементи се не мијењају и ортографски је маркиран 1a) Адам би опуштено и гласно зевао и ћутао, а он би му рекао: „Сад се напиј хладног 1б) Adam would give a loud, relaxed yawn, and Aćim would say: \"The best thing for you is a Управни говор се реализује у низу синтаксичко-стилистичких поткатегорија добијених</s>\n<s>критеријум недословности и г) критеријум неизречености“ (Ковачевић, 2012е: 17).</s><s>Тако да Ковачевић долази до седам различитих модела управног говора: а) реплика дијалога или неуведени управни говор; б) слободни управни говор; в) уведени слободни управни говор; г) фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор; д) недословни управни говор; ђ) неуправно-управни говор и е) изречени и неизречени управни говор 4 „ŠКĆонструкције које су повезане само напоредним положајем и интерпункцијом односно ИНТОНАЦИЈОМ, а не употребом ВЕЗНИКА“ (Кристал, 1985: 181). (2012е: 17−21).</s><s>Издвајамо оне модификације управног говора које се јављају у тетралогији Време смрти:</s>\n<s>Реплика дијалога (неуведени управни говор), односно zero quotative у англофоној литератури (Јул, 1998: 285), представља управни говор „са имплицитном или изостављеном ауторском дидаскалијом“ (Ковачевић, 2012е: 17).</s><s>У наратолошкој литератури ова варијација управног говора назива се још и одсечни дијалог (Принс, 2011: 129).</s><s>Овај облик модификације управног говора подразумијева појаву да се у цијелом једном сегменту смјењују реплике ликова без ауторског контекста.</s><s>„Такав дијалог зближава се формално, али и значењски са драмским дијалогом, поприма његове стилске особине, а уједно означава увођење драмских елемената у прозу као један вид пререгистрације“ (Катнић-Бакаршић, 2001: 113).</s><s>Нудимо контрастивни примјер ове модификације управног говора: Слободни управни говор представља варијацију управног говора код којег изостају ортографски маркери говора лика.</s><s>Принс (2011: 217; уп.</s><s>Лескив, 2009: 51) дефинише СУГ као говор у којем се искази и мисли ликова дају у свом изворном облику, али без било каквог посредовања приповједача у облику конферанси, знакова навода, цртица и сл.</s><s>С друге стране, србистичка истраживања не искључују конферанцу из овог облика доживљеног говора: Ковачевић (2012е: 17) напомиње да у зависности од тога да ли у састав СУГ-а улази или не улази ауторска дидаскалија, овај облик доживљеног говора дијели се на:</s>\n<s>4а) Где ли је сада она баксузина, командант батаљона, да види шта радим?, говори у себи Алекса Дачић и отвара сандук пун муниције. (ВС 2, 398−399) 4б) And where's that goddamn battalion commander to see what I'm doing now?, said Aleksa Dačić to himself, as he opened a case full of ammunition. (TD, 294) Унутар конструкција које припадају уведеном слободном управном говору постоје одређена терминолошка преклапања и нејасноће.</s><s>Као што ћемо појаснити у наредним</s>\n<s>различито класификоване, уз напомену о могућим преклапањима.</s><s>За потребе овог рада, користимо термин уведени слободни управни говор за конструкције које су структурно и интонативно блиске конструкцијама управног говора, али не садрже дословну репродукцију управног говора, попут:</s>\n<s>5б) Meanwhile Bogdan was asking himself: could this man order his soldiers to fire on strikers, demonstrators, or socialists? (TD, 141) У оваквим конструкцијама користи се двотачка иза уводних ријечи које могу бити у препозицији, постпозицији и интерпозицији, док се реченице завршавају упитником, узвичником или тачком.</s><s>Изостанак наводника, као и великог слова иза двотачке удаљава ове конструкције од конструкција управног говора.</s><s>Експлицирање везивне</s>\n<s>епитет јукстапонираних5.</s><s>Овакве хибридне конструкције, које укључују све елементе управног говора, али које не прате законитости истог, Ковачевић терминолошки издваја у облику слободног управног говора.</s><s>У односу на неуправни говор, овакве конструкције нису у форми зависне клаузе, нити су графостилемски представљене искључиво као обавјештајне (Ковачевић, 2012а: 188−191).</s><s>У раду Међуоднос типова говора у причама Милисава Савића, Ковачевић (2011а: 133) издваја три типа графостилемски онеобичајених структура неуправног говора које назива конструкцијама неправог неуправног говора: а) Двотачком графостилистички необична форма зависносложене изричне или изрично-зависноЈукстапозиција</s>\n<s>посредства специјализованих граматичких (граматикализованих) средстава везе (тј. везника)“ (Прањковић, 1993: упитне обавјештајне реченице.</s><s>На такав начин се истиче њен дводјелни карактер, при чему се двотачком наглашава значај садржаја зависне клаузе; б) Постоје варијанте код којих долази до промјене комуникативног статуса зависносложене реченице неуправног говора: умјесто граматикализоване обавјештајне, писац је замјеном тачке упитником реализовао стилематичну интерогативну реченицу и в) случајеви када се неуправни говор изражава невезничком (јукстапонираном) зависном клаузом, при чему у позицију везника долази двотачка као нека врста његовог „супституента“, „као индикатор да клауза не почиње малим, него великим словом, што форму ове реченице графостилемски приближава реченицама управног говора, под које се, међутим, ова структура не може подвести због изостанка наводника или црте као ортографских верификатора структура управног говора.“ (Ковачевић, 2011а: 133).</s><s>У раду О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора (2012е), Ковачевић наводи како у случајевима када ауторска дидаскалија претходи дословном говору лика, односно у случајевима са антепонираном ауторском дидаскалијом, уведени слободни управни говор остварује се у двије варијанте: а) иза ауторске дидаскалије долази двотачка, а иза ње велико слово којим започиње говор лика; б) неријетко иза ауторске дидаскалије не мора долазити само двотачка, већ и запета и црта, при чему на почетку дословног говора долази мало слово.</s><s>Неколико страница касније, Ковачевић дискутује о различитим модификацијама неуправног говора и уводи термин полууправни говор, као један од подтипова експресивног неуправног говора.</s><s>Он подразумијева употребу двотачке иза управне клаузе, односно ауторске дидаскалије, али и употребу великог слова иза двотачке којом се уводи зависно-упитна клауза.</s><s>На овај начин пресликавају се ортографске црте управног говора.</s><s>Усљед тога, овај подтип неуправног говора преплиће се или чак подудара (у примјерима код којих је у управном и неуправном говору једнако слагање лица глагола и замјеница) са облицима уведеног слободног управног говора.</s><s>Ради се о чисто стилистичким моделима будући да настају разградњом нормативног модела: негацијом неких његових суштинских нормативних карактеристика.</s><s>Ковачевић даље појашњава како се експресивни неуправни говор реализује не само у облику зависносложене реченице са зависно-упитном клаузом, него и у оквиру модела неуправног говора екскламативног Што се тиче СУГ-а у два језика, може се констатовати да у већини случајева српски и енглески језик дијеле исте карактеристике: нема субординације, а реплика је посебна цјелина како синтаксички тако и ортографски; нема транспозиције глаголских облика; у енглеском језику долази до инверзије упитних исказа; јављају се парентетичке структуре и експресивни облици; деиктички облици задржавају изворни облик и нема ортографске маркираности (Каравесовић, 2010: 46−47).</s><s>Ковачевић (2012е: 21) напомиње да с обзиром на то да ли глагол у ауторској дидаскалији садржи семантичку компоненту изговорености или неизговорености (помишљености) исказа говорника, постоје два подмодела − изречени управни говор и неизречени или помишљени управни говор.</s><s>Овај подмодел управног говора најсличнији је уведеном управном говору по томе што садржи све три синтаксичко-правописне компоненте модела управног говора, наиме, ауторску дидаскалију, говор лика и ортографску маркираност наводницима или цртом, али се он издваја као засебна врста због особености глагола у ауторској дидаскалији (Ковачевић, 2012е: 21).</s><s>Фрагментарни цитат, фрагментарни управни говор или „крњи“ неуведени управни говор представља „дословно наведени дио говора лика укључен у структуру ауторског или неуправног говора“ (Ковачевић, 2012е: 19).</s><s>Не остварује се у оквиру структура управног говора, него представља дио дословног говора лика који је укључен у синтаксичке структуре ауторског или неуправног говора.</s><s>Фрагментарни цитат се помиње у енглеској литетатури као комбинација директног и индиректног говора унутар једног исказа и првенствено се дискутује унутар новинарског стила (Јул, 1998: 278−279).</s><s>Од три елемента модела управног говора, фрагментарни цитат не садржи ауторску дидаскалију, већ задржава само говор лика и знаке навода.</s><s>Ни тај говор лика није пренесен у потпуности, него само један његов дио (Ковачевић, 2012е: 19).</s><s>Фрагментарни цитат изузетно је чест начин представљања туђег говора у научном стилу, док у књижевноумјетничком није толико заступљен (Ковачевић, 2012е: 19): 6а) Враћа се лаганим кораком, стоји на мосту: да се опет није уплашила као летос, на путу за Раљу, па сишла у Лапову?</s><s>Плакала, кајала се у сваком писму, у посљедњем поново себе прекоревала због те „на почетку рата пострадале ноћи.“ (ВС 1, 342) 6б) Bogdan walked slowly back the way he had come.</s><s>On the bridge he stopped: had she taken fright as she had done last summer on the way to Ralja, and got out of the train at Lapovo?</s><s>She has wept and been full of remorse; in her last letter she had again reproached herself for \"that lost night at the beginning of the war.\" (IB, 254) Управни говор унутар управног говора је један од типова управног говора који Ћосић користи у свом роману карактера и подразумијева инкорпорацију управног говора, у којем ауторска дидаскалија може бити уведена, односно изостављена, унутар конструкције коју смо претходно назвали репликом дијалога или неуведеним управним говором.</s><s>Унутар оваквог двостепенског навођења (ужи навод у оквиру ширег), ужи навод се издваја полунаводницима (Ковачевић, 2012г: 275): 7а) „И настависмо да слушамо Бакуњинову грмљавину, а старац приђе и рече: ''Чујте, 7б) We went on listening to Bakunin's fulminations.</s><s>The old man came up and said: 'See here, gentlemen, I've been listening to you for more than fifty nights…'\" (IB, 55−56) Модификације неуправног говора</s>\n<s>У односу на управни говор стилистички немаркирану категорију туђег говора представља феномен неуправног говора.</s><s>У ситуацијама у којима се говор „наводи као садржај акта говорења означеног вишом реченицом; облик навођења је изрична реченица, и то онога типа који одговара оригиналној комуникативној функцији: обавештење се исказује изричном реченицом у ужем смислу Š...</s><s>Ć, питање зависноупитном реченицом Š...</s><s>Ć, заповест − императивом Š...</s><s>Ć“ (Станојчић и Поповић, 2008: 314; в. Мразовић и Вукадиновић, 1990: 663), добија се садржајно и синтаксички еквивалентан, али стилистички различит облик туђег говора који се назива посредни, неуправни и индиректни говор или индиректно поновљени текст, како Мразовић и Вукадиновић уводе (1990: 662), односно report structure у енглеском језику (Синклер, 1990: 314).</s><s>Другим ријечима, неуправни говор „јесте форма преношења туђег говора структурисана у синтаксички облик зависносложене реченице.</s><s>За разлику од управног говора, који се оформљује према принципима паратаксе, неуправни говор структурише се према принципима хипотаксе.</s><s>Наиме, синтаксичка конструкција неуправног говора састоји се од ауторске дидаскалије Š...</s><s>Ć у облику главне клаузе и репродукованог исказа Š...</s><s>Ć у форми зависне клаузе“ (Ковачевић, 2012е: 18).</s><s>Подређени текст се препознаје по употреби субјунктора или неког субјунктивног елемента, али и по промјени референције.</s><s>Неуправни говор није ништа друго до изношење садржине глагола говорења уз помоћ једне зависне реченице: изричне реченице која може бити временски и волунтативно употријебљена.</s><s>Ту се убрајају још и модалне императивне реченице, као и зависно-упитне изричне реченице (Стевановић, 1986: 836−845).</s><s>Индиректни говор „другачије »чује« туђи исказ, перципира га активно и у преношењу актуализује друге моменте и нијансе него што је то случај с другим шаблонима“ (Бахтин, 1980: 144).</s><s>Бахтин, стога, са правом закључује да је анализа „душа индиректног говора“ (1980: 144).</s>\n<s>Суштинске синтаксичке особине неуправног говора јесу: а) зависносложена изрична реченица као форма реализације; б) ауторска дидаскалија (конферанса) као управна клауза те зависносложене реченице; в) препричани говор лика као зависна клауза те зависносложене реченице; г) изрични везници да и како и све упитне лексеме као везивни елементи зависне клаузе изричног или зависно-упитног типа; д) усаглашавање категорије лица у глаголским облицима и присвојним и личним замјеницама условљено је глаголом из ауторске дидаскалије; ђ) изјавна интонација зависносложене реченице усљед чега се искази неуправног говора завршавају са тачком (Ковачевић, 2012е: 21; Ковачевић, 2011а: 224−225).</s><s>У енлеском језику опште карактеристике неуправног говора јесу: а) изостављање знакова навода; б) уводна клауза се састоји од одређења говорника и глагола након чега се користи повезивач that; в) приликом препричавања туђег директног говора долази до слагања времена (нпр. уколико је директни исказ у садашњем времену, у индиректном говору користиће се прошло вријеме); г) личне и показне замјенице, као и временски и просторни адвербијали подлијежу промјени (нпр. I → he/she; this → that; here → there); д) у упитним исказима мијења се редослијед ријечи у реченици, тако да исказ поприма облик потврдне реченице.</s><s>Овакве промјене посљедица су постојања временског интервала између директно изречених исказа и времена када су туђи искази препричани (Јул, 1998: 285).</s><s>У два језика издвајају се сљедеће карактеристике, при чему курзивно издвајамо тачке размимоилажења: постоји субординација, као и субординатор; присутни су глаголи навођења; у енглеском језику постоји транспозиција глаголског облика, за разлику од српског језика; нема инверзије у енглеским питањима; не може бити директни објекат глаголима који уводе туђи вербални садржај; не преносе се парентетичке структуре и експресивни облици; деиктички елементи се мијењају тако што прво и, рјеђе, друго лице прелазе у треће, а проксимални деиктички облици постају дистални и нема ортографске маркираности (Каравесовић, 2010: 46−47).</s><s>Неуправни говор се реализује у низу подтипова: а) неконекторски неуправни говор; б) експресивни неуправни говор; в) полууправни говор; г) дословни неуправни говор; д) слободни неуправни говор или неправи управни говор и ђ) полуслободни неуправни говор.</s><s>Погледајмо које то све модификације неуправног говора нуди тетралогија Време смрти:</s>\n<s>Дословни неуправни говор представља тип неуправног говора у коме се као дио зависне (не)везничке клаузе цитира, односно ортографски маркира, дио говора лика 8а) Неко шапуће како је синоћ „оборио у јасле једну добру гузуљу“. (ВС 2, 385) 8б) Miloš was again whistling; someone else was hispering how last night he'd \"laid a real Још крајем 19. вијека запажено је да се преношење туђег говора не своди само на моделе управног и неуправног говора, те им се прикључује и трећи тип под називом слободни неуправни говор.</s><s>Најзначајнији тип доживљеног говора у Времену смрти представља управо СНГ, око кога се окупљају сви остали типови доживљеног говора.</s><s>У данашњој терминологији користе се два термина за овај тип доживљеног говора неправи управни говор и слободни неуправни говор.</s><s>Познат је још и као: erlebte Rede; le style indirect libre; free indirect discourse/speech/style; narrated monologue, represented speech and thought, dual voice, substitutionary speech, narrated speech and thought, immediate speech and simple indirect thought (Херман, Џан и Рајан, 2008: 605).</s><s>За његово име заслужан је Шарл Баји (1912), супротстављајући га германској употреби коњуктива у главној реченици, када он служи изношењу туђих мисли, али је битно и поменути имена попут Мекхејла, Лича, Шорта и Кона (Живковић, 1992: 133).</s><s>Слободни неуправни говор је термин који се користи у романистичкој, англицистичкој и сербокроатистичкој литератури и, самим тим, у нашој дисертацији.</s><s>СНГ нема јединствено терминолошко рјешење, нити има јединствену језичку структуру.</s><s>Узима се за синтаксичко-стилистички поступак, односно представља појаву на граници између синтаксичке категорије и стилистичког поступка (Ковачевић, 2012ђ: 330−331).</s><s>На постојање неправог директног говора први је указао Тоблер 1887. године, као комбинације директног и индиректног говора, при чему од директног говора позајмљује ред ријечи и тон, а од индиректног вријеме и лице глагола.</s><s>Т.</s><s>Калепки уводи термин скривени или завијени говор, јер је главни смисао те форме да се одгонетне ко говори (Бахтин, 1980: 162).</s><s>Бахтин се не слаже с овом тврдњом: не ради се о замаскираном говору чији је главни смисао откривање идентитета говорника.</s><s>Унутар СНГ-а, „с апстрактно-граматичке тачке гледишта − говори јунак, док с тачке гледишта стварног смисла целог контекста − говори јунак“ (Бахтин, 1980: 164, уп.</s><s>Шеховић, 2003: 81−82).</s><s>Унутар једне језичке конструкције чувају се акценти два различита гласа, тако да СНГ представља примјер отвореног говора.</s><s>Баји износи своје виђење ове проблематике: неправи директни говор представља познију модификацију класичне форме индиректног говора.</s><s>Ова модификација индиректног говора коју назива style indirect libre није окамењена форма, већ се мијења тежећи ка директном говору као својој крајњој граници.</s><s>Баји прави разлику између језичке форме и фигура мисли.</s><s>Фигуре мисли подразумијевају, по њему, „начине изражавања који с тачке гледишта језика нису логични, у којима се нарушава нормалан узајаман однос између језичког знака и његовог обичног значења“ (Бахтин, 1980: 166).</s><s>Нису језичке појаве јер се не изражавају језичким својствима.</s><s>По њему, неправи директни говор спада у фигуре мисли.</s><s>Са граматичке тачке гледишта, то је говор аутора, а по смислу (што није означено никаквим језичким знаком) – говор јунака.</s><s>Стога, ради се о ванјезичкој појави.</s><s>И фослеровци износе своју тачку гледишта: доминанта истраживања преноси се из граматике у стилистику и психологију.</s><s>Гертрауд Лерх (1914) сматра да је неправи директни говор чињеница.</s><s>Ова форма се користи за пренос туђег говора као да је његова садржина чињеница коју саопштава сам аутор.</s><s>У поређењу са директним и индиректним говором, неправи директни говор је најреалнији.</s><s>Даје му се стилистичка предност због своје живости и конкретности у односу на индиректни говор.</s><s>Лорк (1921) сматра да је неправи директни говор заправо доживљени говор, док се директни, по њему, дефинише као речени говор, а индиректи као саопштени.</s><s>Ради се о форми непосредног представљања доживљеног туђег говора, па није погодан за преношење другој особи.</s><s>Уколико се тако нешто уради, створиће се утисак да особа прича сама са собом или да халуцинира.</s><s>Не користи се у разговорном језику, те служи само умјетничким циљевима.</s><s>Искључује се из језика, јер не посједује логичну једнозначност.</s><s>Лерх сагледава форму неправог директног говора у широј историјској перспективи, те запажа како и директни и индиректни говор иду уз уводни глагол чиме се одговорност за оно што се говори преноси са аутора на јунака.</s><s>Такав глагол се изоставља у неправом директном говору, па се јунакови искази представљају као да их аутор узима озбиљно, као да се ради о чињеницама, а не о реченом и помишљеном говору.</s><s>Први пут се јавио у старофранцуском језику и представља посљедицу немогућности да се одвоји сопствена тачка гледишта од позиције властитих јунака.</s><s>У позном средњем вијеку преношење туђег говора постаје безлично и блиједо, при чему преовладава приповједач, у односу на говорника.</s><s>У периоду Ренесансе преношење туђег говора је такво да наратор тежи да ступи у приснији однос са јунаком, док се у 17. вијеку почињу формирати чврста правила индиректног говора по временима и начинима.</s><s>Долази до хармоничне равнотеже између објективног и субјективног аспекта мишљења, али и између предметне анализе и израза личних расположења, што је послужило као чврста подлога за стварање неправог директног говора као слободног стилистичког поступка.</s><s>У Француској се појављује код Лафонтена, а у Њемачкој код Томаса Мана (Бахтин, 1980: 166−185).</s><s>Најранија свјесна употреба СНГ-а биљежи се код енглеске књижевнице Џејн Остин почетком 19. вијека, након чега долази до његове значајније употребе код викторијанских романописаца (Бити, 1997: 120−121; уп.</s><s>Стернберг, 1991).</s><s>На постојање СНГ-а, као језичкостилског поступка, указано је још крајем 19. вијека, али се први научни описи овог феномена јављају тек почетком 20. вијека, и то у радовима Бајија и Лорке.</s><s>Баји нуди емпиријски опис овог феномена, заснован на структурно-граматичком опису, док је Лоркин приступ психолошки, при чему се наглашавају стилске одлике и књижевно-умјетнички ефекат СНГ-а.</s><s>Од друге половине 20. вијека тежиште се помјера на дискурзивну димензију језика, па се сагледавањем његових функционалних вриједности покушава сагледати однос ситуационих и текстуалних обиљежја и језичке реализације исказа.</s><s>Србистичке студије о овом феномену малобројне су и претежно се баве његовим наративним ефектима.</s><s>То не значи да се слабо употребљава у умјетничкој прози.</s><s>Напротив, српска књижевност региструје употребу овог феномена још крајем 19. вијека (Рајић, 2010: 516).</s><s>Слободни неуправни дискурс, који обухвата слободни неуправни говор и слободну неуправну мисао (Принс, 2011: 183), представља терминолошки хетероген синтаксичко-стилистички поступак којим се „нијансно преплетене туђе ријечи махом преносе не с искључива стајалишта извјештача (приповједача − свезналице), већ са стајалишта лика“ (Прањић, 1983: 284, уп.</s><s>Хари, 2013: 10).</s><s>Ради се о облику туђег говора без којег се модерна умјетност приповиједања не да замислити и представља револуциони моменат који уводи анализу туђег говора у сферу литерарних текстова (Ковачевић, 2012ђ: 330−332).</s><s>Укупан број функција СНГ-а унутар једног текста је неограничен.</s><s>Он може бити средство изражавања ироније, емпатије, тока мисли или поливокалности, а првенствено функционише као индекс прозних дијела (Лескив, Лингвисти тврде да је СНГ искључиво творевина умјетничке књижевности: будући да се ради о сложеном феномену чије правилно схватање укључује употребу и стилистичких критеријума, може се рећи да га карактерише сужена дистрибуција по питању функционалних стилова.</s><s>Каравесовић тврди како се СНГ среће и у другим сфера осим приповједне писане књижевности.</s><s>Међутим, „пун стилистичконаратолошки потенцијал ова појава добија управо у прозном казивању, јер се кроз њега језгровитије и без посредника могу изразити како изговорени, тако и неизговорени искази, па се тиме постиже и успешније варирање перцепције књижевне форме“ (Каравесовић, 2010: 45).</s><s>Ковачевић доказује да се овај облик доживљеног говора користи и у савременим бајкама (в. Ковачевић 2012в).</s><s>Привилегија је романескне умјетничке прозе, те не може бити саставни дио драмског, поетског језика, нити језика народних умотворина.</s><s>У односу на прозне текстове, драмски дискурс јасно чува границу између ауторског говора и туђег говора, при чему централно мјесто заузима дијалог (Катнић-Бакаршић, 2003: 26).</s><s>Исто тако, Франглеш (1963) напомиње како је СНГ један од основних начина преношења туђих мисли и то не само у умјетничкој књижевности, већ и у свакодневном говору.</s><s>Иако овај облик туђег говора има своју јасну синтаксичку, морфолошку, лексичку и модалну страну, он ипак зависи од мањих сегмената текста, али и већих попут поглавља, глава у роману, па и од романа у цјелини.</s><s>Предност овог поступка у односу на друге облике изражавања туђег говора могуће је одредити увођењем дистинкције између епске структуре која изражава неутралну опозицију ауторов-јунаков говор и структура које изражавају јасну опозицију између ове дихотомије.</s><s>СНГ припада првој структури и омогућава индиректно спровођење пишчеве интенције (Човић, 1991: 146−147).</s><s>Ради се о двогласној структури јер са становишта граматике говори аутор, док према карактеру исказа, избору лексике, морфолошким облицима и синтаксичким конструкцијама говори јунак.</s><s>Увођењем више различитих субјективних тачака гледишта, писац више није носилац једине надсвијести, већ је „регистратор свијести јунака“ (Човић, 1991: 152).</s><s>У романима у којима се јавља СНГ, јунаци износе сопствени суд о догађајима у којима и сами учествују, односно долази до ослобађања ликова, али и ослобађања писца.</s><s>Он је „имперсонални оновременски наратор“ који служи као „конструктивно језгро читавог епског догађаја, односно, романа у целини“ (Човић, 1991: 152).</s><s>На овакав начин добија се на аутентичности приче, односно повећава се њена објективност.</s><s>Да би дошло до појаве СНГ-а, мора постојати приповједни стил, али не било какав: потребан је облик приповиједања који омогућава гладак прелаз са објективног на субјективизирано приповиједање.</s><s>Као посљедица тога, јавља се „појава унутрашње „драматизације“, судара два различита смисла унутар једног истог приповедачког контекста“ (Човић, 1991: 150).</s><s>Разлика између основног облика и облика СНГ-а, према Човићу, чисто је стилистичке природе јер лежи у смисаоним и експресивним нијансама.</s><s>Из тог разлога, овај облик није могао као стилистички маркиран облик да развије опште категоријалне норме.</s><s>Постоји одређени број граматичких карактеристика које су сигнал ове врсте дискурса, међутим, оне не могу обезбиједити недвосмислено разликовање у односу на приповиједани дискурс, односно не може се одредити искључиво граматичким критеријумима.</s><s>Човић (1991: 148−150) наводи неколико различитих поступака за уочавање феномена СНГ-а: смјењивање глаголских времена и начина; смјењивање индикатива императивом; неочекивана појава разговорне интонације и појава бројних интерјекција и рјечица као формалних средстава за промјену тачке гледишта.</s><s>Ови поступци нису довољно експлицитни, па никада није у потпуности јасно да ли се одређени одломак треба посматрати као СНГ или као приповједачев текст.</s><s>Овај се облик туђег говора разликује од приповједачевог текста једино у случајевима појаве јасних формалних показатеља, попут: 1) сигнала персоналне језичке ситуације која припада актеру; б) упадљивог персоналног стила који припада актеру и в) пружања превише, непотребних за ток фабуле, детаља о ономе што се каже (Бал, 2000: 36−37).</s><s>Рајић напомиње да за разлику од управног и неуправног дискурса са својим стабилним синтаксичким обрасцима који олакшавају идентификацију, СНГ се одликује амбивалентном и нетранспарентном структуром, тако да је његова идентификација могућа само на основу информације, коју пружа контекст“ (Рајић, 2010: 520−521).</s><s>Усљед тога потребно је укључити низ контекстуалних, семантичких, синтаксичких и лексичких фактора како би се сачувала двогласна природа исказа, што нас наводи на закључак да се његова интерпретација у великој мјери заснива на адекватној прагматичкој анализи.</s><s>СНГ представља стилско двогласје које је саставни дио полифонијског типа романа, односно двогласног или двооријентисаног дискурса.</s><s>Због тога, СНГ представља доминантну синтаксичко-стилистичку структуру унутар микро и макродискурса доживљеног полифонијског текста (Ковачевић, 2012в: 257−268), јер омогућава да се сачува „експресивна структура унутрашњег говора јунака и извесна, унутрашњем говору својствена, недореченост и еластичност, што је потпуно немогуће када се посредни облик преноси у сувом и логичном облику“ (Бахтин, 1989: 79−80).</s><s>СНГ не познаје границу између ауторског говора и говора јунака.</s><s>Представља прекорачење лингвистичких модела преношења управног и неуправног говора, чиме на најбољи начин илуструје креативне моћи језика.</s><s>Ради се о типу туђег говора који је садржински дат као управни, а морфосинтаксички као неуправни, али за разлику од њих представља доживљени говор јер се његовом употребом приповједач уживљава у говор ликова, при чему задржава своју граматичку позицију.</s><s>Као један од најсуптилнијих и најсложенијих типова обликовања туђег говора, по граматичким особинама идентичан је неуправном говору, првенствено када је у питању употреба глаголског и замјеничког лица.</s><s>Прати га недостатак ауторске дидаскалије и везивног елемента, што га диференцира од модела неуправног говора.</s><s>Ковачевић (2012в: 271) напомиње као једну од карактеристика СНГ-а у умјетничкој романескној прози управо и изостављање глагола типа verba dicendi, али закључује да се употреба СНГ-а са уводним глаголом не само региструје, већ је и учесталија од варијанте СНГ-а без уводног глагола, у Росићевим бајкама Долина јоргована: бајке из српске старине.</s><s>„Вјероватно је то зато што“, Ковачевић појашњава, „форма с експлицитним глаголом говорења јасно упућује на онога коме говор припада, а то је за бајку, у којој је, говор карика у току догађања − врло битно“ (2012в: 271).</s><s>Ковачевић даље запажа: СНГ као унутрашњи говор синтаксички се остварује без уводног глагола, док СНГ као изречени говор писац реализује са експлицираним уводним глаголом (2012в: 271).</s><s>Од неуправног говора разликује се у одређеној мјери и по: непостојању глагола и субординираних везника, као и могућности употребе експресивних јединица: узвика, питања, елиптичних исказа, недовршених реченица, екскламативних реченица, реторичких питања која фингирају дијалог са самим собом и сл., те по томе што може бити остварен у форми и упитне и узвичне реченице.</s><s>СНГ препознајемо по великом броју знакова управног говора: изразима блискости у мјесту и времену; прилозима који изражавају сумњу или сигурност; облицима директних упитних и узвичних реченица, као и по семантичко/стилским аспектима управног говора попут понављања, оклијевања, дијалекатним и идиосинкратичким изразима, субјективним судовима, називима блискости, али и садржајно-мотивационим елементима, као што су сјећања, емотивне реакције, нелогичности и претјеривања (Башић, 1991: 111−114).</s><s>Од управног говора разликује се по недостатку слагања категорије лица из тачке гледишта аутора, по деиктичкој дисталности, као и изостанку ортографских знакова − наводника или Конфронтативна анализа показује сличне формалне одлике СНГ-а у два несродна језика:</s>\n<s>посредства а) одсуство субординације и изостављање уводног глагола, односно глагола навођења.</s><s>Могући су случајеви појаве уводне реченице са глаголом навођења као независне структуре која претходи исказу СНГ-а.</s><s>СНГ сада има функцију допуне те уводне реченице.</s><s>Овакав тип уводне реченице може и да слиједи иза исказа СНГ-а; б) енглески језик поштује конвенцију слагања времена, односно претериталност у нарацији се мора спроводити у свим дијеловима текста ради поштовања синтаксичке димензије.</s><s>Из тог разлога, језици који поштују ову конвенцију обилују претериталним временима која се односе на прошле, садашње, али и будуће радње.</s><s>Нарација се врши у транспонованом трећем лицу и претериталном временском оквиру.</s><s>Рајић (1996: 189) запажа како у језицима у којима се поштује ова конвенција туђи говор је у већој мјери интегрисан у индиректни дискурс него у језицима у којима не постоји ова конвенција.</s><s>Дијелови параграфа у којима се уводи СНГ су, стога, дискретни, неочигледни и омогућавају нијансирано приповиједање.</s><s>Мисли и ријечи ликова у облику СНГ-а су утопљене у нарацију „од које се не разликују ни лицем ни временом; оне из ње израњају у већој или мањој мјери, а ми их распоређујемо у складу с наведеним параметрима“ (Башић, 1991: 115).</s><s>Усљед тога, читаоцима је тешко прецизно утврдити да ли поједини искази припадају субјективном наратору или се ради о стилском двогласју јунака и приповједача.</s>\n<s>посредства в) замјенице првог и другог лица у СНГ-у постају замјенице трећег лица.</s><s>Ипак, временски и просторни деиктички изрази задржавају облик који срећемо у директном говору.</s><s>Замјеница трећег лица јавља се као посљедица позиције свезнајућег приповједача</s>\n<s>трансформације субјекатских личних замјеница, јављају се и промјене унутар објекатских личних замјеница, присвојних замјеница у атрибутивној функцији, као и рефлексивних замјеница.</s><s>Показне замјенице се не мијењају јер конвенција транспозиције замјеница у СНГ-у изостаје код њих, па се умјесто очекиваних облика that/those, срећу облици this/these.</s><s>Временски и просторни деиктички елементи задржавају свој првобитан облик, односно задржава се перспектива јунака код њих. г) када се говори о синтаксичким карактеристикама битно је поменути инверзију унутар упитних исказа, као и присуство структура које су карактеристика говорног језика и језика мишљења, попут понављања и слободног низања мисли.</s><s>Овим својим карактеристикама СНГ представља моћно средство представљања емотивних и психичких стања јунака.</s><s>Тако се приказује испрекиданост тока мисли, оклијевање и дисфлуентност, што никако не може бити карактеристика свезнајућег објективног приповједача.</s>\n<s>трансформације д) експресивни облици, попут коментара, узвика, узвичних конструкција, реторичких питања, реченичних прилога и прилога става, такође карактеришу СНГ. ђ) модални глаголи, модални адвербијали и модалне конструкције као показатељи СНГ-а нису довољно истражени у англофоној литератури.</s><s>Одлика им је да изражавају одређени лични став према догађајима па, према томе, не могу припадати свезнајућем приповједачу.</s>\n<s>трансформације е) нема ортографских обиљежја пренесеног исказа (Гринбаум и Кверк, 2009: 301; Јул, 1998: 280; Јосијевић, 2015: 187−198).</s><s>Понекад се овај облик туђег говора ортографски маркира.</s><s>У свом раду Граматичка обележја слободног неуправног говора у романима Џејн Остин Јелена Јосијевић наводи како се у стваралаштву Остинове јављају ортографски маркери СНГ-а.</s><s>Романи Остинове били су намијењени јавном читању, као популарном виду забаве у том периоду.</s><s>Због веће интегрисаности говора лика у индиректни дискурс субјективног приповједача, обавјештајне реченице које су лишене експресивности се ортографски маркирају како би се говор лика додатно нагласио.</s><s>Најчешћи су примјери у којима не постоји формална дистинкција између исказа СНГ и неуправног говора, па је употреба наводника итекако нужна (2015: Слиједи и илустративни примјер:</s>\n<s>9а) Добро је што ће доћи.</s><s>Моћи ће Š←ћуĆ бар да му каже Š←кажемĆ да је то њихово Š←нашеĆ, то њено Š←мојеĆ, настало у оној болничкој муци...једно другом чули страх од онолике смрти, разумели самоћу у оној безмерној патњи, пријатељство − а не љубав, пријатељство које је у њој Š←мениĆ родило наду да је Иван жив... (ВС 4, 27) 9б) It was good that he Š←IĆ was coming.</s><s>She Š←IĆ would be able to tell him that what they Š←weĆ felt for each other had grown out of the painful experience of the hospital.</s><s>Each had understood the other's fear of death, the other's loneliness.</s><s>It had been friendship, not love − a friendship which had given her Š←meĆ hope that her Š←myĆ son was alive. (SD, 11) Формалне разлике између СНГ-а у два језика највише се огледају у синтаксичкој организацији нарације: у српском језику постоји могућност опционе употребе наративног презента или перфекта са већим или мањим степеном прихватљивости приликом интерпретације, у енглеском то није случај.</s><s>То нас наводи на закључак да је СНГ у српском језику тип „својеврсног редукованог директног говора, јер са њим дели већину одлика, али са помереном прономиналном фокализацијом, док се темпорално-спацијалне равни махом поклапају са изворним обликом“ (Каравесовић, 2010: 52).</s><s>Презентски наративни оквир у енглеском језику не захтијева стриктно слагање времена, тако да се синтаксичке разлике између СНГ-а и СУГ-а, које се јављају у претериталном домену, укидају.</s><s>Превод таквих конструкција прати временску линију оригинала, па не долази до транспозиције времена при превођењу јер није дошло до њега ни у оригиналном тексту.</s><s>На овакав начин се разлика између СНГ-а и СУГ-а умањује и долази до структурног приближавања српском моделу (Каравесовић, 2010: 50).</s><s>Јавља се и проблем додјељивања референције: у српском језику повратна замјеница првог лица било коју недвосмисленост отклања.</s><s>За разлику од српског језика који нуди могућност увођења нарације у другом лицу једнине, гдје се приповиједање прелама кроз призму замишљеног директног саговорника, у енглеском језику ово је крајње необично јер је нарација у транспонованом трећем лицу и претериталном временском оквиру карактеристика СНГ-а (Каравесовић, 2010: 48−50).</s><s>Такође, у енглеском језику писац може нагло прекинути нарацију у трећем лицу, пребацивши тиме у потпуности фокализацију на лик и његов ментални доживљај.</s><s>Такви стилски ефекти се тешко могу пренијети у српском језику.</s><s>Усљед слободније употребе глаголских облика унутар СНГ-а у српском језику, тешко је задржати исту темпоралну линију нарације, која се у енглеском постиже варирањем фокализације (Каравесовић, 2010: 51−52).</s><s>Могуће је употријебити облике који не прате конвенцију слагања времена, али то доводи до потенцијалне двосмислености јер долази до недостатка јасних маркера СНГ-а, па је тешко утврдити гдје је његов почетак, а гдје крај (Каравесовић, 2010: 52−53).</s><s>Када се феномен СНГ-а пореди у два језика, може се констатовати да: нема субординације; изостављају се глаголи навођења; у енглеском језику постоји транспозиција глаголског облика, док у српском углавном нема транспозиције; у енглеском постоји инверзија унутар питања; присутне су парентетичке структуре и експресивни облици; прво лице и, рјеђе, друго прелазе у треће лице, остали деиктички облици задржавају изворни облик и нема ортографске маркираности (Каравесовић, 2010: 46-47).</s><s>Да се закључити да је у српском језику СНГ флексибилнија категорија, у односу на енглески језик, гдје се захтијева поштовање ригидније конвенције при његовој употреби (Каравесовић и Теодоровић, 2015: 123−133, уп.</s><s>Редекер, 1996: 223).</s><s>Истраживајући синтаксичко-стилистичке особине СНГ-а у романима Скендера Куленовића и Меше Селимовића, Ковачевић наглашава како, упркос општем мишљењу да феномен СНГ-а представља приповиједање у трећем лицу, може се сасвим успјешно повезати и са приповиједањем у првом и другом лицу.</s><s>Прво лице се, додуше, понегдје и наводи као једна од могућности унутар СНГ-а (Ковачевић, 2012ђ: 332−333).</s><s>Ковачевић износи факторе који се морају узети у обзир како би се извршила класификација различитих облика СНГ-а: а) да ли је у подлози СНГ-а монолошки или дијалошки текст; б) да ли је наратор учесник или свједок управног говора; в) да ли је неки од учесника говора саговорник приповједачу; г) да ли је приповједач био предмет управног говора (2011а: 142).</s>\n<s>Када СНГ искључује наратора као активног учесника говорне ситуације, остварује се у он-форми.</s><s>Уколико је наратор био свједок или учесник говорног догађаја, онда се остварује или у ја-форми или у ти-форми.</s><s>У случајевима који подразумијевају учешће приповједача у говорној ситуацији, СНГ се синтаксички остварује у свим формама којима се може пренијети и неуправни говор (Ковачевић, 2011а: 137).</s><s>Уколико је приповједач свједок одређене говорне ситуације, али активно не учествује у њој, онда приповједач при стварању СНГ-а говорниково и саговорниково прво, односно друго лице замјењује трећим (Ковачевић, 2011а: 137).</s><s>Уколико приповједач није учесник, већ свједок говорне ситуације, а говор у форми СНГ-а преноси се једном од учесника говорне ситуације, онда приповједач говори у његово име, па се прво лице из управног говора замјењује СНГ-ом у другом лицу (Ковачевић, 2011а: 139).</s><s>Када је приповједач био један од учесника говорног догађаја и сада у форми СНГ-а евоцира тај говорни догађај, онда: „глаголско ТИ из управног постаје ЈА у слободном неуправном, а глаголско ЈА из управног постаје ОН у слободном неуправном, док замјеничко ЈА из управног постаје ОН (А) у слободном неуправном говору, а замјеничко ТИ из управног постаје замјеничко ЈА у слободном неуправном“ (Ковачевић, 2011а: 140).</s><s>Уколико приповједач преноси управни говор у коме је он предмет говора, онда се треће лице из управног говора замјењује првим Примјењујући критеријум (не)укључености наратора као говорника или саговорника у говорни догађај, Ковачевић (2012) издваја два синтаксичка модела СНГа.</s><s>Према томе, неукљученост наратора подразумијева претварање првог лица једнине или множине из управног говора у треће лице једнине или множине у СНГ-у, док укљученост наратора у говорни догађај подразумијева претварање другог лица у прво или обрнуто када се прво лице претвара у друго.</s><s>Као граматичка варијација првог модела, јављају се случајеви с плуралском формом првог и трећег лица.</s><s>Подмодел са плуралистичким обликом трећег лица користи се за ситуације у којима појединац говорно заступа групу или када је потребно исказати неизречене, а подударне мисли групе учесника једне говорне ситуације.</s><s>У моделима у којима је наратор као говорник укључен у говорни догађај, наратор је интерпретатор говорног догађаја чији је говорник или саговорник био, па самим тим, има улогу и приповједача и лика.</s><s>У другом подмоделу описује се говорни догађај у коме је лик и сам био саговорник.</s><s>Наратор преноси садржај говорног догађаја који је упућен њему као саговорнику.</s><s>На овај начин се постиже двострука експресивност израза: фатичка која подразумијева саговорникову импресију на говорником изазов и експресивна која подразумијева нараторов емоционални став према властитој саговорничкој улози (Ковачевић, 2012ђ: Ова подјела потиче од њемачких феноменолога, првенствено Кајзера, који приповједаче, односно начине приповиједања дијели према три граматичка лица.</s><s>Према тим личним замјеницама је и направљена подјела на три основне форме приповиједања које су у њемачком добиле сљедеће називе: Ich Form, Du-Form и ErForm.</s><s>Облици СНГ-а у другом лицу потврда су „врло стилематичног и стилогеног унутрашњег дијалога Š...</s><s>Ć између Ја и другог Ја, у коме је друго Ја исказано ТИформом, а остварено стилским поступком еналаге лица или хетеропросопона, који подразумијева</s>\n<s>Оваква солилоквијумска реализација СНГ-а подразумијева „реализацију дискурса слободног неуправног говора с трипартитном кореферентношћу (и говорника и саговорника и наратора), с тим да се поједине од тих улога строго диференцирају и/или нараторски“ (Ковачевић, 2012ђ: 345).</s><s>Ради се о врсти СНГ-а у облику унутрашњег монолога „само што се у њему ја не супротставља граматички свом другом ја, него се ја као говорник супротставља кореферентном ти-саговорнику.</s><s>Притом се, иако кореферентни, догађајно не подударају Ја-говорник и Ти-саговорник.</s><s>Ја-говорник је наратор који евоцира говорне догађаје с Ти као главним јунаком“ (Ковачевић, 2012ђ: 345).</s><s>Овакав облик доживљеног говора назива се и управни монолошки говор који представља неизречене дијалоге „у којима се сучељавају јунакови „несагласни гласови“ о некоме питању, с тим да ти „гласови“ немају синтаксички статус реплика управног говора, нису синтаксички обликовани као управни говор, што и јесте основна синтаксичка разлика између драмског монолога као унутрашњег дијалога и дијалога у форми управног говора“ (Ковачевић, 2012д: 316).</s><s>Најраспрострањенија је форма трећег лица која се користила у доба реализма.</s><s>Јавља се у различитим облицима и карактеристична је за приповиједање уопште.</s><s>Међутим, изводи се по једном основном моделу: о јунацима се увијек приповиједа у трећем лицу или се основни приповједни искази могу свести на треће лице.</s><s>У литератури најмање се користи форма приповиједања у другом лицу.</s><s>Овакав приповједач налази се у самој причи, један је од јунака догађања и тачка гледишта примјерена је његовим конкретним егзистенцијалним могућностима.</s><s>Приповиједање у другом лицу може да истакне однос између јунака-приповједача и јунака-примаоца на изразито конкретан начин, али је и она ограничена тачком гледишта приповједача (Милосављевић, 1993: 180−183).</s><s>Катнић-Бакаршић (2001: 114) истиче како овај облик СНГ-а, заједно са реторичким обраћањем, показује још већи степен продирања говора лика у ауторски контекст и на плану форме, јер би у ауторском говору био коришћен облик СНГ-а у трећем лицу.</s><s>У прошлости била је карактеристика епистоларне књижевности, односно у дјелима састављеним од преписке главних јунака.</s><s>У модерној литератури чешће се употребљава форма приповиједања у првом лицу када приповједач излаже оно што види и осјећа са властите тачке гледишта.</s><s>Његова тачка гледишта омеђена је његовим идентитетом: он може да види и да осјећа онолико колико је јунаку којег представља то примјерено.</s><s>Уколико би прешао ту границу примјерености, јунак-приповједач био би неубједљив.</s><s>Приповједач у првом лицу има двије битне могућности испољавања: ја које приповиједа и ја које доживљава, односно приповједач у првом лицу и онај који приповиједање доживљава као јунак укључен у причу.</s><s>Милосављевић напомиње како предност приповиједања у првом и другом лицу, у односу на треће, лежи у чињеници да се „кроз различите модусе говора приповедача постиже непосредност излагања, виђења, осећања.</s><s>Радње и догађаји представљени том формом могу да се испричају у време садашње; том врстом приповедања успешно се прати и ток свести јунака − приповедача“ (Mилосављевић, 1993: 183).</s><s>СНГ у првом лицу карактерише одсуство уводних глагола говорења.</s><s>Међутим, могу се јавити случајеви њихове употребе који служи као увод у овај тип говора.</s><s>На овакав начин скреће се пажња на говор јунака (Ковачевић, 2011а: 136).</s><s>С друге стране, наратор у трећем лицу може исто тако да се понаша као свезнајући приповједач.</s><s>Рецимо, Толстојев приповједач може да види и да зна као и Бог.</s><s>„Тачка гледишта приповедача у трећем лицу, по правилу, јесте покретна: и по правилу се налази изнад тачака гледишта свих јунака, па и изнад тачака гледишта приповедача у првом и другом лицу“ (Милосављевић, 1993: 184).</s>\n<s>СНГ може бити остварен са уводним глаголом, што га структурно приближава неуправном говору, али и без уводног глагола, чиме се приближава управном говору.</s><s>С друге стране, англофони наратолози искључују могућност постојања конферанце у СНГ-у (Принс, 2011: 125−126).</s><s>Подтипу СНГ-а који се структурно подудара са моделом неконекторског неуправног говора будући да садржи ауторску дидаскалију и који се по својим стилистичким особинама подудара са моделом правог СНГ-а усљед стилистичке двогласне природе, одговара термин полуслободни неуправни говор 10а) Ако ни ноћас није стигла пошта, мисли Ђорђе, у подне ће Š←ћуĆ кренути ка Ваљеву и Шапцу да тражи Š←тражимĆ Адама. (ВС 3, 55) 10б) If no letter has arrived overnight, thought George, at noon he'll Š←I'llĆ go to Valjevo Овим обликом СНГ-а ствара се привид управног говора, чиме се даје предност творцу говора у односу на преносиоца истог, иако су преносиоцу подређене граматичке особине говора.</s><s>На овакав начин читалац се доводи у дилему: коме приписати дати говор (Ковачевић, 2011а: 136)?</s><s>Реализација СНГ-а без везника, али са присутном дидаскалијом, у литератури се наводи као једна од терминолошки неразграничених варијација СНГ-а.</s>\n<s>У наредним страницама класификовали смо различите типове доживљеног говора.</s><s>Анализа је подијељена на пет мањих одјељака.</s><s>Ауторски и управни говор нису посебно истицани, док се реченице СНГ-а истичу курзивно, при чему смо у загради са стрелицом дали граматичке облике управног говора који су у СНГ-у доживјели трансформацију због смјене приповједачке позиције аутора и наратора.</s><s>Облици СУГ-а су подвучени.</s><s>Уколико буде долазило до одступања од оваквих правила, то ће бити наглашено.</s>\n<s>Реализација једног типа доживљеног говора У корпусу је пронађен одређени број примјера у којима Ћосић користи само један тип доживљеног говора, односно пронађени су примјери монотоне структуре наративног дискурса.</s><s>Међутим, и у таквим ситуацијама често долази до комбинације различитих подтипова једне врсте доживљеног говора.</s><s>Незаступљеност ове категорије показатељ је доминантне природе хибридних конструкција у тетралогији Време смрти.</s><s>6.1.1.</s><s>Употреба слободног неуправног говора Наведени примјер илуструје употребу СНГ-а у трећем лицу једнине, као једине врсте доживљеног говора.</s><s>У читавој тетралогији постоји још свега неколико случајева необичне комбинације главне и споредне мисли лика чијем унутрашњем монологу свједочимо.</s><s>Наиме, размишљајући о могућој теми наредног писма, Данило Историја се присјећа и дјевојке Стамене, што је дато у загради.</s><s>Јовановић (2009: 15) истиче како заграда код Ћосића има двоструку функцију: а) техничку: усаглашавање писања са природном практичном конвенцијом и б) конструктивну и смисаону: њоме уоквирен исказ представља говор у говору, исказ о исказу; при чему се не нарушава говорно ткиво контекста (који га је примио).</s><s>И заиста, планове који се односе на поновни љубавни сусрет са Стаменом писац даје у загради као споредне мисли које прекидају ток главних мисли, а којима се лик враћа на крају дискурса.</s><s>Такве мисли подвлачимо.</s>\n<s>1aŠiii.</s><s>Ć) Можда више никад неће Š←нећуĆ видети оца.</s><s>А није Š←нисамĆ могла ни да вечера Š←вечерамĆ са њим, ни још једно вече да ћути Š←ћутимĆ под оном нежном и дубоком заштитом његовог присуства.</s><s>Његове тихе свемоћи.</s><s>Откако зна Š←знамĆ за себе, никад се ничег није Š←нисамĆ плашила у његовом присуству.</s><s>Ни вештица и вампира, ни курјака и змијског цара, ни Турчина и змаја; с њим је Š←самĆ смела да сиђе Š←сиђемĆ и на дно Римског бунара на Калемегдану; и кроз стару шуму и клисуру у олујној ноћи да прође Š←прођемĆ; и на гробљу да заноћи Š←заноћимĆ.</s><s>После дедине смрти, кад је Š←самĆ појмила да смрт није сан, ни одлазак на небо, на зелену ливаду кроз коју протиче речица у којој се брчкају анђелчићи као на слици у бакиној соби, она је Š←ја самĆ била сигурна да јој Š←миĆ на татином крилу ни та смрт ништа не може.</s><s>И све до сусрета с Владимиром она је Š←ја самĆ у свим младићима тражила очеву моћ, особине, лик; није Š←нисамĆ ни посумњала да може Š←могуĆ вољети неког ко не личи на њега.</s><s>Помно је Š←самĆ посматрала мајку, изналазила јој мане, утврђивала очева преимућства.</s><s>Тако до сусрета с Владимиром.</s><s>До тада.</s><s>Отада, само Š←самĆ му је неколико пута прислонила главу на груди да му слуша Š←слушамĆ срце и сат у џепу прслука; да мисли Š←мислимĆ о металном гласу времена и ужива Š←уживамĆ у дубоким, моћним ударима из његових груди од којих цела кућа топлим и тамним одјекује; да га било шта запиткује Š←запиткујемĆ како би слушала оно његово брујање, ону јеку у грудима.</s><s>Зар ју Š←меĆ је Владимир спречио да вечера Š←вечерамĆ с њим, проведе Š←проведемĆ прошлу ноћ с њим, слуша Š←слушамĆ га, пита Š←питамĆ због чега су све мушкарци љубоморни... (ВС 1, 210−211) 1бŠiii.</s><s>Ć) She Š←IĆ might never see her Š←myĆ father again.</s><s>And she Š←IĆ didn't even have supper with him, or spend and evening under the deep, tender protection of his presence, his quiet omnipotence.</s><s>Ever since she Š←IĆ could remember she Š←IĆ had feared nothing when she Š←IĆ was with her Š←myĆ father.</s><s>Not even death.</s><s>Before she Š←IĆ met Vladimir she Š←IĆ had looked for her Š←myĆ father's features, his strength, in the young men she Š←IĆ met.</s><s>The faults she Š←IĆ discerned in her Š←myĆ mother confirmed her Š←myĆ belief in her Š←myĆ father's superiority.</s><s>Before she Š←IĆ met Vladimir she Š←IĆ had loved to sit on her Š←myĆ father's knee and lean her Š←myĆ head against his chest to listen to his heartbeats and the metallic voice of his pocket watch, to feel those strong, deep pulsations in his chest which made the whole house resound with their dark warmth, to ask him questions simply for the sake of hearing that reverberation in his chest.</s><s>Had Vladimir prevented her Š←meĆ from having supper with him, spending last night with him? (IB, 153−154) Ћосић често комбинује различите облике СНГ-а унутар једног дискурса.</s><s>Најчешће је то комбинација прототипског облика СНГ-а у трећем лицу једнине и множине, којем одговарају конкурентни облици првог лица једнине и множине из управног говора.</s>\n<s>1aŠiv.</s><s>Ć) Устаће Š←устаћуĆ тек кад сунце буде изнад јасенова, још неолисталих, а неће Š←нећуĆ се обрадовати првом дану свог ратничког одсуства.</s><s>Ни идућих дана неће Š←нећуĆ се радовати у кући претовареној бригом за њега Š←менеĆ, у опустелом Прерову, где још убија пегавац.</s><s>Жене којима је Š←самĆ до рата долазио, ако нису помрле или болесне, у жалости су за неким својим и немоћне за ноћна радовања.</s><s>А оне ретке које и у овим данима заврну сукњом кад га Š←меĆ сретну, не могу ни у зору да му Š←миĆ разгоре жељу.</s><s>Па га Š←меĆ Наталија опет замучи.</s><s>Као оног лета кад су Š←смоĆ се ноћу на коњима тркали моравским ливадама и спрудовима, а она баш у трену кад се Š←сам сеĆ погнуо ка њеним недрима пала с коња и сломила руку...</s><s>Али се Наталија само болесницима бави, обилази тифусаре по Прерову и околини, ако је понекад сретне Š←сретнемĆ, она гледа кроз њега Š←менеĆ и загашено.</s><s>Зна Š→знамĆ зашто, и не радује Š←радујемĆ се да је види Š←видимĆ.</s><s>Па с оцем или дедом у чезама иде Š←идемĆ од села до села и тражи Š←тражимĆ коња достојног Драгана.</s><s>Читав округ су Š←смоĆ обиграли и нигде коња каквог жели Š←желимĆ; рат однео најбоље, 1бŠiv.</s><s>Ć) He Š←IĆ got up only when he Š←IĆ saw the sun shining above the bare ash trees, and the first day of his Š←myĆ leave brought him Š←meĆ no pleasure.</s><s>Nor did the subsequent days, in a house overburdened with anxiety on his Š←myĆ account, and in deserted Prerovo, where typhus was still claiming victims.</s><s>The women he Š←IĆ had known before the war had either died or were ill, or were in mourning and incapable of nocturnal adventures.</s><s>The few who did roll up their skirts when they met him Š←meĆ couldn't rouse his Š←myĆ desire even at dawn.</s><s>He Š←IĆ was again troubled about Natalia- as he Š←IĆ had been that summer when they Š←weĆ had galloped beside the Morava, and she had fallen and broken her arm just as he Š←IĆ had leaned over towards her breasts.</s><s>But Natalia had time only for those who were ill, she spent her time visiting typhus patients, and if he Š←IĆ met her she looked straight through him, all passion extinct.</s><s>He Š←IĆ knew why and it didn't please him Š←meĆ.</s><s>He Š←IĆ went from village to village with his Š←myĆ father and grandfather in the dogcart, looking for a horse that would be worthy successor to Dragan.</s><s>They Š←weĆ went around the entire neighborhood, but there was no horse of the type he Š←IĆ wanted anywhere; the war had taken the best ones, leaving only nags and foals. (RE, 393) 6.1.2.</s><s>Употреба полуслободног неуправног говора У сљедећем примјеру запажамо ортографски знак три тачке са којима почиње и завршава унутрашња мисао Живојина Мишића.</s><s>Ћосић их користи када жели читаоца вратити у прошле догађаје у односу на садашњи моменат.</s><s>Примјер илуструје ријетке случајеве СНГ-а који су праћени ауторском дидаскалијом (размишља генерал Мишић) будући да је једна од основних карактеристика СНГ-а управо одсуство уводног глагола.</s><s>Ковачевић (2012е: 27) образлаже да разлика између ове врсте говора, коју назива полуслободним управним говором, и правог СНГ-а лежи у чињеници да се полуслободни неуправни говор чешће користи за преношење изреченог говора лика, при чему не долази до раздвајања тачке гледишта аутора и лика.</s><s>Наведени примјер показује како се полуслободни неуправни говор чешће користи као оружје за изражавање унутрашњег говора лика у Ћосићевој тетралогији.</s><s>Подвлачимо конферансу као јасан сигнал ове врсте доживљеног говора.</s><s>Примјер нема енглески еквивалент.</s>\n<s>1аŠv.</s><s>Ć) ...</s><s>После три дана боја за Сувобор, изгубио је Š←самĆ и Сувобор и гукошке положаје, размишља генерал Мишић.</s><s>Уздао се Š← сам сеĆ у планине, рђаве путеве, непролазе.</s><s>У кишу, снег и маглу.</s><s>Уздао се Š← сам сеĆ у земљиште и небо.</s><s>Да скрше, пребију, разломе Поћорекову армију.</s><s>Да липсава по врлетима и урвинама.</s><s>Затим да сјури у глибницу Колубаре.</s><s>Али су Швабе толико премоћне да су свладале земљиште и непогоде, освојиле косу по косу, брег по брег; корак по корак, пеле се уз Маљен, Сувобор, Рајац.</s><s>Поћорек је методично и упорно ратовао.</s><s>Нигде није испољио сву снагу.</s><s>Оно што би наумио, то је постизао.</s><s>Задобијено је добро чувао.</s><s>Ударци му били промишљени.</s><s>Сада, са Сувобора, зариће му се Š←ми сеĆ у леђа и раскомадати армију.</s><s>То би и један фелдвебел учинио, а некмоли фелдцајгмајстер и командант Балканске војске Аустроугарске царевине.</s><s>Можда је у оволиким ситним победама истрошио Š← сам...истрошиоĆ снагу за одсудну победу?</s><s>Можда нема резерве Š←немам резервеĆ?</s><s>Можда...</s><s>А да ли је наступио час кад је и „можда“ чињеница за једну одлуку?</s><s>Преостала, посљедња могућност за спас.</s><s>Можда.</s><s>Зар је то све на чему може да заснива Š←могу да заснивамĆ мисао и делање?... (ВС 2, 290−290) 6.1.3.</s><s>Употреба управног говора</s>\n<s>Директни говор знатно обогаћује структуру Ћосићеве тетралогије.</s><s>У говору ликова преовлађују једноставни искази, састављени од малог броја ријечи и са простом синтаксичком структуром.</s><s>Дијалог је спонтан, слободан, лак, жив, течан и понекад максимално сажет.</s><s>„Искази се у дијалогу узајамно траже и привлаче.</s><s>Усамљени не казују ништа, али када се споје са саговорниковим − говоре много” (Јовановић, 2009: 21).</s><s>Издвајамо случајеве изоловане употребе ове врсте доживљеног говора.</s><s>Реплике саговорника најчешће нису праћене ауторском дидаскалијом, јер је јасно из контекста ко изговара одређену реплику.</s><s>Овакав облик управног дискурса називамо неуведеним управним говором.</s>\n<s>Рјеђи су случајеви када Ћосић уводи ауторску дидаскалију, коју подвлачимо: 2aŠi.</s><s>Ć) Одлучио сам да пођем с Толом ка Ваљеву.</s><s>Да му се нађем.</s><s>Ишчупам га како знам.</s><s>С војском и државом види се шта ће бити − рече Ђорђе и испљуну цигару.</s><s>Аћим га обухвата погледом, тамног, урезаног у прозор и свитање; каже дрхтурећи, гласно: Смемо ли то, Ђорђе?</s>\n<s>Аћим дуго ћути, па промуца: Адам неће пропасти!</s><s>Не може, Ђорђе, све наше да пропадне.</s><s>Ни рат не узима без мере и рачуна.</s><s>Ни најгоре зло није без правде.</s><s>А ми 2бŠi.</s><s>Ć) \"I am going to Valjevo, to help Adam,\" Djordje said.</s><s>\"I'll find a way of getting him out.</s><s>The army and the state are up to no good.\" Aćim looked hard at him, a dark figure etched against the window in the early dawn light.</s><s>\"Dare we do that, Djordje?\" he said with a slight tremor in his voice.</s><s>\"In times of great misfortune, a man mustn't try to get himself out of trouble on his own.\" \"We each have only one head, and we have to keep it out of trouble.\" \"No harm will come to Adam!\" Aćim said after a pause.</s><s>\"Not all our boys will get killed.</s><s>Therе are limits, even in war.</s><s>Even in the greatest evil there is some justice.\" Ћосић уводи експлицитно говорника само у случајевима када дијалог сачињава више саговорника, па је немогуће на основу контекста препознати коме припада одређена реплика.</s><s>У оваквим случајевима теме дијалога су интелектуално ангажоване и исказане у облику политичке конверзације.</s><s>С правом Станојевић напомиње како „супротстављањем подвојених мишљења о различитим темама, драмски дијалози воде до дискусија или усамљених филозофских диспута“ (Станојевић, 2001: 39).</s><s>2аŠii.</s><s>Ć) Престолонаследник Александар:</s>\n<s>На Косову смо, господо.</s><s>Сваки војник, сваки Србин данас се косовски осећа: одлучује нам се судбина.</s><s>Можда опет на векове.</s>\n<s>Јесмо на Косову, али предлажем, престолонаследниче, да о царству небеском не расправљамо.</s><s>Јер ми, свакако, нећемо у то царство.</s>\n<s>У ријетким случајевима када Ћосић одлучује да прикаже монотону структуру својих микродискурса, уводи СУГ у првом лицу множине, како би изразио колективни став или стање једне нације у вихору рата.</s><s>Ћосић не прави интерпункцијску дистинкцију између реченичних структура.</s><s>Једини интерпункцијски знак који користи јесте двотачка.</s><s>Преводилац уводи више реченичних структура, односно раздваја мисли у више исказа, оивичених великим почетним словом и интерпункцијским знаком на крају.</s>\n<s>3аŠiii.</s><s>Ć) Оче мој бедни, што си ме створио на овој земљи кад ти не можеш ни мрава да згазиш?</s><s>Од тебе ми је стид, ова разнета душа, овај чопор кукавица у мени.</s><s>Ко ти је дао 3бŠiii.</s><s>Ć) My poor, wretched father, how could you create me when you couldn't even tread on an ant?</s><s>It's from you that I've inherited this shame, this soul torn to pieces, this pack of coward within me.</s><s>Who gave you the right to create me? (SD, 159−160) 3аŠiv.</s><s>Ć) Ех, мој самоуверени човече...</s><s>Био си равнодушан према стварима, зато оне теби и ћуте.</s><s>Готово за све што сам волела ти си имао ћутање.</s><s>Све си одобравао.</s><s>Ниси ни помишљао колико ме болело што се ничему мом ниси супротстављао.</s><s>Тебе никад није било страх да можеш ишта изгубити.</s><s>Зашто би те понизила једна моја исповест?</s><s>Не прекоревам те, јер сам некада у твојој сигурности у моју љубав видела и разлог за своју срећу.</s><s>Зато сам и чинила све што ти чува достојанство пред светом, који прља и спотиче сваког чистог и јаког.</s><s>А ти, који си у тој проклетој политици и опозицији, не знам да ли увек и праведно, немилице тукао људе по глави, ниси показао да ти је моја оданост потребна.</s><s>Теби је било значајно само оно што се јавно догађа, што сви виде, а мени је у нашем животу било вредно само оно што је наше.</s><s>Ех, мој Вукашине.</s><s>Ти и деца били сте ми све, а ја сам теби била неко коме си се уморан враћао.</s><s>Неко од кога си одлазио ономе што ти је важније.</s><s>Тако и јесте, тако и треба.</s><s>Са твоје стране није то била неправда.</s><s>Ни жртва са моје.</s><s>И не помишљај да си ми нешто дужан.</s><s>Први пут у животу ја сам се у Ваљеву одлучила на жртвовање... (ВС 4, 56−57) 3бŠiv.</s><s>Ć) Ah, my self-confident man, you were indifferent to those objects, so they were silent.</s><s>You've always been reserved with me.</s><s>You approved of everything.</s><s>You have no idea how painful it was for me that you never opposed anything I did.</s><s>You never thought that you could lose anything.</s><s>Why should my confession humiliate you?</s><s>I'm not reproaching you.</s><s>At one time I even saw your certainty of my love as a reason for my hapiness.</s><s>That's why I did what I could to preserve your dignity in a world that stains everything that is clean and undermines everyone who is strong.</s><s>You never gave any sign that you needed my devotion.</s><s>What mattered to you was what was done in public, what everyone could see.</s><s>Ah, Vukašin!</s><s>The only thing I valued in our life was what was ours alone.</s><s>You and the children were everything to me, but to you I was just someone you come back to when you were tired.</s><s>A person you left to go to someone more important.</s><s>That's how it was, and had to be.</s><s>It wasn't an injustice on your part or a sacrifice on mine.</s><s>You aren't obligated to me in any way.</s><s>It was in Valjevo that I chose to sacrifice for the first time in my life. (SD, 28−29) Ћосићев јунак обраћа се имагинарном саговорнику, Вукашину Катићу, са којим се води унутрашња полемика.</s><s>Примјер је специфичан по томе што се различити облици обраћања користе за исту особу.</s><s>У тексту подвлачимо облике вокатива који то јасно и показују, како у српском, тако и у енглеском преводу.</s><s>3аŠv.</s><s>Ć) Кад већ знаш, Вукашине, шта није моје право, знаш ли онда шта јединог мене чека ако Прва армија буде поражена?</s><s>Срамота.</s><s>Јесте, вечна срамота.</s><s>Она је казна за команданта поражене војске.</s><s>Војницима следују страдања и патња, али они могу да живе и преживе.</s><s>Срамоту команданта поражене војске најтеже је живети и преживети.</s><s>Сви је памте.</s><s>Кад би ти, Вукашине Катићу, знао колики је мој страх ноћас.</s><s>Ја сам ноћас највећа кукавица у Првој армији.</s><s>Никог не мучи такав страх.</s><s>Ниједног Поћорековог војника није толико страх као мене, пријатељу. (ВС 2, 382) 3бŠv.</s><s>Ć) Since you already know the limits of my rights, Vukašin, do you know what is waiting for me, and for me alone, if the First Army should be defeated?</s><s>Disgrace; yes, eternal disgrace.</s><s>That is the punishment of the commander of a defeated army.</s><s>The soldiers get their portion of suffering and hardship, but they can live through it.</s><s>But to live through and survive the disgrace of the commander of the deafeated army is very, very difficult.</s><s>Everybody remembers it.</s><s>If only you knew, Vukašin Katić, how desperately afraid I am tonight!</s><s>I am the biggest coward in the First Army.</s><s>No one else is tormented by such fear.</s><s>And not a single soldier in Potiorek's army feels the fear that I do, my friend. (TD, 281) Наведени примјер представља ријетке случајеве када je сваки исказ СУГ-а у трећем лицу праћен ауторском дидаскалијом, које и истичемо у примјеру 3Švi.</s><s>Ć. Анализа корпуса показаће да аутор не користи често конферансу при увођењу доживљеног говора.</s>\n<s>4а) Човек умире онакав какав се и родио, помисли Вукашин.</s><s>И ја сам исто што сам био 4б) Life hasn't changed us, thought Vukašin.</s><s>I too am the same as I was in Prerovo.</s><s>What can Ћосић такође комбинује уведени неизречени облик СУГ-а у првом лицу, при чему завршава параграф неуведеним обликом СУГ-а у трећем лицу.</s><s>4aŠi.</s><s>Ć) Где ли је сад она баксузина, командант батаљона, да види шта радим?, говори у себи Алекса Дачић и отвара сандук пун муниције.</s><s>Каква медаља за храброст, мајчина му.</s><s>За ово што сам до сада урадио, следује ми поднареднички чин и Карађорђева звезда!</s><s>Сунце им божје, официрско, изеличко!</s><s>Тртови и лажови! (ВС 2, 398−399) 4бŠi.</s><s>Ć) And where's that goddamn battalion commander to see what I'm doing now? said Aleksa Dačić to himself, as he opened a case full of ammunition.</s><s>What price a medal for bravery, for Christ's sake!</s><s>For what I've done just now I should be promoted to sergeant and get the Karageorge Star!</s><s>To hell with those bastard officers- a bunch of cowards and thieves!</s><s>Први исказ илуструје ријетке случајеве уведеног СУГ-а када је ауторска дидаскалија у медијалној позицији.</s><s>Остатак параграфа припада облицима неуведеног 4aŠiiĆ) Објављивањем савезничког притиска на српску владу − Вукашин у себи наставља да сређује утиске - постаје немогућ и бесмислен даљи напад на њену политику од стране Врховне команде и ратних команданата.</s><s>Официрско незадовољство Владом и њеним председником Пашић претвара у гнев и скреће га на савезнике и Бугаре.</s><s>А шта затим?</s><s>Ниједно судбинско питање није решено; криза се продубљује, војни слом бива неминовнији и са све тежим посљедицама.</s><s>Тај мајстор задобија вечерас једну, у суштини безначајну, политичку победу: слогу Владе и Врховне команде у неприхватању савезничких захтева.</s><s>Али докле?</s><s>И шта Србија добија тим традиционалним опредељењем за царство небеско?</s><s>Нестаје као држава и поново тоне 4бŠii.</s><s>Ć) The revelation of Allied pressure on the Serbian government − Vukašin continued to sort out his impressions- rendered any further attack on that government's policy by the High Command and the officers impossible and meaningless.</s><s>The dissatisfaction of the officers with the government, and with Pašić at its head, was transformed into anger directed against the Allies and the Bulgarians.</s><s>What would be the next step?</s><s>No vital problem had been solved; the crisis was getting worse; military collapse was inevitable, with increasingly serious consequences.</s><s>That masterly politician had won, that evening, a political victory that was in fact meaningless: agreement between the government and the High Command that the demands of the Allies could not be accepted.</s><s>But what then?</s><s>What would Serbia gain from her tradicional decision in favour of pie in the sky?</s><s>She would cease to exist as a state, and sink once more to the lowest point of historical significance. (IB, 128−129) Примјер илуструје ријетке случајеве када Ћосић користи само један облик доживљеног говора унутар дужег микродискурса: СУГ са великим бројем подтипова.</s><s>Лик прелази са уводних исказа СУГ-а у трећем лицу на исказе СУГ-а у првом лицу.</s><s>Искази СУГ-а прошарани су елементима обраћања имагинарним саговорницима.</s><s>Како би се обратио тим саговорницима, лик користи различите облике императива.</s><s>4aŠiii.</s><s>Ć) За тачан одговор на то питање треба водити рат, и убијати за лажне и глупе одговоре.</s><s>Шта смо ми људи, то је прво национално, државно, територијално питање.</s><s>То је прави разлог за европски рат, а тек под каквом ћу заставом и чијом круном да ждерем, серем и јашем Ленке!</s><s>И да сам слободан и да нећу што неко хоће, да псујем онога ко ми се псује и презирем глупаке и подлаце.</s><s>Да будем то што јесам, како синоћ рече онај добродушни шаљивџија мајор Гавриловић.</s><s>Јесам ли рођен да будем убијен бранећи отаџбину?</s><s>И треба ли нам отаџбина у којој мора да гине свако ко се у њој роди?</s><s>То је питање од кога зависи мој ратни циљ, и нада, и инат у злопаћењу до погибије.</s><s>А шта ћу ја кад мене мучи која је само моја секунда у вечности, и где је само моја стопа на оволикој земљи?</s><s>Па твоја је отаџбина, твоја је сва Србија! − узвикујеш патриотски и гледаш ме официрски.</s><s>Али шта ћу кад ја ноћас не осећам да је Србија моја?</s><s>Моје је оно што је само моје.</s><s>Јесте, господо патриоти.</s><s>Нећу да страдам и гинем ни за земљу отаца, ни за слободу нечијих потомака.</s><s>Ко ме је на то осудио, ко ми је погибију учинио судбином, приморао на заклетву тој судбини целу моју генерацију, сав Ђачки батаљон уверио да треба певајући да гине, почаствован од некакве монструозне историје, срећан што може да изгине?</s><s>У овој шљиварској земљи, које смо ми грешне јабуке појели, а да не знамо да смо их појели?</s><s>Знам, рећи ћеш: ми нисмо повели рат.</s><s>Ми се бранимо.</s><s>Бранимо свој опстанак и слободу.</s><s>Ми не нападамо Беч, ми бранимо Београд.</s><s>И на тој чињеници, поштовани господине, треба да остане моја памет, даље да не мислим ни о чему изван тога − ми се бранимо − да не мислим и не осећам!</s><s>А шта ћу кад ја тако не могу?</s><s>Не да нећу, но не могу.</s><s>Сажаљиво као синоћ ти ми се осмехујеш, чујем те: Онда си, младићу, издајник и говно.</s><s>Издаје се само оно у шта се верује, лукави патриото.</s><s>Али, и као издајник и сероња могу да мислим логично, да питам вас што желите да вас се сетим кад ми се овако смркне, питам вас логично, банално логично: треба ли да се бранимо и кад не можемо да се бранимо?</s><s>Треба ли да изгинемо само зато да бисмо неком показали некакво достојанство и част?</s><s>Та погибија за достојанство и част, то ли је, дакле, извршавање националне дужности?</s><s>Коме се то, весељаку, под разорним гранатама калибар четрдесет два, показује достојанство, потврђује част?</s><s>Немачким тобџијама!</s><s>Па то њима само може да појача задовољство убијања и победу им учини значајнијом но што би им била иначе.</s><s>Ако се међу Фрањиним и Виљемовим поданицима који носе назубљене бајонете и на чијим је опасачима исписано „Gott mit uns“ и нађе неко ко држи до части и достојанства, па му наша самоубилачка храброст изазове, рецимо, поштовање наше смрти.</s><s>Заслужује ли српска таштина неких потомака да неколико хиљада војника, мојих ратних другова, разнесу гранате на Ади Циганлији и обалама Саве и Дунава?</s><s>За какав то инат да ми Швабе оним својим назубљеним бајонетом извуку црева на дорћолско ђубриште?</s><s>Немаш одговора, господине мајоре.</s><s>Нудиш ми само наду и инат и онај виц − да у рату само слабији може да победи.</s><s>Јадна ти је то нада да ми под паљбом триста топова ниједан гелер неће располутити главу и да ме од кише куршума ниједан неће пробушити.</s><s>Смешан је и јадан инат пред неминовним.</s><s>А без наде у живот и победу, како да гинем?</s><s>С надом у будућност ако ми парче гвожђа случајно одруби само једну руку, с људима који ће преживети овај рат убијајући, или са оним подлацима и сероњама у позадини, из нишких кафана и нишког парка.</s><s>Или да се надам уједињењу са онима у швапским униформама, који нас убијају као да су из Баварске, преводе посмртницу Београду на наш заједнички језик, спремни да на Петров двор поново обесе своју заставу?</s><s>Пљујем ја на уједињење с њима и на ту будућу велику Србију и велику Југославију!</s><s>Или, лукави чикице, мислиш на наду у краља, политичаре, генерале и војводе који ће у миру владати опет по својим законима и правилима ратне службе за мене?</s><s>Пардон, господине, на те карте ја не улажем ниједан час на оваквој кошави.</s><s>Не верујем у мир у коме се опет мора знати њихова лозинка...</s><s>Ох, како би то било добро и спасоносно кад бих могао да не мислим, кад бих могао бити Шунто Златиборац...</s><s>Можда си мислио, чика − Драгутине, да се у Бога уздам, од његове милости нечему да се надам?</s><s>Па ја сам ипак нешто преживео и не треба ми, ваљда, педесет година да се уверим да је на овоме свету најлакше веровати у немогуће и глупост.</s><s>И на чему смо сад?</s><s>Не постоји ратни циљ, не постоји, стари ратниче.</s><s>Постоји само безумни ратни циљ. (ВС 4, 255−258) 4бŠiii.</s><s>Ć) One has to wage war and kill for senseless principles.</s><s>What kind of people are we?</s><s>First there's the national, territorial questions, the real reason for a European war, and then the question of under what flag, under whose crown, I should gobble my food, shit, and make love to Lenka.</s><s>And be free not to do what somebody wants, to swear at a man who swears at me, and to despise fools.</s><s>To be what I am, as that good-natured Major Gavrilović said this evening.</s><s>Was I born to be killed defending my country?</s><s>Do we need a country where everybody born in it must perish?</s><s>That's the question my war aims depend on, and my hope, and my endurance of suffering before death.</s><s>Yet what really troubles me is which second in all eternity is mine- which?</s><s>\"But it's your country, all Serbia is yours!\" you exclaim with patriotic fervor.</s><s>What can I do if I don't feel tonight that Serbia is mine?</s><s>Mine is what I feel belong only to me.</s><s>You patriotic gentlemen must accept that.</s><s>I don't want to suffer and perish for the land of my fathers or for the freedom of somebody's descendants.</s><s>Who sentenced me to that?</s><s>Who made death my fate, convinced the entire Cadet Battalion that they must go singing to their deaths?</s><s>In this land of plum trees, what apples of sin have we eaten knowingly?</s>\n<s>6аŠi.</s><s>Ć) Чекао и сећао се како је и до тада ишчекивао унука да му се кроз јабучар, лајање истих паса, крцкање Толиног плота, шумор јабукових грана, опрезно, лоповским кораком врати од жена; сврати код деде на доксат да се из тестије напије воде, и тек онда га поздрави и седне на праг; ћуте: он му ловио мирис жене, дрхтурећи, мучио се да га не пита код које је ноћас био и каква је била.</s><s>Адам би опуштено и гласно зевао и ћутао, а он би му рекао: „Сад се напиј хладног млека, па спавај док те не пробудим.“ По његовом одласку дуго би пушио, женама пунио собу и таму, Адамове мешао са својим, негдашњим, увек на земљи, међу биљкама што ћуте и миришу. (ВС 1, 31) 6бŠi.</s><s>Ć) He remembered the times over the years he had waited for his grandson to come through the apple orchard: Tola's creaking fence, the rustling of the apple trees, Adam's furtive steps on his way back from some woman; he would always come to the porch where his grandfather was sitting and have a long drink of water from the pitcher; and then greet his grandfather and sit down on the step.</s><s>Neither of them would speak: Aćim would breathe in his grandson, hunting for the smell and sweat of the woman.</s><s>Trembling, he would struggle painfully not to ask Adam who he had been with that night and what she was like.</s><s>Adam would give a loud, relaxed yawn, and Aćim would say: \"The best thing for you is a glass of cold milk.</s><s>Then sleep until I wake you.\" After Adam had gone, he would smoke, filling the dark room with women, Adam's and his own from times gone by, always on the earth, among the plants, fragrant and silent. (IB, 18) 6.2.3.</s><s>Удруживање директног говора и слободног неуправног говора Ћосић комбинује СНГ са елементима директног говора из прошлости.</s><s>7а) Зар он Š← јаĆ губи Š← губимĆ Олгу?</s><s>Oлгу коју је Š← самĆ заволио без недоумице, чим ју Š← самĆ је упознао.</s><s>Чим ју Š← самĆ је угледао лако ослоњену на довратак Крсмановићевог салона, са зеленим очима које су, учинило му Š← миĆ се, одједном виделе све у њему Š← мениĆ.</s><s>Ако је имала светлоплаву хаљину као још неке девојке, оне нису имале тако смео деколте као она, назначен некаквим нежним цветом необичног облика.</s><s>Пренуо се Š← сам сеĆ, од њеног погледа му Š← миĆ се преломила и замрсила реченица.</s><s>„То је та!“, говорио је Š← самĆ у себи.</s><s>После јој Š← сам јојĆ кришом гледао само руке, изазовно нежне, распусне у својој белој, виткој наготи, и понављао: „Да, то је.“ Отад је Š← самĆ чинио све да је сретне Š← сретнемĆсваког дана.</s><s>Куће су му Š← миĆ расле и палилулске улице се исправљале кад је Š← самĆ одлазио на састанке с њом.</s><s>Жао му Š← миĆ је било после да заспи Š← заспимĆ.</s><s>А никад иста, увек друкчија, увек је нешто ново говорила и чинила.</s><s>Одушевили га Š← меĆ њена слободоумност, машта, оштроумље.</s><s>У Београду није било девојке која је имала лепше очи од ње и више поноса.</s><s>И кад то преста да га Š← меĆ радује и узбуђује?</s><s>Можда је баш оно друкчије, оно само њено, најпре почело да губи чар и значај.</s><s>Ако су им Š← намĆ у почетку разлике у карактеру и схватањима чиниле љубав убедљивијом, страст чистијом, њихов брак друкчијим, занимљивијим, сад се то у нешто друго преобратило.</s><s>Није један узрок.</s><s>Вријеме је навалило да ништи баш то изузетно у њој, најпре то.</s><s>Или да га чини тешким?</s><s>А он Š← јаĆ њој?</s><s>Изневерио ју Š← самĆ је с Радмилом.</s><s>Разишао се Š← сам сеĆ с њеним оцем.</s><s>Посветио се политици, коју она не воли.</s><s>Разликовали се Š← смо сеĆ у васпитању деце.</s><s>Није Š← НисамĆ трпео њене пријатеље уметнике.</s><s>И чиме ју Š← самĆ је још унесрећио?</s><s>Собом?</s><s>Да, собом.</s><s>То је стварни разлог и права истина.</s><s>Собом, свим што јесте.</s><s>Али он није Š← ја нисамĆ могао друкчије да живи Š← живимĆ.</s><s>После разлаза са оцем следио је онај гадни разлаз с тастом. (ВС 1, 121−122) 7б) Could he Š← IĆ be losing Olga?</s><s>With whom he Š← IĆ had fallen in love as soon as he Š← IĆ caught sight of her, leaning lightly in the doorway of the Krsmanović salon, her green eyes seeming to see everything in him Š← meĆ at a glance.</s><s>None of the other young women wore a dress with such a daring low neckline, cut in an unusual delicate floral shape.</s><s>He Š← IĆ had started, and his Š← myĆ speech had become broken and confused.</s><s>\"That's the one!\" he Š← IĆ had said to himself Š← myselfĆ.</s><s>Afterwards he Š← IĆ had secretly watched her hands, provocatively tender, sexually exciting in their slim white nakedness, and had repeated to himself Š← myselfĆ: \"Yes, this is it!\" He Š← IĆ did everything possible to look at her and listen to her every day.</s><s>No other woman had aroused such feelings in him Š← meĆ.</s><s>The houses seemed taller and the winding streets straighter when he Š← IĆ went to meet her.</s><s>He Š← IĆ was sorry to fall aslep afterwards.</s><s>She was always different, always saying and doing something new.</s><s>He Š← IĆ loved her freedom, her imagination, her sagacity.</s><s>No young girl in Belgrade had more beautiful eyes or greater pride.</s><s>Later there was no wife like her.</s><s>When had this ceased to excite or please him Š← meĆ?</s><s>Perhaps it was precisely this quality of being different that first lost its charm and meaning.</s><s>At the beginning their personality differences had made their Š← ourĆ love more convincing, their Š← ourĆ passion purer, and their Š← ourĆ marriage unusual and more interesting.</s><s>What had changed this?</s><s>Time had destroyed that quality which set her apart from other women.</s><s>Or perhaps time had made her uniqueness more difficult to live with.</s><s>And how did she feel about him Š← meĆ?</s><s>He Š← IĆ had been unfaithful to her with Radmila and had broken with her father.</s><s>He Š← IĆ had devoted himself Š← myselfĆ to politics, which she disliked.</s><s>They Š← WeĆ had disagreed about the children's upbringing.</s><s>He Š← IĆ had had no patience with her artistic friends.</s><s>In what other ways had he Š← IĆ made her unhappy?</s><s>By being himself Š← myselfĆ?</s><s>Yes, that was it, that was the real reason.</s><s>But he Š← IĆ could not have lived his Š←myĆ life differently.</s><s>After the breach with his Š← myĆ father, there had been the rupture with his Š← myĆ father-in-law. (IB, 85−86) У наредном примјеру доминира СНГ, и то у трећем и другом лицу.</s><s>У овакву структуру убацују се елементи директног говора − сеците ме, који подвлачимо у структури издвојеног текста.</s>\n<s>7аŠi.</s><s>Ć) Шта треба њему ноћас да каже Š← кажемĆ, шта да му повери Š← поверимĆ и чему да га поучи Š← поучимĆ?</s><s>Њега који му Š← миĆ може бити син, који му Š← миĆ је по нечему сличан.</s><s>По судбини и крају, сигурно.</s><s>И он ће у поразу сазнати исход велике вере.</s><s>И он ће увидети да победа за коју живи припада властољупцима и частољупцима и да из те победе не настаје оно што и он зове „будућност“.</s><s>Заволео га је Š←сам гаĆ онда на Превијама, док је с букве, под картечима, осматрао швапске положаје за нашу артиљерију.</s><s>Кад је главу ризиковао за његову Š← мојуĆ лулу, нарочито од тада.</s><s>Баш о томе, о давању главе за лулу, треба ноћас нешто да му каже Š←кажемĆ.</s><s>Да га уверава Š← уверавамĆ да је бесмислено дати главу за лулу?</s><s>У његовим годинама се не схвата да пораз правди даје величину а слободи вредност.</s><s>Има ли он право на основу својих пораза, ипак врло скромних по значају, и јевтино, јесте, јевтино плаћених, да пред једним младићем изводи тако тешке закључке?</s><s>Не, њима не може Š← могуĆ ништа одбранити.</s><s>Да ли је то наступио онај час кад се нешто казује сину, некоме ко се воли као син?</s><s>Можда су му Š← миĆ ово посљедњи тренуци, они кад још може Š←могуĆ о нечему да мисли Š← мислимĆ и нечега да се сећа Š← сећамĆ.</s><s>Док гангрена не отрује и батаљону издаје Š← издајемĆ команду да јуриша− сеците ме!</s><s>Постоји ли нешто у шта један младић може трајно да се убеди?</s><s>Постоји ли тај савет, то искуство које ће њему Š← мениĆ неко добро донети?</s><s>Можда ни он неће преживети ране и запаљење плућа.</s><s>А једини је с ким може Š← могуĆ ноћас да разговара Š← разговарамĆ и тако одложи Š←одложимĆ одлуку.</s><s>Милене нема одавно, она је премлада да би га Š← меĆ схватила.</s><s>Чим дође та лепа девојка, питаће Š←питаћуĆ је да ли би могла да воли богаља.</s><s>Не обмањуј себе, Гаврило Станковићу.</s><s>Пред завитланом вртешком у чијем је шареном ормарићу кликтала Маша и орио се смех оног голобрадог и дрског Серјоже Зубова, ти си то сазнао и стотинама ноћи патио због тог сазнања: не постоји ништа јадније од старења љубавника.</s><s>Твој се живот сада брани другим доказима.</s><s>А овом младом социјалисти, овом занетом и амбициозном младићу, треба да каже Š← кажемĆ неке мале истине.</s><s>Оне које, сигурно, не доносе велику радост.</s><s>Ништа значајније не може Š← могуĆ ноћас да му каже Š← кажемĆ. (ВС 3, 193−194) 7бŠi.</s><s>Ć) What should he Š← IĆ say to Bogdan tonight?</s><s>What should he Š← IĆ confide to him from his Š←myĆ own life's experience, how should he Š← IĆ advise and instruct him-this young man who could have been his Š← myĆ son, who resembled him Š← meĆ in many ways, and who faced the same fate?</s><s>For Bogdan too would see that victory belonged to those who loved power and honor, and that his Š← myĆ victory would not give birth to what he Š←I Ć called the \"future.\" Gavrilo Š← IĆ had great fondness for Bogdan, especially since the time Bogdan had risked his life for the major's pipe.</s><s>That was what he Š← IĆ wanted to talk to him about tonight.</s><s>Should he Š← IĆ try to convince him that it was pointless to risk one's life for a pipe?</s><s>At Bogdan's age one didn't realize that defeat gives greatness to justice and right, and bestows its true value on freedom.</s><s>Did Gavrilo Š← IĆ have the right to draw such bitter conclusions on the basis of his Š← myĆ own defeat, which had not been of any great significance, and which hadn't really cost him Š← meĆ much?</s><s>No, indeed, defeat was no excuse.</s><s>Had the moment come when he Š← IĆ should say something to his Š← myĆ \"son\"?</s><s>Perhaps these were his Š← myĆ last hours, when he Š← IĆ could still think about things and remember them, before the gangrene poisoned his Š← myĆ brain.</s><s>What about his Š← myĆ decision?</s><s>He'd Š← I'dĆ do something about that next morning at daybreak; he'd Š← I'dĆ suddenly say, \"Cut it off!\" - as if giving his Š← myĆ battalion the order to charge.</s><s>Was there anything at all in which a young man should firmly believe?</s><s>Any advice or experience that could do him some good?</s><s>Bogdan might not survive his wound and his pneumonia, but he was the one person Gavrilo Š← IĆ could talk to tonight and so postpone his decision.</s><s>He Š← IĆ hadn't seen Milena for some time, and she was too young to understand.</s><s>He Š← IĆ would ask that pretty girl if she could love a cripple.</s><s>Don't kid yourself, Gavrilo.</s><s>You got your answer in front of that whirligig, resounding with Masha's and Zubov's laughter.</s><s>You knew then and you know now that there's no creature more wretched than an aging lover.</s><s>Now you must find other means to justify what life has taught you.</s><s>Still, he Š← IĆ must pass on some small truths to this young socialist, this enthusiastic and ambitious young man.</s><s>Certainly those truths wouldn't bring him much pleasure.</s><s>Had he Š← IĆ nothing more significant to tell 6.2.4.</s><s>Удруживање директног говора и слободног управног говора Секвенцу директног говора Ћосић прекида кратким исказима СУГ-а у трећем лицу, односно СУГ-а у првом лицу, уз чију помоћ читаоцу предочава скривене, унутрашње мисли лика.</s>\n<s>9аŠv.</s><s>Ć) Михајло Радић не може да се покрене из Олгиног погледа и види лице том човеку.</s><s>Чека да му она нешто каже, и дрхти.</s><s>Зар сам погрешио, зар сам се само 9бŠv.</s><s>Ć) Mihajlo Radić couldn't turn away from Olga's gaze to look at Aleksić.</s><s>He waited for her to say something while his eyes asked: Have I made a mistake?</s><s>Have I disgraced myself?</s><s>Кратким параграфима Ћосић комбинује и елементе уведеног СУГ-а у првом лицу множине са ауторским говором (9Švi.</s><s>Ć), док (9Švii.</s><s>Ć) илуструје случајеве првог лица множине и СУГ-а у трећем лицу.</s><s>Посљедњи конкретни случај нема енглески еквивалент.</s><s>Примјер 5Šviii.</s><s>Ć региструје случајеве комбинације СУГ-а у трећем и првом лицу једнине.</s>\n<s>9аŠvi.</s><s>Ć) Браћа смо, рече у себи Вукашин.</s><s>Браћа смо, понови желећи да му спусти руку на раме.</s><s>Али за то нема смелости јер му се Ђорђе примаче опет, осећа му дах: (ВС 1, 9бŠvi.</s><s>Ć) We're brothers, thought Vukašin, stifling an urge to put his hand on Djordje's shoulder.</s><s>Djordje was coming closer; he could feel his breath. (IB, 144) 9aŠvii.</s><s>Ć) Пепео са цигарете руши му се по блузи: Срби немају изгледа за неку достојнију будућност и часније место у Европи.</s><s>Немамо ми никаквог смисла и способности да се представимо свету.</s><s>Једино смо способни, изузетно способни, да улудо гинемо.</s><s>У изгибијама са јачима од себе истроши се сва наша енергија, тај кобни српски дух и епски морал.</s><s>Култура, господство, отменост, све је то с оне наше памети.</s><s>Ни својим познатим лукавством ту не умемо да се послужимо. (ВС 3, 212) 9aŠviii.</s><s>Ć) Сад ће ова будала да ме попари, помисли, и рече му да проспе пола лавора па да врелу воду пажљиво долива.</s><s>Сети се Каће и неких ноћашњих појединости, које га просто ожегоше по срцу.</s><s>Оног париског ништака Сању још данас ставити Винаверу на располагање.</s><s>Поново спусти ноге у лавор: врелије но што ваља, али од сељака не треба тражити меру ни у топлој води.</s><s>Доли још алкохола, боље се уви јорганом, рече Томи да му донесе доручак и предаде се уживању: лагано миче ножним прстима, удише алкохол с паром из лавора, осећа како му бубре јагодице на прстима и шире се вене; благост му се успиње цеваницама ка коленима, однекуд мало дува, али то чини још пријатнијом врелину у стопалима и чланцима.</s><s>Ех, тај одвратни рат!</s><s>И сад још одозго епидемија пегавца и рекуренса. (ВС 3, 143) 9бŠviii.</s><s>Ć) Now that idiot's going to scald me, he thought, and told him to pour half the water from the bowl, then carefully pour in the hot water.</s><s>He remembered Katya and some of their experience the previous night, which set his heart on fire.</s><s>That very day he would put that good-for-nothing Sanya from Paris under Vinaver's orders.</s><s>He lowered his feet into the bowl once more; the water was hotter than he would have liked, but one couldn't expect tact from a peasant, not even with hot water.</s><s>He poured in a battle more alcohol, wrapped the eiderdown more closely around him, told Toma to bring in his breakfast, then gave himself up to enjoyment, gently wriggling his toes, breathing in the alcohol with the steam from the bowl, and feeling his toe tips swell and his vains dilate.</s><s>A sense of well-being crept up from his shinbones to his knees; he felt a draft somewhere, but this made the warmth around his feet and limbs even more agreeable.</s><s>How disgusting this war was - and to top it all, a typhus Примјер региструје ријетке случајеве када иза ауторског говора Ћосић уводи СУГ у првом и трећем лицу.</s><s>Елементи СУГ-а праћени су двотачком.</s><s>9aŠix.</s><s>Ć) Милена загризе дуњу: она овако говори из доброте, да ме теши.</s><s>Не, она више не 9аŠix.</s><s>Ć) Milena took a bite from the quince.</s><s>She's talking like this to comfort me, she thought, but she doesn't really believe it. (RE, 265) У наредном примјеру обје форме СУГ-а носе са собом елементе уведености и неизречености, што није баш честа наративна структура унутар тетралогије.</s><s>Још су рјеђи случајеви када се ауторска дидаскалија јавља испред самог исказа СУГ-а и када је одвојена двотачком.</s>\n<s>У корпусу су чести примјери у којима ауторски говор служи као увод за унутрашње мисли које слиједе иза двотачке.</s><s>У првом случају говоримо о уведеном СУГ-у неизречене природе, и то у другом лицу, будући да се лик обраћа имагинарном саговорнику − неприсутном сину.</s><s>Примјер илуструје кратке наратолошке структуре које прекидају веће микродискурсе унутрашњег монолога или, пак, дијалошке структуре.</s><s>Примјер 10Ši.</s><s>Ć илуструје случајеве када се лик обраћа имагинарној групи саговорника, дакле, не ради се о параграфима који прекидају већу наратолошку структуру.</s>\n<s>12а) Алекса пробде ноћ у нади јачој од сна и умора.</s><s>Сећа се својих надничарских мука, и како га Јелкин отац ишибао граном што се заиграо и пустио свиње у ланиште.</s><s>Заветује се да надничара и слугу никад неће понизити; ако не буде плаћао више од Ђорђа Катића, боље ће их хранити и појити но иједан преровски газда.</s><s>Само да се тај крвнички рат оконча и да се он Š←јаĆ читав некако провуче Š←провучемĆ кроз њега; за власт у миру и да људе гледа Š←гледамĆ право у чело, доста му Š←миĆ је медаља и капларски чин.</s><s>Па ће Š←ћуĆ да запне Š←запнемĆ и удвостручи Š←удвостручимĆ имање; после рата биће много пустих кућа и будзашто земља.</s><s>Тада треба размицати међе у сва четири правца.</s><s>А кад умре Ђорђе, нераднику и лепоживићу Адаму неће Š←нећуĆ дуго гледати у леђа.</s><s>Биће Š←БићуĆ газда Алекса Дачић, његовом Š←мојемĆ се дно и крај неће видети.</s><s>Биће Š←БићуĆ Алекса Дачић...(ВС 3, 543) 12б) Aleksa spent a wakeful night, in a state of hope that was stronger than weariness or the desire for sleep.</s><s>He remembered his hardships as a hired man, and how Jelka's father had whipped him with a branch because he had been playing and the pigs had gotten into the hemp field.</s><s>He vowed that he'd never humiliate the hired men and servants; and if he didn't pay any more than George Katić, he'd certainly give them better food and drink than any other man in Prerovo.</s><s>If only this damn war would end and he Š← IĆ came through it safe and sound; his Š← myĆ medal and his Š← myĆ corporal's rank were enough for his Š← myĆ authority in peacetime, enough to let him Š← meĆ look people straight in the eye.</s><s>Then he'd Š← I'dĆ set out to double his Š← myĆ property; after the war there'd be plenty of empty houses and land going for a song.</s><s>He'd Š← I'dĆ spread out in all four directions.</s><s>He'd Š← I'dĆ Aleksa Dačić would be somebody. (RE, 401) 12aŠi.</s><s>Ć) Као да је некад чуо тај глас.</s><s>Давно.</s><s>Нешто га Š←меĆ молио.</s><s>Због нечега му Š←миĆ претио.</s><s>Свађао се.</s><s>Јаукао и псовао.</s><s>Вређао, молио.</s><s>Због њега је Š←самĆ много патио, кајао се, стидео, презирао себе, мучио Š←самĆ се да га заборави Š←заборавимĆ, ко зна колико живота га није Š←нисамĆ чуо овако и није Š←нисамĆ га заборавио; кресну жигицу, у тој светлости: он.</s><s>У пламичак уноси лице, за цигаретом, у умирућој мокрој светлости севну црна брада, ситне очи и тешке обрве, увек исти: (ВС 1, 196) 12бŠi.</s><s>Ć) Vukašin had heard that voice before somewhere- a long time ago.</s><s>It had asked him Š← meĆ for something, threatened him Š← meĆ, quarreled with him Š← meĆ; it had groaned and cursed, insulted him Š← meĆ and begged him Š← meĆ.</s><s>He Š← IĆ had suffered much because of that voice, felt remorse and shame, despised himself Š← myselfĆ, tried hard to forget it; how many lifetimes ago he Š← IĆ had heard it, and yet he Š← IĆ hadn't forgotten it.</s><s>He struck a match.</s><s>The flame lit up the black beard; the small eyes under their heavy brows flashed briefly in its damp, expiring light.</s><s>He had not changed. (IB, 143) Ћосић често завршава параграф ауторског говора упитним исказом СНГ-а у трећем лицу, у функцији изражавања јунакове недоумице или наступа као логична посљедица описа спољашњих околности (12Šii.</s><s>Ć).</s><s>Исказ којим се завршава параграф ауторског говора може бити и потврдна реченица (12Šiii.</s><s>Ć).</s><s>12aŠii.</s><s>Ć) Јуриша, пада, пуца.</s><s>Трњаци утрине пуни су непријатеља.</s><s>Небо је бескрајно и без иједног заклона, а сунце заслепљујуће.</s><s>Чини оно што и Данило Историја, јер Бора Пуб, по обичају, забушава.</s><s>Између плотуна зажели да додирне руку Данилу Историји, том Новосађанину, добровољцу, до јутрошње смотре несимпатичном због националног фанатизма, пречестог позивања на историју, претњи историјом, због које је и надимак добио.</s><s>После његовог јутрошњег одлучног покушаја да пође ка грудобрану, на стрељање, за њега је он други човек.</s><s>Тај најдисциплинованији војник у чети неправедно је сматран улизицом.</s><s>Како да му нешто захвално каже Š←кажемĆ? (ВС 1, 12бŠii.</s><s>Ć) Ivan charged, fell down, fired his rifle.</s><s>The thorn bushes and meadows were full of enemies.</s><s>In the boundless sky the sun had never shone with such a blinding light.</s><s>He did whatever Danilo History-Book did, because Bora Jackpot shirked whenever he could, as usual.</s><s>Between volleys he wanted to touch Danilo's hand.</s><s>Of all the students, this volunteer from Novi Sad was the least congenial - until this morning's parade - because of his fanatical nationalism and his penchant for drawing lessons from history, which earned him the nickname History-Book.</s><s>After his resolute step toward the parapet to be shot, he was for Ivan a different man.</s><s>It had been unfair to regard this highly disciplined soldier as a toady.</s><s>How 12aŠiii.</s><s>Ć) Припаљује цигарету.</s><s>Дуж обале Рибнице, у помрчини, ломе се врзине, сламају баштенске ограде, чупа прошће, ничу ватре с муком, једва.</s><s>Ред ватара гаси киша; ка њима се сабласно повијају тополе и врбе, иза којих хучи мркла, надошла река.</s><s>Мостом 12бŠiii.</s><s>Ć) He lit a cigarette.</s><s>In the gathering darkness along the bank of the Ribnica, people were breaking up hedges, smashing garden fences, and pulling out stakes; then fires appeared on the ground, kindled with the greatest difficulty, barely flickering.</s><s>A whole row of fires was extinguished by the rain.</s><s>Poplars and willow trees bent specter-like toward them, while behind the trees roared the dark, swollen river.</s><s>The women and animals were crossing the Ауторски дискурс осликава напетост ситуације: Иван Катић осјећа велику физичку нелагоду усљед избезумљеног трчања по опасном камењару.</s><s>Реченице су кратке, са мноштвом предикатских облика који обогаћују драматичност ситуације.</s><s>Понегдје писац прошара такву наративну структуру елементима СНГ-а, који читаоцу приближава унутрашње мисли уплашеног Ивана Катића.</s><s>Ћосић крши и ортографска правила српског језика (дрво? човек?), да би постигао горе наведени ефекат.</s><s>12аŠiv.</s><s>Ć) Иван Катић се гуши од врућине, трчи што игда може уз камењар, само наочари да му Š←миĆ не падну, само Саву Марића да не изгуби Š←изгубимĆ, да не заостане Š←заотанемĆ за њим.</s><s>Око њега промичу војници, нестају, налећу, узвикују имена: пуца из земље и неба.</s><s>Налеће на јаук, па на псовку, спотаче се о нешто меко, паде преко меког и мокрог, трчи оглувео од праска, ослепео од пламсања, судара се с некима што трче, гоне га Š←меĆ или беже?</s><s>Пуца, маше пушком, бајонетом, удара у нешто, дрво? човек?</s><s>Устукну, скочи и зари бајонет у мрак.</s><s>Неко га шчепа за раме: 12бŠiv.</s><s>Ć) Suffocated by heat, Ivan Katić ran here and there alongside the quarry, intent only on keeping his Š← myĆ glasses on his Š← myĆ nose, and on not losing sight of Sava Marić or lagging behind him.</s><s>Soldiers moved past him, then disappeared, pushing against one another, calling out names; there was shooting everywhere, from the earth and from the sky.</s><s>He ran into groans, then curses, stumbled against something soft, then fell over a wet, soft body.</s><s>He ran on, deafened by explosions and blinded by flames, then collided with a few men who were also running: were they chasing him Š← meĆ or running away?</s><s>He fired, lunged his rifle, and dug into something with his bayonet.</s><s>A piece of wood?</s><s>A man?</s><s>He moved back, jumped up, and plunged his bayonet into the darkness.</s><s>Someone grabbed his sholder: У наведеном примјеру региструјемо доминацију СНГ-а у чију структуру се мијешају елементи ауторског говора.</s><s>Напетост ситуације поново осликавају не само смјењујући искази два различита типа доживљеног говора, већ и синтаксичке одлике реченичних структура: Ћосић уводи кратке реченице како би нагласио буру унутрашњих осјећања јунака.</s>\n<s>12aŠxi.</s><s>Ć) Опет се приљуби уз прозор, са челом на гвозденој шипци.</s><s>Па се мало помери, загледана у капију; сећа се Вукашинових повратака: он долази испршен, корачајући крупно, маше јојŠ←миĆ шеширом и штапом са терасе њихове куће, дозива је Š←меĆ као да су у селу, казује ко ће ненајављен доћи на ручак; она Š←јаĆ се узалудно љути Š←љутимĆ што никад нису Š←нисмоĆ сами, само са децом.</s><s>С порастом његовог угледа и значаја, све су Š←смоĆ мање сами, све су Š←смоĆ мање своји.</s><s>Када је Š←самĆ покушавала да га упозори Š←упозоримĆ на то, брзо је Š←самĆ увиђала да он не осећа да ишта губи и да га није страх што су Š←смоĆ све мање сами.</s><s>Залудно Š←самĆ се опирала сазнању да се и Вукашин у бићу не разликује много од оне мушке већине која наслеђује убеђење да жена има све ако има богаство и мужевљев значај.</s><s>Патила је Š←самĆ што јој Š←миĆ живот и свет односе Вукашина, што сваким одласком из куће њој Š←мениĆ нешто мање њеног Š←могĆ враћа.</s><s>И чинило јој Š←миĆ се да он за то није крив; трудила Š←самĆ се да у то верује Š←верујемĆ.</s><s>А тешила Š←самĆ се само децом, Миленом која јој Š←миĆ је узимала време, Иваном који је собом испуњавао кућу.</s><s>Трза се од бола: челом је лупила о доњу прозорску шипку. (ВС 3, 50) 12бŠxi.</s><s>Ć) Once more she pressed her head against the window, resting it on one of the iron bars until it grew warmer.</s><s>She scarcely moved as she stared out at the gate, recollecting how Vukašin used to come home with his chest thrown out, walking with long strides, waving to her Š← meĆ with his hat or cane from the terrace, or calling her Š← myĆ name and announcing unexpected guests for lunch.</s><s>She Š← IĆ was always cross because they Š← weĆ were never alone together with the children, but it was no use.</s><s>As he became a more important public figure and his reputation grew, they were even less alone and belonged less and less to each other.</s><s>When she Š← IĆ tried to make him share her Š← myĆ anxiety about the reality of their Š← ourĆ life together, she Š← IĆ soon realized that he was not aware of anything lacking, or afraid because they Š← weĆ were so seldom alone.</s><s>She Š← IĆ tried in vain to resist the discovery that at bottom Vukašin was not so very different from most men, with their inherited convinction that a woman had all she could possibly want if she had money and her husband was important.</s><s>She Š← IĆ suffered because the world and life were taking Vukašin away from her Š← IĆ, and because every time he left the house he would belong a little less to her Š← meĆ when he came back.</s><s>She Š← IĆ tried to believe it was not his fault.</s><s>Meanwhile she Š← IĆ found comfort only in the children − in Milena because she Š← IĆ took up her Š← myĆ time, and in Ivan because he filled the house with his affairs.</s><s>She winced with pain as she banged her forehead on one of the iron bars on the window. (RE, 32) Слика јесењег умирања природе у складу је са зачетком ратних страхота које тек треба да услиједе током зиме.</s><s>Слика природе која се гаси производи унутрашњи монолог Вукашина Катића у облику једног упитног исказа СНГ-а у трећем лицу.</s><s>12аŠxii.</s><s>Ć) Чим пређе Нишаву и нађе се на друму, у пољу, она мрклина као да му се разиђе с лица: слободан је Š←самĆ и сам.</s><s>Окреће се, разгледа: велико небо коме планине дају узнемирујућу дубину скратило се, сишло на брежје око вароши; пепелно је и спљоштено.</s><s>Северац витла опало лишће и бере посљедње листове с врхова топола; јежи се згорело, мрко поље.</s><s>Дах умирања биљака облива га стрепњом за све што има и што јесте.</s><s>Како ће Š←ћуĆ у ове заранке смислити говор за сутрашњу тајну седницу Српске народне скупштине? (ВС 1, 65−66)</s>\n<s>13а) Ох, сувише сам био обичан.</s><s>Обичан.</s><s>Кајем се.</s><s>Очајан сам због тога.</s><s>Једино због тога.</s><s>Живот ми је био насиље обичног.</s><s>Обичности.</s><s>Био сам му роб.</s><s>Доста, Гаврило, 13б) I've been far too ordinary.</s><s>I regret it now.</s><s>The thought fills me with despair.</s><s>My life has been a tyranny of all that's ordinary, and I have been its slave.</s><s>That's enough, Gavrilo! (RE, СНГ служи писцу као успјешно средство за исказивање недоумица унутар врха српске војске.</s><s>Коју год одлуку да донесе, српска војска и држава ће страдати.</s><s>СНГ у трећем лицу често се комбинује са облицима СУГ-а, и то облицима инвокативног обраћања имагинарном саговорнику − Богу у тренуцима очаја када особа тражи помоћ свемоћног бића јер сама није у стању да донесе исправну одлуку (13Ši.</s><s>Ć).</s><s>У примјеру (13Šii.</s><s>Ć) јунакиња се обраћа имагинарном љубавнику.</s><s>13aŠi.</s><s>Ć) Како да води Š←водимĆ рат, истовремено нападнут од три, сваке понаособ јаче армије?</s><s>Да се повлачи Š←повлачимĆ, докле, и куда у малој земљи?</s><s>Да изгуби Š←изгубимĆ битке, а да не изгуби Š←изгубимĆ рат...</s><s>Има ли српска војска снагу да ратује за поразе, вољу и веру да се поразима иде победи?</s><s>И да ли се, Творче, то икад збило на овој прастарој и огромној земљи? (ВС 4, 91) 13бŠi.</s><s>Ć) How could he Š← IĆ wage war when attacked simultaneously by three armies, each one stronger than his Š← myĆ own?</s><s>Should he Š← IĆ retreat?</s><s>But where to, in a small country?</s><s>Should he Š← IĆ lose the battles, but not the war?</s><s>Did the Serbian army have the strength to wage war for defeats, and the will and faith to go from defeat to victory?</s><s>Had this ever happened, O Creator, on this ancient earth? (SD, 52) 13аŠii.</s><s>Ć) A зашто је Š←самĆ, онда, у Лапову, сишла с воза кад је Š←самĆ пошла у Раљу да се опрости Š←опростимĆ с њим пред одлазак у рат?</s><s>Чега се Š←сам сеĆ одједном уплашила и скочила из воза да не стигне Š←не стигнемĆ увече у Раљу, где ју Š←меĆ је он чекао?</s><s>А после растанка у Раљи, када се воз ђака и студената, одлазећи у рат, смејао њему и њој Š←мениĆ што плачу поред фургона, и после оноликих и онаквих његових писама из Скопља, зашто би га се сада плашила?</s><s>Гледаћу те, прво ћу те само дуго, дуго гледати, док ме очи не заболе.</s><s>Док видим.</s><s>Док не обневидим.</s><s>Тада, ако си баш толико шашав, нека буде твоја слобода... (ВС 1, 298) 13бŠii.</s><s>Ć) Why, then, had she Š← IĆ jumped out of train in Lapovo when she Š← IĆ was on her Š← myĆ way to see him in Ralja?</s><s>So that she Š← IĆ did not arrive in Ralja in the evening, where he was waiting to see her Š← meĆ for the last time before going off to war.</s><s>But why after the parting in Ralja, when they Š← weĆ wept beside the train, after so many letters from Skoplje − and what letters − why was she Š← IĆ afraid now?</s><s>I'll look at you, first I'll take a long, long look at you, until my eyes hurt; as long as I can see, as long as there's sight left in my eyes.</s><s>And then, if you really are so crazy, let your freedom come… (IB, 218−219) У примјеру (13Šiii.</s><s>Ć) Ћосић комбинује елементе СУГ у трећем лицу и СНГ у трећем лицу једнине и множине, док у примјеру (13Šiv.</s><s>Ć), размишљајући о тренутној политичкој ситуацији и позицији нејаке Србије, Вукашин користи облике СУГ-а у првом и трећем лицу.</s><s>Овај облик доживљеног говора комбинује са елементима СНГ-а у трећем лицу.</s>\n<s>13aŠv.</s><s>Ć) Људи ме чине злим.</s><s>Људи ће ме претворити у лажова.</s><s>Не врдај!</s><s>То значи: већ си створен да такав будеш!</s><s>Очајање ће ме учинити искреним. (ВС 2, 467) У наведеном примјеру Гаврило Станковић замишља потенцијални слијед догађања након сопствене смрти у облику СНГ-а у трећем лицу.</s><s>Таква структура прекида се елементима уведеног СУГ-а у трећем лицу и представља ријетке случајеве у којима је ауторска дидаскалија праћена глаголом који означава будућност.</s><s>13aŠvi.</s><s>Ć) Шлогирана мати брзо ће за њим Š←мномĆ.</s><s>Сестре нема Š←немамĆ, за собом не оставља Š←остављамĆ тугу.</s><s>Стричеви, родбина, имаће своје и себе да жале.</s><s>Маша можда никад неће ни сазнати да је Š←самĆ мртав.</s><s>Писао, писао, па му дојадило, закључиће равнодушно.</s><s>А и та нека суза била би само сажаљење.</s><s>То је сувише мало и за живот до дубоке старости, а камоли за још неколико дана.</s><s>Друге, које су га Š←меĆ волеле, није онŠ←нисам јаĆ волео толико да би жалиле за њим Š←мномĆ, или да би му Š←миĆ сада нешто значила њихова тука.</s><s>Отпратиће га Š←меĆ њихов уздах, можда нека кратка жалост, најчешће оно глупо: Био је Š←самĆ чудан, био је Š←самĆ шашав, био је Š←самĆ ван света, био је Š←самĆ…</s><s>Ниједна суза неће канути за њим Š←мномĆ.</s><s>13бŠvi.</s><s>Ć) His Š← MyĆ mother, who had had a stroke, would soon follow him Š← meĆ.</s><s>He Š← IĆ had no sisters, so he Š← IĆ would leave no sorrow behind himŠ← meĆ.</s><s>His Š← MyĆ uncle and other relatives had their own families to grieve over.</s><s>Masha would perhaps never know that he Š← IĆ was dead.</s><s>He had written to her many times, until he could stand it no longer.</s><s>Anyway, her tears would merely be a sign of pity.</s><s>As for other people whom he Š← IĆ had loved, he Š← IĆ hadn't loved them so much that he Š← IĆ could feel sorry for them, or that their grief could mean very much to him Š← meĆ now.</s><s>They would see him Š← meĆ go with a sigh, perhaps a brief expression of regret, usually that most stupid one of all: he Š← IĆ was a Примјер региструје необичну комбинацију уведеног СУГ-а у првом лицу, који прелази у СНГ у трећем лицу.</s><s>Оваква трансформација дешава се унутар исте реченичне конструкције.</s><s>Параграф се наставља обликом СУГ-а у првом лицу, а завршава ријетким исказима СНГ-а у другом лицу, у којима се особа обраћа сама себи.</s><s>13aŠvii.</s><s>Ć) A ja више никада нећу моћи да понесем човека, мисли Милоје, кад му Š←миĆ плуг или коса посече ногу, кад га Š←меĆ пребије трупац.</s><s>Ни Зору да бацим у јасле…</s><s>Као да неки човек на овој земљи заслужује да га узмеш Š←узмемĆ у наручје! (ВС 3, 384) 13бŠvii.</s><s>Ć) I'll never again be able to carry a man, thought Miloje, when he gets his Š← I get myĆ leg cut off by a plow, or when a log falls on him Š← meĆ.</s><s>I'll never be able to throw Zora in the manger.</s><s>But what man is worth carrying anyway?</s><s>Stupid! (RE, 285) 6.2.10.</s><s>Комбинација полуслободног неуправног говора и слободног управног говора Примјер биљежи ријетке случајеве полуслободног неуправног говора, који препознајемо по ауторској дидаскалији у медијалној позицији − мисли Ђорђе.</s><s>Очајном оцу не преостаје ништа друго него да се обрати вишој сили за помоћ како не би изгубио сина јединца у облику СУГ-а у другом лицу.</s><s>Увођење овог типа доживљеног говора доприноси учинковитом осликавању драме која се збива у родитељу.</s><s>14a) Ако ни ноћас није стигла пошта, мисли Ђорђе, у подне ће Š←ћуĆ кренути ка Ваљеву и Шапцу да тражи Š←тражимĆ Адама.</s><s>И ноћас Š←самĆ га сањао: смршао, кост и кожа, а бос и поцепан као просјак, узјахао неки плот, није њихов Š←нашĆ, и дрема…</s><s>Боже, кажи шта да учиним да ми је жив и писмо да примим.</s><s>Треба ли манастиру све да дам, калуђер да будем, жив да се сахраним?</s><s>Могу све.</s><s>Шапни, Господе, шта сам за Адама дужан.</s><s>14б) If no letter has arrived overnight, thought George, at noon I'll go to Valjevo and Šabac to look for Adam.</s><s>He Š← IĆ had had a dream about him the previous night, a dream that he Š← IĆ saw him looking very thin, all skin and bones, barefoot and in rags like a beggar, riding past a fence, not theirs Š← oursĆ, dozing.</s><s>O, Lord, tell me what I must do to have Adam back alive and get a letter.</s><s>Should I give everything I own to a monastery, or become a monk myself and stay buried alive?</s><s>I'll do anything!</s><s>Whisper in my ear, Lord, what I must pay to have Adam back.</s><s>I'll 6.2.11.</s><s>Удруживање ауторског говора са више подтипова једног облика доживљеног говора</s>\n<s>Наведени примјер илуструје ситуације у којима Ћосић комбинује ауторски говор са другим обликом доживљеног говора, при чему је тај облик реализован кроз више подтипова.</s><s>Ауторски говор прелази у СУГ у трећем и другом лицу једнине, као и првом лицу множине.</s>\n<s>15a) Тола га загледа.</s><s>Никада на човеку није видео такве наочаре: кроз стакла му ни очи не види.</s><s>Ћоравко, а Алекси водник!</s><s>Оно, овакво, усукано, погурено, безбрко, ветар може да га одува, сада командује људима, људинама.</s><s>Алекси.</s><s>Е, боже, баксузе окорели, опаки инаџијо, кога узјашеш не мењаш га док не цркне.</s><s>Зар Катићи баш морадоше и у рату нама, Дачићима, да буду одозго?</s><s>Улази у кућу, скида торбу, говори: (ВС 2, 333) 15б) Tola stared at him.</s><s>He'd never seen anybody wearing glasses like these: you couldn't see his eyes through the lens.</s><s>He was half blind and Aleksa's corporal!</s><s>A skinny, stooping creature without a mustache, who looked as though a puff of wind would blow him away, and he commanded men − real men!</s><s>His Aleksa.</s><s>Such was life, no help for it; whatever horse you started riding, you wouldn't get another till it fell in its tracks.</s><s>Do these Katići really have to be on top of us Dačići.</s><s>Even in war?</s><s>He went into the house, took off his bag and said: (TD, У примјеру који слиједи параграф започиње елементима ауторског говора који полако прелази у облик СНГ-а у трећем и другом лицу.</s><s>15aŠi.</s><s>Ć) Пријатељства из младости и школе која је покушао да обнови по повратку из Русије била су пресахла у осећањима, и трајала од сентименталних и све усиљенијих подсећања на оно што више не узбуђује.</s><s>Та прекинута пријатељства више се нису могла ничим наставити ни загрејати старим поверењем.</s><s>А другарства и пријатељства стечена у ратовима и на фронту хране се патњама, живе од подсећања на невоље и у њих човек не може сав да се заложи.</s><s>Да ли је стварно истина да га Š←меĆ на овоме свету нико толико не воли, да он Š←јаĆ никоме толико не значи Š←значимĆ, па је свеједно људима хоће ли Гаврило Станковић бити мртав или богаљ?</s><s>Опет таштина!</s><s>Не изговарај се њоме Š←не смијем се изговарати њомеĆ.</s><s>Сам си Š←самĆ остао.</s><s>Да није Радојка посилног, и овог студента Богдана, који халуцинира, био би сасвим сам.</s><s>Иако су се од првих игара на Калемегдану па до швапске гранате на Сувобору гомиле људи мотале око тебе Š←менеĆ, ниси знао Š←нисам знаоĆ куда да се склониш Š←склонимĆ од толиких којима си Š←самĆ био потребан, занимљив, значајан... (ВС 3, 185−186) 15бŠi.</s><s>Ć) As for the boyhood friendships that he had tried to renew after his return from Russia, they continued only for sentimental reasons.</s><s>The friendships of wartime, forged at the front, were nourished on suffering and the remembrance of unpleasant experiences; a man could not commit himself wholly to them.</s><s>Could it be true that he Š← IĆ hadn't loved anyone that much, that he himself Š← I myselfĆ didn't mean that much to anybody, so that it didn't matter to the rest of the world whether Gavrilo Stanković was dead or a cripple?</s><s>Vanity again!</s><s>Make no excuses Š← I should notĆ!</s><s>You're Š← I'mĆ alone now.</s><s>If it wasn't for your Š← myĆ orderly Radojko and Bogdan, who's delirious now, you'd Š← I'dĆ be quite alone.</s><s>Where had he Š← IĆ У наведеном примјеру аутор комбинује елементе уведеног СУГ-а у другом лицу са елементима неуведеног СУГ-а у првом лицу, при чему се параграф завршава 101</s>\n<s>15aŠii.</s><s>Ć) Ову си битку изгубио, Живојине Мишићу, говори у себи гледајући за њим.</s><s>Ниси уверио тог несрећника да од његове постоји и већа несрећа.</s><s>Како ћеш у исто да увериш армију?</s><s>Одакле воља да се још више трпи?</s><s>На чему, онда, да се гради вера?</s><s>На страху од Путникових преких судова и мојих заповести?</s><s>На причама о ослобођењу и уједињењу?</s><s>Село и шљивици урањају у маглу што у валовима силази из шума, са Структуру ауторског говора Ћосић често прекида елементима СУГ-а у трећем лицу, као и ријетким случајевима СУГ-а у другом лицу, којим се јунак обраћа животињи.</s>\n<s>У овом одјељку бавимо се ситуацијама у којима унутар једног (микро)дискурса Ћосић користи три или више различитих типова доживљеног говора.</s><s>Погледајмо какве све комбинације проналазимо анализом корпуса.</s><s>102</s>\n<s>Примјер (16) илуструје параграфе у којима Ћосић комбинује елементе СУГ-а у првом лицу, праћеног ауторском дидаскалијом (мисли Вукашин), иза које слиједи СНГ прошаран елементима ауторског говора.</s><s>Примјер (16ŠiĆ илуструје случајеве уведеног СУГ-а у првом лицу множине.</s>\n<s>16aŠii.</s><s>Ć) Иде поред кола, гаца по барама, клиза се, а пред њим светлост ретких светиљки израњавила ноћ; из кола се цепају јауци; возари ударају прутом мокре и преморене волове.</s><s>Иза њега, на одстојању, иде онај јадник; с времена на време га сустигне, чује му и корак и хуктање, мора да се окрене: црна гомилица.</s><s>Можда му Š←миĆ је син већ мртав.</s><s>Жели да му види лице.</s><s>Он заостаје и као да се још више гури и повија главу.</s><s>Шта да га пита Š←питамĆ и чиме да га утеши Š←утешимĆ?</s><s>Продужује поред кола с рањеницима, ка болници: на овој српској земљи све су разлике закратко.</s><s>Ратови нас равнају.</s><s>Једнака нам је моћ, једнако дело, и нада; једнак нам је и век.</s><s>Нико овде не може далеко.</s><s>Ни много друкчије од осталих.</s><s>Уколико то упорније настоји, утолико ће му казна бити већа и несрећа дубља.</s><s>Жури да се одвоји од сељака, да га својим хуктањем не туче по темену.</s><s>Али га сељак опет сустиже.</s><s>Генерали и министри, престолонаследник и Пашић, и он, сви који су вечерас у ваљевској судници одлучивали и судили, мислили су, уверавали себе и друге да одлучују и говоре у име овог сељака, тога живомученика згуреног под шубаром и торбом, и ових што јаучу и крваре у колима и себи псују мајку што их је родила, и оних што мокри и гладни ударају путевима мокре и гладне волове.</s><s>За шта се то толико гине, чему то безмерно страдање?</s><s>Каква слобода може бити накнада само за ову ноћ тим несрећницима што им се с кишом цеди крв по слами и коловозу?</s><s>Уједињење са онима који их убијају, које убијају, зар је то национални и историјски циљ коме данас треба апсолутно све жртвовати?</s><s>Стаје под некакво дрво, ослања се на стабло; види: и сељак застаје, и он се прислања уз прво дрво.</s><s>Ко зна одакле иде и колико дана вуче торбетину хране и преобуку за сина.</s><s>Можда мртвог сина.</s><s>Мора Š←морамĆ Ивана да види Š←видимĆ.</s><s>Питаће Š←питаћуĆ Мишића за распоред и где да га чека Š←чекамĆ.</s><s>На колима која пролазе гласно и танко јечи човек.</s><s>Подиже оковратник пелерине и пожури напред да не слуша плач, али сустиже друге јауке; стењу, дахћу преморени волови што базде на балегу и мокраћу.</s><s>На Прерово и детињство. (ВС 1, 191−192)</s>\n<s>лицу, као што показује наредни примјер: и дететом, на растанку, оспоравао неограничено командантско право у име отаџбине и слободе.</s><s>Шта ли је с несрећним Иваном?</s><s>Питати сутра штаб дивизије.</s><s>Питати и за синове Радована и Александра.</s><s>Неку реч написати Лујзи.</s><s>Шта?</s><s>Једино би Š←бихĆ с мајком могао данас.</s><s>Једино с њом.</s><s>Да седну Š←седнемоĆ крај огњишта, да јој се загледа Š←загледамĆ у влажне плаве очи: Шта да учиним? (ВС 2, 324−325) 16бŠiv.</s><s>Ć) As he reflected about this commander who would not fight as he would have fought against the Serbian army if he were in that commander's shoes, but who was out to break him and vanquish him, he struggled to perceive the nature of his opponent.</s><s>He would like to have known where he was born, what sort of person his mother was, whether his wife loved him, and whether he had children.</s><s>A man who has had a gentle and tender mother, who has grown up with a good grandmother and a just grandfather, cannot kill innocent and vanquished people even in war, even in a foreign land.</s><s>Is that really so?</s><s>Who knows what a man is not like who is in command of armies, and who in wartime has the right to give any kind of order?</s><s>When they Š←weĆ had talked together just before they Š←weĆ parted, in front of his Š←myĆ wife and children, Vukašin Katić had challenged this unlimited right possessed by a commander, a right exercised in the name of the fatherland and freedom.</s><s>What had happened to that unhappy son of his, Ivan?</s><s>He Š←IĆ must ask in the division tomorrow.</s><s>He Š←IĆ would also ask about his Š←myĆ own sons, Radovan and Alexander.</s><s>He Š←IĆ must write a few lines to Louisa.</s><s>What was he Š←IĆ thinking about?</s><s>Today he Š←IĆ could have talked only to his Š←myĆ mother.</s><s>No one else.</s><s>He Š←IĆ would like to sit beside the hearth, look into her moist blue eyes, and ask: what should I do?</s><s>He felt numb all over his body, his eyes began to close.</s><s>Наведени примјер илуструје честу структуру Ћосићевог параграфа: ауторски говор који прелази у СНГ у трећем лицу.</s><s>Структура СНГ-а прошарана је елементима СУГ-а, у конкретном примјеру ради се о само два исказа.</s><s>16aŠv.</s><s>Ć) Устаје с дрвљаника, стаје под стреху: нека врео катран лије из неба, мора Š← морамĆ да тражи Š← тражимĆ синове и да буде Š← будемĆ с њима у пропасти.</s><s>Ако су живи, да их славски нахрани Š← нахранимĆ, преобуку им донесе Š← донесемĆ; ако су морали да пропадну, онда као људе да их сахрани Š←сахранимĆ, крстачом обележи Š← обележимĆ, да им се не затре траг.</s><s>Где ли ŠсамĆ је оно у Ђорђевој авлији ових дана видео изрендисану, лепу јасенову даску?</s><s>Од те беле даске могу да изађу три прописне крстаче.</s><s>Има места за цело име и презиме, да се као у буквару разговетно напише.</s><s>Моје име у средини.</s><s>Дан кад ŠизгубимĆ се родио, Прерово, Моравска дивизија.</s><s>И година кад настрада Србија.</s><s>Даске за сандук ће Š← ћуĆ тамо, на лицу места да нађе Š← нађемĆ.</s><s>Кућу ће Š← ћуĆ неком развалити, али ће Š← ћуĆ сандук сину војнику направити.</s><s>Док сам ја жив, мој син неће го у земљу.</s><s>Нити на земљу, кучићима и зверкама да остане.</s><s>Да кисне мртав у глибу, а биљкама је земљетину претурао, мрвио, жилицама удешавао.</s><s>Алат за прављење сандука мора Š←морамĆ да понесе Š← понесемĆ.</s><s>Шваба пљачка, народ бежи и носи што може да понесе.</s><s>Алат му Š← миĆ треба.</s><s>Секиру, теслу, ренде, тестеру!</s><s>И ексере.</s><s>Има Š← имамĆ једино секиру.</s><s>Газда Ђорђе има све.</s><s>Где да нађе Š← нађемĆ плаву фарбу?</s><s>Плаву фарбу где да нађе Š←нађемĆ?</s><s>Неофарбану даску нападну лишаји, поцрни.</s><s>Старо, ружно.</s><s>Још ова кишурина, неофарбана даска 106</s>\n<s>лицу, као што показује наредни примјер: and adore have; the thing for which we would betray, kill, and die; for which I would swim across the Danube tonight, if Dušanka were waiting for me on the other side. (SD, 142) Када жели да дочара динамичну ситуацију у којој лик пролази кроз тешке емотивне буре, Ћосић комбинује два различита облика доживљеног говора унутар једног исказа, при чему је јасна разлика између њих не тако видљива: Само штап да не изгуби, штап да му неко не отме, стеже га, хвата га и другом руком, и носи, само из овог кркљанца штап да изнесе и спасе; бежи од војске и народа у неке варошке авлије, кроз неке обране баште, шљиваре, ево је пруга!</s><s>Драматична ситуација постиже се преплитањем елемената СНГ-а у трећем лицу и ауторског говора.</s><s>Остали дијелови дискурса хомогени су на реченичном нивоу.</s><s>16aŠx.</s><s>Ć) Нико се не обазире на његову вику, нико га не гледа.</s><s>Толико га заболе да му линуше сузе.</s><s>Силазећи с кочија паде у блато, подиже се некако и за капетаном крену у гомилу војника и избеглица, грдећи и претећи док се не изгуби у метежу кола и топовских кара, војника и народа: не зна више где се налази, никог не познаје, ниједна му зграда није знана.</s><s>Не зна ни зашто је ту, ни куда ће.</s><s>Само штап да не изгуби Š← изгубимĆ, штап да му Š← миĆ неко не отме, стеже га, хвата га и другом руком, и носи, само из овог кркљанца штап да изнесе Š← изнесемĆ и спасе Š← спасемĆ; бежи од војске и народа у неке варошке авлије, кроз неке обране баште, шљиваре, ево је пруга!</s><s>Сад зна сањао?</s><s>Можда је Милена стигла?</s><s>Да ми неко не украде коње и кочије?</s><s>Да ли ме неко од Паланчана виде у оној гужви, да им матер ћифтинску и цреварску!</s><s>Обриса зној и кишу с лица, седе на шлипер да се одмори и запали цигару.</s><s>Пушећи, чује грају, вику, страховите трескове: окрену се и на станици угледа воз на који са секирама и будацима јуришају цивили, сељаци, жене.</s><s>Баци цигару и пође ка њима да види каква се то несрећа чини.</s><s>На брежуљку уз пругу спази два војника и официра иза старчића у генералској униформи, ослоњеног на штап: посматра разбијање вагона. (ВС 4, 429−430) 16бŠx.</s><s>Ć) No one heeded his cries or looked at him.</s><s>Tears welled up in his eyes.</s><s>As he was getting out of his carriage he fell into the mud.</s><s>After picking himself up, he set off behind the captain toward the soldiers and refugees, scolding and threatening, until he got lost in the mass f carts and gun carriages.</s><s>Why was he there?</s><s>Where was he going?</s><s>Ah, as long as he Š←IĆ didn't lose his Š←myĆ stick!</s><s>Clenching it firmly in both hands, he ran in and out of courtyards, then across gardens and plum orchards.</s><s>There was the railway line- now he Š←IĆ knew where he Š←IĆ was, thank God!</s><s>His Š←MyĆ carriage wasn't far away.</s><s>What had happened to him, he wondered.</s><s>Had he been dreaming?</s><s>Perhaps Milena was there looking for him Š←meĆ.</s><s>Perhaps someone had stolen his horses and carriage.</s><s>What if someone from Palanka had seen him in the mob?</s><s>He wiped the rain and sweat from his face, sat down on a railroad tie to rest, and lit a cigarette.</s><s>Then he heard cries and violent banging: he turned around and saw people attacking a train in the station with axes and picks.</s><s>He walked over to see what was happening.</s><s>On a mound near the track, two soldiers and an officer stood behind 110</s>\n<s>16аŠxiii.</s><s>Ć) Почиње киша.</s><s>Наћи ћу те, Косанка, наћи ћу те до зоре, макар да си у торби команданта дивизије.</s><s>Требало је да је дозива Š← дозивамĆ идући селом.</s><s>Можда Š самĆ је и прешао.</s><s>Све је мање кола и народа на путу.</s><s>Зауставља коња: (ВС 2, 75) 16бŠxiii.</s><s>Ć) It was beginning to rain.</s><s>I'll find you, Kosanka, if I have to look for you till daybreak, even if you're in the division commander's knapsack!</s><s>He Š←IĆ should have called out her name as he Š←IĆ rode through the village.</s><s>Perhaps he Š←IĆ had gone past her.</s><s>There were fewer carts and people on the road.</s><s>He stopped his horse. (TD, 52) Примјер (16Šxiv.</s><s>Ć показује ријетку структуру Ћосићевих параграфа: СУГ у првом лицу који отвара параграф умјесто очекиваног ауторског говора, а СНГ-ом у трећем лицу завршава се параграф, што такође није уобичајено у Времену смрти.</s><s>16аŠxiv.</s><s>Ć) Мој отац Вукашин Катић жели ноћас да лумпује?</s><s>Застаје, загледа му се у лице.</s><s>Не види му израз.</s><s>У сенци су, вече му је по лицу.</s><s>Тамно као шешир, пелерина, његов обавезни штап.</s><s>Можда се тим увек истим он само скрива од људи?</s><s>Чак и од њих, деце.</s><s>Можда га ни мама не зна правог?</s><s>Нешто је друго.</s><s>Он Š←ЈаĆ неће Š← нећуĆ отићи на фронт без потпуне истине о оцу.</s><s>Сазнати себе будућег, себе у педесетим годинама.</s><s>Оног себе који ће да надживи рат.</s><s>Па то је сјајна идеја! (ВС 1, 334) 16бŠxiv.</s><s>Ć) Does my father want to go on a spree tonight?</s><s>Ivan stopped ad stared into his father's face, but could not see his expression.</s><s>In the evening his face was dark, like his hat, coat, and cane.</s><s>Was this his way of hiding himself from people, even from his children?</s><s>Perhaps Mother didn't really know him.</s><s>There was something different about him; and he Š←IĆ was not going to the front without knowing the whole truth about his Š←myĆ father.</s><s>He Š←IĆ would get to know the Ivan of the future, himself Š←myselfĆ in his Š←myĆ forties, the Ivan who would survive the war. (IB, 248) У наведеном примјеру параграф започиње елементима ауторског говора, који прелази у СНГ у трећем лицу и СУГ у првом лицу множине.</s><s>Оваква структура прошарана је елементима СУГ-а у другом лицу једнине: различитим облицима вокатива лик се обраћа имагинарном саговорнику Вукашину Катићу.</s><s>16aŠxiv.</s><s>Ć) Стаје уз прозор и загледа се у крошњу старе јабуке, са чијих се враних грана цеди киша...</s><s>На растанку, Вукашин му Š←миĆ је у корену оспорио командантска права.</s><s>Нико и ни за шта нема права да жртвује будућност народа, децу.</s><s>Ум и знање.</s><s>Ум и знање школованих, њему је будућност!</s><s>Луксузно гледиште политичара и европских доктора.</s><s>Луксузно и књишко, мој пријатељу.</s><s>Али тај Вукашин Катић је једини међу њима Š← намаĆ који овако мисли без личног рачуна, и то што мисли, казује докраја, сваком у очи.</s><s>Он је онај редак човек који жели власт, а сме сваком да каже истину.</s><s>Политичар, а од власти више воли истину.</s><s>Таквом власт није судбина.</s><s>Зато Š← самĆ га је и изабрао за пријатеља.</s><s>Народ не траје, мој Вукашине, захваљујући уму и знању школованих.</s><s>Не.</s><s>Да је тако, нас Срба не би ни било.</s><s>Постојимо ми захваљујући оном 112</s>\n<s>16аŠxvi.</s><s>Ć) Да ли је Š←самĆ то рекао из оног свог прејаког уверења или неке своје распуклине?</s><s>Отвара очи, према сијалици из ходника види му клонулу главу и жишку цигарете под брком; поглед је упро међу своје раскречене ножурде.</s><s>Можда га је дуга болест смекшала и загасила?</s><s>Болесна, трула телесина, а живи.</s><s>Бог Апис! (ВС 3, 222) 16бŠxvi.</s><s>Ć) Had he Š←IĆ said this because of his Š← myĆ overweening confidence, or because of some flaw in him Š← meĆ?</s><s>Gavrilo opened his eyes and saw Apis's bent head and the spark of his cigarette under his moustache; he was gazing down at him intently, his legs widespread.</s><s>Perhaps his long illness had softened him?</s><s>A sick, rotting hulk of a man, but alive − Apis, the Наведени примјер представља комбинацију ауторског говора који прелази у СУГ у трећем и другом лицу.</s><s>Параграф се завршава елементима СНГ-а у трећем лицу и ауторског дискурса.</s>\n<s>16аŠxvii.</s><s>Ć) Официри око њега нешто говоре, не разабира им речи.</s><s>Угасила му се цигарета.</s><s>Припаљује је поново.</s><s>Њен жарић у помрчини личи му на наду.</s><s>Жели да је тако, па креће руком и жишком засеца помрчину над селом, завичајем − од Рудника, преко Сувобора до Маљена.</s><s>Фелдцајгмајстер Оскар Поћорек у помрчини не види Рудник, Сувобор и Мањен.</s><s>Он не зна шта је Баћинац.</s><s>То је на његовој мапи Кота 620 која надвисује мионичку околину.</s><s>Одлична одбрамбена позиција; полазни положаји за напад на Ваљево.</s><s>Не, господо.</s><s>Баћинац је нешто сасвим друго; нешто што није облежено ни на једној генералштабној карти.</s><s>Нешто што међу командантима он Š← јаĆ једини зна Š← знамĆ.</s><s>Језа га подиђе под мокрим, тешким шињелом. (ВС 2, 61) 16бŠxvii.</s><s>Ć) The officers around him were talking about something, and asking him questions.</s><s>He couldn't understand what they were saying.</s><s>His cigarette went out. (TD, 44) Ћосић понекад уводи обимне дискурсе у облику рефлексивног монолога, односно монолога „у коме личност под утицајем конкретне драмске ситуације износи своја размишљања o животу“ (Живковић, 1992: 451).</s><s>Олга Катић коначно схвата природу свог односа са Вукашином Катићем.</s><s>Мушко женски односи далеко су од идеалних, а то нам Олга саопштава комбинацијом ауторског говора, СНГ-а у трећем лицу, СУГ-а у другом и трећем лицу и ријетко заступљеног СУГ-а у првом лицу множине.</s><s>Јунакиња посматра свог супруга и њене мисли почињу се ковитлати у облику СНГ-а у трећем лицу.</s><s>На моменте обраћа се Богу, тражећи од њега одговоре или узвикује велике животне истине.</s><s>Олга прелази са личне брачне ситуације на општи опис супружничких односа, у облику СУГ-а у трећем и првом лицу множине.</s><s>Мисли јој се прекидају елементима ауторског говора који отвара, али и затвара параграф.</s><s>114</s>\n<s>16аŠxviii.</s><s>Ć) Најнежније што може, придиже му главу да мало лакше дише, па се измаче и ослони на зид да гледа Вукашина, збуњеног толиком патњом која му се укопала у лице, укочила покрете, сву ноћ не пуши.</s><s>Како је могао толико да га воли, а двадесет година да га не види?</s><s>И да то скрива.</s><s>Никад јој Š← миĆ се није пожалио ни исповедио.</s><s>Зато што је јак и поносан, или што је Š← меĆ није волео толико да заслужи Š← заслужимĆ истину свих оних његових ћутања?</s><s>Боже, како је све замршено и мрачно.</s><s>Можда је он од разлаза са оцем патио, био незадовољан њом Š←са мномĆ, све то скривао својом озбиљношћу и начелима по којима је живео, док је његов стварни живот остао у оним дугим осамљивањима у његовој соби, у оној потреби за самоћом чим по повратку из вароши затвори баштенску капију за собом.</s><s>А можда је он за то време имао неког свог Михајла Радића?</s><s>Зашто да не?</s><s>Што она Š← јаĆ у то раније није Š← нисамĆ посумњала, то је зато што га није Š← нисамĆ волела толико да би досегло до сумње.</s><s>Ако је оно што је она Š← сам јаĆ у ваљевској болници открила срушило њено уверење о срећном брачном животу, учинило да цео свој досадашњи живот види друкчијим но што је био, да га види сиромашним, па и безначајним, можда је она Š← сам јаĆ баш својим неразумевањем његовог разлаза са оцем, братом и Преровом, променила и њега.</s><s>Па му љубав која му се чинила велика, то више није ни била.</s><s>Исто онако како она Š← јаĆ сада осећа Š← осећамĆ његову љубав после сусрета са Михајлом Радићем.</s><s>Тако, Боже, да ли је ико на овом свету волео баш онога кога жели и треба да воли?</s><s>Оно истинско, да ли се догоди неком?</s><s>Или сви због нечега слепи полазимо туђим путем, загубимо се у приликама и прихватимо их као једино могуће.</s><s>Понеко као она поверује да је срећан, а онда, одједном, случајем или несрећом, ударимо у себе, у оне које волимо, па схватимо да нас не воле онако како желимо.</s><s>Онако како бисмо могли да будемо вољени.</s><s>Тада увидимо да смо два супростављена и далека света.</s><s>Не видимо се, не чујемо се, не осећамо, а у једној смо постељи и за истом трпезом.</s><s>Онда свим средствима и обманама скривамо ту истину.</s><s>Пристанемо на то.</s><s>Немамо куд, не можемо ништа да изменимо.</s><s>Не можемо да се прескочимо.</s><s>Вртимо се у томе што зовемо својим, правдамо и обмањујемо се дужностима.</s><s>Уверавамо себе да нам је то судбина.</s><s>А тако можда и јесте.</s><s>Јесте.</s><s>То је оно једино важно, а не прељубе које нас заболе.</s><s>Због којих потежемо нож и отров.</s><s>Све су те несреће последица оне погрешке која је несвесно учињена.</s><s>Ако је то и била погрешка.</s><s>Прељубе су само објављивање пораза.</s><s>Али то се доцкан, сувише доцкан схвати, ако се икад и схвати.</s><s>Богородице, што је кратак људски век!</s><s>Жели да додирне Вукашина, осећа неумесност те жеље, пламте јој образи, ипак се 16бŠxviii.</s><s>Ć) Olga lifted Aćim's head to ease his breathing, then moved away and leaned against the wall to look at Vukašin.</s><s>She was bewildered by the depth of Vukašin's suffering, which was stamped on his face and was inhibiting his movements.</s><s>He have loved his father so much, and yet not have seen him for twenty years?</s><s>He had never complained, or confessed his feelings to her Š← meĆ.</s><s>Was that because he was strong and proud?</s><s>Or perhaps she Š← IĆ hadn't loved him sufficiently to deserve to hear the truth.</s><s>My God, how depressing and complicated it all is, she thought.</s><s>Perhaps he had suffered over the breach with his father, been dissatisfied with her Š← meĆ, and concealed it all with his seriousness and high moral standards.</s><s>She Š← IĆ saw his true nature in his need to be alone immediately on returning home.</s><s>Perhaps he had had his Mihajlo Radić during that time-why not?</s><s>She Š← IĆ hadn't suspected this earlier, because she Š← IĆ hadn't loved him enought to be suspicious.</s><s>If what 115</s>\n<s>113 she Š← IĆ had discovered in the hospital in Valjevo had destroyed her Š← myĆ confidence in her Š← myĆ happy married life- if it had made her Š← meĆ view all her Š← myĆ previous experience differently and see Vukašin as poor and insignificant, then perhaps by her Š←myĆ failure to understand his break with his Š← myĆ father, his brother, and Prerovo, she Š← IĆ had changed him, too.</s><s>And so a love which had seemed to him a deep love was no longer so just as she Š← IĆ had felt about his love for her Š← meĆ after meeting Mihajlo Radić.</s><s>Yes, you like that.</s><s>O God, has anyone in this world ever loved the person he wants to love and should love?</s><s>That real, true love, does anyone ever experience it?</s><s>Or do we all blindly set out along another's path, lose ourselves in outward circumstances and accept the solution as inevitable?</s><s>Now and again some of us believe ourselves happy, then suddenly by chance we come up against ourselves and those we love and realize that they don't love us as we want to be loved and should be.</s><s>Then we see that we live in distant worlds.</s><s>We don't see or hear or feel each other, and yet we share bed and board.</s><s>We conceal this truth by all possible means and deceptions.</s><s>We feel we must accept this.</s><s>We have no alternative, we can change nothing.</s><s>We can't jump out of our skins.</s><s>We turn round and around in our own circle, we justify and deceive ourselves and convince ourselves that this is our fate.</s><s>Perhaps it is, and that's all that matters, not the illicit loves that cause us pain and make us draw the knife or swallow poison.</s><s>All these miseries are the consequence of unwitting error − if error it was.</s><s>Adultery is only the announcement of defeat.</s><s>We realize this too late, if ever. (SD, 284−285) Примјер је специфичан по великом броју сигнала који показују доминацију тачке гледишта лика, а не писца, што није уобичајено за Ћосићев стил.</s><s>Наиме, ријетки су случајеви увођења елемената идиоматске диференцијације јер Ћосић користи српски књижевни језик у језику својих протагониста.</s><s>Обично не уводи сигнале СНГ-а, тако да је понекад јако тешко разлучити када престаје ауторски говор и почиње унутрашњи монолог лика.</s><s>Наведени микродискурс представља комбинацију ауторског говора, СНГ-а у трећем лицу, као и СУГ-а у првом лицу.</s><s>На крају параграфа региструју се ријетки случајеви СНГ-а у другом лицу.</s><s>Овај примјер специфичан је јер Ћосић у њему уводи јасне сигнале неформалности који су окидач тачке гледишта лика.</s><s>Такве елементе подвлачимо.</s>\n<s>16aŠxix.</s><s>Ć) Косара је трипут долазила до капије и није се усудила да уђе, иако још од јутра није подојила дете; враћала се у крчму да попије само још једну љуту: не може Š← могуĆ последњи пут да подоји Š← подојимĆ Животу.</s><s>А не може Š←могуĆ ни да га још једаред не подоји Š← подојимĆ и подржи Š← подржимĆ у наручје.</s><s>Прецркнуће Š← прецркнућуĆ!</s><s>А како ће Š← ћуĆ овако нашљокана да прође Š← прођемĆ поред госпође, ко бајаги бабе, и господина, ко бајаги деде, свекрве и свекра ко бајаги?</s><s>Оно њихово фино, све фино, а ко бајаги, то глумљење да су срећни што имају унука и снају и она Š←јаĆ, ко бајаги вереница Иванова, не може више све с њом, и дан и ноћ, ко бајаги!</s><s>Нека цркне Š← цркнемĆ за Животом!</s><s>И даће Бог да цркне Š← цркнемĆ.</s><s>А како ће Š← ћуĆ овако ко бајаги све је у реду, нашла се женска с друштвом у вароши, долазе савезници ко бајаги, малко загрејана, па сад да прође кроз онај његов дугачак, стрмоглављен поглед и њен 116</s>\n<s>113 плачни глас: Где си досад, дете?</s><s>Те фине госпође, а испод пунђе крију змијско легло, видела је она Š← сам јаĆ ту фину господу, а у мајчину тај фини, свилени ко бајаги, свет!</s><s>Земља кости избацила тој која роди такву жену мушкарцима, па она да роди оног ћоравог блентоњу, вајног студента, који не уме као човек ни да слаже кад треба.</s><s>Да сврши са женом што следује и колико је платио, па у мрак, неко 'оће дечко да све буде ко бајаги љубав и искрено.</s><s>Кад ми онај пас Ћира што сам га чекала не стиже нишким возом како је обећао!</s><s>Мушко је стока!</s><s>Сточија стока!</s><s>Е, сад напред, курво!</s><s>Ако пита где си досад и што си се нашљокала, онда је у реду ствар.</s><s>Скресати им све, и у мајчину!</s><s>Ал' ако ништа не питају, онако њиховски, ко бајаги фино, шта ћу онда?</s><s>А воз полази пре поноћи.</s><s>Добро вече.</s><s>Ух, то не ваља.</s><s>Ни реч.</s><s>Гледај у под и јурни код 16бŠxix.</s><s>Ć) Three times Kosara came up to the gate but didn't dare enter, although she hadn't fed the child since morning.</s><s>She went back to the inn for another strong brandy, then two more.</s><s>She Š← IĆ just couldn't feed Života for the last time.</s><s>Yet she Š← IĆ couldn't not feed him once more and hold him in her Š← myĆ arms.</s><s>She Š←IĆ would die!</s><s>Drunk like this, how just couldn't stand their play-acting, their pretense that they were happy to have a grandchild for Života, God would kill her Š← meĆ.</s><s>Should she Š← IĆ tell them that she Š← IĆ ran into some old friends in town, that in celebrating the Allies' arrival she'd Š← I'dĆ too much to drink?</s><s>The thought of his long look and her whimpering was too much.</s><s>Where have you been all this time, my child?</s><s>To hell with her!</s><s>She who'd given birth to a half-blind idiot who didn't even know how to lie when he had to, or how to finish with a woman, or how much to pay!</s><s>For him it was love, real feeling.</s><s>And all because that pig Ćira didn't come from Niš as he had promised, the bastard.</s><s>Bloody swine!</s><s>Well, go on, you whore!</s><s>What if they asked where she'd been and why she was drunk?</s><s>Never mind.</s><s>She'd just swear and look them straight in the eyes!</s><s>But what if they didn't ask any questions?</s><s>The train would leave before midnight.</s><s>Good evening?</s><s>No, no good.</s><s>Not a word, then.</s><s>Just look at the floor and hurry off to Života.</s><s>She 6.3.2.</s><s>Комбинација ауторског говора, директног говора и слободног неуправног говора</s>\n<s>Унутар краћих (17) и дужих (17Ši.</s><s>Ć) параграфа Ћосић комбинује елементе директног говора, ауторског говора и СНГ-а у трећем лицу.</s><s>Наведени примјери показују различите начине комбиновања истих типова доживљеног говора.</s><s>17a) Синко, шапну, да чује ту своју, само унуку Адаму изговорену реч.</s><s>Он ће, Ђорђе, и сахрану да му Š←миĆ спреми, ко ће други.</s><s>Вукашин, можда, ни тада неће доћи у Прерово, у своју кућу.</s><s>Улази у собу, припаљује лампу да прочита унукова писма.</s><s>Примио је Š←самĆ само три.</s><s>Једно му Š←миĆ приграбио Ђорђе и не показује му Š←миĆ 117</s>\n<s>113 сложену реченицу у психолошки натегнутој ситуацији и да у контексту те ситуације, саопшти оно што је за њега (за говорно лице или за писца) најважније“ (1982: 410−411).</s><s>Искази се често раздвајају дисторзијом у два сегмента, тамо гдје бисмо очекивали један исказ.</s><s>Све ово доприноси динамици саме ситуације у којој се лик налази.</s><s>„Прозни текст може садржавати једночлане, двочлане и трочлане елиптичне реченице, кад је говорном лицу или писцу, наравно, потребно да створи неку психолошку слику личности дела помоћу слике експлозивних емоционалних стања.</s><s>Такве елиптичне реченице употребљавају се у управном, неуправном и слободном неуправном говору“ (Ћорац, 1982: 393).</s><s>Елиптичне реченице служе за стварање психолошких слика ликова, а само са садржинског, али не и синтаксичког, аспекта се сматрају реченицама.</s><s>С друге стране, узрок понављања односно репетиције јесте „афективно стање говорног лица или намера писца за стварање експлозивне слике својих јунака“ (Ћорац, 1982: 417−418).</s><s>Субјекатске ријечи истичу се инверзијом и репетицијом и тиме се изражава афективан израз говорног лица, односно сликају се бурне емоције говорника (Ћорац, 1982: 418).</s><s>Ћосић је, исто тако, склон и да од једног исказа прави два.</s><s>Овакво додавање засебних синтаксичких и интонационалних целина заправо представља њихово накнадно јављање у свијести или представља доказ говорног богатства, што се не може изразити једном реченицом: сваки издвојен исказ резимира или понавља претходни контекст (Јовановић, 2009: 25).</s><s>17aŠii.</s><s>Ć) Он се повија и трза.</s><s>И заостаје, као да жели да се прекрсти.</s><s>Стидно је и нечасно да се сад моли, па опет пожури уз косу.</s><s>Болничари сносе рањенике вукући их по снегу.</s><s>Примичу се чистини коју туку гранате.</s><s>Неће успети да претрчи њихове црне рупчаге и ватрене клобуке.</s><s>Густа врелина налила му грло.</s><s>Лука Бог маше руком да пожуре.</s><s>То исто он виче војницима, покушавајући да се сети јуриша по правилима која је учио и вежбао у Скопљу.</s><s>Виче им, шапуће неке наредбе.</s><s>Мучи се да потрчи, али га снег хвата за колена, стеже му ноге; пада у црну рупчагу, ослепљен.</s><s>Разнет му је мозак, распрсле му се бубне опне, проверава наочаре, види надохват руке: крвава труплина, без главе, просута црева.</s><s>Зажмури.</s><s>То ће Š← ћуĆ и он Š← јаĆ бити.</s><s>У идућој секунди, у идућем трену.</s><s>Укопава се у земљу и камен.</s><s>Боже, има те!</s><s>Пуна су му уста земље и снега.</s><s>Распрскава се глава.</s><s>Кроз цику и ршум однекуда, из даљине, једва чује: Лука Бог командује „Јуриш“.</s><s>Мора Š← МорамĆ.</s><s>Бауљајући, придиже се; гледа око себе да види шта је остало од чете и где је: пред њим, на снегу леже војници и пуцају, а са косе силази плави талас Шваба.</s><s>Труба.</s><s>Две трубе.</s><s>Друкчије.</s><s>Врео хук, грклина и угарци бацају га у меку, топлу белину.</s><s>Дозива га Лука Бог, псује му сестру, скаче, тражи га међу људима који падају, бацају пушке, трче уз белу стрмину.</s><s>Плави талас шињела дими се и прилази машући бајонетима.</s><s>Сада се пада и пуца, сети се.</s><s>Клечи и поче да пуца.</s><s>Поред њега војник Станиша, најлепши човек у чети, јекну и испусти пушку, зари главу у снег.</s><s>Живи пуцају, дижу се, вичу „Ура“.</s><s>Неко дозива мајку.</s><s>Опет мајка.</s><s>На 119</s>\n<s>113 учини.</s><s>Зна ли Иван за ту тајну?</s><s>Још ноћас ће Š←ћуĆ му написати да имају Š←имамоĆ 17бŠiii.</s><s>Ć) \"The first man.</s><s>A wonderful name,\" she murmured excitedly.</s><s>So she Š← IĆ had a cousin as well as a brother; perhaps she Š← IĆ would be bandaging him too.</s><s>\"Excuse me − I didn't tell you that my name is Milena,\" she said, more embarrassed than ever.</s><s>What terrible thing had they done to her Š←myĆ father that he hadn't forgiven them after twenty years?</s><s>Or had he hurt them in some way?</s><s>Her Š← MyĆ father couldn't do anything bad.</s><s>Did Ivan know the sacret?</s><s>She Š← IĆ would write to him tonight and tell him that they Š← weĆ had a cousin, У наредном примјеру директни говор отвара параграф.</s><s>Након кратког јављања самог аутора, Ћосић уводи СНГ у трећем лицу који прелази у замишљени уведени директни говор, уз помоћ којег се јунакиња обраћа оцу.</s><s>17aŠiv.</s><s>Ć) Истина је, истина је − руке му смалаксаше, али она не подиже лице са очевих груди.</s><s>Не сме Š←Не смемĆ да се откине Š←откинемĆ из његовог наручја, од знаног јој Š←миĆ и драгог мириса дувана и још некаквог мириса који јој Š←миĆ враћа кућу и детињство, маму и Ивана…</s><s>Хоће ли се икад свршити рат, тата?, питала би га, али се 17бŠiv.</s><s>Ć) \"Yes, it's true,\" he said.</s><s>His arms fell limply down, but she did not lift her head from his chest; she Š←IĆ simply dared not tear herself Š← myselfĆ away from his embrace, from the familiar and well-loved smell of tobacco and some other indefinable smell associated with her Š← myĆ father, which brought back memories of him and her Š← myĆ childhood, of her Š← myĆ mother and Ivan.</s><s>Will the war ever be over, Father? she wanted to ask him, but she was afraid to see his eyes and face, while his heart was still thumping as he spoke. (RE, 6.3.3.</s><s>Комбинација ауторског говора, директног говора, слободног неуправног говора и слободног управног говора</s>\n<s>Аутор комбинује елементе директног говора и ауторског говора који је прошаран структуром СНГ-а и СУГ-а.</s><s>Примјер јасно показује колико је тешко разликовати елементе пишчеве тачке гледишта са елементима унутрашњег монолога самог лика у форми СНГ-а или СУГ-а.</s><s>Параграф се завршава рјеђим примјерима СУГ-а у другом лицу множине којим се лик обраћа имагинарним саговорницима.</s><s>18а) Јао, човече, бем ти име! − узвикну неко од рањеника на поду и препаде га.</s><s>Заборавио се Š←самĆ и причао прегласно.</s><s>Ако је Š←самĆ.</s><s>Бар је неко чуо његову Š←мојуĆ причу.</s><s>Осећа задовољство: војници је неће заборавити.</s><s>И жели некако да им 122</s>\n<s>илуструје комбинацију двије врсте доживљеног говора унутар једне реченице које су одвојене интерпункцијским знаком тачка зарез: ауторски говор и СУГ у првом лицу.</s><s>Након тога аутор наставља са чистом структуром СУГ-а у првом лицу који прелази у прво лице множине у посљедњем исказу.</s>\n<s>18аŠii.</s><s>Ć) Не бојте се − каже им мирним гласом.</s><s>Глупост!</s><s>Нешто сасвим друго треба њима рећи.</s><s>Али га Š←меĆ они неће разумети. – Нећу! − каже инаџијски.</s><s>Инат би морали да схвате и одобре.</s><s>Једна му нога мало дубље упада у снег, али још стоји, занет кушњом, неизвесношћу, игром у све.</s><s>Без страха.</s><s>Нека ме убију, али хоћу да се уверим да су свиње и зликовци; погледом одговара својим војницима и осећа како се клати у магли, како га заноси, као прамен.</s><s>Клати се његов цвокот, мраз ништи његово дисање.</s><s>Виде ли ме?</s><s>У магли сам им прамен магле.</s><s>Ако моји војници због нечега опет први отворе ватру, ако они не издрже, опет људима нема спаса.</s><s>Убијаћемо се док постојимо.</s><s>18бŠii.</s><s>Ć) \"Don't be afraid,\" he said in his usual voice.</s><s>How stupid!</s><s>He Š← IĆ should say something quite different, but they wouldn't understand him Š← meĆ.</s><s>\"No, I won't!\" he said, expressing obstinacy in both his voice and his eyes.</s><s>That was something they must understand and approve of.</s><s>One leg sank a bit deeper in the snow, but he was still standing, carried away by temptation, uncertainty, gambling on everything.</s><s>Yet he felt no fear.</s><s>Let them kill me if they wish; but I want to make sure that they're bastards, criminals.</s><s>He answered his soldiers 124</s>\n<s>илуструје with his eyes, feeling as thought he was floating away in the fog, as though it was bearing him away like a wisp.</s><s>His chattering teeth were floating away, too, and the frost stopped his very breathing.</s><s>Can they see me?</s><s>To them, I'm nothing but a wisp of fog, floating in the fog.</s><s>If my soldiers are again the first to open fire, if they cannot restrain themselves, then there is no hope for humanity: while we exist, we will kill each other; we will even kill each other after death.</s><s>He felt that a puff of wind would knock him over.</s><s>He Š← IĆ was done for, if the Примјер (18Šiii.</s><s>Ć) представља један од најбогатијих микродискурса.</s><s>Ћосић нас ауторским говором уводи у унутрашњи свијет Ивана Катића у облику СНГ-а у трећем лицу и СУГ-а у првом лицу.</s><s>Овакву структуру прекида слика из прошлости: туча двадесетједногодишњег Ивана са цивилима у Слободи.</s><s>Мисли су сабијене унутар једне реченице која се састоји од низа зависних реченица, а односе се на војниково присјећање на сами догађај и прекидају се с времена на вријеме исказима СУГ-а (ко је он да ме исправља што сам изоставио est, откуд сам баш то изоставио; Богдан мисли да сам кукавица).</s><s>Овим исказима Иван изражава свој лични став када је прошли догађај у питању.</s><s>Он сам себе критикује обликом СНГ-а у другом лицу (обраћање себи) и СУГ-а у другом лицу (обраћање оцу).</s><s>Ћосић коначно завршава реченичну структуру, након чега поново уводи Иваново виђење себе.</s><s>Као посљедица тога, протагониста се враћа још једном у прошлост: присјећа се разговора између друга Богдана и пјевачице.</s><s>Развија се слика Ивановог понижења, након чега поново почињу одјекивати његове мисли − овај пут обраћа се другу.</s><s>Дијалог из прошлости прекида СНГ у трећем лицу, при чему се појављује цртица као графолошка карактеристика управног говора.</s><s>Овакво увођење директног говора из прошлости ријетко је у тетралогији.</s><s>Параграф се завршава враћањем Ивана Катића у прошлост: описује се разговор између Богдана и пјевачице која је умањивала Иванову мушкост због слабог 18aŠiii.</s><s>Ć) Иван поуздано зна да се Слобода њише и суља некуда, шкрипи и хуји; зато се раскречио, разлактио и држи шакама главу, штити теме да га у том неминовном паду не разлупа о таваницу или келнерал, страхујући највише за наочаре: ако му Š←миĆ наочаре слете у том црном кршу, ни Богдан Драговић неће моћи да их нађе.</s><s>Шта ли он мисли о мени?</s><s>А како слеп да погинем за отаџбину?</s><s>Мучи се и не може никако да се сети: зашто је Š←самĆ цивиле ритао ногом у стражњицу, жирадо шешир, фес, тројица, четврти подигао столицу, герок, онај што је претио Глишићем и војводом Путником: тога је Š←самĆ промашио и лупио ногом о зид, можда је Š←самĆ и прсте поломио: боли, јесте, боли, може се и без прстију погинути за отаџбину, да, онај уштогљени идиот са жирадо шеширом, кад се брже сазнало да је члан Државног савета, усред Слободе грдио српску интелигенцију, Пашића, за ту господу српски 125</s>\n<s>илуструје команданти немају памет једног швапског наредника: тада је он Š←сам јаĆ устао и распалио га ногом у гузицу, али пре тога попео се Š←сам сеĆ на столицу, на столицу или на сто, и викнуо: Dulce est for patria mori!</s><s>Жирадо шешир виче est, est, ко је он да ме исправља што сам изоставио est, откуд сам баш то изоставио, јесте: ено га на келнерају, тај жирадо шешир, он је узрок, то јест повод, стварно је вређао рсположење ђака у Слободи, тај једини жирадо шешир, а да га Богдан није ухватио, Богдан мисли да сам кукавица, он би све те избеглице и позадинске пацове и шимпанзе побацао у Вардар; заиста, није требало, није, и шта му Š←миĆ је била потребна та туча, вежба за рат, један егзерцир у Слободи, прва туча у његовом Š←мојемĆ двадесетједногодишњем животу, браво Иване, једина туча у Слободи уочи наше велике, свете жртве за отаџбину, дело је, дакле, сина Вукашина Катића, моралног и интелектуалног мача Србије.</s><s>Заиста, тата, шта је то Србија?</s><s>За великог револуционара Богдана ја сам petit bourgeois: негде у даљини, међу неким црним бубетинама, уз бубашвабу, јесте, Богдану Драговићу певачица нешто пева, и Циганин с виолином, и Богдан с гужвом корбача, врхом Глишићеве чизме на лицу, и он пева, мора Š←морамоĆ пасти на леђа, за њим Š←за мномĆ ће пасти и певачица, та кокота што га Š←меĆ понизила најниже у двадесетједногодишњем животу, али има, курва, генијално чуло за људе: „Ви сте овде једини лаф.</s><s>Штета што нисте поручник, до окупације би Скопље имало да прича о нашој љубави.“ То је Š←самĆ јасно чуо, тада је још јасно чуо, па је Š←самĆ испио цео литрић и видео: уза сам литрић прислонила се певачица с правим балконима, а руку ставила Богдану на раме, иако сам је ја звао и давао мамине динаре: „Обожавам мушкарце који се туку.</s><s>То су мушкарци.</s><s>Ти који имају ожиљке и носе модрице.</s><s>Маме ми, страшно волим да пољубим мушкарца у ожиљак од ножа.“ Тако је: жирадо шешир је назвао војводу Путника матором будалом и капларом, а Пашића гробаром Србије, а Богдан је шапутао, како шапутао кад је читава наша десетина чула, то је разлог: „Госпођице, ја сам до ушију заљубљен.</s><s>Сутра ме у Крагујевцу чека девојка, Наталија.“ Али мојом заслугом, Богдане.</s><s>То ниси рекао.</s><s>Да ли сам тада пољубио Богдана због карактера и верности, таквог младића треба да воли Милена, а не неког четничког буздована, или сам одмах скочио да том члану Државног савета у пуној Слободи изгазим жирадо шешир; исти такав жирадо шешир носи мој отац Вукашин Катић, такође члан Државног савета.</s><s>„Воли мог друга Ивана.</s><s>У Ђачком батаљону, у целој Србији, он је најнежнији младић Драгиња, ја не лажем.“ − „Богдане, Знам најбоље тад кад мрзим, још тачније, кад волим.“ – „Дакле, друже Богдане, треба и мрзети за ту истину?“ – „Него шта.“ Него шта: српски Обилићи клечали су око госпођица Српкиња и, само да пођу у мрак, заклињали се да ће вечно волети, ужасне су гадости брбљали и бљували, ни смрт их не може опрати; социјалиста је играо друга и наговарао ону кокоту да ме ноћас воли што имам наочаре: „Не бих могла да се љубим с мушкарцем који носи наочаре, маме ми, да је доктор, бунду да ми купи, маме ми. (ВС 1, 18бŠiii.</s><s>Ć) Ivan knew for sure that the sloboda Cafe was rocking and swaying, creaking and moaning on its way somewhere, so he sat with his legs apart, planted his elbows on the table, and held his head in his hands, carefully protecting the top of his head so that, when the inevitable crash came, he would not bang against the ceiling or the bar.</s><s>He was most afraid for his glasses: if they Š← weĆ fell off amid this black turmoil, not even Bogdan Dragović 126</s>\n<s>илуструје course: there were the Serbian heroes, kneeling before the girls; as soon as they got outside into the darkness they would swear to love them forever, they would babble the most disguisting obscenities, from which not even death could cleanse them.</s><s>A socialist playing the part of a good friend, trying to persuade that cocotte to love me tonight because I wear glasses.</s><s>\"God, I'd never kiss a man with specs, not even if he was doctor, not even if he bought me a fur coat.</s><s>He's drunk a liter of wine, so he sees all the way to Salonika.</s><s>Order him Сљедећи примјер започиње елементима СНГ-а у трећем лицу који прелази у СУГ у другом лицу: говорник се обраћа својим друговима Данилу и Богдану.</s><s>Ћосићев јунак даље развија мисли у облику СУГ-а у првом лицу.</s><s>У овакву структуру мијешају се елементи дијалога без реплике, при чему се назире саговорник Данило Историја.</s><s>Данилов одговор у којем појашњава да је проститутка заражена изазива буру унутрашњих мисли у облику СУГ-а у трећем лицу.</s><s>Параграф се завршава елементима ауторског говора чиме се прекидају Иванове мисли.</s><s>18aŠiv.</s><s>Ć) Нема смисла тако понижен погинути за отаџбину.</s><s>Данило, где ти је мушки понос?</s><s>Заиста, шта то пева Богдан?</s><s>Певачица и Цигани ће се срушити на њега, а он ми великодушно препушта једну надувену, смрдљиву скопску курву што ме неће, ни она ме ноћас неће, нећу сазнати ни шта је њој испод трбуха, тај Венерин брег, то што све животиње знају шта је, због чега клече српски Обилићи, нећу на фронт, нећу да погинем за отаџбину док жену, жену једну, нисам с њом, жену, ту смрт прво, па онда јуриш за отаџбину из читанки, историје.</s><s>Данило, кажи ми, молим те, колико наплаћује једна оваква курва?</s><s>Баш ме брига што је заражена.</s><s>Бити заражен или незаражен мртвац, то нема никаквог значаја за српску историју.</s><s>Смрди, смрди ноћ.</s><s>Слобода смрди, грозно смрди живот: мора Š←морамĆ, неминовно је, повраћаће Š←повраћаћуĆ Скопље, позадину, двадесет година, ту Иванку Илић, замишљену докторску дисертацију о Светлом и светлом, Светло и светлост, отаџбину ће Š←ћуĆ повраћати; она мучи и хуји, неминовно је, сурвава се Слобода с полуживим мртвацима у црн крш буба, жирадо шешира, чаша.</s><s>То гађење на Светло и светлост неиздрживо боли; то жуто, све је жуто, а осмехује се, њему Š←мениĆ се осмехује жута смрт: девојка у жутој марами седа до њега и гледа га плавим, умилним дивним, чудесним очима. (ВС 1, 18бŠiv.</s><s>Ć) There's no sense in degrading yourself like this when you're going to die for your country.</s><s>Where's your masculine pride, Danilo?</s><s>Now what on earth is Bogdan singing?</s><s>The singers and the gypsies make a beeline for him, and he has very kindly left me a stinking, bloated Skoplje whore who doesn't want me; nor will I find out what she's got under her belly, or what her mount of Venus is like − all the animals know what that is.</s><s>And I don't want to go to the front; I don't want to die for my country until I've had at least one woman.</s><s>A woman, that's the first death; then you rush to fight for your country straight from your schoolbooks, straight from the Student Battalion.</s><s>Tell me, Mirko, how much does one of these whores charge?</s><s>I don't care if she's got V.D. It's not going to matter a damn in the history of Serbia 128</s>\n<s>илуструје whether those who have to die have V.D. or not.</s><s>That's a fact, Mirko, old man.</s><s>This night stinks, and freedom stinks, and life stinks most of all.</s><s>There's no help for it.</s><s>Skoplje's going to spew up everything around: my twenty years, my sweetheart Ivanka Ilić, the doctoral thesis I planned on \"Light and Illumination,\" and the homeland too.</s><s>There it is, moaning in torment; there's no help for it!</s><s>The Sloboda is toppling, with its pile of dead and live bodies, into the black pit of bugs, glasses, and straw hats.</s><s>Everything was yellow.</s><s>He Š←IĆ smiled, and the yellow death smiled back at him Š← meĆ; the girl with the yellow scarf was sitting next to him and looking with her gentle blue eyes, her wonderful eyes. (IB, 195) Примјер (18Šv.</s><s>Ć) јесте заправо сан војника Богдана Драговића, стога долази до персонификације пацова.</s><s>У структуру ауторског говора убацују се елементи доживљеног говора: Класа није човек, буржоазија није човек.</s><s>А шта су, онда, неправда и зло?</s><s>Из контекста није јасно да ли се ради о елементу унутрашњег монолога или је ово директни говор.</s><s>Богдан се присјећа догађаја из прошлости када је био претучен у облику СНГ-а у трећем лицу.</s><s>Пацов проговара: Помоз' бог, јунаци!, тако да се биљеже и облици директног говора.</s><s>У сну Богдан се обраћа Наталији, али и потпуковнику, и то у облику СУГ-а у трећем лицу.</s><s>На крају параграфа Ћосић поново оживљава слику пацова, непосредно прије Богдановог расањивања.</s><s>18аŠv.</s><s>Ć) Из светлости израња пацов.</s><s>Стао, загледао се у њега.</s><s>Осмехује му се.</s><s>Класа није човек, буржоазија није човек.</s><s>А шта су, онда, неправда и зло?</s><s>Пацов пружа руку к њему, смешка му се сажаљиво.</s><s>Човек му Š←миĆ везао руке и тукао га Š←меĆ корбачом.</s><s>Патник с корбачем.</s><s>Несрећник што шамара.</s><s>Тужни сабљаш.</s><s>Пацов се усправи и ухвати руком за решетку: блеснуше му сабља, еполете, одликовања.</s><s>Помоз' бог, јунаци!</s><s>Виче.</s><s>Шапка му пада преко лица.</s><s>Слобода има право да откупи себе, разумеш ли, Наталија.</s><s>Свет се дели на шамаране и оне који шамарају.</s><s>Трећих нема.</s><s>Шамарани имају право на освету, чујеш ли, Наталија.</s><s>То ја тако хоћу, господине потпуковниче.</s><s>Зашто ћемо бити сви несрећни ако нас поробе?</s><s>Је ли, Наталија, кога ћемо мрзети у ропству?</s><s>Пацов се уплашено стресе, шапка му паде и бубну као буре, он крупно задрхта: шапка се докотрља до његових ногу, бубњајући као празно буре.</s><s>Опет се стресе, згрчи, пободе главу у камен, затисну нос свећом, топлим мирисом воска, зацвокота од фијука корбача, који се згусну у ткање мајчиног разбоја, у тупу лупу и шкрипу брдила...</s><s>18бŠv.</s><s>Ć) As he lay in his cell, a rat sprang up from a shaft of light.</s><s>It stopped, stared at him, and smiled.</s><s>A class isn't a man, the bourgeoisie isn't a man.</s><s>Then what are evel and justice?</s><s>The rat held out its hand to him, smiling sympathetically.</s><s>A man had tied up his Š← myĆ hands and struck him Š← meĆ with a whip.</s><s>A man who suffered and carried a whip; an unhappy man, quick to strike; a saber-rattler with grief in his heart.</s><s>The rat straightened itself and gripped the bars of the window with its hand: its saber, epaulets, and medals glittered in the moonlight.</s><s>God help you, heroes!</s><s>Its fur cap fell down over the fence.</s><s>Freedom has the right to redeem itself; can't you understand this, Natalia?</s><s>The world is divided into those who 129</s>\n<s>18бŠvii.</s><s>Ć) When he came to he felt cold, and his teeth were chattering.</s><s>There was a sharp pain in his cheeks: with his hand he felt a cut and smeared blood on his face.</s><s>Had a bayonet caught him Š←meĆ?</s><s>He could not remember when, or how.</s><s>But there was a terrible pain in his Š← myĆ chest: he Š← IĆ must have been hit there.</s><s>He was breathing in short gasps.</s><s>There seemed to be pain in his ribs, too.</s><s>He ran his hands over his body: his jacket was dry.</s><s>He took a deep breath, as deep as he possibly could.</s><s>Only his head was wounded; he was relieved.</s><s>He felt the wound, but it turned out not to be a wound either!</s><s>He listened: his horse was breathing deeply in the darkness behind his back.</s><s>Up above he heard two or three shots, a shout, and someone singing.</s><s>He got up: there was nothing wrong with him Š← meĆ!</s><s>He Š←IĆ had fallen off his Š← myĆ horse across that tree trunk, hit his Š← myĆ head on it, and lost consciousness.</s><s>Tomić would certainly think he'd been killed.</s><s>But I'll buy him that candy, he thought, when we enter Valjevo.</s><s>He went up to his horse, patted and stroked him, and ran his hands over him.</s><s>\"Why did you shriek like that?\" he asked aloud in a joyful tone.</s><s>Someone near him began to cough; there was a sound of snow rustling and creaking.</s><s>He waved his hands to take his saber, but it was not in its sheath.</s><s>Quickly he removed his gun from his shoulders: there were people moving among the trees. (TD, 307)</s>\n<s>Параграф почиње елементима ауторског говора који прелази у СНГ у трећем лицу.</s><s>Унутар овог облика доживљеног говора, Ћосић уводи директни говор који је изговорен у прошлости.</s><s>У наставку Ћосић још користи елементе СУГ-а у трећем, другом и првом лицу.</s><s>Примјер је специфичан по томе што, поред различитих облика доживљеног говора, унутар једне реченичне структуре Ћосић користи СУГ у трећем лицу, који иза запете прелази у СУГ у другом лицу: у страху од губитка сина јединца Ђорђе почиње да призива Бога: Аћимовом главом се откупљује Адамова, о милостиви Господе и света славо, учините милост, потврдите правду.</s><s>18аŠviii.</s><s>Ć) Загледа се у Адама који стоји иза креветске табле и сузним очима гледа у деду.</s><s>Тек сад му је ближи срцу но он Š←јаĆ, отац.</s><s>Сад још горе мисли но јуче кад ŠсамĆ га је преклињао да не луња Преровом, да се скрије док Шваба не прође и своју власт не постави, та власт биће и његова, јер дукат је јачи од сваке власти, а он: „А како ћу.</s><s>Забога, оцо, као војни бегунац деди пред очи и да се вучем по Прерову као посран?</s><s>Као да сам ухваћен у крађи кокошака...“ И послушао би деду сигурно да Бог нечијим ступцем не разби главу саможивцу.</s><s>Само његова смрт може овом шашавку главу да спасе.</s><s>Добро повуче своју стару ракију и спусти чутуру међу ноге.</s><s>Господ Бог и учини овако с Аћимом да му Š←миĆ Адама спасе.</s><s>Аћимовом главом се откупљује Адамова, о милостиви Господе и света славо, учините милост, потврдите правду.</s><s>Па ако наша кућа мора као све преровске да се црним барјаком закити, нека, свемоћни Господе, буде то по реду, онако како се рађало и живело.</s><s>Аћим па ја.</s><s>Он па ја.</s><s>Он па ја, света славо.</s><s>Шта се овом мом једином шашавку завезује у души па ме овако гледа? (ВС 4, 440) 18бŠviii.</s><s>Ć) Djordje stared hard at Adam, who was standing at the head of the bed looking at his grandfather.</s><s>Adam had now realized he felt closer to his grandfather than to his father.</s><s>131</s>\n<s>илуструје political combinations, and lunches and dinners with foreign diplomats and journalists, convincing them of the inevitability and justice of liberating and uniting all the Serbs and South Slavs?</s><s>How could he?</s><s>First he must stand in front of Olga and say, I believe Ivan has been taken prisoner.</s><s>As proof he would take the cap from his pocket: Look, here's his cap.</s><s>I remember it by this border and that spot.</s><s>Ivan and I wear the same size hat and it fits me exactly.</s><s>He would put the cap on his head and look at her frightened face, then fall silent, his silence joining with her silence, which had never happened before; he would lie beside her sleepless form, unable to sleep himself.</s><s>Where could he find strength to do all this?</s><s>He Š← IĆ must meet Milena that very day − it was less than fifteen minutes' walk to the hospital − and listen to her weeping, look into her frightened eyes, and convince her that there were grounds Наведени примјер илуструје обиље различитих типова и подтипова доживљеног говора: ауторски говор са којим започиње параграф прелази у СНГ, и то у трећем лицу.</s><s>Крај параграфа обиљежен је исказима лика којим се он обраћа не једном, већ више саговорника (Саву, тати, Богдану), при чему је тата имагинарни саговорник.</s><s>О репликама који саговорници изговарају наслућујемо на основу исказа самог лика (Саво очигледно наглашава да ће се Иван Катић смрзнути на снијегу, рецимо).</s><s>Неке реплике саговорника су и директно дате попут Савине констатације да од мраза пуцају букве.</s><s>18аŠxi.</s><s>Ć) Али никако да изађу из потока.</s><s>Мраз стеже ноге, чупа уши, гули нечим тупим, пребија колена; помрчина се леди и згушњава.</s><s>Корак колоне разлама целац, шумом одјекује праскаво и цијукаво корачање.</s><s>Докле?</s><s>Тетура се.</s><s>За њим Сава Марић.</s><s>Непрестано му нешто казује, запиткује га, гура.</s><s>Он га не разуме и нема снаге да му одговара, али је сигуран: док постоји Сава Марић, докле ће Š←ћуĆ и ратовати.</s><s>Сава Свети Сава.</s><s>Тај празник није волео Š←нисам волеоĆ због декламација пред озбиљним татама и срећним мамама.</s><s>Пре неколико векова је то било.</s><s>Прославе, узбуђења, некакве ђачке сујете и радости.</s><s>Тада, пре неколико векова, на светосавској прослави, дуго су га Š←меĆ гледале оне мале разроке и жарке очи.</s><s>Та Иванка Илић.</s><s>Спава ли она?</s><s>На ком ли је свету сада та Иванка?</s><s>Та Иванка Илић, из треће клупе до зида, што је у разреду најгоре знала математику, није волела да се шали.</s><s>Зашто је тражила да јој изради Š←израдимĆ седам задатака из аритметике за сутрашњи час на који неће доћи?</s><s>Зашто му Š←миĆ је заказала састанак на који није дошла?</s><s>Узбрдо, низбрдо.</s><s>Колено нађе пањ, руке дебло.</s><s>Сава му тутну коцку шећера.</s><s>Сласт није сласт.</s><s>Боли несан.</s><s>Неиздрживо боли несан.</s><s>Погинути и заспати.</s><s>Заспати засвагда.</s><s>За све књиге и људе.</s><s>Какво блаженство.</s><s>Чему истине?</s><s>Благо Циги и Дракчету.</s><s>Пада у снег.</s><s>Меко, топло.</s><s>Слађе од маминог кревета.</s><s>Нека се смрзнем.</s><s>Саво, пусти ме да се смрзнем.</s><s>На свету, тата, не постоји већа мука од несна.</s><s>Каква глад, Богдане.</s><s>Револуција за сан, то је истина.</s><s>Рат за сан.</s><s>То је људски рат.</s><s>Спавати, цео један век спавати.</s><s>Пусти ме, Саво, ја желим да се смрзнем.</s><s>Да спавам.</s><s>Од мраза пуцају букве.</s><s>То није истина, Саво.</s><s>Спавају букве.</s><s>Благо њима.</s><s>Каква је то тишина!</s><s>Колика је то слобода!</s><s>То је тај мир.</s><s>Сава га 134</s>\n<s>Наведени примјер илуструје рјеђе ситуације у којима се у структуре ауторског говора и СНГ-а у трећем лицу убацују елементи фрагментарног цитата.</s><s>Елементи фрагментарног цитата подвучени су.</s>\n<s>20a) Сјахује и пружа дизгине Драгутину; не виде се, чују се кроз фрктање коња.</s><s>Полази ка плоту, клиза се.</s><s>Хвата се за љигаво прошће, иде поред плота тражећи вратнице.</s><s>На свету човек има само један „мој јабучар“, једно место где може да падне на „моју земљу“.</s><s>Прво дрво на које се Š←на коју сам сеĆ успео, заличио себи на птицу, најчудеснију животињку под небом.</s><s>Јабука је прво дрво са којег је Š←самĆ другове и браћу, стоку и стрине погледао.</s><s>Земљиште на коме је Š←самĆ проходао и бос газио друкчије је каљаво и хладно, друкчије се по њему пада.</s><s>Плот поред којег је Š←самĆ растао, плот што је био прва препрека коју је Š←самĆ морао савладати ка циљу, плот у коме сваки плоштац има лик човека, власника, његову висину и ширину, тај плот казује сав живот села.</s><s>Генералске чизме се клизају по мокрој трави између плота и коловоза, па се хвата за хладне лишајиве прошце, и дуго их стиска као да су шаке његове браће, комшија, Струганичана.</s><s>Његових војника.</s><s>Стараца.</s><s>Мртваца.</s><s>Фелдцајгмајстер Оскар Поћорек ноћас нема „мој пут“ по коме је садио своја боса стопала; нема „мој јабучар“ у коме се и у овој помрчини црвене гомиле јабука; нема „мој плот“ прекривен сребрнастим и зеленкастим лишајевима.</s><s>Он, фелдцајгмајстер Оскар Поћорек, ноћас не мирише по киши „моје“ натруло прошће на коме су се цепале дечје пртене кошуљице и успињањем и прескакањем односиле прве људске и мушке победе.</s><s>Проштац и плот, то су сељак и село.</s><s>Саздани од земље и сунца, пободени у земљу да чувају „моје“, док не сатруле у њој.</s><s>И онда кад сатруле, бивају доказ међе пред судом.</s><s>Међа и одбрана.</s><s>Снага и лице пред селом и светом.</s><s>Хвала пред пролазницима.</s><s>Сваки сељак има друкчији плот: по плоту се разликује газда од сиромаха, млад домаћин од старога, удовичка кућа од куће пуне мушкараца.</s><s>Сваки плот има свог пса; сећа Š←сећамĆ их се по очима и лавежу, кроз плот ŠсамĆ их гледао и слушао.</s><s>А затим, тај чврсти загрљај прошћа, то суро коло око белих кућа...</s><s>Све то нема он, фелдцајгмајстер Оскар Поћорек, па зато презире и мрзи. (ВС 2, 55−56) 20б) He dismounted and handed the reins to Dragutin; they could not see eаch other, but they could hear each other over the snorting of the horse.</s><s>He slipped as he walked toward the fence, caught hold of a slimy stake, then continued alongside the fence, looking for the gate.</s><s>There is only one place in the world which a man call \"my apple orchard,\" one place where he can fall down on \"my earth\".</s><s>The first tree on which he Š← IĆ lighted seemed to have the 136</s>\n<s>Примјер започиње Ћосићевом уобичајеном структуром: ауторски говор уводи СНГ у трећем лицу.</s><s>У овакву структуру мијешају се елементи фрагментарног цитата, који су подвучени унутар микродискурса.</s><s>Параграф се завршава СУГ-ом у трећем лицу који је праћен ауторском дидаскалијом.</s>\n<s>21a) Враћа се лаганим кораком, стоји на мосту: да се опет није уплашила као летос, на путу за Раљу, па сишла у Лапову?</s><s>Плакала, кајала се у сваком писму, у посљедњем поново себе прекоревала због те „на почетку рата пострадале ноћи“.</s><s>Није логично, немогуће је, а депеша је сигурно стигла.</s><s>Ако није?</s><s>За два дана морала је да стигне, Паланка и Прерово још су далеко од фронта.</s><s>Можда је стигла тим јутрошњим возом, па га Š→меĆ чека код Паје опанчара, заједничког познаника, друга, били су Š←смоĆ прошлог Првог маја код њега у гостима.</s><s>Потрча ка кући Паје опанчара.</s><s>Неће Š←нећуĆ 137</s>\n<s>Као што је био случај са претходном категоријом, поново анализирамо ријетке случајеве када ауторски говор није присутан унутар наратолошке структуре.</s><s>Из спроведене анализе корпуса потпуно је јасно да су ауторски говор и СНГ у трећем лицу неизоставни дијелови било ког Ћосићевог микродискурса.</s><s>Унутар примјера (23), параграф започиње СУГ-ом у првом лицу који прелази у дијалог без реплике.</s><s>Мајор Гаврило обраћа се слуги Радојку, чијe репликe се откривају из мајорових исказа.</s><s>Погледавши се у огледало које је донијела медицинска сестра Милена Катић, мајор почиње да размишља о свом оронулом изгледу у облику СНГ-а у трећем лицу.</s><s>Миленин поглед упућен њему производи директни говор.</s><s>Параграф се завршава замишљањем сопствене будућности која је дата дјелимично на српском, а дјелимично на руском језику.</s>\n<s>23a) Ако су врапци, и ако је јутро, онда ми је време да се обучем.</s><s>Уз помоћ Радојка, шта се може, људи постоје да трпе.</s><s>Добро, Радојко, зашто си ми донео само једну чизму?</s><s>Знам, нога ми је ампутирана да не коракнем у бескрај.</s><s>Људи потајно воле кукавице.</s><s>Али ја захтевам да ми сваког јутра приносиш обе чизме, прописно изгланцане.</s><s>Донеси и другу.</s><s>Шта ће вам, Милена, толико огледало, забога?</s><s>Много је Š←самĆ смршао, велики, цијанкалични подочњаци.</s><s>Зашто су му Š←миĆ модри нос и уши, пеге на очним капцима?</s><s>Како то наопако и гадно гледа Š←гледамĆ?</s><s>Ко то гледа?</s><s>Ко сам ја, јелте, госпођице Катић?</s><s>Зову ме Поп!</s><s>Брада је моја.</s><s>И одело је прописно испеглано, али виси.</s><s>Виси, празно.</s><s>Типичан реконвалесцент.</s><s>Шта се може.</s><s>Љубав према судбини, препоручује филозоф.</s><s>Уосталом, спремаће Š←спремаћуĆ са Аписом атентате на краљеве и цареве, живеће Š←живећуĆ повучено у кућици опкољеној дуњама, при заласцима сунца гледаће Š←гледаћуĆ Саву и Срем, само она да стигне.</s><s>Али му Š←миĆ неће подвалити, чим осети Š←осетимĆ пламичак сажаљења, до свидания, Мария Раевская, вот тебе генет на дорогу Масленичная ярмарка окончиласЪ.</s><s>СадисЪ в чуханку, каруселЪ болЪ не вертится. (ВС 3, 251) 23б) If that's the sparrows twittering and it's morning, it's time for me to get dressed-with Radojko's help, of course.</s><s>All right, Radojko, but why only one boot?</s><s>Yes, I know my leg's been amputated, and I can't step out into the infinite.</s><s>In their heart of hearts people like cowards.</s><s>But you're to bring me both boots every morning properly polished.</s><s>Now bring the other one.</s><s>For heaven's sake, Milena, why do you need such a big mirror?</s><s>He'd Š← I'dĆ got very thin, and there were dark circles under his Š← myĆ eyes.</s><s>Why were his Š← myĆ nose and ears that dark blue color?</s><s>And why those spots on his Š← myĆ eyelids?</s><s>Why did he Š← IĆ look so repulsive?</s><s>Who are you talking about?</s><s>Anyway, who am I, miss Katić?</s><s>My suit has been properly ironed, but it's loose, just hanging on me, nothing inside.</s><s>A typical convalescent.</s><s>Can't be helped − we must accept our fate.</s><s>Anyway, I'll work with Apis, plotting 139</s>\n<s>23aŠi.</s><s>Ć) …</s><s>Оне вечери када је Š←самĆ оцу исказао намеру да иде Š←идемĆ у добровољце, отац се понашао као да му казује Š←казујемĆ како сутра неће Š←нећуĆ доћи на ручак.</s><s>То га Š←меĆ запањило.</s><s>И то се не заборавља.</s><s>Није могуће, мислио је, да му је свеједно што одлазим у рат, а због слабог вида проглашен сам неспособним на регрутацији.</s><s>И сада га јасно види Š←видимĆ како смркнуто ћути.</s><s>Није био изненађен.</s><s>Не, не, отац сигурно није тада осећао бол.</s><s>Можда некакву превареност, увређеност, која се стврдла на лицу, окаменила му руке на столу.</s><s>А он је Š←ја самĆ одједном искрено зажелео да му Š←миĆсе отац супростави, осуди његову Š←мојуĆ одлуку, назове је неразумном.</s><s>Желео Š←самĆ то не да би у својим очима био јунак, поготову пред згранутом мамом тако нешто није Š←нисамĆ смео да жели Š←желимĆ, јер она десетак минута није могла да подигне поглед са пода, самртно бледа, тресле јој се руке, шапутала је: „Зар је то истина?“ Био му Š←миĆ је потребан очев отпор, његова побуна против одласка у добровољце да би докраја сазнао његову љубав.</s><s>Страх за њега Š←менеĆ, сина.</s><s>А да му Š←миĆ је отац тада рекао, сасвим одлучно рекао: „Не можеш треба од рубља и ствари“, да ли би и тада сву ноћ увређено, гневно размишљао о свим тим стварима?</s><s>И које то ствари, какво то рубље треба човеку који одлази у рат?</s><s>Потом, да ли би сутрадан у подне онако, као да иде Š←идемĆ на екскурзију, пошао на станицу?</s><s>Много Š←самĆ је пио вечерас, садашњи закључак не важи.</s><s>Маме и осталога што се догодило до доласка фијакера, који је отац наручио да их Š←насĆ све троје, неме, као посвађане, одвезе на нишку станицу, не треба се сада сећати.</s><s>То са оцем треба све заборавити, све до сусрета пред касарском капијом, синоћ.</s><s>Али једна појединост о њима у фијакеру, она појединост: оцу су руке лежале на штапу, а њему Š←мениĆ на коленима; све време, од куће до станице, гледао је Š←самĆ очеве и своје руке и први пут запазио да су им Š←намĆ руке потпуно исте; да оцу од дувана нису мало пожутели прсти десне, они Š←миĆ би могли да помешају Š←помешамоĆ или замене Š←заменимоĆ руке.</s><s>Тада је први пут помислио: Ако ми и руке личе на његове, 23бŠii.</s><s>Ć) The evening he Š← IĆ had told his Š← myĆ father he Š← IĆ was enlisting as a home for lunch the next day.</s><s>He Š← IĆ had been flabbergasted.</s><s>My father can't possibly be indifferent about my going off to war; after all, I was rejected for military service because of 140</s>\n<s>Интерференција различитих типова доживљеног говора не постиже се само смјењивањем исказа, него чак и цијелих (микро)дискурса, односно више параграфа, стварајући тако сав доживљеношћу прожет већи дискурс.</s><s>6.4.1.</s><s>Прекидање дијалошког наративног дискурса Ћосић често прекида дијалог ликова како би елементима СУГ-а и СНГ-а читаоцу приближио скривене мисли учесника дијалога које директно утичу да даљи док разговора.</s><s>На такав начин долази до усмјеравања конверзације у одређеном смијеру.</s><s>Како одређене реплике не би изгледале нелогично, уводи се унутрашњи монолог.</s>\n<s>24а) Зашто ми се извињаваш?</s><s>Баш ми је драго што си ми се тако мирнодопски обратио.</s><s>Твој тата и ја смо истински пријатељи.</s><s>А пријатељи су род.</s><s>Род који човек по души изабира.</s><s>Кажеш ми, ниси се свикао на рат.</s><s>Ово је мени Иване, пети рат.</s><s>И нисам се 141</s>\n<s>Структура више микродискурса свикао, иако сам војник по занимању.</s><s>Још увијек ме хвата страх од првих пуцњева.</s><s>Тргнем се.</s><s>Човек нема снаге за сва зла.</s><s>Ни храброст за све опасности.</s><s>Човек кога није страх лишен је врлина, рекао ми је једаред твој отац.</s><s>То је тачно.</s><s>Нема разлога да се поштује храброст таквог човека.</s>\n<s>He believes I’m a coward, thought Ivan; that's why he’s talking to me like this.</s><s>He Š←IĆ must cut short these patronizing justification of cowardice: Ћосић често прекида директни говор ликова кратким параграфима ауторског говора и СНГ-а у трећем лицу, откривајући на такав начин скривене мисли учесника комуникације, нешто што није могуће открити на основу штурих исказа директног говора самих ликова.</s>\n<s>24аŠi.</s><s>Ć) Овај је рат, рат артиљерије! − узвикује Слободанов отац.</s><s>Не може да попије другу шољицу кафе.</s><s>Плаћа, полази.</s><s>И он Š←јаĆ сад да тражи Š←тражимĆ протекцију за сина?</s><s>Гнусно.</s><s>А шта ви, господине Катићу, кажете о овој ситуацији. (ВС 1, 134) 24бŠi.</s><s>Ć) \"This war is a war of artillery!\" shouted Slobodan's father.</s><s>Vukasin couldn't drink his second cup of coffee.</s><s>He paid his bill and moved toward the door.</s><s>Could he Š←IĆ now ask for special favors for his Š←myĆ son?</s><s>It was all loathsome.</s>\n<s>(микро)дискурса.</s><s>Погледајмо шта је анализа корпуса показала: 6.4.2.1.</s><s>Ауторски говор производи унутрашње мисли ликова.</s><s>Комбинација ауторског говора и СНГ-а омогућава писцу да изврши прелаз са описа вањске ситуације на опис унутрашњег стања протагониста, и то, како наведени примјер показује, не само у оквиру једног микродискурса, већ унутар више њих.</s><s>СНГ се продужава ауторским говором, или је сам продужетак ауторског говора, с тим да та два типа говора заједнички осликавају јединство описа јунаковог унутрашњег стања и природних вањских околности (Ковачевић, 2018: 43).</s><s>Симбол живота у ратном страдању − дивље пловке − окружују убијене коње, један од најпотреснијих призора у ратном вихору.</s><s>Таква слика враћа јунака у дјетињство када је са дједом ловио те хитролетне, свевидеће, лепе зверчице са зеленом ћубом на глави, питајући се како је могао из доколице и забаве чинити гријех против живота.</s><s>25а) Изнад главе му зашушта и просвира јато дивљих пловки и паде у плићак реке, око убијених коња.</s><s>Гачу дивљи пловани и престрављују га смелошћу, снагом, животом.</s><s>Небо и тишину поново просече друго јато дивљих пловки, шумно паде у реку, забрчка крилима по њој.</s>\n<s>Када ли је он Š←сам јаĆ с дедом ловио дивље пловке по Морави?</s><s>Зар је он Š←сам јаĆ икад могао да устрели Š←устрелимĆ ту хитролетну, свевидећу, лепу зверчицу са зеленом ћубом на глави?</s>\n<s>глатко трансформише у глас лика.</s><s>Несмотреном оку може се чинити да и даље чујемо Ћосића јер унутрашње мисли имају уопштен карактер у облику СУГ-а у трећем лицу.</s><s>Међутим, синтаксичке карактеристике реченица упућују на стилско двогласје.</s><s>Примјер региструје јединствен случај унутар цијеле тетралогије у којем се јавља облик СНГ-а у другом лицу једнине.</s><s>Оваквом облику изражавања одговара уопштено треће лице.</s><s>Крај параграфа, укључујући и наредни параграф, у облику СНГ-а у трећем лицу, дају детаљан опис генералових унутрашњих мисли.</s><s>25aŠi.</s><s>Ć) Припаљује цигарету и оставља је у устима; разгорева жишку, ходајући шара њоме испред себе, по Сувобору.</s><s>По путу одевеном у високе врзине укопане за одбрану, уском као ров; вијуга, не знаш кад ћеш кога срести Š←не зна човјек када ће кога срести; не зна се кад ће се ко срестиĆ, још брже се склониш од туђег ока Š←се човјек склони; се склони од туђег окаĆ; на овом путу човек је вазда сам и безбедан ако га зна, неизвесност је непрестана ако се не зна: неко вреба, сачекује иза окуке, из трњака, забрана.</s><s>Из јаруга.</s><s>Са чука и ћувика.</s><s>Тихо и споро се иде овим путем преко преглабица и углиба; њиме иду они који морају; они чији јесте, који га знају, који смеју, којима врлуда животом и за живот.</s><s>Овај пут одједном удвоји; прави пође стрмином, онај негдашњи пође наниже, подногу, па склизне у поток, или га поједе вода, задави купина, трн.</s><s>Старим или новим да се пође, свеједно, сретне се с другим; понекад оштро, у крст; не иде свагда право и ка смеру; чешће се повија ка супротном, тад иду заједно, напоредо до првог потока, или се неочекивано пред ћупријицом растану; понекад се пред воденицом поточаром загрле, увру у исти газ.</s><s>Па се потом тај, сада један пут устреми ка змијарним присојима, козјем брсту, подлоканим стенама.</s><s>А сви ти наши стари путеви личе један на други, у свим смеровима иду, нигдје им краја, никад се не зна где се стиже.</s><s>Он мора Š←ja морамĆ овим што се клупча у помрчини.</s><s>Куда ће он Š←ћу jaĆ ноћас целу своју расуту армију да свије Š←свијемĆ?</s><s>Ни 25бŠi.</s><s>Ć) He lit a cigarette and left it between his lips, then fanned the glowing spark so that it became a spot of light going along in front of him over Suvobor.</s><s>And along the path.</s><s>The path was a narrow as a trench, clothed with tall underbush dug up to protect it. (TD, 45−46) Примјер илуструје рјеђе ситуације у којима Ћосић уводи СУГ у првом лицу једнине и множине иза двотачке и, самим тим, иза ауторског говора.</s><s>Ауторски говор којим се завршава први микродискурс има елементе неформалности, првенствено због понављања глаголске синтагме миришу хризантеме, што сугерише да је и ово 144</s>\n<s>глатко унутрашњи говор који је резултат ликових перцептивних опажања.</s><s>Други параграф представља комбинацију ауторског говора и евокативног СНГ-а у трећем лицу.</s><s>25аŠii.</s><s>Ć) Враћа се, споријим кораком: Шта ли је то наумио Пашић?</s><s>Нисам му више опозиција.</s><s>А шта сам му друго кад мислим супротно и нећу с њим?</s><s>Шта друго треба да му будем кад је он оно што дванаест година желим да срушим?</s><s>Да се ујединимо да бисмо пораз поделили равноправно.</s><s>Великодушног ли патриотизма!</s><s>Да свратим рано, чим устанем.</s><s>Ни говора.</s><s>Нас двојица сутра у Скупштини јавно разговарамо.</s><s>За записник и историју.</s><s>Али, ако ме досљедност у идејама учини издајником у рату?</s><s>Искреност будалом и смешним у овом безизлазу?</s><s>Ако нас сломи Аустроугарска, можемо ли се у поразу разликовати ми што смо по тим разликама и били значајни, у њима постојали?</s><s>Увек докраја једни против других.</s><s>Ко сме да верује да ће нас рат ујединити?</s><s>Једино у смрти.</s><s>Трагично и бесмислено.</s><s>Али рат је наше једино време у коме радимо за историју.</s><s>Кад патњом и погибијом стекнемо нешто поштовања.</s><s>То што у миру нема ни народ ни појединац.</s><s>Да, само погибијом за отаџбину, и страдањем у рату, ми искупимо свој грађански живот.</s><s>Једино га смрћу учинимо часним.</s><s>Гнусне ли судбине!</s><s>Стоји ослоњен на тарабу; из таме миришу хризантеме; јако миришу хризантеме у башти, иза тараба, за леђима.</s><s>Чује своје име и ситан, брз корак: Она!</s><s>Или му Š←миĆ се привиђа?</s><s>Препознаје је по препаднутом корачању и шалу у који се умотала као и свагда кад га је ноћу сачекивала.</s><s>Откуд, како?</s><s>Није могуће.</s><s>После артиљеријског бомбардовања , кад су срушене све куће око Васићеве магазе, зар је жива?</s><s>Зар швапска граната није најзад окончала ....из студентског доба што из себе није Š←нисамĆ успео да прогна Š←прогнамĆ ...ишчупа Š←ишчупамĆ?</s><s>Оно што га Š←меĆ је у младости дубоко узбуђивало, ...повратку из Париза и после женидбе мучило као прикривено злочинство.</s><s>Нешто без чега дуго није могао Š←нисам могаоĆ, да би...касније само кајао и патио.</s><s>И поново се одједном, у трену суновратио.</s><s>Зар се опет, у рату, све то наставља?</s><s>25бŠii.</s><s>Ć) Vukašin's turned back, walking more slowly.</s><s>What is Pašić up to?</s><s>He says he no longer regards me as the Opposition.</s><s>But what else am I, when he represents what I've been trying to destroy for the last twelve years?</s><s>Does he want us to share defeat on equal terms?</s><s>What a magnanimous expression of patriotism!</s><s>I won't drop in early.</s><s>We'll talk to each other publicly tomorrow in the Assembly.</s><s>A conversation for the official record and for history.</s><s>But what if being true to my ideas makes me a traitor in this war?</s><s>What if my sincerity makes me a fool in this hopeless situation?</s><s>If Austria-Hungary destroys us, will those of us who thought differently be distinquishable from the others?</s><s>Death, not war, will unite us.</s><s>How tragic and futile it all is!</s><s>But only in wartime do we work for history, win honor through suffering and death.</s><s>Only by dying for the homeland and by suffering in war do we redeem our life; only by death can we make it honorable.</s><s>A detestable fate!</s><s>He leaned against a fence; the strong scent of chrysanthemums rose in the darkness.</s>\n<s>Обема шакама узима му руку. his student days which he couldn't wrench out of his life?</s><s>The affair had stirred him deeply in his youth, and then after his marriage had tormented him like a hidden crime.</s><s>He couldn't do without her for long; suddenly, in a single instant, he would again fall headlong.</s><s>Surely this wasn't going to continue in wartime? (IB, 66) 6.4.2.2.</s><s>Ауторски говор прекида ток унутрашњих мисли.</s><s>У наведеним примјерима ауторски говор има функцију дескриптивне паузе, односно „пауза до које долази описом“ (Принс, 2011: 35).</s><s>Олга Катић обраћа се имагинарном саговорнику у облику СУГ-а у другом лицу који се прожима у неколико параграфа, да би с времена на вријеме био прекинут елементима ауторског говора.</s><s>Ауторски говор нас на тренутак враћа из Олгиних скривених мисли у реалност и подсјећа на присутност аутора.</s><s>25aŠiii.</s><s>Ć) Одлазим, Михајло.</s><s>Одлазим ти.</s><s>Одлазим и од себе, болесни мој.</s><s>А несрећне су ми и кости.</s><s>Зар смем то сада да кажем?</s><s>Не знаш да одлазим.</s><s>Не знаш, тај бол ослепљује.</s><s>Ако не оздравиш, ако не оздравиш, добри тужни човече, нећу моћи да се накајем што ниси сазнао да ћу се кајати.</s><s>Да сам се за кајање одлучила.</s><s>Морала сам тако.</s><s>Верујем ба би ти све моје разлоге разумео, као што си разумео и моју патњу.</s><s>И припаљујући цигарету о цигарету, додао ми неки доказ кога нисам свесна.</s><s>Зар ти заиста нећеш никада зажалити што нешто највеће нисам могла?</s>\n<s>А нисам те први пут срела кад си у возу припаљивао цигарету, то желим да ти кажем, то мени најважније и сада, и сутра.</s><s>Знала сам те, мислила сам те.</s><s>Ноћас сам се сетила једног Пушкиновог стиха: „Мој живот сав је јемство био да ћу те срести измеђ' да је цело истина?</s><s>Истина, као моја патња за сином.</s><s>Сада једино том истином могу да се спасем.</s><s>Не, нећу да се спасем, ја више ничег нећу да се спасавам.</s><s>Ни тобом нећу да се спасем.</s><s>Што је тамно, тамно у мени, добро је што ме не видиш сада!</s><s>А дошла сам ти овако зато што си ти први пред којим не осећам никакав страх за себе, ниједна затворена врата у теби.</s><s>У Вукашину је било мало места за мене.</s><s>Био је обузет својим.</s><s>Он за то није крив.</s><s>И није он мене мало волео.</s><s>Волео је он мене онолико колико може да воли.</s><s>Није то било мало.</s><s>Није.</s><s>Али ти си некако добро слаб, и погурен си, и тужан си, па си ми ближи, много ближи мени.</s><s>Осетила сам како ми чујеш ћутање.</s><s>Ја не волим тебе бољег, волим тебе ближег, мени сличнијег.</s><s>Ја волим друкчијег, болесни мој.</s><s>Тебе, друкчијег...</s><s>Ти и не слутиш колика је моја мука да не изневерим, ни каква је та моја жудња која ми је све нагнула, и дрвеће ми се повило за тобом...</s><s>А нисам те лако примила, нисам.</s><s>Кад смо били сами, ја сам те у неким тренуцима из душе презирала, ужасавала сам се неких твојих погледа док смо стајали међу мртвацима, а била сам...</s><s>Била сам, морам ту реч да кажем, можда срећна.</s><s>Јесте, била сам срећна, а очајна, несрећни мој.</s><s>Знаш ли ти да си све претурио у мени, или сам се тек овде у болници родила, из нечије душе, док сам му држала руку.</s><s>Не, то је из твоје душе, док сам те слушала.</s><s>Оно, ваљда, најређе у нашем животу.</s><s>Из тебе, родило 146</s>\n<s>Обема шакама узима му руку. се нешто у мени.</s><s>За четрдесет дана друга сам постала, створио си ме, Михајло.</s><s>Нешто што нисам била, а слутила сам, слутила сам себе и стрепела.</s><s>И узалудно жудела за собом коју нико око мене не зна и неће.</s><s>Ни он, кога нисам имала разлога ни права да обмањујем у вери да све моје зна.</s><s>И да сам сва његова.</s><s>Па јесам то и била, јесам...</s><s>Својом марамом благо му обриса ознојено чело.</s><s>Смем ли да ти кажем најтеже против себе, треба ли то?</s><s>Одлазим да те више никада не видим.</s><s>Никада.</s>\n<s>Ти си, нежни, добри човече, разорио мој богати, лепи, пусти живот, знаш ли?</s><s>Можда би те то обрадовало, рекао си ми да си коцкар.</s><s>А тај живот је једини који имам.</s><s>И из којег нећу.</s><s>Ако си.</s><s>Не кривим те, не.</s><s>Хвала ти.</s><s>Кад год будем сама и склопим очи, ја ћу те видети како си поваздан тужан због нечега, како дуваном трујеш и ту тугу, како не можеш да смириш ни ове руке...</s><s>У свакој тишини, ја ћу слушати ово твоје дисање.</s><s>Грлићу те и чинити све што нисам смела.</s><s>Што никад нећу моћи.</s><s>Једне вечери, док смо ишли Богдану, додирнула сам ти руку и зажелела да је изљубим сву, до рамена.</s><s>Не знам зашто то нисам учинила.</s><s>Зашто ниси сазнао да сам зажелела?</s><s>Зашто, зашто?</s><s>Питаш опет, знам, то се мора питати.</s><s>Па рекла сам ти.</s><s>Више не умем, ја сам ћутање.</s><s>Верујеш ли ми?</s><s>Више никад нећу заспати с марамом преко лица...</s><s>Пусти ме мало да плачем, болесни мој.</s>\n<s>Чело спусти на надланицу руке коју му држи.</s><s>Морам да пођем.</s><s>С чим одлазим од тебе?</s><s>Шта сам себи оваква, шта ћу бити кад одем од твојих склопљених очију?</s><s>Била сам поносита, говорили су они који ме воле, уображена − они који ми завиде, себичном и пакосном сматрали су ме сви који су ме мрзели.</s><s>Сада сам само обична жена.</s><s>Хвала ти, Михајло.</s><s>Ако оздравиш, немој никад, никад да ме потражиш.</s><s>Али у мени, ти ћеш до смрти бити.</s><s>У некој шуми под ињем, и у тамној тишини, и у ноћи пуној звезда, најдуже.</s><s>Осећаш ли, боле ме недра, боле ме уста, боле ме бедра од жудње да ме додирнеш...</s><s>Догодило се, догодило се, Михајло.</s><s>Јесте, догодило се, болесни мој, добри, блиски човече...</s><s>Олга устаде, пови се над његовим дахом, лицем до самог његовог лица, зали га сузама, али га не додирну ни дрхтавицом.</s><s>Руку му спусти на груди, лагано изађе и стаде на степенику: уза зидове болнице поседали реконвалесценти и греју се на младом, пролећном сунцу, слушајући друга који свира на свирали; стари багрем спрема се да олиста.</s><s>С друма труби аутомобил, опкољен болничаркама које су изашле да се поздраве с Миленом и њом.</s><s>И пође из болничарског круга, много спорије но кад је први 25бŠiii.</s><s>Ć) She bent over him, thinking to herself: I'm going away, Mihajlo.</s><s>I'm leaving you and leaving some part of myself, too.</s><s>My very bones are unhappy.</s><s>Dare I say this now?</s><s>You don't know I'm going; your pain blinds you.</s><s>If you don't recover, good, sad man that you are, I won't be able to regret that you could not know I'll repent.</s><s>I had no choice.</s><s>I believe that you would understand all my reasons, just as you've understood my suffering.</s><s>Will you really never regret that I couldn't do the greatest thing of all?</s>\n<s>I didn't meet you for the first time on the train.</s><s>I knew you all along, you were in my mind.</s><s>Last night I remembered a line from Pushkin: \"My entire life has been a pledge that somewhere in the world I would meet you.\" Well, that's what you are for me; but how can I assure you of this, in a way that wouldn't be unbecoming to the three of us, and that would be wholly true?</s><s>As true and real as my suffering for my son.</s><s>Now only that truth can save me, but I don't want to be saved, I'm not interested in that any more.</s><s>I don't even want to be saved by you.</s><s>There's a great darkness inside me, it's good that you can't see me now!</s><s>I've come to you because you're the only person with whom I haven't felt fear for myself; There are no closed doors in you.</s><s>In Vukašin's life there hasn't been much room for me; he's been absorbed in his own affairs.</s><s>This isn't his fault.</s><s>He has loved me as much as he could love, and that was not so little, really.</s><s>But you are somehow weak, though in a good sense, and downcast and sad, and so you're closer to me, much closer.</s><s>You could hear my silence.</s><s>I don't love you because you're better, but because you're closer, more like myself, and because you're different, my dearest.</s><s>You have no idea how difficult it's been for me to remain faithful to my husband, nor how great a yearning has swayed me, how I've sunk under the weight of my love for you.</s>\n<s>It wasn't easy for me to accept you.</s><s>When we were alone there were moments when I despised you, and sometimes I was frightened by the look in your eyes while we were standing among those bodies, but I was perhaps- and I must use this word- happy.</s><s>Yes, I was happy, and at the same time in despair.</s><s>You realize that you turned everything upside down in me − or perhaps only here in the hospital was I really born, perhaps from the soul of one of those patients while holding his hand.</s><s>No, it was from your soul, while I was listening to you.</s><s>I suppose this is something that rarely happens in our lives.</s><s>Something of you was born in me.</s><s>During these forty days I've become a diffеrent person, and it was you who created me.</s><s>Something which I hadn't been, yet had some idea that I might be and was afraid to be.</s><s>I was yearning in vain for a self that no one around me either knew or wanted- not even he whom I've had neither reason nor right to deceive in his belief that he knew everything about me, that man who thought I was entirely his.</s><s>As indeed I was.</s><s>Gently she wiped his sweating forehead with his scarf.</s><s>Dare I tell you the worst thing against myself?</s><s>I'm going away and will never see you again.</s><s>Never.</s><s>You, my good, kind, tender friend, have completely destroyed my former life, a life of wealth and beauty, but empty.</s><s>Did you know that?</s><s>Perhaps that would have pleased you.</s><s>You told me you were a gambler.</s><s>But this life is all I have, and I don't want to abandon it, in spite of everything.</s><s>I don't blame you, not at all; I'm grateful to you.</s><s>Whenever I'm alone and shut my eyes, I'll see you − always sad for some reason, poisoning that sadness with tobacco, and unable to keep your hands still.</s><s>In every moment of quiet I'll be listening to your breathing.</s><s>I'll embrace you, and do everything I haven't dared to and never will be able to do.</s><s>One evening when we went to see Bogdan I touched your hand and I wanted so badly to kiss you; I don't know why I didn't.</s><s>Why couldn't you sense what I wanted?</s><s>Why?</s><s>Well, I've told you now.</s><s>I don't know what else to say, I'm a person of silence.</s><s>From now on my silence will be even longer.</s><s>Ad now let me weep a little, my poor sick friend.</s>\n<s>I must go.</s><s>What will I take of you?</s><s>Who am I now, and what will I be like when I leave your closed eyes?</s><s>I was proud, that's what those who loved me said, but those who envied me said I was conceited, and all who hated me considered me selfish and wicked.</s><s>Now I'm just an ordinary woman.</s><s>It's you I have to thank for that.</s><s>If you recover, please never try to find me; but you'll live in me until my dying day.</s><s>Under the hoarfrost in some wood, in dark silence or on a starry night − then most of all.</s><s>Can you sense my desire?</s><s>Yes, Mihajlo, Olga got up, bent over his face, and almost touched it.</s><s>She placed Mihajlo's hands on his breast, then slowly walked out and stood on the steps.</s><s>Patients were sitting there warming themselves in the mild spring sunshine, listening to one of their companions play the flute; the old acacia tree was about to burst into leaf.</s><s>The car horn honked; it was surrounded by nurses who had come to say good-by to her and Milena.</s><s>She left the hospital grounds much more slowly than when she arrived. (RE, 397−399) У примјеру (25Šiv.</s><s>Ć) Ћосић описује Аћимов долазак у собу сина којег се одрекао.</s><s>Успомене изазивају буру унутрашњих мисли у облику СУГ-a у трећем и првом лицу, као и СНГ-a у трећем лицу.</s><s>Мисли се прекидају кратким параграфом ауторског говора, да би се поново појавила тачка гледишта јунака у облику СНГ-a у трећем лицу и СУГ-а у другом лицу.</s><s>Ћосић описује врхунац Аћимовог очаја у моменту када он призива вишу силу у помоћ.</s>\n<s>25aŠiv.</s><s>Ć) Узео је кључ што му стоји у прслуку привезан за сребрни ланац заједно са сатом, некако откључао Вукашинова врата, ушао и, погружен, застао пред њиховом заједничком фотографијом из дана када је веровао да у Србији нема срећнијег оца од њега, кад је моравском народу био закон и заклон.</s><s>Кад је могао Мораву у Ибар да наврне...</s><s>Вукашин и он тамнели су се на зиду.</s><s>Хтео је да кресне жигицу и види га, али му је рука задрхтала.</s><s>Тада је први пут легао на Вукашинов кревет; у ствари, стровалио се у сенку која је шкрипала и шумела.</s><s>И Вукашин је ноћас отац.</s><s>Ни он не спава.</s><s>И њему одлази син у рат.</s><s>Мој унук Иван, кога нисам ни видео.</s><s>Ни то женско, Милену.</s><s>Која то сила и утвара ископа њему Š←мениĆ толику урвину у кући?</s><s>Зашто иста крв тако зарати на огњишту Катића?</s>\n<s>Смрачило се, замрсило у њему.</s><s>Вукашинова постеља га није примала.</s><s>Вратио се у своју собу и легао.</s><s>Тола је свирао, свитало је.</s><s>За рат.</s><s>Први његов дан.</s><s>Ако се Адам не врати из рата, у оџак ће му Š←миĆ се уселити кукувије и слепи мишеви.</s><s>Лопови и кише разнеће куће и зграде.</s><s>Толини ће изгорети плотови и покрасти све што може да се покраде.</s><s>Виногради ће бити парлози.</s><s>Њиве и ливаде постаће трњаци.</s><s>Сиротиња ће посећи јабучар и шљивике.</s><s>Господе, има ли те?</s><s>Сачувај ми Адама!</s><s>Знаш како сам га на своју крв накалемио и колико ми се у душу ужилио.</s><s>Сад ми је он све што сам живео и све моје што ће да 149</s>\n<s>\"O God, where are You?</s><s>Take care of Adam for me!</s><s>Thou knowest how I have grafted him onto my own blood, Thou knowest how deeply he is implanted in my soul.</s><s>Save him for Аћим Катић изражава унутрашње мисли елементима СУГ-а у трећем и другом лицу.</s><s>Опис једног детаља из ноћи − Свитац се пео уз јабуку.</s><s>Стрмо, зеленкасто прекида његове унутрашње мисли и представља тихи глас аутора у мору мисли најстаријег члана породице Катић.</s><s>У трећем и четвртом параграфу писац нас враћа у прошлост, што је означено наводницима унутар директног говора.</s><s>25аŠv.</s><s>Ć) Зар баш мора и посљедњу ноћ пред полазак у рат да буде са женом?</s><s>Ти који воле да уживају, воле само себе.</s><s>Ти све и сваког издају.</s><s>И ти ћеш, несмирниче, уплашити једаред себе и људи.</s><s>Кад навале непогоде и зла, кад останеш сам на путу, синко, требаће ти велико дрво за спас и деда за душу.</s><s>Жилу, дебелу жилу мораш из себе да усадиш, да те не убију припеке, не ишчупају лопови и силници, не одувају ветрови са моравске обале.</s><s>А теби је ноћас све под тобом.</s><s>Ничега те није страх.</s><s>Све можеш.</s><s>Рат још није у теби.</s>\n<s>Свитац се пео уз јабуку.</s><s>Стрмо, зеленкасто.</s><s>Уживај, синко, расти, расти, момчино, не сламај се, расти.</s><s>Нек те не заборави ниједна, нек им буду пуна недра жеравица када мене сретну.</s><s>Хоћу да порумене кад мене виде, сваку Преровку с којом си био хоћу да знам, мора свака да ме пита за тебе, шапатом да пита кад ћеш да дођеш на одсуство.</s><s>Мора да застане кад пролази поред наше куће, да мили поред наших јасенова, ливада и њива.</s><s>Очи да не одваја од нашег.</s><s>Хоћу по сву ноћ да те не заборављају и босе да излазе у сењаке и ћуте тамо где си им долазио.</s><s>Да те чекају као јасике.</s><s>Да зебу и зуре у плот.</s><s>150</s>\n<s>„Шта ради сву ноћ тај несмајник!</s><s>Скоро ће поноћ, кад ће да се наспава?“, довикивао му Ђорђе иза жишке цигаре, са прага бачваре.</s><s>„Ако га нема.</s><s>Ако“, одговарао сину гласно, а у себи стрепео: нема слађег од тога најкраћег белог сна, може Š← могуĆ заспати и не стићи да чује Š← чујемĆ аманет: каква треба да буде сахрана Аћима Катића, старог радикалског првака Поморавља.</s><s>Њега Š← менеĆ што је Š← сам Ć шапатом јурио министре са скупштинске говорнице кад слажу и против сељака скроје закон, а среске начелнике и порезнике млатио као волове кад згазе закон и правду.</s><s>И краљ Милан је бледео кад му Š← миĆ име чује.</s><s>Док га Š← меĆ син Вукашин није издао.</s><s>До тада.</s><s>Тај господин, париски доктор права, узданица, несин.</s><s>Његовим рукама удавио га Š← меĆ Пашић.</s><s>Закопао га Š← меĆ жива.</s><s>А против сина није Š← нисамĆ могао.</s><s>Није хтео Š← нисам хтеоĆ.</s><s>Да сину згази 25бŠv.</s><s>Ć) Did Adam really have to spend this last night with a woman?</s><s>Those who like to enjoy themselves love only themselves.</s><s>Did Adam know this?</s><s>One of these days you'll need your home and family, you restless creature.</s><s>When troubles and evil times beset you, when you are left alone, my boy, you'll need a big tree to shelter you and grandfather to comfort your soul.</s><s>Plant your roots deep, so a strong sun doesn't kill you, scoundrels and bulies don't uproot you, the winds from the Morava don't blow you away.</s><s>But tonight everything that matters to you is underneath you.</s><s>Now you need nothing but yourself.</s><s>You love yourself.</s><s>You're not afraid of anything.</s><s>There's nothing you can't do.</s><s>The war hasn't got to you yet.</s><s>The firefly was climbing up an apple, up its steep green slope.</s><s>Enjoy yourself, my boy!</s><s>Grow up, young man!</s><s>Grow up and don't let life break you.</s><s>And may none of your women forget you; may their breasts be full of glowing embers when they meet me!</s><s>I want each one to blush when she sees me; I want to know every woman you have had; every one of them must ask me about you, ask in a whisper when you'll be home on leave.</s><s>They must stop when they pass our house, creep past our ash trees, our fields and meadows.</s><s>I want them to think of you all night long, to go barefoot into the haylofts and keep vigil where you used to meet them.</s><s>Let them wait for you like aspens; let them shiver as they stare at our fence.</s>\n<s>148 want to do anything.</s><s>He Š←IĆ did not want to trample on his Š←myĆ son's head, break his У примјеру који слиједи, Ћосић уводи унутрашњи дијалог облицима СНГ-а у трећем лицу, након чега завршава параграф генерализованим исказима.</s><s>Унутрашњи ток мисли прекинут је посебним миркодискурсом ауторског говора иза којег слиједи двотачка као сигнал наставка Толиних размишљања.</s><s>То је, као што је већ илустровано, Ћосићева уобичајена техника.</s><s>Међутим, ријетки су случајеви када иза двотачке иде нови параграф и, наравно, велико слово.</s><s>Искази општег карактера завршавају се Толиним обраћањем имагинарним саговорницима у облику СУГ-а у другом лицу једнине и множине.</s><s>Овим обликом доживљеног говора Ћосић полако усложњава емоционални набој потлаченог сељака који, замишљајући коначну једнакост свих људи у поратним годинама, испушта скривене мисли на свјетлост дана, прво у виду имагинарног обраћања богатима и моћнима, а онда и у облику изреченог директног говора.</s><s>Остаје једино недоумица зашто је такав облик доживљеног говора ортографски маркиран будући да се не ради о аналептичном приповиједању.</s><s>Прије рата Тола се бори за своју егзистенцију у улози отпадника друштва на кога се показује прстом.</s><s>Рат постаје Толина прилика јер изједначује социјално подијељено друштво, тако да синови постају његово највеће благо.</s><s>Коначно постаје једнак некадашњим газдама и њиховим хекрарима и домазлуцима.</s><s>Он је сада тај газда, а не слуга који тражи.</s><s>Рат му пружа све оно што му је претходни живот ускраћивао јер „бојиште је позорница на којој је он, кад год се појави у главној улози (Стојадиновић, 2002: 159).</s><s>Сувоборски простор је у великој мјери освијетљен Толином свјетлошћу.</s><s>Он је нека врста средишта, чак и крај војводе Мишића „који у њему препознаје властите корене, слути сопствену величину и снагу виталности и истрајавања (Стојадиновић, 25aŠvi.</s><s>Ć) Све што је до њега Š←менеĆ било, што је Š←самĆ могао и стигао, учинио је Š←самĆ, и за државу и за синове.</s><s>Дошао рат и шта човек може?</s><s>Шта вреди човеку да неће кад то цареви хоће?</s><s>Није им свет по вољи и хоће људи да имају више но што имају.</s><s>А други не дају то што имају, а хтели би да имају и мало више но што имају.</s><s>Сад ђаво хвата бога за браду, а бог ђавола за рогове.</s><s>Гурнуо је свиралу у џеп, набацио још дрва, па се поново загледао у свиралу: Четири војника из куће, четири сина, нико из Прерова, из округа, за државу не даје.</s><s>Кад се та несрећа сврши, неко то мора да зна и да награди.</s><s>Ако неће држава, биће правде у краља, ако и он зажмури, Бог ће, ваљда, знати.</s><s>Не може и после рата Тола 152</s>\n<s>Дачић да остане Тола Дачић до рата.</s><s>Рат по своме сложи и размести.</s><s>Крв мора да се плати.</s><s>Мука и дангуба морају да се надокнаде.</s><s>А ко ће жив да се врати, ко ће тамо да остане, није очево и његово.</s><s>Колико је деце помрло од болештина.</s><s>Њему Š←мениĆ, само двоје.</s><s>Четири, и то мушка, остала.</s><s>Ко има века, има и пута и заклона.</s><s>Онај коме је суђено, са шљиве гине.</s><s>Ако пропадне Србија, за то неће бити крив Тола Дачић са синовима.</s><s>Ако, боже дај, победи Србија, победили су синови Толе Дачића.</s><s>Четири војника, три пушке и један топ.</s><s>Шта се сада издире газда Аћим?</s><s>Јед и чемер спопали газдурине.</s><s>Одоше вам надничари и слуге.</s><s>Опустеће вам њиве и виногради, нема ко ливаде да вам покоси.</s><s>Вама је рат, Катићи.</s><s>Сад смо равни.</s><s>Није рђаво, газда Аћиме, и правда је да нас макар рат мало поравна, па да нас иста бољка боли, од истог да нас је страх, истом да се надамо.</s>\n<s>148 остаје само жар.</s><s>Та ватра представља битку за спас, односно за живот, која се одвија у свима нама.</s><s>Живојин Мишић не зна како очувати пламен такве ватре.</s><s>При крају параграфа писац понавља елементе ауторског говора чиме још једном наглашава смрт ватре, а генерал коначно разлучује свој унутрашњи конфликт и доноси одлуку која се тиче даљег тока ратовања.</s><s>Војвода Мишић често узима угарак из ватре како би из њега запалио цигарету.</s><s>Његово стискање уз ватру није узроковано хладноћом нити представља љубав према топлоти.</s><s>Одржавање ватре је ритуалан чин: ватра је праелеменат, односно „делић васељене пресељен у симбол човекове егзистенције“ (Стојадиновић, 2002: 144−145).</s><s>То је тренутак концентрисане наднесености над свјетлошћу и топлотом које пламте продирући му у кожу и душу, покушавајући да пруже одговор на тешка метафизичка питања (Стојадиновић, 2002: 144−145).</s><s>25aŠvii.</s><s>Ć) Гледа за старцем.</s><s>Драгутин свира коло.</s><s>Пламен јуриша увис, налеће на тмину, хучи.</s><s>Пламсаји, па ништа.</s><s>Дрво, па жар, па пепео, па ништа.</s><s>Шара тољагом по пепелу. ништи се ватра.</s><s>Победити или се спасти.</s><s>Сви потпоручници знају, верују да знају, он Š←ја самĆ их је томе учио како се добијају битке и како се побеђује у рату.</s><s>Он зна Š←ја знамĆ како су у историји задобијене све велике победе.</s><s>Како се воде битке за победу.</s><s>То зна и Оскар Поћорек.</s><s>То знају и моји и његови потпоручници.</s><s>Али како се воде битке за спас и опстанак?</s><s>Како се добија она једна битка што је спас, она једна за живот?</s><s>Та битка, која није победа, није записана у историји.</s><s>Нема је ни у једној науци.</s><s>Та битка у којој победа нема цену и славу.</s><s>Пламен, па мрак.</s><s>Пепео, па ништа.</s><s>Одмах рећи Путнику шта је Š←самĆ одлучио и учинио.</s><s>Ни трен не одлагати.</s><s>Нека гаŠ←меĆ смени.</s><s>Нека га Š←меĆ изведе пред свој преки суд.</s><s>И Путник ће једном бити покорен.</s><s>Можда и он Š←јаĆ на Сувобору.</s>\n<s>He Š←IĆ would tell Putnik immediately what he Š←IĆ had decided, without a moment's delay.</s><s>Let him replace him Š←meĆ by someone else.</s><s>Let him summon him Š←meĆ before a courtmartial.</s>\n<s>He got up and hurried to the telephone. (TD, 218) Ћосић често комбинује унутрашњи свијет јунака са описом природе.</s><s>Параграфе у којима се изражава унутрашњи говор лика смјењују описи пејзажа.</s><s>Дан је тмуран и кишовит.</s><s>На путу се виде покисле избјеглице и воловска кола која носе рањенике.</s><s>Вране се злослутно оглашавају кружећи око уплашеног народа.</s><s>Оваква слика преноси се на исти осјећај немира, уплашености и неизвјесности које муче Вукашина Катића: како сутра на сједници скупштине спријечити одлазак ђака у рат?</s><s>Описи амбијента и природе унапријед се усаглашавају са јунаковим суновратом у вријеме.</s><s>Ти описи су израз тјескобе у бескарају страдања (Стојадиновић, 2002: 70−71).</s><s>„У природи се ништа не догађа, као неко објективно стање, ако се, на неки начин, није коснуло јунакових чула.</s><s>И још више − ако није у служби портретисања личности, ситуације у којој се он налази, времена у коме живи“ (Стојадиновић, 2002: 25aŠviii.</s><s>Ć) Откуд оволике вране, каква је ово најезда на Ваљево, пита се Вукашин Катић, који се враћа из ваљевске болнице и жури на седницу у Врховну команду српске војске.</s><s>Мора Š←морамĆ се супроставити слању ђака на бојиште у овом часу.</s><s>Ма какви да су ратни разлози, жртвовање целокупне интелигенције сасвим је супротно животном интересу Србије.</s><s>Рећи им то, без обзира шта ће сутра говорити и мислити о њему Š←мениĆ.</s><s>Казати: минула су времена кад је народ губио рат.</s><s>Данас само једна генерација може да изгуби слободу.</s><s>Ако у овом времену једна нација изгуби своју интелигенцију, она је изгубила рат, без обзира на то како се он на бојишту окончао.</s><s>Официри ће ме растргнути.</s>\n<s>Једва се пробија идући плочницима препуних грађана и избеглица из Мачве, који неми стоје уз ограде и поред коловоза, загледани у дугачак воз воловских кола препуних рањеника који с фронта силази у Ваљево.</s><s>Шкрипа и тадркање кола разлежу се раним сутоном и испуњавају улицу некаквом срџбом и очајем.</s><s>И рећи им: народ који данас остане без ума и знања нема разлога да се радује миру; каква будућност може да оправда оволико жртвовање?</s><s>Овај рат за Србију могао би бити значајнији по ономе шта се њиме добије.</s><s>Да ли је разумно то рећи вечерас?</s><s>На крововима кућа, шупа и нужника равнодушно и надмоћно ћуте чавке и вране.</s><s>Два велика јата витлају се и гачу над њим, избеглицама, колима с рањеницима, под тешким облацима, из којих на махове сипи киша.</s><s>155</s>\n<s>Поцерини починили?</s><s>Јок!</s><s>Види се, без образа су, а из царевине долазе.</s><s>Стиди се онај дечко, гледа у пут, мученик, млађи од мог Милоја.</s><s>А ови се разбојници искрљештили да ме запамте.</s><s>Е, запамтите ме, моји су вас синови заробили.</s><s>Али шта ћемо да радимо с оволиким туђим народом, ко ће да нахрани оволико гладних уста?</s><s>Кад нам ове године би слаб берићет, а и оно што роди, не имаде ко да обере.</s><s>Е, сад могу ја да потражим коначиште.</s><s>А у зору, време ми је да кренем у Прерово.</s><s>Целе зиме имаћу шта да причам.</s><s>Мушки ми из злобе и зависти неће веровати, али ће ме жене слушати све док им се мужеви и синови не врате.</s><s>И Ђорђу све о Адаму, како је било у оним јаслама.</s><s>Шашав отишао у рат, из рата ће се још луђи вратити.</s><s>Ако се врати.</s><s>А тек Аћиму шта има Š←имамĆ да исприча Š←испричамĆ!</s><s>О унуку Ивану, веселнику, са оноликим стаклом на очима.</s><s>И о Вукашину у Ваљеву, сваку реч сам запамтио.</s><s>Па кад се скупе људи у воденици, казаници, механи, а ја: Сретох ти ја, људи, генерала Живојина Мишића.</s><s>Лепо смо се наразговарали и пили ракију, овако као ми...</s><s>6.4.3.</s><s>Изостављање ортографских маркера Ћосић не изоставља ортографске маркере само када је у питању директни говор, већ и унутар ауторског говора.</s><s>Брише се природна граница између реченица неувођењем великог слова, интерпункцијских знакова који раздвајају зависне реченице унутар сложених, као и интерпункцијских знакова на крају реченица, што доприноси динамичности саме ситуације.</s><s>Хаотичност ауторског говора осликава хаотичност Вукашиновог ума: мучен осјећајем кривице и празнином усљед великог губитка, његове мисли су покидане и неповезане.</s>\n<s>26а) Вукашин уздахну и нагло устаде.</s><s>Не може да гледа ватру, нити да слуша пријатеља, ни да изговара некакве речи.</s><s>Он је нестао.</s><s>Засвагда нестао.</s><s>Мој Иван.</s><s>Излази у помрчину да га тражи по том Маљену.</s><s>Иде сокаком: гази кроз глиб цвокоће жели и мора да гази ту земљу на којој је нестао Иван прелази врзине гази поља узбрдо ка Маљену удара у дрво брише чело мокар је длан каже гласно: Оче, погинуо ми син.</s><s>Твој унук Иван.</s>\n<s>Наставља да гази земљу по помрчини све узбрдо да је што дубље и јаче осећа изуће се и ићи бос по тој земљи на којој је нестао Иван тоне у некакав глиб ако земља је жели да утоне у њу да му буду пуна уста жила да буде и он сам та земља на којој је нестао његов син.</s>\n<s>Писани дискурс може бити окидач унутрашњих мисли ликова: прочитавши један сегмент обраћања његовог вољеног сина, који сам писац даје у курзиву, Ћосић нас ауторским говором одводи у Вукашинову собу гдје давна слика изазива емотивну реакцију оца у облику СУГ-а.</s>\n<s>27a) Кажи Ђорђу да ћу Адама прекомандовати у телефонисте.</s><s>Устаје и отвара врата Вукашинове собе, да му та врата до смрти остану незатворена.</s><s>Улази и стаје пред Вукашиновом фотографијом снимљеном пре поласка у Париз, спушта прсте на рам и загледа му се у младићко лице, у високо, натуштено чело и строге, крупне очи: И теби је нестао син.</s><s>Зар и теби?</s><s>А кад ти брже порасте да нестане?</s>\n<s>Порасте, а не видјех га. примјера (27ŠiĆ) илуструју, у форми другог лица, односно обраћања неприсутном лицу коме писани дискурс припада.</s><s>Примјери (27Šii.</s><s>Ć) и (27Šiii.</s><s>Ć) илуструју и друге облике доживљеног говора, који се јављају као посљедица читања писма: СУГ у трећем лицу, односно СУГ у другом, који се јавља и у примјеру (27 Šiv.</s><s>Ć).</s><s>Примјер (27 Šv.</s><s>Ć) илуструје комбинацију ауторског говора, СУГ-а и СНГ-а.</s><s>Писани дискурс обиљежава се курзивом у оба језика.</s>\n<s>Порасте, а не видјех га. посљедње радовање.</s><s>Да овај курјачки живот не прође сав међу курјацима.</s><s>И да нас раке мање страх.</s><s>Зар то не научи из толиких књига? (ВС 3, 65) 27бŠiii.</s><s>Ć) He often asked me about you, and wanted to come to see you.</s><s>How could you deprive me of my grandchild?</s><s>You left home and went your own way, did what you wanted; but Ivan's my grandchild.</s><s>When God or man takes away your son, there's still your grandchild − his father's first joy, his grandfather's last.</s><s>So that while life may be a den of wolves, we're not always with the wolves, and so we're less afraid of the end of life.</s><s>Didn't all your book − learning teach you at least that much? (RE, 45) 27aŠiv.</s><s>Ć) Сестро, у писму које сам тек јутрос примио, ти си ми нареднички очитала буквицу за мој „непатриотски дух“ и „малодушност“.</s><s>За моје „туђинске и књишке идеје које су ми затровале душу“.</s><s>Али ја ти поново кажем: нисам срећан што си постала „права Српкиња“, „лепотица-јунак“, „заносна Косовка Девојка“ и томе слично како о теби пишу новине.</s>\n<s>Преста да чита, увређена и уплашена Ивановим речима.</s><s>Зури у коверат, болничари проносе рањеника који запомаже из све снаге.</s><s>Зар њен Š←мојĆ брат тако мисли?</s><s>Поново чита почетак писма и застаје на истом месту.</s><s>Да ли је ово истина?</s><s>27бŠiv.</s><s>Ć) Dear Milena,</s>\n<s>In your letter, which arrived only this morning, you raked me over the coals, just like a sergeant on parade, for my \"lack of patriotic spirit\" and my \"faintheartedness,\" for the \"foreign and bookish ideas which have poisoned my soul.\" But I must tell you once more that I am not at all happy that you have become \"a real Serbian girl,\" a \"fascinating Kossovo She stopped reading, frightened and hurt by Ivan's words.</s><s>She stared at the page as the orderlies carried past her a wounded man screaming for help.</s><s>Did her Š←myĆ brother Наведени примјер представља одломак из дневника заробљеног војника Ивана Катића.</s><s>Записане мисли представљене су курзивом.</s><s>У више параграфа Иван се обраћа свом оцу, Вукашину Катићу, у облику СУГ-а у другом лицу.</s><s>Прошли догађаји додатно се освјетљавају елементима директног говора у прошлости.</s><s>Мисао записану током једног дана на ратишту Иван завршава императивним исказом којим даје своје виђење природе рата.</s><s>Наведени примјер нема енглеског еквивалента, као и већина записа из изворног језика.</s><s>27aŠv.</s><s>Ć) Сећам се, тата, једне твоје дуге смрачености која је забринула маму и уплашила Милену и мене.</s><s>„Јесу ли те опет напали у новинама?“, усудио сам се да те питам после вечере за којом смо све четворо ћутали.</s><s>Када нас двојица остадосмо сами, ти ми, поред осталог, реће да љубав према људима могу јавно и слободно исказивати само песници.</s>\n<s>Не знам шта сам ти казао, али знам да сам био изненађен твојим речима.</s><s>А ти додаде: „Зато што људи од песника ништа не захтевају, а они том својом љубављу 160</s>\n<s>Порасте, а не видјех га. ништа не ризикују.</s><s>Сине, кад осетиш потребу да људима чиниш добро, онда то чини из дужности.</s><s>Јер дужност ти омогућује понос и обезбеђује неко поштовање.“ Истину 6.4.5.</s><s>Унутрашњи конфликт</s>\n<s>Унутрашњи конфликт генерала Станковића наставља се у неколико параграфа.</s><s>Доминантан тип доживљеног говора којим се изражава његово унутрашње колебање јесте СНГ у трећем лицу.</s><s>Генерал се пита да ли је живот након ампутације ноге вриједан и смислен?</s><s>Такав живот јесте живот са ограниченим степеном слободе, што је неприхватљиво његовој личности.</s><s>Након што наводи низ животних ситуација у којима би његов хендикеп учинио сопствени живот пуким мучењем, Ћосић, у трећем параграфу, уводи позитивнију страну цијеле ситуације.</s><s>Коначно доношење одлуке прекида кратак параграф ауторског говора како би подсјетио читаоца на присуство писца у роману.</s><s>Схвативши да недостатак ноге води до пуког задовољавања физиолошких потреба, одлучује се на чин самоубиства јер не жели да сузи живот.</s><s>Тиме показује колико не подноси поразе.</s><s>Коначна одлука дата је у виду СУГ-а у првом лицу, односно стилско двогласје постаје јасан глас генерала Станковића.</s><s>28а) Шта би био он Š←јаĆ, Гаврило Станковић, без те своје десне ноге?</s><s>Био би Š←бихĆ без игара, љубави, ратовања; без пријатеља, Аписа и Маше, а слобода и правда не би му Š←миĆ ни биле значајне.</s><s>Био би Š←бихĆ без свег вредног и радосног, лепог и болног.</s><s>Не би Š←бихĆ био, не би Š←бихĆ постојао, да није Š←нисамĆ имао десну ногу баш Да је жртвује Š←жртвујемĆ и траје Š←трајемĆ као богаљ?</s><s>Носи Š←носимĆ огорчење и славу, злобу и завист жртве?</s><s>Пати Š←патимĆ због непризнавања људи?</s><s>Непрестано увређен, презире Š←презиремĆ и мрзи Š←мрзимĆ здраве и успеле.</s><s>Пензионисани мајор, можда и потпуковник, а другови му Š←миĆ генерали, док Апис дрма Србијом...</s><s>Живеће Š←живећуĆ суморно.</s><s>Биће Š←бићуĆ ружна људетина, недолична.</s><s>И тако понижен и жалостан, живеће Š←живећуĆ док га Š←меĆ не положе у гробницу проте Илије Станковића.</s>\n<s>Али ће Š←ћуĆ и без ноге гледати жене и шуму, књиге и реку, слушати шале, мудрости и песме.</s><s>Моћи ће Š←ћуĆ да мисли Š←мислимĆ.</s><s>Мислити, зар то није најважније?</s><s>Читаће Š←читаћуĆ, беседиће Š←беседићуĆ људима о правди и радостима за које не знају.</s><s>Уживаће Š←уживаћуĆ у јелу и пићу, имаће Š←имаћуĆ ратне пријатеље.</s><s>Може Š←могуĆ се и оженити, грлити жену.</s><s>Колико је жена њега Š←менеĆ волело!</s><s>И опет ће их бити.</s><s>Може Š←могуĆ да се радује Š←радујемĆ некој од толиких радости које доноси живот.</s><s>Колико ће Š←ћуĆ тек брига моћи да брине Š←бринемĆ!</s><s>Да буде Š←будемĆ тужан и пати Š←патимĆ као човек који зна и за велика искушења.</s><s>Има 161</s>\n<s>Порасте, а не видјех га. људи и жена којима ће Š←ћуĆ због нечега бити потребан.</s><s>Зар Богдан Драговић неће желети да му он буде Š←ја будемĆ старији друг, нека заштита, поверење без граница?</s><s>Он је малочас из душе зажелео да му буде Š←будемĆ отац.</s><s>Ни као богаљ не остати без значаја.</s><s>Београдом неће Š←нећуĆ пролазити неопажено.</s><s>Имаће Š←имаћуĆ правих разлога за понос и право на таштину.</s><s>Није немогуће, није, да поново сретне Š←сретнемĆ Машу.</s><s>Отпутоваће Š←отпутоваћуĆ у Петроград.</s><s>Тек тада, после рата, биће узбудљив сав онај тајни и опасни живот којим су Š←смоĆ живели он Š←јаĆ и његови Š←мојиĆ пријатељи револуционари.</s><s>Тек после рата ће њихови Š←мојиĆ ноћни разговори и расправе, надмудривања и досетке постати убедљиви, набрекли од искустава и страдања.</s><s>Следе дуге и мутне, неокончане исповести.</s><s>Колики је свет!</s><s>Мора некако да помакне ову мрцину: табана му по мозгу.</s><s>Помери је ка ивици кревета, ништа.</s><s>Само је ражести.</s>\n<s>Биће Š←бићуĆ пола човека.</s><s>Ругоба, огромно трупло на штакама.</s><s>Туп, туп!</s><s>Цела улица ће чути кад пролази Š←пролазимĆ.</s><s>Биће Š←бићуĆ жив, а више никад неће Š←нећуĆ моћи да потрчи Š←потрчимĆ, скочи Š←скочимĆ, појаше Š←појашемĆ коња, мушки загрли Š←загрлимĆ жену.</s><s>Квргом, мртвом кожом преко претестерисане бутњаче, додириваће Š←додириваћуĆ јој бедро, сјежиће је та нежност.</s><s>Примораваће је на лаж, и мучити својом жудњом, оном неутољивом страшћу повређеног, незадовољног љубавника.</s>\n<s>Треба се, дакле, порећи.</s><s>Да једе Š←једемĆ, пије Š←пијемĆ, вари Š←варимĆ храну, зар само томе да му Š←миĆ служе тело, чула, време?</s><s>Не, он Š←јаĆ не може Š←могуĆ и неће Š←нећуĆ да потчињава Š←потчињавамĆ себе, да скраћује Š←скраћујемĆ себе.</s><s>Лакше је само једанпут не бити кукавица.</s><s>Не могу мало живота.</s><s>Не пристајем на нешто живота.</s><s>Нећу да се кајем што сам само једном за себе 28б) What sort of person would he Š←IĆ be without his Š←myĆ right leg?</s><s>He Š←IĆ would be deprived of dancing, love, and warfare, and of his Š←myĆ friends Apis and Masha.</s><s>As for freedom and justice, they weren't so important to him Š←meĆ as they had once been.</s><s>He Š←IĆ would be deprived of everything that made life worthwhile and gave it joy, deprived of its beauty and its pain.</s><s>His Š←MyĆ existence was unthinkable without that right leg.</s><s>So what could he Š←IĆ do without it?</s><s>What kind of life could he Š←IĆ live without that leg, strong, beautiful, and untamed?</s><s>What if he Š←IĆ sacrificed it and went on living as a cripple, bearing within him Š←meĆ the bitterness and glory, the rancor and envy of his Š←myĆ sacrifice?</s><s>What about his Š←myĆ suffering because of lack of recognition from the world in general?</s><s>He Š←IĆ would feel continually offended, full of scorn and hatred from those who were healthy and successful.</s><s>He'd Š←I'dĆ disturb those around him Š←meĆ with his Š←myĆ forced gaiety, he'd Š←I'dĆ be an ugly imitation of a man.</s><s>Saddened and humiliated, he'd Š←I'dĆ live through peace and victory until he Š←IĆ joined Ilija Stanković in the cemetery.</s>\n<s>Even without his Š←myĆ leg, though, he Š←IĆ could look at women, at trees, books, and rivers, and listen to jokes, songs, and words of wisdom.</s><s>He'd Š←I'dĆ be able to think.</s><s>Surely that was most important of all!</s><s>He'd Š←I'dĆ read, and talk to people about justice, about joys they knew nothing about.</s><s>He'd Š←I'dĆ enjoy food and drink, and have his Š←myĆ wartime friends.</s><s>He Š←IĆ might even marry and embrace a woman.</s><s>How many women had 162</s>\n<s>Порасте, а не видјех га. loved him Š←meĆ!</s><s>There would be others.</s><s>Couldn't he Š←IĆ find pleasure in at least some of the many joys life offered?</s><s>He'd Š←I'dĆ still find plenty to worry about!</s><s>He'd Š←I'dĆ be sad, and suffer as a man who lived through great trials.</s><s>Bogdan Dragović would surely want to have him Š←meĆ as an older friend, a protector, someone he Š←IĆ could trust.</s><s>A little while ago Bogdan had wished with all his heart that the major was his father.</s><s>Even as a cripple he Š←IĆ wouldn't lack significance.</s><s>He'd Š←I'dĆ have good reason for pride, and a right to his Š←myĆ vanity.</s><s>He Š←IĆ might even meet Masha again.</s><s>He'd Š←I'dĆ go to St.</s><s>Petersburg.</s><s>After the war that dangerous, secret life which he Š←IĆ and his Š←myĆ revolutionary friends had lived would reach a climax; there'd be long, turbid confessions.</s><s>It was still a good world!</s><s>He must somehow move this damn leg; it was tramping through his brain.</s><s>He shoved street would know when he Š←IĆ passed by.</s><s>Yes, he'd Š←I'dĆ be alive, but never again able to repulsive to a woman.</s><s>The gnarled, dead skin across his Š←myĆ sawn-off thigh would touch her hip, his Š←myĆ tenderness would make her shudder.</s><s>He'd Š←I'dĆ force her to lie, torment her with his Š←myĆ longing, with his Š←myĆ insatiable passion of an offended, disappointed lover.</s>\n<s>Surely, he Š←IĆ couldn't allow his Š←myĆ body, his Š←myĆ senses, his Š←myĆ time to be used only for the consumption of food and drink?</s><s>No, he Š←IĆ couldn't lower himself Š←myselfĆ to that, or curtail his Š←myĆ being.</s><s>It was easier once, and once only, not to be a coward.</s><s>I can't live a life that isn't whole.</s><s>I don't live a life that isn't whole.</s><s>I don't want to regret that on one occasion only I was a coward. (RE, 154−155).</s><s>Унутрашњи конфликт Милоја Дачића дат је у два параграфа, при чему први осликава негативан став лика према чињеници да ће остати без десне руке.</s><s>Негативан став дат је у форми СНГ-а у трећем лицу којим лик замишља будуће животне ситуације.</s><s>А онда долази до промјене става: војник се обраћа другом дијелу своје личности у облику СНГ-а у другом лицу и у овом дијелу дискурса исказује позитиван став према цијелој ситуацији.</s><s>Двије стране исте личности сједињују се, те унутрашњи конфликт има своје разрјешење, поново у облику СУГ-а у првом лицу.</s><s>28аŠi.</s><s>Ć) Најпре има да буде Š←будемĆ сакат.</s><s>И то без десне руке, што је црно да црње не може бити.</s><s>Не може Š←могуĆ да коси и оре Š←косим и оремĆ, не може Š←не могуĆ да копа и жање Š←копам и жањемĆ; а ти га Š←меĆ послови хране и облаче и чине неким међу људима.</s><s>Сакат не може Š←могуĆ да упрегне Š←упрегнемĆ волове и коње, сакат сељак може само ситном стоком да се бави.</s><s>Сакато мушко може једном руком само мирну и благодушну жену да дира, ако таква и постоји око Мораве: јер ниједна не пристаје само једну сису и једну ногу да даје, и да се за једну мушку мишку држи.</s><s>Сакат момак не може у колу између две да игра; сакат газда може да буде коловођа, а сакат сиромах, као што је он Š←сам јаĆ, може бити једино кец, у свим орима и свагда − кец!</s><s>Милоје − кец!</s><s>Деца ће га Š←меĆ зачикивати, жене се смијуљити, асичине ће га Š← меĆ ритати и тући кад год им прдне у главу.</s><s>И црња судбина чека сакатог човека у 163</s>\n<s>Прерову, а тек њега Š←менеĆ...</s><s>Ако ноћас мисли Š←мислимĆ све до краја, својом главом Па деде сада Милоје Т.</s><s>Дачићу, да кренемо с другог краја: бићеш жив Š←бићуĆ, еј, бићеш жив Š←бићуĆ!</s><s>А док год си жив Š←самĆ, можеш да огребеш Š←огребемĆ, угризеш Š←угриземĆ, пљунеш Š←пљунемĆ злотвора и изелицу!</s><s>Шићеш Š←ШићуĆ гуњеве са оба рукава и један ће на ветру да ландара, ал' у левом можеш Š←могуĆ да носиш Š←носимĆ и нож; леву руку ћеш Š←ћуĆ да извежбаш Š←извежбамĆ, снага из десне мора да се улије у њу, а нико на земљи не може да удара као једноруки левак.</s><s>Ти сакати једном руком и бунтруке побијају.</s><s>А постоји помрчина и невреме да човек поравна злодушнике и изелице.</s><s>Аћим Катић мора да му Š←миĆ среди да пољак буде Š←будемĆ, али је још боље да пандур постане Š←постанемĆ, позиве и опасне вести из среза да разноси Š←разносимĆ по селу, за ракију и још понешто, а пандура се бар половина Прерова плаши и гледа да га подмаже.</s><s>За женидбу, фала богу, рат је велики био и овај помор однеће силан народ, па биће удовица, биће их као тикава...</s><s>Постарију и ружнију ће Š←ћуĆ да нађе Š←нађемĆ, па ће Š←ћемоĆ се испомагати колико им Š←намĆ је нужда.</s><s>А човеку за здравље не треба много.</s><s>Хватаће Š←хватаћуĆ рибу по Морави, стоку ће Š←ћуĆ да надгледа Š←надгледамĆ, децу ће Š←ћуĆ да изроди Š←изродимĆ- нека раде и отимају.</s><s>Биће Š←бићуĆ жив!</s><s>Моћи ће Š←ћуĆ да звижди Š←звиждимĆ кад пође Š←пођемĆ ка Морави, да пева Š←певамĆ за свој грош, да псује Š←псујемĆ макар псе и звезде; понеком, глупљем и слабијем, и да се насмеје Š←насмејемĆ чак.</s><s>Да подвали Š←подвалимĆ лаковерном и слаже Š←слажемĆ тупака, за то га Š←меĆ је Тола од колевке приучавао, на преровском хлебу и моравским потоцима саздао се и он.</s><s>Појми, главо блентава: бићеш жив Š←бићуĆ, а колико је њих у чети у Прерову, међу комшијама и фамилијом, не могу ни да се изброје, којима би било мило у души − да си Š←самĆ мртав!</s><s>Има да се живи из ината и другима на муку, а то је најслађе живљење.</s><s>Најслађе.</s><s>Због доктора, најпре!</s><s>Због тих гадова у белим мантилима што се боје да додирну болесног као да је мрша и твор, па завојима замотали уста и нос да не дишу оно што дишу ове лопуже, изелице и покварењаци који труле, блеје и штуцају на поду, без простирке, коју и у летњим данима има сва стока Ђорђа Катића.</s><s>Има да се опстане и болничарима у инат; мека му Š←миĆ од болова не жишке, но угарци излећу из очију, неће Š←нећуĆ закукати да му Š←миĆ Паја донесе тај прашак од кога кобајаги пролази бол.</s><s>Кукуруз!</s><s>То што трули − иструли!</s><s>Нека.</s><s>Хоћу да живим као жаба, као пас, као твор хоћу да живим.</s><s>Нек будем буба, ал' да будем жив.</s><s>28бŠiĆ) First of all he Š←IĆ was going to lose an arm − his Š←myĆ right arm, too − and what could be worse?</s><s>He Š←IĆ wouldn't be able to mow or plow, to dig or gather the harvest − the job that provided him Š←meĆ with food and clothing and made him Š←meĆ mean something to other people.</s><s>A man with one arm couldn't harness horses and oxen to a cart.</s><s>A onearmed man had only one hand with which to stroke a woman, and it would have to be a quiet and kindly one − if there were any such in the Morava region.</s><s>Come on, Miloje, look at it another way!</s><s>You'll Š←I'llĆ be alive, and when you're Š←I'mĆ alive you Š←IĆ can scratch, bite, and spit at any bastard.</s><s>You Š←IĆ can have a sheepskin jacket with two sleeves; one may be blowing loose in the wind, but you Š←IĆ can carry a knife in the other.</s><s>You Š←IĆ can practice using your Š←myĆ left hand, and the strength from the right will flow into it; no one can hit as hard as a one − armed man with his 164</s>\n<s>„Мораш ми сада рећи.</s><s>Познајем ли је?</s><s>Није из Београда?</s><s>Францускиња?</s><s>Свеједно ми је ко је и шта је.</s><s>Нека буде Циганка, само да је ти волиш, да она тебе воли...</s><s>Зашто си пребледео, сине?“</s>\n<s>Није четрес шес но је триес шес.</s><s>То је једна соба у дворишту, али је врло пријатна.</s><s>„То је, мама, моја посљедња љубав.</s><s>Зашто ти се не допада њено име?“ „Допада ми се, сине.</s><s>Косара је старо српско име.</s><s>Пиши јој често, молим те.</s><s>Не буди јунак какви су сви данас према женама...“ Не знам зашто ми није писао.</s><s>Поздрављао ме редовно преко неких његових колега...</s><s>Право да вам кажем, госпођо, то ме много чуди што ми Иван није писао.</s><s>Онако Заробљен је.</s><s>Не замерајте му...</s><s>Можда вам је заборавио адресу. − Гледа је разочарано: ружна је и проста!</s><s>Боже, зар је ово истина?!</s><s>„Мама, Косара је чаробна девојка.</s><s>Она је лепотица, паметна је, поносна, отмена.</s><s>Ти би била очарана кад би је видела...</s><s>Ја сам неизмерно срећан, мама.</s><s>Идем у рат, идем у рат заљубљен.</s><s>Поред тебе и Милене, још ме неко воли...“ Госпођо, немојте ми замерити, али ми се Живота пробудио.</s><s>Време је да га подојим.</s><s>Олга коракну ка Косари, узе јој дете из наручја, загледа му се у лице: оно жмури и 29б) The engine was clanking against the coaches, wreathed in smoke before pulling out, and he had stood there smiling mournfully, behaving like a little boy again.</s><s>\"Are you in love, Ivan?</s><s>Why are you ashamed of it, my darling?</s><s>So many of your friends have girls.</s><s>Look at them hugging each other.\" 166</s>\n<s>\"This is my first love, Mother.</s><s>Don't you like her name?\" \"I do like it, my darling.</s><s>Kosara is an old Serbian name.</s><s>Please write to her often.</s><s>Don't behave as they all do to their women today.\" \"Has Ivan written you?\"</s>\n<s>Три тачке са којима почиње примјер (29Ši.</s><s>Ć) сигнал су враћања јунака у прошлост.</s><s>Иван Катић се присјећа својих школских дана и његове симпатије којој је помагао око домаћег задатка из математике.</s><s>Ћосић нам нуди тачне реплике изговорене у том тренутку, након чега нас враћа у средиште Првог свјетског рата ка жени у жутој марами која му се обраћа питавши за термин доласка нишког воза.</s><s>Посљедњи параграф поново нас враћа у неразријешену прошлост: ни до садашњег тренутка Иван није схватио зашто је Иванка тражила помоћ када није ни планирала да се појави на часу.</s><s>Ћосић читаоца често враћа у прошлост јер „призивање прошлости увек помало говори о сиромаштву садашњице.</s><s>Окретање према нечему што је било, значи бежање од онога што јесте“ (Станојевић, 2001: 24).</s><s>29aŠi.</s><s>Ć) …</s><s>Не, није симпатија у питању.</s><s>Глупо је, бедно је ноћас лечити сујету.</s><s>Математика је у питању, кад га Š←меĆ је сачекала иза првог ћошка, осмехнута као никад дотад.</s><s>И лепа.</s><s>Лепа.</s><s>Они дрхтаји кад су Š←смоĆ се нашли лицем у лице, тако близу као да је хтела да га Š←меĆ пољуби.</s><s>Први пут је Š←самĆ запазио колико је лепо то њено црпурасто лице оштрих црта, грчки нос, та велика уста, али са савршено скројеним уснама.</s><s>Не, та Иванка Илић ипак има најлепше очи.</s><s>Ако су мало разроке.</s><s>Час патњом, час неком срџбом ровашене. “Ја ћу тебе да пратим.</s><s>Знам где ти је кућа.“ Он Š←ЈаĆ се, бедник, уплашио да га Š←меĆ не сретне отац, па скренуо одмах ка Чубури.</s><s>То је подлост.</s><s>Није због страха.</s><s>А она није ништа рекла на то што су Š←смоĆ променили правац, него га је мило, светлосно гледала та Иванка Илић!</s><s>Свашта, свашта је Š←самĆ причао.</s><s>Из свих књига које је Š←самĆ прочитао.</s><s>Све чега се Š←сам сеĆ сетио и што је Š←самĆ веровао да је паметно.</s><s>Да јој није било занимљиво, не би застајкивала и онако узбуђено га Š←меĆ гледала.</s><s>Зато није Š←нисамĆ смео да заћути Š←заћутимĆ.</s><s>Свашта, свашта је Š←самĆ брбљао.</s><s>Не, није јој Š←миĆ, сигурно било досадно, јер се мило и благо осмехивала вадећи из торбе свеску за математику.</s><s>„Хоћеш ли да ми израдиш домаћи?“ Шта је друго могла да каже кад је он Š←сам јаĆ занемео од радости и ослонио се на тарабицу, а расцветана пузавица му Š←миĆ ухватила капут: „Доћи ћу у пола седам пред твоју кућу, по свеску.“ − „Донећу ти је Та прљава, неуредна свеска.</s><s>Седам задатака из аритметике.</s><s>Колико је Š←самĆ пута прелистао ту свеску!</s><s>Прљава, неуредна, као и она.</s><s>Не, не.</s><s>Тек после триста листања те свеске, почео је Š←самĆ да се мучи Š←мучимĆ и одгонета Š←одгонетамĆ: ко је та Иванка Илић што није дошла у пола седам пред његову Š←мојуĆ кућу да узме своју свеску?</s><s>И није дошла сутрадан у школу.</s><s>Ни на матури се није појавила.</s><s>И више никада је није Š←нисамĆ видео.</s><s>Као пас обилазио око закантачене беле кућице с плавим капцима.</s><s>А она бабетина, као да крије злочин, једва проговорила да од Иванке нема ни трага ни гласа, а тетка јој на лечењу у Сокобањи.</s><s>Добро, побегла за Бугарина, то је могуће.</s><s>Заљубила се у револуционара, нихилисту.</s><s>Зар то није доказ да је она романтична и дубока душа, способна за подвиг и жртву?</s><s>Али зашто му Š←миĆ је дала свеску да јој изради Š←израдимĆ задатке за час математике на који никад неће доћи?</s><s>Зашто му Š←миĆ је заказала састанак знајући да неће доћи?</s><s>Зашто га Š←меĆ је онако 168</s>\n<s>pleasant. слушала, онако гледала, онако му Š←миĆ се осмехивала?</s><s>Зашто је онако ћутала док је он Š←сам јаĆ говорио оно што се само једанпут и први пут говори?...</s><s>Данило Историја се попео на сто.</s><s>Или је на столици?</s><s>Ко је поломио даире?</s><s>Круг.</s><s>Ритам круга.</s><s>У ствари, тужан, сув, дрхтај.</s><s>Узбудљиво?</s><s>Не, чудно.</s><s>Ко сам ја?</s><s>Не рачунајући име и презиме, порекло, занимање, шта је Иван Катић?</s><s>Загледа се у жуту мараму: Јесам ли ја, госпођице, вама необичан?</s><s>Не изговара, мисли само.</s><s>Ружне жене су интелигентне.</s><s>То је закон.</s>\n<s>А зашто ми, ђак, не кажеш кад ће да стигне нишки воз?</s><s>Одгурну ту жентурачу са жутом марамом, обавијену жутим пламеном.</s><s>Господа га опомињу на пристојност, иако сутра иде на фронт.</s><s>Даире и бас му зачепили уши.</s><s>Речи око њега су отекле, обле, масне неке речи.</s><s>Базде на ћевапчиће и дуван. ...</s><s>Зашто му Š←миĆ је та Иванка Илић, кад је знала да ће још исте ноћи побећи за Бугарина, дала ону неуредну свеску?</s><s>Понео је Š←понио самĆ и у Париз ту свеску, и сваке ноћи је листао, листао, научио напамет све њене нетачне задатке... (ВС 1, 29бŠi.</s><s>Ć) No, it wasn't mutual attraction; why nurse his wounded vanity tonight?</s><s>When Ivanka had waited for him Š←meĆ at the corner, it had been a question of mathematics.</s><s>She had never smiled so before.</s><s>And she was bautiful, really beautiful.</s><s>How he Š←IĆ had trembled when they stood face to face, so close that they might have kissed.</s><s>It was the first time he Š←IĆ had really looked at her, and he Š←IĆ saw how beautiful her dusky face was, with its sharply chiseled features and large mouth with perfectly formed lips.</s><s>No, it was her expressive eyes that captivated him Š←meĆ, even if they did squint a bit.</s><s>\"I'll come home with you; I know where you live.\" He Š←IĆ had been afraid, poor wretch, that he Š←IĆ might met his Š←мyĆ father and had at once turned into the next side street.</s><s>That was a despicable trick.</s><s>It wasn't that he Š←IĆ was afraid.</s><s>And she hadn't said a word about his Š←myĆ going off in a different direction, but had looked at him Š←meĆ sweetly with her shining eyes.</s><s>He Š←IĆ had talked to her about all kinds of things, culled from books he Š←IĆ had read.</s><s>If she hadn't found it interesting, she wouldn't have kept stopping and looking at him Š←meĆ with such excitement.</s><s>That was why he Š←IĆ dared not stop talking, but babbled on and on.</s><s>No, she surely couldn't have found him Š←meĆ boring, when she had smiled so sweetly and gently as she took her math exercise book out of her schoolbag and asked: \"Will you do my homework for me?\" What else could he Š←IĆ have said when he Š←IĆ stood there, speechless with joy, leaning against the fence with a flowering creeper catching at his Š←myĆ coat?</s><s>\"I'll come for the exercise book at half past six and wait in front of your house.\" No, I'll bring it here.\" He Š←IĆ must surely have said this, because she had said: \"No, I'll come and wait in front of your house.\" It was a dirty, messy exercise book, and there were seven sums to do.</s><s>How many times had he Š←IĆ turned the pages of that exercise book!</s><s>It was dirty, messy exercise book, and there were seven sums to do.</s><s>How many times had he Š←IĆ turned the pages of that exercise book!</s><s>It was dirty and messy, just like her.</s><s>No, that wasn't true.</s><s>It was only after he Š←IĆ had turned the pages of that exercise book three hundred times that he Š←IĆ had begun to feel troubled and had tried to figure out why Ivanka Ilić had not come for her exercise book.</s><s>And she hadn't come to school the next day either, nor had she appeared at 169</s>\n<s>Да, твој тата је нешто друго.</s><s>Нешто друго.</s><s>А нас две смо исте.</s><s>И она се, несрећница, предала чим га је угледала.</s><s>И то рањеног.</s><s>Она која је пред сваким страним човеком осећала непријатност, неповерљивост.</s><s>Сваки сусрет, свако познанство доживљавала као опасност.</s><s>Да се потом на први поглед заљуби у рањеног четника!</s><s>То је, заиста, несрећа.</s><s>Има право Вукашин.</s><s>Неколико косих, збрзаних реченица, рука није стизала мисао.</s><s>Речи без свих слова, ништа о себи, опет највише о Владимиру.</s><s>Том фаталном Владимиру, како каже Вукашин.</s><s>Чим је сазнао за њега, уплашио га се. (ВС 29бŠii.</s><s>Ć) \"Then why isn't Father jealous?\" \"Your father is different.\"</s>\n<s>Your father is different.</s><s>But we two are alike.</s><s>Milena had surrendered the minute she set eyes on him.</s><s>A wounded man too.</s><s>Milena, who distrusted every man she met for the first time.</s><s>To fall in love at first sight with a wounded guerrilla!</s><s>A few sloping, hastily written sentences, mostly about Vladimir, nothing about herself.</s><s>That illomened Vladimir, as Vukašin described him.</s><s>As soon as Vukašin had learned of his existence he had feared him. (IB, 70) 6.4.7.</s><s>Комбинација садашњег и будућег аспекта Ћосић користи ауторски говор којим описује градњу цркве.</s><s>Таква слика одводи задужбинара у будућност где он уз помоћ СНГ-а замишља велелепни изглед своје цркве, након чега се истим обликом доживљеног говора враћа у садашњост.</s><s>Примјер илуструје ријетке случајеве пролептичног приповиједања6.</s><s>30а) Изађе пред кућу и загледа се у своју цркву, опкољену скелама, утварним и рујавим свитањем.</s><s>Као да су већ сагореле доње скеле, па подгоревају горње и кубета...</s><s>Сјежи се и обема рукама ухвати за штап, побовши га; тако погнут ка цркви, у злослутној тишини, оста док се са кубета и горњих скела не сацеди гар ноћи, док се у све бистријем небу јасно не уреза велико здање...</s><s>Вечног белега људског и смисла краљевског на земљи.</s><s>Свог доказа слободе.</s><s>Те победе српске вере...</s><s>Усред Шумадије, на овом тополском брежуљку где су стада напасали деда Карађорђе, отац Александар и он Š←јаĆ, међу шљиварима, виноградима и забранима, да надвиси све, уздизаће се петокуполна црква, сестра цариградске − Светих Апостола.</s><s>После Манасије деспота Стефана и Каленића, а равно четири века касније, опет ће један краљ на слободној српској земљи подићи задужбину достојну оних које подизаху Немањићи.</s><s>И он Š←јаĆ, као и деспот Стефан, подиже своју задужбину у невремену и неизвесности, можда пред судњи час.</s><s>И њему Š←мениĆ је, као и Деспоту непријатељ на прагу, и само што није јурнуо да убија, пали и руши, а он зида Š←ја зидамĆ задужбину која ће да надживи сва људска начела и претраје сва ропства и несреће овога века.</s><s>Смртоносца и поробљивача дочекаће и Шумадија − новим велелепним храмом.</s><s>После бечке и пештанске катедрале, на путу ка истоку, биће то највећа црква.</s><s>Први велики православни храм...</s><s>Иде лагано ка њему, који се сазиђује у рујевини свитања и пуни му небо над Тополом и Шумадијом.</s>\n<s>Његова Š←мојаĆ црква и гробница...</s><s>Мраморна, висока, пламсаће на сунцу и месечини, светлеће у шумадијским свитањима и сутонима.</s><s>Видеће се са Космаја, Букуље, Венчаца, Рудника.</s><s>Са њива и ливада, друмова и путељака, гледаће је задивљено људи и деца.</s><s>И непријатељ српски поштоваће људе међу чијим се кућицама и колибама уздиже оволики храм.</s><s>Нема великог народа без великог храма.</s><s>Надтрајаће он све 6 Пролепса представља алузију на будуће догађаје (Мацура, 2016: 60).</s><s>171</s>\n<s>6.4.8.</s><s>Смјењивање краћих и дужих параграфа доживљеног говора У наведеном примјеру Ћосић смјењује краће и дуже параграфе СНГ-а у трећем лицу, који су прожети елементима фрагментарног и нереферентног управног говора.</s><s>172</s>\n<s>31a) Да ли само то?</s><s>Свакако, више је Š←самĆ био поштован но вољен.</s><s>Да, желео је Какву је он Š←сам јаĆ ту улогу одиграо у превођењу Србије у ново доба?</s><s>Где је Š←самĆстигао са својом тврдоглавом начелношћу, са доследношћу непријатном људима, с тим својим Š←мојимĆ гломазним, народу неразумљивим и непријемчивим идејама?</s><s>Најпопуларнији је Š←самĆ опозиционар Пашићу и „старцима“.</s><s>Вечити полемичар.</s><s>„Морални мач Србије“, говоре неки неодмерени професори и студенти.</s><s>Тај је мач без дршке и каније, у руци голо сечиво.</s><s>И шта је Š←самĆ још постигао, докле се Š←самĆ успео?</s>\n<s>Од поласка у гимназију отац му Š←миĆ је утувљивао у главу: „У Србији, и с великом школом постаје се пандур; и с великим имањем умире се уз плот; и с памећу завршаваш међу будалама.</s><s>Ако хоћеш нешто више да постигнеш, чувај се, синко, да овај злобни и лоповски свет не сазна шта волиш.“ 31б) Was that all?</s><s>Certainly he Š←IĆ was more respected than loved; that was what he Š←IĆ wanted.</s><s>But what had he Š←IĆ accomplished?</s><s>What part had he Š←IĆ played in leading Serbia into a new age?</s><s>What had it got him Š←meĆ, his Š←myĆ stubborn adherence to his Š←myĆ principles, his Š←myĆ strict consistency, which people found distasteful, his Š←myĆ weighty ideas, which the nation could neither understand nor accept?</s><s>He Š←IĆ was the most popular opponent of Pašić and the \"old man.\" The eternal polemist.</s><s>\"The moral sword of Serbia,\" as some professors and students called him Š←meĆ.</s><s>That sword had neither handle nor sheath; it was a bare blade in his Š←myĆ hand.</s><s>What else had he Š←IĆ achieved?</s><s>How long would his Š←myĆ success last?</s><s>From the time he Š←IĆ went away to school, his Š←myĆ father had kept drumming into his Š←myĆ head: In Serbia an educated man can become a village policeman; a man of property can die beside a fance; and a man of sense can end up among fools.</s><s>If you want to do better than that, take care, my boy, that this thieving and malicious world doesn't find out 6.4.9.</s><s>Дискурси евокативног карактера</s>\n<s>У наведена два параграфа, Олга износи своје виђење односа оца према женском, односно мушком дјетету.</s><s>Њене унутрашње мисли представљају њена присјећања.</s><s>Елементи СУГ-а измијешани су исказима директног говора из прошлости.</s><s>На крају другог параграфа Олга Катић уводи и своју реакцију на препричани догађај из прошлости, што се постиже елементима СНГ-а.</s><s>173</s>\n<s>32а) Зашто је према Милени био онако неразборит у нежности, играма, поклонима; великодушан према свим њеним ћудима и поступцима?</s><s>Смешкао се док је слушао како је на забавама, протестно, као Српкиња, одбијала да игра полку, кадрил, валцер, све што није национално коло.</s><s>Није јој ни реч рекао кад је из националних разлога престала да учи клавир.</s><s>„После швапске анексије Босне и Херцеговине, срамота је да Српкиња свира на клавиру.</s><s>Је л' тако, тата?\" А он је на то праснуо у смех и повукао је за кику.</s><s>Чак је није ни укорио кад је из шестог разреда гимназије, по објављивању рата Турској, побегла у Врање да буде болничарка.</s><s>Према њој је показивао нерасположење, више растуженост него злу вољу, само кад је сазнао да се заљубила у Владимира, поручника и четника у Македонији.</s>\n<s>А према Ивану други човек: васпитање и начела, очинска строгост и мушка, сељачка равнодушност и кад је болестан; ретки разговори за ручком, увек о идејама и историји; награда за најбоље успехе у школи и рођендан − старе француске књиге; једно цело вече насамо с њим пред Иванов одлазак у Париз; написао му неколико писама, можда.</s><s>Кад се Иван вратио из Париза, два дана уочи мобилизације, није му се обрадовао.</s><s>И горе: није се ни трудио да сакрије своје незадовољство, али га је, по обичају, оћутао.</s><s>Сем распитивања о мишљењу Француза о сарајевском атентату и шта о рату говоре студенти словенских народа који живе под Аустроугарском, она није Š←ја нисамĆ чула да су отац и син о било чему разговарали.</s><s>Па разговор оне кобне вечери кад му је Иван, после избегличке вечере, саопштио да сутра одлази у добровољце, а он се у њега загледао запрепашћено, укоћених вилица, цигарета му догоревала у устима, запуцкетали му бркови.</s><s>Иван је покушао да устане, он је хитро бацио опушак у чашу вина, у своју неиспијену чашу црног вина, било је неиздрживо гледати их.</s><s>Хтела је Š←хтела самĆ да викне Š←викнемĆ, да зарида Š←заридамĆ, али су у предсобљу пљескале карте и чуло се објашњавање картароша избеглица.</s><s>Она није Š←Ја нисамĆ знала шта ће Š←ћуĆ с рукама и куд ће Š←ћуĆ опкољена избегличким коферима, сандуцима, кутијама, кад је Вукашин промуцао: (ВС 1, 104−105) 32б) Why was he so illogical in showing Milena tenderness, playing with her, and giving her presents?</s><s>Why was he indulgent toward all her moods and actions?</s><s>He would smile as he listened to her telling him how at a party she had refused to dance the polka, the quadrille, or the waltz − or indeed anything but the Serbian kolo.</s><s>He did not say a word she refused for patriotic resons to learn to play the piano.</s><s>\"After the annexion of Bosnia and Herzegovina it's a disgrace for a Serbian girl to play the piano!\" she had said.</s><s>Isn't that right, Daddy?\" He had burst out laughing and tweaked her pigtail.</s><s>He had not even reproached her, when, after the declaration of war on Turkey, she had left school to work as a nurse in Vranje.</s><s>It was only after Vukašin found out that she had fallen in love with Vladimir, a lieutenant from Macedonia, that he was sometimes irritated with her, but more from sadness than anger.</s><s>Toward Ivan he was a different man: with Ivan it was always methods of upbringing and principles, paternal strictness and masculine, peasant indifference even when Ivan was ill.</s><s>He talked with Ivan about ideas and history, and Ivan's birthday presents and rewards for success at school were old French books.</s><s>The only time they spent an evening alone together was just before Ivan's departure for Paris.</s><s>Maybe he wrote Ivan a few letters.</s><s>When Ivan came back from Paris, two days before mobilization, he was not pleased to see him and showed his displeasure by his silence, as he usually did.</s><s>Apart form Vukašin's questions about what the 174</s>\n<s>French thought of the assassination at Sarajevo and what the students of Slavic nationality living in Austria− Hungary were saying about the war, Olga did not hear father and son talk about anything.</s><s>Then came that fateful evening when Ivan announced after dinner that the next day he was going to enlist as a volunteer: his father had stared at him dumbfounded.</s><s>Vukašin's cigarette had burned down to his lips, and the flame began to sputter in his mustache; he hastily threw the stub into his unfinished glass of red wine; it was unbearable to look at them.</s><s>She Š←IĆ had wanted to cry out, but their fellow refugees were playing cards in the hall; she Š←IĆ could hear them discussing their game.</s><s>Vukašin muttered: (IB, 72−73) 6.4.10.</s><s>Осликавање сложеног унутрашњег стања ликова Гаврило размишља о себи и својој немоћи да почини самоубиство у облику СНГ-а у трећем лицу, којег прекида по један исказ СУГ-а у првом лицу и један исказ којим се обраћа самом себи у облику СНГ-а у другом лицу: Не лажи себе, невина је глава, невин је отац.</s><s>У наредном параграфу Гаврило наставља своје преиспитивање водећи дискусију са другим аспектом своје сопствене личности.</s><s>Његов унутрашњи немир завршава се исказима СНГ-а у трећем лицу којим исказује недоумицу по питању одговарајућег положаја руку приликом самоубиства.</s><s>33а) Све губи значај.</s><s>И бол.</s><s>Неће Š←нећуĆ без бола да умре Š←умремĆ.</s><s>Неће Š←нећуĆ да га Š← меĆ смрт сатре и разори, и у тој трулежи, која шкрипи и шушти под прстима, заустави му Š←миĆ срце.</s><s>Кад јој се прохте, пошто га Š←меĆ измучи.</s><s>Кад све изгуби значај.</s><s>Он Š←ЈаĆ сада треба Š←требамĆ нешто веома лако да учини Š←учинимĆ.</s><s>Да гурне Š←гурнемĆ прст у тај кружић што се све спорије окреће.</s><s>Он ће Š←ја ћуĆ га зауставити, он Š←јаĆ.</s><s>Својим прстом.</s><s>Својом вољом.</s><s>Зар је то подвиг?</s><s>Случајно је Š←самĆ настао, неће Š←нећуĆ случајно да нестане Š←нестанемĆ.</s><s>Најпре ћу убити њу, смрт.</s><s>Најпре њу.</s><s>То је она моћ, онај корак.</s><s>Најдужи.</s><s>Оставља траг у камену.</s><s>Право у срце.</s><s>То тупкање је ђубриште.</s><s>У главу ће Š←ћуĆ.</s><s>Глава је он Š←сам јаĆ.</s><s>Она је крива што нијеŠ←нисамĆ више уживао живот.</s><s>И што не верује Š←не верујемĆ у загробни живот и Бога.</s><s>Не лажи себе, невина је глава, невин је отац.</s><s>А шта онда чека Š←чекамĆ?</s><s>Зар чека Š←чекамĆ петлове?</s><s>Свитање, чека Š←чекамĆ.</s><s>Тада кад настаје дан, тад завући руку под јастук, најпре откочити и чврсто стегнути, јер су му Š←миĆ руке много ослабиле.</s>\n<s>Мора Š←морамĆ упрети сву снагу да сконча Š←скончамĆ у пристојном положају.</s><s>Да личи Š←личимĆ на озбиљног мртваца.</s><s>Шта ће Š←ћуĆ с рукама?</s><s>Збиља, 175</s>\n<s>33б) Everything was losing its meaning, even pain.</s><s>He Š←IĆ didn't want to end like this.</s><s>He Š←IĆ didn't want to die without pain.</s><s>He Š←IĆ didn't want death to destroy him Š←meĆ, to stop the beating of his Š←myĆ heart in this rotting flesh.</s><s>Now when he Š←IĆ felt like it after so much torment, and when everything had lost the last vestige of meaning, he Š←IĆ ought to do something really very easy: press his Š←myĆ finger into that little circle which was revolving ever more slowly.</s><s>He Š←IĆ would stop it with his Š←myĆ own finger, by his Š←myĆ own act of will.</s><s>Surely that was a heroic deed?</s><s>His Š←MyĆ existence had begun by chance, but wouldn't end so.</s><s>First of all he would kill death itself.</s><s>That was power − the vital step and the longest.</s><s>He Š←IĆ would leave his Š←myĆ tracks in the stone.</s><s>Straight through the heart.</s><s>That throbbing organ was a garbage heap.</s><s>He Š←IĆ would fire at his Š←myĆ head; his Š←myĆ head was him Š←meĆ.</s><s>It was the fault of his Š←myĆ head that he Š←IĆ hadn't enjoyed life more, that he Š←IĆ didn't believe in God or in life after death.</s><s>But that's a lie; his Š←myĆ head was innocent, and so was his Š←myĆ father.</s><s>What was he Š←IĆ waiting for?</s><s>For the cocks to crow?</s><s>Yes, he Š←IĆ was waiting for daybreak.</s><s>When day showed its first light, then he'd Š←I'dĆ thrust his Š←myĆ hand under the pillow; first of all he'd Š←I'dĆ remove the catch and grip it firmly, for his Š←myĆ hands were now very weak.</s><s>Don't destroy yourself, Gavrilo!</s><s>Don't surrender!</s><s>Don't, Gavrilo, don't!</s><s>He raised his voice and cried out his own name: let the whole hospital hear.</s><s>He'd Š←I'dĆ have to summon all his Š←myĆ strength to end in a convenient position.</s><s>To look like a real corpse.</s><s>What should he Š←IĆ do with his Š←myĆ hands?</s><s>What, indeed.</s><s>Примјер (33ŠiĆ) представља унутрашњи монолог Косаре са сином Животом, који се води у неколико параграфа.</s><s>У четвртом и петом параграфу Ћосић уводи дијалог без реплике, гдје се Косара расправља са осталим путницима.</s><s>На основу њених одговора закључујемо како би искази осталих путника могли да изгледају.</s><s>У шестом параграфу мајка разговара са војником који јој помаже да окупа сина хладном водом: реплике војника поново нису дате експлицитно.</s><s>Косара се у седмом параграфу поново обраћа сину, чиме се један већи наративни сегмент приводи крају.</s><s>33aŠi.</s><s>Ć) Морамо да сиђемо, сине Живота.</s><s>Спаваш, баш те брига што те мајка доводи у велику варош.</s><s>Међу праву господу, боље данас не могу да ти смислим.</s><s>Што да ми се ти потуцаш по Скопљу, па да бежимо ка Солуну, у бескрагију.</s><s>Долази јесен, кише, зима, ако нас Швабе и Бугари стигну, јаој мени...</s><s>Да ли то покварен свет само лаже, ил' је истина да они и децу у пеленама бацају на бајонет?</s><s>Па запале с кућом...</s><s>Ко је родио те људе, јесу ли мајчино млеко сисали, или нож лизали, да бог сачува.</s><s>Никако, никако.</s><s>Нећу ја са наручјем пуним тебе пред тим злотворима да отварам пасијанс: немају душу, имају душу...</s><s>По челу видим − бићеш леп, по потколеници, тврде бабе, да ћеш у високог да израстеш.</s><s>И нарав ти блага, још закукао ниси као друга деца, а код мушког ништа лепше од добре нарави.</s><s>Рат је, сине мој, гину официри, гину ђаци, гине и господа, не знам ни себе како ћу да провучем кроз оволику несрећу, а сад ми још немоћан створ у наручју.</s><s>Месец дана нисам ока склопила, ни погледала мушко у 176</s>\n<s>своје име, нека чује цела болница! војничкој униформи.</s><s>Лепо сам, сине, чула како ми неко викну у душу: „Роди га, Нека силазе сви, нас двоје још нећемо, рано је.</s><s>Помислила сам: ако ми је мушко?</s><s>Изгибе све мушко, после рата све што је мушко живеће као цар, а што нешто моје да се не вози по овоме свету?</s><s>Знала сам да си мушко, сине Живота, знала сам да си ти, мој слатки, лепи машиновођа...</s><s>Кад се рат сврши, тебе ће мајка да отме од те гоподе, па ће у машиновође да те да.</s><s>Да тераш воз, возиш мајку Скопље-Ниш-Београд и повратно, и звиздиш, звиздиш, да цела Србија око пруге зна да ти тераш локомотиву.</s><s>Иако је стала, чујеш ли како брекће од умора, као да је жива?</s><s>Само ми данас некако да пронађемо тог господина тату, ту госпођу маму, ако нису бездушници и гадови.</s><s>Можда су већ клиснули за Солун, јер господа не стаје мечки на рупу.</s><s>Можда је госпођа мама баш она лепа госпа са шеширом?</s><s>Онај господин са цвикером му тата, што би требало да ти буде деда.</s><s>Како сам ја куросрећна, и то може да ми се трефне.</s><s>Ал' за тебе, ни пред царем Виљемом нећу да устукнем, и олтаре ћу да пробијем, не бој се.</s><s>Наћи ћу их ја, пре те офанзиве што долази у Солун ћу право с тобом, на крају света ћу да их пронађем и тупнем: госпођо, ово је ваш унук Живота.</s><s>Господине, ово је син вашег сина.</s><s>Ако вам Живота није фино, можете га прекрстити у Милоша.</s><s>На друго име не пристајем.</s><s>Добри Боже, да ми се данас наопако не окрене све што сам наумила...</s><s>Свет само своју гузицу чува.</s><s>И децу баца да брже бежи и даље побегне.</s><s>Шта су људи, и мушко и женско, нема ту бољег од горег, теби ће твоја мајка да прича кад порастеш...</s><s>И како да у овом бездушном свету отимаш и крадеш срећу...</s><s>Него како!</s><s>Да отимаш и крадеш.</s>\n<s>Куд сте наврли, госпођо?</s><s>Стићи ћете у Солун, не брините.</s><s>Баш ме брига што је класа!</s><s>Нема класе, господине, кад бежиш из Србије.</s><s>Нећу да се скинем из воза док се лепо не разјутри.</s><s>Немам пара за собу, и нећу дете да вучем нишким улицама.</s><s>Идем у једну праву господску кућу, београдска господа, ви добро знате кад господа устаје.</s><s>Жалим.</s><s>Стојте и чекајте док ми се дете не пробуди.</s><s>Па шта хоћете, да дојим дете стојећи?</s><s>Пардон, госпођо.</s><s>Ако нисте рађали, ви нисте рођени.</s><s>Жандарма ћете да доведете?</s><s>Почешаћу се испод пупка кад га видим.</s><s>Баш ме брига што сте платили карту до Атине.</s><s>Ја сам платила до Ниша, и све док воз не пође из Ниша, имам право да седим.</s><s>Ручки ми, сине, још мало.</s><s>Вуци још.</s><s>А сад, нека вам је срећан пут, господо, и клекните одмах па се молите Богу да вам бугарске комите Војниче, види се да си човек, чим ти је рат одгризао ногу.</s><s>Деде, здравља ти, пумпај ми воду да окупам дете.</s><s>Таква му навика.</s><s>Чим се надоји, одмах се унереди.</s><s>Право да ти кажем, идем у праву господску кућу, први пут ће деда и баба да виде унука, и није лепо да им буде неокупан.</s><s>Ма није ладна.</s><s>Откад сам га родила, нисам га трипут окупала у топлој води.</s><s>Лето је још, мушко је, фала богу, и оћу да ми се навикава на ладно.</s><s>Као што знаш, буразеру, живот је прилично ладан.</s><s>Не запињи толико, заболеће га од млаза.</s><s>Живота му име.</s><s>Није, ваљда, да се и твој син зове Живота?</s><s>Е баш ми је мило.</s><s>А ти ми се не подмешташ но стварно мислиш да ми је леп син?</s><s>Видиш да не плаче од ладне воде.</s><s>Јуначина моја слатка...</s><s>Медаљама, златним Обилићима имаш ти 177</s>\n<s>своје име, нека чује цела болница! да се играш.</s><s>Здипиће за тебе твоја мајка.</s><s>Придржи ми га, молим те, да оперем пелене.</s><s>Е, фала ти, буразеру.</s><s>Нека бог да, твој син да преживи ту офанзиву што долази на Србију, да ти порасте, и да поштује оца, који за краља и отаџбину даде ногу.</s><s>Сад, сине мој, ти ми први пут ступаш у Ниш.</s><s>Кад порастеш, све ћу да ти испричам, како смо нас двоје путовали празним возом из Скопља у Ниш, и то у првој 33бŠi.</s><s>Ć) We must get out, Života my son.</s><s>You're fast asleep − you don't care, do you, that your mother has bought you to a big town to live among real gentlefolk.</s><s>I can't imagine anything better.</s><s>Why should we wander about Skoplje, or flee to Salonika?</s><s>Fall is coming, and rain and cold.</s><s>If the Germans and Bulgarians arrive, what'll I do?</s><s>Do they really throw babies onto bayonets, then set them on fire with the house?</s><s>Where do such people come from?</s><s>Did they suck their mothers' breasts or did they lick knives, God forbid.</s><s>I can see from your forehead that you're going to be handsome, and from your legs that you're going to grow tall.</s><s>You've got a gentle nature, you don't cry like other children.</s><s>There's nothing finer in a man than gentle nature.</s><s>I don't know how I'm going to pull through such troubles with this helpless creature in my arms.</s><s>For a month now I haven't slept, or looked at a man in uniform.</s><s>I heard someone inside my soul cry out, \"Bear him, Kosara!\" So I did.</s><s>Sleep, sleep, my son.</s><s>Let them all get off the train − we two won't yet.</s><s>I thought to myself: What if it's a boy?</s><s>So many men are dying, after the war every man and boy will live like a king.</s><s>Why your mother will take you away from these fine folk, and you'll learn to be a locomotive engineer.</s><s>You'll drive a train, drive your mother from Skoplje to Niš and Belgrade and back.</s><s>And you'll whistle- ah, how you'll whistle!</s><s>All of Serbia along the railway track will know that you're at the engine.</s><s>But today we have to find Father and Mother.</s><s>I hope they're not cruel and nasty.</s><s>I'll find them if I have to go to the end of the world.</s><s>I'll say: Madam, this is your grandson Života.</s><s>Sir, this is your son's son.</s><s>If the name Života isn't good enough for you, you can change it to Miloš.</s><s>I won't agree to any other name.</s><s>Dear God, don't let everything I've planned fall through.</s>\n<s>Nowadays people just save their own skins.</s><s>They ditch their children to travel faster and farther.</s><s>When you grow up, your mother will tell you what people are like, men and women.</s><s>And she'll tell you how to grab at happiness in this cruel worls, how to steal it!</s><s>Where are you rushing off to, gentlemen?</s><s>You'll get to Salonika, don't worry.</s><s>Who cares whether it's first class!</s><s>There's no first class when you're fleeing from Serbia.</s><s>I'm not getting off the train until it's broad daylight.</s><s>I have no money for a room, and I'm not about to drag my child through the streets of Niš.</s><s>I'm going to a really fine house, to some gentlefolk from Belgrade, and you know what time they get up.</s><s>Sorry, you can stand and wait till my baby wakes up.</s>\n<s>\"I can see you're decent, Soldier.</s><s>The war's bitten off your leg.</s><s>Old man, pump me some water, bless you, to wash my baby.</s><s>As soon as he's been fed he makes a mess.</s><s>I'm going to a fine house, it's the first time Grandma and Grandpa will see their grandchild, and he should be clean.</s><s>No, it isn't too cold.</s><s>He hasn't been washed in warm water three times since he was born.</s><s>It's still summer, he's a boy, thank God, and I want him to get used to cold water.</s><s>178</s>\n<s>It's still summer, he's a boy, thank God, and I want him get used to cold water.</s><s>Not so fast, the jet will hurt him.</s><s>See, cold water doesn't make him cry, my little hero.</s><s>Just hold him, won't you, while I wash his diapers?</s><s>Thank you, my friend.\" Now, my son, you're going to Niš for the first time.</s><s>When you grow up I'll tell you how the two of us travel in an empty train from Skoplje to Niš, and first class, too.</s><s>Да би осликао сложено унутрашње стање својих јунака, Ћосићу су потребна понекад и читава поглавља тетралогије.</s><s>Наведени примјер представља један одјељак унутар прве главе четвртог дијела тетралогије: тишина избјегличке собе рађа скривене немире Олге Катић: да ли остати вјерна супруга одсутном и идеалима заробљеном Вукашину Катићу или предати се осјећањима које дуго гаји према Михајлу Радићу?</s><s>Плаши је поновни сусрет са њим и из тог страха роје се њене мисли у неколико параграфа.</s><s>Ауторски говор ствара спољашњу слику Олгиног окружења, након чега започиње СУГ којим се јунакиња обраћа имагинарном саговорнику − свом несуђеном љубавнику, али, нешто касније, и самом Богу.</s><s>СУГ је испреплетен исказима СНГ-a у трећем лицу, који се прожимају током читавог параграфа.</s><s>У наредном параграфу потпуну доминацију СНГ-а ремети упитни исказ који наглашава бојазан Олге Катић.</s><s>Овакав облик јавља се као нека врста споне између претходних мисли Олге Катић и мисли које ће тек да услиједе.</s><s>Упитни исказ изражава споредне мисли забринуте Олге које на тренутак прекидају ток главних размишљања јунакиње.</s><s>Ковачевић с правом истиче како доживљени говор, првенствено онај изражен у облику СНГ-а, најчешће се остварује као упитни исказ, прије свега што је упитност израз страха (2018: 48).</s><s>Будући да се ради о веома изражајној форми СНГ-а, не чуди да Ћосић упитним конструкцијама доживљеног говора додјељује и улогу кохезивних текстуалних елемената који на „посредан начин показују да саоднос конструкција доживљеног говора јесте једно од битних конструктивних начела структурисања цијелог текста“ Јунакиња наставља да размишља о позитивним и негативним странама Радићевог доласка у форми СНГ-а у који се скоро непримјетно уплићу искази СУГ-а.</s><s>Унутрашња тензија прекида се кратким елементима ауторског говора, након чега се даје веће мјесто СНГ-у пошто сада Олга разазнаје разлоге њеног повлачења и неразвијања односа са Михајлом.</s><s>Ауторски говор закључује дискурс и са њим се стишава унутрашњи набој јунакиње.</s>\n<s>33aŠii.</s><s>Ć) Олга се згрчила на свом избегличком коферу у углу собе, ослоњена на зид.</s><s>У суседној соби зидни сат откуцава четврт до шест.</s><s>Ти стварно долазиш?</s><s>Крв ми једва протиче жилама.</s><s>Како да то сакријем од тебе, а да ти вечерас не одеш тужнији но што си излазио из \"магацина покојника\"?</s><s>Шта да ти не кажем?</s><s>Њена Š←МојаĆ ће рука бити у његовој!</s><s>Смршалој, бледој...</s><s>Осетиће топлину његових зглобова и јагодица, свег ће га осетити: Боже, кад бих смела неки трен да будем с оним његовим прстима...</s><s>Можда је он ипак чуо оно њено Š←мојеĆ посљедње ћутање над њим у бесвести, док ŠсамĆ му је једини пут држала руку, нагнута над њим пред одлазак.</s><s>Оставила Š←самĆ га болесног, на самрти, јединог ваљевског болесника кога је Š←самĆ напустила кад му је било најтеже.</s><s>Колико Š←самĆ је пута у овој постељи гласно јекнула, сећајући се тог одласка.</s><s>Милену је будио њен Š←мојĆ јаук.</s><s>Обмањивала је Š←самĆ друге, уверавајући себе да ни лаж није оно што Š←самĆ је она некад веровала да јесте.</s><s>Веровала?</s><s>Верује Š←верујемĆ и сада!</s><s>Пуши ли још увек онако пожудно цигарету за цигаретом?</s><s>Откад за њу Š←менеĆ постоји, тај Михајло Радић је светлуцање цигарете у помрачини воза док путује Š←путујемĆ у Ваљево.</s><s>Жишка у тами.</s><s>Ако су се смирили они несмирљиви, витки прсти, што у болеснима траже бол?</s><s>Ако су прездрављењем, спасом од смрти, ишчезли разлози за ону његову тугу?</s><s>Можда се после болести усправио, па сада личи на стварне људе?</s><s>О, кад би дао Бог!</s><s>Па зар ти заиста желиш, Добро је што ће доћи.</s><s>Моћи ће Š←ћуĆ бар да му каже Š←кажемĆ да је то њихово Š←нашеĆ, то њено Š←мојеĆ, настало у оној болничкој муци...једно другом чули страх од онолике смрти, разумели самоћу у оној безмерној патњи, пријатељство − а не љубав, пријатељство које је у њој Š←мениĆ родило наду да је Иван жив...</s><s>Самилост је била, и моја и твоја.</s><s>Самилост целе душе, нешто свето.</s><s>Изнад свих њених Š←мојихĆ жеља.</s><s>И изван свега што је Š←самĆ доживела.</s><s>Оно што је више немогуће.</s><s>Зашто, зашто немогуће?</s>\n<s>Како је Š←самĆ могла онако да оде Š←одемĆ од њега не сачекавши да дође свести и зашто Š←самĆ му је у оном пакету написала само неколико безначајних речи?</s><s>Не, обичних.</s><s>Јединих које је Š←самĆ могла да срочи Š←срочимĆ после десетак поцепаних писама...</s><s>Знам добро како си их схватио.</s><s>А то ми је најтеже.</s><s>То твоје незнање да нисам побегла од патње.</s><s>Ја се бола више не бојим.</s><s>Богородице, како у то да га уверим?</s><s>Побегла сам од стида што сам у оноликој патњи око себе, поред Милене и Ивана, могла и нешто само своје да осећам.</s><s>Све!</s><s>Тог стида сам се уплашила.</s><s>За њега немам снагу.</s><s>Немам, схвати то некако засвагда.</s><s>Сат одзвања нешто.</s><s>То није време.</s><s>А слути ли он колико Š← самĆ се мучила да му се врати Š←вратимĆ, колико је Š← самĆ пута полазила из ове собе остављајући заспалу Милену, писала јој писма да објасни Š←објаснимĆ то необјашњиво, паковала најнеопходније, излазила на улицу, па бежала назад у ову избегличку јазбину?</s><s>Кад је Š←самĆ ишла у Београд да види Š←видимĆ срушену и опљачкану кућу, тада је Š←самĆ била пошла у Ваљево, њему, па 180</s>\n<s>Š← самĆ се опет ишчупала и продужила у Београд, тамо где је Š←самĆ некад веровала да је Š←самĆ најсрећнија.</s><s>То путовање њему и оно њено Š←мојеĆ бдење у срушеној кући, у празној дечјој соби, тада јој Š←миĆ се у души све премерило, он неће сазнати...</s><s>Па знаш ли ти колико си у мени, и да ми виши и тежи не можеш бити?</s><s>Зар нешто друго желиш, зар ме можеш више имати?</s><s>Кад би ти знао каква је то опасност што ће доћи, и како у овом ћутању могу да сагоре и она моја ноћна дежурства у \"магацину покојника\"!</s><s>Ако баш мораш да дођеш, онда ћути.</s><s>Заболе је стид.</s><s>Ти и не помишљаш како желиш да узмеш све што имам.</s><s>Тако и треба.</s><s>Али ја немам право на себе.</s><s>Остаћу онда и без себе.</s><s>Не верујем у љубав − жртву.</s><s>Иди у Ваљево.</s><s>Тамо је било све што је могло бити.</s><s>Сумрак је: у сумраку би, као онда у возу, и као под стрехом \"магацина покојника\", светлуцала његова цигарета...</s><s>Ех, и ти си од оних разумних.</s><s>И ти си.</s><s>И хвала ти на тој подршци против тебе.</s><s>Није то једина.</s><s>Ја сада не верујем да је твоја доброта толика да може опростити сваки одлазак.</s><s>Онда, у Ваљево, на растанку, све сам ти веровала.</s><s>Зато сам и могла да одем.</s><s>Зато што сам ти све веровала.</s><s>Сажали се да засвагда поверујем да ми јеси долазио.</s>\n<s>Was he coming?</s><s>The blood ran cold in her veins.</s><s>What would she say to him?</s><s>Her Š←myĆ hand would be in his.</s><s>In his pale, bony hand.</s><s>She Š←IĆ would feel the warmth of his joints and fingertips.</s><s>Perhaps he remembered her Š←myĆ silence as he lay unconscious and she Š←IĆ held her Š←myĆ hand.</s><s>She Š←IĆ had left him ill, dying.</s><s>Did she Š←IĆ still greedily smoke one cigarette after another?</s>\n<s>Helplessly she wrapped her arms around her knees.</s><s>How could she Š←IĆ have left before he had regained consciousness?</s><s>Why had she Š←IĆ sent only a few meaningless words with that parcel?</s><s>They had been ordinary words, the only ones she Š←IĆ could find after tearing up ten drafts.</s><s>She knew well how he took 181</s>\n<s>Did he have any idea how she Š←IĆ had fought against coming back to him − how many times she Š←IĆ had left the room with her Š←myĆ bags packed?</s><s>She Š←IĆ had gone to Belgrade to see her Š←myĆ ruined house, but she Š←IĆ had really intended to go to Valjevo Her shame hurt her.</s><s>You want to take all I have.</s><s>But I don't believe in sacrificial love.</s>\n<s>јунаковом констатацијом у облику СУГ-а у првом лицу: Живојин Мишић се одлучује на офанзивни напад.</s><s>Оваквој структури поново свједочимо само сада у два увезана микродискурса.</s>\n<s>34a) Сувише га Š←меĆ потцењује и презире фелдцајгмајстер Оскар Поћорек.</s><s>Живи у уверењу да је сатро Прву српску армију.</s><s>И сад жури да потврди победу за коју је већ одликован и прослављен у Бечу.</s>\n<s>Погрешка за погрешком, заблуда на заблуду.</s><s>Сад те добро видим, Оскаре Поћореку.</s><s>Никад се, фелдцајгмајстере, војска не прикупља у близини непријатеља који се већ прикупио спреман да започне напад, па макар ти био и много јачи од њега.</s><s>Заборавио си искуство својих предака из 1809. и 1870.</s><s>Не знаш, или не хајеш за искуства Наполеонове победе над твојим прецима код Абенсберга, Сибенсбурга, Регенсбурга?</s><s>Сутра и ја крећем у напад.</s><s>Сутра. (ВС 2, 355−356) 34б) But Field Marshal Oscar Potiorek dеspised and underestimated him Š←meĆ frightfully!</s><s>He was convinced that he had crushed the Serbian Army, and now was rushing forward to claim the victory for which he had already been publicly decorated in Vienna.</s><s>But he had made a whole series of mistakes and errors of judgement.</s><s>Now I've got the measure of you, Oscar Potiorek!</s><s>Field Marshal, you should never collect your army near an enemy whose troops are already assembled and ready to launch an attack, even if you are much stronger.</s><s>182</s>\n<s>У одјељку који слиједи бавићемо се пропустима које преводилац прави приликом преношења различитих облика доживљеног говора на енглески језик.</s><s>Такве пропусте подвлачићемо у издвојеним примјерима.</s><s>Тамо гдје је то могуће, понудићемо узроке понуђених рјешења.</s>\n<s>При крају тетралогије Ћосић уводи мотив који ће се понављати неколико пута у наредним поглављима: избезумљена мајка дозива сина Душка.</s><s>Њено дозивање одјекиваће у наредним странама као подсјећање на ужас рата и патњу коју он са собом неминовно носи.</s><s>Мотив није препознат од стране преводиоца, јер је сматран неважним.</s><s>Међутим, његово понављање у енглеској верзији значајно би допринијело квалитету самих завршних поглавља.</s><s>У енглеској верзији позицију изостављеног мотива обиљежићемо знаком √.</s>\n<s>35б) \"Duško!</s><s>Duško, my boy!\" The woman who had been calling to her son ever since they Нудимо два одјељка у којима се јавља овај мотив у српској верзији.</s><s>35аŠi.</s><s>Ć Вејавица хукти.</s><s>Рањеници и коморџије вичу и псују да се иде напријед.</s><s>Браћо, не псујте се, не грдите се ноћас.</s><s>Сажаљевајте се, људи.</s><s>Све одреда сажаљевајте, и своју браћу и непријатеље.</s><s>Сад нам само сажаљење може спасти и душу и голи живот, ете тако... − чује и препознаје ваљевског проту Божидара, али пређе на другу страну пута да је не види и опет јој неки прашак не искамчи за своје болесне 35бŠi.</s><s>Ć The wind howled.</s><s>The wounded men cursed and shouted, demanding to move on.</s><s>183</s>\n<s>36б) In spite of the mud, Vukašin walked with his usual long stride.</s><s>He was soaking wet, and his head was growing larger and heavier.</s><s>A bugle sounded: reveille!</s><s>Yes, it was already daybreak.</s><s>He leaned against a tree.</s><s>The bugle sputtered and squeaked: it was wet.</s><s>Should he have one more look at Ivan as he marched away?</s><s>Just to wish him a good journey and wave to him from the ditch by the roadside?</s><s>No, they had said good-bye.</s><s>To escape from the sound of the bugle, he hurried away to the house of the friend with whom he was staying.</s><s>No, he must 6.5.2.2.</s><s>Слободни управни говор (друго лице) → Слободни неуправни говор (треће лице).</s><s>У српској верзији, Олга се исказом Јеси ли због тога био срећнији? обраћа имагинарном саговорнику − свом супругу Вукашину.</s><s>Међутим, приликом превода задржава се контекст трећег лица из претходних исказа.</s><s>Промјена доживљеног говора, па, сами тим, и лица није сматрана битном приликом преноса садржаја, тако да преводилац задржава тачку гледишта свезнајућег трећег лица.</s><s>Овакви случајеви преводилачке недосљедности врло су ријетки у тетралогији.</s><s>36аŠi.</s><s>Ć) Откад му она није видела сузне очи?</s><s>Можда га нису само та политичка разочарења овако погурила.</s><s>Одувек је нешто крио у себи, тамнело се нешто у њему, али се мучио да буде јак и разборит.</s><s>Јеси ли због тога био срећнији?</s><s>Да скрије сузе, хитро оде у другу собу.</s><s>А шта ћу ја сада, када је између нас стао он који ми је понудио оно што немам?</s><s>Што нисам ни имала.</s><s>Што раније никад нисам ни зажељела.</s><s>За шта нисам ни знала да постоји.</s><s>Знам, то је несрећа.</s><s>Али то је она несрећа од које не желимо да се 36бŠi.</s><s>Ć) When had she last seen tears in his eyes?</s><s>Perhaps it was not just his political disappointment that had made him downcast.</s><s>He had always been secretive.</s><s>There was darkness inside him, but he made great efforts to be strong and sensitive.</s><s>Had that brought him happiness?</s><s>She turned her head away to hide her own tears.</s><s>What will I do, she thought, now that there stands between us a man who has offered me what I don't have?</s><s>What I have never had?</s><s>What I never even wished for, because I didn't know it existed?</s><s>This is a 6.5.2.3.</s><s>Слободни управни говор (треће лице) → Директни говор.</s><s>Примјер 36ŠiiĆ показује честу Ћосићеву структуру: наратолошка структура управног говора прекида се СУГ-ом који нам предочава скривене мисли лика.</s><s>Овакав облик доживљеног говора претвара се у диретни говор у енглеској верзији: 36aŠii.</s><s>Ć) Људи, стигао хлеб − каже гласно као они. – Дачићу, иди у брвнару и донеси џак таина − украшће, сину му. – Не, стој.</s><s>Нека иде Лазић.</s><s>Чекајте да вам објасним: имамо наређење из пука да бранимо Превију.</s><s>Заштитница смо пуку, дивизији.</s><s>Превија је веома значајан положај. (ВС 2, 268)</s>\n<s>Облаци се купе најпре над Копаоником, Ртњем и Миџором, а на Осоговским планинама и Пљачковици − пљускови; громови бију Солунску главу, Крвави камен, Големи Кораб и Ђеравицу...</s><s>Облачине надолазе са свих страна, слежу се из васионе, умотавају Србију и њена бојишта, кише замућују реке, на путевима за коморским возовима више се не диже прашина; необрана поља, шуме, забрани и шљивари тамне...</s><s>Србија има земљано лице, са земљаним путевима и селима.</s><s>Земљаним народом што се комеша између плитких ровова и гробаља, бежи путевима ка југу, престрављен, обосио и оголио, смршао, непрездравио од великог умора...</s><s>Како да га брани?</s><s>Шта може човек пред догађајем који прелама историју?</s><s>Људско време и дело, трен су и трун.</s><s>Све велико догађа се по законима васионе и вољи Творца.</s><s>А за спас Србије, данас се мора велико чинити.</s><s>За велико дело нопходна је 36б Šiii.</s><s>Ć) Would it be better to lose the battle, lose all the battles, but save the army?</s><s>Where would we go then?</s>\n<s>6.5.2.5.</s><s>Слободни неуправни говор (треће лице) → Слободни управни говор (прво лице).</s><s>Једна од најчешћих трансформација из ове категорије јесте она у којој облик СНГ-а у трећем лицу прелази у облик СУГ-а у првом лицу.</s><s>У конкретном примјеру, будући да се ради о првом дијелу тетралогије, било би очекивано да доживљени говор у првом лицу буде у курзиву, у складу са већ успостављеним кодексом.</s>\n<s>36аŠiv.</s><s>Ć) Усправља се и полази напоље.</s><s>Шта сам јутрос радила?</s><s>У свануће сам легла и одмах заспала.</s><s>Ја спавала, а он јуришао, гранате га засипале.</s><s>Како сам могла?</s><s>Излазе из ходника и застаје на степеницама: у сумраку се пале фењери, галаме болничари, стењу људи и волови.</s><s>Јаучу они што их са кола трпају на носила.</s><s>Ако му се нешто догодило, одмах ће се ошишати, обући одело умрлог рањеника и још ноћас поћи на фронт.</s><s>Још ноћас; дрхти и силази низ степенице: ту своју одлуку није смела да му напише.</s><s>А у сваком случају то је желела да му каже.</s><s>Друга уверавања у љубав нису јој више довољна.</s><s>То ће му ноћас написати.</s><s>Ако већ није довезен.</s><s>Онако весело, шаљиво писмо, какво је његово последње, прво без љубоморних сумњичења, не пише се случајно.</s><s>Јунаци су весели пред своју погибију.</s><s>И тад су добри и несебични.</s><s>Чула је то од неколико рањеника. (ВС 1, 161)</s>\n<s>За разлику од претходног примера у којем исказ у првом лицу није стављен у курзив иако искази припадају првом дијелу тетралогије, наведени примјер из четвртог дијела показује како се СНГ у трећем лицу претвара у СУГ у првом лицу, али поштујући кодекс.</s><s>Стога, подвучени исказ написан је у курзиву.</s><s>36аŠv.</s><s>Ć) Адам Катић га презриво посматрао: откако је овoј поручничкој вуцибатини узео плату у једној партији карата и потом му позајмио две хиљаде динара, он више с њим не игра карте, а при сваком обраћању прети му батинама, апсом, последњих дана и стрељањем.</s><s>Овај гад ће га и стрељати, само да му не врати дуг.</s><s>Танко му се осмехну, али га прописно поздрави и пође са Симом и Урошем од куће до куће да моли жене: 187</s>\n<s>36бŠv.</s><s>Ć) Adam looked at him with contempt.</s><s>Ever since he had taken this good-for-nothing lieutenant's pay at a game of cards and then lent him two thousand dinars, Sandić wouldn't play cards with him; and every time Adam spoke, he threatened him with beatings or imprisonment, and now with a firing squad.</s><s>That bastard will shoot me simply to avoid paying his debts, thought Adam.</s><s>He gave a thin smile but saluted correctly, then set off with Sima and Uroš to go from house to house, asking the women for food: \"Can't you give us a bag of oats and an armful of hay, ma'am?</s><s>And a bit of bread and cheese?</s><s>I'll pay whatever you ask.</s><s>We've lived on grapes and apples for two days.</s><s>Tomorrow the Fritzies will take it all Наведени примјер представља ријетку ситуацију комбинације два различита типа доживљеног говора унутар једне реченичне структуре, и то: ауторске дидаскалије праћене Ћосићевим појашњењем (мисли Богдан с мржњом загледан у команданта Глишића, милитаристу, задрибалду, националног глупака, буржујског батинаша) и СНГ-а у трећем лицу (бркове ће му ишчупати).</s><s>Преводилац раздваја ова два типа туђег говора у двије реченичне структуре, при чему долази до трансформације трећег лица у 36аŠvi.</s><s>Ć) Како обавестити грађанство о нашој побуни?</s><s>Прво социјалистичке посланике, мисли Богдан с мржњом загледан у команданта Глишића, милитаристу, задрибалду, националног глупака, буржујског батинаша, бркове ће му ишчупати. (ВС 1, 224) 36бŠvi.</s><s>Ć) How can we let the civilian population know about our rebellion?</s><s>We must tell the socialist deputies first, thought Bogdan, staring at Glišić with eyes full of hate.</s><s>A nationalist, an idiot, a pigheaded bourgeois thug!</s><s>I'd like to tear out his mustache! (IB, 163) 6.5.2.6.</s><s>Слободни управни говор (прво лице) → Слободни неуправни говор (треће лице).</s><s>Наредни примјери илуструју супротну ситуацију: облик СУГ-а у првом лицу претвара се у облик СНГ-а у трећем лицу.</s><s>Преводилац не задржава перспективу првог лица, већ прелази на треће лице из нејасних разлога.</s><s>36аŠvii.</s><s>Ć) Гледа у Драгана; он чека да њега пита за име.</s><s>Зову је, одлази без речи.</s><s>Није ме ни погледала.</s><s>Зури за њом, хвата се за голу грану шљиве: она тоне у гомилу људи и стоке која, као ошинута, нагло крену и пожури путем, уза страну.</s><s>Истрча на пут и стиже је задихан: она се препаднуто окрену и пресрете га стварно невиђеним очима и оним осмехом, али дужим, много дужим, и друкчијим но у шљивику.</s><s>С топлим дрхтајем под поцепаним и каљавим копораном настави ћутећи да корача с њим.</s><s>Две ноћи није спавао, јесте јуче лакше контузован; ако добро не чује, добро види.</s><s>Ћути и 188</s>\n<s>Блуди погледом над Србијом. political combinations, and lunches and dinners with foreign diplomats and journalists, convincing them of the inevitability and justice of liberating and uniting all the Serbs and South Slavs?</s><s>How could he?</s><s>First he must stand in front of Olga and say, I believe Ivan has been taken prisoner.</s><s>As proof he would take the cap from his pocket: Look, here's his cap.</s><s>I remember it by this border and that spot.</s><s>Ivan and I wear the same size hat and it fits me exactly.</s><s>He would put the cap on his head and look at her frightened face, then fall silent, his silence joining with her silence, which had never happened before; he would lie beside her sleepless form, unable to sleep himself.</s><s>Where could he find strength to do all this?</s><s>He must meet Milena that very day- it was less than fifteen minutes' walk to the hospital - and listen to her weeping, look into her frightened eyes, and convince her that there were grounds for hope.</s><s>6.5.2.8.</s><s>Слободни неуправни говор (друго лице) → Слободни неуправни говор (треће лице).</s><s>Наведени примјер представља јединствен случај у цијелој тетралогије у којем се облик СНГ-а у другом лицу претвара у облик СНГ-а у трећем лицу.</s><s>Оваква трансформација не региструје се у свим исказима СНГ-а.</s><s>36аŠx.</s><s>Ć) Све губи значај.</s><s>И бол.</s><s>Неће без бола да умре.</s><s>Неће да га смрт сатре и разори, и у тој трулежи, која шкрипи и шушти под прстима, заустави му срце.</s><s>Кад јој се прохте, пошто га измучи.</s><s>Кад све изгуби значај.</s><s>Он сада треба нешто веома лако да учини.</s><s>Да гурне прст у тај кружић што се све спорије окреће.</s><s>Он ће га зауставити, он.</s><s>Својим прстом.</s><s>Својом вољом.</s><s>Зар је то подвиг?</s><s>Случајно је настао, неће случајно да нестане.</s><s>Најпре ћу убити њу, смрт.</s><s>Најпре њу.</s><s>То је она моћ, онај корак.</s><s>Најдужи.</s><s>Оставља траг у камену.</s><s>Право у срце.</s><s>То тупкање је ђубриште.</s><s>У главу ће.</s><s>Глава је он.</s><s>Она је крива што нијe више уживао живот.</s><s>И што не верује у загробни живот и Бога.</s><s>Не лажи себе, невина је глава, невин је отац.</s><s>А шта онда чека?</s><s>Зар чека петлове?</s><s>Свитање, чека.</s><s>Тада кад настаје дан, тад завући руку под јастук, најпре откочити и чврсто стегнути, јер су му руке много ослабиле.</s>\n<s>36аŠxi.</s><s>Ć) Полази дуж зида, тротоаром, спорим, клецавим кораком проверава узгибану калдрму; за леђима му букте швапски жагор и смех.</s><s>Шта се то догађа с њим?</s><s>Запиње, вуче се напред оним својим дугим кораком низ таласаву, замућену улицу коју стешњавају кровови.</s><s>Некуда отиче ћерамида. (ВС 1, 129) 36бŠxi.</s><s>Ć) Vukašin tottered forward on the pavement; behind him he heard a burst of laughter from the Austrians and wondered what was happening to him.</s><s>He pulled himself together and hurried on with his usual long stride down the undulating street squeezed by the roofs of the Преводилац често претвара облике СУГ-а у индиректни говор: 36аŠxii.</s><s>Ć) А целог дана, јашући с положаја на положај, загледао се у небо, у ту тмушну неизвесност: кад не би бар још два дана прокапало, да то мало артиљерије и комору извуче на висове, склони се са угроженог пута; бар три дана да не кисну војници, обућа да им се осуши, да им лепо горе ватре на положајима.</s><s>На највишим висовима сјахао је с коња и удаљио пратњу, подуже је стајао и забринуто гледао ка Колубари, Ваљеву, Повлену: Зашто је синоћ застао, зашто данас не наступа фелдцајгмајстер Оскар Поћорек?</s><s>Мења ли правац главних удара?</s><s>Хоће ли на Београд или ће му се преко Маљена зарити у леђа армије и учврстити на Сувоборском венцу, па их сатерати у потоке и колубарске каљуге?</s><s>Једино нападом може се осујетити та уништавајућа непријатељска намера.</s><s>Нападом са Баћинца и Миловца.</s><s>Баћинац и Миловац, два гоподарећа виса на крилима армије.</s><s>Ту се учврстити, па двадесет првог новембра велики напад.</s><s>Двадесет први новембар?</s><s>За три дана.</s><s>Да, најкасније.</s><s>Напад се не може одлагати.</s><s>Можда је само у ових неколико дана Прва армија још способна за напад.</s><s>Касније, она више неће моћи да крене у напад; остаће без људи, без вере, без жеље да напада.</s><s>Моћи ће само да узмиче, распада се, жали свој крај.</s><s>Морао је сваком официру данас да каже: Српска војска неће бити поражена на Колубари, Сувобору, Руднику, него онда када више не буде имала снаге за напад.</s><s>Зашто још ћути и не саопштава штабовима одлуку да се двадесет првог креће у напад с Миловца и Баћинца? (ВС 2, 192</s>\n<s>У примјерима који слиједе бавићемо се и даље ситуацијама када није најјасније да ли је доживљени говор изговорен или не, као и случајевима када постоје јасни контекстулни трагови који сугеришу присуство, односно одсуство компоненте изговорености исказа.</s>\n<s>У наведеном примјеру Косара се обраћа Ивановим родитељима, што је означено наводницима будући да се сматра изговореном репликом.</s><s>У наставку мајка се емотивно поздравља са својом бебом, и то у курзиву.</s><s>Међутим, нема јасне назнаке унутар параграфа да се ради о њеним унутрашњим мислима, као што није најјасније да ли се она само у мислима или директно обраћа Ивановим родитељима.</s><s>37аŠi.</s><s>Ć) А што сте бринули?</s><s>Што сте, ко бајаги, бринули, што сте, што сте, госпођо?</s><s>Нећу нико да брине за мене, нећу!</s><s>Што ти, синко мој гладни, вичеш толико, што си се заценио, лепи мој?...</s><s>Сад ћеш да руцкиш, ако ти мајчетина нешто има, ако је од сикирације остала нека кап.</s><s>'Оћу да излудим, излудећу!</s><s>Цапи је, загризи је, гладницо моја, најгладнија на свету...</s><s>Јао, сине мој, да л' ћеш да запамтиш како те мајка пред полазак у Скопље насикирала?</s><s>Морам, Живота, да одем до наше куће, долазе Швабе и Бугари, однеће нам све што имамо.</s><s>Где ћу те у празну кућу?</s><s>Ја сам крвопилном муком сваку крпу и сваку нашу стварчицу стекла.</s><s>Ал', Живота, сине мој, сад воз нити полази, нити стиже на време, па бог зна кад ће да ти се врати мајка.</s><s>Гризи је, вуци, синко мој, вуци, Живота, на дну је млеко.</s><s>Па мораш да запамтиш, сине Живота, како је твоја мајка први пут овако плакала над тобом, плакала, пелене ти мокре, а цепало јој се срце што мора.</s><s>А мора.</s><s>Не може човек све да истрпи.</s><s>Неки људи могу, ал' мајка не може.</s><s>Мајка не може да буде џукела и ко бајаги.</s><s>Па морам.</s><s>Морам.</s><s>Јао, сине мој слатки, за твоје добро морам да одем до Скопља и спасем нешто.</s><s>Донећу ти играчке, зеку, мацу, куцу, меду, купићу ти у Солуну, у Инстанбулу, најлепше играчке што постоје.</s><s>Је л' нема више ни кап?</s><s>Добога!</s><s>Па повуци више, мало запни, Живота, еј, тешко мени.</s><s>Како сад да те спустим у колевку?</s><s>Како, како?</s><s>Ко зна, рат је, могу Бугари да дигну воз у ваздух, па те сад гледам посљедњи пут.</s><s>Јао, како ћу и шта ћу кад те спустим и покријем, а време ми је за воз.</s><s>Јао, сине Живота!</s><s>Живота!</s><s>Видећеш, вратиће се твоја мајка.</s><s>Живота, сине мој...</s><s>Не погледавши Олгу и Вукашина, изађе у помрчину, јецајући. (ВС 4, 195</s>\n<s>She didn't look back as she disappeared into the night. (SD, 244) У наредној ситуацији читалац реагује на један сегмент прочитаног писма.</s><s>У првом сегменту, није јасно да ли Аћим размишља о томе како није пуно погинуло војника из Адамовог позива.</s><s>Унутрашњи монолог се не ставља у курзив нити се ортографски маркира.</s><s>У другом сегменту, размишљајући о прочитаном дијелу писма, Аћим користи СУГ у другом лицу и тиме се обраћа свом имагинарном саговорнику аутору писма.</s><s>Није јасно да ли своје исказе обраћања гласно изговара или не.</s><s>Преводилац очигледно сматра да је исказ изговорен јер га ставља под наводнике.</s><s>37аŠii.</s><s>Ć) Зато ми пратите још пара нек ми се нађе ако овас поскупи.</s><s>За мене се не секирајте и уздравље свима.</s><s>Адам.</s><s>Коњички ескадрон Моравске дивизије другог позива у саставу Прве армије.</s>\n<s>Вечерас је више изгинуло из Моравске првог позива.</s><s>То је тамо по планинама, иза Ваљева.</s><s>А кад ступе у равницу, онда коњица јуриша.</s>\n<s>37аŠii.</s><s>Ć) So please send me some more money.</s><s>Then I'll have it in case oats gets even more expensive.</s><s>Don't worry about me.</s><s>I hope you are all well.</s>\n<s>облицима размимоилажења између два језика када је у питању ауторска дидаскалија.</s><s>Погледајмо које то све грешке преводилац прави, на основу анализе корпуса: 6.5.4.1.</s><s>Промјена ауторске дидаскалије.</s><s>У наведеном примјеру преводилац из непознатих разлога мијења ауторску дидаскалију, а са њом се мијења и врста доживљеног говора.</s><s>У конкретном примјеру Ћосић користи ауторску дидаскалију која подразумијева елемент изговорености, па би, самим тим, исказ So Vukašin too has lost his son требало да буде стављен под наводнике и без курзива.</s><s>Умјесто ауторске дидаскалије whisper, преводилац користи глагол thought, чиме реченична структура добија елемент неизговорености.</s><s>На овакав начин, директни говор постаје СУГ у трећем лицу, па се ставља у курзив.</s>\n<s>38б) So Vukašin too has lost his son, Aćim thought, then added sharply: \"Go on, Natalia.\" Оба наведена исказа носе са собом компоненту изговорености јер лик шапуће.</s><s>Преводилац, из неког разлога, ставља под наводнике само први исказ, док други исказ посматра као помишљени говор, те га ставља у курзив и додаје ауторску дидаскалију којом наглашава да се ради о скривеној мисли лика.</s><s>38аŠiĆ) Није могуће!</s><s>Због мене те тукао − шапну уздрхтао. (ВС 1, 251) 38бŠiĆ) \"Oh, no!\" whispered Ivan, trembling.</s><s>It was because of me that he was struck, he У наредном примјеру, подвучени упитни исказ не носи са собом компоненту изговорености јер Олга говори у себи.</s><s>Преводилац преноси ауторску дидаскалију дајући јој карактеристике изговорености, па питање ставља под наводнике.</s><s>38аŠiiĆ) Он не примећује да је она клекла и примакла му се упиљивши се у њега.</s><s>Јеси ли то ти, Вукашине?, понавља у себи.</s><s>Човек с начелима.</s><s>И сина за начела.</s><s>И Ивана за 38бŠiiĆ) She cried out to him, kneeling between the bed and the suitcase.</s><s>He had not noticed that she had moved closer to him and was keeling, imploring him with her eyes.</s><s>\"Is this what 199</s>\n<s>38аŠiv.</s><s>Ć) Олга му слуша несан и благо га милује по коси и руци, у једном тренутку једва свлада плач, несрећна, очајна што је не загрли, што је ноћас не загрли као своју жену...</s><s>Зар не осећа колико чезне за љубављу?</s><s>Колико је љубав њен бол.</s><s>Не разуме бол или нема снаге за ту жртву?</s><s>Или не може из своје самоће?</s><s>Он не разуме бол.</s><s>Не разуме зато што је тако јак?</s><s>Или једноставно зато што је не воли довољно.</s><s>Боже!</s><s>Како је ужасно 200</s>\n<s>облицима бити ноћас сам.</s><s>А он је поред ње, од њеног дисања ништа друго не чује: дамара му срце под њеном шаком, врелом, разголићеном за додир... (ВС 3, 53−54) 38бŠiv.</s><s>Ć) Olga knew that he was still awake and gently stroked his hand and hair, so gently that he didn't take her in his arms, that this night he didn't embrace her as his wife.</s><s>Couldn't he feel how strongly her pain yearned for love?</s><s>How her love was the measure of hеr pain?</s><s>Perhaps he couldn't emerge from his own loneliness, or understand pain because of his strength.</s><s>Maybe he didn't love her.</s><s>My God, she thought, it's terrible to be alone tonight.</s><s>He lay there beside her; she could hear no other sound but his breathing.</s><s>His heart beat beneath her outstretched hand, burning and wide open, waiting for his touch. (RE, 35) Осим што преводилац додаје ауторску дидаскалију која не постоји у српском оригиналу, он уводи и прилошку одредбу за начин − in confusion − којом детаљније појашњава начин на који лик изговара претходни исказ.</s><s>38аŠv.</s><s>Ć) Какви смо ми то људи?</s><s>Какав смо ми то народ?</s><s>Између Азије и Европе, на граници вера, царстава гинули смо неразумно, више за друге него за себе...и не стекосмо ниједног верног пријатеља.</s><s>Тај несрећни и проклети српски народ!</s><s>У Европи смо данас једина држава која нема ниједног истинског пријатеља.</s><s>Ниједног! − Није желео све то да каже.</s><s>Неумесно је, осећа.</s><s>Лакну му кад Пашић најзад проговори: (ВС 1, 38бŠv.</s><s>Ć) \"What kind of people are we?\" Vukašin muttered in confusion.</s><s>\"Caught between Asia and Europe, on the frontiers of religions and empires, we have perished foolishly, mourned by no one, perished more for others than for ourselves... and we haven't gained a single faithful friend.</s><s>Wretched and accursed nation!</s><s>We're the only country in Europe that doesn't have a single true friend.</s><s>Not one!\" He had not meant to say all this; the words seemed inappropiate.</s><s>He felt relieved when Pašić at last began to speak. (IB, 63) Примјер 38Švi.</s><s>Ć) биљежи рјеђе ситуације: дидаскалија у иницијалној позицији одваја се запетом иза које слиједи велико слово.</s><s>38аŠvi.</s><s>Ć) Зима пробуди Толу Дачића; стресе се и отвори очи: тмина је, ватра се угасила, дими се неколико угарака, никог око ватре.</s><s>Уплаши се и скочи.</s><s>Около горе још само три ватре; остале се загасиле, отишли у гробље, рече у себи и стресе озебла и мокра рамена: лака, много лака.</s><s>Торба!</s><s>Где ми је торба?</s><s>Јао, торба!</s><s>Саже се, разгрну сноп шаше, забауља око ватришта, ражџара ватру, нигде торбе! (ВС 3, 138) 38бŠvi.</s><s>Ć) Feeling cold and wet he woke up: it was pitch dark, the fire had gone out, though a few twigs still smoldered; there was no one around.</s><s>He was frightened and jumped up.</s><s>Only three fires were burning nearby; the rest had gone out.</s><s>They've gone off to the graveyards, he said to himself, and shook his wet, cold shoulders: that was better, much better.</s><s>What about his bag?</s><s>Where's my bag?</s><s>He thought, My bag's gone!</s><s>He bent down and rummaged through the straw, crawled around the remnants of the fire, poked it; but there was no sign of his bag.</s><s>201</s>\n<s>6.5.4.3.</s><s>Брисање ауторске дидаскалије.</s><s>Рјеђи су случајеви када се ауторска дидаскалија из српског оригинала не преноси на енглески језик, као што показује сљедећи примјер.</s><s>Остатак реченице преводи се као засебна цјелина.</s><s>38aŠvii.</s><s>Ć) Зар је овом сељаку свеједно што сам везан зато што сам од батина штитио његове другове, сељаке? − пита се у себи Богдан и у одсјају ватре посматра стражара, спремног да га убије.</s><s>Зар заиста ни људима које туку ништа не значи његово супротстављање батинашу Дунићу, зар ће он за њих бити само усијана глава ако га и стрељају?</s><s>Мисли ли тако због војничке дисциплине, због заклетве отаџбини, због страха за своју главу?</s><s>Зар та заклетва људе за све оправдава?</s><s>Њему је руке везао Сава Марић, храбар човек, паметан, поштеним га сви сматрају.</s><s>И батине је одсекао и њему је везао руке, све у име свог лукавства које је за њега највиша моћ и никад није непоштено ако главу чува.</s><s>Можда лукавство према сили заиста није нечасто, можда је оно и мудрост живота.</s><s>Али, оно је то у свету који мрзи и жели да сруши. (ВС 4, 251) 38бŠvii.</s><s>Ć) Doesn't it matter to this peasant that I'm tied up because I tried to protect his fellow peasants from being beaten?</s><s>In the reflected light of the fire Bogdan looked at his guard, a man ready to kill him.</s><s>Did his opposition to Major Dunjić mean nothing?</s><s>If he were shot, would these people regard him as a hotheaded fool?</s><s>Did they think that way because of military discipline, because of their oath to their country, or because o fear for their own necks?</s><s>Surely people didn't think that this oath justified everything?</s><s>It was Sava Marić who had tied up his hands, a brave and sensible man, whom evеryone considered honorable.</s><s>He had cut the rods for the beating, too, and then tied Bogdan's hands, all in the name of that cunning which for him was the greatest power of all and could never be dishonorable if it saved one's life.</s><s>Maybe it wasn't dishonorable to confront force with cunning, perhaps it was a life-preserving wisdom.</s><s>How he hated this world. (SD, 150) За разлику од претходног примјера, преводилац не преноси ауторску дидаскалију, као и остатак реченице.</s>\n<s>У примјеру (38) Ћосић даје реплике медицинске сестре Милене Катић и рањеног Богдана Драговића.</s><s>Реплике су раздвојене елементима СУГ-а у трећем и другом лицу који представљају унутрашње мисли озлојеђеног војника, као реакција на разговор двије жене које у позадини чује.</s><s>Све је дато унутар једне цјелине како би се осликало стање ума полусвјесног војника.</s><s>Реплике различитих саговорника преводилац раздваја у нове цјелине.</s><s>У параграфу \"We can't let him go until his temperature is down.</s><s>Who can look after him better than I can?\" Yes, it was she долази до преводилачке недосљедности, јер би иза првог исказа требало да иду затворени знаци навода будући да други исказ изговара мајка, а први медицинска сестра.</s><s>Преводилац то не препознаје па оба исказа представља као да припадају једном саговорнику.</s><s>39a) Богдан Драговић осећа хладну руку на челу и из муклог жамора неко дозивање.</s><s>Одазвао би се, нема гласа.</s><s>Не може да отвори очи од руке која се, хладна, окрепљујућа, миче по врелини чела.</s><s>Не спава, мајко.</s><s>Има велику ватру.</s><s>То је она, Иванова сестра.</s><s>Дајте ми га да га носим кући.</s><s>Ко ли је то?</s><s>Не можемо да га пустимо док му не спадне ватра.</s><s>Па ко ће, дете, њега да чува боље од мене?</s><s>Она је.</s><s>Бар неколико дана мора да буде под лекарском бригом, наредили су ми доктори.</s><s>Овдје?</s><s>Ја ћу да га чувам, не брините.</s><s>Богдан је друг мога брата, рекла сам вам.</s><s>А шта ћу ја да радим?</s><s>Јесте она: одгуркује очне капке: рујни, модри, врани прсти мајчини...</s><s>Увек су такви, од боја ћилима и крпара.</s><s>Додирује трепавицама њене прсте, гледа им боре; притискује му чело, обрве, очи; њише их дисањем, подиже их болом у грудима.</s><s>Шта ће бити с њом ако умрем?</s><s>А хоћеш ли, госпођице, да уредиш с докторима да останем уз њега док је овде?</s><s>39б) Bogdan Dragović felt a cool hand on his forehead and out of the dull murmuring heard someone call his name.</s><s>He would have answered, but he had no voice.</s><s>He could not open his eyes because of that cool, strong hand which moved over the burning surface of his brow.</s><s>\"No, he's not asleep; he has a high temperature.\" It was the voice of that girl, Ivan's sister.</s><s>\"We can't let him go until his temperature is down.</s><s>Who can look after him better than I can?\" \"He must be under medical supervision for at least a few more days.</s><s>That's the doctor's \"Don't worry, I'll look after him.</s><s>Bogdan was my brother's friend.\" 204</s>\n<s>\"What shall I do, then?\" Yes, it was she.</s><s>He forced his eyelids open: there were his mother's fingers, dark red, blue, and black from the dyes of the rugs.</s><s>He touched her fingers with his eyelashes and saw their wrinkled skin; they were pressing his forehead, his eyebrows, his eyes, rising and falling with his breathing, lifted up by the pain in his chest.</s><s>What will happen \"Nurse, could you arrange for me to stay beside him while he's here?</s><s>I'll help you, and I'll Да би истакао напетост ситуације у ратном вртлогу, често се реплике саговорника дају унутар једне цјелине.</s><s>Генерал Мишић жели да зна како се припадник његовог пука зове, док преостале реплике припадају војнику Драгутину.</s><s>Преводилац не само да раздваја реплике у одвојене цјелине, већ и мијења њихов редослијед, како би попримиле логичнији слијед.</s>\n<s>39aŠiĆ) Шта чекаш!</s><s>Улази, војниче! − наређује генерал Мишић изубијаном војнику.</s><s>Како се зовеш?</s><s>Куд ћу овакав?</s><s>Драгутин.</s><s>Испрљаћу све, господине. (ВС 2, 23) 39бŠiĆ) \"What are you waiting for?</s><s>Get in, man!\" said Mišić to the beaten up soldier from whose face blood was spurting.</s><s>\"What's your name?\" У ријетким случајевима када Ћосић одлучује да уведе монотону структуру својих микродискурса, користи СУГ у првом лицу множине како би изразио колективни став или стање једне нације у вихору рата.</s><s>Искази су у српској верзији дати повезано: бришу се интерпункцијски знаци између више реченица, а мисао постаје једна реченица са више зависних клауза.</s><s>На овакав начин Ћосић изражава ток мисли који је спонтан, несређен и, самим тим, не може бити интерпункцијски маркиран.</s><s>Преводилац дијели мисли у неколико реченица које су обиљежене великим почетним словом и знаком интерпункције.</s><s>Примјер представља јединствен случај када Ћосић уводи колективни глас масе.</s>\n<s>39aŠiiĆ) Човек је откад се зна за њега, и види се одмах: дошао усред наше сјебаније кад нам кола низ урвину јуре и испречио се пред руду а може дупе украј а не под гранате које само што не прште по овом кркљанцу где се не зна ни шта смо ни куда ћемо под проваљеним небом те нам од кише и зуби иструлише а сутра ће нам мраз и снег уши и прсте да скрате па ћемо да останемо занавек у рову и раци истој можда ће бити како он каже а ако и с њим не буде боље и тако како рече онда се више ни у кога и ни у шта немамо да уздамо: баш да видимо шта ће и овај човечуљак са жутим брковима што се у новом шињелу и чизмама до колена с вранцем посилнима и свитом искурчио пред нас 205</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора were bursting on his right hand, he groaned.</s><s>It was a sharp fierce pain; he knew it well, but he knew that his right arm had been cut off, so how could he feel pain from a burst blister on the Трансформација главних мисли у споредне мисли Примјер (40) представља јединствен случај када преводилац ставља у заграду један тип говора, као споредну мисао лика − Богдан мисли да сам кукавица.</s><s>Преводилац је на овај начин покушао да уведе ред у низ различитих мисли које пролазе кроз главу Ивана Катића.</s><s>Не само да се облик СУГ-а ставља у заграду, већ се и трансформише у облик СНГ-а у трећем лицу.</s><s>40a) Иван поуздано зна да се Слобода њише и суља некуда, шкрипи и хуји; зато се раскречио, разлактио и држи шакама главу, штити теме да га у том неминовном паду не разлупа о таваницу или келнерал, страхујући највише за наочаре: ако му наочаре слете у том црном кршу, ни Богдан Драговић неће моћи да их нађе.</s><s>Шта ли он мисли о мени?</s><s>А како слеп да погинем за отаџбину?</s><s>Мучи се и не може никако да се сети: зашто је цивиле ритао ногом у стражњицу, жирадо шешир, фес, тројица, четврти подигао столицу, герок, онај што је претио Глишићем и војводом Путником: тога је промашио и лупио ногом о зид, можда је и прсте поломио: боли, јесте, боли, може се и без прстију погинути за отаџбину, да, онај уштогљени идиот са жирадо шеширом, кад се брже сазнало да је члан Државног савета, усред Слободе грдио српску интелигенцију, Пашића, за ту господу српски команданти немају памет једног швапског наредника: тада је он устао и распалио га ногом у гузицу, али пре тога попео се на столицу, на столицу или на сто, и викнуо: Dulce est for patria mori!</s><s>Жирадо шешир виче est, est, ко је он да ме исправља што сам изоставио est, откуд сам баш то изоставио, јесте: ено га на келнерају, тај жирадо шешир, он је узрок, то јест повод, стварно је вређао рсположење ђака у Слободи, тај једини жирадо шешир, а да га Богдан није ухватио, Богдан мисли да сам кукавица, он би све те избеглице и позадинске пацове и шимпанзе побацао у Вардар; заиста, није требало, није, и шта му је била потребна та туча, вежба за рат, један егзерцир у Слободи, прва туча у његовом двадесетједногодишњем животу, браво Иване, једина туча у Слободи уочи наше велике, свете жртве за отаџбину, дело је, дакле, сина Вукашина Катића, моралног и интелектуалног мача Србије... (ВС 1, 40б) Ivan knew for sure that the Sloboda Cafe was rocking and swaying, creaking and moaning on its way somewhere, so he sat with his legs apart, planted his elbows on the table, and held his head in his hands, carefully protecting the top of his head so that, when the inevitable crash came, he would not bang against the ceiling or the bar.</s><s>He was most afraid for his glasses: if they fell off amid this black turmoil, not even Bogdan Dragović would be able to find them.</s><s>And how could he die for his homeland blind as a bat?</s><s>Try as he would, he simply could not remember why he had kicked those civilians in the ass, three civilians altogether, inluding one in a straw hat and one in a fez.</s><s>A fourth, 207</s>\n<s>41аŠi.</s><s>Ć) „Па где је досад, траг му његов?!“, викнуо је Ђорђе, бацио цигару и пошао јабучаром ка плоту, преко кога Адам прелази кад се ноћу враћа кући.</s><s>Што мора и ноћас по тој смрдљивој жентурачи, навући ће болест, смрт јури на те што се ћушкају по женским ракљама.</s><s>Што и ноћас мора да гази цвеће око нечије куће, домаћину чупа сено, плаши кокошке сиротињи?</s><s>Што и ноћас мора, као за вампиром , пси да реже и лају за њим, што?</s><s>Сео је уз плот који Адамова нога прескаче, ухватио се за прошће што га Адамове руке сваке ноћи стежу.</s><s>Запамтио је: „Ти што се сатиру по женама, кратког су века.</s><s>Убија их нека звезда поноћница коју само они виде, кад обневиде.</s><s>Њена жишка падне им у срце и нагори га, Тад почне јектика.“ Каква звезда, каква жишка!</s><s>Те који због жена људима ломе плотове, њих колац убија, секира.</s><s>На њих трчи 41бŠi.</s><s>Ć) \"Where is he?\" cried Djordje, throwing away his cigarette and walking across the apple orchard toward the fence.</s><s>Why does Adam have to be with those women tonight?</s><s>He'll catch a disease; death goes for those who shove themselves between women's legs.</s><s>Why must 209</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора he trample the flowers around somebody's house, mess up someone's hay, and frighten some poor man's chickens?</s><s>Why tonight, why?</s><s>Djordje sat down by the fence which Adam's legs jumped every night and seized hold of the fence post which Adam's hands gripped every night.</s><s>Those who wear themselves out with women have a short life, he thought.</s><s>They are blinded by a midnight star which only they can see.</s><s>Its spark falls into their hearts and burns them up.</s><s>Then tuberculosis starts.</s><s>Some star!</s><s>Some spark!</s><s>Those who break people's fences to get to women are killed by an ax.</s><s>They are attacked by dogs, knives, bullets.</s><s>Death rushes at those who run after women.</s><s>They perish by night. (IB, 21) Примјер (41ŠiiĆ) илуструје случајеве преводилачке недосљедности унутар сусједних параграфа.</s><s>Ћосић уводи параграфе дијалога без реплике, гдје се Косара обраћа нервозним путницима на жељезничкој станици.</s><s>На основу Косариних одговора закључујемо како би искази осталих путника могли да изгледају.</s><s>У наредном параграфу разговара са војником који јој помаже да окупа сина хладном водом.</s><s>Реплике војника поново нису дате експлицитно.</s><s>Очигледно се у оба случаја ради о изостављеним репликама, односно о истоименом типу доживљеног говора, стога није јасно зашто преводилац Косарин разговор са путницима ставља у курзив, улазећи тако у сферу неизговорености, док параграф у којем Косара води дијалог са војником ставља под наводнике.</s>\n<s>41аŠii.</s><s>Ć) Куд сте наврли, госпођо?</s><s>Стићи ћете у Солун, не брините.</s><s>Баш ме брига што је класа!</s><s>Нема класе, господине, кад бежиш из Србије.</s><s>Нећу да се скинем из воза док се лепо не разјутри.</s><s>Немам пара за собу, и нећу дете да вучем нишким улицама.</s><s>Идем у једну праву господску кућу, београдска господа, ви добро знате кад господа устаје.</s><s>Жалим.</s><s>Стојте и чекајте док ми се дете не пробуди.</s><s>Па шта хоћете, да дојим дете стојећи?</s><s>Пардон, госпођо.</s><s>Ако нисте рађали, ви нисте рођени.</s><s>Жандарма ћете да доведете?</s><s>Почешаћу се испод пупка кад га видим.</s><s>Баш ме брига што сте платили карту до Атине.</s><s>Ја сам платила до Ниша, и све док воз не пође из Ниша, имам право да седим.</s><s>Ручким ми, сине, још мало.</s><s>Вуци још.</s><s>А сад, нека вам је срећан пут, господо, и клекните одмах па се молите Богу да вам бугарске комите Војниче, види се да си човек, чим ти је рат одгризао ногу.</s><s>Деде, здравља ти, пумпај ми воду да окупам дете.</s><s>Таква му навика.</s><s>Чим се надоји, одмах се унереди.</s><s>Право да ти кажем, идем у праву господску кућу, први пут ће деда и баба да виде унука, и није лепо да им буде неокупан.</s><s>Ма није ладна.</s><s>Откад сам га родила, нисам га трипут окупала у топлој води.</s><s>Лето је још, мушко је, фала богу, и оћу да ми се навикава на ладно.</s><s>Као што знаш, буразеру, живот је прилично ладан.</s><s>Не запињи толико, заболеће га од млаза.</s><s>Живота му име.</s><s>Није, ваљда, да се и твој син зове Живота?</s><s>Е баш ми је мило.</s><s>А ти ми се не подмешташ но стварно мислиш да ми је леп син?</s><s>Видиш да не плаче од ладне воде.</s><s>Јуначина моја слатка...</s><s>Медаљама, златним Обилићима имаш ти да се играш.</s><s>Здипиће за тебе твоја мајка.</s><s>Придржи ми га, молим те, да оперем пелене.</s><s>210</s>\n<s>Е, фала ти, буразеру.</s><s>Нека бог да, твој син да преживи ту офанзиву што долази на Србију, да ти порасте, и да поштује оца, који за краља и отаџбину даде ногу. (ВС 4, 41бŠii.</s><s>Ć) Where are you rushing off to, gentlemen?</s><s>You'll get to Salonika, don't worry.</s><s>Who cares whether it's first class!</s><s>There's no first class when you're fleeing from Serbia.</s><s>I'm not getting off the train until it's broad daylight.</s><s>I have no money for a room, and I'm not about to drag my child through the streets of Niš.</s><s>I'm going to a really fine house, to some gentlefolk from Belgrade, and you know what time they get up.</s><s>Sorry, you can stand and wait till my baby wakes up.</s>\n<s>\"I can see you're decent, Soldier.</s><s>The war's bitten off your leg.</s><s>Old man, pump me some water, bless you, to wash my baby.</s><s>As soon as he's been fed he makes a mess.</s><s>I'm going to a fine house, it's the first time Grandma and Grandpa will see their grandchild, and he should be clean.</s><s>No, it isn't too cold.</s><s>He hasn't been washed in warm water three times since he was born.</s><s>It's still summer, he's a boy, thank God, and I want him to get used to cold water.</s><s>Not so fast, the jet will hurt him.</s><s>See, cold water doesn't make him cry, my little hero.</s><s>Just Преводилац најчешће показује недосљедност по питању курзива у првом и четвртом дијелу тетралогије.</s><s>Наиме, у конкретном примјеру искази СУГ у првом лицу множине стављају се у курзив, што је и оправдано.</s><s>Међутим, унутар истог параграфа јавља се још исказа са истим типом доживљеног говора, али они нису у курзиву: Једино српске будале могу да буду идеалисти, кад су нам савезници лорд Киченер, Делкасе, Сазанов и Сонино.</s><s>Први пут је да се прихвати закон света у коме живимо, да се дела по њему и никако друкчије: свим средствима за опстанак и победу, свим!</s><s>И упорно, докле год је то корисно.</s>\n<s>41aŠiii.</s><s>Ć) Најпре им мора рећи најгоре.</s><s>Ратни догађаји се окрећу против Србије.</s><s>Матица историје вуче нас на дно.</s><s>Ако је следимо − страдамо; ако јој се супростављамо − може нас и нестати.</s><s>Оним разноразним идеалистима, чињеницама поразбијати огледала.</s><s>Бар што се српске политике тиче, од данашњег дана до краја рата и победе, има да се зна: са идеалима у души не води се рат против Фрање Јосифа, Виљема II, Ватикана, грофа Тисе и Радославова.</s><s>Једино српске будале могу да буду идеалисти, кад су нам савезници лорд Киченер, Делкасе, Сазанов и Сонино.</s><s>Први пут је да се прихвати закон света у коме живимо, да се дела по њему и никако друкчије: свим средствима за опстанак и победу, свим!</s><s>И упорно, докле год је то корисно. (ВС 4, 104) 41бŠiii.</s><s>Ć) He must tell them the worst.</s><s>The tide of the war was turning against Serbia.</s><s>History is pulling us under, he thought; if we succumb, we'll suffer for it; if we oppose her, we may die.</s><s>He would shatter idealists with facts.</s><s>The Serbs couldn't wage war against Franz Josef, Wilhelm II, the Vatican, Count Tisa, and Radolavov with ideals.</s><s>Only fools could be idealists in Serbia when her allies were Lord Kitchener, Delcasse, Sazanov, and Sonino.</s><s>The right 211</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора course was to accept the inevitable and act accordingly, to use all means to secure survival and victory.</s><s>To persevere as long as it was profitable. (SD, 59) Први и четврти дио Времена смрти открива и друге облике неподударности: облик СУГ-а у првом лицу није у курзиву иако је то већ успостављени кодекс везан за овај тип доживљеног говора.</s><s>У конкретном примјеру, преводилац прво лице препознаје, додаје и ауторску дидаскалију, међутим, не ставља исказ у курзив, из непознатих разлога.</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора саговорнику у облику СУГ-а у другом лицу − пренос садржаја не би ишао на начин на који је то преводилац представио.</s><s>Дакле, подвучене исказе било је потребно ставити или у курзив или под наводнике, што преводилац очигледно не ради.</s><s>41аŠvi.</s><s>Ć) Да се ниси макао!</s><s>Ја знам шта треба да се уради.</s><s>Ти ћути − шапуће Богдан а не зна шта заиста треба сада да учини.</s><s>Парне ће, сигурно, везати.</s><s>Отераће у апс или их тући пред стројем да одају „атентатора“.</s><s>Ако их потера у апсану, у реду ствар.</s><s>Успело је.</s><s>Тамо неће нико признати.</s><s>Онда штрајк за њихово ослобођење.</s><s>Ако почне да их туче пред стројем свих шест чета, он ће јурнути на њега и обориће га с кобиле, откинуће му еполете: Ти си официрска битанга и краљевска стока!</s><s>Сабљашу, батинашу буржујски!</s><s>Швабе удри, а не српске ђаке и добровољце!</s><s>Позвати батаљон у касарну, подићи барикаде.</s><s>Одржати говор и изабрати штаб ђачке побуне.</s><s>Захтевати да Пашић дође на преговоре.</s><s>Не пристати на разговоре с војним властима.</s><s>Антимилитаристичке и патриотске пароле. (ВС 1, 223−224)</s>\n<s>42a) Шта сам ја без десне руке?</s><s>Шта ћу такав бити људима, злодушницима и изелицама у Прерову?, сву ноћ и све гласније, јер свиће, пита се војник Милоје Дачић, син Толе Дачића, лежећи до зида, на подебелој простирци сламе, коју је претпрошле ноћи украо испод двојице што „блеје“, први пут у свом животу нешто за вајду украо, ако се не рачунају ораси, трешње и понеко лепо дугме за време дугмићања, њему најузбудљивије 42б) What am I without my right arm?</s><s>What will I be to the folks in Prerovo, that greedy, illtempered bunch?</s><s>Such were the questions that Miloje Dačić, son of Tola, asked himself all 213</s>\n<s>У мањем броју случајева преводилац користи систем глаголских времена који не одговара одређеном облику доживљеног говора.</s><s>Наведени примјер представља Ћосићеву учесталу структуру у којој се између исказа директног говора убацују елементи СУГ-а и СНГ-а, како би се читалац упознао са унутрашњим мислима самог лика.</s><s>Подвучени исказ представља примјер СУГ-а у трећем лицу и требало би 214</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора користити систем садашњих времена у енглеској верзији.</s><s>Умјесто тога, преводилац преноси мисли лика системом претериталних времена (was/was smiling).</s><s>42а) Па су ме прекомандовали у пешадију, што мислим да није право. – Добро је, смешка се чича.</s><s>Да му затражим нешто, ил' да мајору Ракићу ударим ексер? (ВС 2, 26) 42б) \"Then I was transferred to the infantry, which I don't think was fair.\" It was all right the old boy was smiling.</s><s>What should I ask him for?</s><s>Or should I drive a nail into a coffin of that silly ass Major Rakić? (TD, 13)</s>\n<s>6.11.</s><s>Увођење зависне номиналне that, упитне wh или if, односно toinfinitive реченице у функцији директног објекта Ћосић често користи ауторски говор као увод за одређени облик доживљеног говора који слиједи иза двотачке и који је најчешће у складу са спољашњим описом природе.</s><s>У таквим ситуацијама преводилац не прекида реченицу двотачком, већ дио реченице који слиједи иза двотачке третира као објекатску допуну у облику that зависне реченице.</s><s>У примјеру (43) и (43ŠiĆ) ради се о облицима доживљеног говора који су резултат перцептивних опажања или унутрашњих осјећаја.</s><s>43a) Узима штап, полази, опрезно гази по лишћу, слуша крцкање сувих петељки.</s><s>Не опире се осећању: све што види пред некаквим је крајем.</s><s>А слобода има смисла једино за онога ко има наду.</s><s>За онога ко не осећа како му се и падањем лишћа таложи смрт.</s><s>Како ће, онда, прво себе уверити да слобода нема цену?</s><s>И да ће држава која ће из овог рата настати имати толико добра и правде да надокнади оволико српско жртвовање.</s><s>43б) Vukašin picked up his cane and walked on, stepping carefully over the leaves, listening to the crunch of dry stalks.</s><s>He couldn't help feeling that everything he saw was coming to an end.</s><s>Yet freedom had meaning and purpose only for a man who had hope, who didn't see the dregs of death in the falling leaves.</s><s>How could he convince himself that no price was too high for freedom?</s><s>That the country that would emerge from the war would be sufficiently good and just to compensate for the great sacrifices Serbia must make?</s><s>He must weigh carefully every word he would say in the Assembly tomorrow.</s><s>Everything he said must be clear, firm, 43аŠi.</s><s>Ć) Има нам спаса, пријатељи и сестре.</s><s>И зауставићемо их, него шта, ако сви будемо радили оно што људима пристоји и што нам је дужност.</s><s>Журим се, срећан вам пут! − на лицима им види: они желе много више да им каже, а он за њих нема другу реч ни више речи; чује аустроугарску хаубицу, паљбу пред напад, па додаје: − Поделите несрећу и немојте јој се подавати, људи.</s><s>Помозите војсци у трпњи и вери.</s><s>Ја вам јамчим главом: брзо ћете се вратити кућама − поздравља их војнички и кроз обруч 215</s>\n<s>Преводилац често не преноси узвике као значајне сигнале пишчевог преласка са сопствене тачке гледишта на гледиште самог лика.</s><s>Преводилац их вјероватно не сматра значајним елементима, јер је циљ пренијети реченичне дијелове који носе комуникативну поруку.</s><s>На овакав начин слаби се емотивни набој унутрашњих мисли ликова.</s><s>Палибрк са правом напомиње да се узвици и прилози не преносе у енглески језик, а значајни су у процесу дистинкције између ауторског говора и другог облика доживљног говора којима се исказује унутрашњи живот ликова, првенствено СНГ-а јер су показатељи „емотивно-експресивне лексике, односно, лексике субјективне оцене несвојствене наратору“ (2015: 148).</s><s>Позицију изостављеног узвика обиљежаваћемо 44a) Можда јој је тај њен груби потпоручник опет писао љубоморно.</s><s>Господе боже!</s><s>Та мушка чудовишта.</s><s>Љубомора из рова, испред бајонета, под куршумима, на девојку у ратном превијалишту, с мушкарцима без ногу и руку, рањавим и гнојавим!</s><s>И на самртничкој постељи сећаће се растанка с њом, крај болничке капије.</s><s>Биле су се поздравиле, пела се у фијакер, кад је Милена довикнула: (ВС 1, 100) 44б) Perhaps that boorish lieutenant of Milena's had written her another jealous letter. √.</s><s>What strange creature men were!</s><s>To feel jealous in the trenches, facing bayonets and bullets, jealous because a girl worked in a millitary first-aid station, worked with men without arms 217</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора and legs, men with gangrenous wounds.</s><s>To her dying day she would remember her parting from Milena beside the hospital gates.</s><s>They had said good-bye, and Olga was climbing into a carriage when Milena called out to her. (IB, 70) 44aŠi.</s><s>Ć) To je он, говори себи Олга, он кога је Иван зажелео за брата.</s><s>Дечак са старачким обрвама…</s><s>Леп, леп и сада...</s><s>Клекну уз његово узглавље, узе му руке да их помилује, да их пољуби.</s><s>Спази сасушену крв на прстима, трже се, али их не испусти.</s><s>Та рука је додиривала Ивана.</s><s>Давала му нешто.</s><s>Помагала да прескочи поток.</s><s>Можда га покривала док спава.</s><s>Жели да му види очи.</s><s>Те очи које су после њиховог растанка на нишкој станици гледале Ивана.</s><s>Жели да му чује глас.</s><s>Чула би како разговара са Иваном.</s><s>Сине мој.</s><s>Милује му окрвављену надланицу. (ВС 3, 301) 44бŠi.</s><s>Ć) Olga thought to herself.</s><s>A boy with an older man's moustache.</s><s>Handsome, too.</s><s>She bent down, knelt beside his pillow, and took his hands to caress and kiss them.</s><s>There was some dried blood on his fingers; she gave a start but didn't let go of his hands.</s><s>That hand had touched Ivan, given him something, helped him jump across a stream.</s><s>She wanted to see his За разлику од претходна два примјера гдје се узвици не преводе, сигнали обраћања имагинарним саговорницима у вокативу једнине, по којима се препознаје СУГ у другом лицу једнине, такође нису предмет преводилачког интересовања.</s><s>Посљедично, један облик доживљеног говора неће бити пренесен на енглески језик.</s><s>44Šii.</s><s>Ć) Излази из рова и хода између две војске које доручкују на планини, у снегу; између промрзлих, неиспаваних, гладних људи који једу оно што су им државе у рату одредиле.</s><s>То би био јуначки подвиг: да поделе доручак, заједно да доручкују на белом пропланку, да се поздраве као људи и врате у ровове, на свој посао.</s><s>Слободно корача по целцу, прошараном понеком чауром, пуца ледена кора снега.</s><s>Чују га Швабе, сигурно.</s><s>Нека слушају и схвате да им понешто верује.</s><s>Његови војници гледају га запањено.</s><s>Престају да жваћу.</s><s>Смирује сваки покрет.</s><s>Унезверени су; не шмрчу, не кашљу.</s><s>Неће да стане, неће да сиђе у ров.</s><s>Корача по целцу, између два страха.</s><s>Није га страх за себе.</s><s>Није, људи, мајке ми моје, једине на свету.</s><s>Страх ме је само да неки зликовац, идиот, не убије наду, поверење, ову људску солидарност у муци, на цичи зими.</s><s>Онда ће, људи моји, рат бити изгубљен за обе војске, за све.</s><s>Засвагда, браћо глупа, идиотска!</s><s>Где ли је сада Данило?</s><s>Са оним нестрпљењем жури се једино у смрт.</s><s>Шмрче.</s><s>Накашљава се.</s><s>Корача нормално.</s><s>Магла куља пропланком, од Шваба.</s><s>Војници га гледају престрашено, сашаптавају се. (ВС 2, 310−311) 44бŠii.</s><s>Ć) He came out of the trench and walked beside his squad's trenches, between the two armies breakfasting in the snow on the mountain; between two masses of frozen, sleepless, hungry men, eating what their governments decided they should eat while at war.</s><s>Now, that would really be heroic, if they were to share their breakfast and eat together on this white clearing, then take leave of one another like ordinary human beings and go back to their trenches and their job.</s><s>He walked freely over the frozen snow, dotted here and there with cartridge cases, and cracked the film of ice.</s><s>The Austrians must certainly hear him.</s><s>Well, let 218</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора them realize that he had some faith in them.</s><s>His soldiers looked at him in amazement.</s><s>They could not believe their eyes.</s><s>He continued walking back and forth on the crisp snow, torn between two fears.</s><s>He was not afraid for himself − √ indeed not, mother dear, the only mother in the world!</s><s>I'm only afraid that some bastard, some idiot, will kill this hope, this trust, this human solidarity in a time of suffering in the bitter winter.</s><s>Then the war √ will be lost for both sides, for everybody, and forever.</s><s>What folly √!</s><s>Where was Danilo now?</s><s>Bora sniffed, coughed, and began to walk normally.</s><s>The fog rolled across the clearing, from the direction of the Austrians.</s><s>The soldiers looked at him in alarm. (TD, 227−228) 6.13.</s><s>Изостављање одређених типова доживљеног говора Пронађени су и случајеви гдје преводилац не преводи одређене типове доживљеног говора.</s><s>У примјеру (45), исказ СУГ-а у првом лицу се не преводи, чиме се ослабљује слика емоционалног набоја самог лика.</s><s>Позицију изостављеног дијела унутар дискурса обиљежавамо симболом √.</s><s>45a) Корача Вукашин Катић са Ивановим пољупцем на левом образу, корача мокрог врата и ногу; кратке су му крагујевачке улице и сокаци поред касарне, око касарне.</s><s>Нема друма којим може да побегне од зоре, петлова, сванућа што се кроз кишурину већ најављује по рубовима брежја.</s><s>Иван је, ваљда, заспао.</s><s>Уморан, пио, расположен.</s><s>Деца не брину дуго; она се не плаше дуго.</s><s>Не пате дуго.</s><s>Сигурно спава.</s><s>Што дуже да спава.</s><s>Питаће га кад устане, кад се буду још једном, пред полазак у Горњи Милановац, поздрављали: да ли је запамтио оно њихово ноћно санкање на Врачару?</s><s>Сетио га се чим су се растали, на обали Лепенице.</s><s>Тада, на том санкању, Иван га је последњи пут пољубио.</s><s>Последњи пут до ове ноћи, пред касарском капијом.</s><s>Ни на растанку пред полазак у Париз, ни кад је летос отишао у добровољце, нису се, због нечег, загрлили.</s><s>Питаће га да ли је заборавио ону ноћ кад су се по месечини санкали, после историјске седнице Владе, кад је најзад одлучено да Србија купи француске − Шнајдерове, а не немачке − Крупове топове; победом се окончала та и његова дугогодишња борба: Србија заокреће ка Француској, одмиче се од Русије, коначно одваја од Аустроугарске.</s><s>Из Беча се неће српским топовима нишанити.</s><s>Била је то историјска ноћ, тако је мислио.</s><s>Није хтео победу у кафани да прослави, вином да је залије, ни задовољног да га гледају људи; сам се упутио кући, знао је да је Олга у позоришту, па ће после у Дарданеле.</s><s>Деца већ спавају, постајаће над њима уснулим: Ноћас сам, сигурно, нешто значајно учинио за вашу будућност.</s><s>Али је Ивана затекао како шћућурен чита на канабету, поред пећи.</s><s>О, како му се обрадовао!</s><s>Прегласно га поздравио, а Иван му промрмљао поздрав и, намрштен, наставио да чита.</s><s>Не скидајући капут, гледао га и желео да му каже како је за његову будућност и његову генерацију вечерас нешто веома значајно учињено, и да је у то дело и његов отац уложио много.</s><s>Дуго, дуго је ћутао ослоњен на рагастов, посматрао га како чита као да је сам; гасио му радост, омаловажавао му победу.</s><s>Одједном је зажелео поново да изађе на месечину и снег; да га не остави онаквог, да и сам не остане у свом ћутању: „Иване, хајдемо да се санкамо.“ Обрадовано му одговорио: „Зашто да не?</s><s>Месечина, а пуста улица.“ Иван јурнуо да се обуче, а он се 219</s>\n<s>Издвајамо и ситуације у којима преводилац не преводи други дио директног говора, очигледно сматрајући га редундантним. већ и она све мора?</s><s>Уноси јој се у лице: − Али, дете, шта ће бити с тобом овде кад дођу Швабе? − ставља јој и другу руку на раме, грчевито је стеже, привлачи јој лице: − Шта 45бŠi.</s><s>Ć) \"You're right,\" he muttered, and fell silent.</s><s>That's just it, he thought, we have no choice, we can only do what we're doing.</s><s>But why must she do so much so soon?</s><s>He gripped her shoulder convulsively and drew her face close.</s><s>\"What will happen to you when the Austrians get here, my child?\" he whispered, looking intently into her eyes. √. (IB, 149) Региструју се и случајеви када преводилац не преводи СУГ у другом лицу 45аŠii.</s><s>Ć) Корача по глибу.</s><s>Мокар, главу му је све тежа и већа.</s><s>Чује трубу: појутарје!</s><s>Да, свиће.</s><s>Нема се куд.</s><s>Ослања се на дрво.</s><s>И труба је мокра, кврчи, кашље.</s><s>Да га гледа како маршује, како долази, само да му каже: „Срећан пут, сине“, махне руком из јарка, не, не.</s><s>Растали смо се.</s><s>Иди, иди, Иване.</s><s>Жури кући, пријатељу код ког је одсео, бежи 45бŠii.</s><s>Ć) In spite of the mud, Vukašin walked with his usual long stride.</s><s>He was soaking wet, and his head was growing larger and heavier.</s><s>A bugle sounded: reveille!</s><s>Yes, it was already daybreak.</s><s>He leaned against a tree.</s><s>The bugle sputtered and squeaked; it was wet.</s><s>Should he have one more look at Ivan as he marched away?</s><s>Just to wish him a good journey and wave to him from the ditch by the roadside?</s><s>No, they had said good-bye √.</s><s>To escape from the sound of the bugle, he hurried away to the house of the friend with whom he was staying.</s><s>No, he 45аŠiii.</s><s>Ć) Усправља се и полази напоље.</s><s>Шта сам јутрос радила?</s><s>У свануће сам легла и одмах заспала.</s><s>Ја спавала, а он јуришао, гранате га засипале.</s><s>Како сам могла?</s><s>Излазе из ходника и застаје на степеницама: у сумраку се пале фењери, галаме болничари, стењу људи и волови.</s><s>Јаучу они што их са кола трпају на носила.</s><s>Ако му се нешто догодило, одмах ће се ошишати, обући одело умрлог рањеника и још ноћас поћи на фронт.</s><s>Још ноћас; дрхти и силази низ степенице: ту своју одлуку није смела да му напише.</s><s>А у сваком случају то је желела да му каже.</s><s>Друга уверавања у љубав нису јој више довољна.</s><s>То ће му ноћас написати.</s><s>Ако већ није довезен.</s><s>Онако весело, шаљиво писмо, какво је његово последње, прво без љубоморних сумњичења, не пише се случајно.</s><s>Јунаци су весели пред своју погибију.</s><s>И тад су добри и несебични.</s><s>Чула је то од неколико рањеника. (ВС 1, 161)</s>\n<s>6.14.</s><s>Преводни еквивалент у облику пасивне конструкције Пасивне реченичне конструкције неизоставни су дио енглеског језика тако да је и било за очекивати да ће се доживљени говор преводити овим безличним обликом.</s><s>У српској верзији јавља се СУГ у првом лицу множине (46) или СУГ у другом лицу множине (46Ši.</s><s>Ć), који се преводе пасивном конструкцијом и тиме у потпуности губе.</s><s>46a) Срче чај и слуша га како на прсте броји дане до Светог Николе.</s><s>Овај сељак још није изгубио веру; мисли на сетву, одлаже је, нада се да ћемо до снега ослободити 46б) Mišić sipped his tea, and listened to Dragutin counting on his fingers how many days it was to Saint Nicholas' Day.</s><s>This peasant had not yet lost his belief that they could win: he was thinking of his sowing, putting it off in the hope that the land could be liberated for sowing before the snow came. (TD, 58−59) 46аŠi.</s><s>Ć) Око генералштабне карте Србије завлада мук; напољу креште чавке и тандрчу воловска кола с рањеницима; грч се извио на лицима официра, згранутост повранила министре у сутону суднице.</s><s>Зар он, војвода Путник, организатор војске и стратешки творац победе над Турском и Бугарском, верује да је српска војска пред неминовним поразом? − пита се Вукашин Катић.</s><s>Зар тако мисли човек који својим знањем, трезвеношћу и постојаношћу војсци и народу мале Србије твори веру у победу у неравноправном рату с Аустроугарском царевином?</s><s>Уздрхтао, загледа се у војводу Путника, кога тресе густ астматичан кашаљ; болестан, изнурен старац обема рукама се одупире о сто.</s><s>Гледа остале: неколицини министара и политичара опозиционара међу прстима догоревају цигарете; погледи им се сплели с погледима генерала, којима збуњеност мути ону осветничку љутитост на политичаре и владу.</s><s>Нико се не усуђује да кретњом наруши погребну занемелост око великог судијског стола прекривеног отаџбином на ратној карти.</s><s>У њу зури Пашић и нечујно, као по такту једноставне дечје песмице, добује прстима по ивици стола, по потамнелој вијузи Саве на кари, којом су целом, сем код Београда, овладале аустроугарске трупе.</s><s>Једино Пашић не обраћа пажњу на нов и велики догађај у судници: генерал Мишић широким, прејаким замасима креше жигицу и припаљује цигарету.</s><s>То неке ослободи да гласно уздахну и да се загледају у војводу Путника.</s><s>Вукашин у оваквом Мишићевом паљењу цигарете осећа нешто што личи на ликовање.</s><s>Можда је дошло Мишићево време.</s><s>А прогањали сте га, двапут пензионисали, најурили сте га из Генералштаба као пандура.</s><s>Њега коме је убеђење увек у складу са храброшћу и достојанством.</s><s>Он се, сигурно, не слаже с Путником: мирно пуши и гледа у прозор.</s><s>Он не верује, по челу му види, он не верује у пораз Србије.</s><s>А кад чује моје мишљење?</s><s>Испусти штап и он тресну о под.</s><s>Пренуше се од тог удара.</s><s>Поново осећа прекор и срџбу у погледима официра.</s><s>Можда би нешто као извињење рекао, али престолонаследник Александар устаје, окреће леђа столу, стоји неколико дугих тренутака напрегнут, чини се, распрснуће се, учиниће нешто страховито, али он само, као да се раскопчава, отвара прозор; судска већница зајеча од крештања чавки.</s><s>Па се окреће ка столу и збуњено гледа своје официре и министре.</s><s>223</s>\n<s>6.15.</s><s>Изостављање или додавање одређених дијелова дискурса Преводилац често преноси само један дио оригиналног текста, као у примјеру (47).</s><s>У овом конкретном случају, преводилац ставља три тачке јер очигледно не сматра значајним пренос цијелог садржаја српске верзије.</s><s>Параграф осликава низ реплика које одјекују у, ратом узнемиреној, маси, тако да значајно не утичу на главну радњу тетралогије.</s>\n<s>47а) Људи, је л' стиго лед?</s><s>Вечерас ће да стигну два вагона.</s><s>Лаже, господо, идем од шефа станице.</s><s>Лед стиже у два сата.</s><s>Пала Варшава, одосмо у бестрагију!</s><s>Не жмури више, Немци наступају на свим фронтовима.</s><s>То је лаж!</s><s>Жалосно, Србин, а дефетиста!</s><s>Бугарске комите пале и убијају око Штипа.</s><s>Апис ноћас стигао аутомобилом и завукао се негде.</s><s>Кнез Трубецки и барон Сквити, један за другим, уђоше код Пашића.</s><s>И Боп, и Бопа сам видео.</s><s>Аустралија и Немачка гомилају трупе на Сави и Дунаву, кажем из прве руке.</s><s>Кува се, кува, господо, кува се Србији црна каша у оба казана.</s><s>Одложена истрага лиферантима опанака.</s><s>Ма пусти државну кожу, своју чувај.</s><s>Знате ли ви, компатриоти моји, данас је у мој дућан ушло преко двадесет госпођа и госпођица које су ми се обратиле на немачком.</s><s>Српкиње уче немачки, јасно ти је који ветар дува.</s><s>Кад ће лед да стигне, само ме то занима.</s><s>Људи, а куд ћемо од оволиких мува?</s><s>Изгришће нам носеве и 46б) People in the street were shouting: \"Has the ice arrived?</s><s>Two freight-car loads are coming this evening.</s><s>Warsaw's fallen − it won't be long before we're off the map.</s><s>The Germans are advancing on all fronts.</s><s>That's a sight for you − a defeatist Serb!</s><s>The ice...“ Преводилац понекад додаје одређене елементе доживљеног говора који не постоје у српској верзији:</s>\n<s>два различита облика доживљеног говора steam.</s><s>Tell me, Natalia, what will it be like when we are free again?</s><s>What will it be like on our first day of freedom?</s><s>Please write and tell me, Natalia.</s><s>First I'll look at you: I'll look at you until my eyes hurt, as long as I can see, as long as I have 6.16.</s><s>Изостављање преводног еквивалента У одређеном броју примјера преводилац не нуди никакво рјешење, као у 48a) Другови га прекорно гледају.</s><s>Баш га брига.</s><s>Неће, ваљда, ноћас да им исповеди како му, на растанку, мати благо обгрлила врат, лијући сузе: „Покојник је служио државу и погинуо због ње.</s><s>Ја знам да би те он пратио сад да је браниш.</s><s>Иди с божјом помоћи, иако си ми све што имам.</s><s>Али чувај се, Боро, прљавих зликоваца.</s><s>Немој да заноћиш у сељачкој кући.</s><s>Немој очи да склопиш под њиховим кровом, ни хлеб да узмеш из њихове руке.“ Обећао јој.</s><s>Морао.</s><s>И то није било тешко, ма колико да је бесмислено.</s><s>Онда је она са дна фиоке извукла сребрни џепни сат који дотад није видео: „Ово је покојников сат.</s><s>Зликовци нису стигли да га опљачкају, и видиш, казаљка стала на дванаест.</s><s>Не знам да ли у поноћ или у подне.</s><s>Ја га нисам навијала.</s><s>Ево ти га, сине.</s><s>Чувај га, њиме смеш само главу да откупиш.“ Навила је сат, он закуцао, уплашио га гласом, руке су му задрхтале док га стављао у џеп.</s><s>Дуго се мучио да се навикне на његово куцање; зато га није редовно ни навијао; од поласка из Скопља, сваког дана га навија тачно у дванаест; кад је сам и ноћу, ставља га на уво и слуша.</s><s>Време, и оца.</s><s>Где на овој каљавој земљи и киши да проведе посљедњу ноћ пред одлазак на фронт?</s><s>Узима понуђену ракију и испија чашу надушак. (ВС 2, 125) 226</s>\n<s>Почевши од Корена, Ћосић развија свој романескни свијет тако што прати живот потомака србијанске породице Катић од посљедњих деценија 19. вијека, преко Првог свјетског рата и међуратног раздобља, па све до братоубилачког метежа четрдесетих година прошлог вијека.</s><s>У том периоду Ћосићеви ликови развијају систем односа са другим ликовима.</s><s>У тетралогији Времe смрти писац на површину изводи читав спектар историјских и политичких питања која се тичу трагичности залагања Србије за југословенску идеју.</s><s>Роман уводи историјске личности, користећи архивску и мемоарску грађу.</s><s>Ћосић тежи да у своје романе, који прате судбину једне породице, уграђује и политички однос ликова према неком историјском тренутку.</s><s>Тако да можемо говорити о књижевном опусу који представља комбинацију породичне саге и актуелног политичког романа.</s><s>Дјела носе у себи епохалну тематику, постављају питања о смислу човјековог борења за остваривање одређених високих вриједности, питања која се тичу дјелотворног учествовања у историји, као и питања о смислу људске историјске акције (Јеремић, 1993: 223−229).</s><s>„Босну ћете данас разумети ако читате „Травничку хронику“, Стојадиновић истиче, „Србију ако читате „Време смрти“ (2002: 30) јер тетралогија представља „оно летеће тело које објашњава читав систем у којем је историја схваћена као човекова драма; то је роман где се кристално јасно види предност комплексног проблема 227</s>\n<s>АНАЛИЗА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА историјске дистанце“ (Јоковић, 1994: 123).</s><s>То није само дјело историје, већ је и дјело судбине, и то судбине једнога народа на немирној раскрсници путева и вјетрова (Јоковић, 1994: 290).</s><s>У Времену смрти индивидуално је увијек у власти колективног и унутар временске пресије присиљено је да изражава глас масе.</s><s>Индивидуално и колективно, али и лично и друштвено не разликују се, „тиме што су доведени у акутно стање нереда, приближени инстинкту чопора, или са тенденцијом да се претворе у чопор“ (Стојадиновић, 2002: 57).</s><s>Рат је жижа Ћосићевих романа и то не само рат као сукоб држава, већ и рат као сукоб идеологија.</s><s>То је нешто што траје и постаје вид екзистенције, а не води се топовима већ идејама.</s><s>Ћосићеви ликови нису слободни јер су под влашћу времена, епа, историје и идеологије.</s><s>Конци судбине јунака упредени су у вријеме у којем живе (Стојадиновић, 2002: 11−18).</s><s>„Куда год кренете кроз ово пространо дело − срешћете тај додатни ветар историје, ту неку посебну силу времена, ту његову неуротизовану кинетику, без које се ове судбине не могу замислити, ни разумети“ (Стојадиновић, 2002: 21).</s><s>Мир је разрушен, човек нигдје више није на своме: све је како физичко тако и духовно избјеглиштво, избаченост и изгнанство (Стојадиновић, 2002: 56−57), а човјек је присиљен да живи и истрајава у таквој драми.</s><s>Проза која се бавила ратовима углавном је била монолошког карактера, тако да нема дистанце између аутора и његових јунака.</s><s>Тетралогија није монолошки роман пошто се не ослања на једну свијест, односно један поглед који потиче од свезнајућег аутора.</s><s>Ради се о дијалошком роману јер „Ћосићеви јунаци, често међусобно спрегнути дијалогом, делови су оркестрације једне симфонијске форме сагласности и контрапунктације“ (Стојадиновић, 2002: 154).</s><s>У полифонијском систему Времена смрти аутор не намеће своју идеологију, већ проблеме дијалошки проблематизује.</s><s>Сви јунаци су слободни да мисле за себе и сви посједују одређени ниво историјске свијести (Јоковић, 1994: 151).</s><s>Јунаци тетралогије одређени су идеологијама, ставовима и начином мишљења које заступају, док физичка и материјална страна ликова готово и да није заступљена, што је права ријеткост у српској књижевности која се бави Првим свјетским ратом.</s><s>Оваква ситуација посљедица је чињенице да Ћосић одлично схвата како се анализом спољашњих карактеристика не може доћи до дубинског схватања људске природе, већ кроз самосвијест и различите форме дијалога (Јоковић, 1994: Ћосићу,</s>\n<s>непоновљива индивидуалност“ (Јеремић, 1993: 231).</s><s>Овакво виђење у суштој је супротности са социолошким становиштем које успоставља знак једнакости између класног поријекла 228</s>\n<s>непоновљива и ставова индивидуе: ирационалистичко полазиште модерног психолошког романа захтијева карактеризацију ликова субјективном перспективом унутрашњег говора.</s><s>Њему супротно, рационалистичко полазиште вјерује да се људска природа може објективно тумачити социолошком перспективом.</s><s>Када дође до сукоба ове двије перспективе, јавља се унутрашњи говор јунака који доспијева у „безваздушни простор у роману, пошто престаје да изражава аутентичне судбинске могућности ликова, о којима смо већ све дознали из једне друкчије перспективе“ (Јеремић, 1993: 231).</s><s>Специфичности обликовања доживљеног говора у тетралогији Време смрти</s>\n<s>Тетралогија Време смрти одлична је илустрација за сликарски стил преношења туђег говора, јер су ауторски и туђи говор испреплетени тако да се више подтипова може сврстати у хибридне радије него језички чисте подтипове.</s><s>Погледајмо шта је анализа корпуса показала:</s>\n<s>У првом одјељку анализе корпуса бавили смо се случајевима употребе једног облика доживљеног говора.</s><s>Анализа је потврдила нашу постављену хипотезу о неучесталости ове категорије: мали је број примјера када Ћосић користи само један облик доживљеног говора, а и тада комбинује више његових подтипова.</s><s>Анализу отварамо ријетким случајевима када Ћосић ставља у заграду споредне мисли ликова, како не би реметио говорно ткиво контекста.</s><s>Феномен СНГ-а већ на почетку показује своју доминацију: СНГ у трећем лицу биће корисно средство за осликавање унутрашњих конфликата који прождиру сами врх српске државе, али и обичан живаљ.</s><s>Примјери показују да се техника СНГ-а не користи само за изокроно приповиједање7, већ може бити средство евокативног враћања ликова у прошлост.</s><s>Примјери којима се илуструје евокативна употреба СНГ-а често се обиљежавају са интерпункцијским знаком три тачке, како би се читалац вратио у прошлост.</s><s>Ћосић ће рјеђе користити примјере полуслободног неуправног говора, односно модификације СНГ-а, које су праћене ауторском дидаскалијом.</s><s>Примјери из корпуса показују да се овај облик доживљеног говора чешће користи за изрицање унутрашњих мисли ликова.</s><s>7 Изокронија је подударност између приповједног времена и приповиједаног времена (Бити, 1997: 161).</s><s>229</s>\n<s>Дијалошки екскурси такође се јављају у структури Времена смрти, али са знатно мањом заступљеношћу.</s><s>Директни говор се користи како би се разбио фактографски тон ауторског дискурса и убрзао ритам радње.</s><s>Овим типом туђег говора „у причу се уносе живост и динамичност, те је он стилски маркиран у односу на ауторски говор“ (Милашиновић, 2015: 112).</s><s>Динамика је још већа онда када је конферанса изостављена у облику неуведеног управног говора.</s><s>Са аспекта комуникације, не разликује се од модела правог управног говора будући да се преноси нечији исказ у изворном облику.</s><s>Пошто је основа прозе приповиједање, управни говор се не даје увијек у цјелости, већ само један његов дио који је од важности за ток нарације.</s><s>Тада он постаје дио ауторског говора да би аутор „што вјеродостојније и прецизније поткријепио чин исказивања догађаја, остављајући јачи утисак на читаоца“ (Милашиновић, 2015: 113−114).</s><s>При интеграцији говора лика, аутор такве сегменте преноси дословно и ортографски их маркира.</s><s>Оваква структура позната је као фрагментарни цитат.</s><s>У дијалозима, свака реплика сатјерује уза зид саговорника, а саговорник узвраћа како би се одбранио и онда он натјерао саговорника у исти безизлазан положај.</s><s>Чешћи су случајеви неуведеног у односу на уведени управни говор.</s><s>Унутар оваквог облика управног говора, гласови ступају у интеракцију без употребе уобичајених маркера (нпр. рече x).</s><s>Овај тип управног говора не ремети комуникативну функцију исказа, јер на основу контекста читалац може разлучити коме припада одређена реплика.</s><s>Његова доминација може се приписати чињеници да Ћосић жели себе учинити готово непримјетним, стапајући своју тачку гледишта са становиштем својих протагониста.</s><s>С друге стране, увођењем ауторске дидаскалије, писац подсјећа читаоца на своје присуство.</s><s>Такви индикатори ауторске организације и начина излагања мисли показују степен контроле коју наратор има у тексту (Палибрк, 2015: 144, уп.</s><s>Герун, 2016).</s><s>Уколико се уводи, ауторска дидаскалија се користи углавном код изречених облика управног говора.</s><s>Пошто нема ортографске маркираности управног говора, граница између говора лика и ауторске дидаскалије није најјасније успостављена: када глагол типа verba dicendi долази испред клаузе управног говора, клаузе ауторског и управног говора раздвајају се двотачком.</s><s>У случајевима када се глагол нађе у постпозицији или интерпозицији, Ћосић уводи цртицу као знак да се ради о управном говору.</s><s>Полилози су праћени јасним навођењем говорника иза којег слиједи двотачка, а затим у новом параграфу, иза двотачке, Ћосић наводи директни исказ.</s><s>Овакве структуре јављају се у ријетким ситуацијама када Ћосић изводи на сцену неколико политичких неистомишљеника, при чему сваки од 230</s>\n<s>непоновљива њих представља један идеолошки став.</s><s>У таквим ситуацијама немогуће је препознати коме припада одређена реплика будући да полифони романи не користе дијалекатску, социолекатску, чак ни идиолекатску диференцијацију унутар (микро)дискурса.</s><s>Из тог разлога, Ћосић је принуђен да уводи субјекат ауторске дидаскалије.</s><s>Роман је у највећој мјери написан у духу књижевне норме, односно писац „властиту језичку комбинаторику</s>\n<s>могућностима нормативног књижевног идиома и много је мање ослоњен на дијалекатске елементе“ (Јовановић, 2009: 37), односно за Ћосића се може рећи да спада у ону групу писаца који своју креативност постижу углавном у оквирима стандардног језика, неутралишући бројне идиоматске разлике унутар нашег језика.</s><s>У оваквим случајевима може се говорити о интеграционој функцији таквих романа (Јовић, 1975: 117).</s><s>Ковачевић ипак напомиње како код Ћосића ипак постоји језичка диференцијација, само што она није везана за диференцијације језичких идиома, већ типова говора Унутар књижевноумјетничког стила постоје јасни примјери кршења правописне норме да би се повећала изражајност текста.</s><s>У таквим случајевима писцу су дозвољена сва средства уколико су функционална и сврсисходна (Прањић, 1968: 25−26).</s><s>Па тако и Ћосић уводи елементе директног дискурса без ортографских маркера, попут наводника и цртица, а често недостаје и ауторска дидаскалија.</s><s>Његов индивидуални израз иде још даље када се у дијалозима не труди да реплике јунака одвоји.</s><s>Посредовање приповједача означено је једино употребом интерпункције и увођењем ауторске дидаскалије, и то у мањем броју случајева.</s><s>Ћосић показује овакву слободу зато што примарна улога дијалога није карактеризација ликова, већ дијалог служи као средство да се историјско врати и учини догодљивим, односно он је „вид општења, начин спорења, врста избора, али и средство оживљавања, чин драме“ (Стојадиновић, 2002: 67).</s><s>У енглеском језику долази до употребе наводника као у традиционалном начину изражавања управног говора, иако оригинална верзија не уводи такве врсте ортографских помагала.</s>\n<s>Као посљедица изостављања ортографских маркера долази до нестајања, ионако танке, дистинкције између различитих типова доживљеног говора, нпр. између управног говора и исказа унутрашњег монолога у облику СУГ-а или СНГ-а.</s><s>Лексичкограматичка, али и синтаксичко-стилистичка дистинкција између ове двије категорије не постоји, пошто управни говор није написан у облику реплика са наводницима „као 231</s>\n<s>могућностима експлицитним знаком директне дијалогичности“ (Ковачевић, 2012д: 317).</s><s>Драма масе изражена је монотоном структуром говора.</s><s>Различити говори се стапају у једну цјелину „у један хорски, дијалошки супстракт кадар да се разложи на, појединачни усклик, да му се утврди порекло и основни мотив, али је у основи то став масе, врста хорског народног коментара, његова острашћена потреба да пронађе и жигоше кривца, да се испразни гневом, да негира инстинктом одбране, да буде у пароксизму немоћних, да буде видовита слутња обесправљених, али и глас понижених и успаничених (Стојадиновић, 2002: 47−48).</s><s>Пошто су Ђосићеви дискурси директног говора и унутрашњег монолога лишени било каквих графостилемских карактеристика, не разликују се од ауторског говора.</s><s>Визуелна недиференцираност различитих типова говора у Ћосићевом дискурсу је велика.</s><s>Писац то ради намјерно јер жели да свој говор и говор јунака неосјетно поистовјети: долази до њиховог мијешања како графички тако и одсуством интерпункције, јер је акценат на изражавању панике у ратом задешеној Србији, а не на изражавању разлика између људи.</s><s>Ковачевић запажа да оваква недиференцираност има за циљ „да покаже како у тим ратним збивањима заправо говор и није толико битан, а још мање његове диференцијације.</s><s>Све је једнолично, предвидљиво код свих у том ратном караказану.</s><s>Ту једноличност онда нужно подражава и визуелна недиференцираност, једноличност, у графостилемском представљању ауторског, неуправног и управног говора“ (Ковачевић, 2012г: 284).</s><s>Корпус региструје и случајеве директног говора гдје се реплика саговорника искључује, а о њеном садржају читалац закључује на основу одговора саговорника.</s><s>На овакав начин Ћосић одстрањује класичну технику дијалога у коме се учесници разговора јављају наизменично и уводи економичнију форму интеракције.</s><s>Питања се своде на минимум, јер у одговорима упитаног сазнајемо и за садржај питања (Јовановић, 2009: 15).</s><s>У енглеском језику преводилац уводи ортографске маркере и код ове врсте дијалога.</s><s>У корпусу се проналази и облик директног говора који је по својој природи полилог.</s><s>Наиме, теме су различите и стиче се утисак да неки ликови говоре истовремено у глас, док други говоре узастопно.</s><s>Микродискурс је организован као структура масовних нераздвојених исказа чије индивидуално поријекло није свуда препознатљиво: у примјеру из анализе корпуса јасно је да исказе производе колегинице Милене Катић, али не знамо која од њих.</s><s>У сваком исказу се индивидуализује говор јунака, али се реплике не обиљежавају, нити се на било који други начин назначавају носиоци реплика.</s><s>Овакав облик директног говора није праћен ортографским 232</s>\n<s>могућностима маркерима у енглеском језику будући да их преводилац није препознао као елементе управног дискурса из непознатих разлога.</s><s>Посљедњи примјер из одјељка који се бави управним говором показује да када уводи аналептично наративно приповиједање8, Ћосић уводи дискурс управног говора на традиционалан начин, односно уводи ортографске маркере који су незаобилазни пратилац ове врсте дискурса.</s><s>Ортографски маркери недостају код референцијалног, односно класичног екплицираног управног говора (Русимовић, 2010: 470), управног говора који упућује на аутора и ситуацију у којој је први пут изречен, док се наводници користе код нереференцијалног или евоцираног екплицираног управног говора (Русимовић 2010: 471), управног говора којим се не подразумијева „да се његовим експлицирањем експлицира и ситуација његове прве реализације“ (Ковачевић, 2011а: 123).</s><s>Први тип се остварује у дијалошким дискурсима управног говора када се смјењују реплике говорника и саговорника, док се други тип јавља, или као интегрални дио ауторског текста у улози управног говора евокативног карактера, или „пак у тзв. метадиректном говору, тј. „евоцираном“ управном говору чије се изговарање у тексту не приписује „творцу“ него неком преносиоцу“ (Ковачевић, 2011а: 123).</s><s>Референцијални говор се користи у исказима који се дешавају у тренутку одвијања приповиједања, док нереференцијални говор представља саставни дио аналептичног приповиједања.</s><s>У енглеском језику се уводе знаци навода и код нереференцијалног говора, тако да преводилац не прави разлику између управног дискурса у садашњем и прошлом моменту.</s><s>У тетралогији преовладава интра-комуникација, односно облици егоцентричног говора.</s><s>Ликови најчешће производе говор који је упућен самоме себи у облику унутрашљег монолога.</s><s>Ови облици монолога исказују се или СУГ-ом или СНГ-ом.</s><s>Облици СУГ-а саставни су дио епистоларног дискурса, али се најчешће користе као кратки дискурси којима писац прекида реплике саговорника, дуже описе спољашњих околности, али и описе унутрашњих турбуленција самих ликова.</s><s>Корпус региструје ријетке случајеве употребе СУГ-а у првом лицу множине којим се изражава колективни став српске нације.</s><s>Реченице нису раздвојене интерпункцијским знацима, нити почињу великим почетним словом.</s><s>У таквом облику, осликавају на најбољи начин драму у уму једне озлојеђене и ратом захваћене нације која није више у стању да 8 Аналепса представља ретроспективно помињање догађаја (Мацура, 2016: 60).</s><s>Представља евокацију догађаја „који су се збили прије тренутка на коме је приповиједање заустављено“ (Бити, 1997: 7).</s><s>Традиционални називи би били ретроспекција или flashback.</s><s>233</s>\n<s>могућностима размишља рационално.</s><s>Ћосић уводи и чисте дискурсе СУГ-а у другом лицу када се ликови обраћају имагинарним саговорницима: ликови су принуђени да призивају одсутне саговорнике у скривеним дијеловима свога ума.</s><s>Српске вође се често налазе на ивици амбиса јер је немогуће пронаћи идеално рјешење за српски народ, па се у моментима потпуног очаја обраћају вишој сили.</s><s>Анализом корпуса примијећено је да Ћосић рјеђе користи облик уведеног СУГ-а.</s><s>Уколико се то и деси, ауторска дидаскалија или претходи исказу СУГ-а и од њега је одвојена двотачком, или слиједи иза исказа од којег је одвојена цртицом или запетом.</s><s>Први случај представља једну од најчешћих комбинација унутар тетралогије и не везује се само за исказе СУГ-а, већ и за исказе СНГ-а, као што ће даља анализа корпуса показати.</s><s>Наиме, овакве реченице називају се реченицама са имплицитном субординацијом, гдје двотачка има функцију неког од зависних везника и може бити њиме замијењена с тим што је „јукстапонирана реченица кудикамо стилски вриједнија од конкурентне везничке“ (Ковачевић, 2012а: 178).</s><s>Примјери из енглеског језика осликавају законитости СУГ-а у српском језику.</s><s>Највише примјера из ове категорије припада случајевима уланчавања више подтипова једног облика доживљеног говора.</s><s>Занимљиво је да анализа корпуса показује како у овој категорији Ћосић комбинује једино елементе СУГ-а, и то у свим лицима, са и без ауторске дидаскалије.</s><s>Уколико се јаве ријетки случајеви њене медијалне позиције, она је апозитивно ограђена цртицама.</s>\n<s>Заступљенија категорија јесте она у којој долази до удруживања два различита типа доживљеног говора.</s><s>Корпус проналази случајеве удруживања ауторског говора и замишљеног управног говора, као и елементе удруживања ауторског говора са директним говором.</s><s>Ћосић може користити и управни говор унутар управног говора, односно нуди исказе директног говора који су изречени у моменту који претходи тренутку приповиједања.</s><s>Унутар таквог директног говора нуди цитирани говор треће особе.</s><s>Такав говор се истиче полунаводницима и преноси се унутар директног говора који је изговорен у прошлости.</s><s>Чест облик удруживања јесте комбинација ауторског говора и нереференцијалног директног говора када лик одлази у прошлост и присјећа се спољашњих околности, као и директних исказа саговорника.</s><s>Унутрашњи монолог, у облику СНГ-а, удружује се такође са облицима нереференцијалног директног говора, при чему управни дискурс шара структуру унутрашњих мисли лика.</s><s>На овакав начин лик се присјећа директних исказа својих саговорника.</s><s>Честа структура унутар Ћосићевих микродискурса јесте и комбинација управног говора у чију структуру се 234</s>\n<s>могућностима мијешају кратки дискурси СУГ-а.</s><s>Уз помоћ ових дијалошко-монолошких сплетова читалац спознаје унутрашње мисли ликова које се не могу разазнати пуким проучавањем управног дискурса.</s><s>Примјери из корпуса показују како се елементи СУГа у првом лицу најчешће удружују са елементима ауторског дискурса: ради се о кратким дискурсима који прекидају веће наратолошке структуре, првенствено дијалог двије или више индивидуа.</s><s>Комбинација овa два типа доживљеног говора користи се и као ефикасан начин структурисања унутрашњег монолога ликова.</s><s>Велики је број примјера у којима доминира ауторски говор, при чему се микродискурс завршава упитним исказом СУГ-а.</s><s>Упитне форме реченица имају значајну функцију у Ћосићевом дискурсу: јасан су сигнал да долази до прелаза са ауторског наративног дискурса на дискурс у којем лик описује догађаје са своје тачке гледишта.</s><s>Поред тога, Ковачевић говори о „стимулаторској“ употреби питања (2012б: 244−245), када се интерогативним реченицама иницира развој унутрашњег монолога.</s><s>Интерогативне форме реченице могу бити у функцији реторичких питања или се њима представљају унутрашње дилеме, и то у облику ретроспективних или алтернативних питања (којима се изражава недоумица) (Ковачевић, 2012б: 246−248).</s><s>Упитним исказима лик се може обраћати</s>\n<s>говорити солилоквијумским питањима (2012б: 245).</s><s>Описи спољашњих околности, или описи тренутне ситуације у којој се ликови налазе, производе недоумицу и страх у облику упитних исказа.</s><s>Код Ћосића је упитност најбоље средство изражавања таквих емоција.</s><s>Ситан живаљ страхује шта ће сутрашњица донијети, док сами врх српске државе није у стању да донесе пресудне одлуке у тешким тренуцима: која год одлука да се донесе, Србија ће испаштати.</s><s>Као једну од важних функција упитних исказа, Ковачевић издваја и улогу кохезионих елемената текста (2012б: 250), што се запажа и код Ћосића, у дуже развијеним монолозима ликова које обично раздваја један упитни исказ ауторског говора или облика доживљеног говора којим се изражава унутрашњи монолог.</s><s>Ауторски говор се најчешће користи као уводница за исказе СУГ-а.</s><s>Уколико се ауторска дидаскалија јави у атеропозицији, двотачком је одвојена од исказа СУГ-а, који може почињати и великим и малим словом.</s><s>Уколико се јави након исказа СУГ-а, одваја се цртицом или запетом.</s><s>У оваквим структурама долази до промјене статуса зависно-сложене реченице неуправног говора, па се тако тачка замјењује упитником или узвичником.</s><s>На овај начин аутор наглашава значај зависне клаузе (Милашиновић, 2015: 115−116).</s><s>Искази СУГ-а који носе елементе уведености и изречености рјеђе се користе у корпусу.</s><s>Уопштено говорећи, у Ћосићевим Коренима неупоредиво је чешћа 235</s>\n<s>говорити употреба помишљеног и неуведеног како СУГ-а, тако и СНГ-а у односу на њихове уведене и изречене парњаке.</s><s>Оваква ситуација логична je посљедица чињенице да се ти типови говора остварују у „контекстима у којима јунака прожимају страхови, унутрашњи немири, преиспитивања, најчешће морална, одређених одлука и поступака и сл.“ (Ковачевић, 2018: 42).</s><s>Ауторски говор удружује се и са елементима СУГ-а у другом и трећем лицу.</s><s>Поново срећемо мноштво примјера у којима исказ ауторског говора служи као увод за исказ СУГ-а, при чему се два исказа одвајају двотачком.</s><s>У оваквим случајевима ликови се обраћају одсутним саговорницима са којима нису у могућности да развију реални директни дискурс.</s><s>У вртлогу рата, када је лична егзистенција у питању, индивидуа нема могућности да развија сталожен и дуг дијалог, па тежи замишљеном монологу са ликовима који су далеко од њих у реалном свијету.</s><s>Долази чак и до обраћања сопственим анатомским дијеловима прије самог чина губљења истог или, пак, животињама које моле да сачувају њихове најмилије.</s><s>Један исказ СУГ-а може прекидати ауторски наративни дискурс: перспектива ликова уплиће се у структуру ауторског дискурса, који у оваквим случајевима доминира.</s><s>Анализа показује и необичну структуру Ћосићевог дискурса која укључује употребу ауторског наративног дискурса на крају параграфа.</s><s>Напомињемо необичну, јер ауторски говор обично отвара параграф или шара структуру других облика доживљеног говора.</s><s>Ријетки су случајеви удруживања ауторског говора и СНГ у другом лицу.</s><s>У тешким моментима ликови се окрећу другом аспекту сопствене личности, покушавајући да разријеше недоумице које их сатиру у ратном страдању.</s><s>Много су чешћи примјери удруживања ауторског говора са елементима СНГ-а у трећем лицу: ради се о доминантној двопартитивној структури доживљеног говора.</s><s>Тешко је донијети недвосмислену одлуку о томе шта представља представљачки дискурс, а шта представљени дискурс, односно поставити оштру границу гдје прича наратор из свог деиктичког центра, а гдје лик говори са своје позиције.</s><s>У дискурсу се јављају несигнализиране измјене говорника и референта, што представља отежавајућу околност за правилно схватање одакле дискурс долази и ко га оригинално производи.</s><s>Читалац може бити наведен на амбивалентно тумачење усљед одсуства формалних показатеља: амбиваленција се јавља јер некада не постоји довољно контекстуалних водиља које ће омогућити читаоцу да се одлучи за једну од понуђених могућности.</s><s>Границе између ауторског и туђег говора колебљиве су и двосмислене: често се налазе у једној синтаксичкој цјелини или у простој реченици.</s><s>Говорна разноликост не излази 236</s>\n<s>говорити изван граница књижевног стандардног језика, дакле, не може се говорити о правој вишејезичности и усмјерена је ка апстрактно-језичком схватању на нивоу јединственог језика.</s><s>Ћосић често завршава дискурсе ауторског говора једним исказом СНГ-а који може бити у облику потврдне реченице, али је чешће у облику упитног исказа.</s><s>Корпус открива и случајеве реализације два различита типа говора унутар једног исказа, који су одвојени интерпункцијским знацима, тачка зарез или запета.</s><s>Региструјемо и јединствен случај када иза запете слиједи мало почетно слово и знак упитника, чиме се крше правописна правила српског књижевног језика.</s><s>Примјери чешће региструју смјењујуће, кратке, исказе два типа доживљеног говора који осликавају напетост ситуације у односу на случајеве доминације једног типа доживљеног говора, у чију се структуру уплићу елементи другог облика доживљеног говора.</s><s>Једна од најчешћих структура јеста она гдје ауторски говор у облику једног или више исказа служи као уводница у елементе СНГ-а.</s><s>Два типа доживљеног говора одвојена су двотачком.</s><s>Ова два типа доживљеног говора формирају и цикличну структуру при чему (микро)дискурс почиње и завршава се елементима ауторског говора, док је средишњи дио испуњен исказима СНГ-а.</s><s>Такве структуре прекидају веће наратолошке структуре, али и могу бити ефикасно средство представљања унутрашњих немира ликова: ауторски говор даје спољашњи контекст дешавања која воде до унутрашњих мисли ликова у облику СНГ-а.</s><s>Таква размишљања прекидају поновно јављање аутора који нас враћа у сурову реалност рата.</s>\n<s>Ћосић удружује и различите механизме изражавања унутрашњег монолога, СУГ-а и СНГ-а.</s><s>Ријетки су случајеви када долази до комбинације СУГ-а у првом лицу и СНГ-а у другом лицу.</s><s>Чешће су ситуације када се унутрашњи свијет ликова осликава елементима СНГ-а у трећем лицу који прелази у СУГ у другом лицу.</s><s>Како се види из наведених примјера, комбинација ова два облика доживљеног говора доприноси учинковитијем осликавању драме која се дешава у ликовима и у њиховом окружењу.</s><s>Проналазе се и примјери удруживања који показују да се унутар граница једне реченичне структуре не смјењују само ауторски говор и СУГ, већ и облици СНГ-а и СУГ-а.</s><s>Два типа доживљеног говора чине једну интерјунктурну цјелину, односно формирају једну вишеструкосложену реченицу која је започета великим почетним словом, а завршена тачком.</s><s>Када би се овакве реченице раздвојиле тако да је у једној СУГ, а у другој СНГ, добили бисмо „паралелне, а не прожимајуће и надограђујуће садржаје двају говора.</s><s>Добили бисмо два текста у дијалогу, а не дијалог говора унутар 237</s>\n<s>говорити истога текста.</s><s>Тада бисмо, наиме, имали двије вишеструкосложене реченице као два микротекста, а не једну као двотекстни једнотекст“ (Ковачевић, 2012д: 320).</s><s>Далеко учесталија категорија укључује вишеструку комбинацију различитих</s>\n<s>(микро)дискурса, Ћосић показује креативност свог индивидуалног изражаја у свом најљепшем облику.</s><s>У Времену смрти постоји „читав систем говора, велики лингвистички рај“ (Јоковић, 1994: 124).</s><s>Носиоци различитих типова говора међусобно су дијалошки супротстављени.</s><s>Дијалог је основна димензија њиховог постојања, а дијалошки спектар изузетно је богат, што показује и велики број јунака различитих интелектуалних и социјалних коренова (Јоковић, 1994: 124).</s><s>Једна од најчешћих комбинација управо је удруживање ауторског говора са облицима СУГ-а и СНГ-а, при чему дискурси модификација управног и неуправног говора продиру у структуру ауторских исказа.</s><s>Ћосић најчешће комбинује уводни исказ ауторског говора са исказима СНГ-а, при чему два облика доживљеног говора раздваја интерпункцијски знак двотачке, а облици доживљеног говора који слиједе иза двотачке могу почињати малим и великим словом.</s><s>Умјесто СНГ-а, Ћосић у овој позицији може користити и елементе СУГ-а у другом лицу.</s><s>Параграф се завршава исказима СУГ-а у првом лицу који су често у облику интерогативне реченице.</s><s>Корпус показује како је ово најприроднији редослијед структурисања параграфа, али Ћосић користи њихове различите комбинације.</s><s>Најрјеђи су примјери када СУГ отвара параграф, након чега слиједи ауторски говор, док искази СНГ-а затварају параграф.</s><s>Доста је чешћа ситуација у којој СНГ отвара, а СУГ затвара дискурс.</s><s>Динамичност ситуције у којој се лик налази Ћосић постиже и преплитањем ауторског говора и СНГ-а унутар истог исказа, при чему се свака клауза одваја запетама или, понекад, интерпункцијским знаком тачка зарез.</s><s>Ћосић даље усложњава ситуацију уводећи и облик СНГ-а унутар једне веће реченичне структуре.</s><s>Улази у најдубље сфере личности својих ликова комбинацијом више типова и подтипова доживљеног говора (рецимо, комбинацијом ауторског говора, СНГ-а у трећем и другом лицу и СУГ-а у првом, другом и трећем лицу).</s><s>Тиме црпи скоро све могућности које су му на располагању.</s><s>Са правом Катичић запажа да смјењивање различитих типова говора производи „живост и гипкост приказивања, и отвара се могућност да казивач не пренесе само туђе ријечи него да изрази и свој став према њима“ (Катичић, 2002: 380).</s><s>Роман обилује најразличитијим облицима хибридних конструкција, које су у одређеној мјери дијалогизиране, али не у 238</s>\n<s>својих облику драмског дијалога, већ се јављају у форми романескног дијалога.</s><s>До сада смо истицали тежину препознавања исказа СНГ-а, који дјелују готово непримјетно у ауторском</s>\n<s>идиоматску диференцијацију између ауторског говора и говора ликова.</s><s>Корпус понекад изроди и примјере у којима ликови користе колоквијални говор, који итекако олакшава подвлачење јасне црте између ова два типа доживљеног говора.</s><s>Такве изразе колоквијалности Ћосић ставља у уста неуких ликова попут Косаре − несуђене невјесте Ивана Катића.</s><s>Тако да не можемо констатовати да у тетралогији не постоје регистровани типови туђег говора који су прожети нестандардним особинама.</s><s>Ћосић комбинује и елементе ауторског говора, директног говора и СНГ-а.</s><s>Често параграфом доминирају искази ауторског говора, чију структуру шарају кратки искази СНГ-а и управног дискурса претежно у форми узвичних и интерогативних реченица, како би се постигла већа динамика наративног дискурса.</s><s>Сваки од ових облика доживљеног говора сврсисходно се појављује: ауторски говор нас уводи у саму ситуацију.</s><s>Управни дискурс нам предочава исказе ликова на експлицитан начин, док СНГ користимо како би се изразио имплицитни садржај, односно неартикулисани садржај наративног дискурса.</s><s>Без присуства СНГ-а, читалац може само да нагађа садржај тог неартикулисаног дијела дискурса.</s><s>Оваквој структури могу се придружити и искази СУГ-а.</s><s>У корпусу се региструје и јединствен случај обиљежавања управног говора цртицама, што није карактеристика референцијалног управног дискурса у Ћосићевој тетралогији.</s><s>За разлику од тока свијести који садржи потпуно губљење ортографских и интерпункцијских кодекса како би се ухватиле мисли ликова у моменту њиховог настајања, Ћосић се придржава прописаних норми српског књижевног језика.</s><s>Уколико жели у највећој могућој мјери приказати драматичност ситуације, мисли сабија унутар једне сложене реченице која се састоји од низа зависних клауза одвојених запетом, при чему се у такве исказе мијешају елементи другог облика доживљеног говора (нпр. уколико су зависне клаузе дате у облику СНГа, онда Ћосић у њих убацује елементе СУГ-а).</s><s>Ћосић доприноси стилогености (микро)дикурса и комбинацијом СУГ-а у другом лицу када се лик обраћа имагинарном саговорнику.</s><s>Након ове конструкције, слиједи директни говор, при чему реплике саговорника нису експлицитно представљење.</s><s>Поред уобичајених комбинација три основна типа доживљеног говора, Ћосић користи и елементе дословног неуправног говора и фрагментарног цитата, додуше у доста рјеђем облику.</s><s>Корпус региструје само 239</s>\n<s>идиоматску једну трипартитивну комбинацију у којој СНГ и ауторски говор нису саставни дио.</s><s>Такви подаци показују њихову доминацију у односу на остале облике доживљеног говора, првенствено када је у питању СНГ.</s><s>Већ смо напоменули да Ћосић уводи елементе СНГ-а и СУГ-а у структуру управног дискурса како би читаоцу предочио неартикулисане мисли ликова.</s><s>То исто постиже и унутар више дискурса: параграфи директног говора се прекидају како би се предочиле унутрашње мисли ликова.</s><s>Монолог личности условљава разговор и подстиче радњу (бурна унутрашња стања у јунацима развијају разговор), а онда разговор опет утиче на развијање монолога.</s><s>Директни говор исто тако може бити прекинут и двопартитивном структуром ауторског говора и СНГ-а, у служби исте функције.</s><s>Ауторски говор је у већини романа најдоминантнији или један од најдоминантнијих типова туђег говора.</s><s>Ради се о немаркираној категорији у односу на друге типове говора (Ковачевић, 2012д: 312).</s><s>У Времену смрти, клаузама ауторског говора писац као да се жели „вратити у игру“, али и показати како је заправо ауторски говор у сјенци говора лика.</s><s>Не ради се о доминантној категорији унутар тетралогије: њиме приповједач излаже радњу, тумачи догађаје или уводи и представља ликове.</s><s>Ауторска компонента уводи читаоца у причу, износи чињенице које су важне за ликове, али и за сам ток приповиједања.</s><s>Првенствено је дескриптивно објективан јер нуди описе ликова, као и ситуација које су се одвијале, а које се односе на живот протагониста.</s><s>У Времену смрти често поприма карактеристике стилематичне и стилогене гномске реченице.</s><s>Ауторски говор не заузима значајно мјесто унутар (микро)дискурса, али се јавља у значајним функцијама: једна од њих омогућава романописцу да изврши гладак прелаз са описа спољашње ситуације на опис унутрашњег живота лика.</s><s>Често слика спољаших околности производи исказе унутрашњег монолога.</s><s>Исто тако, ауторски говор у облику једног исказа може да чини структуру издвојеног параграфа који прекида унутрашњи монолог јунака.</s><s>Оваквим кратким облицима ауторског наративног дискурса писац нас подсјећа на своје присуство, враћајући читаоца у реалност из замишљеног свијета својих ликова.</s><s>Јављају се и случајеви када иза таквог исказа ауторског говора слиједи двотачка као увод у наставак унутрашњих мисли ликова, што је изузетно ријетка конструкција: двотачка се не јавља као увод у унутрашње мисли ликова које ће бити предочене у новом параграфу и са великим почетним словом.</s><s>У овој позицији јавиће се само код ријетких случајева уведеног управног говора.</s><s>Ауторски говор може бити у симбиози са другим 240</s>\n<s>идиоматску облицима доживљеног говора.</s><s>На такав начин, опис спољашњих околности одговара опису унутрашњег проживљавања ликова.</s><s>Ауторски говор може послужити и као уводница за опис онога што лик види и чује.</s><s>У таквим случајевима уводна реченица ауторског наративног дискурса одвојена је двотачком од исказа перцептивног опажања.</s>\n<s>Технику тока свијести проналазимо у неколико рјеђих случајева ауторског говора када долази до брисања природне границе између реченица будући да се не користи велико почетно слово; брише се интерпункцијски знак запете који раздваја зависне реченице унутар сложене реченице, као и интерпункцијски знаци којима се завршава реченична структурална јединица.</s><s>На такав начин Ћосић приказује динамичност ситуације која се описује, али и даје јачину емоционалном набоју кроз који ликови пролазе: хаотичност ауторског говора осликава расуло самих јунака тетралогије.</s>\n<s>Поред историјске грађе коју Ћосић често користи на почетку глава тетралогије, наводи и дијелове писама које ликови читају.</s><s>Прочитани садржај изазива унутрашњи монолог.</s><s>Поред писама, Ћосић нуди и дневнике ликова, првенствено заробљеног војника Ивана Катића.</s><s>Дијелови писаног дискурса представљени су курзивом у оригиналној верзији, а запажа се тенденција њиховог непреношења на енглески језик.</s><s>Претпостављамо да овакве дијелове наративне структуре преводилац није сматрао битним.</s>\n<s>Дуже дискурсе Ћосић користи за опис унутрашњег конфликта који прожима јунаке тетралогије у одлучујућим моментима у животу.</s><s>Неки ће се ликови одлучити за живот без одређених анатомских дијелова, док ће други сматрати такав живот безвриједним.</s><s>Унутрашње колебање исказује се елементима СНГ-а.</s><s>С времена на вријеме појављују се елементи ауторског говора који прекидају ток унутрашњег монолога.</s><s>Коначна одлука долази на самом крају дискурса у облику СУГ-а у првом Ћосић користи више параграфа како би читаоца из садашњег момента нарације пребацио у прошли, а онда га поново враћао у ружну стварност Првог свјетског рата.</s><s>Вихор рата не нуди ништа лијепо, тако да се јунаци у моментима самоће враћају у прошлост и проналазе оно мало мира.</s><s>Одласком у прошлост, Ћосић открива узроке одређених дешавања у садашњости али, исто тако, откривајући дио прошлости јунака 241</s>\n<s>диференцирају референцијални од нереференцијалног говора, али је занимљиво запажање да се дијалози из прошлости одвајају од дијалога у садашњости већом празнином на папиру.</s><s>Три тачке су такође сигнал преласка на аналептичко приповиједање.</s><s>Ликови се присјећају безбрижних момената из дјетињства, а онда та слика блиједи како би је замијенила ружна реалност.</s><s>Корпус приказује и јединствен случај када реплике измијењене између мајке и кћерке у прошлости изазивају унутрашњи монолог у облику СУГ-а у другом лицу, који представља наставак мајчиног одговора на кћеркино питање, постављено прије много година.</s><s>Ћосић нас, додуше рјеђе, води у будућност јер ликови уз помоћ СНГ бјеже из суморне стварности у замишљену визију њиховог бољег живота.</s><s>Ћосић користи и дужину параграфа као стилогено средство: сви параграфи су у облику СНГ-а, при чему се краћи смјењују дужим дискурсима.</s><s>Писац користи и по неколико увезаних параграфа како би осликао сложена стања својих ликова, комбинујући скоро све облике доживљеног говора који су му на располагању.</s><s>Корпус региструје и случајеве када се читав један одјељак унутар једне главе користи за приказивање сложених стања ума у којима се ликови налазе.</s><s>Како би приказао страх кроз који пролазе ликови, Ћосић роји мисли у сваком наредном параграфу, при чему их с времена на вријеме прекида кратак дискурс ауторског говора.</s><s>Анализом се да закључити да уобичајене комбинације удруживања доживљеног говора са којим смо се сусретали унутар једног параграфа, сада поново уочавамо само унутар више параграфа.</s><s>Анализа показује доминацију облика СНГ-а који се успјешно удружују са осталим облицима доживљеног говора.</s><s>У енглеским преводима СНГ-а региструје се придржавање правилима увођења овог облика доживљеног говора, првенствено када је употреба претериталних времена у питању.</s><s>Да се закључити да Ћосић не ограничава СНГ само на један или неколико исказа, и на дискурсе са прстенастом композицијом.</s><s>Ћосић покаткад прави дуге дискурсе у којима доминирају искази СНГ-а, који се уводе преко ауторског говора, и с њим комбинују као прелаз с описа вањске, природне ситуације у којој се јунак налази на приказ унутрашњег јунаковог стања.</s>\n<s>Инваријантни елементи су елементи у преводу који се морају сачувати, док су варијантни они који дозвољавају преводиоцу слободну интерпретацију (Јовановић, 2015: 73).</s><s>Јовановић напомиње да је задатак преводиоца нарочито отежан у 242</s>\n<s>диференцирају случајевима када се преноси директни и индиректни говор, али и СНГ, јер је потребно испоштовати бројне финесе реченице, првенствено ритам и симболику ритма.</s><s>Међу елементима морфосинтаксе, које је неопходно пренијети приликом превода и чији изостанак би осакатио формално-садржинску раван самог књижевно-умјетничког дјела, издвајају се и индиректни говор, директни говор и СНГ, било да су издвојени у посебну целину или уметнути (2015: 236).</s><s>Називају се стилским инваријантама, односно елементима које је неопходно задржати у преводу, јер омогућавају објективну процјену индивидуалности и креативног потенцијала преводиоца (Јовановић, 2015: 236).</s><s>Погледајмо које то инваријантне елементе преводилац није сачувао у језику превода:</s>\n<s>Дискусију која се тиче најзаступљенијих грешака које преводилац прави приликом преноса садржаја са српског на енглески језик отварамо изостављањем лајтмотива који се јавља на самом крају тетралогије.</s><s>Избезумљена мајка дозива свог изгубљеног сина и њени крици одзвањају у неколико различитих ситуација, подсјећајући нас на ужас ратног страдања.</s><s>Преводилац такав детаљ не сматра довољно значајним да би извршио његов пренос на енглески језик.</s><s>И заиста, изостављањем оваквих детаља, не угрожава се комуникативна функција исказа, али се значајно осиромашује афективна вриједност дискурса и романа у цјелини.</s><s>Највише грешака у корпусу пронађено је у области транспозиције једног облика доживљеног говора у други.</s><s>Наиме, преводилац мијења лице из оригиналног исказа, што посљедично доводи до промјене доживљеног говора.</s><s>Наводимо облике → ИГ.</s><s>Задржавање лица и, самим тим, задржавање истог типа говора није сматрано битним.</s><s>Као што смо већ напоменули, Ћосић је склон увођењу различитих типова говора унутар неколико исказа, чак и унутар истог исказа.</s><s>Оваква полифона структура романа ствара ефектнију слику унутрашњег свијета ликова.</s><s>Ипак, преводиоцу је лакше задржати тачку гледишта која је коришћена у претходним исказима, него стално мијењати исту, самим тим, и тип доживљеног говора.</s><s>Примјери региструју и случајеве када преводилац изврши потребну трансформацију у једном дијелу параграфа, а онда у другом дијелу таква трансформација изостаје из непознатих разлога.</s><s>243</s>\n<s>Са правом Ковачевић (2015: 264) запажа да изречени управни говор најмање предодређује потребу навођења ознаке за његову изреченост.</s><s>Из тог разлога остали типови морају јасно назначити да не припадају изреченом управном говору.</s><s>У супротном, ненавођење глагола у предикату довело би до недоумица када је придодавање компоненте изговорености и неизговорености у питању.</s><s>Међутим, Ћосић крши норму из већ наведених разлога, тако да би Ковачевићева тврдња о неопходности увођења ауторске дидаскалије морала обухватати и изречени управни говор.</s><s>Будући да Ћосић не користи ортографске маркере тамо гдје то норма прописује, јасна разлика у компоненти изговорености се губи, па и не чуди појава примјера у којима је преводилац принуђен да неким исказима придодаје компоненту изговорености, односно неизговорености, без контекстуалних назнака које би потврдиле исправност његове одлуке.</s><s>Наиме, посматрајући одређени исказ коме недостају ортографски маркери, нисмо у стању да на основу било каквих контекстуалних трагова са сигурношћу тврдимо да је исказ изговорен као дио унутрашњег монолога ликова.</s><s>Преводилац ипак придодаје епитет изговорености или неизговорености произвољно.</s><s>У одјељку који се бави овом темом проналазимо и случајеве када Ћосић уводи ауторску дидаскалију и тиме разбија недоумицу.</s><s>Преводилац понекад и у таквим ситуацијама прави нелогична рјешења, за која не постоји одговарајуће оправдање.</s><s>Он не мијења врсту доживљеног говора само промјеном лица, већ и измјеном ауторске дидаскалије.</s><s>Модификације које се тичу ауторске дидаскалије запажене су и у другим, ранијим радовима: У својој студији Типови туђег говора у британским и америчким писаним медијима и њихови еквиваленти у српском, Видановић (2015) проучава типове туђег говора у штампи користећи се моделом који издваја Ковачевић (2012е).</s><s>Анализом издваја четири категорије које осликавају начине преношења туђег говора са енглеског оригинала на српски језик: а) примјери из енглеске штампе који представљају ауторов коментар, а који се у српски преносе као дио туђег говора; б) примјери туђег говора који се дословно преносе у српски језик; в) примјери туђег говора који подлијежу модификацији приликом превода, али не долази до промјене типа говора и г) примјери туђег говора који подлијежу модификацији приликом превода, при чему долази до промјене типа говора.</s><s>Занимљиво је запажање да примјери из друге категорије готово и да нису заступљени у корпусу, док је трећа категорија најзаступљенија.</s><s>Модификације које се јављају приликом преузимања туђег говора из енглеских оригинала укључују изостављање; преформулацију и додавање садржаја, као и промјену позиције конферансе, и то из препозиције у постпозицију.</s><s>Уколико је у 244</s>\n<s>диференцирају оригиналној верзији употријебљен глагол ауторске дидаскалије који сугерише неизговореност, преводилац ће, из непознатих разлога, ауторску дидаскалију пренијети на енглески језик придодајући јој карактеристике изговорености.</s><s>Најчешћа трансформација која се дешава када говоримо о сегменту ауторских дидаскалија јесте она у којој неуведени облици доживљеног говора у српском језику постају уведени, односно долази до додавања ауторске дидаскалије.</s><s>Региструју се и случајеви када се додаје и прилошка одредба како би се поближе описао начин на који се одређени искази изговарају.</s><s>Корпус региструје и супротне случајеве: преводилац не преноси ауторску дидаскалију која оригинално већ постоји.</s><s>У мањем проценту региструју се и случајеви када се задржава ауторска дидаскалија, али долази до помјерања њеног иницијалног положаја, па тако дидаскалија која је у српској верзији у атеропозицији, приликом превода може се наћи у постпозицији или интерпозицији.</s><s>У корпусу се региструје само један случај када Ћосић нуди више глагола унутар ауторске дидаскалије, а преводилац се одлучује за само један од њих, из непознатих разлога.</s><s>Када говоримо о ситуацијама додавања ауторске дидаскалије, намеће се једино логично објашњење: преводилац осјећа бојазан да читалац неће препознати исказе унутрашњем монолога.</s><s>Увођењем конферансе граница између ауторског дискурса и дискурса других типова доживљеног говора постаје јаснија.</s><s>Помјерања ауторске дидаскалије могу бити стилистичке природе: неке позиције уводних глагола природније су у одређеним контекстима енглеског језика.</s><s>Остале трансформације немају неко значајније логичко објашњење.</s><s>Ћосић не прави јасну ортографску, а ни просторну дистинкцију између реплика саговорника.</s><s>У такве реплике се често мијешају и елементи СНГ-а или СУГ-а, заједно чинећи једну цјелину.</s><s>Приликом преноса оваквог садржаја на енглески језик, преводилац реплике раздваја у одвојене цјелине.</s><s>Не само да раздваја реплике саговорника, већ и мијења њихов редослијед како би имале логичнији слијед.</s><s>Такође, јављају се и случајеви када Ћосић брише јасне границе између реченичних структура.</s><s>Преводилац поново уводи ред, почињући реченицу великим почетним словом, а завршавајући је неким од интерпункцијских знакова.</s><s>Овакве трансформације посљедица су поново тежње преводиоца да читаоцу олакша: Ћосић тежи да изнивелише, а преводилац да уведе ред у такве исказе.</s><s>Овакве трансформације знатно осиромашују стилски ефекат Ћосићевог израза.</s><s>Преводилац ће покушати да уведе ред и када је у питању низ мисли које пролазе кроз главу ликова.</s><s>Ћосић такве мисли одваја 245</s>\n<s>Нереференцијални управни говор, који је маркиран знацима навода, ставља се у курзив.</s><s>Преводилац користи ову врсту истицања за облике помишљеног доживљеног говора.</s><s>Само неколико редова касније, сличан исказ, који је поново дат под наводнике, преводилац преноси на тачан начин.</s><s>Овакви облици недосљедности немају неко логично образложење.</s><s>Преводилац може бити недосљедан не само унутар једног параграфа, већ и унутар више њих.</s><s>Грешке преводиоца које се тичу курзивног истицања првенствено се дешавају у првом и четвртом дијелу тетралогије пошто у тим дијеловима долази до сврсисходне употребе курзива: обиљежавање неизговорених мисли и осјећања ликова у облику СУГ-а у првом и другом лицу.</s><s>Биљеже се случајеви коришћења курзива унутар једне реченичне структуре, док друга, формално идентична, не ставља се у курзив.</s><s>Преведена реченица препозната је као облик СУГ-а, придодато јој је тачно лице, понекад и ауторска дидаскалија, али није стављена у курзив.</s><s>Понекад грешке настају усљед непостојања јасних разлика између различитих облика доживљеног говора (нпр. будући да није сигуран да ли је одређени исказ изговорен или не, преводилац га преноси у енглески језик без икаквог истицања − нема курзива нити се исказ ставља под наводнике).</s><s>Са правом Каравесовић истиче како се проблем усложњава чињеницом да се у савременој прози синтаксички критеријуми не реализују досљедно.</s><s>Перспектива и фокализација наратора и ликова се преплићу, тако да читалац у контексту мора разлучити коме приписати одређени садржај исказа: СНГ може бити посматран као стилогено средство, али на структурном плану преводилац може имати велике недоумице, и то у случајевима када се јави проблем утврђивања референције и рјешавања структурних двосмислености, попут деиксе глагола (2010: Корпус региструје и случајеве формалних трансформација реченичних структура када преводилац од једне реченице у српском оригиналу прави двије, или обрнуто.</s><s>Такође, тамо гдје, из стилских разлога, Ћосић ставља мало почетно слово послије интерогативних исказа, преводилац поштује норму енглеског језика и ставља велико почетно слово.</s><s>Овакве промјене у преводу могу се сматрати занемарљивим будући да припадају легитимном избору преводиоца који, барем у случајевима сажимања и раздвајања реченица, не утиче на стилогеност оригиналних исказа.</s><s>246</s>\n<s>У енглеском језику, СНГ користи систем претериталних времена, док се за СУГ користи систем садашњих времена.</s><s>У српском језику не постоји разлика у глаголским временима између два облика, већ само дистинкција када је лице у питању.</s><s>У енглеском језику лакше је постићи динамику у облику јасне дистинкције између СНГ-а и СУГ-а, док то у српском није могуће, јер се оба облика изражавају презентом (Палибрк, 2015: 149).</s><s>Корпус показује грешке и у овом домену: преводилац понекад не поштује правило слагања времена, односно не врши аналогну ретранспозицију претерита СНГ-а у управни презент СУГ-а.</s><s>У корпусу су регистровани и случајеви када се уводи зависна номинална that, упитна wh или if, односно to-infinitive реченица у функцији директног објекта.</s><s>Наиме, Ћосићева учестала структура укључује употребу ауторског говора као уводнице у други облик доживљеног говора који може али и не мора бити производ перцептивних опажања ликова.</s><s>Двије клаузе у облику два различита типа доживљеног говора раздвајају се двотачком.</s><s>Преводилац такве конструкције третира као објекатску допуну у облику that зависне реченице.</s>\n<s>Запажа се велики број примјера у којима преводилац не преноси узвике, јер их очигледно не сматра битним.</s><s>Међутим, ови елементи су неизоставна карактеристика полифоних романа, јер могу бити један од кључних сигнала да писац прелази са сопствене на јунакову тачку гледишта.</s><s>Поред тога, њиховим изостављањем преводилац осиромашује афективност читавог дискурса.</s><s>У корпусу су пронађени и случајеви непреношења вокативних облика којима се лик обраћа имагинарним саговорницима.</s><s>Посљедично долази до непреношења одређених типова доживљеног говора, првенствено СУГ-а у другом лицу.</s><s>Корпус обилује и случајевима занемаривања одређених исказа приликом превода на енглески језик и, посљедично, непреношења једног типа доживљеног говора на енглески језик.</s><s>Тиме се не преноси емоционални ефекат који је Ћосић желио да ослика у српској верзији тетралогије.</s><s>Поред уобичајених прототипских облика доживљеног говора које преводилац занемарује, корпус региструје и случајеве непреношења споредне унутрашње мисли коју Ћосић ставља у заграду.</s><s>Преводилац је желио да преведене реченице буду јасне и да не носе терет непотребних детаља.</s><s>На такав начин читалац ће лакше схватити њихов комуникативни смисао.</s>\n<s>Постоји и значајан број примјера у којима се одређени типови доживљеног говора преводе пасивним конструкцијама.</s><s>Преводилац поново нарушава стилогеност 247</s>\n<s>Ћосићевог израза, јер користи безличне конструкције.</s><s>Ипак, не би било оправдано очекивати да енглески преводи буду лишени пасивне конструкције будући да су синтаксичке карактеристике без који се енглески језик не може замислити.</s><s>Регистрован је значајан број примјера у којима преводилац не преноси на енглески језик одређени дио дискурса, често стављајући три тачке иза посљедњег дијела који се преводи.</s><s>Преводилац очигледно не сматра да је потребно превести све дијелове дискурса, па се концентрише на оне који су му комуникативно битни.</s><s>У мањем проценту</s>\n<s>Из наведене анализе може се закључити да је преводилац остао у одређеној мјери близак наративној структури српског језика.</s><s>У преводима има одступања од синтаксичке и лексичке структуре оригинала али је, упркос томе, сачувана полифонијски дух романа.</s><s>Примјери из корпуса показују да је највише оштећена експресивна функција тетралогије.</s><s>Овакве трансформације оригинала посљедице су чињенице да је превођење нужно зло јер се њиме оштећује оригинални текст (Палибрк, Слободни неуправни говор као стилска доминанта Књижевност 20. стољећа окренута је ка истраживању човјековог унутрашњег свијета, првенствено опус Добрице Ћосића.</s><s>Као писац са веома истанчаном опсервацијом, још је у свом првом роману успјешно увео феномен унутрашњег монолога.</s><s>Касније у Коренима9 користи унутрашњи монолог како би саопштио збивања у својим јунацима, али и збивања изван њих.</s><s>Већ је тада био упознат са овим наративним поступком проучавајући романе тока свијести.</s><s>Овај романописац је још тада морао имати извјесна искуства о методама уз помоћ којих се унутрашњи монолог може остварити, као и о ефектима које би требало да изазове код читаоца.</s><s>Јасно је сагледао предности и мане ове врсте монолога (Велмар-Јанковић, 1970: 11−12).</s><s>На тај начин Ћосићева нарација припада линеарно-повратној стратегији: писац ствара мисаоне контрапунктове (формално: синтаксичке спрегове) „који су носиоци више 9 Ковачевић (2018: 50) истиче како је први писац полифонијског романа Добрица Ћосић, док су Корени први његов полифонијски роман.</s><s>Ковачевић појашњава да је у литератури већ констатовано како је Ћосић, „творац првог полифонијског романа у српској књижевности, али се, неосновано, то везује за Ћосићеву тетралогију Време смрти, а не за много раније написане Корене“ (2018: 50).</s><s>248</s>\n<s>претпостављамо из истих разлога. могућих смислова са укрштеним смеровима и интензитетом − а не као линеарно (монолитно) мишљење“ (Јовановић, 2009: 12−13).</s><s>У животу јунака, као симбола српске трагичне прошлости, ријетко има свјетлости коју би дала љубав, племенитост или остварене блискости са другима.</s><s>Овакве емоције и ако су постојале прије рата, сада свакако немају могућност свог остварења.</s><s>Ликови су усамљени и изоловани у свијету у којем су покидане везе између људи, а свака хумана акција је паралисана.</s><s>Најдоминантнија емоција коју ствара Први свјетски рат јесте страх: страх од напуштања; страх од губитка вољених; страх за сопствени опстанак; страх од будућности, као и страх од погрешних одлука.</s><s>Ћосић не наглашава тјелесно у роману: његови јунаци не размишљају о храни, а бол такође није наглашен иако им се понекад проспу цријева, потече крв, или их рани куршум.</s><s>Због тога се ликови скривају у себе и откривају само пред собом.</s><s>С правом ВелмарЈанковић (1970: 12−13) примјећује да када је личност сама или је усамљена у присуству других, окреће се својој унутрашњој скривеној природи и почиње производити унутрашњи монолог који може садржавати слике из прошлости, али и представљати ненаметљиву исповијест.</s><s>Вокабулар је богатији, синтакса сложенија, а сам монолог се може окарактерисати као дуг и развијен.</s><s>Када је личност доведена у стање акције, монолог је кратак и сажет, а синтакса и вокабулар су једноставни.</s><s>Како би послужио карактеризацији личности, монолог се састоји од великог броја детаља из прошлости лика, али и његове садашњости.</s><s>Сви детаљи морају бити функционални, чак и они који су привидно безначајни, јер је унутрашњи монолог „грађевина: свака забележена мисао, сваки опис, свака слика неопходан су део: да тог дела нема, грађевина би се можда срушила; свакако би се љуљала“ (Велмар-Јанковић, 1970: 16).</s><s>Унутрашњи монолог је мултифункционалан јер представља ток мисли и ток свијести, односно открива природу интимне личности јунака.</s><s>Обухвата димензију сјећања протагониста, односно све видове његове прошлости.</s><s>Садржи и реакције јунака на збивања у садашњости и нуди њихово тумачење, чиме уводи и димензију садашњег времена.</s><s>Спона између садашњег и прошлог времена у роману постаје јасна.</s><s>И коначно, унутрашњи монолог даје једну верзију поступака осталих личности, као и једну верзију догађаја (Велмар-Јанковић, 1970: 12).</s>\n<s>Када је наратор нијеми, објективни посматрач дешавања, употреба СНГ-а није природна јер овај облик доживљеног говора подразумијева уживљеност наратора у говор јунака, при чему он задржава своју граматичку позицију.</s><s>Чињеница да је код 249</s>\n<s>Ћосића далеко учесталији СНГ у односу на управни и неуправни дискурс, показује намјеру аутора да прикаже унутрашњи свијет ликова у вихору рата, радије него да изврши њихову вишеслојну карактеризацију.</s><s>Аутор готово никада у опису догађаја није неутралан, него се саживљава са својим ликовима, са њиховим говорним активностима и емоционалним стањима.</s><s>На тај начин писац нас упознаје са богатим унутрашњим свијетом својих јунака: сазнајемо за чим чезну, шта их брине, кога потајно воле, откривају се детаљи из њиховог дјетињства, долази до преиспитивање, размишљања и поновног проживљавања прошлости јунака и сл.</s><s>Ћосић поистовјећује глас аутора и глас јунака, и никада не говори у првом лицу јер жели да буде сам јунак.</s><s>На такав начин аутор залази у сјенку иза свог јунака и изгуби се у њој, осцилирајући између присности и дистанцираности.</s><s>Долази до очувања експресивне структуре унутрашњег говора јунака, њене недоречености и еластичности, што је немогуће када се посредни говор преноси у сувом и логичном облику (Велмар-Јанковић, 1970: 8−25; Стојадиновић, 2002: 10−218).</s><s>Аутор „продире у ум својих јунака, резимира њихове мисли, али на свом језику, не наводећи експлицитно да су то мисли протагониста“ (Милашиновић, 2015: 117).</s><s>Уколико се текст лиши СНГ-а, био би „срозан (да, управо то!) на преткажљиви неуправни говор, на разину референцијалне баналности, на изражајну неутралност, на тзв. нулти ступањ стилистичке обиљежености“ (Прањић, 1983: 285).</s><s>Најпригодније средство представљања унутрашњег свијета ликова је управо СНГ, зато и добија статус најзаступљенијег облика доживљеног говора у тетралогији.</s>\n<s>Одабравши унутрашњи монолог, који се првенствено реализује у облику СНГ-а, као главни наративни поступак, Ђосић се свјесно повукао из романа, а „личности као да живе саме за себе; говоре саме за себе и саме о себи и о другима“ (Велмар-Јанковић, 1970: 16).</s><s>Он се јавља само када је то неопходно: у опису акционих сцена, али и тада је поприлично ненаметљив.</s><s>Његово присуство може се осјетити у „метафоричким описима спољашњег изгледа јунака и њихових поступака“ (Велмар-Јанковић, 1970: 16).</s><s>Усљед тога, сви типови говора штампани су истим слогом, како би писац био мање примијетан (Велмар-Јанковић, 1970: 16).</s><s>У Времену смрти немогуће је препознати таква мјеста у којима се открива глас приповједача, као што је то случај код неких писаца који су били учесници Првог свјетског рата (Јоковић, 1994: 124).</s><s>„Ћосић се загубио међу сенкама својих јунака а то је највише што је писац, после толико векова, своје премоћи над предметом, у овом веку, могао да уради, охрабрујући свој свет да се сам, без икога са стране, такорећи из себе сама, исказује“ (Стојадиновић, 2002: 209).</s><s>Код Ћосића све је „лава која ваља, носи, разлива жежено ткиво народа (Стојадиновић, 250</s>\n<s>2002: 191).</s><s>Он нестаје у својим јунацима.</s><s>Чак се ни графички и ортографски не дистанцира од њих, често не раздваја ни њихове реплике, као ни ауторску ријеч од ријечи јунака.</s><s>Он гледа очима јунака, под теретом сопствене тренутне судбине (Стојадиновић, 2002: 65).</s><s>У ратном вихору индивидуално је увијек у власти колективног, јер страдање са собом носи трауме, катастрофе, ограничења и пресије (Стојадиновић, 2002: 10).</s><s>Ти гласови се мијешају, што посљедично доводи до стапања и на графолошком плану.</s><s>До оваквог сједињавања долази јер рат са собом носи панику и драму која све нивелише и изједначује, а индивидуалне разлике нестају у корист хорског гласа масе.</s>\n<s>У роману се јавља необично велики број јунака свих социјалних група, од краља до сељака, а технике које користи Ћосић приликом грађења ликова су дијалози и монолози: неке ликове Ћосић ствара техником дијалога са својим опонентима, као што је историјска личност Николе Пашића.</s><s>Да су такви ликови створени техником тока свијести или монолога, не би били увјерљиви као што су уз помоћ дијалошке технике (Јоковић, 1994: 141).</s><s>Јоковић истиче како је Време смрти вјероватно први полифонијски роман који нас доводи у дилему приликом одређивања граница између епског, драмског, романескног и поетског (1994: 132).</s><s>Сви јунаци Времена смрти воде дијалог сами са собом, са историјом, политиком, сви су загледани у прошлост или будућност, а то су само неке од димензија њиховог литерарног бића.</s><s>Суштина структуре романа лежи у чињеници да аутор не испољава ни симпатије нити антипатије, односно слагање или неслагање са својим јунацима.</s><s>Становишта јунака су сасвим слободна у односу на становишта самог аутора, свако говори за себе и мисли да има право.</s><s>Међу јунацима Времена смрти, као носиоцима различитих идеја и различитих свијести, могућа је егзистенција различитих погледа на свијет, на проблеме историје, политике, ратовања, а оно што изненађује то је ваљана заснованост таквих погледа и мишљења.</s><s>Каква је онда улога ауторове свијести у таквој „демократији књижевне структуре“ (Јоковић, 1994: 132−136)?</s><s>Наиме, ауторова свијест је присутна свуда, али та стваралачка свијест не претвара остале свијести у своје објекте, „она тим другим тачкама гледишта не даје вредност са стране, већ их осећа испред себе као незавршене низове, што је и њена основна карактеристика“ (Јоковић, 1994: 134).</s><s>Ћосићеви јунаци комуницирају и успостављају везе борбом мишљења.</s><s>Таквим дијалогом јунаци налазе рјешења, али и откривају своја људска лица (Јоковић, 1994: 251</s>\n<s>У претходним одјељцима бавили смо се начинима обликовања доживљеног говора у роману Добрице Ћосица Време смрти.</s><s>Како бисмо извршили релевантну класификацију, користили смо лингвистичко-наратолошку и контрастивну методу.</s><s>Oсврнули смо се и на учестале грешке преводиоца приликом преноса садржаја на енглески језик, али и на приповједне ефекте који се могу постићи употребом одређених модела доживљеног говора.</s><s>Из ове категорије искључили смо једино феномен неуправног говора, јер се оваквим конструкцијама не може пренијети афективни садржај исказа.</s><s>Будући да концепт доживљеног говора није јединствена синтаксичкосемантичка категорија, реализује се и као модификација унутар класичних типова туђег говора.</s><s>Синтаксично-стилистички поступак који представља прототип доживљеног говора и који око себе окупља све остале типове доживљеног говора јесте Тема докторске дисертације припада области контрастивне анализе, као једној од три гране контрастивне лингвистике.</s><s>Дисертација залази и у област графологије, морфологије, синтаксе, лексикологије, семантике, социолингвистике, стилистике и, првенствено, прагматике.</s><s>Може се констатовати да се ради о микролингвистичком и макролингвистичком</s>\n<s>252 проучавању.</s><s>Феномен туђег говора залази у области поетике и наратологије, а у античком добу био је предмет проучавања реторике.</s><s>У прошлом вијеку туђи говор постаје дио репрезентологије, јер се проучава у међуодносу са ауторским говором.</s><s>Истраживању смо приступили са циљем систематског прегледа пронађених комбинација.</s><s>Осим тога, циљ нам је био да утврдимо степен успјешности са којом преводилац преноси различите типове доживљеног говора у енглески језик, првенствено осврћући се на синтаксички ниво.</s><s>Тетралогију прожимају егзистенцијални страхови ликова који се исказују различитим типовима доживљеног говора, тако да смо се позабавили и приповједачким ефектима који се крију иза одређених конструкција.</s><s>Будући да се ради о контрастивним проучавањима, успоставили смо систем подударности, односно размимоилажења између два језика када је истраживани феномен у питању.</s><s>Класификовали смо грешке које преводилац прави приликом преношења различитих облика доживљеног говора у енглески језик.</s><s>Посебна пажња била је усмјерена на оне осцилације које значајно смањују стилогеност романа, нудећи, тамо гдје је то могуће, логична објашњења за таква преводилачка рјешења.</s><s>Рад се ослањао на трансформационо-генеративни модел контрастивне анализе и њену објективну технику будући да је преводилац други учесник анализе.</s><s>Преводилац је у великој мјери условио изнијете резултате, што утиче на њихову објективност.</s><s>Било који облик анализе типова туђег говора подразумијева прекорачење граница лингвистике пошто су критеријуми науке о језику недовољни да би дошло до потпуне наратолошке анализе.</s><s>Стога, користили смо лингвостилистичке критеријуме, односно комбинацију граматичких и стилистичких аспеката истраживаног феномена.</s><s>Анализа корпуса се заснивала на класификацији коју нуди српски лингвиста М.</s><s>Ковачевић Наше полазне хипотезе гласиле су да је доживљени говор најснажније оружје које Ћосић користи у тетралогији и да ријетко употребљава само један облик доживљеног говора унутар једног (микро)дискурса.</s><s>Уколико и користи монотону структуру, удружује више његових подтипова.</s><s>Различити облици доживљеног говора праве различите комбинације, па су хибридне конструкције најдоминантнија структура Времена смрти.</s><s>Како би описао унутрашњи свијет својих ликова, Ћосић првенствено користи елементе СНГ-а, и то оне облике нарације у трећем лицу, у симбиози са осталим типовима говора.</s><s>СУГ ће бити значајан Ћосићев ослонац при конструисању унутрашњег монолога.</s><s>Страх као доминантна емоција Првог свјетског рата биће 253</s>\n<s>252 изражавана исказима унутрашњег монолога ликова, и то првенствено упитним исказима.</s><s>Ауторски говор ће чинити значајан дио Ћосићевог дискурса којим ће писац отварати и затварати дискурсе.</s><s>Често ће бити спона између више дискурса или у симбиози са унутрашњим стањем ликова.</s><s>Будући да Ћосић користи српски књижевни језик, успостављање јасних граница између појединих облика говора биће отежано.</s><s>Писац тежи да себе учини мање примијетним у наративном процесу, па оригинални искази директног говора неће бити ортографски маркирани.</s><s>Визуелна униформисаност различитих типова говора постаје израженија, што је у складу са ратним дешавањима која све изједначују и нивелишу.</s><s>Преводилац ће због тога бити принуђен да сам доноси одлуке о природи одређених исказа, неће препознавати одређене типове доживљеног говора због недостатка формалне дистинкције, тежиће разбијању Ћосићеве полифоне структуре јасним успостављањем граница између исказа, додавањем ауторских дидаскалија, као и интерпункцијским и ортографским разграничавањем које недостаје у српској верзији.</s><s>Јавиће се недосљедности по питању примјене одређених кодекса и транспозиције типова доживљеног говора.</s><s>У полифонијској структури Времена смрти глас јунака није одвојен од гласа аутора.</s><s>Ћосић својим ликовима даје висок степен слободе, па његова тетралогија представља одличан примјер сликарског стила преношења туђег говора.</s><s>Долази до различитих облика удруживања типова и подтипова доживљеног говора.</s><s>Погледајмо до каквих резултата нас је довела анализа грађе: I. Категорија којом се илуструју случајеви употребе једне врсте доживљеног говора представља најмање учесталу категорију, тако да је хипотеза из уводних одјељака постала теза.</s><s>Када се одлучује за употребу једног облика доживљеног говора, Ћосић комбинује више његових подтипова.</s><s>Доминантан синтаксичко-стилистички поступак јесте СНГ, као ефектно средство осликавања унутрашњег живота ликова.</s><s>Ријетки су случајеви употребе СНГ-а са ауторском дидаскалијом: анализа показује да се овакве модификације користе чешће за исказивање неизречених мисли ликова.</s><s>Полифонијски романи не дају значајно мјесто дијалошким дискурсима.</s><s>Ћосић, у духу такве тенденције, не прави од управног дискурса значајну приповједачку технику, али је дијалог више заступљен него у другим полифонијским романима.</s><s>То се може повезати са чињеницом да се неки ликови уводе у дискурс искључиво дијалогом са политичким неистомишљеницима.</s><s>Једна од основних функција управног говора јесте да разбије монотонију ауторског говора и говора којима се исказује унутрашњи 254</s>\n<s>252 монолог.</s><s>Ћосић чешће користи елементе неуведеног управног дискурса, што је и логична посљедица чињенице да писац жели себе учинити незапаженим, стапајући своју тачку гледишта са тачком гледишта својих ликова.</s><s>Користи ауторску дидаскалију као незаобилазни аспект у структури полилога.</s><s>Усљед недостатка идиоматске диференцијације, немогуће је донијети одлуку о томе коме одређени исказ припада.</s><s>Искази управног дискурса нису праћени знацима навода, а реплике саговорника нису одвојене.</s><s>Упркос томе, читалац је у стању да препозна коме одређена реплика припада.</s><s>Посљедично, долази до формалног мијешања говора писца и говора јунака, јер Ћосић жели да изрази панику и страх људи у разореној Србији, а не да нагласи разлике између њих.</s><s>Драма кроз коју људи пролазе приказана је монотоном структуром, јер у ратном вихору говорна диференцијација није битна.</s><s>Исказе управног говора преводилац преноси у енглески језик поштујући норму стандардног језика, дакле, употребом знакова навода, па је оваква функција исказа изгубљена у процесу превођења.</s><s>За разлику од технике тока свијести коју срећемо код В. Вулф или Џ.</s><s>Џојса, Ћосић се придржава правописне норме српског језика, осим у рјеђем броју случајева када жели приказати врхунац драматичне ситуације.</s><s>Ратна једноличност производи визуелну недиференцираност не само у случајевима управног говора, већ и када је у питању ауторски дискурс, гдје долази до брисања природне дистинкције између реченица: неодвајања реченичних структуралних јединица и неуспостављања јасних граница између саставних дијелова сложених реченица.</s><s>Оваква хаотичност у складу је са хаотичношћу у уму лика који пролази кроз широк спектар драматичних ситуација Првог свјетског рата.</s><s>Због свега овога, танка разлика између различитих типова доживљеног говора готово и да нестаје, па је могућност њиховог мијешања изражена.</s><s>У мањем броју случајева Ћосић својим ликовима даје глас колоквијалности, чиме се подвлачи јаснија граница између ауторског говора и говора ликова.</s><s>Дискурси аналептичног управног дискурса уведени су у српској верзији тетралогије на традиционалан начин, односно праћени су знацима навода.</s><s>Референцијални управни говор, који се дешава у вријеме у којем се одвија приповиједање и подразумијева смјењивање реплика саговорника, није обиљежен знацима навода.</s><s>С друге стране, нереференцијални говор прати норму стандардног српског језика, а представља евокативно враћање читаоца у прошлост, па може бити саставни дио ауторског дискурса или се може јавити у евоцираном говору чије се изговарање не може приписати творцу него преносиоцу.</s><s>Будући да за оба типа говора преводилац користи 255</s>\n<s>II.</s><s>Облици СУГ користе се у функцији кратких параграфа којима писац прекида реплике саговорника, унутрашњи монолог ликова, или опис спољашњих околности.</s><s>У моментима самоће, јунаци се обраћају имагинарним саговорницима јер једино тако могу слободно изразити емоције које је ратни метеж потиснуо.</s><s>Исто тако, јунаци се у моментима очаја, али и моментима великих животних и професионалних недоумица обраћају вишој сили.</s><s>И овај облик доживљеног говора рјеђе се користи са ауторском дидаскалијом.</s><s>Уколико је ауторска дидаскалија у атеропозицији, одваја се од исказа лика двотачком.</s><s>Уколико је у постпозицији, одвојена је или цртицом или запетом.</s><s>Облици СУГ-а који се преносе у енглески језик пресликавају особине ове врсте доживљеног говора из српског језика.</s><s>У корпусу је регистрован велики број примјера у којима Ћосић користи више подтипова доживљеног говора, првенствно облике СУГ-а.</s><s>III.</s><s>Када је у питању двопартитивна структура параграфа, корпус региструје примјере удруживања ауторског говора са замишљеним управним и правим управним говором.</s><s>Када се говори о комбинацији ауторског говора са управним говором, Ћосић често користи елементе нереференцијалног говора.</s><s>Нереференцијални говор удружује се и са елементима унутрашњег монолога у облику СНГ-а.</s><s>Директни говор је у симбиози са исказима СУГ-а: писац читаоцу олакшава тумачење предочене ситуације јер је немогуће доћи до дубинског разумијевања једне личности само на основу експлицитних исказа управног дискурса.</s><s>СУГ, првенствено у првом лицу и СНГ, најчешће у трећем лицу, удружују се са ауторским говором, прекидајући веће наратолошке структуре.</s><s>Искази унутрашњег монолога у великом броју примјера затварају параграф и у облику су интегоративне реченице јер се оваквим структуралним обликом реченичне структуре изражавају доминантне емоције ратне голготе на ефикасан начин − емоције страха.</s><s>Као један од најпоузданијих показатеља да се ради о приповиједаном монологу управо су реченице у упитном облику, јер су оне аутору потребне знатно рјеђе у односу на ликове.</s><s>Основни проблем када се ауторски говор удружује са елементима СНГ-а јесте недостатак формалних маркера којим би се успоставила јасна граница између два типа говора.</s><s>Посљедично, и преводилац и читалац могу бити наведени на анбивалентно тумачење исказа.</s><s>Једна од најзначајнијих конструкција коју Ћосић користи јесте она у којој ауторски говор служи као увод за исказе унутрашњег монолога, при чему се два типа доживљеног говора 256</s>\n<s>моменту се губи у енглеској верзији. одвајају двотачком, иза које може слиједити велико или мало слово.</s><s>Корпус јасно показује да се елементи унутрашњег монолога, у облику СУГ-а и СНГ-а, чешће користе као неизречени и неуведени, што је и логична посљедица чињенице да се унутрашњи монолог јавља у ситуацијама када ликове прожимају унутрашњи немири, страхови и преиспитивања.</s><s>Структуре унутрашњег монолога не морају увијек бити логичан слијед ауторског говора: корпус региструје и случајеве када елементи унутрашњег монолога шарају структуру ауторског говора, или се једним исказом уплићу у структуру истог.</s><s>У оваквим случајевима ауторски говор доминира параграфом, а перспектива ликова се мијеша у ауторски дискурс, подсјећајући нас на своје присуство.</s><s>Напетост ситуације у којој се ликови налазе Ћосић осликава смјењивањем кратких, елиптичних исказа два типа доживљеног говора, при чему ниједан од њих не доминира.</s><s>Ове структуре су учесталије у корпусу од структура у којима је јасна доминација једног типа доживљеног говора.</s><s>Када се говори о цикличној структури параграфа, корпус региструје случајеве гдје ауторски говор отвара и затвара параграф, при чему искази унутрашњег монолога чине његов средишњи дио.</s><s>Ћосић успјешно удружује и елементе СУГ-а и СНГ-а, како би на учинковит начин осликао унутрашњу драму ликова у ратом погођеној Србији.</s><s>Стилогеност исказа Ћосић повећава и њиховим удруживањем и унутар једне вишеструкосложене реченице, када се исти догађај посматра са аспекта различитих лица.</s><s>Једна од најчешћих структура у Ћосићевом дискурсу је она у којој се удружују оба облика исказивања унутрашњег монолога са ауторским говором, стварајући различите облике дијалогизираних хибридних конструкција.</s><s>Искази СУГ-а и СНГ-а продиру у структуру ауторског говора с времена на вријеме или представљају средство завршавања параграфа, при чему, као што је већ констатовано, попримају облик интерогативне реченице.</s><s>Природно стање ауторског говора је да отвара (микро) дискурс, док се у овој улози могу наћи и искази IV.</s><s>Ћосић комбинује и елементе ауторског говора, управног говора и СНГ-а, при чему сваки од облика доживљеног говора има своју примарну улогу: ауторски дискурс је у функцији уводнице у унутрашњи свијет ликова; управни дискурс нам предочава исказе на експлицитан начин; док СНГ открива шта се дешава у скривеним дијеловима психе ликова.</s><s>Анализа корпуса је показала само једну комбинацију у којој СНГ и ауторски говор нису саставни дио.</s><s>СНГ је доминантна категорија и по критеријуму учесталости и заступљености, док се ауторски наративни дискурс издваја 257</s>\n<s>моменту се губи у енглеској верзији. по својој учесталости, али ријетко преовладава унутар једног (микро) дискурса: писац ће увијек бити присутан и јављати се с времена на вријеме како би нас упозорио да неко нешто мисли, сјећа се или опажа.</s>\n<s>V. Доминантне структуре које су већ предочене унутар једног дискурса сада се јављају и унутар више њих.</s><s>Ауторски говор чини саставни дио већег броја параграфа: јавља се с времена на вријеме у облику једног или неколико исказа како би прекинуо ток унутрашњих мисли ликова, подсјетио нас на присутво романописца, вратио читаоца у реалност, али и извршио гладак прелаз са описа спољашњих околности на опис унутрашњег живота ликова.</s><s>Ауторски говор може да производи или прекида унутрашњи монолог, али и да послужи као увод за опис перцептивних опажања лика.</s><s>Писани дискурси, који се у српском језику представљају курзивом, такође производе унутрашњи монолог.</s><s>Овакви дијелови нису пренесени у енглески језик, очигледно јер нису сматрани битним.</s><s>Ликови често долазе до фазе унутрашњег конфликта када је потребно донијети одлучујућу одлуку.</s><s>Такви конфликти прожимају се у неколико параграфа и најчешће су дати у облику СНГ-а, при чему конфликт своје разрјешење добија у облику једног исказа СУГ-а у првом лицу.</s><s>Ћосић нас често враћа у прошлост која помаже да читалац разумије поступке ликова у садашњем моменту, али, исто тако, представља бијег из сурове стварности у идиличну прошлост.</s><s>На такав начин здружује облике</s>\n<s>облике нереференцијалног управног дискурса са унутрашњим монологом у садашњости.</s><s>Своју креативност романописац постиже и варирањем дужине параграфа који су дати истим обликом доживљеног говора, а користиће и читава поглавља како би, комбинацијом свих расположивих типова доживљеног говора, приказао унутрашње страхове и недоумице јунака Времена смрти.</s>\n<s>VI.</s><s>Туђи говор спада у један од најтежих задатака у преводилачкој пракси јер се њиме чува индивидуални израз писца.</s><s>Преводилац показује тенденцију непреношења елемената које сматра небитним, попут лајтмотива или узвика.</s><s>Њиховим</s>\n<s>облике изостављањем не угрожава се комуникативна функција исказа, али се у значајној мјери осиромашује афективност израза.</s><s>Највећи број грешака јавља се приликом претварања једног облика доживљеног говора из језика оригинала у потпуно други облик доживљеног говора у језику превода.</s><s>Ћосић стално мијења тачку гледишта и, самим тим, мијења граматичко лице, чиме на успјешнији начин приказује унутрашња превирања ликова.</s><s>Преводиоцу је лакше задржати једну тачку гледишта, односно 258</s>\n<s>облике користити једно граматичко лице, до краја параграфа.</s><s>На такав начин се значајно урушава полифонијска структура романа.</s><s>Преводилац не мијења тип доживљеног говора само транспозицијом лица, већ и промјеном ауторске дидаскалије.</s><s>Будући да Ћосић не користи ортографске маркере унутар управног говора, а често се биљежи и одсуство ауторске дидаскалије, не нуди довољно информација о томе да ли је наведени исказ изговорен или не.</s><s>Стога, преводилац доноси одлуке које се тичу компоненте изговорености/неизговорености произвољно.</s><s>Једна од учесталих промјена укључује и додавање, брисање и измјену иницијалне позиције ауторске дидаскалије.</s><s>У случају додавања ауторске дидаскалије намеће се једино логично објашњење: преводилац тежи да једноличност и замршеност Ћосићевог дискурса учини мањом тако што ће успоставити</s>\n<s>Најједноставнији начин да се то постигне јесте додавање ауторске дидаскалије уз исказе доживљеног говора.</s><s>Из истих разлога из којих додаје ауторску дидаскалију, преводилац раздваја реплике саговорника од облика унутрашњег монолога.</s><s>Као што смо напомињали у претходним параграфима, Ћосић понекад сабија мисли у оквир једне реченичне структуре или споредне и главне мисли спаја у једну цјелину, одвајајући их једино запетама.</s><s>Поштујући правописну норму енглеског језика, такве мисли се раздвајају: споредне мисли одваја заградом, поново из истих разлога.</s><s>Јављају се и значајне осцилације када је курзивно истицање унутрашњег монолога у питању: курзив се користи за истицање унутрашњих мисли ликова које нису дате у првом и другом лицу једнине.</s><s>У одређеном броју случајева преводилац не препознаје да се ради о оваквој врсти монолога, те не користи курзивно истицање.</s><s>Праве се грешке и у избору глаголских времена, односно не врши се ретранспозиција претерита СНГ-а у управни презент СУГ-а.</s><s>Ћосићева конструкција удруживања два типа доживљеног говора који су одвојени двотачком не преноси се на идентичан начин будући да се конструкција иза двотачке третира као објекатска допуна у облику номиналне зависне реченице.</s><s>Преводилац често не преноси одређене исказе који су саставни дио језика оригинала и тиме, посљедично, не преноси један тип доживљеног говора.</s><s>Корпус региструје и ситуације када се преводи један дио дискурса, након чега параграф приводи крају интерпункцијским знаком три тачке, али се региструју и најекстремнији случајеви када преводилац изоставља читав дискурс.</s><s>Пренос садржаја на језик превода није сматран битним, што доводи до смањења стилистичког ефекта романа.</s><s>Дистинкција између различитих облика доживљеног говора изгубиће се уметањем 259</s>\n<s>говора. пасивних конструкција у преводу.</s><s>То је логична посљедица природе енглеског језика која налаже честу употребу ове конструкције.</s><s>VII.</s><s>Анализом долазимо до закључка да преводилац не преноси полифонијску структуру романа на најбољи могући начин.</s><s>На први поглед безначајно дјелују одређени пропусти, али они у великој мјери оштећују стилогени ефекат који Ћосић тежи да пренесе различитим облицима уланчавања доживљеног говора, кршећи тако, понекад и у великој мјери, норму српског књижевног језика.</s><s>VIII.</s><s>Међу најбитније наративно-стилске карактеристике сваког прозног умјетничког текста спадају и начини преношења говора.</s><s>Ћосић користи различите типове говора као важно средство у наративном структурисању прозног дјела.</s><s>Користећи модификације управног и неуправног говора, писац показује креативну моћ у моделовању стварности својих јунака.</s><s>Спроведено истраживање укључивало је критеријално равноправан статус свих типова доживљеног говора у дијалогичном односу и потврдило је да се сви основни бахтиновски ставови по питању полифонијске структуре романа могу примијенити и када је Ћосићева тетралогија у питању: рат као средиште романа буди доминантну емоцију страха код ликова.</s><s>Њихова права природа открива се само у моментима самоће, јер су све људске емоције потиснуте у ратном вртлогу у којем се индивидуа бори за сопствени опстанак.</s><s>У својој усамљености, ликови производе унутрашњи монолог, чиме су ослобођени надзора приповједача и описују догађаје са сопствене тачке гледишта.</s><s>Гласови које чујемо у роману стапају се у једну цјелину и постају једнообразни глас масе.</s><s>Као посљедица тога, дистинкција између различитих облика доживљеног говора готово се брише: говор осликава ратну страхоту која све индивидуалне разлике поништава.</s><s>Ауторски глас се појављује повремено и готово непримјетно, што је посљедица чињенице да Ћосић није објективни приповједач.</s><s>Доминантан појавни облик овакве врсте унутрашњег монолога јесте СНГ.</s><s>Представља граматичку, али и индивидуалну стилистичку категорију којом се подразумијева уживљеност наратора у говор лика.</s><s>Иако је доминантна категорија, СНГ писцу служи само у комбинацији са другим облицима доживљеног говора, стварајући тако читав спектар хибридних конструкција.</s><s>Природно је очекивати популарност ове тематике у 21. вијеку будући да долази до хиперпродукције разноврсних текстова који обилују туђим говором.</s><s>Спроведена анализа представља наставак досадашњих истраживања, али у ширем обиму, јер укључује преглед свих облика доживљеног говора који се јављају у готово 260</s>\n<s>говора. неистраженој тетралогији Време смрти.</s><s>Дисертација ће, такође, представљати користан допринос српско-енглеским конфронтативним истраживањима будући да се ради о несродним језицима.</s><s>Време смрти је један од најбољих примјера полифонијског романа у нашој књижевности, тако да ће резултати анализе значајно обогатити србистичка наратолошка истраживања.</s><s>Тој чињеници треба придодати и податак да се региструје мали број радова у којима се истражује феномен доживљеног говора, а још је мање радова који са лингвостилистичког аспекта проучавају Ћосићев индивидуални израз.</s><s>Анализа значајним дијелом залази у проблематику превођења, па ће интерпретација грешака допринијети успјешнијем преношењу садржаја из језика оригинала на језик превода, поготово када су начини преношења туђег говора у питању.</s><s>Испитивање специфичности феномена туђег говора код појединачних писаца омогућава дубље проницање у стилистичку структуру одређеног дјела.</s><s>У неком од наредних истраживања пожељно би било испитати начине преношења туђег говора у остатку књижевноумјетничког опуса Добрице Ћосића, те такве резултате поредити са другим романескним писцима у свијету и код нас.</s><s>261</s>\n<s>Светлана Вуксановић сарадник je у звању вишег асистентa за ужу научну област Специфични језици и ужу област образовања Англистика – Енглески језик и лингвистика на Медицинском факултету у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву.</s><s>Послове сарадника обавља у академском звању магистар енглеског језика и књижевности.</s>"}
{"dc.title": "Пренесена значења глагола кретања у књижевноумјетничком и научном стилу", "dc.creator": "Мишић, Биљана", "dc.source": "Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале", "pdf_url": "https://repozitorijum.ues.rs.ba/bitstreams/43f47947-92cf-42c5-a99a-36aa73af4f3a/download", "subject": "?", "id": "ues_8", "text": "<s>Приступ проблему истраживања, циљеви и хипотезе Тема нашег рада спада у ред лексиколошких тема и подразумијева лексиколошкофункционалностилску обраду једне лексичко-семантичке (пот)категорије у српском језику.</s><s>Пажња ће се овдје усмјерити на лексичко-семантичку групу глагола кретања, и то на њихова пренесена значења, под којим подразумијевамо ,,сва значења једне полисемантичке структуре која су директно или индиректно изведена од примарног или основног значења“ (Халас Поповић 2017: 14).</s><s>Као што је познато, у свијету око нас има више појава него лексема за њихово именовање, па би споразумијевање било отежано уколико би сваки појам имао посебно име, будући да људски мозак не би могао да прими толику количину информација усљед ограничених когнитивних способности (в. Најда 1975: 14; Драгићевић 2010: 130; Миланов 2021: 33).</s><s>Зато се за именовање предметa, њихових функција, радњи и појавa које имају сличне или исте особине користимо полисемијом.1 О способности лексема да се реализују у више значења, тј. полисемији, доста је писано како у домаћој, тако и у иностраној литератури (в. Апресјан 1974; Шмељов 1973; Најда 1975; Гак 1977; Лејкоф, Џонсон 1980; Фомина 2001; Кузњецова 1989; Ивић 1982; Дешић 1990; Гортан Премк 2004; Радовић Тешић 2009; Ристић 2012; Драгићевић 2010, Миланов 2017).</s><s>Поменути су аутори испитивали узроке полисемије, механизме настајања секундарних значења лексема, разматрали лексикографске поступке представљања семантичке структуре лексема, итд.</s>\n<s>Секундарна значења најчешће настају од примарног значења, тј. радијалном полисемијом2 (в. Апресјан 1974: 182; Драгићевић 2003: 222) и развијају се механизмима 1 Р.</s><s>Драгићевић (2010: 129) указује на двозначност термина полисемија.</s><s>Према овој ауторки, полисемија је способност лексеме да има више значења, али је и обједињени назив за најчешће механизме настанка нових значења.</s>\n<s>2 Осим радијалне полисемије, Апресјан (1974: 182) издваја ланчану и радијално-ланчану полисемију.</s><s>У случају ланчане полисемије секундарно значење настаје из примарног, а из секундарног терцијарно, итд.</s><s>За полисемије, а то су метафора, метонимија и синегдоха.</s><s>Ови су механизми добро истражени, како у домаћој тако у страној литератури, али најчешће на грађи именица, а скоро никако на придјевима и глаголима.</s><s>О полисемантичким индукцијама у србистичкој лингвистичкој науци писала је Д. Гортан Премк (2004), која је у монографији Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику описала процес добијања нових значења метафором, метонимијом и синегдохом.</s><s>М.</s><s>Ивић (1982) испитивала је регуларну полисемију именица, док је М.</s><s>Ковачевић (1999) анализирао лексичку метонимију и синегдоху, на богатом језичком материјалу из књижевноумјетничког стила.</s><s>Питањем регуларне и нерегуларне полисемије у руској литератури бавио се Ј.</s><s>Д. Апресјан (1974).</s><s>Он износи објашњење регуларне полисемије: ,,Полисемија лексеме А са значењима аi и аj назваће се регуларном, ако у датом језику постоји још једна лексема В са значењима bi и bj која се семантички међусобно диференцирају онако како се разликују аi и аj, при чему нема синонимичности на релацији аi – bi и аj – bj“ (Апресјан 1974: 189).</s><s>Из Апресјанове дефиниције види се да је регуларна полисемија заправо метонимија, а метонимијска су значења ,,очекивана и предвидива“ (Драгићевић 2010: 133).</s><s>Насупрот томе, ако се семантички однос који постоји између аi и аj не може наћи ни у једној другој речи датог језика, изузев у синонимним лексемама (нпр. лопатица је назив за пљоснату троугласту кост на горњем делу леђа и за оруђе дугачке дршке које служи за копање земље) ријеч је о нерегуларној полисемији (в. Апресјан 1974: 191–193).</s><s>Из наведеног произлази да су оваква значења ,,индивидуална“ будући да се односе на само једну лексему и настала су механизмом метафоре (Драгићевић 2010: 133).</s><s>Осим наведених аутора, треба поменути и А. Бириха (1995), који се у својој студији бавио проблемом метонимије.</s><s>Бирих је испитивао овај лексички механизам на примјеру именица и придјева и понудио је моделе типологије метонимијских преноса.</s><s>Предмет анализе у нашем раду биће значења која настају горенаведеним механизмима.</s><s>У фокусу пажње биће пренесена значења, којим се ,,указује на изведено, секундарно значење које настаје на основу преноса назива једног појма на други појам“ овај тип полисемије постоји најмањи број примјера.</s><s>Ланчана полисемија се најчешће укршта са радијалном, па тако настаје радијално-ланчана полисемија. (уп.</s><s>Матвејева 2003: 225; Бабенко 2008: 60), односно, дато значење јавља се као резултат преноса ознаке примарног значења неког предмета (појма) на други предмет (Фомина 2001: 37).</s><s>У вези са самим одређивањем термина, колебали смо се да ли да употријебимо термин пренесено или секундарно значење, будући да су ти термини у основи синонимни.</s><s>Одлучили смо се за термин пренесено значење због тога што се само тај термин користи у реторичкој и стилистичкој литератури, и то по правилу у значењу метафоричко значење, а наша тема, без обзира што јој је тежиште лексиколошко, већ у наслову има терминолошку лексему стил.</s><s>Осим тога, термин пренесено много боље кореспондира са термином метафорично, који му је блискозначнији, него термин секундарно значење, који је у погледу односа према метафоричности неутралан, јер секундарно значење може, али и не мора бити метафорично, док је пренесено значење по правилу засновано на метафоричности.</s>\n<s>Имајући у виду да се ,,глаголи издвајају сложеношћу свог семантичког и граматичког садржаја, богатством парадигматских и синтагматских веза, флексибилношћу семантичке структуре те богатством асоцијативно-смисаоних својстава која предодређују њихову потенцијалну могућност употребе у пренесеном значењу“ (Васиљев 1981: 34), наше истраживање пренесених значења провешћемо управо на глаголској лексици.</s><s>Глаголска вишезначност је, према ријечима Б. Тошовића (1995: 103), ,,један од основних носилаца језичке полисемије“.</s><s>Као потврду за своју констатацију аутор наводи непосредну везу полисемије са фреквентношћу језичких јединица, шири семантички капацитет глагола у односу на друге врсте ријечи и чињеницу да је у глаголу концентрисан готово сав потенцијал за изражавање процеса (радњи, стања, збивања).</s><s>У лингвистичкој литератури већ је констатовано да су семантички најбогатије оне ријечи које припадају општем лексичком фонду, које су повезане са човјеком, антропоцентричне (в. нпр. Гак 1998: 702; Гортан Премк 2004: 61; Драгићевић 2008: 373; Миланов 2017: 130).</s><s>Стога ћемо нашу пажњу усмјерити на глаголе кретања будући да означавају кретање као иманентну људску особину, тј. ,,једну од основних радњи у човековој сфери, у сфери свих живих бића и природе уопште“ (Вујовић 2019: 9).</s><s>Циљ рада је да се издвоје, моделују и свеобухватно анализирају пренесена значења глагола кретања, да се утврде механизми њиховог настајања те да се упореди полисемијски потенцијал ових глагола у књижевноумјетничком и научном стилу, односно да се издвоје и опишу сличности и разлике између ова два функционална стила с обзиром на употребу глагола кретања.</s>\n<s>У основи истраживања налазе се сљедеће хипотезе које одражавају суштину истраживања пренесених значења глагола кретања у књижевноумјетничком и научном стилу:</s>\n<s>• Пренесена значења глагола кретања не чине хомогену семантичку групу; • Глаголи протипичнији у оквиру својих група показују већа полисемичка својства, односно посједују већи степен метафоризације; • Пренесена значења глагола кретања најчешће творе идиоматизоване или полуидиоматизоване изразе;</s>\n<s>• Пренесена значења глагола кретања много су чешћа и семантички хетерогенија у књижевноумјетничком него у научном стилу књижевног језика; • Пренесена значења глагола кретања много више теже идиоматизацији израза у научном него у књижевноумјетничком стилу; • Одређена метафорична значења глагола кретања подударна су у оба стила, будући да представљају језички корелат когнитивно утемељених концепата који су универзалног карактера.</s>\n<s>Основна метода која се примјењује у анализи јесте метода компоненцијалне анализе.</s><s>То значи да ћемо значење лексема декомпоновати на семантичке компоненте.</s><s>У овој врсти анализе битан је хијерархијски статус будући да семантичке компоненте, тј. семе као саставни дијелови значења нису једнаке.</s><s>Централно мјесто у хијерархијској структури сема заузима архисема и она се у компоненцијалној анализи увијек наводи прва.</s><s>Архисема је надређена, интегришућа сема која представља општу појмовну вредност својствену свим члановима једне лексичко-семантичке групе (Гортан Премк 2004: 43).</s><s>Све остале семе називају се семе нижег ранга или диференцијалне семе и њима изражавају</s>\n<s>СТРУКТУРА ДИСЕРТАЦИЈЕ диференцијалне семе могу бити дескриптивне и релационе.</s><s>Дескриптивне семе одражавају спољашње особености објекта, док релационе семе указују на семантички међуоднос лексема унутар семантичке групе.</s><s>За проблематику што је овдје разматрамо битне су потенцијалне, факултативне семе.</s><s>Оне нису експлициране у примарном значењу већ се актуелизују у одређеним контекстима.</s>\n<s>Рад се састоји из четири тематске цјелине неједнаког обима.</s><s>Прву цјелину чини Увод, гдје су дефинисани предмет, циљеви, хипотезе на којима ће се темељити истраживање, као и метода која ће се примјењивати у анализи.</s><s>У поглављу Пренесена значења лексема бавићемо се теоријским објашњењима значења која директно или индиректно настају од примарног значења и навешћемо податке о досадашњим истраживањима ове проблематике.</s><s>У оквиру поменутог поглавља представићемо лексичко-семантичку групу глагола кретања и такође, даћемо преглед претходних истраживања ових глагола у домаћој и страној литератури.</s><s>Кључне цјелине у раду јесу поглавља Пренесена значења глагола кретања у књижевноумјетничком стилу и Пренесена значења глагола кретања у научном стилу.</s><s>Цјелина Пренесена значења глагола кретања у књижевноумјетничком стилу највећа је по обиму и у њој ће најприје бити анализирани прототипични глаголи кретања које карактерише сема ’самосталност кретања’, тј. глаголи кренути и ићи.</s><s>Послије анализе пренесених значења наведених глагола, у оквиру овог поглавља издвојићемо потпоглавља: Пренесена значења адлативних глагола кретања, Пренесена значења аблативних глагола кретања и Пренесена значења перлативних глагола кретања будући да ће нам компонента ’правац кретања’ послужити као поткритеријум за анализу глагола кретања.</s><s>У потпоглављу Пренесена значења адлативних глагола кретања анализираћемо значења глагола којим се означава стизање, долазак до неке тачке у простору, а то су глаголи: доћи, прићи, ући, наићи и заћи.</s><s>Значења глагола отићи, поћи, изаћи и сићи биће анализирана у оквиру аблативних глагола кретања којим се означава удаљавање од почетне тачке кретања, док ће потпоглавље Пренесена значења перлативних глагола кретања бити посвећено глаголима прећи, проћи, обићи и разићи се.</s><s>У оквиру поглавља Пренесена значења глагола кретања у књижевноумјетничком стилу анализом ће бити обухваћен и транзитивни глагол водити, који садржи сему ’несамосталност, узрокованост кретања’.</s>\n<s>Срж поглавља Пренесена значења глагола кретања у научном стилу чиниће анализе значења ексцерпираних глагола кретања у научно-уџбеничком подстилу.</s><s>Пажња ће бити усмјерена на глаголе: ићи, доћи, прићи, ући, наићи, поћи, изаћи, прећи, проћи и водити, са посебним освртом на суоднос према употреби у књижевноумјетничком стилу.</s><s>На крају се у поглављу Закључак сумирају резултати истраживања, а затим се даје списак Извора и Литературе.</s>\n<s>Значење лексеме подразумијева њену реализацију у одређеном семантичком и контекстуалном окружењу.</s><s>Скуп свих значења једне лексеме чини полисемантичку структуру, а она се састоји из примарног, основног значења или примарне семантичке реализације и секундарних значења, тј. секундарних семантичких реализација (Драгићевић 2010: 131).</s><s>Примарно3 значење је оно ,,које је највише условљено парадигматски, а најмање синтагматски“ (Шмељов 1977: 113), тј. независно је од контекста.</s><s>Оно је прототипично и зато се у рјечнику наводи као прво и из њега су потекла секундарна значења.</s><s>Примарно значење лексеме ,,представља ослонац и темељ свих других значења и употреба“ (Виноградов 1977: 171).</s><s>То је значење на које већина говорника једног језика прво помисли кад чује изговорену ријеч (в. Згуста 1991: 66; Шипка 1998: 33–36; Гортан Премк 2004: 43–49; Радовић Тешић 2009: 99; Драгићевић 2010: 57–60, Халас Поповић 2017: 11).</s><s>С друге стране, пренесено значење, подразумијева ,,значење које за неку ријеч није главно“ и настаје ,,када ријеч не употребљавамо више у њезину реалном значењу, него кад једно од њезиних секундарних својстава преносимо на другу, нову појаву да бисмо допунили њезину карактеристику“ (Симеон 1969 II: 156).</s><s>Сам термин пренесено, како примјећује Шмељов (1978: 65), ,,указује на његову извјесну несамосталност, односно зависност од основног значења“.</s><s>Дакле, пренесено значење у корелацији је са основним, а ,,та корелација ствара унутрашњу форму значења и условљава његову семантичку двопланост“ (Кузњецова 1989: 110).</s>\n<s>Иако је примарно значење претежно најпродуктивније за настајање секундарних значења, оно не мора увијек бити доминантно.</s><s>То је у својој монографији показала Р.</s><s>Драгићевић (2001).</s><s>Ауторка је на примјеру придјевских лексема прост и туп примијетила да је секундарно значење доминантно.</s><s>За лексему прост, чије основно значење, према Речнику МС, гласи: који није сложен и тежак да се схвати, који је лако разумљив, једноставан доминантно је секундарно значење 4.б: груб, неодгојен, неотесан, неучтив, 3 Примарно значење назива се још и основно, номинационо, непосредно, директно, базно значење, примарна семантичка реализација, док се за пренесено значење користи и термин посредно, индиректно, секундарно значење, секундарна семантичка реализација (в. Драгићевић 2010: 131–132; Радовић Тешић 2014: 145). неуљудан, простачки.</s><s>Основно значење лексеме туп, према Речнику МС, гласи: који није довољно наоштрен, с којим се тешко реже, сече, тестери, брије, а доминантно је секундарно значење 4.а: умно ограничен, који слабо, тешко схвата, глуп (о човеку, о уму).</s><s>Према ријечима Кузњецове (1989: 112), значења лексема која су се развила као секундарна временом могу да изгубе то својство.</s><s>Честом употребом пренесено значење може постати примарно или постаје једно од главних основних значења пошто се семантичка двопланост губи.</s><s>То заправо значи да је секундарност повезана са фреквентношћу употребе ријечи.</s>\n<s>Познато је да ријечи добијају ,,нова пренесена, секундарна значења баш стога што је смисао њихов широк, што је обим квалитета предмета или појава широк, па су и асоцијације у вези с тим њиховим квалитетима бројне“ (Димитријевић (1964: 146).</s><s>О проблематици пренесених, секундарних значења у србистици писале су ауторке Д. Гортан Премк и Р.</s><s>Драгићевић.</s><s>Д. Гортан Премк (2004) истраживала је настанак секундарних значења именица и издвојила четири основна типа, а то су платисемија, метафора, метонимија и синегдоха.</s><s>Р.</s><s>Драгићевић (2003) такође се бавила механизмима настајања секундарних значења лексема.</s><s>Ауторка закључује да секундарна значења лексема најчешће настају радијалном полисемијом на основу једне или већег броја семантичких компоненти примарног значења и истиче да су ,,разноврсни путеви значењског богаћења лексема“ (Драгићевић 2003: 228).</s>\n<s>У руској литератури о овоме феномену писао је Стернин (1985).</s><s>Разматрајући корелацију појмова фигуративна употреба и пренесено значење ријечи, истиче да ,,пренесено значење представља пријем нових сема које не постоје у основном значењу“ (Стернин 1985: 52).</s><s>Стернин сматра да је пренесено значење у корелацији са новим денотатом, друкчијим од денотата примарног значења, иако имају неке заједничке особине, те закључује да се ,,пренесено значење разликује од фигуративне употребе у погледу високе регуларности коришћења“ (Стернин 1985: 52).</s><s>У докторској дисертацији Ј.</s><s>Биљетина (2020) могу се пронаћи информације које се односе на проблематику дословних и пренесених значења глагола једења и пијења у енглеском и српском језику.</s><s>Студија ауторке представља контрастивну анализу поменутих глагола који се посматрају из когнитивнолингвистичке перспективе.</s><s>Будући да ,,глаголи имају велике могућности развијања значења зато што сликовито описују ситуације и разне особине које могу да се одражавају у његовим семама“ (Попова 2000: 128), у овоме раду покушаћемо издвојити и описати пренесена значења глагола кретања у књижевноумјетничком и научном функционалном стилу.</s><s>Прије него што почнемо анализу, укратко ћемо се осврнути на дефинисање ових глагола и досадашње истраживање о њима.</s>\n<s>Глаголи су веома сложена и апстрактна граматичка категорија која заузима посебно мјесто у језичком систему.</s><s>Њима се, превасходно, означава радња или нека динамична ситуација. ,,Захваљујући својој функционалности, богатој семантичкој бази, лексичкој слојевитости, обличкој разноврсности и изузетној сликовитости и изражајности, глаголи, уз именицу, представљају основну врсту ријечи“ (Вујовић 2019: 9).</s><s>Ипак, у србистичкој науци о језику семантичка проучавања глагола углавном су остајала ван поља интересовања истраживача.</s><s>Недовољна посвећеност проблему семантике глагола проистиче због њихове комплексности, као и због чињенице да ,,на њихово значење велики утицај има семантика именица на које се односе“ (Драгићевић 2010: 173).</s><s>Тешкоће у изучавању семантике глагола настају и због особине њиховог логичко-предметног садржаја“ (Уфимцева, према Панкина 2012: 26).</s><s>За разлику од именица, појмовна основа глагола бива толико широка да глагол често може бити на граници потпуне десемантизације, када је у реченици само носилац граматичких одлика предикативности (Панкина 2012: 26).</s>\n<s>Семантиком глагола, тачније утицајем глаголског вида на значење глагола бавила се И.</s><s>Грицкат (в. нпр. 1957–1958; 1966–1967; 1967а; 1967б; 1984–1985).</s><s>Испитујући лексикографске поступке обраде имперфективних и перфективних глагола, ауторка примјећује да се дефиниција несвршених глагола често даје сажетије у односу на дефиницију свршених, односно да се свршеним префиксираним глаголима често приписује више значења него код одговарајућих свршених.</s><s>То објашњава констатацијом да свршени глагол има улогу носиоца семантичких вриједности, док дефинисање несвршеног глагола представља ,,нужни технички чин који сме да се упрости“ (Грицкат 1984–1985: 198).</s><s>М.</s><s>Дешић (1985: 75–85), такође је истраживао семантику глагола с обзиром на категорију вида.</s><s>Дешић је закључио да је значењско поклапање одређених полисемичних глагола видског пара дјелимично те да су изведенице и сложенице најчешће семантички мање разуђене од основних ријечи, што се односи и на облике свршеног и несвршеног вида глагола.</s>\n<s>У скорије вријеме проблемом истраживања глагола, на примјерима појединих семантичких група, бавиле су се ауторке (в. Влајић Поповић 2002; Ристић 2004; Вујовић 2009; Лазић Коњик 2010; Штрбац 2011; Миленковић 2017; Миланов 2017).</s><s>Од свих глагола прототипични представник јесу глаголи кретања, за које се у литератури истиче да су ,,најглаголнији“ од свих глагола (в. Милер, Џонсон-Лајрд 1976: 527; Мајсак 2005: 101).</s><s>Семантичко поље глагола кретања, тј. курзивних глагола (Барић и др. 1997: 73) обухвата глаголе који значе премјештање, кретање неког објекта у простору.</s><s>Премјештање се дефинише као ,,произвољна радња носиоца кретања, која доводи до промјене мјеста у простору“ (Шамне 2009: 270).</s><s>Глаголима кретања означава се радња чијом реализацијом долази до самосталне промјене положаја субјекта радње у простору (код непрелазних глагола) (в. Стевановић 1989: 553) или до узроковане свјесне промјене локације објекта радње под утицајем субјекта, гдје истовремено могу бити у покрету и субјекат и објекат радње (код прелазних глагола).</s>\n<s>Семантичко поље глагола кретања врло је широко, а његове границе тешко је прецизно одредити, будући да ови глаголи означавају премјештање кога или чега у простору, али и супротстављеност сваком виду мировања.</s><s>Аутори који истражују глаголе кретања (в. Ивић 1957, 1957–58; Пипер 1983; Пипер и др. 2005; Вујовић 2019) из тог разлога својом анализом обухватају различит број глагола и дају различите класификације.</s><s>С тим у вези, истиче се да за класификацију ових глагола треба имати у виду разне чиниоце као што су: носилац кретања, брзина кретања, правац кретања, циљ кретања, средина у којој се кретање одвија, средство којим се кретање врши, техника кретања, зависност кретања од воље субјекта (в. Апресјан 1974: 252; Најда 1975: 74; Гак 1977: 155; Криле 1981: 14; Малетић 1988–1990: 238; Кузњецова 1989: 75–76; Галкина 2006: 25; Мразовић, Вукадиновић 2009: 73–74; Шамне 2009: 270; Ковачевић 2015а: 61; Маројевић 2019: 237).</s><s>Према ријечима П.</s><s>Пипера (2001: 95), глаголи кретања у семантичком погледу дијеле се на двије, по обиму, неједнаке групе.</s><s>Већу групу чине глаголи који значе кретање у средини која је основна средина човјековог кретања, док су у другој, мањој групи сврстани глаголи којима се означава кретање водом или ваздухом.</s><s>У србистичкој лингвистичкој науци глаголима кретања посвећене су двије монографске, и то обје дисертационе, студије.</s><s>Прва је дисертациона студија Д. Вујовић (2009), у којој је ауторка разматрала семантику глагола кретања у српском језику, њихове деривационе процесе те однос између глаголске деривације и глаголске реакције.</s><s>Предмет истраживања докторске дисертације Семантичка и деривациона анализа глагола кретања у српском језику јесу глаголи којима се означава људско кретање, а семантичка анализа заснована је искључиво на основним значењима глагола.</s><s>Друга је студија контрастивног карактера, јер је аутор Д. Стаменковић (2013) анализирао глаголе кретања у српском и енглеском језику, узимајући у обзир како дословну тако и метафоричку употребу глагола.</s><s>Стаменковићево истраживање представља когнитивносемантичку анализу лексичког значења глагола људског кретања.</s><s>Поред наведених докторских дисертација, ту је и дисертација Полисемија српске лексике на корпусу ’Речника српскохрватског књижевног и народног језика’ ауторке Н.</s><s>Миланов (2017), у којој је један сегмент припао анализи глагола кретања.</s><s>Ауторка је разматрала полисемичност ових глагола и фокус њене пажње био је усмјерен на семантички најбогатије глаголе кретања, а то су, према њеним истраживањима, глаголи ићи и падати/пасти.</s><s>Осим тога, у иностраној литератури постоји велики број студија и радова који за предмет имају глаголе кретања (в. Најда 1975; Ватева 2004; Филиповић 2007).</s><s>Нарочито је богата русистичка литература, с тим да аутори најчешће посвећују пажњу парним глаголима кретања као што су идти / ходить, ехать / ездить (в. Мајсак, Рахилина 1999; Јудина 2010; Зиновјева 2013; Бујленко 2015).</s><s>Општа, појмовна вриједност, тј. архисема ових глагола јесте ’кретање’, односно ’кретати се мијењајући мјесто’ (в. Гортан Премк 2004: 100, у фусноти), док се диференцијалне семе односе на начин кретања, правац кретања, брзину кретања, средину у оквиру које се кретање одвија, итд.</s><s>М.</s><s>Ковачевић (2015а: 61–62) истиче да је надређена, интегришућа сема глагола кретања ,,премјештање кога или чега у простору“, а најважније диференцијалне семантичке компоненте су ,,начин кретања“, која је дескриптивна сема и ,,правац кретања“, која је релациона сема.</s><s>Ковачевић сматра да је за српски језик апстрактнија сема ’начин кретања’ па се она изражава основним глаголом, док је сема ’усмјереност / правац кретања’ конкретнија и изражава се префиксима.</s><s>О пренесеним значењима глагола кретања у енглеском језику писала је Мутајева (2018: 405–407).</s><s>Анализирајући глаголе ићи, бјежати и окренути се, ауторка истиче да најважнију улогу у измјени значења поменутих глагола има семантички индикатор, тј. именица која стоји уз глагол.</s><s>Такође, наглашава да се семантичка структура глагола радикалније мијења уколико је већи степен апстрактности именице (Мутајева 2018: 407).</s><s>Када је ријеч о србистици, овим феноменом, тачније испитивањем полисемијског потенцијала глагола ићи бавила се Д. Вујовић (2011а).</s><s>Посматрајући глагол ићи на примјерима ексцерпираним из Андрићевих дјела, закључила је да се овај глагол појављује, у различитим формама и значењима, око 90 пута.</s><s>Осим тога, издвојила је семантичка обиљежја на основу којих глагол ићи развија пренесена, секундарна значења, а на њену класификацију ослонићемо се приликом анализе значења овога глагола.</s><s>У нашем раду као основни критеријум за класификацију из корпуса забиљежених примјера послужиће нам диференцијалне семантичке компоненте, па ћемо у анализу укључити: 1) непрелазне глаголе које карактерише сема ’самосталност кретања’ и 2) прелазне глаголе који укључују сему ’несамосталност, узрокованост кретања’.</s><s>Под глаголима кретања са доминантном диференцијалном семом ’самосталност кретања’ подразумијевамо глаголе код којих је субјекат живо биће које свјесно врши радњу кретања.</s><s>Другим ријечима, то су глаголи који означавају самоиницијативно кретање, тј. кретање помоћу сопствене снаге, помоћу корака и значе ,,премјештати самог себе у простору“ (Ковачевић 2015а: 62).</s><s>С друге стране, диференцијалну сему ’несамосталност кретања’ садрже глаголи којима се означава неконтролисано, несамостално кретање.</s><s>То су заправо, прелазни глаголи који осим мјесног имају и објекатски колокат (в. Ковачевић У оквиру глагола које карактерише сема ’самосталност кретања’, најприје ћемо анализирати пренесена значења глагола кренути и ићи будући да су они прототипи глагола кретања (Криле 1981: 13, Малетић 1988–1990: 238–240).</s><s>Поткритеријум за ове глаголе биће сема ’правац кретања’ зато што је ,,основна семантичка компонента глагола кретања“ (Гак 1977: 156).</s><s>С обзиром на то она се ,,као архисема разлаже на три семе које према тој архисеми имају улогу диференцијалних сема, али према елементарним семама на које се могу разложити имају улогу архисема: а) ,,адлативност“, б) ,,аблативност“ и в) ,,перлативност“.</s><s>Те су три (архи)семе заправо ,,одраз“ основних физичких особина саме акције кретања“ (в. Ковачевић 2015а: 62), па тако ’адлативност’ означава стизање, долазак до неке тачке у простору, ’адлативност’ удаљавање од основне тачке кретања, док ’перлативност’ подразумијева линију кретања.</s><s>Све наведене елементе кретања испитаћемо на префиксалним изведеницама глагола ићи.</s><s>Од глагола које карактерише компонента ’несамосталност кретања’ анализом ће бити обухваћен глагол водити.</s><s>Овај глагол одабрали смо због тога што се убраја у ,,семантички најбогатије лексеме (...) којима се означава кретање које је узроковано вољом агенса радње“ (Миланов 2017: 142).</s><s>Уосталом, сви глаголи које ћемо испитивати означавају уобичајено људско кретање по чврстој подлози, а како истиче Љ. Шарић (2014: 68), ,,што је начин кретања уопштенији, то је он примјењивији на кретање конкретних и апстрактних ентитета, па су глаголи који изражавају управо такво кретање склонији употреби у метафоричким контекстима“.</s><s>Због свега наведеног одабрали смо поменуте глаголе за предмет анализе.</s><s>Пренесена значења свих издвојених глагола класификоваћемо на основу механизама њиховог настајања: а) метонимијом, б) синегдохом и в) метафором.</s><s>Значења индукована метонимијом зависе од архисеме, односно од лексичкосемантичке групе којој лексема припада (Гортан Премк 2004: 110; Драгићевић 2010: 167), тј. архисема је фокус, извориште метонимијске трансформације.</s><s>Код значења добијених механизмом метонимије долази ,,до мутације, трансформације архисеме полазног семантичког садржаја која се састоји у измени ранга њеног основног и пратећег елемента.</s><s>Пратећи елемент архисеме из полазног садржаја у циљном постаје основни“ (Гортан Архисема је такође фокус трансформација индукованих синегдохом.</s><s>То је и разлог због чега се често тумачи као подврста метонимије.</s><s>Међутим, разлике између њих ипак постоје.</s><s>Код метонимијског значења ,,имамо само мутацију архисеме и десемантизацију неких сема, а код трансформација индукованих синегдохом имамо мутацију и измену архисеме (било губљењем партитивне семантике, било каквим другим семантичким проширењем или сужењем) и развитак нових диференцијалних, идентификационих сема“ За разлику од метонимије и синегдохе, механизам метафоре заснован је на повезивању истих семантичких компонената нижег ранга.</s><s>Друкчије речено, ,,оно што на плану реалности доживљавамо као сличност – на плану значења манифестује се кроз истоветност једне или мањег броја сема“ (Драгићевић 2010: 148).</s><s>У зависности од тога која сема учествује у процесу метафоризације, метафорична значења глагола кретања класификоваћемо на: а) мотивисана и б) асоцијативна метафорична значења4.</s><s>У мотивисана метафорична значења сврставамо семантеме чији настанак омогућава диференцијална сема примарног значења глагола, док у асоцијативна метафорична значења убрајамо семантеме чији настанак омогућава потенцијална, факултативна сема примарног значења глагола.</s><s>Код мотивисаних метафоричних значења ,,механизам образовања метафоре је откривен“ (Скљаревскаја 1993: 49) и присуство диференцијалне семантичке компоненте је очигледно.</s><s>У асоцијативним метафоричним значењима важну улогу има символ метафоре, а под овим термином Скљаревскаја (1993: 47) подразумијева ,,семантичко обиљежје које у основном значењу припада сфери конотације, а у метафоричном значењу улази у денотативни садржај у својству диференцијалних сема и служи као основа за значењску трансформацију у процесу метафоризације“.</s><s>Друкчије речено, код ових значења ,,потенцијална семантичка обиљежја актуализују се и постају диференцијална обиљежја“ (Цветков 1984: 67).</s><s>Потенцијалне семе примарног значења одражавају споредне, необавезне особине глагола, као што су различите асоцијације помоћу којих се неки појам повезује у схватању говорника.</s><s>Гак (1977: 15) истиче да је потенцијална сема глагола кретања ’брзина кретања’ јер се нпр. у нашој представи глагол 4 У класификацији метафоричних значења ослањамо се на типове метафоре које је у својој студији издвојила ићи обично повезује са нормалним, средњим темпом кретања, бјежати и летјети са брзим, а пузати са спорим.</s>\n<s>Наша анализа већином је усмјерена на префиксалне деривате глагола ићи, а како је општепознато да префикси модификују значење основне ријечи, те да ,,твореница префиксом добија (најмање) једну семантичку компоненту више у односу на основну ријеч“ (Ковачевић 2015а: 61), префиксе, тј. њихова семантичка обиљежја одређујемо као потенцијалне семе које омогућавају настанак асоцијативних метафоричних значења.</s><s>А треба поменути и то да ,,префикси обично не уносе своју семантику сасвим случајно у значење префиксала већ, на известан начин, и репрезентују специфична семантичка обележја која су већ садржана у семантици основног глагола, ако не у оној експлицитној, онда барем у потенцијалној“ (Вујовић 2019: 122).</s><s>Осим што се реализују као метонимијска, синегдохска или метафорична значења, глаголи кретања учествују и у формирању различитих типова перифрастичких конструкција.</s><s>Перифраза се у литератури одређује као ,,употреба већег броја ријечи за описивање нечега за што би била довољна једна или у најмању руку само неколико ријечи да то изразе“ (Квинтилијан 1967: 274).</s><s>Дакле, перифраза користи описни начин казивања тако што једну ријеч замјењује групом ријечи или читавим исказом, те М.</s><s>Ковачевић (1991: 58) истиче да је перифраза ,,вишечлани опис, дакле конструкција, којом се из стилских разлога замјењује проста или мање сложена језичка јединица којом се може изразити исти појам“.</s><s>У књижевноумјетничком функционалном стилу перифраза је веома заступљено језичко средство из разлога што доприноси сликовитијем, упечатљивијем и увјерљивијем казивању, а такође може да послужи као један од основних елемената еуфемизирања, хиперболичности, изражавања квалификације и квантификације, итд.</s><s>Анализу перифрастичких јединица провешћемо према односу интерсекције са стилским фигурама, и то метафором, метонимијом, синегдохом, еуфемизмом.</s><s>Осим стилских фигура,</s>\n<s>фразеологизмом декомпонованим предикатом (в. Ковачевић 1991: 61–69).</s><s>За корпус проучавања пренесених значења глагола кретања узета су, у оквиру књижевноумјетничког функционалног стила, романескна и приповиједна остварења српских писаца 20, односно, 21. вијека.</s><s>Грађу за истраживање ексцерпирали смо, најприје, из прозних текстова аутора с почетка 20. вијека – Петра Кочића, затим из текстова најзначајних писаца послијератног српског модернизма – Ива Андрића, Милоша Црњанског и Бранка Ћопића, као и из текстова аутора друге половине 20. вијека – Меше Селимовића, Добрице Ћосића, Миодрага Булатовића, Данила Киша, Драгослава Михаиловића, Мома Капора, Добрила Ненадића, Радослава Братића.</s><s>Корпус, такође, обухвата текстове савремених писаца Горана Петровића, Лабуда Драгића, Ранка Рисојевића, Слободана Владушића, Владимира Кецмановића, Дејана Стојиљковића, Жељка Пржуља, Саше Кнежевића.</s><s>Овакав избор грађе сачинили смо из разлога што су дјела настала у различитим временским периодима и разликују се, како по тематици, тако и по језику писаца чији је израз диференциран и стилски и просторно.</s><s>Осим тога, у наведеним текстовима књижевноумјетничког стила који су одабрани као корпус, глаголи кретања са пренесеним значењем појављују се као фреквентно језичко средство и подразумијевају разноврсне типове изражајности.</s><s>Када је ријеч о научном функционалном стилу, пренесена значења глагола кретања испитиваћемо на корпусу инструктивног (научно-уџбеничког) подстила.</s><s>Овај подстил научног стила ,,намијењен је за обучавање адресата који тек поступно савладавају неке сегменте одређене науке“ (Катнић Бакаршић 2007: 88).</s><s>У вези са одабиром грађе водили смо рачуна да обухватимо дјела из разних области, па смо анализу провели на корпусу научних монографија – уџбеника из области педагогије, математике, хемије, логике те методологије научног истраживања.</s>\n<s>Будући да је пренесено значење најпримјереније књижевноумјетничком, а најнесвојственије научном функционалном стилу, управо је корпус та два стила узет да се покаже које су инваријантне а које варијантне особине што на нивоу просторне као основне мисаоне категорије, коју овдје репрезентују глаголи кретања, дате стилове чини интерферентним.</s>\n<s>Основна језичка функција књижевноумјетничког стила јесте поетска.</s><s>То значи да се у њему стварају представе о предметима, појмовима или појавама у форми поетске слике. ,,Умјетничко дјело не само што саопштава, информише, него и ’провоцира’ одређену естетску активност читаоца, гледаоца, слушаоца.</s><s>Естетски утисак о умјетничком дјелу повезан је не само са добијањем информације, него истовремено и са реакцијом лица које прима, које се том реакцијом стваралачки одазива на умјетничко дјело.</s><s>Умјетничко дјело намијењено је не само за пасивно перципирање него и за активно саучествовање у чину тога стварања“ (Лихачов 1973: 394).</s><s>Друкчије речено, задатак умјетничког стварања не подразумијева само изношење сопствених погледа на свијет већ и дјеловање на читаоца.</s><s>Све наведено диференцира књижевноумјетнички стил од научног стила, чији је главни задатак изношење информације.</s>\n<s>Књижевноумјетнички стил је најиндивидуалнији функционални стил стандардног језика (в. Силић, Прањковић 2007: 376).</s><s>То значи да је индивидуална слобода одабира језичких средстава највећа и тешко ју је ограничити.</s><s>За разлику од других функционалних стилова који се заснивају на информацији и објективној анализи стварности, књижевноумјетнички стил се ,,гради на трансформацији реалности у форми субјективног доживљавања и обликовања“ (Тошовић 1995: 16).</s><s>Такав начин мишљења назива се умјетнички и доводи се у опозицију са теоријским, који је карактеристичан за научни стил.</s><s>Према томе, може се рећи да је мишљење у појмовима и мишљење у сликама основна разлика између науке и умјетности.</s><s>Књижевноумјетнички стил карактерише и полистилематичност, тј. особина која подразумијева инкорпорацију елемената, сегмената, мањих или већих структурних цјелина других функционалних стилова у књижевноумјетнички функционални стил (в. Тошовић 1995: 16).</s><s>У овоме функционалном стилу највише долази до изражаја мијешање других стилова.</s><s>То је и разумљиво будући да његов садржај обухвата све сфере људске дјелатности.</s>\n<s>намјену књижевноумјетничком стилу и ,,потчињавају се општој умјетничкој и идејној замисли Осим сликовитости и полистилематичности, овоме стилу иманентна је и полисемичност.</s><s>У њему ријеч или конструкција по правилу има двојаку улогу: једна је видљива, прозирна, а друга се декодира.</s><s>Према томе, једна од битних особина овога стила јесте и метафоричност.</s>\n<s>У књижевноумјетничком стилу глаголи су фреквентни и ,,за разлику од других функционалних стилова, одликују се ,,најјачом глаголичношћу“ (Тошовић 1995: 17).</s><s>С друге стране, научни стил карактерише слаб степен глаголичности.</s><s>На различито функционисање глагола у ова два стила утиче и то што се књижевноумјетнички стил одликује конкретношћу, а научни апстрактношћу.</s><s>У књижевноумјетничком стилу преовладава динамичност и субјективизам, док научни стил карактерише статичност и објективизам.</s>\n<s>Такође, у књижевноумјетничком стилу највише долази до изражаја вишезначност глагола.</s><s>А то значи да се ,,у овоме стилу до максимума може празнити сав семантички набој глагола“, те да се ,,значења могу на разне начине испреплетати и комбиновати“ Општепознато је да лексичко-семантичке групе глагола на различит начин функционишу у стиловима.</s><s>У књижевноумјетничком функционалном стилу од свих глагола, према Тошовићевим истраживањима (в. Тошовић 1995: 55), најфреквентнији су управо глаголи кретања.</s><s>Ови глаголи ,,укључују просторну компоненту као примарну семантичку компоненту и због тога су најфреквентнији тип глагола у сваком наративном тексту (Мишић 2019: 271).</s><s>Осим тога, учестала употреба глагола кретања ,,може се објаснити динамичношћу овог функционалног стила и богатим семантичко-стилистичким потенцијалом ове лексичко-семантичке групе глагола, прије свега могућношћу широке употребе у пренесеном значењу“ (Тошовић 1995: 55–56).</s><s>За реализацију пренесених значења кључан фактор јесте контекст, односно семантичка позиција ријечи.</s><s>Друкчије речено, ,,улога контекста није велика, већ има пресудно значење зато што контекст ствара услове и према томе, проузрокује полазну могућност употребе одговарајућих језичких јединица“ (Колшанскиј 1980: 101).</s><s>Самим тим што је секундарна номинација тијесно повезана са условима контекста, јасно је да не може у потпуности бити забиљежена у рјечничким одредницама.</s><s>Стога, када је ријеч о пренесеном значењу у књижевноумјетничком стилу, Колшанскиј (1980: 107) истиче да ,,у образовању пренесеног значења главна улога припада, прије свега одређеном аутору, него општем узусу“ те закључује да је ,,секундарна номинација неисцрпни резервоар развитка значења будући да су неисцрпни извори контекстног стварања“.</s><s>Да су тачна запажања Колшанског, показаће управо примјери пренесених значења глагола кретања које смо ексцерпирали из корпуса.</s>\n<s>У књижевноуметничком стилу забиљежили смо сљедеће глаголе кретања са пренесеним значењем: кренути (се) и ићи, адлативне глаголе: доћи, прићи, ући, наићи и заћи, аблативне глаголе: отићи, поћи, изаћи и сићи, перлативне глаголе: прећи, проћи, обићи и разићи се.</s><s>Сви наведени глаголи потпадају у групу непрелазних глагола које карактерише сема ’самосталност кретања’.</s><s>Од глагола који садрже сему ’несамосталност кретања’ анализираћемо глагол водити.</s>\n<s>Глагол кренути (се) представља протитипични глагол људског кретања будући да садржи архисему која је присутна у елементарним значењима сваког глагола из лексичкосемантичке групе кретања.</s><s>Његова семема ’мијењати мјесто у простору’ јесте генеричка (в. Криле 1981: 13; Малетић 1988–1990: 238; Стаменковић 2013: 177; Вујовић 2019: 48), а вриједност генеричког садржаја огледа се ,,у томе што је много више употребљив него глаголи са специфичним садржајима“ (Криле 1981: 14).</s><s>Семантички садржај ’мијењати мјесто у простору’ глагола кренути такође је и немаркиран, тј. општи будући да ,,означава кретање уопште, а не говори ништа о самом начину кретања.</s><s>Због тога је он широко употребљив, широкозначан и вишезначан глагол“ (Вујовић 2019: 48).</s><s>Основна семантичка реализација глагола кренути (се) дефинисана је као ,,поћи, упутити се“ (Речник СЈ 2011: 573).</s><s>Лексикографска дефиниција, дакле, указује на то да се овим глаголом не изражава само кретање с једног мјеста на друго већ и да се означава почетна фаза кретања, што значи да његову семну структуру чини архисема ’мијењати мјесто у простору’ и диференцијална сема5 ’ингресивност’.</s><s>Сва издвојена значења глагола кренути настала су метонимијом и метафором6.</s>\n<s>Механизмом метонимије настају сљедећа значења: (1) ,,отићи“ и (2) ,,поћи заједно с неким усмјеравајући правац кретања, повести“.</s><s>Ова се значења реализују у примјерима: Најрадије бих кренуо изван касабе, у овај тихи предвечерњи час, да ме ноћ затече сама, али ме посао водио на другу страну, међу људе (Селимовић, ДС: 5 Глагол кретања најчешће се може описати помоћу једне или двије диференцијалне семе (Вујовић 2019: 6 Опис пренесених значења почињемо од оних која су добијена механизмом метонимије.</s><s>Гортан Премк (2014: 131–139) истиче да се секундарна значења добијена метонимијском трансформацијом дају одмах иза основног значења, затим се идентификују садржаји добијени механизмом синегдохе, и, на крају, они који су добијени метафором.</s>\n<s>(2) ,,Поћи заједно с неким усмјеравајући правац кретања, повести“: Везир се грдно ражљути, плане и крене се с војском и пане на Раванац више кнежеве куће (Кочић, П: 12); Пошто му је било стало да их што пре крене, потера коња до ужади и даде наређење шајкашима да крећу (Црњански, С: Примјери наведених секундарних семантичких реализација глагола кренути (1) и (2) показују да инваријантна семантичка компонента ’мијењати мјесто у простору’ не ишчезава него се у овим значењима претвара у сему нижега ранга.</s><s>У значењу (1) ,,отићи“ статус архисеме, како се види, добија ’аблативност’, тј. ’удаљавање од почетне тачке кретања’, док у значењу (2) ,,поћи заједно с неким усмјеравајући правац кретања, повести“ архисема постаје ’кретати се вођењем кога другог’.</s>\n<s>Најпродуктивнији елемент значења глагола кренути (се) ,,јесте онај који се тиче започињања процеса кретања“ (Стаменковић 2013: 178), па се захваљујући семи ’ингресивност’ развијају мотивисана метафорична значења: (1) ,,дићи се, устати, поћи (на повољан ток, почети се повољно развијати; уопште добити неки обрт, почети се развијати у одређеном правцу“, (4) ,,почети, започети, отпочети“, (5) ,,приступити остварењу нечега, Издвајамо примјере:</s>\n<s>Турака није било да би сви сложно на њих кренули (Драгић, КП: 38); С кљакавим Обреном на Аганлију крено, Бог га у шуму окрено скупа са оним поганим Ђорђијом и самоубојственим Станојем (Кнежевић, З: 61); Великоименити краљ Милутин, међутим, беше кренуо на многострашног непријатеља рачунајући само са повестима које га уздижу и славе (Петровић, ОЦСС: 350); Оружје је подијељено, четовође недавно дошле, све спремно да се крене на Сарајево (Рисојевић, БЏ: 172); Симат покушава да обједини своју војску и да изнова крене на противника (Братић, СОЗ: 68); Одатле је аустроугарска сила кренула на Србију и тако је отпочео Први свјетски рат (Братић, СОЗ: 124); Причао је како је некада Гисари Челеби-хан кренуо на Русију, разбио у неколико махова противничку војску која се непрестано повлачила све дубље и дубље, на север (Андрић, ТХ: 452). (2) ,,Почети расти, почети тјерати нове изданке“: Ако је кренула јагорчевина, брзо ће друго цвијеће (Драгић, КП: 32); Само да крене јагорчевина и писне каћун, да удари козалац и сријемуша (Драгић, КП: 194); Процвјета трн, а за њим крене и џанарика, потом у исти мах и трњина се забијели као да је у крошње залутало нешто од сјеверових пршавих пахуља и направило ваздушасту китину (Драгић, КП: 28). (3) ,,Добити повољан ток, почети се повољно развијати; уопште добити неки обрт, почети се развијати у одређеном правцу“: Истога часа када ствари крену, Дара извлачи своју заиста крваво зарађену лову и претвара је у драге златне полуге (Капор, Ф: 169); После је све кренуло није у питању чудо младости које нас је преображавало из јутра у јутро, све док ствари не кренуше низбрдо (Капор, Ф: 83); Можда је заиста нешто кренуло наопако (Стојиљковић, КР: 195); Ако ствари крену наопако, увек можемо склопити мир (Стојиљковић, КР: 108); Учиње ми се да је све кренуло како треба, кад оно опљачкасмо оне паре код Котора (Драгић, КП: 206); А та рука у рукаву држи дугачак и оштар бодеж и само чека, ако нешто крене како не ваља, да га муне у слабину било коме од нас (Драгић, КП: 70); Кренуло је набоље (Ненадић, Д: 131); Знате ли зашто је нама у Бишу све кренуло Кад крену лучинске плиме и устану воде не завршавају се послови (Драгић, КП: 117); Сјећајући се да је све кренуло с великим обећањима, памтили су како су их најприје најели и напили (Драгић, КП: 80); У једном тренутку посумњаше да није лажни новац, да није само мамац, превара, али по заповијести Сава и Крста кренуло је убрзано паковање у торбаке (Драгић, КП: 84); Речено је да се не пуца на жене и ђецу и први плотун ће бити да нејач ишћерамо из куће, а онда ће кренути обрачун с разбојницима (Драгић, КП: (5) ,,Приступити остварењу нечега, предузети нешто, ријешити (се)“: Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад Ћћћћ, с ким ли сам ја кренуо у народноослободилачку револуцију и партизанске одреде Југославије! (Ћопић, ДНБ: 132).</s><s>Оборене главе, замишљен, игуман Григорије крену да се пење пут катихуменије (Петровић, ОЦСС: 315); Потом сви кренуше да силазе оним падинама ка Жичи (Петровић, ОЦСС: 350); Кренуше да лове комите од колибе до колибе, од пећине до пећине (Драгић, КП: 03); Али ја нисам ни кренуо да говорим о томе, него о нечем другом и супротном, о затишјима које тај и његов град познаје, о тишинама, о драгоценим, лаким и светлим повесмима тишине која се понекад савију на руменом небу изнад искиданих падина овога града (Андрић, ЗПП: 417); Кренуо је, дакле, стари Лијан да уходи дјечаке у самом Гају (Ћопић, ОРЛ: 91); Зором је узјахао кулаша и кренуо да тражи бабу или Пујда или себе (Кнежевић, З: 88); Беше мало припит, а пошто ракија не мирује ни у бурету, он крену да прича како је написао некакво писмо Хитлеру (Стојиљковић, КР: 112); Завладавши Француском, кренули су да освајају Европу (Рисојевић, БЏ: 183); Тамо, кажу, само ли разгрнеш лопатом, или закопаш темељ за крмећак, или кренеш копати бунар – дочека те злато (Драгић, КП: 5); А твојих четрдесет иљада дуката, кад крену да се умножавају, сваки од њих појединачно за собом вуче, за годину дана, десет нових дуката, па кад се нађу на гомили, из њих угријева јарко сунце (Драгић, КП: 48); Сад, кад крену да нас гоне, зафалиће ти метака (Драгић, КП: 109); ,,То ти је лакше него да писма носимо Драшковићу, а он да их предаје Јовани Пунишиној с Вучја, па она кад крене да продаје кртолу у Никшић да их остави код фотографа Костића из Жупе (Драгић, КП: 130).</s><s>Имао је проблема да у мисли дозове сећање на све оно што је оставио иза себе, као да је живот отпочео оног тренутка када је фирер кренуо да покори свет (Стојиљковић, КР: 58); И према овоме, сви нападачи, свако на свој начин, кренуше да се домогну награде (Петровић, ОЦСС: 192).</s><s>Дати примјери показују да сема ’ингресивност’, тј. почетна фаза кретања омогућава повезивање примарног значења глагола кренути ,,поћи, упутити се“ и метафоричних расти, почети тјерати нове изданке“, (3) ,,добити повољан ток, почети се повољно развијати; уопште добити неки обрт, почети се развијати у одређеном правцу“, (4) ,,почети, започети, отпочети“, (5) ,,приступити остварењу нечега, предузети нешто, ријешити (се)“ те (6) ,,почети чинити нешто“.</s><s>У функцији семантичког и синтаксичког детерминатора7 могу бити апстрактне именице, као и замјенице, како опште тако и неодређене, што потврђују значења (3), (4) и (5).</s><s>Осим тога, семантички и синтаксички детерминатор уз глагол кренути могу бити и именице које означавају аниматне референте, како се види из значења (1) и (2).</s><s>Глагол кренути у значењу ,,дићи се, устати, поћи (на некога, против некога)“ прелази у лексичко-семантичку групу глагола борбе, у којој су сврстани глаголи ,,који изражавају радњу у којој ко или што кога или што напада“ 7 Термин семантички и синтаксички детерминатор преузели смо од Гортан Премк (2004).</s><s>За разлику од примарних значења која се реализују у слободној синтаксичкој функцији, ,,секундарни семантички садржај реализује се увек у одређеној семантичкој позицији, а када је у питању метафорички добијен секундарни садржај, онда је то најчешће синтагматска позиција у којој лексема секундарно употребљена има функцију управног члана, а лексема у функцији зависног члана директан је њен семантички и синтаксички детерминатор (Гортан Премк 2004: 89).</s>\n<s>(Брач, Бошњак Ботица 2015: 115).</s><s>Међутим, у већини осталих наведених значења припада фазним глаголима будући да означава почетну фазу кретања.</s><s>У значењу (6) ,,почети чинити нешто“ глагол кренути ,,не означава физичко кретање или премјештање неког објекта већ се појављује као фазни глагол са значењем почетка, тј. испољава семантичко помјерање од ’Х је почео да се креће да би нешто урадио’ до ’Х је почео да ради нешто’“ (Окано 2015: 171–172).</s><s>Друкчије речено, глаголом кренути не означава се премјештање у простору већ се њиме преноси само почетно значење радње које је означено главним глаголом.</s><s>Осим фазног значења, глагол кренути у конструкцији да + презент реализује ,,модалитетно волитивно значење“ (Миливојевић 2021: 207), што потврђује семантема (7) ,,покушати, намјерити“.</s><s>У овоме се значењу ,,пружа информација о намери или покушају који је пропраћен физичким покретом или физичком радњом“.</s><s>А овакво се значење, како наводи Н.</s><s>Миливојевић (2021: 207) карактерише ,,као видљиво или манифестовано значење намере / покушаја.</s><s>Другим ријечима, ,,значење намере заправо представља конфлацију ослабљеног лексичког кренути и његове модалитетне денотације ,,покушати/намерити”, тј. овде је функционална семантичка</s>\n<s>Проведена анализа пренесених значења глагола кренути показала је да се овај глагол реализује како у метонимијском тако и у метафоричном значењу.</s><s>Метонимијски индукована значења јесу семантеме ,,отићи“ и ,,поћи заједно с неким усмјеравајући правац кретања, повести“.</s><s>Најпродуктивнија, а заправо и једина сема која омогућава настанак метафоричних значења овога глагола јесте сема ’ингресивност’.</s><s>Захваљујући овој семи развијају се сљедеће семантичке реализације глагола кренути: ,,дићи се, устати, поћи (на некога, против некога), напасти“, ,,почети расти, почети тјерати нове изданке“, ,,почети се повољно развијати; уопште добити неки неки обрт, почети се развијати у одређеном правцу“, ,,почети, започети, отпочети“, ,,почети чинити нешто“, ,,приступити остварењу нечега, предузети нешто, ријешити (се)“.</s><s>У значењу ,,напасти“, као у примјеру: Симат покушава да обједини своју војску и да изнова крене на противника, глагол кренути припада лексичко-семантичкој групи глагола борбе, док нпр. у значењима ,,почети, започети, отпочети, односно, ,,почети чинити нешто“ кренути припада фазним глаголима.</s><s>А осим фазног значења, како је анализа показала, кренути остварује и модалитетно значење, тј. значење ,,покушати, намјерити“ (нпр. Имао је проблема да у мисли дозове сећање на све оно што је оставио иза себе, као да је живот отпочео оног тренутка када је фирер кренуо да покори свет).</s>\n<s>Глагол ићи припада лексичко-семантичком пољу глагола кретања којим се означава људско самоиницијативно кретање.</s><s>Због изузетног семантичког богатства глагол ићи, односно идти / to go био је у фокусу истраживачке пажње многих лингвиста (в. Радић Дугоњић 1996; Мајсак, Рахилина 1999; Талми 2000; Падучева 2004; Шамне, Сидорович 2006; Розина 2007; Вујовић 2011, Зиновјева 2013; Миланов 2016, Цикач 2017).</s><s>Анализирајући стање у њемачком језику, К.</s><s>Функ (1995: 8, према Вујовић 2012a: 86) истиче да је овај глагол једна од најчешће коришћених лексема у описивању људског кретања.</s><s>Слично објашњење дају Шамне и Сидорович (2006: 86), који сматрају да глагол идти ,,изражава идеју премјештања у простору у најопштијем виду“.</s><s>С обзиром на то да је глагол ићи ,,један од најважнијих глагола кретања“ (Миланов 2017: 145), сасвим је разумљиво због чега је доста проучаван не само у српском већ и у другим језицима.</s><s>Према И.</s><s>Грицкат (1967: 224), глагол ићи је, у свом основном значењу, платисемичан.</s><s>То значи да има широко значење, те, с тим у вези, означава кретање уопште дефинисано помоћу глагола кретати се, али и спецификовано кретање које се изводи прављењем корака.</s><s>Ауторка истиче како ,,нема основа за претпоставку да би тај глагол морао некад значити само ход помоћу ногу, да је казивање као ’иду дани’ нека врста пренесености представе о ходу на персонифицирано ’дан’.</s><s>Ићи је највероватније имало првобитно широко значење самоиницијативног или самониклог кретања“.</s><s>Бројна рјечничка значења глагола ићи (в. Речник САНУ 1973: 431–437; Речник СЈ 2011: 479–480) потврђују његову изузетну семантичку разуђеност будући да се значења ,,односе на најразличитије сегменте стварности а произилазе из његових семантичких обележја“ (Вујовић 2011а: 725).</s><s>Дефиниција примарног значења глагола ићи у Речнику СЈ (2011: 479) гласи: ,,кретати се корачајући, ходати, пешачити“.</s><s>Из семантичке структуре примарног значења овог глагола методом компоненцијалне анализе издваја се архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијалне, идентификационе семе ’помоћу ногу’ и ’синхронизованим покретима’.</s><s>На основу свега наведеног, јасно је да се глаголом ићи описује типично људско кретање, ход помоћу ногу, дакле, вјештина која је природно својствена човјеку, а која се одвија ритмичком измјеном ногу (в. Најда 1975: 74).</s><s>Глагол ићи немаркиран је у погледу правца, брзине и начина кретања, па се њиме ,,могу означити различите врсте кретања, и физичке и апстрактне“ (Миланов 2017: 146).</s><s>Издвајамо значења овога глагола која су индукована метонимијом и метафором.</s>\n<s>Док је сједио на клупи пред кућом, док је чамцем ишао да поставља или да диже врше, док је одлазио у село у куповину, увијек је тражио тих неколико Зар воз за Париз иде преко Прага? (Капор, ЧА: 184); Било је више слика малог воза званог ,,ћира“, што иде преко Бистрика и пушта пару, док се изнад њега, према плавом небу, вије црни дим (Рисојевић, БЏ: 15).</s><s>При метонимијском преносу, као што показују примјери наведених семантичких реализација, архисема примарног значења ’кретати се мијењајући мјесто’ постаје диференцијална сема.</s><s>У примјерима (1) нова архисема постаје ’кретати се превозним средством’, док је у примјерима (2) инваријантна семантичка компонента ’кретати се под дејством покретачке силе’.</s><s>У овоме синтаксичко-семантичком споју носиоци кретања су лексеме које означавају инаниматне агенсе, а како примјери показују, у питању су именице које означавају превозна средства.</s><s>Као што смо претходно навели, глагол ићи је немаркиран у смислу директивности.</s><s>Директивна необиљеженост ,,омогућава да се њиме може означити опште директивно перлативно кретање и посебно директивно – аблативно и адлативно“ (Пипер 2001: 68), што значи да се овим глаголом може обиљежити и почетна и крајња тачка кретања, али и путања кретања.</s><s>Коју ће врсту усмјереног кретања означити глагол ићи ,,зависи од ситуационог контекста, односно, од позиције коју заузимају говорник и носилац кретања“ (3) Перлативна концепција кретања исказана глаголом ићи остварује се у сљедећим примјерима, у којима ићи значи ,,пролазити“: Из тог времена остали су ми у сјећању да ли као стварни призор или само сан у бојама: Мокрањац, Топаловић, Шантић, многобројни пјевачи и с њима ми, дјеца, идемо кроз најљепши врт који се може замислити (Рисојевић, ГУ: 87); Идући кроз шуму, дигнем грану поред пута, окрешем је и направим од ње штап (Андрић, ЗПП: 269); Две старије жене иду стазом која води од Уметничког павиљона до оне две црквице на крају самог Калемегдана (Андрић, ЗПП: 373); Једном су тако, идући кроз Ћеранића гору, опазили двоје Али зашто ваш цар иде сада, пред зиму, на север (Андрић, ТХ: 452); Јуче је ,,онај Швабо“ рекао да ће муслиманска полиција за два дана преузети власт у Вогошћи, Рајловцу и Неџарићима, па сад становници тих српских насеља напуштају своје домове и иду негдје гдје ће им бити сигурније (Пржуљ, ДСГ: 11); Нисам хтио да идем никуд из касабе (Селимовић, ДС: 240); ,,Док болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити друге“ (Андрић, СОЗ: 208); И чим је апотекар дошао, служавка му је рекла како хоће да иде, јер се не слаже с његовом тетком, која је, нека господин опрости, права роспија, и само не зна како госпођа Ружић подноси њену злобу и пакост – Идем из ове куће (Ћопић, НБС: 288); Можеш ићи куд год зажелиш, никаква мантија ти се не заврзује око ногу (Ненадић, Д: 178); ,,Ишли смо дубоко под земљу.</s><s>Кан се одлично сналазио, као да је он лично правио те тунеле (Стојиљковић, КР: 156).</s><s>Душица је обично ишла у ,,Божидарац“ (Михаиловић, КЦТ: 72); Зашто је манастиру дао сто дуката за звоно, зашто је воденицу затворио изговарајући се пред сељацима да се млинско камење иступило, сваког дана по врећу ујма губи, зашто јој је дозволио да иде у манастир и понизи га пред калуђерима? да молим твоје пријатеље и Вукашина да те спасавају из апсе (Ћосић, К: 172); Ишао је Сочица у Мостар да се жали вишим властима на оно што прије тога није могао да ријеши ни истјера (Братић, ЗХ: 182); Млади Галус је ове године завршио гимназијалну матуру у Сарајеву и на јесен треба да иде у Беч на студије (Андрић, НДЋ: 249); – Рећи ћемо да нам је Луња повјерила шта ће јутрос у школи закувати, па смо ишли у љескар близу школе да је дочекамо (Ћопић, ОРЛ: 74); – Широки, понеси врећу, идемо у црквењакову њиву (Ћопић, ОРЛ: 86); Ишао сам чак и код једне бабе у Сијаринску бању да ми справи мелем (Стојиљковић, КР: 154); Богдан је са дјецом ишао у Цркву Светог Саве испред које су ложили велике ватре од оног истог дрвећа које је свако носио са собом (Кнежевић, З: 117); По дворишту су се мотале неке дјевојчуре, али Гавра није био заинтересован, ишао је у јаругу, заобилазећи кнежев гроб (Кнежевић, З: 88); Ишла је с њим у све манастире, сва светилишта и љечилишта (Рисојевић, БЏ: 105); Неколико пута ишли смо скупа у цркву, такав је био обичај, нарочито о Божићу и Ускрсу (Рисојевић, (7) ,,Упућивати се куда са намјером да се нешто уради“: Једна неприродност је бар привремено укинута, а она, ево, хвала богу, иде на часове клавира, и сасвим лијепо ће се навикнути да га нема (Селимовић, Т: 65); Још су неколико пута камарати заједно одлазили код Кечине Драгиње, али ни сами нису били начисто с тим који од њих иде да загледа и бегенише цуру за себе а који је онај споредни, тек да се нађе камарату при руци (Ћопић, БСБ: 87); Мима је до тада виђала блокове Студентског града само из аутобуса, када је ишла на аеродром (Капор, Ф: 53); И јер јој отац набија осјећај кривице причом како је због ње добио отказ.</s><s>И остао без радне дозволе.</s><s>Иако је ишао на посао чешће од многих других (Кецмановић, ТЈБВ: 23); Велико вам хвала, госпођо, идем да потражим кућу у којој сам живео (Киш, РЈ: 21); Некада, пошто би се поздравили, ишли би на ручак у механу већ неколико дана, да би се додворио оцу, иде на зборове, даје паре кафеџијама, одлаже сељацима исплату дугова, обећава жито (Ћосић, К: 82); Упали ли ми кец с воденицом, и ако ме и на пролеће прескочи смрт, ићи ћу да просим девојку (Булатовић, ЦПЛПН: 25); Не верујем да је иједан болесник, оболео од најтеже болести, ишао на клинику по резултате испитивања (Капор, ЧА: 40); Маријана је знала да ће он сада с пензионерима играти шах, пушити, причати о политици и чекати њу да оздрави, да иду на Дрину (Пржуљ, ДСГ: 28); Дјевојчица којој расту груди, и која се крије стидећи се туђих погледа, иде на час клавира (Селимовић, Т: 85); – Идем да потражим мјесто за свој хајдучки логор (Ћопић, ОРЛ: 14); Кнез је журио да тужи Николетину и пољара, а сељаци су ишли да траже Ланин повратак у село (Ћопић, ОРЛ: 110); – Стриче, ја и Николица идемо да јавимо учитељици, а ти трчи до Николетине (Ћопић, ОРЛ: 143); – Ми идемо да се помолимо светој Петки каже млађа од две жене, тврдо (Андрић, ЗПП: 373); Ја и данас често идем тамо и зимус сам ишао да видим то божићно чудо (Кнежевић, З: 63); Они су газили намете да би умакли поћерама и ударали на цијеле швапске постаје, док сте ви ишли да бећарите у Јеленином крају и да прангијате по механама (Драгић, КП: 126).</s><s>Није му се ишло унутра јер није могао погледати истини у очи – да га тамо чека само једна његова дјевојчица (Пржуљ, ДСГ: 16).</s><s>Како се види, бројни су примјери у којима глагол ићи исказује усмјерено кретање.</s><s>То потврђује и запажање Д. Вујовић (2011а: 725), која истиче да је највише значења овог глагола ,,мотивисано његовим семантичким потенцијалом да се реализује у контексту као глагол аблативне, адлативне или перлативне концепције кретања“.</s><s>Наведеним метонимијским значењима заједничко је то што се у функцији субјекта, односно носиоца кретања јављају лексеме са семантичким обиљежјима ’живо + /’ и ’људско + /’.</s><s>Перлативна концепција кретања исказана глаголом ићи остварује се у примјерима (3), будући да као колокат захтијева навођење модела кроз + акузатив или бесприједлошки инструментал.</s><s>За разлику од примјера (3), у примјерима (4) и (5) означава се посебно директивно, тј. аблативно кретање па се лексемом ићи означава напуштање, удаљавање од почетне тачке кретања и реализује се значење ,,одлазити, удаљавати се“ (4) и значење ,,силазити (5).</s><s>Развитак нових семантичких садржаја глагола ићи омогућава дакле, ’аблативност’ која постаје инваријантна семантичка компонента, док у примјерима (6) и (7) статус архисеме добија ’адлативност’, будући да се њом означава приближавање крајњој тачки кретања.</s><s>Значење ,,упућивати се куда с каквим циљем“, како се види, добија се помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа у + акузатив.</s><s>У значењу ,,упућивати се куда са намјером да се нешто уради“, како примјери показују, намјера је исказана у реакцијској допуни приједлошко-падежном конструкцијом или зависном реченицом.</s>\n<s>Приближавање крајњој тачки кретања у основи је значења ,,улазити“, што потврђује примјер (8).</s><s>И у овоме значењу, семичка структура метонимијске лексеме, тј. глагола ићи, укључује нову архисему, која није присутна у саставу примарног значења, а то је ’адлативност’.</s><s>У посљедњем метонимијском значењу, тј. значењу ,,кружити, циркулисати“ (9) архисема ’премјештати се у простору’ постаје диференцијална сема, а самосвојна, основна сема постаје ’кретати се око нечега’.</s>\n<s>Мотивациони фокус за развитак метафоричних значења глагола ићи чине семе: а) ’директивна немаркираност’, б) ’континуираност кретања’ и в) ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Ове семантичке компоненте8 битне су за ширење полисемије и представљају ,,пратеће особине кретања обележеног глаголом ићи“ (Вујовић 2011а: 724), што значи да омогућавају настанак асоцијативних метафоричних значења глагола ићи. а) ’Директивна немаркираност’</s>\n<s>Захваљујући семи ’директивне необиљежености’ развијају се сљедећа метафорична А ево иде трећа година да свет кулучи на новој грађевини и личним радом и коњима и воловима (Андрић, НДЋ: 25); Али дани су ишли, ни брзи ни спори, него једномерни и суђени, и са њиме је дошао и свадбени (Андрић, НДЋ: 108); Ни звезда ни пространства, ни очевог муклог кашља, ни жеље да време иде брже или спорије (Андрић, НДЋ: 108); Како летњи дани иду, праћени хладним и тромим ветром који промиче опустелим улицама, грађани Ниша као да чекају да зло које их је задесило оде само од себе (Стојиљковић, КР: 8 Д. Вујовић (2011а: 724) сматра да сва значења глагола ићи настају захваљујући наведеним семама. (2) ,,Приближавати се, примицати, наступати“: Као да ми не видимо шта нам се спрема и каква времена иду? (Андрић, НДЋ: Привлачи је главни град земље, а иде у сусрет и Црвеној армији, па човјек сам не зна коме се више радује од тога двога (Ћопић, БСБ: 156); Треба ићи у сусрет модерним трендовима (Ненадић, ВК: 13).</s><s>Пронијела се вијест да куга иде овамо из Египта (Рисојевић, БЏ: 35).</s><s>А Аћима људи слушају, гласају за њега и иду за њим у буну само зато, верује (Драгић, КП: 111); А за омладином иду из потребе или слабости и многи старији (Андрић, НДЋ: 272).</s><s>Крвили су се и носили сами самцати, ишли за својим командирима и одборницима, а пази ти сад (Ћопић, НБС: 166).</s><s>Кад дође време повратка, ти среди своје ствари у невелики ковчег, све оно што увек с тобом иде и што је неопходно за твој једноставни живот (Андрић, ЗПП: 406).</s><s>Причало се како је у Млечићима за себе наручио позлаћену штулу, уз коју су ишла и два пара свилених рукавица његовим посебним служавкама После сваког другог ударца одлазио је Циганин до испруженог тела, надносио се над њега, испитивао да ли колац иде добрим правцем, и кад би се уверио да није повредио ниједан од најважнијих живих делова изнутрице, враћао се и настављао свој посао (Андрић, НДЋ: 43).</s><s>Све наведене секундарне семантичке реализације глагола ићи, како примјери показују, настале су на основу семе ’директивна немаркираност’.</s><s>У значењу (1) ,,протицати, тећи“ архисема ’кретати се у простору’ ,,уопштава се још више и уступа мјесто архисеми највишег нивоа – ’пролазити, развијати се у времену’ па се тако ,,означава само процес у најопштијем виду“ (в. Гак 1977: 27).</s><s>Друкчије речено, премјештање у простору није изражено будући да именице са темпоралном семантиком преносе значење развоја догађаја у времену.</s><s>У семантичкој реализацији ,,протицати, тећи“, како се види, инваријантна семантичка компонента је ’аблативност’.</s><s>За разлику од значења ,,протицати, тећи“, у семантичкој реализацији (2) ,,приближавати се, примицати се, наступати“ статус архисеме добија ’адлативност’, тј. ’приближавање крајњој тачки кретања’.</s><s>У позицији субјекта налазе се апстрактне именице које означавају појам времена, што доводи до ,,десемантизације глагола који се претвара у формални показатељ предикативности“ (Шамне, Сидорович 2006: 87). ’Адлативност’, такође, омогућава и настанак значења (3) ,,тежити нечему“, што се може уочити у издвојеним примјерима. ’Приближавање крајњој тачки кретања’ фокус је и за развитак значења (4) ,,нападати, сналазити“, а оно је добијено метафоричким преносом номинације са конкретног домена ’доласка до неке тачке у простору’ на апстрактни домен ’појаве Семантичка компонента ’директивна немаркираност’ мотивациона је база за настанак значења (5) ,,угледати се на некога, поводити се за ким“, које за колокат има модел за + инструментал.</s><s>Глагол ићи у примјерима (6) реализује значење ,,припадати“, а ,,трајекторово9 посједовање оријентира који се поистовјећује с улогом пацијенса опојмљујемо путем имплицираног кретања дотичног пацијенса у правцу агентивног аргумента“ (Цикач 2017: 154).</s><s>Значење (7) ,,продирати, забити се“ такође је добијено метафоричном трансформацијом наведене семе, па се глаголом ићи означава перлативно усмјерено кретање, које је, како се види, изражено бесприједлошким инструменталом, тј. просекутивом чиме се истиче ,,кретање дужином локализатора“ (Пипер 2001: 72).</s><s>9 Термин трајектор користи се у англосаксонској литератури и означава носиоца кретања. б) ’Континуираност кретања’</s>\n<s>Заједнички елемент примарне и секундарних семема (1) ,,капати, цурити“, (2) се са чим“, (5) ,,продавати се“ и (6) ,,забављати се“ налази се у семантичкој компоненти ’континуираност кретања’.</s><s>Нпр.:</s>\n<s>(...) њему је колена неко ишчупао, зато је ишла крв, црвенела се ишчупана шумару одмах иду сузе низ лице колико се разњежи и колико му је та ријеч на Алихоџа се мрштио од дима који је допирао преко пијаце до његовог дућана и презриво говорио о новој ,,поганој“ води која иде кроз гвоздене чункове Сад је у тами наслућивао све то и са горчином мислио како посао иде споро и тешко (Андрић, НДЋ: 36); Тако је то ишло све док се код нас није унајмио у службу Велики Јово (Ћопић, БСБ: 33); Даље читање иде лако и пријатно (Андрић, ЗПП: 182); – Кад смишљам пјесмице, ја морам да жваћем сламку, иначе посао не иде – објасни Потрк (Ћопић, ОРЛ: 48); Надаље као да је све то тако ићи даље, све игра за игром, коло до кола, одавде до на крај земље, од земље до звезда, ваљда и даље (Андрић, ЗПП: 354); Зашто би мислио, све иде по навици а не по размишљању (Рисојевић, БЏ: 160); По варошици сад иде разговор: гори шума! (Андрић, ЗПП: 369); Кирхнер је волио живот, ракију, жене, како то већ иде (Рисојевић, БЏ: 74); Истрага иде разним путевима, званично је само један истражни судија, Пфефер, али то је далеко од истине (Рисојевић, БЏ: 181); Као елементарна непогода, догађаји су ишли својим током не питајући домаће шта би они жељели (Рисојевић, БЏ: 233); Видећи да саслушање споро иде и да не обећава плода, Абидага са нестрпљивим покретом и гласним псовкама изиђе из појате (Андрић, НДЋ: 39); Иначе је све ишло по старом (Андрић, НДЋ: 141); И све иде савршено логично: од мањега ка већем, од регионалног и племенског ка националном и државотворном (Андрић, НДЋ: 247); Без искрене женине помоћи и учешћа ишло је то веома споро (Селимовић, О: 08); Нека све иде својим редом, и живот, и смрт, живот без зла, смрт без муке (Селимовић, О: 191); Ближњи надгледају како то иде са мојим кажњавањем, да ли клечим, да ли сам скрушен и понизан, ударам ли себе довољно снажно по голим прсима (Ненадић, Д: 126); Дотле је све ишло (4) ,,Пристајати уз што, одговарати чему, слагати се са чим“: Ваљда зловоља и иде са страхом (Рисојевић, ГУ: 53); Кад би се у свету несанице јавио звук, и кад би она проговорила или пропевала, нестало би је одједном са свим поворкама чуда и страхота које иду са њом (Андрић, ЗПП: 455); Тако је људски живот удешен – и сам Бог једини тако је хтео – да уз сваки драм добра иду два драма зла, да на овој земљи не може бити доброте без мржње ни величине без зависти, као што нема ни најмањег предмета без На Душановцу сам ишао с најлепшим цурама (Михаиловић, КЦТ: 9); За мене хоће да се уда, а уз пут иде још са двојицом-тројицом (Михаиловић, КЦТ: 36); ,,Она иде с Љубом Шампионом“, говориле би (Михаиловић, КЦТ: 9).</s><s>Ви, наравно, знате да цртежи слабо иду на тржишту (Капор, Ф: 120); Џезве и филџани ишли су боље него икада (Капор, ЧА: 40); Никакво чудо јер је та роба ишла на конвертибилно тржиште (Ненадић, П: 17).</s><s>У семичкој структури издвојених секундарних, метафоричних значења глагола ићи у први план долази компонента ’континуираност кретања’.</s><s>Као субјекатски аргумент у значењима (1) и (2) јављају се инаниматни референти, тачније именице које означавају течну материју, а семантичко обиљежје ’неприкидност кретања’ омогућава асоцијативно повезивање семантичких садржаја – примарног ,,кретати се корачајући, ходати, Значење (3) ,,обављати се, збивати, тећи“ изведено је од примарног на основу сличности у начину представљања радње у вези са семом ’континуираност кретања’.</s><s>У основи овог метафоричног значења, према ријечима И.</s><s>Цикача (2017: 148), ,,лежи опојмљење протока времена, односно промјене која се одвија у неком временском одсјечку, као кретања неког ентитета кроз простор“, што се у издвојеним примјерима актуелизује ,,одвијањем наведеног процеса промјене у даном временском раздобљу“.</s><s>Метафоричка трансформација наведене семе омогућава и настанак значења (4) ,,пристајати уз што, одговарати чему, слагати се са чим“.</s><s>Наведено се значење, као што уочавамо, добија помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа уз + акузатив, односно са + инструментал.</s><s>Овај модел падежне конструкције, са + инструментал такође је колокат значењу (5) ,,забављати се“.</s><s>У овој семантичкој реализацији забављање двоје људи, њихов романтични однос схвата се као континуирано дружење које се асоцијативно повезује са континуираним кретањем у простору. в) ’Распростирање кретања по површини’ ’Распростирање кретања по површини’ као једна од пратећих сема глагола ићи омогућава да се њиме у метафоричним трансформацијама означи распростирање, пружање, ширење нечега уопште, материјалног, конкретног или пак апстрактног. ,,Апстрактни појмови могу да буду, у одређеном смислу, предмет простирања кроз простор.</s><s>Нека идеја или изговорена или написана мисао може да се преноси од човека до човека и у том смислу се креће, осваја простор, простире се“ (Вујовић 2011а: 727).</s><s>На основу продуктивности ове семантичке компоненте развијају се значења, као што су: (1) Издвајамо примјере у којима се остварују поменута значења: За њим иде глас да воли ракију и жене (Рисојевић, БЏ: 52); За чудо, Ајниефендија ме примио истог часа, као да ме очекивао, нису преда мном ишли гласови ни гласници, иако се на ходницима осјећало прикривено присуство Од Цетиња су, опет, путеви ишли амо и грабили су њима хитри пјешаци, коњаници и перјаници (Драгић, КП: 91); Међа између два пашалука, босанског и београдског, која иде ту изнад саме касабе, почела је тих година да се све оштрије оцртава (Андрић, НДЋ: 91); Ако хоће да знају, каже, онда им поручује да га је послао коџа Милош да осеири куда ће ићи граница и докле ће захватити Србија (Андрић, НДЋ: 92); Линија иде дужином целе црте, заталасана, затим се, при крају, успиње и ломи (Киш, РЈ: 95); Запаливши мале ватрице, убрзо су поделили логор, као неко дуго село, правом путањом која је ишла унакрст (Црњански, С: 36); Од овог проклетог места гранају се четири пута.</s><s>Иду на четири стране света (Булатовић, ЦПЛПН: 64); И на првом диреку од врата, која иду у ту одају, виси дудук саламчине дебео као колац стружњак, а дужи од једног лакта (Драгић, КП: 137); Згађен и уплашен, Кајица потрча стазицом која је ишла све до старца и трпезе (Булатовић, ЦПЛПН: 109); Пруга је ишла низ Дрину, оном стрмином испод Мејдана, усечена у брег, опасивала варош и спуштала се у равницу код последњих кућа, на обали Рзава (Андрић, НДЋ: 217); Милер тврди да неки ходници из тврђаве иду далеко ван града и да се гранају у више праваца (Стојиљковић, КР: 47); Поред ње иде стаза (Андрић, ЗПП: 293); Сеоски пут иде поред њиве (Андрић, ЗПП: 294); Кад човек пређе мост, излазећи из касабе, и напусти главни друм који скреће десно, низ реку, па се спусти до саме речне обале, наилази на уску камену стазу која иде улево од моста (Андрић, НДЋ: 103).</s><s>Жућкасти, порозни камен од кога је мост саграђен чврснуо је и збијао се од наизменичног утицаја влаге и топлоте; и вечито бијен ветром који иде у оба правца долином реке, пран кишама и сушен сунчаном жегом, тај камен је с временом убелео загаситом белином пергамента и сијао је у мраку као осветљен изнутра (Андрић, НДЋ: 70).</s>\n<s>Наведени примјери показују да се полисемичност глагола ићи ,,заснива на идеји кретања као простирања кроз простор и време“ (Вујовић 2011а: 727).</s><s>Тако у значењу ,,ширити се, распростирати се, проносити се“ (1) семантички и синтаксички детерминатор су апстрактни ентитети, тачније именице које означавају ’звук’.</s><s>Осим тога, глаголом ићи изражава се распоред неког материјалног објекта, што потврђује значење (2) ,,пружати се, водити“.</s><s>Значење премјештања у простору у датим примјерима (2) трансформише се у значење просторног размјештаја, које је заправо, пропраћено асоцијацијама о распрострањености објекта по површини, о просторној дистрибуцији.</s><s>У овим примјерима семантичку позицију са детерминатором чине појмови који немају способност премјештања у простору (пут, међа, граница, линија, путања, пруга, ходник, стаза), што доводи до губитка лексичких обиљежја глагола ићи која га чине глаголом кретања.</s><s>Према томе, овдје се ,,статични ентитети описују као ентитети који иду, што се заправо односи на путању њиховог простирања“ (Стаменковић 2013: 155), а то такође, запажамо и у Перифразе</s>\n<s>У основи перифрастичких јединица са глаголом ићи може бити: а) метафора, б) метонимија, в) еуфемизам, г) фразеологизам. а) Метафорске перифразе почивају ,,на преношењу значења по аналогији, по некој сличности, или, лингвистички речено, на постојању најмање једне заједничке семантичке компоненте између два језичка знака која омогућује везивање означеног једног језичког знака за ознаку другог језичког знака“ (Ковачевић 1991: 63).</s><s>Наводимо примјере у којима је метафора конститутивни елемент перифразе.</s><s>Ко не стече у буни и шпекулацији а нешто му се хоће, иде у чиновнике Ја, ефендија, нити хоћу са Швабом да се крстим нит са будалом да идем на војску – одговарао је мирно хоџа (Андрић, НДЋ: 116); Вук Бранковић је ударио на Јакуба, а требало је да он направи засједу; кнез Лазар је ишао право на Мурата, а требало је његову војску да изолују од остале (Братић, СОЗ: 83); Џакан је однекуд начукнуо само толико да је тај Наполеон, такођер, био неки фашиста који је ишао на Москву исто као и Хитлер данас (Ћопић, БСБ: 145).</s><s>Отац би желео да му син студира технику или шумарство, а син би хтео да иде на филозофију (Андрић, НДЋ: 249).</s>\n<s>То је била жеља његове мајке, али она никад није читала Мемоаре, она није знала ко је био њен супруг, нити ко је био учтиви љекар који ју је породио са Аном и коме су ишли у посјету у Баден Баден, гдје су разговарали о могућности укрштања различитих врста стоке (Кнежевић, З: 206).</s><s>На основу наведених примјера перифраза уочљиво је да су настале преко метафоре.</s><s>У истој семантичкој позицији ,,перифраза се може супституисати неперифрастичком јединицом којој је семантички потпуно еквивалентна или јој је семантички веома блиска“ (Ковачевић 1991: 59).</s><s>Свим издвојеним метафорским перифразама заједничко је то што се потцртава</s>\n<s>’адлативност’, приближавање крајњој тачки кретања.</s><s>Метафорске перифразе са глаголом ићи, како видимо, јављају се у форми акузатива уз приједлоге у и на. ,,Конструкцијом у + акузатив, како наводи М.</s><s>Алановић (2013: 44), ,,начелно се истиче интенционална и циљна компонента у вршењу радње идентификоване именицом у саставу дате конструкције“.</s><s>С тим у вези, перифразе ,,у чији састав улазе именице из класе nomina professionis, редовно у множини, означавају предстојећу промену статуса агенса“ (Арсенијевић 2003: 136), што уочавамо у примјеру: Ко не стече у буни и шпекулацији а нешто му се хоће, иде у чиновнике = постаје чиновник.</s>\n<s>’адлативност’, б) Метонимијске перифразе почивају ,,на замјени двају израза што су међусобно у неком типу логичке везе: узрочне, просторне или временске, или се пак та замјена заснива на навођењу материјалног симбола умјесто адекватног апстрактног појма“ (Ковачевић 1991: 62).</s><s>У корпусу биљежимо сљедећу перифразу која је настала преко метонимије: Ишао сам раме уз раме са финанцима и ватрогасцима, дахтао као на измаку снага и подешавао дисање према њиховим корацима (Киш, РЈ: 29).</s><s>Као што се види, у основи перифразе налази се метонимија.</s><s>Овдје је заправо ријеч о ,,транспозицији значења простора у значење начина“ (Редли 2016: 394), будући да је у основи перифразе ићи раме уз раме ,,изражена просторна проксималност, која је утицала на то да се овај израз тумачи у значењу ’заједно’“ (Шарић 2012: 182). в) Перифраза која настаје посредством еуфемизма јесте еуфемистичка перифраза, а њу репрезентују сљедећи примјери:</s>\n<s>’адлативност’, нам је смрт извесна, не значи да треба пијани да идемо на онај свет!</s><s>Као што уочавамо, перифраза ићи на онај свијет подударна је са еуфемизмом.</s><s>Док неперифрастички синоним ,,умријети“ потцртава архисему ’завршетак живота’, перифраза ићи на онај свијет потцртава диференцијалну сему ’усмјереност кретања’.</s><s>Глагол умријети ,,по правилу искључује субјективност указујући на општу, типску представу“, а перифраза ,,подразумијева субјективно виђење датог денотата, па је често прожета осјећањима“ (Ковачевић 2015б: 174), што и запажамо у датим примјерима.</s><s>Анализиране перифразе, како смо видјели, налазе се у односу интерсекције, и то са: метонимијом, метафором те еуфемизмом.</s>\n<s>Закључак г) У састав перифрастичких јединица могу бити укључени и фразеологизми чији је конституент глагол ићи.</s><s>Томе су потврда сљедећи примјери: Дедер, Ђурајица, окини већ једном, теби та работа иде од руке (Ћопић, БСБ: 101); Иако, не може човек да се пожали, та јој математика иде од руке да око ње до сада, што се школе тиче, није имала никаквих проблема (Кецмановић, ФЛ: 10); А они, они ће поново створити свој дом јер им тако што од руке иде Да му се снаха унесрећила, да му је поружнела, и то тек што је беше добио, то му никако није ишло у главу (Црњански, С: 171); Осим тога, никако му није ишло у главу да је сад мртва и да је сад свему крај (Црњански, С: 193); Њима се није напуштала игра у зеленилу, и никако им није ишло у главу да је заиста никако му није ишло у главу како се то овако трезвено створење, наоко без маште, с оволико жара и спремности туче за револуцију (Ћопић, ДНБ: 69). ,,ићи за својим послом“  ,,радити свој посао не гледајући шта други чине“: Гледа само своју кућу и иде за својим послом, као да никад није знао ни за друштво ни за карте (Андрић, НДЋ: 152); Кад сам се искрцао у далматински градић, пун купача, туриста који траже собе и домаћег света који иде за пословима, опет сам као вртоглавицу осетио немир (Андрић, ЗПП: 334).</s><s>10 Значења фразеологизама наводимо према Рјечнику Ј.</s><s>Матешића (1982).</s><s>Сви су пили вино из боце што је ишла од руке до руке (Селимовић, О: 67); Свијетли се и шкрипи оружје, а чаша иде од руке до руке (Кочић, П: 175).</s><s>Као што се види, перифраза је заправо, основ стварања фразеологизма.</s><s>А ,,да би перифрастичка структура функционисала као фразеолошка, мора бити или сликовита, или се као несликовита синтагма мора комбиновати с неким другим творбеним средством у процесу примарне фразеологизације у чијем резултату настаје фразеолошка јединица“ (Мршевић Радовић 1987: 44).</s><s>Да су перифразе подударне са фразеологизмом на структурном плану, потврђује и примјер ,,ићи за својим послом“.</s><s>Уз глагол ићи ,,конструкцијски модел за + инструментал долази у улози адвербијала намјере означавајући циљ ради којег се подузима каква акција, односно њиме се исказује намјера за достизање одређеног циља, али не и реализација таквог процеса“ (Омеровић 2020: 92).</s><s>То значи да је у датој фразеолошкој перифрази сема ’директивна немаркираност’ карактеристични детаљ који се посебно одсликава због чега наведени израз ,,и јест пјесничка слика, а самим тим и стилски украс“ (Ковачевић 1991: 61).</s>\n<s>Проведена анализа показала је да глагол ићи има велики семантички потенцијал, што потврђује велики број секундарних семантичких реализација које смо пронашли у корпусу.</s><s>Као разлог његове разгранате полисемије може бити ,,то што је он један од основних глагола људског кретања, односно не само кретања већ постојања уопште“ (Вујовић 2011а: 725).</s><s>Осим тога, овим се глаголом могу означити различите врсте кретања, како физичке тако и апстрактне, затим ситуације простирања, ширења и сл.</s><s>Значења која се односе на физичко кретање јесу ,,кретати се превозним средством“ и ,,саобраћати“.</s><s>Захваљујући необиљежености у смислу директивности, глаголом ићи може се означити перлативно, аблативно и адлативно усмјерено кретање, које може бити мотивисано метонимијом, али и метафором.</s><s>Тако се у метонимијски индукована значења овога глагола убрајају семантеме ,,прелазити“, ,,одлазити, удаљавати се“, ,,силазити“, ,,упућивати се куда с каквим циљем“, ,,упућивати се куда са намјером да се нешто уради“, улазити“, ,,кружити, циркулисати“, док у метафорична значења потпадају семантичке реализације: ,,протицати, тећи“, ,,приближавати се, примицати се“, ,,тежити нечему“, ,,нападати, сналазити“, ,,угледати се на некога, поводити се за ким“, ,,припадати“ те ,,продирати, забадати се“.</s><s>Поред ’директивне немаркираности’, продуктивне су и семе ’континуираност кретања’ и ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Семантичко обиљежје ’континуираност кретања’ мотивациони је фокус за развитак значења као што одговарати чему, слагати се са чим“, ,,продавати се“ и ,,забављати се“.</s><s>Сема ’распростирање кретања по површини’, како је анализа показала, омогућава настанак значења ,,ширити се, распростирати се, проносити се“, ,,пружати се, водити“ и ,,дувати.“ Глагол ићи конституент je перифрастичких јединица, у чијој основи могу бити метафора, метонимија, еуфемизам, али и фразеологизми као језичке јединице којима су експресивност и сликовитост иманентна обиљежја.</s><s>Анализа метафорских перифраза показала је да се потцртава сема ’директивне немаркираности’, што показују примјери филозофију“  ,,студирати филозофију“.</s><s>Метонимијска јединица са глаголом ићи коју смо забиљежили у корпусу јесте ,,ићи раме уз раме“  ,,ићи заједно“, у којој појам означен метонимијском лексемом стоји у каузалној вези с појмом који замјењује.</s><s>Перифраза која настаје посредством еуфемизма, као нпр. ,,ићи на онај свијет“  ,,умријети“ посебно истиче сему ’усмјереност кретања’, док неперифрастички конкурент ,,умријети“ потцртава архисему ’завршетак живота’.</s><s>Фразеолошке перифразе структурно су подударне са фразеологизмима, па се тако изразима нпр. ,,ићи од руке“ или ,,ићи за својим послом“ на врло сликовит начин представља глаголска радња.</s><s>У овоме дијелу рада представили смо пренесена значења прототипичних глагола кретања – кренути и ићи.</s><s>Разматрајући полисемантичку структуру глагола ићи, потврдили смо закључак који је ауторка Н.</s><s>Миланов (2017: 142) изнијела у истраживању, а то је да глагол ићи представља ,,семантички најбогатији глагол са широким значењем који примарно означава хоризонталну промену положаја тела у простору“.</s><s>Имајући у виду да ,,богатство семантичке структуре глагола у великој мјери зависи од разноврсности значења префикса“ (Виноградов 1986: 339), те да су ,,метафоризацији више подложни префиксални глаголи“ (Тошовић 1995: 132), тема сљедећег поглавља биће посвећена анализи пренесених значења префиксалних изведеница глагола ићи.</s><s>3.1.</s><s>ПРЕНЕСЕНА ЗНАЧЕЊА АДЛАТИВНИХ ГЛАГОЛА КРЕТАЊА Адлативни глаголи означавају приближавање неком оријентиру11 у простору.</s><s>За адлативне глаголе кретања ,,важи да је почетна тачка кретања ван граница локализатора, а тачка ка којој је управљено кретање, односно циљ кретања, налази се у оквирима локализатора, односно у његовој непосредној близини“ (Вујовић 2019: 38).</s><s>Адлативно Протипски глагол адлативно усмјерених глагола од кога и полазимо у анализи јесте глагол Глагол доћи</s>\n<s>Основна семантичка реализација глагола доћи одређује се као ,,идући, путујући или уопште крећући се стићи, доспети, приспети негде“ (Речник СЈ 2011: 298).</s><s>Међутим, ,,осим значења адлативног конкретног кретања ’стићи корачајући ногама’ проистеклог из основног значења глагола ићи ’кретати се ногама корачајући’ има и опште значење адлативности, односно стизања до неке тачке у простору без обзира на начин кретања“ (Вујовић 2012б: 529).</s><s>Из тог се разлога у лексикографској дефиницији основног значења глагола доћи наводе подаци да се односи на жива бића, али и на предмете, појаве и сл. (в. Речник САНУ 1966: 638; Речник СЈ 2011: 298).</s><s>Семантичку структуру овог глагола чине архисема ’премјештати се у простору’ и диференцијалне семантичке компоненте ’адлативност’, тј. ’приближавање локализатору’ и ’завршетак радње’.</s><s>Слиједи анализа значења глагола доћи која смо забиљежили у грађи.</s>\n<s>Секундарна значења глагола доћи која су индукована метонимијом јесу: (1) ,,поћи, 11 П.</s><s>Пипер (2001: 21–22) издваја елементе локализације, а то су: објекат локализације, оријентир и локализатор.</s><s>Локализатор подразумијева објекат у простору или мјесто у односу према којем се мијења удаљеност носиоца кретања и на тај начин се одвија кретање.</s><s>Однос између носиоца кретања и локализатора исказује се помоћу оријентира, који је конкретизатор односа између објекта локализације и локализатора.</s><s>Војкану и мени нису нудили да дођемо с њима, али ја нисам могао да издржим код куће, отишао сам са стрицем Вељком, да стојим негдје са стране и не сметам, како ми је заповиједио (Рисојевић, ГУ: 90).</s><s>Голован је лично дошао, аутомобилом додуше (Пекић, ХАЊ: 153).</s><s>Наведени примјери показују да код метонимијских значења глагола доћи инваријантна семантичка компонента ’кретати се мијењајући мјесто’ не ишчезава већ се претвара у сему нижег ранга.</s><s>Такође, у овим се значењима актуелизује и сема ’адлативност’.</s><s>Међутим, у примјеру (1) самосвојна, основна сема постаје ’ингресивност’, односно, ’почетак кретања’, док у примјеру (2) архисема постаје ’кретати се помоћу превозног средства’.</s>\n<s>Настанак метафоричних значења глагола доћи омогућавају диференцијалне, идентификационе семе, и то: а) ’адлативност’ и б) ’завршетак кретања’, што значи да су метафорична значења овога глагола мотивисана.</s><s>Почињемо од анализе значења која су настала метафоричном трансформацијом семе ’адлативност’. а) ’Адлативност’</s>\n<s>На основу семантичке компоненте ’адлативност’ настала су сљедећа значења: (1) извјесног ступња, границе, стадија у неком послу, обављању радње“, (4) ,,доспјети до неког степена, фазе у неком процесу, развоју, дотјерати“, (5) ,,заузети неко мјесто, Олакшање је дошло одонуд откуд се најмање смела надати (Андрић, НДЋ: 290); Зато та кобна илузија траје тако дуго, а видљива пропаст долази тако други, свако тражи задовољство, а невоље долазе саме (Селимовић, ДС: 168); Осећао сам ја да ми неко зло долази, али нисам мислио да је од њега (Ћосић, К: 75); Неко зло је овдје дошло, шејтански посао (Рисојевић, БЏ: 65); Тако ће се знати да долази нова опасност (Ћопић, ОРЛ: 134); Дође ли некад каква невоља, знаћу да имам неког на кога да се ослоним (Ћопић, ОРЛ: 117).</s><s>Знали су гдје ће најбрже доћи до вина и ракије, а онда би се напили и запјевали (Драгић, КП: 191); Најспокојнији од свих били су њих двојица: гледали су многоглаву руљу и мислили како да дођу до мало хлеба и ракије (Булатовић, ЦПЛПН: 20); Док су Бугари и Кумани образовали логор на месту негдашњег манастира, док су крчили драч своје збуњености и док су плели конопе и бирали стабла за израду балисте, братство се изнова стицало ка трпезарији, овог пута око саветовања како да дођу до воде за пиће (Петровић, ОЦСС: 139); А горе, игуман и монаси су у трпезарији умовали како да дођу до потребне воде (Петровић, ОЦСС: 140).</s>\n<s>(3) ,,Стићи до извјесног ступња, границе, стадија у неком послу, обављању радње“: Кад је дошао до двадесет и осам, застао је један трен ока, погледао скупљене карте странчеве и његово загонетно лице (Андрић, НДЋ: 151). (4) ,,Доспјети до неког степена, фазе у неком процесу, развоју, дотјерати“: Дошло је дотле да Краљ из своје краљевине, која је трајала свега пет година, бјежи главом без обзира, са завежљајима, као поскитани слуга без ниђе (5) ,,Заузети неко мјесто, положај, стећи неко звање“ Ваши султани су халапљиви, кад на власт дођу, не живе дуже од пет до десет година (Братић, СОЗ: 66); ,,Море, најебаћу им се мајке сељачке кад дођемо на власт“ (Стојиљковић, КР: 72); Кад пролетери дођу на власт, повешаћу вас све о крушке (Стојиљковић, КР: 136).</s>\n<s>Све нас испуњавало је то неком нејасном милином и чинило нам се да ће доћи неко ново, срећно доба (Драгић, КП: 15); Понекад је заиста помишљао да је дошло време да седне и да већ једном отпочне оно што је чврсто био наумио Суви и сунчани дани, кад се и поред студени може јахати, дошли су неминовношћу природних појава (Андрић, ТХ: 290); Најзад, дође и тај судњи дан, када је Бел Ами требало да оде по заслужену ратну одштету за своје изгубљене родитеље (Капор, ЧА: 32); Доћи ће једном и тај час као у трудних жена што порођај долази (Ненадић, ДЖ: 14); Зар пропаде турско, а дође јавила, јер је дошло вријеме да заболе, или се тијело побунило против заборављања и подсјетило ме на себе (Селимовић, ДС: 189); Дошао је час да плати својим непријатељима, а имао их је, сигурно (Селимовић, ДС: 286); Дошло је њихово вријеме намијењено злу, као мјесечева мијена, јаче од моје, јаче и од њихове воље (Селимовић, ДС: 320); Шта вреди сва та хука, кад ево, дође овако време па човек пропадне тако да не може ни да изгине ни да живи, него труне као дирек у земљи и свачији је, само није свој (Андрић, НДЋ: 122); Видиш ли ти, Андро, да је дошло некакво погано време и ништа теже него да човек умре (Ћосић, К: 221); Као да је трговао, наслути, да је дошло време да је купи (Црњански, С: 72); Је ли то дошло доба жетве, када се кукољ од жита раздваја и огњем сажиже? (Петровић, ОЦСС: 62); Је ли то дошао послетак века, када се саблазни, и они што безакоње чине, напокон, обећано разлучују од праведника? (Петровић, ОЦСС: 62); Милан затвори очи од страха и помисли да је дошао последњи час (Андрић, НДЋ: 152); А кад је дошло време да буде ослобођен, било му је тешко да се врати у своју галичку варош Коломеју, и у очинску кућу са много деце а мало свега осталога (Андрић, НДЋ: 160); Јаков, који је кроз јашмак на лицу пажљиво пратио његове покрете, сматрао је да је дошао тренутак да се бежи (Андрић, НДЋ: 170); И тако је дошла јесен 1912. године, а затим 1913. година, са балканским ратовима и српским победама (Андрић, НДЋ: 234); Али чим су дошли летњи месеци и појавили се студенти, осетљивом Гласинчанину није могла да измакне пажња коју учитељица посвећује Стиковићу (Андрић, НДЋ: 248); А кад дође време, диже се исто тако мирно и ћутке, и одлази својој кући у Црнчу (Андрић, НДЋ: 271); Дође овако изузетна година са нарочито срећним и повољним узајамним дејством сунчеве топлоте и земљине влаге (Андрић, И кад су дошле ове последње године, и са њима немир и ,,политика“, он је, иако већ у годинама, све чинио да схвати ново време (Андрић, НДЋ: 322); Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много БСБ: 36); – Богме, кад прољеће дође, а у чемерног Саве нестане жита, нема он да се умоли ниједном другом свецу осим Ради Ћопићу (Ћопић, БСБ: 77); Дође време кад се човек нађе пред мрачним непрелазним јазом који је годинама, полагано и несвесно, сам себи копао (Андрић, ЗПП: 22); Дошла је зима, разиграна, блистава, хучна (Ћопић, ОРЛ: 113); Дође тренутак кад осетих снажно и необично, а одједном, не више један, издвојен, утисак света око себе, него саму свеобухватну чињеницу постојања, голу, дивну и страшну (Андрић, ЗПП: 46); Био је лијеп, сунчан дан, љето је било дошло и у Сарајево (Рисојевић, БЏ: 160); Дошла је зима, потом и прољеће, много је пута Зајфрид с екипом прошао кроз Хаџиће на путу за југ, али брата није пронашао (Рисојевић, БЏ: 121); Те године рано дође зима, паде велики снијег и удари Звук се појачавао, сада су могли и да му одреде правац, долазио је слева, из дубоког мрачног ходника (Стојиљковић, КР: 144); Овога пута, тај звук није допирао из жбуња, није долазио спреда, нити са леве или десне стране Но вода је дошла до самих зидина, па је чак неко време била продрла и у манастирско двориште (Ненадић, Д: 49).</s>\n<s>Ристић му онда дође као неки брат (Владушић, О: 20).</s><s>То му дође као великодушна награда за истраживање германске праисторије? (Стојиљковић, КР: 61); То му дође као некаква правда, зар не? (Стојиљковић, Као што се види, заједнички елемент основног и наведених секундарних значења глагола доћи налази се у семантичкој компоненти ’адлативност’.</s><s>У значењу (1) ,,настати, наићи, искрснути“ семантичку позицију са детерминатором чине апстрактне именице које означавају појмове и појаве, али и физичко односно душевно стање.</s><s>У примјерима (2) и (3) генитив са приједлогом до ,,јесте једно од средстава спацијалне идентификације, транслокативност типа адлативност“ (Бабић 2008: 285).</s><s>У овој семантичкој позицији ,,именица у генитиву означава тачку у простору (локализатор) ка којој се објекат локализације креће или простире и коју достиже“ (Антонић 2007: 35–36).</s><s>То значи да сема ’приближавање локализатору’ омогућава повезивање основног значења глагола доћи ,,идући, путујући или уопште крећући се стићи, доспети, приспети негде“ са секундарним (2) ,,набавити, прибавити, домоћи се“ односно (3) ,,стићи до извјесног ступња, границе, стадија у неком послу, обављању радње“.</s><s>Значење (2) ,,набавити, прибавити, снаћи, домоћи се“ посљедица је метафоричног преноса у коме сема ’адлативност’ имплицира приближавање локализатору па се изразима: доћи до вина, доћи до воде за пиће означава набављање одређених намирница.</s><s>Осим семе ’адлативност’, како се из примјера види, у метафоричном процесу учествује и сема ’успостављање контакта са циљем радње’.</s><s>Значење (3) настало је метафоричним преносом номинације са конкретног домена доласка до неке тачке у простору на апстрактни домен стизања до извјесног стадија у неком послу, обављању радње.</s><s>Иста је ситуација и са значењем (4), у коме сема ’доласка, стизања до неке тачке у простору’ омогућава развитак значења ,,доспјети до неког степена, фазе у неком процесу, развоју, дотјерати“.</s><s>Семантичка реализација (5) ,,заузети неко мјесто, положај, стећи неко звање“ настала је преношењем номинације с плана достизања одредишта у физичком простору на апстрактни план достизања одређеног положаја, тј. доласка на власт.</s><s>Ово се значење остварује у конструкцији с приједлогом ,,на“ и именицама које значе положај.</s>\n<s>Заједнички елемент основне и секундарне семеме лексеме доћи (6) ,,настати, наступити“ такође се налази у семи ’доласка, стизања до неке тачке у простору’.</s><s>Премјештање у простору није изражено с обзиром на то да семантичку позицију са детерминатором у функцији субјекта чине именице које означавају годишња доба и уопште, временске појмове.</s><s>Говорећи о метафори кретања временских раздобља, Рубинштејн (в. 2002: 2) издваја двије врсте, и то фазну и процесну.</s><s>Тако се, према овом аутору, глаголом доћи изражава ,,фазно, односно, значење почетка кретања, тј. појаве временских раздобља“ (Рубинштејн 2002: 3).</s><s>Значење (7) ,,допријети“ настало је на основу компоненте ’доласка, стизања до неке тачке у простору’, а ова реализација глагола доћи остварљива је у семантичкој позицији у којој се односи на звук који ширећи се стиже до некога.</s><s>Такође, у значењу (8) ,,надоћи, набујати“ доспијевање до одређеног мјеста у простору и подизање, тј. виши положај на вертикалној оси повезује сема ’адлативност’, а функцији семантичког и синтаксичког детерминатора је именица вода .</s>\n<s>Семантичка компонента ’доласка, стизање на одредиште’ омогућила је и развитак значења (9) ,,удати се“, што упућује на апстрактно достизање, односно постизање неког стања, па се овдје ,,промјена брачног статуса разумијева као приближавање женског трајектора своме брачном партнеру“ (Цикач 2017: 168).</s><s>Из дефиниције примарног значења глагола доћи ,,идући, путујући или уопште крећући се стићи, доспјети, приспјети негдје“ види се да овај глагол подразумијева процес будући да означава кретање које доводи до одређеног мјеста као циља.</s><s>Секундарна семантичка реализација (10) ,,бити у одређеном сродству, род с неким“, такође ,,подразумева постојање одређеног процеса – само то сада није процес хоризонталног и вертикалног кретања у простору, већ процес ’рачунања’, односно ’процењивања’ типа односа“ (Јовановић 2018: 31).</s><s>Из тога произлази да је дато метафорично значење изведено од примарног на основу уочене сличности у процесуалности.</s><s>Семантичка реализација (11) ,,испасти, испадати“, као претходно наведена, заснива се на ,,процесу ’рачунања’, односно, ’процењивања’, с тим да се у овоме значењу ,,рачуна, односно процењује садржај исказан предикативом, који се преко глагола доћи приписује субјекатском појму“ (Јовановић 2018: 33).</s><s>Значења (9) ,,бити у одређеном сродству, род с неким“ и (10) ,,испасти, испадати“, према ријечима ауторке А. Јовановић (2018: 35), могу се ,,окарактерисати као својеврстан нетипичан копулативни глагол, који, сем што повезује предикативни садржај са субјекатским појмом има и своје специфично значење рачунања, односно процењивања предикатског садржаја“. б) ’Завршетак радње’</s>\n<s>Осим наведених, у мотивисана метафорична значења сврставамо и семантичке реализације чији настанак омогућава сема ’завршетак радње’, а то су: (1) ,,постати, добити проузрокован“, (5) ,,наћи се, налазити се негдје, заузети своје мјесто“ и (6) ,,наставити се на што, заређати се“.</s><s>Ове семантичке реализације актуелизују се у контексту, као нпр.: Окраћају Јовандеки ноге, смањи се и он сам, па просто дође као батргаво дијете укопано до грла у равницу која се диже као плима и пријети да га сасвим потопи (Ћопић, НБС: 248); За то време Мерџан је гледао да ли је човек жив и пажљиво посматрао то лице које је дошло одједном поднадуло, шире и дошла као дрвена и речи као туђе (Андрић, НДЋ: 148); И њена се горња усна згрчи и подиже на десној страни увис, а цело лице јој дође одједном много старије, искусно, дрско и ружно (Андрић, НДЋ: 171); Газда Павле, жут у лицу, а очи му дошле као две црне косе пруге, проговори муклим туђим гласом (Андрић, НДЋ: 300); Од хода, ветрова и Сунца беше у лицу дошао као бакар, задригао и очврснуо од напора (Црњански, С: 145).</s><s>Просто ми дође непријатно (КЦТ, 70); Иако му дође некако чудно: он зна а не све дође смешно (ЦПЛПН, 127); Мученички се обзире осумњичени Пантелија и као највише му дошло криво баш на тога младића: та није од њега лијепо ни да слуша о таквим работама, а камоли да о њима јавно суди (Ћопић, БСБ: 110); Николетини одједном дође жао ових изгубљених и забринутих људи, (...) долазило му је да јаукне, да зубима раздере истегнуту, потамнелу кожу њеног трбуха и види како изгледа и на кога личи (Ћосић, К: 190); Разљућен тада од све те помаме женске, он је одгурну, а дође му да је тресне о тле (Црњански, С: 28); Треснувши главом о земљану пећ, крај постеље, дође јој да послеподне прође, у великој жутој кући, пуној брашна као каква воденица, тако равномерно, праћено шумом воде што је протицала, да је госпожи Дафини дошло да виче, само да би прекинула својим гласом тишину да напусти досадно место на ком је стражарила и премештала се с ноге на ногу (Булатовић, ЦПЛПН: 37); Само јој је долазило да издере из плота колац и да их све растера (Булатовић, ЦПЛПН: 42); Дошло му је да прокуне самог себе што се из Улице Тодора Миловановића преселио овде, на периферију (Стојиљковић, КР: 28); Клањање и превијање монаха, у поцепаној црној ризи, над шиљатим дрветом, чињаше му се тако безумно да му је дошло да крикне Све твоје теорије, сва твоја многобројна духовна занимања, као и твоје љубави и твоја пријатељства, све то произлази из твоје амбиције, а твоја амбиција је лажна и нездрава, јер долази од твоје сујете, само и једино од сујете (Андрић, НДЋ: 261); И као и раније, некад, у сличним тренуцима, буди се у мени осећање богатства, чисте среће што долази од мисли која гори у мени као пловак у кандилу (Андрић, ЗПП: 24); На крају, сви рачуни и све испитивање, све се сводило на једно: право проклетство његовог живота долазило је од високог мишљења које је имао о себи (Андрић, ЗПП: 25); У ствари, то долази само од слабљења мога организма, од недостатка чврстине и воље да се мирно поднесе што се поднети мора (Андрић, ЗПП: 109); Довољно је да све те људе који сад стоје или пролазе гневно или набусито испред тебе, замислиш само за тренутак испружене (...) – и ти ћеш се ослободити тешког осећања страха и притисака које ти сада долази од њихових речи и поступака (Андрић, ЗПП: 113); Јак смисао за иронију и за карикирање разних људских поступака, који налазимо код неких писаца (и неписаца) долази добрим делом од недостатака маште и неспособности тих људи да себе замисле у положају оних који исмевају и карикирају (Андрић, ЗПП: 178); Немам себи шта да пребацим, јер знам да је овај умор дошао од напора да што више видим и сазнам (Андрић, ЗПП: 200); Вероватно да то долази од потребе тих људи да себи и другима објасне своју немогућност да воле и неспособност да разумеју (Андрић, ЗПП: 216); На махове, кад мало ојача, чује се посве тих ромон, као оно пуцкетање које долази од јата скакаваца који брсте и уништавају цео један предео (Андрић, ЗПП: 304); А после задовољства које има од те мисли долази сласт од пића самог (Андрић, НДЋ: 194); Људи у којима се сретну оба та недостатка, то су пустиње у људском друштву и од њих долази највећа (5) ,,Наћи се, налазити се негдје, заузети своје мјесто“: Облачио је изврнут џемпер и чарапе; оно што дође напријед, код њега је Од студија оријенталних језика дошли су на садржину натписа на белој плочи пред њима и говорили и о мосту и о оном који га је подигао (Андрић, НДЋ: На основу примјера уочавамо да је семантичка компонента ’резултативност’, тј. ’завршетак радње’ основ за асоцијацију која је омогућила настанак значења (1), (2), (3), облику придјева или поредбене конструкције (нпр. Окраћају Јовандеки ноге, смањи се и он сам, па просто дође као батргаво дијете).</s><s>Услов за реализацију значења (3) ,,обузети, спопасти (о жељама, потребама), осим безличне конструкције, јесте и логички субјекат у дативу, што значи да је синтаксичка функција задата, тј. ,,није слободна, није ограничено слободна, већ је сасвим одређена, унапред задана“ (Гортан Премк 2004: 57).</s><s>У значењу (4) ,,произаћи, бити проузрокован“ поријекло, односно узрок неког стања означава се приједлошко-падежном конструкцијом од + генитив.</s><s>Узрочно значење повезано је са просторним значењем глагола доћи ,,који у сценарију метафоричког кретања црта метафоричку путању од неког узрока (апстрактног или конкретног)“ (Шарић налазити се негдје, заузети своје мјесто“ доћи реализује ,,прилошко значење јер се ,,субјекатском појму преко глагола доћи приписује неки прилошки садржај“ (Јовановић 2018: 34).</s><s>Посљедње значење из ове групе, тј. значење (6) ,,наставити се на што, заређати се“ као колокат захтијева навођење модела на + акузатив.</s><s>У метафоричном процесу наведених семантичких реализација глагола доћи, осим семе ’завршетак радње’ учествује и сема ’адлативност’, тј. ’приближавање локализатору и досезање циља’, при чему се ,,конкретни, просторни односи преносе на план апстрактних односа“ (Бабић 2008: 307).</s><s>Условно речено, може се рећи да ,,у сваком значењу постоје елементи оних других значења“, односно, да су семе ’адлативност’, ’завршетак радње’ те ’успостављање контакта с циљем радње’ присутне у сваком значењу ,,јер свака радња може бити доведена до краја, баш као што досезање циља у простору подразумева и свршетак радње и контакт с њеним циљем, или као што успостављање контакта с циљем радње није могуће без усмерености и приближавања, укључујући при том и извршење Перифразе</s>\n<s>Метафорична значења а) У корпусу биљежимо велики број примјера метафорских перифраза са глаголом доћи.</s><s>Издвајамо примјере перифразе, али истовремено у загради наводимо и конкурентне неперифрастичке изразе:</s>\n<s>Њим је јурнула дрхтавица, па му одједном дође жеља š= пожелиć да јој мене би свакако седео и чекао смрт да дође š= умреć (Кецмановић, ФЛ: 205); Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао š= помислихć о правој намени овога света (Андрић, ЗПП: 14); Не знам како ми је дошла та мисао š= помислио самć заправо и није моја већ Хасанова, а ја сам је примио као своју, и хтио га наговорити да је извршимо (Селимовић, ДС: 168); Љуљала се око њега задимљена шума, испадали су од врућине чворови из нагнутих и старих дебала, и њему је у главу долазила мисао š= помишљао јеć да ће се изгубити (Булатовић, ЦПЛПН: 180); Тад, као и његовим људима, први пут му дође мисао š= помислиć и нека нејасна жудња š= пожудје, пожелиć да се више не Као што се из примјера види, перифраза се у истом контексту може супституисати неперифрастичком јединицом којој је семантички потпуно еквивалентна.</s><s>Друкчије речено, за разлику од неперифрастичких конкурената помислити, пожељети који потцртавају архисему, перифраза ставља акценат на диференцијалне семантичке компоненте, тј. фазну компоненту у реализацији датог процеса, па се тако перифрастичким изразима означава почетак појаве неког стања човјека, нпр. у конструкцијама мисао дошла реализује се значење ,,појаве мисли, почетак мисаоне активности“ (Барашкина 2007: 295).</s>\n<s>У метафорским перифразама глагол доћи може имати статус зеугмичког12 глагола, што уочавамо у примјеру: Тад, као и његовим људима, први пут му дође мисао и нека нејасна жудња да се више не врати (Црњански: С, 101), будући да везује за себе два функционално истоврсна и синтаксички координирана члана, који су у субјекатској функцији, а то су именице мисао и жудња.</s><s>Претходно наведени примјери показују да се перифраза може замијенити неперифрастичким конкурентом који јој је потпуно семантички еквивалентан.</s><s>Међутим, постоје и случајеви када не постоји прави еквивалентни глагол који се декомпонује.</s><s>То потврђује примјер:</s>\n<s>Само што је у посљедњих неколико година и у Автовац дошла струја, па се дјеца сјете старих прича тек кад вјетар негдје споји електричне жице (Пржуљ, Како се види, у питању је својеврстан перифрастички декомпоновани израз, у значењу ,,електрифицирати“, дакле без правог еквивалентног глагола који се декомпонује.</s><s>У оквиру метафорских перифраза са глаголом доћи убрајaмo и изразе: Због тога је некада долазио у сукобе са људима и плаћао глобе код полицијске власти (Андрић, НДЋ: 211); Јер он не би хтео нипошто да се одваја или туђи од већине својих сународника, али исто тако не жели да долази у сукобе са 12 М.</s><s>Ковачевић (2015б: 205) дефинише зеугму ,,као конструкцију у којој један глагол према два (или више) синтаксички истоврсна члана наступа у два (или више) различита значења“.</s><s>13 Перифрастички израз доћи у сукоб у рјечницима се наводи у оквиру значења ,,доспети, запасти, бити доведен у неке околности, у неку ситуацију“ (в. Речник САНУ 1966: 638; Речник СЈ 2011: 298). властима, са којима би хтео да је увек у миру и бар формално у складу (...) последње ноћи у Никеји, Сави у сан ненадано дође родитељ његов, светопочивши монах Симеон (Петровић, ОЦСС: 16); Мајка му је ријетко долазила на сан (Кнежевић, З: 91); Бог ће га сам знати како и зашто ми долази И ти, Јакове, и ти, Милија, дошли сте на свијет а да вам очеви нијесу мајке пољубили (Братић, СОЗ: 200); Али је убрзо на свијет дошло и друго мушко дијете (Братић, ЗХ: 215); Стријељао ме је очима што сам одабрао баш тај дан, мјесец и годину да дођем на овај свијет, поред толико других и љепших Свим наведеним примјерима заједничко је то што се перифрастичким јединицама потцртава сема ’завршетак радње’, насупрот основним синонимима који се своде ,,само на именовање дате радње“ (Ковачевић 1991: 60).</s><s>Тако, нпр. у перифрази доћи на свијет почетак постојања, тј. долазак на свијет сликовито се описује као ,,физичко кретање усмјерено према одредишту које чини свијет као локација на коју трајектор долази“ (Цикач 2017: 168).</s><s>На тај се начин ,,омогућује одсликавање исјечака стварности (а не само указивање на њих)“ (Ковачевић 1991: 61). б) Метонимијску перифразу са глаголом доћи у корпусу репрезентује примјер: Сад је у тами наслућивао све то и са горчином мислио како и посао иде споро и тешко и како ће то једног дана морати доћи и везиру до ушију š= чути, Како се види, наведена перифраза доћи до ушију настала је преко метонимије.</s><s>У овој је перифрази, дакле, заступљена метонимијска јединица, која је изражена конструкцијом до + генитив, што значи да се ,,обележје спацијалне адлативности транспонује у поље апстрактног адлативног односа“ (Антонић 2007: 34). в) Еуфемистичку перифразу егземплификује примјер: Кад дођеш у моје године š= остаришć видећеш, рекао је (Кецмановић, ФЛ: Примјер показује да перифраза добија еуфемистичку, али и ,,естетску функцију“ будући да ,,говорник бира лепше и елегантније десигнате“ (Стојановић 2021: 226) за непримјерене или непристојне садржаје.</s><s>А ,,улазак у одређено временско раздобље, односно остварење становите зрелости које подразумијева промјену психофизичког стања особе“ (Цикач 2017: 165), асоцијативно се повезује са кретањем и доласком до неке тачке у простору.</s>\n<s>Метафорична значења г) Фразеолошке перифразе потврђују сљедећи примјери: Бога ти, Трифуне, нешто ми дошло у главу не могу да га заплашим ни отерам, реци ми, превари ли ти мене икад с другом женом откад се узесмо (Братић, ЗХ: 74); И најглупљем је дошло у главу да ту некаквом подсмеху и спрдњи места нема (Ненадић, ДЖ: 81); Кад се нађох напољу, богами, свашта ми дође – Ђаво ти однио те твоје челе, главе ће нам доћи прије нег стигнемо у Банат (Ћопић, НБС: 178); Понека би рекла да ће и њему неко већ доћи главе дошло под руку, то је и радио (Ненадић, ДЖ: 42); Бел Ами се извлачио из куће, бежао на улицу и јурцао по крају увлачећи се кроз крхотине стакала изломљених излога и извлачио из њих све што би му дошло под руку (Капор, ЧА: 17); Али време је вршило свој утицај и нови нараштаји су се с временом навикли и измирили с тим да својим ноћним осећањима пуштају маха при слабој светлости општинског фењера, а да се не бацају сваки пут на њега каменом, штапом или тврдим предметом који им дође до руке (Андрић, НДЋ: Срећом брзо је Кудро дошао себи и схватио какву је будалаштину учинио (Ненадић, ДЖ: 174); Лијепо су му поручили да дође себи, али он је мислио да га се боје, и није престајао да чини оно што никоме није било од користи (Селимовић, ДС: 104); Млади црнац је, после прве несвестице, дошао себи (Андрић, НДЋ: 58); Поново ћу задобити свој ореол првака у разреду и седећу с том круном (...), док госпођа Риго не буде дошла к себи од узбуђења и саопштила да ће тај задатак дати да се штампа у ,,Добром пастиру“ (Киш, РЈ: Како се види, лексема доћи различито је заступљена у датим фразеолошким перифразама, што је мотивисано различитим асоцијацијама у вези са тим глаголом.</s><s>Свим издвојеним фразеолошким перифразама заједничко је то што се њима наглашава сема ’завршетка радње’.</s>\n<s>Како смо видјели, у подлози перифраза чији је конституент глагол доћи налазе се метафора, метонимија, еуфемизам те фразеологизми. г) Основу перифраза могу чинити и декомпоновани предикати.</s><s>Издвајамо примјере:</s>\n<s>Дошао је можда до неког сазнања š= сазнао јеć од кога се и сам уплашио (Ненадић, ДЖ: 35); Крсман се плашио да постави следеће питање, али нешто у њему, упркос страху од сазнања до кога ће можда доћи š= сазнаћеć, говорило Ангажовао сам своје најбоље људе из Аненербеа и, после опсежних истраживања која су нас коштала много времена и новца, дошли смо до закључка š= закључили смоć да Круна и Копље нису довољни, да су они део неке врсте аријевског Светог тројства (Стојиљковић, КР: 20); У Гламочу, забаченој касаби западне Босне, људи су, под утицајем ,,туристичке грознице“, дошли до закључка š= закључили суć да би се и код њих могао ,,развити туризам“ (Андрић, ЗПП: 317); Ако ствари тако гледаш, долазиш до закључка š= закључујешć да је смрт мучење, сада знаш на шта мислим, вјештина одржавања живота у патњама (Рисојевић, БЏ: 100).</s><s>Врло брзо је научио војнички занат и исто тако врло брзо дошао до уверења š= увјерио сеć да је тај посао управо скројен према њиховом бићу (Ненадић, Д: 66); У тим земљама као да су хотели тако удешени како би сваки који у њима преноћи имао прилике да размишља и дође до уверења š= увјери сеć да је лепше и боље седети у својој варошици него путовати по свету (Андрић, ЗПП: Као што се из наведених примјера види, основни глагол и перифрастички (декомпоновани)</s>\n<s>статус семикопулативног глагола, а носиоци лексичког значења су глаголске именице (сазнање, закључак, увјерење).</s><s>Док се неперифрастичким изразима закључити, увјерити наглашава архисема, перифрастичким изразима се потцртава ,,фазна компонента у реализацији датог процеса“ (Алановић 2013: 50), а то је, како примјери показују ’резултативност’, тј. ’завршетак радње’.</s><s>У Речнику САНУ (1966) и Речнику СЈ (2011) ова се значења дефинишу као ,,размишљањем, проучавањем и сл, открити, установити, нешто“.14 14 У лексикографској одредници лексеме доћи у поменутим рјечницима не указује се на то да када се овај глагол нађе у споју са девербативном именицом губи своју значењску самосталност, а да именица постаје носилац лексичког значења.</s><s>И.</s><s>Лазић Коњик (2006: 281) сматра да ,,код глагола, у оквиру дефиниције, треба назначити да се дати глагол јавља у споју са именицом која претежно означава радњу (процес), да у том споју глагол нема сопствено лексичко значење или има ослабљено и да је значење датог глаголско-именског споја семантички еквивалентно радњи означеној именицом (или некој другој у зависности од смисла именице)“, те да би ,,ваљало навести и све именице које са датим глаголом могу да конституишу перифрастички израз“.</s>\n<s>Обиљежавање завршетка глаголске радње, тј. ,,финитивне акционалности“ (Мразовић, Вукадиновић 2009: 98), како се види, прецизније се изражава перифрастичким изразима.</s><s>Потврда томе јесте и перифраза: У једном од таквих тренутака, он је дошао на мисао да би се ослободио те нелагодности кад би збрисао ону скелу на далекој Дрини (Андрић, НДЋ: 19); Природно је да је човек, у коме је плануо зрачак свести и осветлио природу око њега, врло рано дошао на мисао о једној сталној тачки која би била ослобођење од робовања томе страху на који је осуђена ,,натура“ и све у њој (Андрић, ЗПП: 64); Радећи на једној малој приповеци, дошао сам на ову мисао (Андрић, ЗПП: 238); Кад читам у књигама и новинама шта све људи пишу, и како пишу, ја се мање чудим оном настраном владару на Истоку који је дошао на мисао да спали све што је записано и написано од људи о људима и њиховим мислима (Андрић, ЗПП: 229).</s>\n<s>У наведеним примјерима уочавамо да глагол доћи ,,учествује у описивању унутрашњих стања човјека тако што улази у састав више или мање идиоматизованих или полуидиоматизованих израза и метафорички представља мисаони процес или стање“.</s><s>А у таквом ,,глаголско-именичком споју фигурира именица која означава ментално стање или његов производ“ (Зализњак 1999: 313).</s>\n<s>’Финитивна акционалност’ омогућава и настанак перифраза, као нпр.: У тим тренуцима – често би долазило до свађе š= свађали би сеć (Кецмановић, ТЈБВ: 178); Уколико дође до побуне š= побуне сеć морнара или уколико се глава остати и да ће једног дана доћи до овако веселог сусрета š= срести сеć (Ћопић, ДНБ: 78); Згодне и бистре девојке напуштале би нас већ после првог састанка, ако би до њега уопште дошло š= састали би сеć, чим би виделе како кубуримо са новцем (Капор, ЧА: 74); Наша вршњакиња – сестра коју нисмо имали, завршила је заједно са нама исте године гимназију, али није имала средстава да настави студије па се прихватила дактилографије као најбржег пута да дође до запослења š= запосли сеć, радећи у дактило-бироу локалног листа Ослобођење (Капор, ЧА: 76).</s>\n<s>Из досадашње се анализе може закључити да глагол доћи реализује широк спектар значења.</s><s>Значења која се односе на физичко кретање јесу: ,,поћи, кренути заједно, придружити се“ (нпр. Војкану и мени нису нудили да дођемо с њима) и ,,довести, тј. доћи крећући се превозним средством“ (Голован је лично дошао, аутомобилом додуше).</s><s>Да је ,,овај глагол значајан у описивању метафоричког садржаја“ (Стаменковић 2013: 181), потврђује велики број значења која су индукована метафором.</s><s>Највећи број семантичких реализација глагола доћи омогућава семантичка компонента ’адлативност’, па се захваљујући њој, развијају семантеме: ,,настати, наићи, искрснути“, ,,набавити, прибавити, снаћи, домоћи се“, ,,стићи до извјесног ступња, границе, стадија у неком послу, обављању радње“, ,,доспјети до неког степена, фазе у неком процесу, развоју, дотјерати“, ,,заузети неко мјесто, положај, стећи неко звање“, ,,настати, наступити“, ,,допријети“, ,,надоћи, Поред семе ’адлативност’, продуктивна је и сема ’завршетак радње’, а на основу ње настају значења: ,,постати, добити изглед чега“, ,,постати, бити“, ,,обузети, спопасти“, ,,произаћи, бити проузрокован“, ,,наћи се, налазити се негдје, заузети своје мјесто“ и ,,наставити се на што, заређати се“.</s><s>Према томе, сва пренесена, метафорична значења глагола доћи убрајају се у мотивисана јер мотивациону базу за њихов настанак чине диференцијалне семе ’адлативност’ и ’завршетак радње’.</s><s>Осим тога, начелно, може се рећи да се наведене семантичке компоненте актуелизују у сваком значењу овога глагола.</s><s>Доћи је конституент бројних перифрастичких јединица.</s><s>Најбројнији примјери перифраза јесу метафорске перифразе (нпр. ,,дође ми мисао“  ,,помислих“; ,,дође му жеља“  ,,пожели“), у којима је наглашена фазна компонента у реализацији датог процеса.</s><s>У оквиру ових перифраза, глагол доћи може имати статус зеугмичког глагола, што показује примјер: Тад, као и његовим људима, први пут му дође мисао ( Метонимијску перифразу у корпусу репрезентује примјер ,,доћи до ушију“  ,,чути“, док еуфемистичку перифразу егземплификује примјер ,,доћи у године“  ,,остарјети“.</s><s>Бројне су и фразеолошке перифразе, у којима своје значење не губи само глагол доћи већ и остали конституенти, као нпр. доћи главе, доћи себи, доћи под руку.</s><s>Такође, фреквентни су примјери са тзв. декомпонованим предикатом, гдје је глагол доћи семикопулативан глагол, а глаголска именица носилац лексичког значења декомпонованог глагола, као у Глагол прићи</s>\n<s>Основно значење глагола прићи гласи ,,идући приближити се“ (Речник СЈ 2011: 1035).</s><s>Семичку структуру овога значење чини архисема ’премјештати се у простору’ и семе ’помоћу ногу’ и ’адлативност’, тј. ’приближавање’.</s><s>Код ове глаголске лексеме посебно је изражена ’адлативност’, ,,при чему је компонента стизања једним делом повезана и са перлативношћу, јер овај глагол описује и својеврсно скраћивање раздаљине, приближавање, па је једним својим делом усмерен ка опису врсте путање“ (Стаменковић 2013: 202).</s><s>Глагол прићи нема развијену полисемију што потврђује мали број значења која смо пронашли у корпусу, али и мали број рјечничких значења.</s><s>Сва ексцерпирана значења глагола прићи потпадају под метафорична, и то мотивисана метафорична значења, а то су: (1) ,,стати на нечију страну, удружити се с значења у корпусу репрезентују сљедећи примјери: Шта ће бити, ако приђе револуционарима, како би се домогао царских ризница, и укључи се у пљачку царскога злата? (Драгић, КП: 45); Био је то знак за побуну и Хрвата у Драчеву, крај Габеле, и одметника Ивана Мусића, који су пришли на страну устаника (Братић, СОЗ: 65).</s><s>Ни сама није била свјесна зашто је са толиком пажњом пришла читању овог текста (Кнежевић, З: 23); Прилазио је томе послу са сигурношћу и самосвешћу оштроумног богаташког детета, не сумњајући, и не помишљајући ниједног тренутка да би могао не успети у оном што жели и предузима Кад човек прилази неком послу од свег срца, онда се може очекивати да ће постићи највише што се ту може постићи (Ненадић, Д: 66).</s><s>Дан се уморио, а ноћ полако прилази, и у тој пукотини времена без свјетлости и без таме, свијет се повлачи, губи се његово присуство у нама, а остајемо ми, Наведена метафорична значења глагола прићи, као што примјери показују, настала су метафоричком трансформацијом семе ’адлативност’, тј. ’приближавање’.</s><s>У значењима посла)“ као реакцијска допуна, јавља се бесприједлошки датив.</s><s>То није случај са семантичком реализацијом (3) ,,настати, наступити“ будући да је у функцији семантичког и синтаксичког детерминатора именица која означава дио временског тока.</s><s>Међутим, и овдје се, као у претходно наведеним значењима, наглашава завршна тачка кретања, односно, глагол прићи карактерише обавезна семантичка валентност завршне, коначне тачке кретања (в. Мајсак, Рахилина 1999: 53; Јудина 2009: 521).</s>\n<s>У перифрастичке изразе са глаголом прићи убрајамо примјер: Зима је лагано прилазила крају š= завршавала сеć као и све што има свој Како се види, перифрастичка јединица потпуно је еквивалентна неперифрастичкој, с тим да на различит начин приказују денотат.</s><s>Друкчије речено, ,,перифразом се основни синоним, уобичајени и утврђени израз замењује новим, описним, мање обичним, мање сажетим“ (Младенов 1980: 199).</s><s>У наведеној перифрази ,,метафорично представљање временских раздобља повезано је са метафором кретања“ (в. Рубиншејн 2002: 2; Конева 2010: 70).</s><s>А овдје се, како видимо, изражава фазно кретање, чији је фокус на завршној тачки, односно окончању годишњег доба које је сликовито изражено конструкцијом зима је прилазила крају.</s>\n<s>Проведена анализа показала је да глагол прићи реализује невелик број пренесених значења.</s><s>Сва ексцерпирана значења заснована су на метафори, и то захваљујући семи ’адлативност’, која је извориште за пренос номинације на нове реалије сличне по представљању радње, па се тако развијају значења ,,стати на нечију страну, удружити се с перифрастичких израза са глаголом прићи у корпусу смо пронашли само један примјер, и то: Зима је лагано прилазила крају š= завршавала сеć, гдје је наглашена завршна тачка кретања, која се, као што уочавамо, односи на окончање годишњег доба.</s>\n<s>Семантички садржај основне реализације глагола ући дефинише се као ,,идући доспети, стићи у неки затворен, ограничен простор, у унутрашњост нечега“ (Речник СЈ 2011: 1394).</s><s>Осим архисеме ’кретати се мијењајући мјесто’, семну структуру овога глагола чине диференцијалне семе ’адлативност’, ’помоћу ногу’ и ’интралокализација’.</s><s>Интралокализација, тј. унутрашњост локализатора се, према ријечима Д. Вујовић (2019: 113), ,,схвата веома широко.</s><s>Именицом у функцији локализатора означава се било који затворен простор, нпр. неки грађевински објекат, али и отворен простор, чак и шире пространство које је, на неки начин омеђено, ограничено, оивичено, чија унутрашњост, односно део унутар међа, представља место на коме се завршава кретање.“ За разлику од претходно анализираних глагола, значења глагола ући, осим метонимије и метафоре, могу бити индукована и синегдохом.</s><s>Анализу почињемо од значења која су настала метонимијским преносом.</s>\n<s>Метонимијски индуковано значење глагола ући је (1) ,,проћи“.</s><s>Ово значење активира се у семантичкој позицији, као нпр.: Опет се пењемо степеницама, опет улазимо кроз капију у још мање двориште где нас сачекују Лаушева жена Јелена и његови доглавници (Ненадић, Д: 40); Ушли су дугим каменим ходником, како се Краљу чинило, према сјеверу, па десно, како је Краљ могао разабрати – ка истоку, па степеницама у дубину и опет на сјевер, па опет на исток и опет у дубину (Драгић, КП: 46).</s><s>Примјери показују да су у овом метонимијском значењу актуелизоване архисема и семе ’помоћу ногу’ и ’интралокализација’.</s><s>Архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ овдје је присутна као сема нижег ранга, док статус архисеме добија ’перлативност’, односно ’путања кретања’.</s><s>Наведена семантичка реализација, како се види, као колокат захтијева навођење модела кроз + акузатив.</s>\n<s>За разлику од значења ,,проћи“ које је засновано на метонимији, значење ,,доћи (некоме), посјетити (некога)“ мотивисано је синегдохом.</s><s>Код синегдохе, ,,као и код метонимије, денотати супститутивних лексема увијек стоје у односу близине или сусједности.</s><s>Док код метонимије близина подразумијева однос ексклузије, искључивања денотираних предмета и појава (оне постоје самостално, потпуно одвојено једна од друге), дотле код синегдохе однос сусједности или близине увијек подразумијева укључивање инклузију“ (Ковачевић 2015б: 47).</s><s>Све наведено уочавамо у примјеру: Једном сам, као случајно, ушао к њему док је она ту била (Ненадић, Д: 145).</s><s>Као што се види, инваријантна семантичка компонента ’премјештати се у простору’ постаје сема нижег ранга, док диференцијална сема основног значења ’адлативност’ мијења своју функцију и постаје архисема.</s><s>А ,,остале семе основног значења такође се задржавају као интегралне у пренесеном значењу“ (Бирих 1995: 21).</s>\n<s>’интралокализација’ омогућава настанак мотивисаних метафоричних значења глагола ући, док семе префикса у-, ’потпуно обухватање глаголском радњом’ и ’извршење глаголске радње’ одређујемо као семе које доприносе развитку асоцијативних значења овога глагола.</s>\n<s>Сема а) У мотивисана метафорична значења убрајамо семантичке реализације: (1) ,,ступити у неку дјелатност, активност, почети учествовати у нечему“, (2) ,,упустити се ,,унијети“.</s><s>Ова значења репрезентују примјери: (1) ,,Ступити у неку дјелатност, активност, почети учествовати у нечему“: Најстарији од четири брата Пашића, он се није женио (у касаби се мислило да је и то због Лотике), није улазио у послове ни учествовао у јавном животу касабе (Андрић, НДЋ: 186); Мајка је ушла у трговину храбро, таква је била и у другим пословима (Рисојевић, ГУ: 126); ,,Ја сам ушао у тај посао са Драгутином жељан брзе и лаке зараде (Стојиљковић, КР: 217); Он улази у издаваштво, објавиће мали роман, предиван је (Кнежевић, З: 200).</s><s>Нећемо улазити у ту причу, јер је дуга, тешка и опасна (Братић, ЗХ: 146); Не могу сад улазити у причу о пијаној вечери на прослави у предузећу, када ме је директорова секретарица оборила на под (Братић, ЗХ: 77).</s><s>Затим извади иза појаса кратак, широк нож, клекну пред испруженог осуђеника и нагну се над њим да му расече сукно од чакшира међу ногама и да прошири отвор кроз који ће колац ући у тело (Андрић, НДЋ: 42).</s><s>У то да уђе кућа, грађевине у дворишту, десет ари земље около, службеност Ослушкиваху шеве, загледани у необичне кровове Штукштата, са пушкама земљи упртим, не смејући много да се премештају с ноге на ногу, да прашина не би ушла у намазане цеви (Црњански, С: 129).</s><s>У Бранковића куће не сме да уђе ниједан комадић нове ношње или обуће На основу издвојених примјера примјећујемо да је диференцијална сема примарног значења,</s>\n<s>Перифразе доспијевање у нешто’ омогућила настанак нових, пренесених значења глагола ући (1), (2), (3), (4), (5) и (6).</s><s>Наведене семантичке реализације, како се види, \"захтијевају формалносемантичку редупликацију у приједлогу падежног колоката“ (Ковачевић 2015а: 67). б) У асоцијативна метафорична значења сврставамо семантеме: (1) ,,остати дуже и преко одређене границе“ и (2) ,,започети неку годину живота, ступити у одређено доба живота“.</s><s>Ова се значења активирају у семантичкој позицији: (1) ,,Остати дуже и преко одређене границе“: Још је дан, слаб, уморан, сјенке га већ гризу, али мора трајати толико да не (2) ,,Започети неку годину живота, ступити у одређено доба живота“: Жену сам своју мрзео – пород ми је труо изродила: ниједан од моја три златна синчића није ушао у шесту годину живота (Булатовић, ЦПЛПН: 155); Сваки тај дан и месец, узет за себе, изгледа несигуран и привремен, али сви заједно сачињавају сразмерно најдужи период мира и материјалног напретка што га је касаба икад запамтила, главни део живота оног нараштаја који је у тренутку окупације улазио у године пунолетства (Андрић, НДЋ: 205).</s><s>Значење (1) ,,остати дуже и преко одређене границе“ настало је на основу семантичке компоненте префикса у- која се односи на ’потпуно обухватање глаголском радњом’.</s><s>За разлику од значења (1), у семантеми (2) ,,започети неку годину живота, ступити у одређено доба живота“ фокус асоцијативне везе између основног семантичког садржаја ући и овог секундарно именованог налази се у семи префикса у- ’извршење глаголске радње’.</s><s>Реакцијска допуна наведених асоцијативних, као и претходно наведених мотивисаних метафоричних значења, јесте у + акузатив.</s>\n<s>Перифразе а) У метафорске перифразе са глаголом ући убрајамо сљедеће изразе: Да дознавши то, срчаније уђемо у рат како бисмо га задобили (Ненадић, ДЖ: Очигледно, били смо им симпатични што смо се тако млади већ определили за античку породицу винџија, уместо да као остали наши вршњаци, пијемо пиво и вињаке који су тих година улазили у велику моду (Капор, ЧА: 62); Једне ноћи, тако, појави се и млади Матија, који је баш улазио у велику песничку моду (Капор, ЧА: 97); Последњи на свету, могао сам тада да замислим да ће тај тип жене, много година касније, ући у велику моду из које ће изаћи претеране облине (Капор, ЧА: 147).</s><s>Таман што му уђу у траг – он промијени власника (Братић, ТС: 147); Све је оставио, тако да смо лако ушли у траг свим тим људима у Босни које је спомињао (Рисојевић, БЏ: 142).</s>\n<s>Не могу сад улазити у причу о пијаној вечери на прослави у предузећу, када ме је директорова секретарица оборила на под (Братић, ЗХ: 77).</s><s>У датим перифразама са глаголом ући активира се сема ’адлативност’, с тим да се у изразима ући у рат, ући у моду те ући у причу потцртава почетак вршења радње или почетак стања.</s><s>А ,,осим фазне модификације радње, глаголом се означава и стицање новог својства субјекатског појма, када се реализује у егзистенцијалном значењу“ (Алановић 2013: 50).</s><s>То показују сљедећи примјери перифраза: Управљала је судбином целог туцета јеврејских породица, улазила у њихове животе до у најситније појединости, одређивала удаје и женидбе, упућивала децу на школе или занате, слала болесне на лечење, опомињала и грдила нерадне и расипне, а хвалила чуварне и предузимљиве (Андрић, НДЋ: 183); Улазио сам у Хасанов живот по праву пријатељства, и по његовој доброј вољи, али ако сам се надао, или бојао, да ће ми све његово постати јасно и познато, преварио сам се (Селимовић, ДС: 259). ,,ући у круг просвећеног света“  ,,постати дио просвећеног свијета“: Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих најдаровитијих представника? (Андрић, ЗПП: 251).</s><s>Можда све ово и није овако како мени изгледа и можда никад ниједан читалац неће приметити да је та реченица излишна и незаконитим путем ушла у мој текст, а понекад опет уображавам да можда постоје тако будни и проницљиви читаоци који су способни да ту моју игру и варку примете Ни Пашић није ушао у странку као Пашић (Владушић, О: 152).</s><s>Како се види, код издвојених перифраза ,,семантички саодносну конструкцију чини глагол постати који захтева обавезну реализацију партикуларизатора типа члан, део и сл, као управног члана предикативне допуне“ (Алановић 2013: 50).</s><s>Осим тога, и овдје је, као у претходно наведеним перифразама, присутна компонента ’адлативност’. б) Еуфемистичку перифразу у корпусу репрезентују примјери: Људи који улазе у године требало би да припазе на своје разговоре и на те своје склоности ведрини и лакоћи (Андрић, ЗПП: 26); А кад жена уђе у године, онда се дешава обрнуто (Андрић, ЗПП: 307).</s><s>Доцније, кад су наишла мирнија времена на касабу, односи између две вере постали сношљиви, а њих двојица ушли у зрело доба, они су се спријатељили и у шали звали један другог ,,комшија“, јер су им куће биле на два противна Примјери показују да се перифраза употребљава за еуфемизацију, односно ублажавање садржаја у вези са одмаклим годинама живота, тј. старошћу.</s><s>За разлику од неперифрастичког конкурента који потцртава архисему ’унутрашње стање организма’ (в. Брач, Бошњак Ботица 2015: 115), перифраза наглашава диференцијалну сему ’извршење в) Фразеолошке перифразе са глаголом ући илуструју примјери: ,,ушла вода у уши“  ,,изгубити присебност, способност нормалног расуђивања“: Ушла ми вода у уши, па га више не зарезујем (Михаиловић, КЦТ: 67).</s><s>Коју сам ја само муку видио око било којег школског појма – потешко је то улазило у моју округлу и помало чворновату главу (Рисојевић, ГУ: 26).</s><s>Најпре ће бити да нисмо, јер док сам ја причао о Анчици, он је ваљда мислио на Јелену, а док ми је он поверавао тајне о својој недокучивој и недостижној властелинки, ја сам мислио о првој ноћи са оном лудом курвицом која ми је ушла под кожу за читав живот (Ненадић, Д: 256).</s><s>Примјери показују да се сликовитост и експресивност израза нпр. ушла вода у уши, ући под кожу, постиже перифразом подударном са фразеологизмом.</s><s>Овим се изразима, дакле, наглашава ’извршење глаголске радње’.</s><s>Осим тога, употребом датих фразеолошких перифраза веома упечатљиво ствара се слика човјекове немогућности рационалног расуђивања нпр. ушла вода у уши, односно стицања чије наклоности у изразу ући под Да закључимо.</s><s>Секундарна значења глагола ући најчешће се изражавају конструкцијом у + именица у акузативу.</s><s>Међутим, то није случај са метонимијским и синегдохским значењем.</s><s>Код метонимијског значења ,,проћи“ реакцијска допуна је приједлошко-падежна конструкција са приједлогом кроз и именицом у акузативу, а код синегдохског значења ,,доћи (некоме), посјетити некога“ као реакцијска допуна јавља се приједлог к са именицом у дативу.</s><s>У метафоричном преносу значења глагола ући учествује диференцијална сема ’интралокализација’ и потенцијалне семе, семе префикса у- које се односе на ’потпуно обухватање глаголском радњом’ и ’извршење глаголске радње’.</s><s>Најпродуктивнија сема ’интралокализација’, тј. ’продирање, доспијевање у нешто’ омогућава развитак највећег броја семантичких реализација глагола ући као што су: ,,ступити у неку дјелатност, активност, почети учествовати у нечему“, ,,упустити се дубље ’потпуно обухватање глаголском радњом’ настало је значење ,,остати дуже и преко одређене границе“, док је значење ,,ступити у одређено доба живота“ настало преношењем номинације са конкретног плана завршетка кретања у простору на апстрактни план ступања у одређено доба живота.</s><s>Анализа перифрастичких израза са глаголом ући показала је да се овим изразима, у чијој основи стоји метафора, изражава ’адлативност’, која се реализује у фазном значењу (као почетак вршења какве радње), нпр. ,,постати дио чијег живота“.</s><s>Еуфемистичку перифразу репрезентује примјер ,,ући у године“ / ,,ући у зрело доба“  ,,остарјети“, гдје се као ,,најкарактеристичнија“ издваја сема ’извршеност радње’.</s><s>Наведена сема, такође се потцртава у фразеолошким Глагол наићи</s>\n<s>Основно значење глагола наићи дефинише се као ,,идући, крећући се приближити се, примаћи се, доћи“ (Речник СЈ 2011: 754).</s><s>Семантичку структуру овог глагола чини архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијалне семе ’помоћу ногу’ и ’адлативност’.</s><s>Такође, у диференцијалне семе убрајамо и сему ’ненадане, непланиране појаве локализатора на путу (не)циљног кретања’ будући да префикс на- уз глагол ићи ,,предодређује значење пунктуалног локализатора“ (Ковачевић 2015а: 68).</s><s>Пренесена значења глагола наићи настају механизмима метонимије, синегдохе и метафоре.</s>\n<s>У корпусу смо забиљежили сљедећа секундарна значења глагола наићи која су добијена метонимијом, а то су: (1) ,,доћи крећући се под дејством покретачке силе“ и (2) ,,свратити, навратити“.</s><s>Ова се значења активирају у контексту, као нпр.: (1) ,,Доћи крећући се под дејством покретачке силе“: Уто путем наиђе један војни камион и за њим мали војни ауто (Пржуљ, ДСГ: 64); Ето, замисли да сада наиђу кола (Булатовић, ЦПЛПН: 81); Да све буде горе, наишао је воз, готово да их све изгази (Рисојевић, БЏ: 196); Уколико наилазе кола натоварена сеном, луцерком или житом, хитро се сакрити у одводни канал испод друма и сачекати да кола прођу (Киш, РЈ: 113).</s><s>Кад с положаја наиђу кући, миловали су по глави и једног и другог и за дар из џепова вадили тврди унпрофорски кекс (Пржуљ, ДСГ: 4); Чини ми се да и видим и чујем оног босанског сељака како разговара са партизанима који су наишли у његову кућу (Андрић, ЗПП: 402); Заноћио ту и са сумраком наишао у онај собичак у коме су још од после подне били затворени коцкари (Андрић, Као што се види, при метонимијској транспозицији значења актуелизује се сема нижег ранга ’адлативност’, укључујући и архисему ’премјештати се у простору’.</s><s>У новим, пренесеним значењима архисема мијења своју функцију и трансформише се у диференцијалну сему.</s><s>У значењу (1) ,,доћи крећући се под дејством покретачке силе“ архисема постаје ’кретати се под дејством покретачке силе’ будући да су носиоци кретања превозна средства, док ’долазак ради кратког задржавања’ постаје инваријантна семантичка компонента у значењу (2) ,,свратити, навратити“.</s>\n<s>Архисема ’премјештати се у простору’ фокус је значења (1) ,,доћи, доспјети, набасати“ која су индукована синегдохом.</s><s>Нпр.: Ако наиђеш у непознат крај Херцеговине, умјесто дијете да ти каже: добар дан, позваће остале да те заробе (Братић, СОЗ: 63). (2) ,,Идући срести некога, сусрести некога“: Кад год сам и где год сам наишао на људе који су показивали сувише развијену бригу за национални понос и општи интерес или претерану осетљивост за личну част и достојанство, увек сам, готово по правилу, наилазио и на ограничен ум, неразвијене способности, тврдо срце и грубу, кратковиду себичност (Андрић, ЗПП: 55); Легенда каже да је живео тако сам све док једне ноћи не наиђе на склупчану женску прилику у прњама покрај једног зида у луци Хаифе (Капор, ЧА: 178); То је најбоље могло да се види кад би наишао на забринута или љутита лица, кад би се ко непажљиво, подсмешљиво или грубо опходио са њим (Андрић, ЗПП: 161).</s><s>Враћајући се, Зајфрид је прошао Ћемалуша улицом, гдје је наишао на потпуно демолиран дућан браће Јовичић (Рисојевић, БЏ: 171); Тад смо наишли на плакат концерта, оног истог што сам га слушао на пробама у великој сали, био сам за њега личније и јаче везан од свих ових што га вечерас слушају (Селимовић, Т: 140); А онда смо наилазили на хрбате и хриди од самих облутака од огромних камених јаја и финог шљунка са речног дна (Драгић, КП: 30); Кад човек пређе мост, излазећи из касабе, и напусти главни друм који скреће десно, низ реку, па се спусти до саме речне обале, наилази на уску камену стазу која иде улево од моста (Андрић, НДЋ: 103); И кад сам већ помишљао да би најбоље било да се вратим у нашу јазбину где је довољно топло и довољно смрдљиво да ми из костију растера новембарску студен а из носа кисели воњ смрти која је била свуда око мене, наиђох на онај чудесни спруд чистог светлуцавог песка, који је ту доспео незнано како (Ненадић, Д: У значењу (1) ,,доћи, доспјети, стићи“ чувају се семе примарног значења, с тим да инваријантна семантичка компонента ’кретати се мијењајући мјесто’ постаје обична интегрална сема, док статус архисеме добија диференцијална сема ’адлативност’, односно, ’приближавање локализатору’.</s><s>Исти је случај и са значењима (2) ,,идући срести некога, сусрести некога“ и (3) ,,идући уочити, видјети нешто, набасати“ с тим да у овим семантичким садржајима архисема постаје ’случајна, непланирана појава локализатора на путу’.</s><s>Ова значења, како се види, захтијевају навођење допуне – на некога, на нешто.</s>\n<s>У мотивисана метафорична значења глагола наићи убрајамо семантеме на чији су развитак утицале семе: а) ’адлативност’ и б) ’изненадни, случајни долазак’.</s><s>Издвајамо примјере:</s>\n<s>Кише су престале, наишло је топло сунчано вријеме, готово без икаква прелаза (Селимовић, ДС: 233); Када наиђоше страшне сарајевске зиме, тенор је, кажу, спавао у кантама за смеће прекривајући се ђубретом, остављао је Доцније, кад су наишла мирнија времена на касабу, односи између две вере постали сношљиви, а њих двојица ушли у зрело доба, они су се спријатељили и у шали звали један другог ,,комшија“ (Андрић, НДЋ: 29); Наилазили су сати кад се и последња светлост у касаби гаси, али прозори на касарни били су још једнако осветљени (Андрић, НДЋ: 166); Стигла старост и наишла времена која нису добра (Андрић, НДЋ: 270); Наиђе један тренутак кад човјек постане коначно свјестан губитка, кад више не може да буде храбар (Селимовић, Т: 7); Кад наиђу тешка мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама (Андрић, ЗПП: 14); Тешко и споро наилазило је неко хладно и тужно прољеће (Ћопић, ОРЛ: 116); Услед фебруара месеца наиђе залутао топао дан са јаким сунцем, тихим, модрим морем и неуништивим зеленилом шуме и вртова (Андрић, ЗПП: 314); После кише, наилазио је прохладан сумрак који је њему изгледао пун обећања (Андрић, НДЋ: 164); Управо је наишло вријеме његових лијепих снова (Селимовић, О: 71); Бива да наиђе у људском животу тренутак кад се излаз нигде не види и не наслућује, кад човек осећа да је изгубљен, он и све што је икад његово било или могло бити (Андрић, ЗПП: 145); Али шта вреди његово слабачко светлуцање кад наилазе тмурни дани (Ненадић, Д: 215); Кад наиђу несигурна и опака времена, у народу се почињу ширити гласине и испредати свакојаке приче (Братић, ЗХ: 42).</s>\n<s>Нога је врела, и као да је распорена цијела, оштар бол наилази на махове (Селимовић, Т: 114); Само кад наиђе бол, не мислимо ни на шта, несрећни смо и огорчени, и знамо само за тај тренутак муке (Селимовић, Т: 119). (...) наиће ће мисао о смрти, очекивао сам да је поклопи црни облак, видјећу то по тами на њеном лицу (Селимовић, ДС: 330); Бојим се да не наиђе немир И свакоме ко је хтео да га слуша доказивао да је и водовод само једно од знамења за непридвиђена зла која ће пре или после наићи на касабу (Андрић, НДЋ: 215); Кад наиђе нека болест на нас, ми се увек изненадимо, и у том изненађењу има неке горчине и побуне, као против мучког препада и неправде (Андрић, ЗПП: 51); Очигледно је да се он свакој бризи која на њега наиђе даје цео и да се троши и ломи без поштеде, док је не реши или не (5) ,,Случајно или трагајући наћи, пронаћи, уочити нешто“: Отворио сам књигу насумце и наишао на причу о Александру Македонском (Селимовић, ДС: 213); Ту и тамо орнитолози су наилазили на чеке, својеврсна обележја куражи и вештине претходног господара (Петровић, ОЦСС: 177). (6) ,,Доспјети, запасти (у неке тешкоће), суочити се с тешкоћама“: Прва (и велика) је у томе да личност у свом расту наиђе на несавладљиве препреке и отпоре и да тако буде заустављена или изнакажена (Андрић, ЗПП: 80); И поред свих тешкоћа, незнања и неповерења на које је наилазио, Давил се надао да ће успети да бар преко своје побожне и паметне жене осигура неки утицај на фратре и католички свет (Андрић, ТХ: 65). (7) ,,Изазвати, створити код некога неку реакцију, расположење, став“: Међу њима, са слугом, и један Скадранин, трговац што је овде наишао на гостољубље у своме повратку са Севера (Петровић, ОЦСС: 12); Не читај мемоаре бивших политичара и моћника, јер ћеш наићи на правдања да они ни за шта нису криви нити су ишта знали (Братић, ЗХ: 238). настају метафоричном трансформацијом семе ’адлативност’.</s><s>Примјери показују да у издвојеним значењима функцију семантичког и синтаксичког детерминатора има инаниматни референт.</s><s>Ријеч је о именицама темпоралне семантике усљед чега се глаголом наићи означава факт смјене догађаја у времену, што показују примјери (1), односно о апстрактној именици бол, као што уочавамо у примјерима (2).</s><s>Семантичка компонента ’изненадни, случајни долазак’ мотивациони је фокус за трагајући наћи, пронаћи, уочити нешто“, (6) ,,доспјети, запасти (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама, сметњама, препрекама)“ и (7) ,,изазвати, створити код некога неку реакцију, неко расположење, став“.</s><s>Изузев значења (3), све остале семантеме остварују се у синтаксичко-семантичком окружењу које захтијева навођење допуне на некога, на нешто.</s>\n<s>Он изненађује као горски извор без шума и гласа на који случајно наиђете (Андрић, ЗПП: 309); Разочаран и још у недоумици, свет се враћао са Мезалина белим, широким друмом и како је дубље улазио у варош све је више наилазио на неодређен и уплашен шапат о атентату који је јутрос извршен у Сарајеву, о убиству надвојводе Франца Фердинанда и његове жене, о прогонима Срба, који се очекују на све стране (Андрић, НДЋ: 296).</s><s>Као што уочавамо, перифрастичка јединица семантички је еквивалентна неперифрастичком конкуренту.</s><s>Док неперифрастички конкурент, глагол чути потцртава архисему ’перципирати звукове чулом слуха’, перифраза наићи на шапат наглашава семантичку компоненту ’изненада, случајно’.</s>\n<s>Архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ фокус је метонимијских трансформација ,,доћи крећући се под дејством покретачке силе“ и ,,свратити, навратити“.</s><s>За реализацију ових семантема, поред трансформисане архисеме, важно је учешће једне од диференцијалних сема основног значења глагола наићи, а то је како је анализа показала, сема ’адлативност’.</s><s>Осим метонимијских трансформација, мутација архисеме ’кретати се мијењајући мјесто’ догађа се и код значења која су индукована синегдохом.</s><s>Тако се измјена ранга основне и пратеће компоненте архисеме огледа у значењима ,,доћи, доспјети, стићи“, ,,идући срести некога, сусрести некога, набасати на некога“ и ,,идући уочити, видјети нешто, набасати“.</s><s>Код ових значења инваријантна семантичка компонента постаје ’случајна, непланирана појава локализатора на путу’.</s><s>Метафорична значења глагола наићи мотивисана су трансформацијом сема ’адлативност’ и ’изненадни, случајни долазак’.</s><s>Семантичка компонента ’адлативност’ омогућила је развитак значења ,,наступити, настати“ и ,,јавити се, појавити се“, док трансформацијом семе ’изненадни, случајни долазак’ настају значења: ,,спопасти, задесити“, ,,захватити, обузети“, ,,случајно или трагајући наћи, пронаћи, уочити нешто“, ,,доспјети, запасти (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама, сметњама, препрекама)“ и ,,изазвати, створити код некога неку реакцију, неко расположење, став“.</s><s>Од перифрастичких јединица, чији је конституент глагол наићи, забиљежили смо метафорску перифразу ,,наићи на глас / шапат“  ,,чути“, гдје се потцртава семантичка компонента ’изненадни, случајни долазак’.</s>\n<s>Основна семантичка реализација глагола заћи дефинише се као ,,крећући се уклонити се с видика, замаћи иза нечега“ (Речник СЈ 2011: 404).</s><s>Семну структуру овога глагола чини архисема ’премјештање у простору’ и семе нижег ранга ’адлативност’ и ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’.</s><s>И.</s><s>Клајн наводи да је префикс за,,један од семантички најсложенијих и најнеодређенијих, без иједног прототипског значења, а са много нијанси које се могу различито тумачити и које граматичари различито класификују“ (Клајн 2002: 251).</s><s>Полисемичност овога префикса, како истиче Д. Вујовић, ,,одражава се донекле и у семантици глагола кретања творених са њим који могу да се реализују у неколико значења, али већина њих има једно, основно значење, а тек се неколико појављује у другим значењима“ (Вујовић 2019: 109).</s><s>Које ће семантичко обиљежје овога префикса омогућити настанак пренесених, метафоричних значења глагола заћи, показаћемо у наставку рада.</s><s>Најприје наводимо значења која су настала метонимијом.</s>\n<s>Mетонимијски индукована значења глагола заћи су: (1) ,,проћи са стране, иза леђа“ и (2) ,,залутати“.</s><s>Ова значења активирају се у контексту, као нпр.: Био ја конзервативан ил не био, не волим ја да мени неко залази иза леђа!</s><s>Пометен слуђен убрзо је изгубио путељак, зашао у некакав шибљак, замрсио се у врзину, угазио у поток, сасуљао се у дубоку вододерину и умало при томе врат није сломио (Ненадић, ДЖ: 92); Уз зле слутње, преподобном је на рамена застало и кајање – што је уопште слао гласнике у Маглич, једина војска у околини Спасовог дома била је сасвим зашла у мукле пределе (Петровић, На основу издвојених примјера уочавамо да се у семантичким реализацијама (1) и (2) актуелизују како семе нижег ранга тако и архисема.</s><s>Архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ присутна је у наведеним значењима као сема нижег ранга, те тако у значењу (1) ,,проћи са стране, иза леђа“ статус инваријантне семантичке компоненте добија ’перлативност’, док у семантеми (2) ,,залутати“ архисема постаје ’случајно скретање са жељеног пута’.</s>\n<s>Но и та друга олуја бесова брзо се стишала, кад зађоше у Баварску, осиромашену и изгладнелу (Црњански, С: 104); И ретко један другоме у кућу залазе (Михаиловић, КЦТ: 10); Биртија је била на самом крају издужена предграђа, уз главни друм, а како је по свему личила на оне старинске босанске ханове, једина уточишта човјеку путнику, у њу је најрадије залазио свијет са села (Ћопић, БСБ: 162); Пробаш ли заћи у шуму, осјетићеш као да те неко свлачи (Братић, ЗХ: 147); Ви нисте залазили у нашу цркву (Кнежевић, З: 37); Све оне сподобе са својим ситним ишчашењима лепог понашања: галамџије спроћу државног поретка, утајивачи пореза, ситне лопуже, преваранти, (...), кривоклетници, чедоморке, који непрописно штроје вепрове и бесправно утицавају бикове, који крадимице у државну шуму са секиром залазе (Ненадић, П: 62); Тек када се клачина распламса, када увелико сви зађоше у шуму, у потјеру, матичар објасни да је то хајка на чувеног одметника (Братић, СОЗ: 113); Никада нисам био ни у чијој хотелској соби, то ми напросто као гимназијалцу није било ни допуштено, а није било ни неке потребе да тамо залазим (Рисојевић, ГУ: 177); Надала се добром послу, нашла поуздану особу, вјероватно из радикалских редова, који се мувао по Господској улици и залазио у кафану ,,Балкан“ (Рисојевић, ГУ: 205); Велике су шансе да дубоко зађу у француску територију (Стојиљковић, КР: 108).</s><s>Прегази га и зађе у села у којима су га знали (Булатовић, ЦПЛПН: 70); Потказивачи се нису усуђивали да зађу у те крајеве, страшно се причало да ту негде вреба само потоње време (Петровић, ОЦСС: 54); Нико јој није причао куд то њезин Миле залази, код њих у Босни никад се тако нешто није ни помињало нити га је, канда, било, али овдје, у Банату, све се чешће чује како се та и та млада жена у селу не либи да се упусти с ,,туђим човјеком“ (Ћопић, У семантемама (1) ,,ући, ступити“ и (2) ,,доћи, навратити“ такође су актуелизоване архисема и сема ’адлативност’.</s><s>Међутим, за разлику од метонимијских индукованих значења, која имају нову, самосвојну архисему, у овим семантемама статус архисеме добија сема нижег ранга примарног значења глагола заћи, а то је ’адлативност’.</s>\n<s>Перифраза а) У мотивисана метафорична значења глагола заћи сврставамо семантичку реализацију чији настанак омогућава сема ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’, а то је (1) ,,спустити се иза хоризонта“.</s><s>Издвајамо примјере: Последњи зраци сунца које залази за лијештанском косом задржавају се и ломе на белом и блештавом лицу те куће (Андрић, НДЋ: 100); Седео је у колима опијен мирисом тек сакупљеног сена и гледао како сунце залази за Када зађе сунце, она их покупи (Киш, РЈ: 71); Кад Сунце на Западу залази, на Истоку се, у исти час, јавља (Црњански, С: 54); Постоји само неки високи доксат, светао од сунца које залази, са лозом и девојком која гледа и чека на кога ће да баци струк калопера (Андрић, НДЋ: 196); И он се греје на том сунцу, које је зашло, како се никад није огрејао на оном стварном што над касабом свакодневно излази и залази (Андрић, НДЋ: 197); То је она светла жељена стаза великих подвига, а тамо на далеком њеном крају, тамо је царски град Бруса са истинским богатством и законитим наслеђем, а тамо је негде и сунце које је зашло (Андрић, НДЋ: 203); Није ни приметила да напољу залази Сунце, ни врућину око куће, ни прашину, није више знала ни где су напољу брда, врбаци, острва и није више чула шум воде (Црњански, С: 166); Срце ме боли кад помислим да постоји сад негде нека планина са које бих још неколико тренутака могао гледати сунце, а мени је овде одавно зашло (Андрић, ЗПП: 152); Чим сунце зађе, за мене престаје време писања (Андрић, ЗПП: 234); Када ћира свира испред тунела, то он умирује подземне силе, а када сунце зађе, ћира схвати да је узалуд јурио (Братић, СОЗ: 211); Предвече, кад сунце зађе, једна висока блиједа жена је излазила из куће, полако шетала по башти, или сједила на бијелој вртној столици, затрпана јастуцима (Селимовић, О: 122); Осећам само да негде сунце залази, али не знам да постоје предели изван ових које видим (Андрић, ЗПП: 352); Тек што је зашло сунце и избледео један од најлепших залазака на свету, паде нека ноћ, пуна неизвесности и дрхтавице и са њом безимени, безмерни јад кратког живота без циља и смисла и мисао на смрт као избављење (Андрић, ЗПП: 261); Сунце Примјери показују да се заједнички елемент основне и секундарне семеме глагола заћи – ,,спустити се иза хоризонта“ налази у семантичкој компоненти ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’.</s><s>У функцији семантичког и синтаксичког детерминатора, како се види, јесу именице које означавају небеска тијела. б) У асоцијативна метафорична значења глагола заћи убрајамо семантеме: (1) се у посао“.</s><s>Ова се значења актуелизују у семантичкој позицији, као нпр.: – Хоће Ниџекања, у свашта ће тај заћи – спремно дочекује врагометни (Ћопић, НБС: 189); Дода ли се стабло кедра, заћи ћемо у фантастику, јер то дрво у овим крајевима не расте (Братић, СОЗ: 136).</s><s>Живи двадесет, тридесет година, залази у четрдесете, а својим поступцима као и својим речима не престаје да изазива неспоразуме и сукобе, и стално је у противречности са својим правим бићем (Андрић, ЗПП: 86).</s><s>Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ Као што се из примјера види, захваљујући семантичком обиљежју префикса за’ингресивност’, тј. почетак радње или стања’ настају значења (1) и (2).</s><s>Наведена значења (1) ,,упустити се у нешто“ и (2) ,,ступити у одређено доба живота“ добијају се помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа у + акузатив.</s><s>Семантичка компонента префикса за- јесте и ’дуже упуштање у неку радњу’.</s><s>А ова семантичка компонента захваћена процесом метафоричне трансформације омогућује реализацију значења (3) ,,зарадити се, задубити се у посао“.</s><s>Ово значење, како примјер показује, омогућује детерминатив у инструменталу послом, којим се исказује ,,случајни, нехотични узрок као разлог непожељних посљедица“ (в. Ковачевић 2012: 145).</s>\n<s>Веома је мали број перифрастичких израза са глаголом заћи.</s><s>У корпусу смо пронашли само примјер еуфемистичке перифразе заћи у године.</s><s>Нпр.: А кад зађемо у године, почињемо да нагињемо, неко пре а неко после, стварним, ограниченим предметом разговора, ведријем и блажем тону у свему, врло често лакоћи, веселости, па и ласцивности у конверзацији (Андрић, ЗПП: 25); Познато је да многи људи, кад зађу у године, постају тврди на пари (Андрић, ЗПП: 44); Кад човек почне да залази у године, све више постаје осетљив на временске промене и ход годишњих доба (Андрић, ЗПП: 108); Кад човек зађе у године, изгледа му све што се по улицама и кафанама пева мање-више ружно и бесмислено, и чини му се да се укус маса стално квари и погоршава (Андрић, ЗПП: 271); Кад људи зађу у године и видно и осетно стану да губе снагу, они се бране како најбоље могу од онога од чега се одбранити не може (Андрић, ЗПП: 388).</s><s>Наведени израз заћи у године потпада под еуфемизам, у чијој је подлози перифраза, која се употребљава за ,,ублажавање непристојних или чак одређеној ситуацији непримјерених садржаја“ (Ковачевић 2015б: 173).</s><s>За разлику од неперифрастичког конкурента који наглашава основну сему ’постати стар’, перифраза заћи у године ставља акценат на сему префикса за-, ’ингресивност’, којом се означава почетак стања старости.</s>\n<s>Секундарна значења глагола заћи добијају се механизмом метонимије, синегдохе и метафоре.</s><s>Метонимијски садржаји овога глагола јесу: ,,проћи са стране, иза леђа“ и ,,залутати“.</s><s>Код ових семантичких реализација присутна је архисема ’кретати се мијењајући мјесто’, али као сема нижег ранга, док у значењу ,,проћи са стране, иза леђа“ статус архисеме добија ’перлативност’, односно ’случајно скретање са жељеног пута’ у значењу ,,залутати“.</s><s>Механизмом синегдохе настају значења: ,,ући, ступити“ и ,,доћи, свратити“.</s><s>У овим значењема, како смо показали, инваријантна семантичка компонента постаје ’адлативност’.</s><s>Метафорична значења глагола заћи добијена су захваљујући семама ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’, ’ингресивност’ и ’дуже упуштање у неку радњу’.</s><s>Семантичка компонента ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’ мотивациона је база за повезивање основног садржаја глагола заћи – ,,крећући се уклонити се с видика, замаћи иза нечега“ и секундарног ,,спустити се иза хоризонта“.</s><s>Метафоричном трансформацијом семе ’ингресивност’ настају значења ,,упустити се у нешто“ и ,,ступити у одређено доба живота“, док је трансформацијом семе ’дуже упуштање у неку радњу’ добијено значење ,,зарадити се, задубити се у посао“.</s><s>Од перифрастичких јединица са глаголом заћи забиљежили смо израз ,,заћи у године“  ,,остарјети“, гдје се наглашава сема ’ингресивност’.</s><s>Проведена анализа пренесених значења адлативних глагола кретања показала је да глагол доћи као прототипични представник ове групе остварује најшири спектар значења.</s><s>Најзначајнији активатор метафоричких процеса глагола којима се означава долазак, стизање до неке тачке у простору јесте семантичка компонента ’адлативност’, која омогућава развијање највећег броја значења глагола доћи, прићи и наићи.</s><s>Осим поменуте семантичке компоненте, продуктивна је и сема ’интралокализација’, која је мотивациони фокус за развитак метафоричних значења глагола ући и сема ’изненадни, случајни долазак’, захваљујући којој настаје велики број значења глагола наићи.</s><s>Дакле, највећи број метафоричних значења анализираних адлативних глагола кретања настаје на основу продуктивности диференцијалних сема, што значи да потпадају у групу мотивисаних метафоричних значења.</s>\n<s>Адлативни глаголи у перифразама служе као фазни модификатори радње.</s><s>Тако се у перифрастичким изразима чији су конституенти глаголи доћи и прићи потцртава завршетак радње, док се глаголом ући наглашава почетак радње.</s><s>Изузетак чини глагол наићи, којим се потцртава семантичка компонента ’изненада, случајно’.</s><s>3. 2. ПРЕНЕСЕНА ЗНАЧЕЊА АБЛАТИВНИХ ГЛАГОЛА КРЕТАЊА Аблативност подразумијева напуштање, удаљавање од почетне тачке кретања.</s><s>Глаголи који означавају аблативно усмјерено кретање јесу: (1) отићи, (2) поћи, (3) изаћи и (4) сићи. ,,Типичан глагол којим се исказује аблативна концепција кретања је глагол отићи“ (Вујовић 2019: 39).</s><s>С тим у вези, најприје полазимо од анализе значења овога глагола.</s>\n<s>Основна семантичка реализација глагола отићи дефинише се као ,,напустити неко место, удаљити се“ (Речник СЈ 2011: 882).</s><s>Семну структуру овог глагола чини архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијална сема ’аблативност’, тј. ’удаљавање’.</s><s>Значење аблативности којим префикс од- модификује мотивни глагол подудара се са просторним аблативним значењем приједлога од- ,,одвајање, напуштање, удаљавање“.</s>\n<s>Он ће отићи у свет, неће се више никада вратити у село (Киш, РЈ: 53); Дечак се опет спрема да оде у свет (Киш, РЈ: 105); Најстарији и најбољи Турци из вароши одлазе често у Црнчу као на неки хаџилук, да поседе и поразговарају са Шемсибегом (Андрић, НДЋ: 138); Кад не би у касаби нашао друштво које му треба за игру, одлазио је чак у други кадилук (Андрић, НДЋ: 146); Са тим дукатом Букус је без много размишљања отишао сутра у Устамујића хан, увукао се у онај собичак где се готово у свако доба дана и ноћи окреће карта (Андрић, НДЋ: 154); Као чудо су гледани први грађани који су истог дана отишли у Сарајево, свршили неки посао и увече се враћали кући (Андрић, НДЋ: 238); У касаби се говорило да је отишла у неки санаторијум крај Беча (Андрић, НДЋ: 286); И поред свог политичког, друштвено корисног рата, тетка Соња, мада православка, одлазила је сваке недеље у католичку цркву светог Анте на Бистрику (Капор, ЧА: 36); Него се, чим је загустило спаковала и са дјецом отишла у Загреб (Кецмановић, ТЈБВ: 24); Кум Раденко је на почетку рата погинуо код сластичарне ,,Палма“, а кума и Вања отишле су у Аустралију (Пржуљ, ДСГ: 8); Милан и Медо су журили кући јер се дјечак договорио са оцем да данас оду до Црвеног крста да виде има ли каквих вијести о несталим Граховљанима (Пржуљ, ДСГ: 21); Није ни видјела ни чула мајку, која је из заједничког купатила носила плави пластични лавор пун опраног веша и викала за њом да се добро обуче и оде у мензу по ручак (Пржуљ, ДСГ: 25); Маријана узе дебелу зимску јакну и оде на Дрину (Пржуљ, сама“ (Стојиљковић, КР: 218); Запамтила је како су момци с пјесмом отишли на Скадар да се бију, и није прошло много, а из оне даљине дође лелек и бивао је све јаснији (Драгић, КП: 179); Затим се без поздрава окрену и оде путем којим је дошла (Драгић, КП: 226); А следећег јутра сам отишао у продавницу обуће (Кецмановић, ФЛ: 196); Упорни бирташ оде и у своје село (Ћопић, БСБ: 164); Рекли су му доле да је калуђер отишао у Јањину, због лечења неке деце или тако нешто, не сећам се више шта му је Богдан казао (Ненадић, Д: 14); Зар не видите да никакве туге у њој нема што јој муж одлази на опасан пут са кога се можда ни вратити неће? (Ненадић, Д: 72); Нас двојица смо те ноћи отишли на југ (Ненадић, Д: 265); Једне године, биће да је то било у јесен 1913, мајка је отишла први пут на Косово, да посјети, како нам је свечано рекла, ослобођену колијевку српства (Рисојевић, ГУ: 127).</s><s>У ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца (Ћосић, К: 37); А за мене су овако мислили: тај сигурно јесте ударен, али кад то њему дође, он предосети, па седне у кола и оде у његову луду Југославију (Михаиловић, КЦТ: 11); Мој отац одлази сутра колима по њу (Ћопић, ОРЛ: 112); Он одлази чамцем, далеко од острва, на пучину, осјећа се усамљен и слободан, или у шуму, у таму, у ноћ, воли кад је невријеме, вјетар и таласи, и држи неодржане говоре, баца у вјетар понеку ријеч, узвик, неку крњу реченицу, и више осјећа него што каже (Селимовић, О: 5); Од априла до октобра, Ружић је ујутро бродом одлазио у град, а увече се враћао кући, с много пакета које су му с брода носила дјеца (Селимовић, О: 124).</s><s>Са писмом у руци одлазила је код сестре и зета (Андрић, НДЋ: 275); Не без много плача, искамчила је од кир Аранђела обећање, да ће отићи до патријарха Шакабенте и да ће измолити, некако, свештеника, који ће је од једног брата одрешити, а за другог привенчати (Црњански, С: 87); Ако није у кафани, кажу да је отишо код сестрића у Куљаву, или на Броћенац, да тражи онога са самоходном машином и да глави с њим некакве послове (Драгић, КП: 174); Драженовићу је наређено да оде попу-Николи и да са њим расправи (Андрић, НДЋ: 173); Ријетко је Гаврило одлазио код бабе Гоше, јер је мал пазио до самог мрака, па би преспавао на штали (Кнежевић, З: 55); – Ја бих жељела да сада одемо код Ане, молим те, одведи ме код своје сестре (Кнежевић, З: 212); Премрзли под јелама тражимо ђе бисмо какав конак нашли, ђе бисмо код јатака отишли, који би нам приготовио млаке воде и цијеђа да се умијемо и подавимо ове уши што нас гризу дан-ноћ (Драгић, КП: 114); Одем до Лауша да га питам хоће ли дозволити да за косидбу поделим десетак врећа јечма (Ненадић, Д: 251); Кад одеш Глушцу, најбоље је да одмах признаш све што је о теби написано, понуди сместа да платиш шта кошта или спреми ћебе за прдекану (Ненадић, П: 62); У реду, често сам одлазила њему у стан, али он је увек био тако фин и тако пажљив, никада ништа није покушао а веома ми је много помогао поправљајући моје почетничке песме (Ненадић, П: 139); Није имала клавир, одлазила је код ученица и показивала им вјежбе (Рисојевић, ГУ: 57); На некој добротворној лутрији за сирочад, добио је пингпонг астал, мрежицу, два рекета и три лоптице, па смо одлазили код њега да играмо стони тенис у огромној, пустој трпезарији (Капор, ЧА: 37).</s><s>Онда би узимао хлеб завијен у ланени убрус, захваљивао (још једном) и одлазио трком да обрадује своју мајку (Киш, РЈ: 47).</s><s>У свим наведеним примјерима архисема ’премјештати се у простору’ извориште је сема нижега ранга.</s><s>У значењу (1) ,,поћи, кренути“, осим архисеме, актуелизује се и сема ’аблативност’, тј. ’удаљавање од почетне тачке кретања’, а ова семантема глагола отићи добија нову архисему ’ингресивност’.</s><s>Семичка структура метонимијске лексеме у значењу (2), како примјери показују, укључује нову инваријантну семантичку компоненту неприсутну као сему у саставу примарног значења, а то је ’удаљити се крећући помоћу превозног средства’.</s>\n<s>Издвајамо сљедеће примјере: секундарним значењима префиксирани глаголи кретања могу имати супротно значење у односу на примарно“.</s><s>Ово запажање ауторке Миланов потврђује управо значење (3) ,,доћи (некоме), посјетити некога)“.</s><s>И овдје архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ губи свој статус и постаје диференцијална сема, тј. ,,мијења своју функцију у структури датог значења“ (Бирих 1995: 20), а нова архисема постаје ’адлативност’.</s><s>У значењу (4) ,,удаљити се трчећи“, као што уочавамо, инваријантна семантичка компонента постаје ’кретати се Метафорична значења</s>\n<s>Издвајамо сљедеће примјере: а) У мотивисана метафорична значења глагола отићи сврставамо семантичке реализације: (1) ,,напустити, оставити некога“ и (2) ,,просути“.</s><s>Ова значења егземплификују примјери:</s>\n<s>Прије два мјесеца Милорад је сањао зиму, снијег и колону старих предратних пријатеља како од њега одлазе (Пржуљ, ДСГ: 12); Онда му рекли да је Мујо отишо од њих, да држи бусију у Облој глави и надгледа цијели крај, па кад му се учини да доље окуком иде патрола или џандари, он их почасти (Драгић, КП: 127); Тако је адвокат Бајор, који је свирао виолу, можда мало премекано, отишао је од нас, одједном незадовољан свим и свачим, говорећи стално да је у соби хладно и зашто се не ложи, мада је био октобар и није било претјерано хладно, онда зашто сада Дворжак, када је уобичајено да овакви квартети свирају Хајдна (Рисојевић, ГУ: 168).</s>\n<s>Значење (1) ,,напустити, оставити некога“, како се види, добијено је метафоричном трансформацијом семе ’аблативност’ па као колокат захтијева навођење модела од + генитив.</s><s>А овај колокат ,,индивидуализира општеаблативно значење префикса од-“ (Ковачевић 2015а: 67).</s><s>Такође, сема ’аблативност’ повезује основно значење глагола отићи – ,,напустити неко мјесто, удаљити се“ и секундарно значење (2) ,,просути“.</s><s>Ово је значење дакле, настало преношењем номинације с плана ’удаљавања од почетне тачке кретања’ на ’удаљавање предмета из одређеног простора’. б) Асоцијативна метафорична значења глагола отићи обухватају сљедеће ,,продати“.</s><s>Наведена значења активирају се у семантичким позицијама, као нпр.: А стари Хаџи-Зуко, који је два пута ишао на ћабу и коме је прешло деведесет година, каже да неће проћи један људски вијек, а турска граница ће отићи чак тамо на карадењиз, на петнаест конака одавле (Андрић, НДЋ: 92).</s><s>Глас да се ћуприја неће моћи подићи отишао је далеко, ширили су га и Турци и хришћани, и све је више добијао облик чврстог веровања (Андрић, НДЋ: Путили ме и преносили у кућице шаше, а ја се давим од снијета кукурузнога, не смијем ни кинути, нити се накашљати јер ће ми живот отићи као и онога који ме носи (Драгић, КП: 112); Љето је отишло, брда око Сарајева губе своју свјежу зелену а навлаче жуту боју у безброј нијанси (Рисојевић, БЏ: 118); Не зато што више није било потребе за џелатима, него је с Аустријом и мојим оцем отишло вријеме мајстора (Рисојевић, БЏ: 255).</s><s>Оде аустроугарска власт, на примјер, и дође наша (Рисојевић, ГУ: 105); Стајао је послушно (...), али је мисао његова отишла далеко, богзна куда и како далеко (Селимовић, ДС: 52); И сви се запрепаштено питају, куд је отишло његово знање о коме су и мудериси говорили с признањем (Селимовић, ДС: 42); У трен ока све се око мене волшебно претворило опет у речи које су као игра нечујних звукова, лакше од сенке невидљивих птица – одлетеле далеко од мене, у тишину, у заборав, у непостојање, тамо где одлазе речи кад то престану да буду, кад изгубе значење и испадну из употребе (Андрић, ЗПП: 211).</s><s>Како летњи дани иду, праћени хладним и тромим ветром који промиче опустелим улицама, грађани Ниша као да чекају да зло које их је задесило оде само од себе (Стојиљковић, КР: 32).</s>\n<s>Убрзо, Милан је опет изгубио сву готовину.</s><s>Тада странац предложи да играју товарна коња, па краве и телад (Андрић, НДЋ: 149).</s><s>Преживели су некако рат продајући из куће све што су стигли.</s><s>Најпре је отишао грамофон заједно са свим плочама које су слушале ,,глас свог Као што се види, овај тип метафоричних значења развија се захваљујући факултативним, потенцијалним семама основног значења глагола отићи.</s><s>Аналошким повезивањем семе ’распростирање кретања по површини’ развијају се значења (1) ,,пружати се, простирати се“ и (2) ,,проширити се, пронијети“.</s><s>У семантичкој реализацији (1) ,,пружати се, простирати се“ означава се простирање границе, те се ,,статични однос доживљава се као динамични“ (Шарић 2014: 23), па према томе, глагол отићи реализује фиктивно кретање.15 За разлику од овог значења, у семантеми (2) ,,проширити се, пронијети“, као објект локализације појављује се именица глас.</s><s>Будући да је носилац кретања именица инаниматног значења, долази до промјене у семантици глагола отићи.</s><s>Семантичко обиљежје префикса од- које се односи на ’завршетак, окончање радње или стања’ основ је за асоцијацију која је индуковала семантичке садржаје (3), и (6) ,,продати“.</s><s>Семантичка реализација (3) ,,проћи, минути, протећи“, како наводи Макејева (2002: 87), развила се ,,на основу појмовне везе кретања и времена и постала је основа за означавање краја објективне стварности према асоцијацији окончања, завршетка временског периода са прекидом постојања“.</s><s>У осталим наведеним значењима (4), (5) и (6), која имају извориште у семи ’завршетак, окончање радње или стања’, фокус је лексема отићи, док су оквир како апстрактне именице (нпр. мисао, знање), тако и конкретне именице које означавају аниматне референте (нпр. коњ, крава), али и инаниматне објекте Перифразе</s>\n<s>15 Наведени термин преузели смо од Љ. Шарић (2014).</s><s>Под фиктивним кретањем ауторка подразумијева ,,појављивање глагола кретања у контекстима у којима се описују смјештај или тополошке карактеристике статичних објеката“ (Шарић 2014: 24).</s>\n<s>и в) фразеологизми. а) Метафорске перифразе у корпусу репрезентују примјери: Поглед му је и нехотице одлазио – онамо, намо, за брда она (Драгић, КП: 35); Таман тако је један сједио на пароплову док су се приближавали Навијорки, кад је палубом овладала неприродна тишина и кад су сви погледи отишли напријед: пред њима се указало чудо (Драгић, КП: 159).</s><s>А могло се, све док у томе нисам толико претјерао да сам пореметио крвни притисак и пулс, све отишло у висину (Рисојевић, ГУ: 229).</s><s>И раније, за првих двадесетак година аустријске окупације, бивало је да младићи из касабе одлазе на студије, али нити су били у оволиком броју, ни надахнути овим духом (Андрић, НДЋ: 238); Уз помоћ националних просветних друштава сада већ одлазе на универзитете и сељачки синови и деца ситних занатлија (Андрић, НДЋ: 239); Дјеца су им, као и сва дјеца на острву, давно отишла од куће (рано оду, на занат или на школе, послије се ријетко враћају) (Селимовић, О: 87).</s>\n<s>Пијанство га је, од вечерњег ваздуха, још једном хватало и са изјавама да ће отићи у калуђере опет отпоче (Црњански, С: 183); Ако одеш у хајдуке, чинићеш насиље, зашто би се онда на њих љутио (Селимовић, ДС: 201); Млади доктор права отишао је у новинаре и постао члан социјалистичке преко распуста у дединој магази, а прича да ће отићи у глумце или постати тако нешто друго славно и необично (Андрић, НДЋ: 283); – Охо, Сајане, оде ти у пјеснике – изненади се командант (Ћопић, БСБ: 146); За њега кажу да је побио многе рођаке зато што нијесу отишли у партизане (Братић, СОЗ: 151); Не зна, није сигуран, можда и не би отишао у партизане; кад цијелог живота није учинио ништа изузетно, зашто би баш тада, али ко зна? (Селимовић, О: 98); Али да се није десила она глупост и несрећа, може бити да би отишао и у Свим наведеним перифрастичким јединицама, у чијој је основи метафора, као што уочавамо, наглашава се семантичка компонента која се односи на ’почетак кретања’.</s><s>Друкчије речено, у овим изразима ,,аблативност се транспонује у инхоативност“ (Алановић 2013: 45).</s><s>А ’инхоативност’, односно ’почетак кретања’ јесте ,,карактеристични детаљ“, који доприноси схватању цјелине.</s><s>Осим тога, у перифрази нпр. отићи у калуђере, глагол отићи ,,појављује се у улози инхоативно-егзистенцијалног оператера, чије се лексичко значење може свести на ’већ постати калуђер“ (Арсенијевић 2003: 138). б) Еуфемистичке перифразе репрезентују примјери: (...) да смо сви рођени на исти начин, са истим изгледима, и да ћемо отићи са не, није истина да је мртва, није отишла, није (Ћосић, К: 242); Волела бих то више него ишта знати пре него што одем на онај свет (Братић, ЗХ: 74); Мајка је бдјела крај тог Николе, стављала му хладне облоге, држала га за руку, као да га држи да не оде на онај свијет (Рисојевић, ГУ: 10); Били смо спремни да идемо на барикаде, од којих нећемо одступити све док не извојујемо слободу или одемо на онај свијет (Рисојевић, ГУ: 98); Ја ионако јамачно одлазим под земљу, да ме једу црви, и сасвим је извесно да више нећу бити међу живима када ти будеш читао ове редове (Кецмановић, ФЛ: 242); Жена ми је раније отишла на онај свијет (Селимовић, О: 187); Зна се ред како треба умирати и с овога свијета одлазити, па и њезин Ниџо, ма како био гунђав и својеглав, ипак ће се тога попридржати (Ћопић, НБС: 253); ,,Мој је Станимир на онај свијет отишао у најљепшој свили и ботани...“, огласи се Госпава, једина која хоће да буде мушкарац а не жена (Братић, СОЗ: 6); Док један честит, радан и 100</s>\n<s>и в) фразеологизми. у сваком погледу исправан човек, одлази данас са овога света, овде видимо како се неки томе радују (Ненадић, ДЖ: 197).</s><s>Ексцерпирани примјери показују да у основи перифразе стоји еуфемизам.</s><s>То значи да се у оквиру цјелокупне перифрастичке конструкције, лексемом отићи ублажава неперифрастички, конвенционални еквивалент умријети.</s><s>Док глагол умријети потцртава архисему</s>\n<s>наглашава диференцијалну сему ’аблативност’, односно, ’удаљавање од почетне тачке кретања’.</s><s>Наведене перифрастичке јединице заправо су добијене метафоричким повезивањем вјерске представе о одласку, тј. преласку у други свијет.</s><s>Друкчије речено, овим се изразима на сликовит начин ,,наглашава и увјерење да смрт није крај, већ одлазак на боље мјесто, јер селидба у људскоме искуству увијек означава и нови почетак“ (Кружић, Танацковић Фалетар 2019: 412).</s>\n<s>наглашава в) Фразеолошке перифразе у вези са глаголом отићи илуструју сљедећи примјери: Оде глава ако сазна, али и ако га ухвате, неко ће већ доћи да га свети (Рисојевић, БЏ: 44); Добро је што ми је шешир висок, па му је горњи дио Па нећете, ваљда... да све оде низ воду?</s><s>Да припадне... држави? (Кецмановић, Како се види, сваки од конституената фразеологизама који се налазе у саставу перифразе, губи своје значење те фразеологизам као цјелина има ново, самосвојно значење.</s><s>Код издвојених фразеолошких перифраза оде глава и отићи низ воду посебно се истиче сема ’завршетка, окончања радње или стања’.</s><s>Да закључимо.</s><s>Пренесена значења глагола отићи настају механизмом метонимије и метафоре.</s><s>Метонимијски индукована значења овога глагола јесу ,,поћи, кренути“, 101</s>\n<s>наглашава овим значењима архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ трансформише се у: ’ингресивност’ (значење ,,поћи, кренути“), ’удаљити се крећући се помоћу превозног средства’ (значење ,,отпутовати, одвести се“), ’кретати се убрзано’ (значење ,,удаљити се трчећи“ и ’адлативност’ (значење доћи (некоме), посјетити некога).</s><s>За реализацију издвојених метонимијских значења поред трансформисане архисеме битно је учешће бар једне од диференцијалних семантичких компонената, а то је ’аблативност’, како је анализа и показала.</s><s>Наравно, изузетак је значење ,,доћи (некоме), посјетити некога)“, гдје је поменута сема у потпуности десемантизована будући да се овом семантичком реализацијом означава супротно значење у односу на примарно, тј. означава се ’приближавање</s>\n<s>настанак асоцијативних метафоричних значења глагола отићи јесу ’распростирање кретања по површини’ и сема префикса од- која се односи на ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>На основу компоненте ’распростирање кретања по површини’ настају значења ,,проширити се, пронијети“ и ,,пружати се, простирати“.</s><s>Повезивање основног значења глагола отићи и секундарних семантичких реализација: ,,проћи, минути, протећи“, ,,пропасти, нестати“, ,,остати без нечега, изгубити нешто“ и ,,продати“, како смо показали, врши се на основу семантичке компоненте префикса од-, ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Глагол отићи компонента је перифрастичих јединица у чијој су подлози метафора, еуфемизам те фразеологизам.</s><s>Тако се метафорским перифразама са овим глаголом наглашава семантичка компонента која се односи на ’почетак кретања’, еуфемистичким потцртава се сема ’аблативност’, док је за фразеолошке перифразе, као нпр. ,,отићи низ воду“  ,,пропасти“ најкарактеристичнија сема ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>102</s>\n<s>Примарно значење глагола поћи дефинише се као ,,почети ићи, кретати, упутити се“ (Речник СЈ 2011: 975).</s><s>Семну структуру овога глагола чине архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијалне семе ’аблативност’, ’помоћу ногу’ и ’ингресивност’.</s><s>Оно што глагол поћи диференцира у односу на претходно анализиране глаголе јесте то што ,,од свих префикса који долазе уз глаголе кретања једино префикс по- локално не модификује основни глагол, него има инхоативно значење“ (Ковачевић 2015а: 69).</s><s>Такође, и Авилова (1976: 273) истиче да префикс по- ,,најочигледније од свих префикса изражава ингресивност“, тј. почетак радње.</s>\n<s>Пренесена значења глагола поћи која смо забиљежили у корпусу настају механизмом метонимије, синегдохе и метафоре.</s><s>Наводимо примјере у којима се реализују ова значења:</s>\n<s>Метонимијски индукована значења глагола поћи су: (1) ,,саобраћати“, (2) (...) иако је време за полазак истекло, и без обзира на то што аутобуси на међуградским линијама у последње време полазе према утврђеном возном реду – овај сигурно да касни (Кецмановић, ФЛ: 26).</s><s>Пођем чамцем, вријеме мало чудно, али мислим, неће бити ништа, кад, насред воде, а небо се одједном смрачи, хукну вјетар, море се узбурка (Селимовић, Малено јато као да нађе невидљив путак – пође небесима (Петровић, ОЦСС: 103</s>\n<s>Како се види, при метонимијском преносу актуелизују се семе ’аблативност’ и ’ингресивност’, укључујући и архисему ’кретати се мијењајући мјесто’ која је присутна као сема нижег ранга.</s><s>У значењу (1) ,,саобраћати“ нова архисема постаје ’кретати се под дејством покретачке силе’ будући да функцију субјекта заузима именица која означава превозно средство.</s><s>У семантичком садржају (2) ,,почети пловити“ архисема постаје ’кретати се помоћу превозног средства по води’.</s><s>Овим секундарним значењем глагола поћи, како истиче Д. Вујовић (2017: 404) ,,осим кретања човека“, може да се ,,именује и кретање самог превозног средства којим се кретање одвија“.</s><s>Семичка структура метонимијске лексеме у значењу (3), како се из примјера види, укључује нову архисему ’кретати се помоћу крила’.</s>\n<s>Значење глагола поћи које је настало механизмом синегдохе јесте (1) ,,отићи с одређеног мјеста, удаљити се“.</s><s>Оно се активира у семантичкој позицији: (...) слушам га као из даљине, мобилисан је као љекар, јуче је пошао од куће, већ је уморан од пута и чекања, а тамо је вјероватно још горе (Селимовић, Т: Примјер показује да архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ постаје обична сема у овој семантичкој реализацији, док ’аблативност’, која је заправо ,,кључна компонента овог глагола“ (Стаменковић 2013: 198), добија статус архисеме у синегдохском значењу.</s><s>Усмјереност глагола поћи овдје се постиже помоћу глаголске допуне исказане приједлошко-падежном конструкцијом од куће.</s>\n<s>Треба поћи од људи, људских ликова и доживљаја, а описујући њих све ће наше мисли наћи своје место, чак и оне којих дотле нисмо били ни свесни, и које нам се тек при писању и описивању јављају (Андрић, ЗПП: 192).</s><s>Крв му пође на уста (Стојиљковић, КР: 251).</s><s>Кад је кум загризао, сузе су му пошле на очи и није могао да дође до даха (Пржуљ, ДСГ: 8); Нешто врло, врло смешно да се она зацени од смеха, да јој читаво тело задрхти, затрепери, заталаса, да јој сузе пођу на очи (Ненадић, Д: Али у почетку су с мангупима хтеле да пођу и гимназијалке, ухватила би се и понека студенткиња (Михаиловић, КЦТ: 32).</s><s>И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све би пошло по старом (Ћосић, К: 33).</s><s>Дати примјери показују да у семичкој структури метафоричних значења (1), (2), ’ингресивност’ је заправо инваријантна семантичка компонента, а глагол поћи у овој семантичкој позицији прелази у лексичко-семантичку групу фазних глагола будући да означава почетну фазу радње.</s><s>Значења (2), (3) и (4) настају на исти начин, тј. преношењем номинације са плана почетка премјештања у простору на план почетка истицања какве течности , што уочавамо у примјерима (2) и (3), односно на план почетка љубавног односа између мушкарца и жене у примјеру (4).</s><s>Такође, почетно значење глагола поћи остварује 105</s>\n<s>104 се и у примјеру (5), гдје је ријеч о ,,метафоричком преносу са кретања у простору на кретање у времену“ (Ивановић 2009: 42). б) Групу асоцијативних метафоричних значења глагола поћи чине семантичке реализације: (1) ,,раширити се, распростријети се“, (2) ,,напасти некога, навалити на некога“, (3) ,,угледати се на некога“ и (4) ,,прожети“.</s><s>Наведена значења настају на основу сема ’распростирање кретања по површини’ и пратећих сема префикса по-, и то семе ’дистрибутивност’ и семе ’радња која је (из)вршена у извјесној, малој мјери’.</s><s>Издвајамо примјере у којима се реализују асоцијативна метафорична значења глагола поћи: Гомилицом пође слаб жамор (Ћопић, НБС: 211).</s><s>Не знам шта бих све учинио да су пошли на мене, као некад, али ме није уплашило толико очију, окренутих у мене, као кубуре (Селимовић, ДС: 321); Аћим је стегао песнице и пошао на њега, претио је и псовао, и помињао ноћ кад га је са залеђеним чакширама, кад крова за њега нигде не беше, примио у кућу (Ћосић, К: 132); Виђеше Турци да не могу изаћи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се опет уморише од дугог и неприкидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да по мало војују с Турцима кад (...) а његов син под Милошем Обреновићем церовим младарима тукао је Преровце по крстима и туру, и сада, то село око шупљег бреста пред општином сложно слуша њега, Аћима, спремно да и у смрт пође за њим (Ћосић, К: 121); Само, хоће ли Прерово сада поћи за њим, као некад за 106</s>\n<s>Јованчету пође уз тијело чудна, дотад непозната језа, запали му читаво лице и шумно га понесе некуд навише (Ћопић, ОРЛ: 121); Ледена језа пође пре воде уз глежњеве и листове рашчеречених ногу (Булатовић, ЦПЛПН: 103). ’Распростирање кретања по површини’, као сема која је захваћена процесом метафоричне трансформације индукује значење (1) ,,раширити се, распростријети се“.</s><s>Ријечи се преносе од човјека до човјека, па се у томе огледа њихово кретање, тј. простирање, те се глаголом поћи у датоме контексту означава распростирање, ширење неразговијетног говора више људи.</s>\n<s>Семантичко обиљежје префикса по- које се односи на ’дистрибутивност’ омогућава развитак значења (2) ,,напасти некога, навалити на некога“ и (3) ,,угледати се на некога“.</s><s>Примјери показују да радњу обавља више субјеката – аниматних референата, а глагол поћи у семантичкој реализацији (2) прелази у лексичко-семантичку групу глагола борбе (в. Брач, Бошњак Ботица 2015: 115).</s><s>Значење (2) ,,напасти некога, навалити на некога“, како се види, добија се помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа на + акузатив.</s><s>И у семантеми (3) ,,угледати се на некога“ радњу врши више лица, али за разлику од претходно наведеног значења, овдје је детерминатор уз лексему употријебљену у метафоричном значењу означен просторном метонимијом, и то (под)типом ,,назив насељеног мјеста / краја – житељи тог мјеста/ краја“ (в. Ковачевић 2015б: 38).</s><s>Ово значење глагола поћи као колокат захтијева навођење модела за + инструментал.</s>\n<s>Заједнички елемент основног и секундарног значења глагола поћи (4) ,,прожети“ налази се у семи префикса по-, ’радња која се одвијала извјесно, краће вријеме’.</s><s>У овоме синтаксичко-семантичком окружењу, као што уочавамо, глагол поћи реализује континуативно значење.16</s>\n<s>16 Термин континуативно значење преузели смо од И.</s><s>Клајна (2002), који под континуативним глаголима подразумијева глаголе ,,са значењем вршења радње за извесно краће време“ (Клајн 2002: 276, према Стевановић 1964: 464).</s>\n<s>Перифрастичке јединице чија је компонента лексема поћи у основи имају: а) метафору, б) метонимију и в) фразеологизме. а) Поћи је конституент метафорске перифразе у примјерима: Због његових дугих трепавица и пошла је за њега мислећи да је његова метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега (Ћосић, К: 28).</s><s>У метафорској перифрази поћи за неког посебно се истиче сема ’почетка радње’.</s><s>Друкчије речено, значење ,,удати се“ настало је метафоричним преносом, гдје почетак премјештања у простору и ступање у брачну заједницу повезује сема ’ингресивност’.</s><s>Тако се ,,осликава цијела конкретна ситуација посредством једног иманентног елемента те ситуације, док основни синоним ту ситуацију само именује дистингвирајући је од свих сродних“ (Ковачевић 1991: 61).</s>\n<s>Перифразе б) Метонимијску перифразу репрезентују примјери: Бурсаћево је добро име – мирно потврди Миле Цепелин и све очи пођоше š= сви погледашеć десном углу сале гдје је у тамном мушком капуту, у црној марами, сједјела Николина матер, Марија (Ћопић, НБС: 212); – Пребиће њему неко и ову једину, индивидуално! – учено закрекета Миле Бањац и пође очима š= погледаć по рашћућореним дјевојчурцима (Ћопић, НБС: 173); (...) али му се оно ,,брате“ учини одвећ богорадно и он пође погледом š= погледаć навише и диже се у недохватне ратничке висине (Ћопић, НБС: 219); Баба се сневесели и одједном охладњела и пуста пође погледом š= погледаć по зидовима око себе као да се пита гдје ли је ово доспјела (Ћопић, НБС: 247).</s><s>108</s>\n<s>У наведеној перифрази, како се види, заступљена је метонимијска јединица.</s><s>Перифраза поћи погледом потпуно је еквивалентна неперифрастичком конкуренту ,,погледати“ будући да се односе на исти денотат.</s><s>Међутим, разликују се у сигнификативном значењу, па се перифрастичким изразима са глаголом поћи потцртава семантичко обиљежје које се односи на ’почетак радње’, тј. ’ингресивност’. в) Фразеолошке перифразе у корпусу репрезентује примјер: Од прве му је пошло за руком оно што је у читању најтеже, да раздвоји слепљене речи и да одгонетне скраћења (Ненадић, ДЖ: 53); Иако се деспина трудила да прикрије своју зловољу према Мари, није јој то сасвим полазило за руком (Ненадић, ДЖ: 57); Неки су запиткивали Петрашина да им каже како му је тако што пошло за руком (Ненадић, ДЖ: 61); Четврте или пете вечери пође му за руком да се савлада и остане код куће (Андрић, НДЋ: 147); Њима ће вероватно поћи за руком да и за ову чудну годину нађу објашњење и да јој одреде право место у историји света и развоју човечанства (Андрић, НДЋ: 280); Покушавао је свом лицу да прида израз свирепости, али је био свестан да му то тешко полази за руком (Булатовић, ЦПЛПН: 50); Између мраморја тетурале су се црне фигуре гробара, којима никако није полазило за руком да се удаље од блештавог товара на даскама (Булатовић, ЦПЛПН: 135); Албин и Елбин тата је знао да у рату не може бити побједника и зато је покушавао да измири зараћена племена, али му то није полазило за руком (Пржуљ, ДСГ: 13); Али то полази за руком само изузетним људима чија дела бацају своју светлост и на наш пут (Андрић, ЗПП: 107); Тек у неко доба ноћи полази нам за руком да смиримо крвоток, погасимо привиђења и ућуткамо наопаке мисли Фразеологизам поћи од руке структурна је компонента перифразе и овим се изразом наглашава сема префикса по- ’извршеност радње или стања’.</s><s>109</s>\n<s>Анализа показује да је у полисемантичкој структури глагола поћи најпродуктивнија семантичка компонента ’ингресивност’, с обзиром на то да је присутна у већини пренесених значења, како метонимијских тако и метафоричних. ’Ингресивност’ се актуелизује у метонимијским значењима ,,почети пловити“ и ,,полетјети“, а метафоричном трансформацијом ове семе настају сљедећа мотивисана метафорична значења: ,,почети“, Настанак асоцијативних метафоричних значења глагола поћи омогућавају семе ’распростирање кретања по површини’, ’дистрибутивност’ и ’континуативност’. ’Распростирање кретања по површини’ мотивациони је фокус за развитак семантичке реализације ,,раширити се, распростријети се“.</s><s>Метафоричном трансформацијом семе ’дистрибутивност’ настају значења ,,напасти некога, навалити на некога“ и ,,угледати се на некога“, док значење ,,прожети“ има извориште у семантичкој компоненти ’континуативност’.</s><s>У перифрастичким јединицама са глаголом поћи сема ’почетак радње’ показала се као ,,најкарактеристичнија“, чему иде у прилог запажање М.</s><s>Алановића (2013: 50) да се у овим изразима ,,аблативност транспонује у инхоативност“.</s>\n<s>Примарно значење глагола изаћи гласи ,,напустити неко затворено место, отићи, удаљити се“ (Речник СЈ 2011: 431).</s><s>Из семне структуре овога глагола издваја се архисема ’премјештати се у простору’ и семе нижег ранга ’аблативност’ и ’екстралокализација’, тј. ’кретање из унутрашњости локализатора’.</s>\n<s>Метонимијски индукована значења глагола изаћи јесу: (1) ,,доћи, појавити се Изашао је у двориште и стао над животињом што је умирала (Селимовић, О: 172); Изашао је на колосек лево, где су били вагони дотерани пре два дана из 110</s>\n<s>Грчке, и опет, сада много јаче, осетио исти, благо иритирајући мирис (Стојиљковић, КР: 9); Баш на Светог Саву, 27. јануара ове године, беше ударио неки јак снег, изађемо ми у околину Бање, и ту у заседи Петровић и његови четници заскоче Пећанца и заробе га (Стојиљковић, КР: 160); Наивнији међу бригадистима очекивали су тријумфални мимоход кроз раздрагану светину која је изашла на улице да испрати своје синове (Ненадић, П: 94); Однекуд изашао на чистину, један је од бранилаца, не обазирући се на љуљање манастира, скакао са бусена на бусен, спретно прилазио хладовини од невеликог скупа јеловог дрвећа (Петровић, ОЦСС: 199); Обојица се насмијаше, а Гаврило се мало охрабри и изађе на чистину (Кнежевић, З: 57); Не знам зашто, било ми је силно стало да је то истина, као да ћу чим изађем на улицу постати важнији у очима мојих другара (Рисојевић, ГУ: 125); А она је излазила на двориште, на веранду, обучена само у кошуљу, док је напољу дрво пуцало од зиме, тако загледана у своју несрећну љубав, пушила и призивала смрт (Рисојевић, ГУ: 237).</s>\n<s>Али после краћих застајкивања и прекида, дижем се и последњим напором излазим на врх брда, одакле се отвара широк и занимљив видик (Андрић, ЗПП: 182); Данас је изашао на голо брдо изнад борове шуме, и сјео на камен, сличан великој гробници (Селимовић, О: 69).</s><s>Како примјери показују, у значењима (1) и (2) архисема ’премјештати се у простору’ присутна је као сема нижег ранга.</s><s>Нова архисема у значењу (1) ,,доћи, појавити се негдје“ постаје ’адлативност’, док у значењу (2) ,,попети се, испети се“ актуелизује се архисема ’кретати се навише’.</s><s>У овоме значењу, како се види, активира се и ’аблативност’, сема нижег ранга номинационог значења глагола изаћи.</s><s>111</s>\n<s>Архисема ’премјештати се у простору’ није само фокус трансформација индукованих метонимијом већ и синегдохом.</s><s>Значење глагола изаћи које је индуковано синегдохом јесте (1) ,,напустити неку средину“, а остварује се у примјерима: А да су Павловићи, Пошарци и Пандуровићи – отишли на вријеме, када је без по муке могло да се изађе из града (Кецмановић, ТЈБВ: 22); И помогнете му да безбедно изађе из Берлина (Стојиљковић, КР: 270); Једва чекам да изађеш из болнице, да се возимо на бициклу (Пржуљ, ДСГ: 55); – Било је то онда кад сам изашао из болнице (Селимовић, Т: 169); Нема ни живаца ни времена да се обазире на околиш него гледа како сув из чаршије да изађе (Ненадић, П: 166).</s><s>Као што се види, у семичкој структури овог секундарног значења у први план долази сема основног значења префикса из- ’кретање из унутрашњости локализатора’.</s><s>Она, наиме, постаје архисема у новоме семантичком садржају ,,напустити неку средину“, док архисема примарног значења ’премјештати се у простору’ мијења своју функцију и постаје сема нижег ранга, што значи да долази до синегдохске транспозиције ,,цјелина  Метафорична значења</s>\n<s>Синегдохска значења а) У мотивисана метафорична значења сврставамо семантеме чији настанак омогућава ,,најопштија схема префикса из“, тј. ’екстралокативност’ (в. Ајџановић 2018: 17).</s><s>Значења која смо пронашли у корпусу јесу: (1) ,,појавити се, засвијетлити“ и (2) ,,појавити се, бити објављен“.</s><s>Ова значења репрезентују примјери: Сунце излази изјутра да бисмо ми људи могли да видимо око себе и да свршавамо потребне послове (Андрић, НДЋ: 6); Сад спавајте док сунце не изађе (Ћосић, К: 70); Сећао се како у Прерову ври зора од кукурикања, и мислио: његове слуге сигурно спавају док сунце не изађе (Ћосић, К: 163); Ноћ 112</s>\n<s>Синегдохска значења летња, топла, излазио је месец (Ћосић, К: 227); Ујутру, када изађе сунце, то је свијет пун радости, у подне се све са свим судара и бије, а увече изгледа да Чак су и неке синдикалне новине почеле да ме бране – излази овде један такав листић: он је, кажу, био болестан (Михаиловић, КЦТ: 11); Престао је да излази ,,Нови живот“, о чему нас је Коста Мајкић обавјештавао скоро из дана у дан, повезујући то са покретањем новог, Кочићевог листа (Рисојевић, ГУ: 94); Зашто су се у том загребачком листићу баш за њега толико заинтересовали, не знам, тек, тамо му је изашла и слика и опширно су цитиране његове прогнозе о мечу (Михаиловић, КЦТ: 66); Чита много и пише чланке, под већ познатим псеудонимом, у револуционарним омладинским листовима који излазе у Прагу и Загребу (Андрић, НДЋ: 243); Али поуздано казати какво ће по врсти, обиму и имену бити књижевно дело које ће у одређеном року изаћи као резултат тога рада – то нисам никад могао ни умео, и то не могу и не умем ни сада (Андрић, ЗПП: 204); Постављали су му и питање, наравно у књигама које су излазиле далеко у свету, зашто су се у Србији организовале партизанске дивизије када је за сваког убијеног немачког војника стрељано стотину Срба (Братић, ЗХ: 95); Негде у јесен 1923. године, у издању угледног аргетинског издавача, из штампе је изашла књига младог писца Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом Одушевљење Буенос Ајресом (Братић, ЗХ: 113); Текст је објавио у једном студентском листу који ни буквар није до краја дочитао а камоли да зна ове нове ствари што излазе (Ненадић, П: 90); И он као матичар држи вазда дигнуту главу увис, као да му је јутрос слика изашла на насловној страни главних београдских новина Из примјера се види да су значења (1) ,,појавити се, засвијетлити“ и (2) ,,појавити се, бити објављен“ настала метафоричком трансформацијом семе префикса из- која се односи на ’кретање изнутра вани’.</s><s>У значењу (1) ,,појавити се, засвијетлити“, као што 113</s>\n<s>Синегдохска значења уочавамо, субјекат је неживи ентитет који се креће као резултат неког процеса, док у значењу (2) ,,појавити се, бити објављен“ функцију субјекта врши инаниматни референт, као нпр. књига, новине, итд.</s><s>Филипенко (2002: 259) истиче да префикс из- у случајевима метафоричког кретања ,,кодира прелазак из непостојања у постојање“.</s><s>Друкчије речено, у изразу изашла књига – ,,описује се прелазак књиге из стања ’не постоји у штампаном облику’ у стање ’постоји у штампаном облику’.“ б) У групу асоцијативних метафоричних значења глагола изаћи убрајамо семантичке реализације: (1) ,,постати, испасти“, (2) ,,напустити нешто, престати учествовати у нечему“ и (3) ,,престати бити у неком стању“.</s><s>Нпр.: Из разговора са таквим људима човек излази богатији и радоснији, дуже памти такав сусрет и пријатније га се сећа (Андрић, ЗПП: 157); Тако купујеш сигурност свом дупету у случају да ми из овог рата изађемо као победници (Стојиљковић, КР: 134); И он и сви око њега из рата су изашли као гоље и (2) ,,Напустити нешто, престати учествовати у нечему“: Али нешто се мислим: онај висок момак с кратком косом – као да је тек изашао из војске – да ниси можда то био ти? (Михаиловић, КЦТ: 122).</s><s>А већ на Цетињу, на оштрој арији, и још много прије, на Крсцу, чим се дигао из Котора и сјетио Тријешта и Марпурга, све му је то било причина управа, као да је изишао из тешког бунила, из врућег и знојавог сна, који га је могао одвући право у смрт (Драгић, КП: 52); Његово питомо, неупадљиво лице младића који само што је изашао из пубертета постаде искривљена маска бола и ужаса (Стојиљковић, КР: 98); Отац ме данас чека у хану, Хасан вечерас у текији, стоје на свим путевима, и на свим раскршћима, не дају ми злосрећној касаби у којој је вода све без изузетка оштетила или бар изменила, 114</s>\n<s>Перифраза сваки је знао да у том њиховом животу има нешто што одолева свакој стихији и што због несхватљивог склада својих облика и невидљиве, мудре снаге својих темеља, излази из сваког искушења неуништиво и непромењено На основу наведених значења (1), (2) и (3) уочавамо да је сема префикса из- која се односи на ’завршетак, окончање радње или стања’ омогућила њихов настанак.</s><s>Друкчије речено, значења као што су: ,,напустити нешто, престати учествовати у нечему“ и ,,престати бити у неком стању“ развила су се метафоричним преносом номинације са конкретног домена напуштања неког простора на апстрактни домен напуштања неке службе, односно престанка неког стања.</s><s>Семантема (1) ,,постати, испасти“ захтијева допуну у облику придјева или поредбене конструкције (нпр. И он и сви око њега из рата су изашли као гоље и пролетери).</s><s>За разлику од овог, значења (2) и (3) остварују се помоћу глаголске допуне исказане приједлошко-падежном конструкцијом из + генитив.</s>\n<s>Перифраза а) Метафорске перифразе са глаголом изаћи репрезентују примјери: У животу сам био свједок, како су уске ногавице и шими-ципеле, најмање Каровића плоче, свој самачки собичак је облепио Каровића сликама, са зидова, куд год погледаш, Каровић емитује своје многобројне зубе, ништа што више нико и не зна ко је тај Каровић и што је изашао из моде пре петнаестак година (Ненадић, П: 27).</s>\n<s>Као антоним горенаведеном значењу ,,појавити се, бити објављен“, гдје префикс из- ,,кодира прелазак из непостојања у постојање“, у овој се перифрастичкој јединици означава ,,ситуација ишчезнућа“, односно, ,,прелазак из постојања у непостојање“ (Филипенко 2002: 258–259).</s><s>С тим у вези, јасно је да се у перифрази ,,изгубити се, 115</s>\n<s>Помислио сам: Боже помози, ваљда ће све изаћи на добро (Братић, ЗХ: 194); Ово ипак неће на добро изаћи (Рисојевић, ГУ: 161); Па ђе ће то на добро За разлику од претходно наведене перифразе, гдје је глагол изаћи конституент аблативне конструкције, у изразу изаћи на добро глаголска лексема појављује се ,,у моделу са адлативним адвербијалним формама“, а наведени израз, како се види, ,,усмерен је на денотирање ефеката каквог деловања“ (Алановић 2013: 46). б) Синегдохску перифразу илуструју сљедећи примјери: ,,из чијих уста излазе ријечи“  ,,изговарати ријечи“: Волио је Прокопије домаће ријечи, знао је да их препозна и одабере, једнако се ругао свим туђицама без обзира из чијих уста изашле š= ко их је изговориоć (Братић, СОЗ: 41); А онда, из крупних уста човјека – страшила изађоше и ријечи š= изговариć, (Братић, ЗХ: 221); Гледа их у уста из којих излазе те ријечиš= изговарајуć, што га још више узбуђује (Рисојевић, БЏ: Будући да се ,,именицом за дио именује цјелина којој тај дио припада“ (Ковачевић 2015б: 49), јасно је да синегдоха у датим примјерима учествује као структурни конституент перифразе.</s><s>Овим се вишечланим називом, како се види, наглашава семантичка компонента ’кретање из унутрашњости локализатора’.</s>\n<s>То је једноставно, кратко, лијепо, људски.</s><s>Обраћаш се непознатим људима обичним поздравом, излазиш им у сусрет отворена срца (Селимовић, О: 108).</s><s>То је то место где на видело излази раскошна Жујова машта (Ненадић, ДЖ: 74); Додуше, тако сам мислио послије, а у том часу био сам пометен, огорчен, несвјесно киван на њега што је открио што нисам знао, свјестан да морам учинити све да истина изађе на видјело (Селимовић, ДС: 107); Мало-помало излазила је на видело цела истина (Андрић, НДЋ: 169).</s><s>Обично је свакоме већ на нос изашло (Ненадић, ДЖ: 73); На нос би ми изашло кад би и остао (Селимовић, ДС: 269); Само ти је пиће у глави, пиће ти на нос изашло дабогда, викнула је комшиница Тиџа (Кецмановић, ТЈБВ: 137).</s><s>Каравиљанци су тачно оценили да би кошкање између Муњаса и Ранђеловића, изађе ли случајно на глас, свима наудило (Ненадић, П: 153). мушкарцу да изађе на крај ни са једном једином женом жељном чулних уживања, а подвиг је већ ако, како ваља, одузме невиност некој која једва чека да се тога терета ратосиља (Ненадић, П: 67); Па ипак, и с њима сам некако излазио на крај (Кецмановић, ФЛ: 180).</s>\n<s>Сви издвојени примјери фразеолошких перифраза показују да је ријеч о конструкцијама којима се одређени појам, односно појава сликовито, упечатљиво, а тиме и експресивно изражава.</s><s>Перифразама изаћи на видјело, изаћи на нос те изаћи на глас, како истиче М.</s><s>Алановић (2013: 46), ,,денотирају се радње, перцептивне и комуникативне, у којима субјекат није активно, тј. агентивно ангажован.</s><s>Субјекатски појам у њима има улогу објекта визуелне перцепције, односно теме комуникативне радње, при чему се као 117</s>\n<s>116 носилац поменутих радњи појављује какав неодређени људски колектив или заједница“.</s><s>У датим фразеолошким перифразама, како примјери и показују, наглашава се семантичка компонента ’извршеност радње’.</s>\n<s>Из досад реченог произлази да су секундарна значења глагола изаћи заснована на метонимији, синегдохи и метафори.</s><s>Метонимијски индукована значења су: ,,доћи, појавити се негдје“ и ,,попети се, испети се“.</s><s>У семантичком садржају ,,доћи, појавити се негдје“ основна сема постаје ’адлативност’, а у значењу ,,попети се, испети се“ архисема постаје ’кретати се навише’.</s><s>Значење ,,напустити неку средину“ добијено је синегдохом будући да ’аблативност’ која је диференцијална сема примарног значења постаје инваријантна семантичка компонента у овоме значењу.</s><s>Најзначајнији активатори метафоричних преноса, како је анализа показала, јесу семе ’екстралокативност’ и ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Захваљујући семи ’екстралокативност’, добијена су значења ,,појавити се, засвијетлити“ и ,,појавити се, бити објављен“.</s><s>Фокус асоцијативне везе између основног значења глагола изаћи и секундарно именованих: ,,постати, испасти“, ,,напустити нешто, престати учествовати у нечему“ и ,,престати бити у неком стању“ налази се у семи ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Када је ријеч о перифрастичким јединицима, показали смо да се семантичка компонента ’завршетак, окончање радње или стања’ потцртава како у метафорским перифразама, као нпр. ,,изаћи из моде“  ,,изгубити се, ишчезнути, бити потиснут“ тако и у фразеолошким перифразама, као нпр. ,,изаћи на видјело“  ,,сазнати се, прочути се“.</s><s>За синегдохску перифразу, пак, најкарактеристичнија је сема ’екстралокативност’, што се види из примјера: Волио је Прокопије домаће ријечи, знао је да их препозна и одабере, једнако се ругао свим туђицама без обзира из чијих уста изашле š= ко их је изговориоć.</s>\n<s>Према Речнику СЈ (2011: 1202), сићи се дефинише као ,,идући доспети на ниже место, спустити се, напустити неко (обично уздигнуто или истурено место)“.</s><s>Семну 118</s>\n<s>Метонимијска значења структуру чине архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијалне семе ’аблативност’ и ’кретање с горње површине локализатора’.</s>\n<s>У корпусу смо забиљежили сљедеће примјери метонимијски индукованог значења Осетивши да даље одлагање носи опасност за плод, она заустави коња, некако сиђе са њега и породи се далеко од помајке, међу хуктањем совуља, крицима еја и лепетима тмица (Петровић, ОЦСС: 55). (2) ,,Изаћи из каквог превозног средства“: ,,Ту треба да сиђемо“, говори ми Црњански, ,,даље не можемо трамвајем“ Дати примјери показују да су у метонимијском значењу присутне како архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ тако и семе примарног значења ’аблативност’ и ’кретање с горње површине локализатора’.</s><s>Самосвојна основна сема у семантичком садржају (1) постаје ’сићи с коња’, док је ,,специфична доминантна сема ’превозно средство’“ (в. Халас 2012: 287–292).</s><s>Значење ,,сјахати“, како запажамо, ,,условљава реализацију падежног модела с хомоформним истозначним приједлогом - с (а) + Ng“ (Ковачевић 2015а: 67).</s><s>У значењу (2) ,,изаћи из каквог превозног средства“ инваријантна семантичка компонента, како се види, јесте ’удаљити се од превозног средства’.</s>\n<s>Метафорична значења а) Мотивисана метафорична значења глагола сићи чине семантеме којима је извориште у семантичкој компоненти ’кретање с горње површине локализатора’, а то су: се на нижи друштвени положај“.</s><s>Издвајамо примјере: 119</s>\n<s>Пуштам да ми вода силази низ кичму, сливајући се са голе главе (Ненадић, Д: (2) ,,Спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“: Са планинских ћувика у град је силазио мирис гара спаљене траве који је (3) ,,Спустити се на нижи друштвени положај“: А данашњи наши радикалски Министри, кад силазе с министарске столице ради прљавих афера – могу да буду људи поштени, али не могу да умру као сиромаси (Рисојевић, ГУ: 223).</s>\n<s>Значења (1) ,,слити се“, (2) ,,спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“ те (3) ,,спустити се на нижи друштвени положај“, како смо навели, настала су аналошким повезивањем семе ’кретање с горње површине локализатора’, с тим да у метафоричном процесу значења (2) ,,спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“ учествује и сема ’распростирање кретања по површини’.</s><s>За разлику од семантичких реализација (1) и (2), значење (3) ,,спустити се на нижи друштвени положај“ у Речнику МС (в. Речник 2011: 1202) квалификовано је као фигуративно.</s><s>Квалификатор фиг. испред наведеног значења ставља се због тога што је значење индуковано метафором, али и због тога што представља ,,семему која осим невеликог броја идентификационих сема садржи и експресивне, конотативне семе“ б) Развитак асоцијативних метафоричних значења глагола сићи омогућава факултативна сема примарног значења ’распростирање кретања по површини.’ А ова је семантичка компонента мотивациони фокус за настанак значења (1) ,,пружати се, водити“ које се активира у контексту:</s>\n<s>Ова каменита голет се таквим једним мањим кратером спушта у заклонити Шоројевац, а из њега дубоком јаругом силази у село Бијела (Драгић, КП: 89).</s><s>120</s>\n<s>Асоцијативно повезивање семантичких садржаја ,,идући доспјети на ниже место, спустити се, напустити неко мјесто“ и ,,пружати се, водити“ омогућава сема ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Друкчије речено, значење премјештања у простору овдје се трансформише у значење размјештаја у простору, с обзиром на то да функцију субјекта врши именица голет.</s>\n<s>Заиста не би требало да вас занима бунцање неког ко је сишао са ума могу ни казати, помислићеш да је бака сишла с памети (Ћопић, БСБ: 201); Ма јесте ли ви сишли с памети, шта ли вам је? ! – гракну Николетина (Ћопић, ДНБ: 76); Ако је заиста полудела или ако добије срчани напад и умре, она ће сићи с памети или се растати са светом носећи само ту слику и те речи (Андрић, ЗПП: 262); Мало је ту било јунаштва, и сјетио се: није му силазила с ума она баба с Вилуса кад га је упитала (Драгић, КП: 133).</s><s>Фразеологизам сићи с памети у основи има перифрастичку јединицу, којом се наглашава семантичка компонента префикса с(а)-, ’доспијевање у неко стање’.</s><s>С обзиром на то да и перифраза и фразеологизам имају сликовитост као иманентно својство, то својство је у наведеној фразеолошкој перифрази као редуплицирано, посебно наглашено.</s>\n<s>Из досад реченог произлази да глагол сићи нема изражен полисемијски потенцијал.</s><s>Од секундарних значења добијених метонимијском трансформацијом забиљежили смо семантичке реализације ,,сјахати“ и ,,изаћи из каквог превозног средства“.</s><s>Сема ’кретање 121</s>\n<s>Закључак с горње површине локализатора’ индуктор је секундарних, метафоричних значења глагола сићи: ,,слити се“, ,,спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“ и ,,спустити се на нижи друштвени положај“.</s><s>Значење ,,спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“, осим семе ’кретање с горње површине локализатора’, има извориште и у семантичкој компоненти ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Ова сема, захваћена процесом метафоричне трансформације такође индукује значење ,,пружати се, водити“.</s><s>Од перифрастичких јединица са глаголом сићи забиљежили смо конструкцију ,,сићи с ума / памети“, у којој се на врло сликовит начин дочарава ’доспијевање у неко стање’.</s><s>У групи аблативних глагола кретања, како је анализа показала, највише значења реализује прототипски глагол ове групе, тј. глагол отићи.</s><s>Најпродуктивније семантичке компоненте које омогућавају настанак метафоричних значења аблативних глагола кретања</s>\n<s>’екстралокативност’ (глагол изаћи) и ’кретање с горње површине локализатора’ (глагол сићи).</s><s>Када је ријеч о перифрастичким изразима са овим глаголима, треба истаћи да се у њима, најчешће, ’аблативност’ транспонује у ’инхоативност’, тј. почетак радње, што показују примјери перифраза са глаголима отићи и поћи, док се перифрастичким јединицама чија је компонента глагол изаћи потцртава ’завршетак, окончање радње или 122</s>\n<s>3. 3. ПРЕНЕСЕНА ЗНАЧЕЊА ПЕРЛАТИВНИХ ГЛАГОЛА КРЕТАЊА Перлативно усмјерено кретање изражавају глаголи (1) прећи, (2) проћи, (3) обићи и (4) разићи.</s><s>Овим се глаголима денотира ,,прелазак преко површине локализатора с једног његовог краја на други крај.</s><s>У њиховом значењу у фокусу је путања кретања која води преко локализатора од почетне до крајње тачке кретања које се налазе на границама локализатора“ (Вујовић 2019: 40).</s><s>У групи глагола који означавају перлативну концепцију кретања, обично се као представници наводе глаголи прећи и проћи (уп.</s><s>Митриновић 1990: 33; Вујовић 2019: 100–114).</s><s>Иако изражавају исти тип усмјереног кретања, разлика између ових глагола огледа се у томе ,,да ли простор који се савлађује кретањем представља површину (глагол прећи) или унутрашњост (глагол проћи)“ (Пипер 1977Анализу пренесених значења глагола који означавају перлативност почињемо од глагола прећи.</s>\n<s>Семантички садржај основне реализације глагола прећи дефинише се као ,,идући премештајући се, превалити (какво растојање, какав простор)“ (Речник СЈ 2011: 1014).</s><s>Семну структуру овога глагола чини инваријантна семантичка компонента ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијалне семе ’помоћу ногу’ и ’перлативност’.</s>\n<s>,,промијенити мјесто пребивања, преселити се“ и (2) ,,превести се“.</s><s>Издвајамо примјере: (1) ,,промијенити мјесто пребивања, преселити се“: (...) и потпуно разуме господина пензионера што жели да пређе у неко мирније место (Кецмановић, ФЛ: 11); Османлије су отишле у Турску, али његов отац Суљага Мутапџић, још млад човек, али већ угледан и један од првих ужичких Турака, решио је да пређе у Босну, одакле су и били старином 123</s>\n<s>(Андрић, НДЋ: 309); И тако је, по трећи пут избеглица, прешао са целом породицом у ову касабу у којој је провео детињство (Андрић, НДЋ: 310); Гавро је први пут откако су прешли овамо сишао у село (Кнежевић, З: 38).</s><s>Тамо још траје рат, и они ће сигурно у току ноћи прећи скелом (Селимовић, Т: Како се види, архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ у значењу (1) ,,преселити се“ трансформише се у архисему ’прелажење из једног мјеста у друго’, а осим трансформисане инваријантне семантичке компоненте у наведеном семантичком садржају присутна је сема ’перлативност’, односно, ’путања кретања.’ У семантеми (2) ,,превести се“, као што примјер показује, нова архисема постаје ’кретати се помоћу превозног средства’, а као доминантна, појављује се сема ’по води’.</s>\n<s>Поменута значења илуструју примјери: а) Мотивисана метафорична значења глагола прећи чине семантичке реализације: (1) ,,напустивши кога прићи, приступити другоме“, (2) ,,промијенити занимање“, (3) ,,напустивши једну вјероисповјест, постати припадник друге“, (4) ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“, (5) ,,измијенити начин рада, почети радити друкчије, почети примјењивати једно умјесто другог“, (6) ,,превући“ и (7) ,,премазати“.</s>\n<s>(1) ,,Напустивши кога прићи, приступити другоме“: Кад човек који је предодређен за духовни живот и већ посвећен у њега, пређе – aves armes et bagages – у противни табор, у свет искључиво спољњег и материјалног живота, то је за духовни свет огроман поремећај, отприлике као што су велике геолошке катаклизме за земљу (Андрић, ЗПП: 20); Она је изашла из круга означених и прешла у оне који се не дирају – нека влада мир (Рисојевић, ГУ: 204); Али, у тренутку наше највеће несреће, када се радило о 124</s>\n<s>Поменута значења илуструју примјери: нашем опстанку, он је окренуо од нас главу и прешао нашим непријатељима Због те особине удаљио се и од сарајевских моћника и напустио место управника Народног позоришта прешавши у слободне уметнике (Братић, ЗХ: (3) ,,Напустивши једну вјероисповјест, постати припадник друге“: Стога би се ласно дало закључити да је он прешао у њену вјеру, а не она у нашу (Драгић, КП: 40); Човек за кога је та синовица требало да се уда био је богат берзијанац, али хришћанин, калвинист, и ставио је као услов да девојка пређе у његову веру (Андрић, НДЋ: 276); Прешла бих на православље, вјера ми баш много не значи, и остала овдје у овом мом граду (Рисојевић, ГУ: 174); То је могла да буде само католичка и да је вјероватно прије тога Милена прешла на католицизам (Рисојевић, ГУ: 261). (4) ,,Напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“: Тиме је разговор на ту тему био завршен, прелазило се на ракију (Рисојевић, ГУ: 17); Време је да се пређе на постизавање вишег степена, а то је: унутарње ћутање (Андрић, ЗПП: 91); Туширао се свако јутро топлом па хладном водом, цио сат радио гимнастику дижући тегове разне величине и растежући федере са два и три крака, затим се с јутарњим новинама затварао у клозет, на вријеме одлазио на посао, на вријеме се враћао кући, слатко јео свој поштено зарађени ручак, заричући се да ће од сутра прећи на дијеталну храну јер му стомак осјетно расте (Селимовић, О: 131); ,,Хајде да се, у то име, деликатно напијемо!“, био је упоран Екарт сипајући пиће. ,,Тако је, друже...</s><s>Време је да (5) ,,Измијенити начин рада, почети радити друкчије, почети примјењивати једно умјесто другог“:</s>\n<s>Хитао сам да са општих разматрања пређем на оно што ме боли, док га опруга држи, док су му очи колико толико живе (Селимовић, ДС: 156); Са поломљених алатки прелазили смо на ратне дописнице и обична писма, откривали ријетку љубавну пошту и забезекнути стајали пред неким новим и нама непознатим, луцкастим и дјетињастим, нашим очевима, теткама, ујацима Кад први пут пређе гудалом преко струне, то је још дрхтав звук, пун неравни као излокан друм (Андрић, НДЋ: 190); Пажљиво, полако сам прелазио руком преко њеног тијела, памтећи је прстима (Селимовић, Т: 169); Адвокат би прешао језиком преко усана и наставио пословни разговор (Андрић, ЗПП: виолине у Бањалуци биле старе, десном руком узео гудало и лагано прешао преко струна (Рисојевић, ГУ: 85); Треба видети младе парове са колико паганске искрености удишу дах једно другом и прелазе прстима последњи пут преко чела, очију, уста и грла (Андрић, ЗПП: 264); Тешком руком пређе преко очију и мрких образа (Булатовић, ЦПЛПН: 30); Ту младић, коме су понестајале речи, подиже нагло руку и пређе брзо преко њене богате смеђе косе (Андрић, НДЋ: 298); Наточи чашицу ракије, пређе руком преко босиока, помирише га и испије је (Капор, ЧА: 80); Тада би прешао руком преко жица своје цитре и одлетио још даље, у плаветни простор гдје га више не може нико да слиједи (Рисојевић, БЏ: 87); Липа је мирисала и мирисала, прелазио сам кистом по жутој боји, растапао је да добијем ту нијансу жутог, нестварног као и град што је доље био свечан и врео (Рисојевић, БЏ: 163); Лагано му је прелазила руком преко чела као да нешто брише и поучно, добродушно 126</s>\n<s>Остављајући цитру, погледао је у Отов собичак, нема врата, само завјеса, чује га кад се креће, кад дише, чак понекад и кад четкицом прелази преко папира био је наднесен над акварел који је радио (Рисојевић, БЏ: 135).</s><s>Сви досадашњи примјери (1–7) показују да је сема примарног значења глагола прећи, ’перлативност’ основ за асоцијацију која је омогућила настанак датих метафоричних значења.</s><s>Асоцијативно повезивање примарног значења глагола прећи и секундарних (1) ,,напустивши кога прићи, приступити другоме“, (2) ,,промијенити занимање“ и (3) ,,напустивши једну вјероисповјест, постати припадник друге“ резултирало је преносом номинације с референта, са појма прећи као преласка локализатора површине са једног његовог краја на други крај на референт приступања другоме – значење (1), промјене занимања – значење (2), односно промјене вјероисповјести – значење (3).</s><s>Осим тога, глаголом прећи означава се престанак једне ситуације и почетак друге, што показује значење (4) ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“.</s><s>Овдје се заправо, аспектуално значење почетка радње ,,изводи из просторног, али је с кретања напред (у простору, односно времену) пренето на прелазак одређене границе која означава престанак једне ситуације и почетак друге“ (Ивановић 2009: 42).</s><s>Ситуација која престаје, како се види, експлицирана је именицом у облику генитива са приједлогом са, а глагол прећи овдје ,,функционише као завршно-почетни“ Семантеме (1–3), како се види, добијају се помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа у + акузатив, док се семантеме (4) и (5) добијају реакцијом на + акузатив.</s><s>Значења (6) ,,превући“ и (7) ,,премазати“ као колокат захтијевају навођење модела преко + генитив, а ова конструкција ,,појачава перлативну компоненту“ (Пипер 1977–1978: 20).</s>\n<s>Асоцијативна метафорична значења б) Асоцијативна метафорична значења индукована су сљедећим семантичким компонентама: ’мали степен радње или њена краткоћа’, ’претварање, превођење из једног стања у друго’, ’претјераност радње’, ’завршетак радње’, ’обухватање радње’ и 127</s>\n<s>’распрострањеност кретања по површини’.</s><s>Велики број наведених потенцијалних сема глагола прећи јавља се због тога што је префикс пре- вишезначан. ,,Његова многобројна и разноврсна значења, како наводи Клајн, ,,могу се добрим делом директно или индиректно извести из просторног значења, које је изражено предлогом преко“ (Клајн 2002: 269).</s><s>Значења која су настала захваљујући поменутим факултативним семама глагола од једнога другоме, раширити се“, (6) ,,прекорачити“, (7) ,,прекорачити старосну границу“ Дата значења репрезентују примјери:</s>\n<s>Њему као да преко лица пређе нека сенка (Михаиловић, КЦТ: 107); Лицем јој пређе нешто као дрхтај, као сенка, обрве јој се натуштише и примакоше једна другој (Ћосић, К: 175); Драинац пребледе, лагани дрхтај пређе му преко усана (Стојиљковић, КР: 73); Није склонила његову руку, мада сам приметио како је лагани дрхтај прешао преко њеног стомака (Капор, ЧА: 117).</s><s>Потом је тај глас прелазио у цвилеж какав пуштају младо пруће и лиснике при сагоријевању на букари (Драгић, КП: 20); Сјећање на гувно прелазило је у сан, па се и он тулио (Драгић, КП: 187); Ни чељад ни комити, нико није склопио ока, а пред зору је узнемиреност почела прелазити у жучне изливе бијеса (Драгић, КП: 208); Миле Миљанић из Бањана пјевао је, а његова попијевка је неосјетно прелазила у лелек, а лелек се, на тренутке, преобраћао у пјесму (Драгић, КП: 213); Зато је живео у сталним узбуђењима и прелазио из самртне потиштености у грозничаву и свирепу ревност (Андрић, НДЋ: 31); Није хтео ништа да једе, а сваки разговор који би отпочео прекидао је нагло и прелазио у игру и детињско уверавање при сваком покрету (Андрић, НДЋ: 53); Али већ идућег лета, спомен на велику почео је да прелази у сећање старијих људи (Андрић, НДЋ: 77); Мој плач прелазио је у нарицање (Булатовић, ЦПЛПН: 128</s>\n<s>207); Дитрихов глас је прелазио у тенор када је покушавао да звучи као људско биће (Кнежевић, З: 97); Све што гледам испуњава ме задовољством које на махове прелази у одушевљење (Андрић, ЗПП: 316); Жив разговор жали кад изгуби, ништа не чини са страшћу, већ са чудном насмијаном упорношћу која јој је прешла у навику, претворивши се у потребу без нарочитог задовољства (Селимовић, Т: 163); Отворио је транзистор: зачуо се мутан, несигуран глас који је одмах прешао у ружно кркљање (Селимовић, О: 180); Хоће ли се икада ова изврнута четири ћирилична слова с окренути једно према другом и српска неслога прећи у слогу? (Братић, СОЗ: 12).</s><s>Толико је божјих година прешло преко касабе поред моста и толико ће их још Подстичем је: пређи преко моје злобе, умири ме тихим додиром, не мучим те без разлога (Селимовић, Т: 110); Но, Краљица се само благо осмехнула и добри човјече, који си прешао преко опомене свога разбора и кренуо у сусрет другом човјеку, реци ми шта да учиним? (Селимовић, ДС: 107); Осудивши га, предавши га властима, прешао бих преко своје збуњености (Селимовић, ДС: 67); Е, богами, нећу више да ме жали и да прелази преко мојих дугова (Булатовић, ЦПЛПН: 24); Охоли и кратковиди завојевачи одбили су њене понуде, а олако су прешли и преко спремности моћног бугарског цара да с њима отпочне преговоре (Петровић, ОЦСС: 365); Примао је сваки улог, најмањи као и највећи, прелазио је преко ситних неправилности појединих играча као да их не примећује, али је веће отклањао хладно и без много речи (Андрић, НДЋ: 147); Али он бјеше вољан преко свега прећи и састати се само да избави ,,дијете“ од проклетника (Драгић, КП: 123); Постављао је сувишна питања, јер је дјело учињено, а он није начисто како да поступи: да ли да је 129</s>\n<s>Асоцијативна метафорична значења изгрди или мирно с њом поразговара, или да равнодушно пређе преко свега (Селимовић, О: 24); Преко тога се није могло мирно прећи (Селимовић, О: (5) ,,Пренијети се од једнога другоме, раширити се на друге“: Сад је прешло на њу нешто од смирености ових тупих предмета (Селимовић, Т: 53); Тада његов дуг прелази на друге, живе, људе чији је положај у друштву сличан његовом (Андрић, ЗПП: 119); Зато болест треба излијечити док је још Све су то кретени, знао је доктор Кречмар рећи Зајфриду у тренуцима опуштености, кад је ниво алкохола у крви једног и другог прелазио црвену (7) ,,Прекорачити старосну границу“:</s>\n<s>А стари Хаџи-Зуко, који је два пута ишао на ћабу и коме је прешло деведесет година, каже да неће проћи један људски вијек, а турска граница ће отићи чак тамо на карадењиз, на петнаест конака одавле (Андрић, НДЋ: 92); Он је прешао седамдесету годину, али је још увек свеж и јак (Андрић, НДЋ: 124); А после, кад је прешла тридесету, некако је почела да се боји (Михаиловић, КЦТ: 8); Многи од тих стараца прешли су седамдесету годину (Андрић, НДЋ: кћерку или сина који је прешао тридесету, а још није ништа завршио (Андрић, Важно је да она пређе границу коју је поставио њен понос (Селимовић, Т: 55); А ако, понесени својом страшћу или натерани од противника, пређу границе разумних поступака, они силазе на клизав пут и означавају тиме сами почетак 130</s>\n<s>Асоцијативна метафорична значења своје пропасти (Андрић, НДЋ: 81); (...) тешко се заустављам у овом часу што тече, све се у мени отима према ономе што је било или што ће бити, али не успијевам да пређем границе ове ноћи (Селимовић, ДС: 141); На крају, ако неко пређе баш сваку меру, ту је тешки, ћутљиви Зарије који својим мргодним и зловољним лицем разоружава и обесхрабрује и најбешње пијанице и свађалице (Андрић, НДЋ: 189); Али има ствари које су по својој природи такве да не могу да остану скровите и које пробијају сваки и најкрући оквир и прелазе сваку и најстрожу границу (Андрић, НДЋ: 258); А кад пређемо ту границу, наћи ћемо се на чврстом тлу тачно одређеног односа и обавеза којих Навуци чисту кошуљу, обуци тамно одијело, сјајно је на кољенима, прећи ћу га влажном крпом (Селимовић, О: 196).</s>\n<s>Пруга је била испред ње, вијугала је у правцу истока, и прелазила преко челичног моста на Нишави баш испод места где се видео зашиљени врх кожаре (Стојиљковић, КР: 168).</s>\n<s>Мотивациону базу за настанак наведених значења чине различите потенцијалне семе основног значења глагола прећи.</s><s>Заједнички елемент примарног значења глагола прећи и секундарног (1) ,,појавити се и брзо ишчезнути“ налази се у компоненти префикса пре- која подразумијева ’мали степен радње или њену краткоћу’.</s><s>Осим ове семантичке компоненте, у метафоричном процесу учествује и сема ’перлативност’, што потврђује модел приједлошко-падежне конструкције преко + генитив.</s><s>Семантичка компонента која се односи на ’претварање, превођење из једног стања у друго’ омогућава развитак семантичке реализације (2) ,,промијенити се, постати друго“.</s><s>Примјери показују да је значење ’промијенити се, постати друго’ добијено метафоричким преносом номинације са конкретног домена кретања, тј. преласка површине локализатора са једног на други крај на апстрактни домен преласка из једног стања у друго.</s><s>Овакво се значење реализује у одређеном синтаксичко-семантичком окружењу, с обзиром на то да глагол 131</s>\n<s>Факултативна семантичка компонента префикса пре- која се односи на ’завршетак радње’ метафоричком транспозицијом индуковала је значења: (3) ,,проћи, минути, другоме, раширити се“.</s><s>У значењу (3) ,,проћи, минути, протећи“ лексемом прећи означава се протицање времена, па се вријеме схвата као ,,предмет који је способан да заузме неку област и да буде смјештен у неком мјесту“ (Конева 2010: 70).</s><s>Значење ,,проћи, минути, протећи“ и значење (4) ,,опростити, не обазријети се на нешто“ остварују се у конструкцији преко + генитив.</s><s>За разлику од њих, семантичка реализација (5) ,,пренијети се од једнога другоме, раширити се“, како се види, добија се помоћу реакције на + акузатив.</s>\n<s>Компонента префикса пре- која се односи на ’претјераност радње’ основ је за асоцијацију која је омогућила настанак значења: (6) ,,прекорачити“, (7) ,,прекорачити старосну границу“ и (8) ,,учинити више него што је допуштено“.</s><s>Примјери показују да глагол прећи реализује ексцесивно значење (в. Клајн 2002: 271).</s><s>За реализацију ових значења, као што уочавамо, потребна је семантичка позиција са детерминатором у функцији објекта коју чине апстрактне именице.</s><s>Реакцијска допуна ових значења, како се види, јесте бесприједлошки акузатив.</s>\n<s>Сема префикса пре- која се односи на ’обухватање радње’ омогућава секундарни семантички садржај (9) ,,обрисати“.</s><s>Ово се значење добија помоћу реакције која је исказана бесприједлошким инструменталом, тј. просекутивом.</s><s>И посљедње наведено значење, тј. значење (10) ,,пружати се, водити“ настало је на основу семантичке компоненте ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Функцију субјекта врши инаниматни референт, а значење се остварује у конструкцији преко + генитив, што значи да је ,,савлађивани простор површина локализатора“ (Митриновић 1990: 81).</s>\n<s>132 а) Метонимијске перифразе са глаголом прећи егземплификују примјери: Она стаде крај стола, лево од Немање, који је са занимањем прелазио погледом по просторији уређеној у маниру традиционалних јужњачких кућа богате господе (Стојиљковић, КР: 54); Погледом је прелазио преко сваке његове неравнине (Стојиљковић, КР: 190); Овлашно је прешао погледом по просторији а онда се зауставио на средини круга, код забоденог мача (Стојиљковић, КР: 205); Кан равнодушно пређе погледом по лицима двадесеторице радника који су постројени стајали крај бедема (Стојиљковић, КР: 121); Дјевојка мирно, пријатељски, пређе очима по својим новим друговима, али се затрављеном Николетини учини да их она, редом, покоси једним јединцатим рафалом (Ћопић, ДНБ: 46); Такве се мисли, биће – пет, десет, можда и петнаест минута – у глави Симеона Ракића мешају са насловима преко којих прелази погледом (Кецмановић, ФЛ: 27); Онда је погледом прешла преко људи у соби (Кецмановић, ТЈБВ: 150).</s><s>По свој прилици, хтели би да разумеју и схвате речи које с муком прелазе преко њених усана (Булатовић, ЦПЛПН: 104); И да ли присећање заборављеног јутрошњег сна заокупља његову пажњу док изговара и слуша реченице какве су му безброј пута прешле преко уста (Кецмановић, ФЛ: 38).</s><s>Перифрастичке јединице ,,прећи погледом“ и ,,прећи преко усана“, како се види, у истој семантичкој позицији могу се супституисати неперифрастичким јединицама којима су семантички потпуно еквивалентне.</s><s>Док неперифрастички конкурент погледати, односно изговорити потцртавају архисему, перифрастички израз прећи погледом, односно прећи преко усана наглашавају сему ’линија кретања’. б) Синегдохску перифразу илуструје примјер: 133</s>\n<s>Карте пређоше неколико пута из једних руку у друге, али се на крају усталише Наведени примјер показује је перифраза у односу интерсекције са синегдохом, будући да на цјелину денотата указује посредно наглашавањем карактеристичног дијела.</s><s>У овоме примјеру дио тијела човјека, тј. руке, представљају човјека у цјелини, а датим вишечланим изразом прећи из руке у руку наглашава се компонента ’перлативност’, тј. ’линија кретања’.</s>\n<s>Секундарна значења глагола прећи добијена метонимијом јесу ,,превести се“ и ,,преселити се“.</s><s>У семантичкој реализацији ,,превести се“ архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ трансформише се у ’кретати се помоћу превозног средства’, а у значењу ,,преселити се“ нова архисема постаје ’прелажење из једног мјеста у друго’.</s><s>Осим трансформисане архисеме, у значењу ,,преселити се“ актуелизује се и сема нижег ранга основног значења, ’перлативност’.</s><s>Ова компонента активира се и у метафоричним значењима, па на основу ње настају семантичке реализације: ,,напустивши кога прићи, приступити другоме“, ,,промијенити занимање“, ,,напустивши једну вјероисповјест, постати припадник друге“, ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“, ,,измијенити начин рада, почети радити друкчије, почети примјењивати једно умјесто другог“, ,,превући“ и ,,премазати“.</s><s>Потенцијалне семе глагола прећи које омогућавају настанак асоцијативних метафороричних значења јесу: ’мали степен радње или њена краткоћа’, ’претварање, превођење из једног стања у друго’, ’претјераност радње’, ’завршетак радње’, ’обухватање радње’ и ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Сема префикса пре-, ’мали степен радње или њена краткоћа’ мотивациона је база за настанак значења ,,појавити се и брзо ишчезнути“, док захваљујући семи ’претварање, превођење из једног стања у друго’ настаје значење ,,промијенити се, постати друго“.</s><s>Семантичка компонента која се односи на ’завршетак радње’ метафоричком транспозицијом индуковала је значења: ,,проћи, минути, протећи“, ,,опростити, не обазријети се на нешто“, и ,,пренијети се од једнога другоме, раширити се“.</s><s>Такође, продуктивна је и сема 134</s>\n<s>’претјераност радње’ јер омогућава настанак семантема ,,прекорачити“, ,,прекорачити старосну границу“ и ,,учинити више него што је допуштено“.</s><s>Значење ,,обрисати“ постало је активношћу семе ’обухватање радње’, док је значење ,,пружати се, водити“ настало захваљујући продуктивности семе ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Када је ријеч о вишечланим изразима у којима се глагол прећи појављује као конституент, у корпусу смо забиљежили метонимијске и синегдохске перифразе.</s><s>У метонимијским перифразама, као нпр. ,,прећи погледом“ или ,,прећи преко усана“ наглашава се компонента ’линија кретања’, која се такође, потцртава и у перифрази, у чијој је основи синегдоха, као нпр. ,,прећи из руке у руку“.</s>\n<s>Глагол проћи означава ,,пролазак линијом кретања која води са једног краја на други крај локализатора било да се кретање одвија његовом површином или унутрашњошћу, дуж, око, изнад или испод њега“.</s><s>Друкчије речено, овај глагол обиљежава ,,кретање, односно онај део кретања који се одвија између супротних тачака површине, унутрашњости, или спољашњости граница локализатора и његових оријентира, али које је почело и наставља се или завршава изван граница локализатора“ (Вујовић 2019: 100).</s><s>У свом основном значењу глагол проћи као колокат захтијева навођење модела кроз + акузатив.</s>\n<s>Примарно значење лексеме проћи дефинише се као ,,идући преместити се с краја на крај неког простора“ (Речник СЈ 2011: 1063).</s><s>Као што се из дефиниције види, семантичку структуру овог глагола чине архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и семе нижег ранга ’помоћу ногу’ и ’перлативност’.</s>\n<s>У метонимијски транспоновано значење глагола проћи сврставамо значења: (1) ,,пролетјети“ и (2) ,,пројахати“.</s><s>Издвајамо примјере у којима се реализују наведена значења:</s>\n<s>Пролазили су нови авиони (Ћопић, ОРЛ: 119).</s><s>Прашни, зајапурени, промукли од вике и беса, наредници су на коњима пролазили између кола и натоварених коња, давали очајне знакове руком, псовали на свим језицима Аустроугарске монархије, све светиње свих признатих конфесија (Андрић, НДЋ: 305).</s>\n<s>Примјери показују да у семантичкој реализацији (1) ,,пролетјети“ архисема ’премјештати се у простору’ постаје диференцијална сема, док нова архисема постаје ’кретати се летећи’, будући да функцију субјекта врши именица која означава превозно средство.</s><s>Семе нижег ранга основног значења у овој су семантеми десемантизоване.</s><s>У семантеми (2) ,,пројахати“, такође је присутна инваријантна семантичка компонента основног значења ’премјештати се у простору’, која овдје постаје диференцијална сема.</s><s>Нова архисема постаје ’кретати се помоћу јахаће животиње’, што значи да сема превозног средства постаје доминантна у овоме семантичком садржају.</s>\n<s>Синегдохска значења пропутовати“ индукована су синегдохом која се ,,у основи састоји од сужавања или проширивања уобичајеног плана садржаја неке ријечи“ (Шкиљан 1985: 40).</s><s>Ова се значења активирају у семантичкој позицији, као нпр.: Сачекао је да прођу а онда кренуо даље, прошао је поред олупине немачког тенка и разореног бункера па скренуо лево (Стојиљковић, КР: 238); Кракати и мршави старац Цветко Туфегџић, звани Ћетко Пацулино, пацоловац овдашњи, клатарио се као трска на ветру док је с муком пролазио мимо Ћирића магазе (Ненадић, П: 111); Хтеде да прође мимо Џакала и његове зграновне крмаче али је крмача њушком муну у бутину па се Ракила затетура, кофер картонски јој склизну са рамена (Ненадић, П: 171); Пролазим поред оног слепог старца који залудно продаје бајате новине (Владушић, О: 116); 136</s>\n<s>Окрећем се у правцу Какаду бара, али не видим више нигде оног младића који је прошао поред мене (Владушић, О: 117); Да ли је све то уопште допирало до њега, или би прошао покрај фасаде свог родитељског дома и не погледавши је као професионални револуционар (Капор, ЧА: 127).</s><s>Прошо сам Будош – и кад смо Царев мост прешли и кренули амо к Требјеси наш ми је чоек казо да смо прошли испред цијеви двије чете, да су нас све могли поскидати но су чекали да виде ђе ћемо (Драгић, КП: 142); Већ издалека, само што се прође Маглич, утврђена градина, видео се урушен свод (Петровић, ОЦСС: 332); Ето, прође и Скадар и Мојковац и дочекасмо да видимо крај Шваби, али он не претече (Драгић, КП: 112); Шест врлетних гора морао је да прође соколар Љубен (Петровић, ОЦСС: 127).</s><s>Прошао си свет (Ћосић, К: 82); – Има ли колико држава проћи до тога Баната? – квоцну Јовандекина баба (Ћопић, НБС: 159); Прошао сам свет уздуж и У издвојеним значењима глагола проћи (1) ,,мимоићи“, (2) ,,оставити иза себе (некога или нешто)“ и (3) ,,прећи, обићи, пропутовати“ у први план долази сема примарног значења – ’перлативност’.</s><s>Она постаје архисема у наведеним значењима, док архисема основног значења ’кретати се мијењајући мјесто’ мијења своју функцију те постаје сема нижег ранга.</s><s>Према томе, овдје је дошло до синегдохског преноса типа ,,цјелина  дио“.</s><s>А наведена синегдохски транспонована значења, како се види, разликују се од метонимијских према статусу архисеме. ,,У метонимији пренесено значење има нову архисему несадржану у семама основног значења, док у синегдохи ,,цјелина  дио“ архисема постаје једна од диференцијалних сема основног значења.</s><s>Зато је у метонимији пренесено значење увијек богатије од основног за најмање једну сему (за архисему) од основног, док је код синегдохе ,,цјелина  дио“ број сема, само с различитом хијерархијом, исти у основном и у пренесеном значењу“ (Ковачевић 2015б: 49).</s><s>Семантичка реализација (1) ,,мимоићи“, како се из примјера види, исказује се 137</s>\n<s>Метафорична значења помоћу приједлошко-падежних конструкција поред + генитив, мимо + генитив те покрај + генитив.</s><s>Овим се моделима, како истиче П.</s><s>Пипер (1977–1978: 40), ,,поред указивања на простор у близини локализатора указује и на то да кретање објекта локализације има карактер пресецања оријентира“.</s><s>За разлику од семантеме (1) ,,мимоићи“, значења (2) ,,оставити иза себе (некога или нешто)“ и (3) ,,прећи, обићи, пропутовати“ као колокат захтијевају навођење модела бесприједлошког акузатива, а овом се конструкцијом наглашава да је ,,радња усмерена на објекат“ (Гортан Премк 1971: 59).</s>\n<s>Метафорична значења а) У мотивисана метафорична значења глагола проћи сврставамо семантичке реализације у чијем метафоричном процесу учествује семантичка компонента</s>\n<s>Кад је Милан пошао да погледа ране повријеђеном пријатељу, стражар крај улазне рампе окину, и метак прође Меди кроз главу (Пржуљ, ДСГ: 22); ,,Ако метак не прође кроз мозак или срце, ткиво се зацељује само од себе“ – глас који је изговарао ове речи је био једноличан и хладан (Стојиљковић, КР: 216); Када је Растку амерички куршум код Тобрука прошао кроз срце, саборци га плитко затрпаше пијеском и Гоши упркос сумраку и страшној пјешчаној олуји није било тешко да га пронађе (Кнежевић, З: 214).</s><s>Њена кратка коврџава коса изазивала је жељу да се кроз њу прође прстима (Капор, ЧА: 75); (...) лукаво зашкиљи дјевојка, изненада му завуче руку под капу и прође му прстима кроз косу (Ћопић, ДНБ: 50); Из другог џепа вади чешаљ, којим неколико пута пролази кроз косу (Кецмановић, ФЛ: 19).</s><s>Сви наведени примјери значења (1) ,,продријети, пробити се“ и (2) ,,провући“ показују да је ’перлативност’ присутна као интегрална семантичка компонента, а то 138</s>\n<s>Метафорична значења потврђује и модел кроз + акузатив.</s><s>Дакле, пренос номинације са примарног значења проћи на наведена пренесена, метафорична значења омогућава сема ’линије кретања’. б) Асоцијативна метафорична значења настају метафоричном трансформацијом сема: ’распростирање кретања по површини’, ’континуираност кретања’, ’мали степен радње или њена краткоћа’, ’почетак вршења какве радње’ и ’довршена радња’.</s><s>У ову групу сврставамо сљедеће семантичке реализације глагола проћи: (1) ,,пронијети се, ,,напустити, оставити, ослободити се чега“, (15) ,,претрпјети, поднијети, преживјети“ и (16) ,,престати радити нешто, оставити некога на миру“.</s><s>Наведена значења у корпусу репрезентују сљедећи примјери:</s>\n<s>Двораном прође тај глас као свечана порука, а ја ту поруку преводим одмах на обичан људски говор и претварам у једноставан призор (Андрић, ЗПП: 359); Прође шапат да је хтео да скочи у мрачну матицу која је сада текла пешчаном јалијом, управо над оним местом где су били његови амбари и качаре Та пруга пролази кроз саму касабу, која је најважнија станица пред њој (Андрић, НДЋ: 216); Налетео је на жице далековода и срушио се у близини Пацифика поред аутостраде А-1 која туда пролази (Андрић, НДЋ: 198); Њих двојица кренуше стазом која води горе, на друм крај кога је пролазила пруга (Стојиљковић, КР: 106); Припремио сам јако бјелово коље, зашиљио га и одоздо одозго, згулио му кору и пренео га код згодног усека између две стене куда је пролазила стазица утабана свињским папцима (Ненадић, Д: 206).</s><s>139</s>\n<s>Црна вода је пролазила неких пола метра испод греде моста коју је благословио својим говором пре пет година приликом пуштања моста у саобраћај (Ненадић, П: 53); У низу мена и брзом оцветавању људских нараштаја, он је остајао непромењен као и вода која пролази испод њега (Андрић, НДЋ: 66); Чула је како шуми река, и како подмукло и преварантски пролази поред њих (Булатовић, ЦПЛПН: 103).</s><s>И поред тешког одела које је лежало на њему, Давила прође дрхтавица при помисли (Андрић, ТХ: 40); Језа га је пролазила од тог усамљеничког кукурикања (Ћосић, К: 163); Кад су замакле у чаршију, младића прође језа, и он поче да шета брзим корацима од једне терасе до друге (Андрић, НДЋ: 165); При тим првим стиховима њих све редом, и Турке и хришћане, прође један исти дрхтај неодређене жудње и жеђи за истом росом, која живи у песми као и у свим њима, без разлике (Андрић, НДЋ: 191); Ватра му прође ждрелом и он зажмирка (Булатовић, ЦПЛПН: 19); Језа ми је прошла кичмом (Владушић, О: 87); Талас ледене језе прошао му је низ читаво тело (Стојиљковић, КР: 198); И чим сам се нашао на улици, погледао звезде на небу и њихов одсјај на површини широке реке, прође ме хладан, оштар дрхтај који је полазио са дна утробе (Андрић, ЗПП: 305); Како се сунце спушта, мене пролази чудна језа (Андрић, ЗПП: 393); И сваке ноћи ја слушам те шумове са дубоким узбуђењем од којег ме језа пролази и у исто време са јасном мишљу о једноставним и вечитим физичким законима и о утицају студени и топлоте на стезање и растезање материје (Андрић, ЗПП: 251); Од те мисли прође ме језа од ножних прста до темена, и ја се сурвавам у себе смртоносним падом пробуђеног месечара (Андрић, ЗПП: 189); Мртвачка језа прође му уз тијело, диже га на ноге и он се, набраних обрва и уоштрена ока, поче да повлачи натрашке грчевито стежући пушку (Ћопић, ДНБ: 148); Брз дрхтај прође целим њеним телом (Петровић, ОЦСС: 89).</s><s>140</s>\n<s>Њему преко лица као да прође неки грч (Михаиловић, КЦТ: 70); Од тога нам се заврти у глави, понесе нас лака несвестица која брзо прође, али после тога чувамо дуго сећање на тај тренутак, као сазнање које нас крепи и даје нам снаге да издржимо ову стварност на коју смо осуђени (Андрић, ЗПП: 104). (6) ,,Струјећи, ширећи се, испунити неки простор, прострујати“: Кућа беше опкољена дубоким јарковима, оборима и пластовима сена, чији се мирис, на сунчању предвечерја, топио и пролазио не само кроз блистав ваздух, већ и кроз врући, спарни набој (Црњански, С: 56).</s><s>Ма не прође ни неђеља дана, ево ти другије хајдука (Драгић, КП: 28); Река овде тече спорије, од таласа до таласа прође по неколико дана (Петровић, ОЦСС: 51); Давно је прошло то вријеме кад је вјерово у култ јунаштва и части (Драгић, КП: 61); Прошле су већ двије недјеље како у Гаети борави чета нове црногорске власти (Драгић, КП: 67); Много је времена прошло откако смо се последњи пут пољубили (Селимовић, Т: 29); Пролази дан, два, три, не знам колико, а ја чекам да се нешто деси (Селимовић, Т: 33); Пролазили су дани, седмице и месеци и рупа у стени је бивала све дубља и дубља (Ненадић, ДЖ: 23); Прошло је било више од четврт вијека, како Краљ примаше дарове од Штросмајера и од самога Папе (Драгић, КП: 38); Смуцао сам се једно време са својим новим пријатељима и не примећујући како недеље пролазе и како ишчезавају последњи трагови мог грађанског живота (Капор, Ф: 27); Пролазили су месеци и година се ближила крају а аустријски конзул, за кога се раније веровало да ће стићи у стопу за француским конзулом, није долазио (Андрић, ТХ: 107); Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат (Андрић, НДЋ: 19); Године пролазе, радови се шире и расту, али им се не види краја ни смисла године, смењивала се лета и јесени, зиме и пролећа, одлазили су и враћали се радници и мајстори (Андрић, НДЋ: 57); Прошло је првих сто година, време 141</s>\n<s>Метафорична значења дуго и смртоносно за људе и многа њихова дела, али неосетно за велике грађевине (Андрић, НДЋ: 67); Требало је опет да прође извесно време па да се избрише утисак који је на све стране оставио поглед на овог изгубљеног човека (Андрић, НДЋ: 74); Пролазило је време над мостом и касабом, у годинама, у деценијама (Андрић, НДЋ: 91); Међутим, пролазили су месеци па и године, а новац није стизао (Андрић, НДЋ: 68); Само је трен прошао како сам ликовао због побједе над њим, и оним што је могао да значи, а већ је оживио у моме сјећању, још опаснији (Селимовић, ДС: 76); Чекао сам само да прође извјесно вријеме, и да по свему падне заборав (Селимовић, ДС: 223); Прошло је више од тридесет година од овог разговора на капији (Андрић, НДЋ: 93); Међутим, са сваким месецом који пролази, број тих странаца бива све већи (Андрић, НДЋ: 136); Прође десетак дана, прође месец – њега нема (Михаиловић, КЦТ: 43); Петнаест година је прошло, сада, сада ће да врисне пушка (Ћосић, К: 26); Преста да плаче и сва задрхта, кад се сети како брзо прођоше те лепе године, чим он први пут оде у рат, а она први пут роди (Црњански, С: 78); Следећа година прође у миру (Булатовић, ЦПЛПН: 76); Вријеме нам тако пролази у нагађању, без правих и тачних одговора (Братић, ЗХ: 87); Прође сам дан, заметну се ноћ, једва се разјутри (Петровић, ОЦСС: 28); Прошло је тек неколико дана како су цркву подигли у ваздух (Петровић, ОЦСС: 139); Сам Господ зна колико је прошло времена (Петровић, ОЦСС: 334); Тако су прошли први и други дан (Кецмановић, ТЈБВ: 16); Прошле су од тога времена две године (Андрић, НДЋ: 159); А треба се журити, јер време пролази и само повећава забуну и неприлику (Андрић, НДЋ: 167); Ноћ је пролазила, али се лампе нису гасиле ни у касарни ни у Конаку (Андрић, НДЋ: 167); Отада је прошло неколико година, свет се навикао на многе ствари и долазак страних свирача (Андрић, НДЋ: 192); Прошло је двадесетак година од како су прва аустријска, жуто обојена војна кола прешла мост (Андрић, НДЋ: 205); Румени на почетку и на крају, а златни у средини, октобарски дани прошли су над касабом која је очекивала брање кукуруза и нову ракију (Андрић, НДЋ: 234); Поноћ је одавно прошла, а Лотика, расањена и занесена, ниже бројку и преврће лист за листом (Андрић, НДЋ: 269); Месеци су 142</s>\n<s>Метафорична значења пролазили и њена велика потиштеност није попуштала (Андрић, НДЋ: 276); Пролазиле су летње ноћи, али без песме, без младићких седења на капији, без шапутања парова у тами (Андрић, НДЋ: 297); Тако им пролази ноћ и са њом живот, сав од опасности и страдања али јасан, непоколебљив и прав у себи (Андрић, НДЋ: 316); Тако је прошао цео месец у повременом бомбардовању моста и у пушкарању по околним брдима (Андрић, НДЋ: 325); Зимски распуст је давно био прошао, љетњи је још далеко, а наставници су к’о откачени гомилали градиво (Пржуљ, ДСГ: 21); Улудо пролази овај мај у Касиндолској улици (Пржуљ, ДСГ: 32); Шест сати већ је прошло (Пржуљ, ДСГ: 47); И ухватим је за руку жељно, не опире се, дани су прошли а нисам се усуђивао да ишта убрзам (Селимовић, Т: 69); Прође понедељак, прође уторак, а од вас ни гласа (Кецмановић, ФЛ: 183); Прошла је поноћ и Ниш спава обасјан сребрном месечином (Стојиљковић, КР: 185); Тако пролазе дуги минути пете ноћи без вољеног човека (Андрић, ЗПП: 387); Летњи дан, сав у мрежи јаког сунца и дубоких сенки, пролази брзо (Андрић, ЗПП: 382).</s><s>Али свака светлост брзо догори и свака свечаност прође (Андрић, НДЋ: 143); А док се говори о стварима духа, оне стрпљиво чекају да тај разговор прође, као невреме, па да наставе своје калибанско ровање по земљи и испод ње иако је рат прошо и нова се власт успоставила (Драгић, КП: 156).</s><s>Женина лепота брзо пролази – вајка се добричина (Андрић, ЗПП: 429); Ништа за то што ће радост проћи: била је, други пут у току дана (Селимовић, Т: 164).</s><s>Повреде од детонације су прошле (Кецмановић, ТЈБВ: 69). (11) ,,Бити прихваћен, изабран већином гласова“: 143</s>\n<s>Новинар на крају текста пише да се не морате бринути за своју будућност, ако не прођете на изборима у Индији Вас чекају раширених руку (Кнежевић, З: Он је мислио да ће боље проћи на другом послу, и пријавио се у туристички ,,Ти да си с нама био у Гаети и да си проша обуку, знао би како се треба владати!“ (Драгић, КП: 111); Свеједно, морало се испитати како влада вјештином и прошао је неколике пробе прије но је у њу сјео (Драгић, КП: (14) ,,Напустити, оставити, ослободити се чега“: И причекај: муке ће брзо проћи (Булатовић, ЦПЛПН: 155); Такве особе и када сичија, а ако си јунак, ево можеш одма погинути! (Драгић, КП: 142).</s><s>Послије сам био потиштен, љутина ме брзо прошла, а смијенило је кајање због наглости која ми није својствена (Селимовић, ДС: 92). (15) ,,Претрпјети, поднијети, преживјети“: Њима су готово непознате оне тешке и опасне кризе чулног и осећајног живота кроз које пролазе толики други младићи њихових година, али зато они тешко налазе смирење својих духовних немира и врло често остају за цео живот сваштари, занимљиви особењаци, без сталног дела и без одређеног правца уопште (Андрић, НДЋ: 250); Касније, хватаће ме страх и несаница само кад бих помислио на опасности кроз које сам прошао и игру случаја да сам још жив (Рисојевић, ГУ: 228); Шта је ово кроз шта смо прошли, ако није нека врста покушаја уништења? (Рисојевић, БЏ: 173); Не бјежим, досадио ми 144</s>\n<s>Метафорична значења је овај град и не могу дозволити да ми кћерка пролази сама кроз ово (16) ,,Престати радити нешто, оставити некога на миру“: ,,Прођи ме се тим вашим марксистичким глупостима...“, промрмља Крсман ’Распростирање кретања по површини’ као пратећи елемент примарног значења глагола проћи омогућава да се њиме реализују значења (1) ,,пронијети се, раширити се“ и се послужимо термином Макса Блека (1986: 145–178), фокус метафоре, док су оквир именице глас и шапат, које су индикатори метафоричног значења у датој семантичкој позицији.</s><s>Осим наведених апстрактних именица, оквир метафоре могу чинити и конкретне именице, као што су пруга, стазица и сл, те се глаголом проћи означава распоред неког материјалног објекта, што потврђује значење (2) ,,пружати се, водити“.</s><s>Тако се значење премјештања у простору, тј. проласка линијом кретања која води са једног на други крај локализатора трансформише у значење о распрострањености објекта по површини.</s>\n<s>’Континуираност кретања’, као факултативна сема глагола проћи, индуктор је значења (3) ,,тећи“.</s><s>Семантичку позицију са детерминатором, како се види, чине именице које означавају течну материју.</s><s>Семантичка компонента префикса про- која се односи на ’мали степен радње или њену краткоћу’ мотивациони је фокус за развитак семантичких реализација (4) ,,накратко обузети, прожети“ и (5) ,,појавити се и брзо нестати“.</s><s>Као субјекатски аргумент појављују се апстрактне именице што значи да је ова метафорична асоцијација заснована на трансформацији типа конкретно  апстрактно (в. Гортан Премк 2004: 105–107; Драгићевић 2010: 149).</s><s>Сема ’почетка вршења какве радње’ мотивациона је база за настанак значења (6) ,,струјећи, ширећи се, испунити неки простор, прострујати“.</s><s>Захваљујући семантичкој компоненти префикса про- која се односи на ’довршену радњу’ реализује се већи број ,,ишчезнути, нестати“, (10) ,,престати бољети“, (11) ,,бити прихваћен, изабран већином 145</s>\n<s>Метафорична значења се чега“, (15) ,,претрпјети, поднијети, преживјети“ и (16) ,,престати радити нешто, оставити некога на миру“.</s><s>У значењу (7) ,,минути, протећи“ изражава се фазно кретање временских раздобља, тачније, ,,пажња посматрача фиксира се на завршну границу трајекторије суштине која се креће“ (Рубинштејн 2002: 2).</s><s>Проћи значи (8) ,,завршити се“ када означава ,,догађаје, односно, ситуације које се дешавају у времену и простору и имају дужину, тј. заузимају одређени интервал“ (Кустова 2002: 74).</s><s>За разлику од значења ,,завршити се“ у значењу (9) ,,ишчезнути, нестати“ као субјекат се појављује апстрактна именица која означава неку особину или емоционално стање.</s>\n<s>Већина пренесених, метафоричних значења глагола проћи, као што се из примјера види, настала су на основу семантичке компоненте ’довршена радња’.</s><s>С тим у вези, у одређеним семантичким позицијама, лексемом проћи означава се завршетак, окончање временских раздобља, завршетак неке радње, нестанак односно ишчезнуће осјећања, итд.</s>\n<s>метафором и б) метонимијом. а) Метафорску перифразу илуструју примјери: Кад помислим на све оне мушкарце који су прошли кроз њен кревет š= са којима је водила љубавć (Ненадић, П: 145).</s><s>На основу наведеног примјера уочљиво је да се у основи перифразе налази метафора.</s><s>Перифрастичким изразом проћи кроз чији кревет нагласак се ставља на сему ’перлативност’, тј. линију кретања.</s>\n<s>Као далека али мучна ствар прође му кроз сећање š= сјетио сеć данашње послеподне у забаченој школској соби и тек тада се присети да су се Гласинчанин и Зорка лепо гледали до његовог доласка у касабу (Андрић, Као да слути какве све мисли пролазе кроз Богданову главу š= помишљаć, Петрашин наједном окреће да прича нешто друго (Ненадић, ДЖ: 27); Док му све ово пролази кроз главу š= помишљаć Богдан се пита шта је Петрашин: обична будала, верник или мудрац (Ненадић, ДЖ: 150); Док мени, чак и кад брбљам, различите мисли прођу кроз главу š= помишљамć (Кецмановић, ФЛ: 184); Прво што ми је прошло кроз главу š= помислиоć било је... (Кецмановић, ФЛ: 207): Кроз главу Ота фон Фена прошла је само једна мисао š= помислио Очи су му древне: кроз њих су прошле хиљаде људи и сваки је оцијењен у дјелићу секунде (Селимовић, Т: 33).</s>\n<s>Стресао се када му је ракија прошла кроз грло š= попиоć (Рисојевић, БЏ: 53).</s><s>У свим издвојеним примјерима, у истом контексту, перифраза се може супституисати неперифрастичком јединицом. ,,Оно што омогућује међусобну замјену у истим контекстима јесте, дакле, подударност или блискост значења перифразе као структурно сложеније и неперифразе као структурно простије језичке јединице“ (Ковачевић 1991: 59).</s><s>Док неперифрастички конкурент ставља акценат на архисему, перифрастичке јединице потцртавају диференцијалне семе, а то су, као што уочавамо, 147</s>\n<s>Закључак сема ’довршене радње’ и сема ’перлативност’, тј. ’линија кретања’ (нпр. мисао прошла кроз главу, ракија прошла кроз грло, итд).</s>\n<s>Значења глагола проћи која су добијена механизмом метонимије јесу ,,пролетјети“ и ,,пројахати“.</s><s>У обје семантичке реализације присутна је архисема основног значења ’кретати се мијењајући мјесто’, с тим да има функцију семе нижег ранга.</s><s>У значењу ,,пролетјети“ нова архисема постаје ’кретати се летећи’, док у значењу ,,пројахати“ инваријантна семантичка компонента постаје ’кретати се помоћу јахаће животиње’.</s><s>Архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ присутна је и у синегдохски индукованим пропутовати“.</s><s>У овим значењима инваријантна семантичка компонента постаје ’перлативност’. ’Перлативност’ се активира и у метафоричним значењима, те представља мотивациону базу за настанак семантичких реализација: ,,продријети, пробити се“ и ,,провући“.</s><s>Развијање асоцијативних метафоричних значења глагола проћи омогућавају неколике семантичке компоненте, као што су: ’распростирање кретања по површини’, ’континуираност кретања’, ’мали степен радње или њена краткоћа’, ’почетак вршења какве радње’ и ’довршена радња’.</s><s>Метафоричком транспозицијом семе ’распростирање кретања по површини’ настају значења ,,проширити се, пронијети“ и ,,пружати се, водити“, а трансформацијом семе ’континуираност кретања’ настаје значење ,,тећи“.</s><s>Сема ’мали степен радње или њена краткоћа’ извориште је значења ,,накратко обузети, прожети“ и ,,појавити се и брзо нестати“, док је компонента ’почетак вршења какве радње’ продуктивна за настанак значења ,,струјећи, ширећи се, испунити неки простор, прострујати“.</s><s>Највећи број метафоричних значења глагола проћи настаје на основу семе ,,ишчезнути, нестати“, ,,престати бољети“, ,,бити прихваћен, изабран већином гласова“, поднијети, преживјети“ и ,,престати радити нешто, оставити некога на миру“.</s><s>148</s>\n<s>Анализа перифрастичких израза са глаголом проћи показала је да се овим изразима, у чијој основи стоји метафора, као нпр. проћи кроз чији кревет, потцрава ’перлативност’.</s><s>Такође, ова сема наглашава се и у метонимијским перифразама, као нпр. проћи кроз сјећање или проћи кроз чије очи, с тим да се код ових израза потцртава и компонента ’довршене радње’.</s>\n<s>Примарно значење глагола обићи, према Речнику СЈ (2011: 832), гласи: ,,(око нечега, некога или нешто, некога) направити круг ходајући око нечега“.</s><s>Осим инваријантне семантичке компоненте ’премјештати се у простору’, овај глагол садржи семе ’перлативност’ и ’обилажење’. ,,Префиксом об- додаје се значење кружног кретања (циркумлокалности) са локализатором у центру или полукружног кретања поред локализатора“ (Вујовић 2019: 117).</s><s>Значења глагола обићи која смо забиљежили у корпусу заснована су на синегдохи и метафори.</s>\n<s>Секундарна семантичка реализација (1) ,,проћи залазећи на много мјеста, прокрстарити“ индукована је синегдохом.</s><s>Наводимо примјере у којима се ово значење остварује:</s>\n<s>Обилазим земље и градове (Андрић, ЗПП: 362); Обилазио је бојишта и страдалишта, планине и кланце, гудуре и јаруге, у којима су се збили јуначки подвизи, не би ли на лицу земље нашао бразготине и трагове битака (Драгић, При синегдохској транспозицији значења, као што уочавамо, ,,долази до свеукупне прерасподјеле сема“ (Ковачевић 2015б: 48), па тако архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ постаје диференцијална сема, док семантичка компонента ’перлативност’ добија статус архисеме.</s>\n<s>Метафорична значења а) Групу мотивисаних метафоричних значења глагола обићи чине семантеме: (1) ,,проћи унаоколо избјегавајући некога, заобићи“ и (2) ,,погледати да ли је нешто у реду, извршити преглед, контролу“.</s><s>Нпр.:</s>\n<s>(1) ,,Проћи унаоколо избјегавајући некога, заобићи“: Зашто сам ја био некако прионуо уз бабу Савку, док су други обилазили око ње као око сталне гњаваже (Рисојевић, ГУ: 14). (2) ,,Погледати да ли је нешто у реду, извршити преглед, контролу“: По блештавом и топлом априлском дану обишли су грађевину и утврдили распоред за прве послове (Андрић, НДЋ: 81); Наступала је година 1900, крај тога срећног столећа и почетак новог, које по схватању и осећању многих треба да буде још срећније, кад су дошли нови инжењери и почели да обилазе Повезивање примарног значења глагола обићи ,,(око нечега, некога или нешто, некога) направити круг ходајући око нечега“ и секундарних (1) ,,проћи унаоколо избјегавајући некога, заобићи“ и (2) ,,погледати да ли је нешто у реду, извршити преглед, контролу“ врши се на основу семе ’обилажење’, односно ’извршење радње око објекта’.</s><s>У значењу (1), осим семантичке компоненте ’обилажење’, активна је и сема ’перлативност’.</s><s>Наведено значење, како се из примјера види, омогућује и детерминатив у генитиву обилазили око ње као око сталне гњаваже.</s><s>За разлику од значења (1), које за колокат има модел око + генитив, реакцијска допуна у семантеми (2) јесте ,,облик акузатива без предлога као прави објекат око којег се одвија кретање“ (Вујовић 2019: 117–118). б) У асоцијативна метафорична значења глагола обићи сврставамо значење (1) ,,посјетити некога“, а оно се реализује у контексту, као нпр.: Онима који су долазили да га обиђу, причао је о Херцеговини, дјетињству и родитељима које је једва памтио, јер су поумирали док је био дјечак (Рисојевић, ГУ: 23); Кога сам обилазила у Биограду?</s><s>Ко нам је долазио из 150</s>\n<s>Биограда (Рисојевић, ГУ: 142); Били су то родитељи једног важног човека.</s><s>Није имао времена ни да их обиђе а камоли да их пази и чува (Братић, ЗХ: 63).</s><s>Примјери показују да се фокус асоцијативних веза између примарног значења глагола обићи и пренесеног ,,посјетити некога“ налази у семи ’извршености радње’.</s>\n<s>Проведена анализа показује да глагол обићи развија мали број секундарних значења.</s><s>Архисема ’премјештати се у простору’ фокус је синегдохске трансформације ,,проћи залазећи на много мјеста, прокрстарити“.</s><s>У овоме значењу архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ постаје сема нижег ранга, док статус архисеме добија ’перлативност’, која је диференцијална сема примарног значења. ’Перлативност’ је продуктивна и за настанак метафоричних значења будући да заједно са компонентом ’обилажење’ омогућава развитак значења ,,проћи унаоколо избјегавајући некога, заобићи“.</s><s>Осим наведеног значења, сема ’обилажење’, захваћена процесом метафоричне трансформације, индукује и значење ,,погледати да ли је нешто у реду, извршити преглед, контролу“.</s><s>Значење ,,посјетити некога“ настало је продуктивношћу потенцијалне семе префикса об-, ’извршеност радње’.</s>\n<s>Примарно значење лексеме разићи се јесте ,,отићи на разне стране (о већем броју лица); отићи у два смера, раздвојити се“ (Речник СЈ 2011: 1096).</s><s>Семну структуру овога глагола, дакле, чине архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ и диференцијалне семе ’перлативност’ и ’размјештеност / разноусмјереност кретања’, будући да се њиме означава ,,кретање које почиње у једном центру и одвија се центрифугално, ка периферији у различитим правцима“ (Вујовић 2019: 115).</s><s>Значење кретања од центра ка периферији, како наводи Д. Кликовац (2004: 170), представља ,,централно, најтипичније значење (односно, скуп најтипичнијих значења префикса раз-)“.</s><s>Сва ексцерпирана значења глагола разићи се добијена су механизмом метафоре.</s><s>151</s>\n<s>Метафорична значења а) У мотивисана метафорична значења сврставамо семантему (1) ,,показати неслагање са неким у мишљењу, доћи у сукоб, посвађати се“.</s><s>Наведено значење илуструје примјер:</s>\n<s>Због своје пргаве нараве и самосталности у мишљењу, он се често разилазио са месним улемом и старешинама (Андрић, НДЋ: 113).</s><s>Као што уочавамо, основно значење глагола разићи се и наведено секундарно значење ,,показати неслагање са неким у мишљењу, доћи у сукоб, посвађати се“ повезује сема ’разноусмјереност кретања’.</s><s>Наведено значење, као колокат захтијева модел са + инструментал.</s>\n<s>Метафорична значења б) У асоцијативна метафорична значења глагола разићи се потпадају значења (1) ,,постепено се расплинути, распршити се, изгубити се, ишчезнути, нестати“ и (2) ,,распростријети се, раширити се“.</s><s>Издвајамо примјере: (1) ,,Постепено се расплинути, распршити се, изгубити се, ишчезнути, нестати“: Над вртачом се разилазио љут дим од гранате (Ћопић, ДНБ: 34); Преко дана је сиво и облачно, предвече се облаци мало разиђу и небо зарумени, а већ после девет сати оно је ведро, тамномодро, раскошно, и пуно звезда што изгледају као лепотице које излазе само ноћу (Андрић, ЗПП: 289); А кад отворим очи, тама се постепено разилази, али остаје магла, мука и безвољност (Селимовић, Свеже светло стаде да се разилази Савином катихуменијом, слива по каменом поду, грли стубове, плави сени, спира и најситнији мрак (Петровић, ОЦСС: Значење (1) ,,постепено се расплинути, распршити се, изгубити се, ишчезнути, нестати“ настаје метафоричном трансформацијом семе префикса раз- ’ублажавање интензитета нечега, тј. прекидање или завршетак неког стања’.</s><s>Функцију субјекта у овоме 152</s>\n<s>Закључак значењу, како примјери показују, врше инаниматни референти.</s><s>Семантема (2) ,,распростријети се, раширити се“ разликује се од значења (1) по томе што у њеној мотивацији учествују двије семе.</s><s>На основу издвојеног примјера уочавамо да је семантичка компонента ’ширење нечега, повећавање обима нечега’, која је факултативна сема префикса раз-, у садејству са семом ’разноусмјереност кретања’.</s>\n<s>Из досад реченог произлази да глагол разићи се развија мали број секундарних значења.</s><s>Потврда томе јесте чињеница да ексцерпирана значења настају искључиво механизмом метафоре.</s><s>Продуктивне, активне семе које доприносе развитку нових значења глагола разићи се јесу семе ’разноусмјереност кретања’, ’ублажавање интензитета нечега, тј. прекидање или завршетак неког стања’ и ’ширење нечега, повећавање обима нечега’.</s><s>Значење ,,показати неслагање са неким у мишљењу, доћи у сукоб, посвађати се“ настало је захваљујући продуктивности семе основног значења лексеме разићи се, ’разноусмјереност кретања’.</s><s>Семантичка реализација ,,постепено се расплинути, распршити се, изгубити се, ишчезнути, нестати“ постала је активношћу потенцијалне семе префикса раз-, ’ублажавање интензитета нечега, тј. прекидање или завршетак неког стања’, а значење ,,распростријети се, раширити се“ добијено је метафоричном трансформацијом</s>\n<s>У групи перлативних глагола кретања најшири спектар значења имају глаголи прећи и проћи.</s><s>Најпродуктивније диференцијалне семе које омогућавају настанак значења наведених</s>\n<s>’разноусмјереност ’кретања’.</s><s>У вишечланим изразима чија су компонента перлативни глаголи наглашава се ’перлативност’, тј. линија кретања, док се перифразама са адлативним и аблативним глаголима, како је анализа показала, потцртавају фазе радње почетак или завршетак радње.</s>\n<s>Посљедњи глагол кретања, чија ћемо пренесена значења анализирати у наставку рада јесте глагол водити.</s><s>Овај глагол разликује се од досад наведених глагола по томе што га карактерише сема ’несамосталност кретања’ Глагол водити</s>\n<s>Дефиниција примарног значења глагола водити у Речнику СЈ (2011: 152) гласи ,,ићи испред некога или напоредо с неким показујући му пут или помажући му у ходу“.</s><s>Из семантичке структуре овога глагола издваја се архисема ’премјештати се у простору’ и диференцијалне семе ’помоћу ногу’, ’заједничко кретање’, тј. ’активни субјекат и пасивни објекат’ и ’усмјереност’.</s><s>За разлику од претходно анализираних глагола које карактерише сема ’самосталност кретања’, код глагола водити ,,нагласак није на кретању субјекта, него на чињеници да субјект дјелује на објект тако да се објекту промијени мјесто и да се посредством кретања субјекта нађе на неком мјесту, које представља завршну точку радње, а усто и завршни положај објекта.</s><s>Стога је у овоме случају кретање субјекта важно само утолико што се објект на некоме другом мјесту, мјесту циља, може наћи једино посредством кретања субјекта“ (Ораић 2006: 219).</s><s>Пренесена значења глагола водити индукована су метонимијом и метафором.</s>\n<s>Механизмом метонимије настаје значење (1) ,,силом одводити, тјерати“, као нпр.: Водите диванију у Плевље, и нека га вежу у кући да не будаљака наоколо (Андрић, НДЋ: 53); Водимо заробљенике да им суди учитељ Паприка (Ћопић, Као што се види, при метонимијској транспозицији значења семичка структура метонимијске лексеме укључује нову архисему ’присиљавати некога да се креће’.</s><s>У овоме значењу актуелизује се и сема нижег ранга примарног значења ’заједничко кретање’.</s>\n<s>Сва метафорична значења глагола водити потпадају под мотивисана будући да се развијају захваљујући продуктивности диференцијалних сема примарног значења овога глагола.</s><s>Значења која смо забиљежили су: (1) ,,бити на челу, предводити“, (2) ,,предводити у пјесми“, (3) ,,руководити, управљати нечим“, 4) ,,пружати се, протезати се одређеним правцем“, 5) ,,служити као пут, правац“, 6) ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“, 7) ,,упућивати, наводити на нешто“, 8) ,,састављати, уносити нешто (писмено)“.</s><s>Њих у корпусу репрезентују примјери: Он води летећи одред од тридесет до четрдесет људи, све прекаљених пушконоша (Ћопић, ОРЛ: 86); Он је у свјетском рату, на фронту код ријеке Соче, једанаест пута водио Босанце у напад на талијанске положаје (Ћопић, ОРЛ: 99); – Ама, водила си чету између бункера, кроз патроле, испод носа блиндираног воза? (Ћопић, ДНБ: 71); – Па јест, богами, није лако војску водити (Ћопић, ДНБ: 73); ,,Момци, данас Обилић преузима команду и води чету (Ћопић, ДНБ: 126); Ником не дозвољава увид, води са собом читаву чету војника која даноноћно обезбеђује локацију (Стојиљковић, КР: 63).</s><s>Ако он води гангу, нема ко да пјева: Ооо, ако он пјева Ооо, личиће на кријештање а не на пјесму (Братић, СОЗ: 11); Сви очу: Ооо-ооо, и тако што само један води пјесму а да се никада не разумије шта тачно пјева! (Братић, СОЗ: 11); То је онај човјек који у херцеговачкој ганги води пјесму (Братић, СОЗ: 41); Било је и пјесме коју су водили чланови ,,Јединства“ (Рисојевић, ГУ: (3) ,,Руководити, управљати нечим“:</s>\n<s>Да би био што независнији, водио је сам дућан који му је остао од оца (Андрић, НДЋ: 113); Шрајбер је држао оно што се звало ,,мешовита радња“ или ,,шпецерај“, Гутенплан је отворио кантину за војску, Цалер је водио хотел, Шперлингови су отворили фабрику соде и фотографски ,,атеље“, 155</s>\n<s>Цвехер јувелирску и сајџијску радњу (Андрић, НДЋ: 179); И то је чинила са истом умешношћу са којом је водила хотел и држала на одстојању пијане, похотљиве и насртљиве госте, узимајући им све што може, не дајући им ништа и не одбијајући их никад трајно и потпуно (Андрић, НДЋ: 182); Да није ово што јесте и на месту на коме је, ко зна шта би била и шта би дала ова мудра и човечна жена која не мисли на себе и која, грабежљива а несебична, лепа и заводљива, а чедна и хладна, води један паланачки хотел и празни џепове касабалијским севдалијама (Андрић, НДЋ: 182); Да сам икада био поносан на своје аустријско поријекло било би ме срамота што та двојица воде национално министарство спољних послова (Кнежевић, З: 185); Док је Андрија водио радњу, ја сам седео код куће и читао Гетеа и Цицерона (4) ,,Пружати се, протезати се одређеним правцем“: Две старије жене иду стазом која води од Уметничког павиљона до оне две црквице на крају самог Калемегдана (Андрић, ЗПП: 373); Појавио се једног дана око подне, ко зна одакле, никад га нису видјели, застао на стази што је водила према кући, дуго стајао на дрхтавим ногама не усуђујући се да приђе ближе (Селимовић, О: 163); – Зато што је Смедерево близу ушћа Мораве у Дунав, – одговарао је Петрашин, – и зато што сви путеви воде уз Мораву, кроз плодну моравску долину, кроз равницу (Ненадић, ДЖ: 36); Каква је то била земља кад сам ја, који сам у Бечу положио тек пет испита, постављен за инжењера на Источној прузи која је из Сарајева водила за Србију и Турску (Кнежевић, З: 99); Нишавац и Немања изађоше из кафане на стари калдрмисани пут који је водио у варош (Стојиљковић, КР: 30); Немања Лукић брзо је напредовао кроз нишке улице и сокаке који су водили ка Калач брду (Стојиљковић, КР: 187); Кад сам већ поверовао да сам их изгубио за сва времена, сазнадох јутрос случајно од једног меропха који је поткресивао живицу дуж пута што води од манастира за Диљ, да је он угледао неке три људске прилике како се мувају, усред бела дана, око гротла Беле пећине (Ненадић, Д: 187); Путељци из града водиће на све четири стране света 156</s>\n<s>(Ненадић, Д: 248); Зверам лево и десно да ко не наиђе кроз честар, јер би се и то неким случајем могло десити мада ниједан путељак не води овуда, сви су око Мртваја вира или низводно на три стреломета код Ристовића воденице (Ненадић, Д: 254); До њега води свега један једини пут из Вишеграда кратком и жалосном комадићу друма који води од мешћеме у којој ће је кадија привенчати за Мустајбегова сина, па до краја моста где се каменита јој прикрати мало узенгије, јер сад долази онај стрми прелаз са моста на камени пут који води у Незуке (Андрић, НДЋ: 108); Залутали су у вароши коју нису познавали и уместо да избију на рзавски мост и да се тако докопају друма који води из вароши ка једној и другој граници, обрели су се пред неком турском кафаном из које су управо излазили неки људи (Андрић, НДЋ: 170); Пењали смо се уз Бистрик стрмом улицом што води ка обронцима Требевића низ коју сам се као дечак спуштао санкама и лигурама (Капор, ЧА: 141); Ускотрачна пруга што је од Дубровника преко Сарајева водила на север одавно је укинута (Капор, ЧА: 141); На мосту што од Гази Хусреф-бегове медресе води према Чаршији, виђао сам свакога дана једног одрпаног мршавог младића (Капор, ЧА: 159); Набујала Миљацка, умало не однесе мост Дрвенију што води ка Женској гимназији (Капор, ЧА: 163); Гдје вам је уређен пут који води до стрелишта? (Братић, СОЗ: 79).</s><s>Тачно испод њега ископали су дубоко склониште, постоје ходници који воде тамо директно из зграде фелдкомандантуре (Стојиљковић, КР: 47); Пољана испред њега била је широка, а траг који је пратио водио је у правцу реке која је шумела негде у мраку (Стојиљковић, КР: 178); То је мали, споредни ходник који води из ове куће у врт и служи као остава (Андрић, ЗПП: 284); Праћен режањем опаког звера, смехом Кумана и крицима жртава, преподобни истрча на степенице што су из келије водиле ка кули (Петровић, ОЦСС: 42); Гранате 157</s>\n<s>154 су падале час у реку, лево и десно од моста, час се распрскавале о масивне камене стубове, а час опет ударале у сам мост, али ниједна није погодила железни поклопац над отвором који води у унутрашњост средњег стуба у коме се налази експлозив за минирање моста (Андрић, НДЋ: 306); На великим међународним аеродромима виђао је оне тунеле – хармонике који су водили из салона и класе директно у авион да фини путници не би кисли и да се не би тискали по аеродромским аутобусима (Ненадић, П: 77). (6) ,,Доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“: Свака вијест која би изневјерила њихово очекивање водила их је опијању И чини то поштено и несебично чак и онда кад нас наше размишљање води до закључака који су у противности са онима до којих је он дошао (Андрић, Сваки је на своме делу зида водио евиденцију боравка, исписану загонетним знацима налик на сумерско клинасто писмо (Ненадић, П: 132); Тако се води строга евиденција о животним добрима, да не дође до злоупотреба (Братић, СОЗ: 125); Сваког мјесеца понеко би се убио, кафана ,,Балкан“ била је мјесто гдје се водила евиденција и откривали разлози, свако на свој начин Као што уочавамо, наведене семантичке реализације (1), (2) и (3) развијају се на основу семантичке компоненте ’активни субјекат и пасивни објекат’.</s><s>Значење (1) ,,бити на челу, предводити“ заправо се остварује аналошким повезивањем сема ’активни субјекат и пасивни објекат’, ’усмјереност’ те замјењивањем архисеме ’кретање’ у ’управљање’, што има за посљедицу прелазак глагола водити у лексичко-семантичку групу глагола владања, контроле и утицаја којим се изражава ,,свјесно настојање субјекта да добије од објекта реакцију какву жели или што друго“ (Брач, Бошњак Ботица 2015: 158</s>\n<s>116).</s><s>У мотивацији значења (2) ,,предводити у пјесми“ такође учествују семе ’активни субјекат и пасивни објекат’ и ’усмјереност’.</s><s>За разлику од претходно наведеног значења, овдје се у функцији директног објекта налази инаниматни референт.</s><s>Компонента ’активни субјекат и пасивни објекат’ фокус је и за развитак значења (3) ,,руководити, управљати нечим“.</s><s>У овоме семантичком садржају, како се види, доминантна сема постаје ’руковођење’.</s>\n<s>154 трансформацијом семе ’усмјереност’.</s><s>Међутим, у мотивацији значења (4) ,,пружати се, протезати се одређеним правцем“ и (5) ,,служити као пут, правац“, поред семе ’усмјереност’ учествовала је и сема ’распростирање кретања по површини’.</s><s>У значењу (4) ,,пружати се, протезати се одређеним правцем“, како се наводи у литератури, ,,метафорички помак очитује се у пријеносу с X као живог бића које усмјерава нечије кретање у простору, на стазу као неживо.“ (в. Рафаели 2007: 163).</s><s>Примјери показују да се у позицији субјекта дакле, налазе именице које немају могућност премјештања у простору, да позиција директног објекта није изражена, те да се усмјереност постиже приједлошко-падежним конструкцијама (нпр. према кући, за Србију, у варош, итд.).</s><s>У овим значењима, како се види, архисему кретања замјењује нова архисема ’простирати се у простору’, а доминантна сема постаје ’служи да буде нешто’ (в. Кузњецова 1989: 119).</s><s>Значење (6) ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“ индуковано је семом ’усмјереност’, али и семом ’усклађеност’, која је овдје трансформисана у ’узрочно-посљедичну зависност’.</s><s>Примјер показује да позицију субјекта заузима апстрактна именица, позиција директног објекта није изражена, док је посљедичност исказана дативом .</s><s>Значење (7) ,,упућивати, наводити на нешто“ такође је настало активношћу семантичке компоненте ’усмјереност’.</s><s>Наведено значење, како се види, исказује се помоћу приједлошко-падежне конструкције до + генитив и овим се семантичким садржајем изражава ,,ментално значење“ (в. Зализњак 1999: 316–319).</s><s>Семантема (8) ,,састављати, уносити нешто (писмено) добијена је, такође, метафоричном трансформацијом семе ’усмјереност’.</s><s>Она је, према ријечима Кузњецове (1989: 119), ,,најапстрактнија варијанта значења глагола водити.</s><s>Садржај овога значења, у суштини, своди се на најопштије глаголске семе ’радња’ и ’активност’“.</s><s>159</s>\n<s>Морам да ступим у контакт са нашим људима у манастиру Вета, као и да водим неку врсту преговора са Пећанчевим људима (Стојиљковић, КР: 56); У суштини, он је по нарави исти какав је био кад је оно са Караманлијом водио преговоре на капији (Андрић, НДЋ: 211).</s>\n<s>Или се мени чини, или су разговори који се воде око мене исто тако чудни као и све ово што се дешава у мени (Андрић, ЗПП: 287); Често су водили исти разговор, и добро је што су могли ишта да говоре (Селимовић, О: 7); Али највише су седели на капији, водили гласне и живе разговоре на шпанском језику, изговарајући само псовке српски (Андрић, НДЋ: 153); Код Лотике се и пило и картало, и певало и играло, и водили озбиљни разговори и свршавали послови, и добро јело и чисто спавало (Андрић, НДЋ: 180); Увече, на капији, они су водили између себе другима неразумљиве разговоре и измењивали мале брошуре без корица (Андрић, НДЋ: 221); Ту је ваљда онај пар несрећних људи, лекар и пуковниковица, водио своје разговоре о музици и љубави или о својим личним судбинама (Андрић, НДЋ: 266).</s><s>17 У вези са лексикографском обрадом перифрастичких јединица чији је конституент глагол водити, ауторка И.</s><s>Лазић Коњик (2006: 281) сматра да би у оквиру дефиниције овога глагола ,,требало да има и тумачење са многим именицама, које претежно означавају радњу или процес (ређе стање), образује спојеве са значењем те или друге радње у зависности од смисла именице: истрагу,  преговоре,  разговор 160</s>\n<s>Пред њима се воде дискусије, као пред дамама ранијих столећа (Андрић, НДЋ: 245); Из њих је и Галус црпео своје познавање немачких модерних филозофа, нарочито Ничеа и Штирнера, и могао је о њима да води, на шетњама поред Миљацке, бескрајне дискусије са неком хладном и веселом И, заиста, сви старци за столом, пили су искључиво тешка, црна вина, о којима су се водиле бескрајне расправе и изговарали читави есеји из којих су излетале винске мушице (Капор, ЧА: 51).</s>\n<s>Јаков Ћумурџић, високи и достојанствени старац дуге беле браде, налик на старозаветног патријарха, приповедао је Џоу Томићу у перо да Ћумурџићи воде порекло од илирског племена које су одавде истиснули дивљи Словени С временом, он је постао млад и храбар силахдар на султановом двору, па капудан-паша, па царски зет, војсковођа и државник светскога гласа, Мехмед паша Соколовић, који је на три континента водио већином победоносне ратове, проширио границе Турске царевине, осигурао је споља, и добром управом учврстио изнутра (Андрић, НДЋ: 19).</s><s>Он је водио бригу о чувеном Каменитом хану, поред моста (Андрић, НДЋ: 112); Они воде бригу о томе да се пије много и плаћа уредно, али да се све свршава глатко и лепо (Андрић, НДЋ: 187).</s><s>Примјери показују да су на семантичком плану основни глагол и перифрастички (декомпоновани) предикат потпуно еквивалентни.</s><s>Наведени примјери декомпонованих предиката на структурном су плану сродни глаголско-именичким фразеологизмима, али 161</s>\n<s>,,на семантичком плану глаголску перифразу мотивише именички конституент својим денотативним глаголом, док је глагол дјелимично или потпуно десемантизован.</s><s>Како ниједан конституент не може бити носилац творбеног фразеолошког процеса, то нема услова да се ове перифразе сматрају фразеолошким јединицама“ (Мршевић Радовић 1987: Глагол водити може бити конституент еуфемистичке парафразе, што потврђује израз водити љубав:</s>\n<s>Желиш ли да водимо љубав, нисмо одавно (Кнежевић, З: 175); Борко је први пут водио љубав са женом (Кнежевић, З: 180); Можда су они ноћас водили љубав у кревету који је он намијенио тој убожници која је својим блентавим осмијехом разведрила небо његове непритворне мизантропије (Кнежевић, З: 207); Тако смо се договорили и убудуће: кад се год једно другог сети, да у машти водимо љубав! (Братић, ЗХ: 77); Сигурно би му радо рекла, кад би смјела, да је ослободи овог мучног сата обострано нежељеног присуства, а она ће свакоме причати да воде љубав свако вече, ако му то годи (Селимовић, У конструкцији водити љубав, како се из примјера види, еуфемистичко изражавање опсценог садржаја остварује се помоћу парафразе, која је настала декомпоновањем еуфемистичке лексеме на њене семе.</s><s>А парафраза је ,,заправо аналитички термин, односно описни експланативни конкурент лексичком термину“ (Ковачевић 2015б: 171).</s><s>Због описног карактера парафраза се понекад изједначава са перифразом.</s><s>Ипак, М.</s><s>Ковачевић наводи разлике између њих, те истиче: ,,парафраза и перифраза, у погледу стилске маркираности, јесу супротне језичке јединице: парафраза је немаркирана, а перифраза увијек стилски маркирана језичка јединица.</s><s>Посредно се то може закључити већ и из чињенице да парафраза није, а перифраза јесте стилска фигура.</s><s>Посматране у суодносу с перифразама, парафразе би се могле дефинисати као граматикализоване, терминологизиране перифразе“ (Ковачевић 2015б: 172).</s><s>162</s>\n<s>Секундарна значења глагола водити добијају се механизмом метонимије и метафоре.</s><s>Метонимијски садржај овога глагола јесте ,,силом одводити, тјерати“.</s><s>Код ове семантеме присутна је архисема ’премјештати се у простору’, али као сема нижег ранга, док нова архисема постаје ’присиљавати некога да се креће’.</s><s>Значења која су мотивисана метафоричном трансформацијом диференцијалне семе ’активни субјекат и пасивни објекат’ јесу ,,бити на челу, предводити“, ,,предводити у пјесми“ и ,,руководити, управљати“.</s><s>У метафоричном процесу ових значења учествује и сема ’усмјереност’ која је заправо ,,присутна у свим значењима глагола водити“ (Кузњецова 1989: 104).</s><s>Ова семантичка компонента у садејству са семом ’распростирање кретања по површини’ омогућава развитак значења ,,пружати се, протезати се одређеним правцем“ и ,,служити као пут, правац“.</s><s>Метафоричном трансформацијом семе ’усмјереност’ настају и значења: ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“, ,,упућивати, наводити на нешто“ и ,,састављати, уносити нешто (писмено)“.</s><s>Глагол водити конституент је перифрастичких израза са декомпонованим предикатом, у којима постаје семикопулативан глагол, а глаголска именица носилац лексичког значења декомпонованог глагола, као у примјерима: ,,водити преговоре“  ,,преговарати“, ,,водити разговоре“  ,,разговарати“ и сл.</s><s>Такође, водити може бити и компонента еуфемистичке парафразе ,,водити љубав“, која настаје декомпоновањем еуфемистичке лексеме на семантичке компоненте.</s>\n<s>На крају овог поглавља можемо закључити да су пренесена значења примјерена књижевноумјетничком функционалном стилу, па је сасвим разумљива фреквентност и разноврсност значења глагола којим се означава кретање.</s><s>Проведена анализа пренесених значења глагола кретања у прозним текстовима српских писаца 20, односно 21. вијека показала је да пренесена, секундарна значења настају из једног центра, тј. из примарног значења.</s><s>Мали је број значења која настају механизмима метонимије и синегдохе, а највећи број значења развија се механизмом метафоре.</s><s>Велика продуктивност метафоричних номинација заправо је условљена когнитивним способностима корисника 163</s>\n<s>Запазили смо да је извор метафоризације често непредвидљив јер је ,,свијет асоцијација које стварају семантичко преосмишљавање практично неограничен и зато није никакво чудо што се скуп језичких метафора на први поглед чини као несређен хаос, који не подлијеже систематизацији“ (Скљаревскаја 1987: 60).</s><s>Глаголи кретања у књижевноумјетничком стилу реализују широк спектар пренесених значења, па тако продиру у различите лексичко-семантичке групе.</s><s>Разлог преласка глагола у друге лексичко-семантичке групе, према Кузњецовој, дешава се због диференцијалних сема.</s><s>Ауторка истиче да ,,присуство неколико диференцијалних сема у значењу једног глагола, без обзира на то како су међусобно повезани, доводи до тога да у секундарним значењима такви глаголи теже различитим семантичким групама у зависности од тога које категоријално-лексичко обиљежје у њима постаје главно, а често и Анализа је показала да глаголи прототипичнији у оквиру својих група показују већи степен метафоризације.</s><s>Наиме, глагол доћи, као прототипски представник адлативних глагола реализује највећи број значења, отићи остварује највећи полисемијски потенцијал у оквиру групе аблативних глагола, док код глагола који изражавају перлативну концепцију кретања глаголи прећи и проћи остварују најразноврснија значења.</s><s>Такође, велики је број перифрастичких јединица чија је компонента глагол кретања.</s><s>Овакве су конструкције фреквентне у књижевноумјетничком стилу будући да пружају велике могућности за сликовито и експресивно изражавање, а употребљавају се ,,тамо гдје ентитет из стилских разлога желимо обиљежити конструкцијом, а не његовим правим именом, тј. за то предодређеним лексемом“ (Ковачевић 1991: 70).</s><s>У књижевноумјетничком стилу, како је анализа показала, глаголи кретања ,,појављују се као богат извор метафора, одражавају вишевјековну праксу људи и развој различитих сфера живота друштва, видове премјештања који су, у схватању говорника, асоцијативно повезани неким општим обиљежјима“ (Кисељова, Уханова 2018: 26–27).</s><s>164</s>\n<s>4. ПРЕНЕСЕНА ЗНАЧЕЊА ГЛАГОЛА КРЕТАЊА У НАУЧНОМ СТИЛУ Научни стил има задатак да мисао изрази објективно, разумљиво и јасно.</s><s>Стога језик у њему има првенствено комуникативну улогу.</s><s>Овај функционални стил одликује се разноврсношћу подстилова и жанрова.</s><s>Подстилови су: прави научни (академски), научноуџбенички и научно-популарни (в. Тошовић 2002: 330; Катнић Бакаршић 2007: 81).</s><s>За разлику од књижевноумјетничког стила који има широк круг реципијената, научни стил намијењен је ограниченом броју корисника.</s><s>Основна функција научног стила јесте ,,саопштавање, без било каквог дјеловања, поготово без дјеловања сличног оном у књижевноумјетничком функционалном стилу (емоционално-експресивно дјеловање)“ (Тошовић 1995: 24).</s><s>Овај фунционални стил гради се на стандарднојезичком изразу и користи се строго ограниченим језичким средствима.</s><s>У његове примарне стилске црте убрајају се: апстрактност, уопштеност и наглашена логичност</s>\n<s>терминологичност, номинализованост, сажетост, објективност, безличност (деагентизованост) и јасноћа.</s><s>Са општим начелом науке, тј. начелом логичке организације садржаја и израза, усаглашена су начела објективности (јер је наука ослобођена субјективности побуда пошиљаоца научне поруке и примаоца научне поруке) и апстрактности (будући да је наука ослобођена небитних обиљежја садржаја поруке).</s><s>При стварању научног дјела научник мора водити рачуна о његовом садржају, представити га као цјелину, издвојити из њега битно и дати га у логичном слиједу.</s><s>Осим тога, научник треба да има у виду коме је намијењено научно дјело, тј. да садржај своје научне поруке и језик којим тај садржај остварује, прилагоди могућностима примаоца своје научне поруке, а да субјективна средства искористи само ондје гдје су она допуштена (до одређене мјере).</s><s>Како смо раније навели, аутори књижевних текстова имају могућност да се служе свим стилистичким потенцијалом језика.</s><s>С друге стране, научник има разна ограничења у избору језичке грађе, а самим тим и сужену семантичку базу за употребу глагола (в. Тошовић 1995: 112).</s><s>Глаголска полисемичност највише долази до изражаја у књижевноумјетничком стилу, док у научном стилу нема неку ширину будући да основни лексички фонд чине термини који су моносемични.</s><s>Друкчије речено, научном стилу није 166</s>\n<s>терминологичност, својствена метафоричност.</s><s>С обзиром на то да ,,научни начин изражавања није усмјерен на форму, већ на садржај, језичка се средства не истичу неким посебним језичко-стилским карактеристикама; напротив, она се доживљавају као нешто што треба да буде невидљиво у преношењу научних информација“ (Тошовић 1995: 106).</s><s>Основни лексички фонд научног језика чини општејезичка лексика која је, по правилу, ослобођена свега онога што је чини субјективном.</s><s>У овоме функционалном стилу има и метафора, али деметафоризираних метафора које су то престале бити изгубивши експресивност свога значења (в. Силић, Прањковић 2007: 378) и такве се метафоре у литератури називају излизаним метафорама.</s>\n<s>него књижевноумјетничком стилу.</s><s>Силић и Прањковић (2007: 378) сматрају да у научном стилу ,,вријеме уступа мјесто простору, односно процесуалност супстанцијалности“, а то има за посљедицу статичност научног стила.</s><s>Због тога се, како истичу, именица више употребљава него глагол.</s><s>Слично објашњење дају и други аутори (в. Розентаљ 1974: 34, Тошовић 1995: 22), наводећи да у овоме стилу преовладавају анализе, тумачења, објашњавања, називи појмова па зато именице заузимају доминантну позицију.</s><s>На различито функционисање глагола у књижевноумјетничком и научном стилу ,,утиче то што се књижевноумјетнички функционални стил одликује конкретношћу, а научни апстрактношћу, први је отворен за све стилске слојеве језика, други је крајње терминологизиран“ (Тошовић 1995: 24).</s><s>Митрофанова истиче да се у научном стилу ,,не тежи толико увођењу нових глагола колико вишеструком понављању једних те истих.</s><s>Због тога фреквенција појединих глагола постаје веома висока, а општи глаголски рјечник мален по обиму“ (Митрофанова 1975: 81).</s><s>Ауторка, такође, констатује да у књижевноумјетничком стилу вишеструко понављање једне те исте ријечи обично свједочи о манама у изражавању, док је у научном стилу та појава заправо закономјерност, диференцијална ознака језика науке која говори о његовој специфичности.</s><s>Једна од главних особености глагола у научном функционалном стилу јесте десемантизација.</s><s>То значи да они губе лексичко-семантичке особине, односно ,,укидају дио својих значења, и специјализују се у употреби само у једном, двама, рјеђе трима значењима (код веома полисемичних глагола)“ (Митрофанова 1985: 43).</s><s>167</s>\n<s>Када је ријеч о глаголима кретања, у књижевноумјетничком стилу они су фреквентно језичко средство и употребљавају се како у основном, тако и у секундарним значењима.</s><s>С друге стране, у научном стилу појављује се мали број глагола кретања, и то, по правилу, само у пренесеним, односно метафоричним значењима.</s><s>У наставку рада анализираћемо значења прототипског глагола кретања – ићи, затим значења адлативних глагола: доћи, прићи, ући и наићи, аблативних: поћи и изаћи, перлативних: прећи и проћи, те значења глагола водити, који се разликује од ових наведених по томе што садржи сему ’несамосталност кретања’.</s><s>Анализу поменутих глагола провешћемо на грађи жанровски различитих текстова научног стила, а почећемо са глаголом ићи.</s>\n<s>Сва ексцерпирана пренесена значења глагола ићи у научном стилу настала су механизмом метафоре и потпадају у асоцијативна метафорична значења.</s><s>Издвајамо Да би се схватила једна васпитна појава, мора се ићи ка њеној суштини, ка сазнавању природе те појаве (МП, 151).</s>\n<s>Реакција иде доста тешко, уз настајање одређеног броја споредних продуката Уз цитат (испис дела), обавезно иде библиографски запис о извору (писац, година издања дела, наслов извора (АП, 131).</s><s>Наведене секундарне семантичке реализације глагола ићи настале су на основу факултативних, потенцијалних сема примарног значења овога глагола.</s><s>Као што смо раније навели, ’директивна немаркираност’ омогућава да се глаголом ићи могу означити како 168</s>\n<s>Перифразе аблативно, односно, адлативно, тако и перлативно усмјерено кретање.</s><s>Заједнички елемент примарне и секундарне семеме лексеме ићи (1) ,,тежити нечему“ налази у семи ’адлативност’, тј. приближавање крајњој тачки кретања’.</s><s>Ово се значење, као што запажамо, добија помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа ка + датив.</s><s>Семантичка компонента ’континуираност кретања’ фокус је за развитак преносом номинације са конкретног домена ’континуираног кретања, премјештања у простору’ на апстрактни домен ’одвијања неке промјене’ у значењу (2), односно ’изношења, саопштавања неких података’ у значењу (3).</s>\n<s>У реализацији перифраза са глаголом ићи учествује метафора.</s><s>Као нпр.: Али, од највеће важности је предочити да један став није нужно погрешан, нити да је доказано како је погрешан, ако се види да се аргументација која иде њему у прилог заснива на неистини (УЛНМ, 44); Етимологија речи ,,логика“ емоционалне диспозиције веома отежавају да прихватимо извесне ставове, без обзира колико строго сведочанство иде њима у прилог (УЛНМ, 54); Одговор на прву примедбу заснован је на разлици између значења једног става и сведочанства које иде у прилог његовој истинитости (УЛНМ, 180); Теорија је вероватна на основу сведочанства зато што аргументација која иде њој у прилог припада класи аргументација у којима релативна учесталост r истинитости закључка није нужно 1 иако је премиса истинита (УЛНМ, 181); Приговору да су морални судови изложени предрасудама странчара и секташа, што искривљује наше мишљење о историји сигурно иду у прилог многа историјска сведочанства (УЛНМ, 364); Али, он заиста испитује све што недостаје да би сведочанство које тим стварима иде у прилог било адекватно 169</s>\n<s>У перифрастичкој јединици ићи у прилог посебно се истиче компонента ’континуираност кретања’.</s><s>У овоме изразу, дакле, глагол ићи ,,служи као оператор дуративности“ (Алановић 2013: 44), па се може говорити о ,,апстрактном нивоу“ значења овога глагола ,,које се само граничи са (потпуном) десемантизацијом“ (Керкез 1997: 306).</s>\n<s>За разлику од књижевноумјетничког стила, у којем је глагол ићи подложан метонимијској и метафоричној дисперзији, анализа пренесених значења глагола ићи у научном стилу показала је да она настају искључиво механизмом метафоричног преноса, и то захваљујући факултативним семама овога глагола, ’директивној немаркираности’ и ’континуираности кретања’.</s><s>У књижевноумјетничком стилу, како смо показали, поменути глагол актуелизује разноврсна значења будући да се њиме именују различите конкретне и апстрактне ситуације кретања, простирања, итд.</s><s>С друге стране, у научном стилу забиљежили смо само три значења овога глагола: ,,тежити“, ,,одвијати се, тећи“ и ,,наводити (нешто)“.</s><s>Семантема ,,тежити“ настала је на основу компоненте ’директивна немаркираност’, док је компонента ’континуираност кретања’ мотивациони фокус за развитак семантема ,,одвијати се, тећи“ и ,,наводити (нешто)“.</s><s>Значења ,,тежити“ и ,,одвијати се, тећи“ реализују се и у књижевноумјетничком стилу, што значи да су семе ’директивна немаркираност’ и ’континуираност кретања’ продуктивне за настанак нових значења у оба стила.</s><s>Метафорично значење глагола ићи – ,,наводити (нешто)“ забиљежили смо само у грађи научног стила и њиме се ,,апстрактне представе условно поистовјећују с најуобичајенијим представама, што доприноси схватању и рационалном усвајању научних апстракција“ (Дубоваја 1997: 43).</s><s>У књижевноумјетничком стилу бројне су перифразе са глаголом ићи.</s><s>То смо уочили на примјерима метафорске, метонимијске, еуфемистичке и фразеолошке перифразе.</s><s>У научном стилу, пак, овај глагол конституент је само метафорске перифразе ,,ићи у прилог“  ,,бити користан, одговарати“, којом се наглашава ’континуирана процесуалност’.</s>\n<s>Све наведено показује да се у књижевноумјетничком стилу глагол ићи ,,користи за опис различитих померања у разним димензијама стварности“ (Миланов 2017: 147), док се 170</s>\n<s>Након анализе значења глагола ићи, настављамо са испитивањем пренесених значења префиксалних деривата овога глагола.</s><s>Слиједи анализа адлативних глагола кретања.</s>\n<s>У метафорична значења глагола доћи сврставамо семантеме: (1) ,,произаћи, постати, настати“ и (2) ,,наћи се, налазити се негдје, заузети своје одређено мјесто“.</s><s>Као Назив долази од термина socius (друг, ортак) и metrium (мера) (МП, 187). (2) ,,наћи се, налазити се негдје, заузети своје одређено мјесто“: На крају, разумљиво, долази веома пажљиво урађена библиографија (МП, 127); На једној страни текста обично долази 3–5 пасуса (АП, 181).</s><s>Настанак издвојених секундарних, метафоричних значења глагола доћи омогућава сема ’резултативност’.</s><s>За реализацију значења (1) ,,произаћи, постати, настати“ услов је приједлошко-падежна конструкција у којој се налази приједлог од са именицом у генитиву.</s><s>А наведена конструкција показује како се просторни сценариј пута с фокусом на почетној тачки пута и ,,долажењу од“ преноси на апстрактни домен поријекла имена и етимологије ријечи (в. Шарић 2014: 47).</s><s>У овој семантичкој позицији доћи значи ,,произаћи, потицати, настати“, што упућује на чињеницу да постоји ,,инхерентна веза просторног и непросторног у контекстима потицања и поријекла“ (Шарић 2014: 46).</s><s>Глагол доћи реализује и прилошко значење, односно, ,,близак је копулативним конструкцијама са прилошком вредношћу“ (Станојчић, Поповић 2008: 240), чему је потврда семантичка реализација (2) ,,наћи се, налазити се негдје, заузети своје одређено Перифразе</s>\n<s>Највећи број значења глагола доћи остварује се ,,у његовој непунозначној, «семикопулативној« употреби у саставу тзв. декомпонованог предиката“ (Ковачевић 2015в: 133).</s><s>Наводимо сљедеће ексцерпиране примјери: 172</s>\n<s>Тако, док генерализације на основу онога што претпостављамо да су типични случајеви понекад воде лажним закључцима, те генерализације нам омогућују да често дођемо до закључака који су истинити, већ према брижљивости којом је наша генерализација формулисана и проверена (УЛНМ, 49); На тај начин може се доћи до погрешних закључака (МП, 313); У неким научним дисциплинама</s>\n<s>истраживати хронологију настанка неке идеје (теорије, метода) да би се дошло до закључка да најновији рад није и најбољи (НД, 62); Може се, дакле, узети за истину добро потврђена чињеница о људској свести да закључак једне аргументације обично није познат људима када разматрају премисе или у њих верују, нарочито ако је потребан дуги ланац закључивања да се дође до закључка Јер, материјал који му служи као првобитни податак може бити фрагментаран, тако да не може доћи до потпуног објашњења о предмету У таквим случајевима, као што је напред показано, нужно долази до парцијалног, редукционистичког и једностраног сазнавања и схватања васпитања (МП, 81); Полазећи од дескрипције, преко експерименталног истраживања, дошло се до значајног научног сазнања (МП, 152); Анализа се, уосталом, и врши да би се синтезом могло долазити до нових и дубљих сазнања о систему у целини и свакој његовој компоненти, односно, динамизму, регулацији и управљању (МП, 164); Због сталног ширења научног сазнања до којег се долази истраживањем проблема, настају нове научне дисциплине (АП, 36); Примењена, као уосталом и сва остала емпиријска педагошка истраживања, иако су усредсређена на педагошку емпирију, није могуће организовати ни полазећи од општих педагошких сазнања до којих се долази другим врстама педагошких проучавања (МП, 169); Видећемо како се 173</s>\n<s>истраживати на основу проучавања особина супстанци дошло до сазнања о структури материје (Х, 8); Управо, у том проучавању се може доћи до нових сазнања и о предмету, и о потреби, и о значају, и о циљу, и о задацима истраживања (АП, 132); На основу проучене литературе долази се до сазнања о томе докле се стигло у изучавању истраживачког проблема, на која сазнања се треба ослонити и какве кораке треба предузети у пројектованом истраживању (АП, Иако је у изразима доћи до закључка, доћи до објашњења, односно доћи до сазнања, именица носилац лексичког значења, глагол доћи, ипак ,,уноси додатну семантичку компоненту којом се модификује радња“ (Тополињска 1982: 36–37), а то значи да се ’адлативност’ транспонује у ’резултативност’.</s><s>Друкчије речено, доћи овдје ,,преузима на себе модифицирајуће значење обележавања трајања радње, тј. завршетка радње (финитивне акционалности)“ (в. Мразовић, Вукадиновић 2009: 205–212).</s><s>У овим глаголско-именским спојевима, како се види, именице означавају ,,производ“ мисаоног процеса, усљед чега глагол доћи прелази из семантичког поља кретања у групу глагола мисаоног процеса (в. Мразовић, Вукадиновић 2009: 75), па се изразима типа доћи до закључка ,,представља човјек као активни учесник процеса мишљења“ (Розина 1999: 109).</s><s>У овим перифрастичким јединицама именица може бити проширена атрибутом.</s><s>То уочавамо у примјерима:</s>\n<s>Полазећи од дескрипције, преко експерименталног истраживања, дошло се до значајног научног сазнања (МП, 152); Анализа се, уосталом, и врши да би се синтезом могло долазити до нових и дубљих сазнања о систему у целини и свакој његовој компоненти, односу, динамизму, регулацији и управљању (МП, 164); Управо у том проучавању се може доћи до нових сазнања и о предмету, и о потреби, и о значају, и о циљу, и о задацима истраживања (МП, Како се види, атрибути уз именицу сазнање ближе је одређују и на тај начин доприносе значењу саме конструкције.</s><s>Друкчије речено, овдје се перифрастичком јединицом преноси већа количина информација него неперифрастичким конкурентом, те 174</s>\n<s>истраживати се тако реализује ,,компресиони карактер излагања као једна од битних црта научног стила“ (в. Стојановић 2006: 227; Мразовић, Вукадиновић 2009: 216–217).</s><s>У конструкцији до + генитив, осим именица које означавају ,,производ“ мисаоног процеса, уз глагол доћи могу стајати и бројне девербативне именице као нпр. издвајање, стварање, нагомилавање, повећање, итд.</s><s>Издвајамо примјере: Загревањем са јаким минералним киселинама као нпр. (...) долази до издвајања три молекула воде и грађења цикличних производа (Х, 219).</s><s>Процес полимеризације се запажа по томе што уља очврсну, а када су нанета у виду танког слоја долази до стварања танког еластичног филма који је водонепропустан (Х, 261).</s>\n<s>Међутим, због деловања паразитарних (интервенишућих) варијабли у експерименталним истраживањима и настојања истраживача да по сваку цену те варијабле контролише (елиминише, неутрализује) долази до нарушавања природности васпитно-образовне ситуације, што није случај у акционим педагошким истраживањима (МП, 173).</s>\n<s>У присуству супституента првог реда (имају бар један слободан електронски пар) долази до нагомилавања електронске густине (Х, 149).</s><s>Услед делокализације електрона долази до повећања електронске густине у орто и пара положајима чиме се објашњавају реакције супституције фенола које се увек одвијају баш у пара и орто положајима (Х, 162).</s><s>175</s>\n<s>Како се види, на семантичком су плану основни глагол и декомпоновани предикат еквивалентни, с тим да се декомпонованим предикатом наглашава сема ’адлативност’.</s><s>Свим наведеним примјерима заједничко је то што именицу у генитиву означава nomina actionis.</s><s>Ове су именице носиоци лексичког значења декомпонованог глагола, тј. ,,изражавају апстрактни појам о радњи“ (Кузмина 1970: 67).</s><s>Будући да у научном стилу ,,имамо посла са називима радњи, а не са самим радњама у њиховом конкретном животном испољавању“ (Кузмина 1970: 68), јасно је због чега су именице nomina actionis погодно средство за изражавање апстрактних садржаја.</s><s>А осим тога, ,,декомпоновани предикат функционише као инструмент интелектуализованих, а по тематици уопштених и апстрактних домена језичке употребе“ (Радовановић 1977: 58).</s>\n<s>У књижевноумјетничком стилу глагол доћи, као надређени глагол којим се изражава адлативно усмјерено кретање, реализује велики број секундарних семантичких реализација које су настале механизмима метонимије и метафоре.</s><s>Ситуација је друкчија у научном стилу јер се овај глагол остварује у двама метафоричним значењима, а то су: ,,произаћи, постати, настати“ и ,,наћи се, налазити се негдје, заузимати одређено мјесто“.</s><s>Извориште за настанак поменутих значења јесте сема ’завршетак радње’.</s><s>Значење ,,произаћи, постати, настати“ својствено је само научном стилу, док смо семантичку реализацију ,,наћи се, налазити се негдје, заузимати одређено мјесто“ забиљежили и у књижевноумјетничком стилу, с тим да се у књижевноумјетничком стилу ово значење односи на конкретне, а у научном стилу на апстрактне референте.</s><s>Анализа је показала да глагол доћи много више тежи идиоматизацији израза у научном него у књижевноумјетничком стилу.</s><s>То значи да се у највећем броју случајева овај глагол појављује као семикопулативни у оквиру декомпонованог предиката, тј. ,,често служи као везивно ткиво“ (Тошовић 1995: 22).</s><s>Према томе, глаголске именице које означавају ,,производ“ мисаоног процеса, као нпр. закључак, сазнање или пак именице nomina actionis носиоци су лексичког значења декомпонованог глагола.</s><s>Изразима као нпр. 176</s>\n<s>Глагол прићи завршетак радње, што значи да се ’адлативност’ транспонује у ’резултативност’.</s><s>Уколико је именица у перифрастичкој јединици проширена атрибутом преноси се већа количина информација него неперифрастичким конкурентом, што се уочава у примјерима: доћи до нових и дубљих сазнања, доћи до значајног научног сазнања, итд.</s>\n<s>У научном стилу глагол прићи појављује се, по правилу, као конституент перифрастичких јединица.</s><s>Наводимо примјере: Ако бисмо на тај начин пришли наведеном примјеру, онда се у још оштријој форми поставља захтев да се не остане само на констатовању и опису Из тих разлога, у разради структуралних евалуационих елемената компетенције научних радника, прилази се с уважавањем показатеља светске науке, са циљем да се научна продукција подигне на виши ниво (АП, 278).</s><s>Примјери показују да ,,семантички центар перифразе заузима именички конституент“ те да се наведеним перифразама ,,изражава радња на уопштенији и апстрактнији начин него управним глаголом“ (Стојановић 2006: 225).</s><s>Овим се перифрастичким</s>\n<s>’резултативност’, а то значи да се не приказује конкретна реализације радње нпр. анализирати примјер, уважити (нешто).</s><s>Према томе, перифраза и неперифрастички конкурент ,,супротстављају се као начини уопштеног (дискретног) и конкретног описивања радњи и стања“ (Стојановић 2006: 225).</s>\n<s>Претходна анализа пренесених значења глагола прићи у књижевноумјетничком стилу показала је да се поменути глагол појављује у трима метафоричним значењима: 177</s>\n<s>,,стати на нечију страну, удружити се с ким“, ,,прихватити се, латити се (неког посла)“ и ,,настати, наступити“.</s><s>С обзиром на узак спектар значења овога глагола у књижевноумјетничком стилу не чуди податак да у научном стилу нисмо пронашли ниједно секундарно значење датог глагола.</s><s>Наиме, у овоме функционалном стилу глагол прићи појављује се, по правилу, као компонента метафорске перифразе.</s><s>А метафорске перифразе које смо забиљежили су: ,,прићи примјеру“  ,,анализирати (примјер)“ и уважавањем“</s>\n<s>Глагол ући неперифрастичког синонима, овим се перифрастичким јединицама потцртава компонента ’адлативност’, која се транспонује у ’резултативност’.</s>\n<s>Једино пренесено, метафорично значење глагола ући које смо забиљежили у корпусу јесте (1) ,,убрајати се, спадати“.</s><s>Издвајамо примјере: За сваки научни или стручни рад (,,библиографску јединицу“) који улази у радну библиографију наводе се сви потребни библиографски подаци (АП, 33); У завичајне збирке улазе све публикације и документи који се односе на географско подручје на коме је библиотека смештена и на публикације чији су аутори са тог подручја, без обзира на место где су објављене (АП, 64); Насловна страница, страница са impresumom, страница са предговором, странице без текста се не пагинирају, али улазе у укупни збир страница публикације (АП, 247); У садржај публикације улази и попис табела, илустрација и прилога, при чему се у садржај уноси број и назив табеле и страница на којој се налази (АП, 256); У извештају о истраживању улази само оно што је у директној функцији обављеног проучавања и истраживања (МП, Како се види, значење глагола ући ,,убрајати се, спадати“ развија се помоћу механизма метафоре на основу сличности са семом префикса у- која се односи на ’продирање, доспијевање у нешто, у оквире, у унутрашњост нечега’.</s><s>178</s>\n<s>Глагол ући конституент је сљедећих метафорских перифраза: Али, ми улазимо у дискусију коју морамо оставити за касније (УЛНМ, 205).</s><s>Не можемо улазити у ове важне проблеме, изузев у кратку дискусију о предикабилијама (УЛНМ, 253).</s>\n<s>У такве расправе ми овде не можемо улазити (УЛНМ, 14). ,,ући у истраживање и писање научног дјела“  ,,почети истраживати и писати научно дјело“:</s>\n<s>Истраживач са темом улази у истраживање и писање научног дела (АП, 115).</s><s>Сва та неслагања и разликовања само су потврда да је социометрија ушла у употребу и да пракса те врсте истраживања намеће многа методолошка питања која треба проучавати, проверавати и, ако је потребно, мењати (МП, У природи су веома заступљене маноза, која улази у састав полисахарида манана и галактоза која улази у састав полисахарида галактана (Х, 216); Глицерол улази у састав масти и уља а користи се у кожарској индустрији, козметици, као антифриз, додатак чоколади и за добијање глицеролтринитрата или ,,нитроглицерина“ (Х, 160); Протеини као високомолекуларна полимерна једињења састављена од 20 аминокиселина имају веома сложену 179</s>\n<s>Закључак структуру која је последица броја мономера који улазе у састав молекула протеина (Х, 236); Масне киселине су органске киселине које обавезно улазе у састав сложених липида (Х, 257); Како киселине тако и виши алкохоли који улазе у састав воскова имају од 8 до 36 угљеникових атома (Х, 258).</s><s>За перифрастичке јединице чији је конституент глагол ући, М.</s><s>Алановић (2013: 51) истиче да је слика метафоризације просторних односа врло уочљива и да се њоме означава заузимање каквог простора при чему се то заузимање остварује као освајање његове унутрашњости.</s><s>То значи да се у овим перифразама компонента ’интралокализације’ транспонује у ’инхоативност’, односно почетак вршења радње, што потврђују примјери ,,ући у употребу“  ,,почети се употребљавати“.</s><s>За разлику од ових перифраза, у изразу ,,ући у састав“  ,,постати дио чега“ акценат се ставља на сему ’извршења радње’.</s><s>Ова перифраза погодна је за изражавање у научном стилу, а поготово у уџбеничком подстилу будући да објашњава структуру одређених појмова.</s>\n<s>Док се у књижевноумјетничком стилу значења глагола ући развијају механизмима метонимије, синегдохе и метафоре, у научном стилу актуелизују се само метафорична значења.</s><s>То је сасвим очекивано с обзиром на то да се метонимијски и синегдохски транспонована значења односе на физички аспект кретања, а таква се значења ријетко употребљавају у научном стилу.</s><s>Метафорично индуковано значење глагола ући које се реализује у овоме стилу јесте ,,убрајати се, спадати“, а њега смо пронашли и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>Наведено значење, како смо раније навели, настало је метафоричном трансформацијом семе префикса у-, ’продирање, доспијевање у нешто, у оквире, у унутрашњост нечега’, а за колокат има модел у + акузатив.</s><s>Перифрастичке јединице које се јављају у научном стилу су: ,,ући у дискусију“  ,,почети дискутовати“, употребљавати“.</s><s>Свим овим изразима заједничко је то што се наглашава почетак вршења радње.</s><s>Осим фазне модификације радње, перифразама чија је компонента глагол ући 180</s>\n<s>Метафорична значења глагола наићи која смо забиљежили у корпусу су: (1) ,,уочити, примијетити“ и (2) ,,доспјети (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама).</s><s>Ова значења репрезентују сљедећи примјери: У сваком покушају да потпуно докажемо ставове од практичног значаја ми тако наилазимо на два питања која су у томе садржана (УЛНМ, 43); У појединим случајевима наилази се на беспотребно описивање истраживачких поступака, који су постали већ стандарди у одређеној научној области (АП, Специфичне тешкоће на које се наилази у проучавању процеса закључивања по вероватноћи леже у рашчлањивању велике разноврсности таквих процеса на њихове компоненте (УЛНМ: 197); Проблеми на које наилазимо у свакодневном животу могу да се реше, ако уопште могу да се реше, применом научног метода (УЛНМ: 401).</s>\n<s>Наведена секундарна значења, како показују примјери (1) и (2), настала су на основу семантичке компоненте ’изненадни, случајни долазак’.</s><s>У овим семантемама глагол наићи ,,омогућава да се пасивно збивање, које је усмерено на резултат тог збивања, прикаже као активан процес“ (Мразовић, Вукадиновић 2009: 223).</s><s>Значења ,,уочити, примијетити нешто и ,,доспјети (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама)“, како се види, као колокат захтијевају навођење модела на + акузатив.</s>\n<s>Проведена анализа секундарних значења глагола наићи показала је да је сема ’изненадни, случајни долазак’ продуктивна будући да се актуелизује у двама забиљеженим метафоричним значењима: ,,уочити, примијетити“ и ,,доспјети (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама)“.</s><s>Обје семантичке реализације добијају се помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа на + акузатив.</s><s>Значење ,,уочити, примијетити“ нисмо забиљежили у књижевноумјетничком стилу, док је семантичка реализација ,,доспјети (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама) подударна у оба функционална стила.</s><s>ПРЕНЕСЕНА ЗНАЧЕЊА АБЛАТИВНИХ ГЛАГОЛА КРЕТАЊА Глагол поћи</s>\n<s>Метафорична значења глагола поћи која смо забиљежили у научном стилу су: (1) Евалуација научних и стручних чланака углавном полази од методолошких критеријума (АП, 279); Наведена мишљења, иако полазе од неких карактеристика које су васпитању стварно својствене, које су присутне у њему, треба прихватити, ипак, са великом резервом (МП, 61); Емпиријскоаналитичка истраживачка традиција полази од епистемолошке и методолошке претпоставке према којој је настава ,,структура узрочно повезаних варијабли“, а не ,,комплексна интеракција група и појединаца у одређеној социјалној средини“ (МП, 85); За разлику од експерименталне методе, која исто тако полази од емпиријских чињеница, чији је основни задатак да утврди постојање каузалних (узрочно-последичних) односа у васпитној емпирији (да утврди каузалне законе), дескриптивној методи то није циљ (МП, 150); Логика, као и физика или нека друга наука, полази од општедруштвене чињенице коју бележе лексикографи, да извесне речи имају извесна значења, 182</s>\n<s>181 то јест да означавају извесне ствари, релације или операције (УЛНМ, 51); У заснивању теорије реалних бројева, полази се од следеће аксиоме (МА, 5); У потпуно стриктном заснивању функција, полази се од аксиома реалних бројева, а затим се доказује постојање степена и рационалних корена (МА, 42); Коначно, сви системи етике полазе од извесних фундаменталних претпоставки, и ако се два човека не слажу у погледу једне такве претпоставке, нема начина да се изгладе разлике у мишљењима (УЛНМ, 376); Приликом састављања једначина хемијских реакција полази се од следећих Фразно претраживање полази од написане фразе у наводницима (АП, 67). метафоричном трансформацијом семе ’ингресивност’, тј. ’почетак радње’.</s><s>Ова се значења добијају помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа од + генитив, а њоме се управо ,,повезује концепт метафоричкога кретања неког ентитета од одређеног извора“ (Шарић 2014: 59).</s>\n<s>него књижевноумјетничком стилу јер се појављује у двјема семантичким реализацијама, и то: ,,темељити се, имати основ у чему“ и ,,почети“.</s><s>Заједнички елемент основне и ових секундарних семема глагола поћи налази се у компоненти ’ингресивност’, односно почетак радње.</s><s>Поменута метафорична значења, како се види, остварују се у приједлошкопадежној конструкцији од + генитив.</s><s>Значење ,,почети“ актуелизује се и у књижевноумјетничком стилу, док је семантичка реализација ,,темељити се, имати основ у чему“ иманентна научном стилу.</s><s>Овим се значењем, како се види из примјера, означава заснивање на каквим чињеницама, критеријумима, итд. 183</s>\n<s>У корпусу биљежимо само једно мотивисано метафорично значење глагола изаћи, Најчешће су то серијске публикације које представљају периодична издања, која излазе у сукцесивним свескама, имају бројчану и хронолошку нумерацију и једнообразно дизајнирање насловне странице (АП, 16); Излазе под називима референтни билтени и то по серијама које одговарају одређеним научним дисциплинама (АП, 26); Штампане верзије најчешће излазе у редовним интервалима током календарске године, квартално или двомесечно, а затим се кумулирају у годишњем издању (АП, 27).</s><s>Примјери показују да је значење лексеме изаћи изведено на основу семантичке компоненте екстралокализација, ’кретање изнутра вани’.</s><s>У научном стилу глагол изаћи може бити функционално и категоријално подударан с модалним ријечима (в. Ковачевић 2009: 173), чему су потврда сљедећи примјери: дефиниције излази да је (...) ако и само ако постоји два подниза низа šxnć која да је функција f интеграбилна на сегментима Ša, cĆ и Šc, bĆ, па се вредности интеграла могу добити као граничне вредности по произвољном низу подела (МА, 169); Из теореме излази да се неједнакости интеграцијом одржавају, односно да се ,,неједнакост може интегралити“ (МА, 171); Из једнакости диференцијала излази и једнакост одређених интеграла у истим границама 184</s>\n<s>Како се види, глагол изаћи реализује значење ,,слиједи, према томе, једнако је, дакле“, што значи да конверзијом18 прелази у модалну ријеч, тачније, постаје ,,модална закључна партикула“.</s><s>Овдје се глагол остварује искључиво у облику презента, и то имперсоналног облика, 3. лица једнине, ,,вјероватно зато што се он, будући неконгруентан са субјектом, најлакше ослобађа особина предикативности, најлакше депредикатизује“ (Ковачевић 2009: 177).</s><s>Примјери показују да изаћи реализује значење закључивања, а у овој семантичкој позицији има вриједност партикуле која ,,без сумње потпада под епистемичка модална значења, зато што оно подразумијева модалне судове изведене на основу дедукције, а то нужно значи да су пропозиције изражене тим исказима подложне неистинитости будући да се аргументовано могу и нападати и бранити“ (Ковачевић 2009: 185).</s><s>На основу наведеног јасно је да лексему изаћи треба ,,третирати као модалну партикулу, а не као глагол“ (Ковачевић 2009: 190).</s>\n<s>Метафорску перифразу са глаголом изаћи илуструје примјер: ,,изаћи из оквира неке дисциплине“  ,,престати припадати некој дисциплини“: Далеко су чешћи случајеви иоле целовитије и свестраније проучавање и истраживање неког педагошког питања излази из оквира једне и прелази у подручје две, три, па и више педагошких дисциплина (МП, 110).</s><s>У издвојеном примјеру неперифрастички конкурент ,,престати припадати некој дисциплини“ наглашава архисему, а перифраза ,,изаћи из оквира неке дисциплине“ ставља акценат на сему префикса из- која се односи на ’престанак радње’.</s><s>Према томе, значење 18 Као посљедице конверзије глаголске алолексе у модалну ријеч, М.</s><s>Ковачевић (2009: 175) наводи сљедеће: а) изворно глаголска лексема постаје непромјењива, употребљава се у само једном облику; друкчије речено, глаголска алолекса не припада више глаголској него категорији партикула или модалних ријечи, б) постајући модална партикула, глаголска алолекса у интермедијалној позицији губи функцију реченичног предиката, добијајући функцију реченичног прилога као модалног оквира реченице, в) глаголска алолекса конвертована у модалну партикулу значењски се осамостаљује, лексикализује, удаљавајући се од основног значења глаголске лексеме.</s>\n<s>Анализа пренесених значења глагола изаћи у научном стилу показала је да се овај глагол јавља само у једном метафоричном значењу, а то је ,,објавити“.</s><s>Ово је значење настало на основу компоненте ’екстралокализација’, тј. кретање из унутрашњости локализатора.</s><s>Значење ,,објавити“ актуелизује се такође и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>Међутим, на примјерима ексцерпираним из уџбеника математике показали смо да изаћи остварује и значење ,,слиједи, према томе, једнако је, дакле“, што значи да конверзијом, искључиво у облику презента, постаје модална закључна партикула.</s><s>То заправо значи да се овај глагол лексикализује, тј. осамостаљује своје значење па у научном стилу служи у сврху закључивања, као једног ,,од најбитнијих начина формирања епистемичких судова“ Док су у књижевноумјетничком стилу фреквентне разнолике перифрастичке јединице са глаголом изаћи, у научном стилу забиљежили смо само један примјер метафорске перифразе ,,изаћи из оквира неке дисциплине“  ,,престати припадати некој дисциплини“, гдје се потцртава семантичка компонента ’престанак радње’.</s><s>ПРЕНЕСЕНА ЗНАЧЕЊА ПЕРЛАТИВНИХ ГЛАГОЛА КРЕТАЊА Глагол прећи</s>\n<s>Пренесена значења глагола прећи која смо забиљежили јесу: мотивисано метафорично значење (1) ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“ и асоцијативно метафорично значење (2) ,,промијенити се, постати друго“.</s><s>Ова се значења активирају у семантичкој позицији, као нпр.: (1) ,,Напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“: 186</s>\n<s>А сада прелазимо на брижљивије проучавање услова које такве хипотезе морају да задовоље (УЛНМ, 227); Прелазимо на трећу употребу бројева (УЛНМ, 310); Време је да пређемо на друго питање: да ли је доказ потпун?</s><s>Негативни јони, анјони, предају наелектрисање аноди и прелазе у неутралне атоме или атомске групе док позитивни јони, катјони, примају електроне од катоде и прелазе у наутралне атоме или атомске групе (Х, 113); Приликом растварања сахарозе у води као растварачу, молекули сахарозе из кристалне структуре прелазе у раствор (Х, 60); Са примарним аминима азотаста киселина гради N – нитрозо једињења која спонтано прелазе у диазонијум соли које се одмах разлажу на одговарајући алкохол и елементарни азот (Х, Како се види, семантичка компонента ’перлативност’ мотивациони је фокус за развитак значења (1) ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“.</s><s>А да би се исказала перлативност, како истиче В. Митриновић (1990: 64), ,,потребни су допунски показатељи категорије смера, као што су предлози, односно падешки наставци за акузатив или инструментал“.</s><s>Примјери показују да се у овоме значењу ’линија кретања’ изражава конструкцијом на + акузатив те се тако означава престанак једне ситуације и почетак друге.</s><s>Семантема (2) ,,промијенити се, постати друго“ добијена је на основу потенцијалне семе, компоненте префикса пре-, ’претварање, превођење из једног стања у друго’.</s><s>Овом се семантичком реализацијом означава прелазак анјона у атоме, молекула у раствор.</s>\n<s>Метафорску перифразу са глаголом прећи репрезентује примјер: ,,прећи на подручје осталих наука“  ,,захватити (остале науке)“ За целовитије проучавање неке педагошке појаве (процеса, стања, односа, резултата и сл.) није довољно остајати само у оквирима педагошке науке (није 187</s>\n<s>Перифраза довољно организовати само моно – и интердисциплинарна педагошка истраживања), већ се мора прелазити и на подручја осталих наука (МП, 111).</s><s>Како се види, у основи перифразе је метафора, која овдје почива на преношењу значења по сличности, тачније на постојању семантичке компоненте ’перлативност’, тј. линија кретања.</s>\n<s>Анализа је показала да се у научном стилу глагол прећи појављује у двјема секундарним семантичким реализацијама, и то: ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“ и ,,промијенити се, постати друго“.</s><s>Значење ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“ настало је на основу компоненте ’перлативност’, која је диференцијална сема основног значења глагола прећи, што значи да потпада у мотивисана метафорична значења.</s><s>Семантема ,,промијенити се, постати друго“ убраја се у асоцијативна метафорична значења будући да њен настанак омогућава факултативна сема примарног значења, тј. сема префикса пре-, ’претварање, превођење из једног</s>\n<s>друго“ подразумијева различите денотате у поменутим функционалним стиловима.</s><s>У књижевноумјетничком стилу односи се на метафорични пренос номинације са конкретног домена кретања на апстрактни план преласка из једног стања у друго (нпр. задовољство прелази у одушевљење, разговор прелази у свађу), док се у научном стилу, тачније у уџбенику хемије ово значење најчешће односи на прелазак молекула у раствор (нпр. негативни јони, анјони прелазе у неутралне атоме).</s><s>За разлику од књижевноумјетничког стила, у којем се јављају метонимијске и синегдохске перифразе са глаголом прећи, у научном стилу биљежимо метафорску перифразу ,,прећи на подручје осталих наука“  ,,захватити (остале науке).“ Наведена перифрастичка јединица еквивалентна је неперифрастичком синониму, с тим да се њоме наглашава компонента ’перлативност’.</s>\n<s>Једино пренесено значење глагола проћи које смо забиљежили у научном стилу јесте: (1) ,,подврћи се чему“.</s><s>Наведено значење егземплификује примјер: Сматра се да научно релевантну информацију чини било који скуп података који су прошли ригорозну проверу научног метода (АП, 11).</s><s>Дати примјер показује да у семичкој структури метафоричног значења ,,подврћи се чему“ у први план долази семантичка компонента префикса про-, ’довршена радња’.</s><s>Према томе, у овој семантичкој позицији глаголом проћи означава се завршетак провјере научног метода.</s>\n<s>У основи перифраза са глаголом проћи може бити: а) метафора и б) фразеологизам. а) Метафорску перифразу репрезентује примјер: Нема педагошког научног проучавања и истраживања које не би пролазило напред наведене три етапе и за које није потребно урадити поменуте научноистраживачке пројекте (МП, 297); Овај метод је такође био примењен у социјалној антропологији да би се показало како друштва и њихове установе, као биолошке врсте, неприкидно еволуирају и пролазе кроз низ ступњева или форми (УЛНМ, 356).</s>\n<s>У перифрастичким јединицама са глаголом проћи, како наводи М.</s><s>Алановић, ,,актуелизује се резултативна компонента којом се модификује радња коју именује објекат или адвербијал“ (Алановић 2013: 54).</s><s>С обзиром на то да је у датим контекстима употријебљен имперфективни парњак овога глагола, наведеним перифрастичким изразима ,,идентификује се развојна фаза какве радње“ (Алановић 2013: 54). б) Фразеолошку перифразу са глаголом проћи илуструје примјер: 189</s>\n<s>,,проћи кроз више руку“  ,,пасти под чију надлежност, под чију контролу“: Од истраживања до објављивања научни или стручни рад прође кроз више руку (НД, 140). š= научни или стручни рад прегледа више људиć.</s><s>Наведени примјер показује да у основи перифразе стоји фразеологизам.</s><s>Док неперифрастички конкурент потцртава архисему, фразеолошка перифраза наглашава сему ’перлативност’, тј. линију кретања, што потврђује и реакцијска допуна кроз + акузатив.</s><s>Према ријечима Шишлове (2020: 577), ,,употреба фразеологизама са њиховом семантичком цјеловитошћу, експресивношћу и изразитом стилском обојеношћу у супротности је са захтјевима тачности и објективности који се постављају у текстовима научног стила“.</s><s>Присуство фразеологизама у овом функционалном стилу ауторка објашњава утицајем разговорног или научно-популарног дискурса (в. Шишлова 2020: Закључак</s>\n<s>Проведена анализа показала је да једино секундарно, метафорично значење глагола проћи које се актуелизује у научном стилу јесте ,,подврћи се чему“.</s><s>Ово значење индуковано је семом ’довршена радња’, а реализује се и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>У књижевноумјетничком стилу глагол проћи има изражен полисемијски потенцијал, како се и из анализираних примјера види, док се у научном стилу остварује дакле, само у једном значењу.</s><s>Осим тога, овај глагол је конститутивни елемент бројних перифрастичких јединица, у чијој су основи метафора и метонимија, што смо и показали на примјерима ексцерпираним из прозних текстова српских писаца 20, односно 21. вијека.</s><s>Метафорску перифразу са овим глаголом, као нпр. ,,проћи етапе / кроз низ ступњева“  ,,захватити, мијењати“ пронашли смо и у грађи научно-уџбеничког подстила.</s><s>Фразеолошку перифразу, као нпр. ,,проћи кроз више руку“  ,,пасти под чију надлежност, под чију контролу“, којом се наглашава сема ’перлативност’ забиљежили смо такође у научном, али не и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>Иако је научни стил лишен експресивних језичких средстава, наведени примјер перифразе у чијој је основи фразеологизам показује да је присуство оваквих јединица ипак могуће, што се може објаснити утицајем разговорног стила или научно-популарног подстила.</s><s>190</s>\n<s>У научном стилу биљежимо сљедећа метафорична значења глагола водити: (1) ,,упућивати, наводити на нешто“, (2) ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати Између тако противречних ставова обично се одлучујемо изводећи последице сваког става и искључујући као лажну ону хипотезу која води лажним закључцима, то јест резултатима који не преовладавају у области опажљивих чињеница (УЛНМ, 44); Постоји распрострањени утисак да лажне премисе логички морају водити ставовима који су лажни (УЛНМ, 44); Али, наше закључивање је, очигледно, оног типа који често води правом закључку (УЛНМ, 49); Док се значење мере вероватноће једног процеса закључивања релативна учесталост с којом ће тај тип закључивања водити истинитим закључцима из истинитих премиса, истина је да у већини случајева, као што ћемо видети, одређена нумеричка вредност вероватноће није позната (УЛНМ, 182); Права супротност није између дедуктивног и индуктивног закључивања, већ између процеса закључивања који воде нужним закључцима и процеса закључивања који воде вероватним закључцима (УЛНМ, 294). (2) ,,Доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“: Такав приступ проучавању васпитања водио је, исто тако, ка негирању педагогије, разбијању њеног предмета – васпитање – на више ’наука’ (МП, 82).</s><s>То је идеал којем води наше истраживање, али он ретко може, ако уопште може, да буде постигнут (УЛНМ, 230).</s>\n<s>Како се види, семантичка компонента ’усмјереност’ мотивациони је фокус наведених метафоричних значења глагола водити, с тим да значење (2) ,,доводити до 191</s>\n<s>Перифразе нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“ има извориште и у семи ’усклађеност’, која је трансформисана у ’узрочно-посљедичну зависност’.</s><s>Значења ,,упућивати, наводити на нешто“ и ,,тежити“ као колокат захтијевају навођење бесприједлошког датива, док се семантичка реализација ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“ добија помоћу реакције ка + датив.</s>\n<s>Перифрастичке јединице чији је конституент глагол водити чине сљедећи изрази: ,,Водити рачуна  ,,бринути о нечему, обазирати се на нешто, узимати нешто у Формално, са конвергентним несвојственим интегралима радимо исто као и обичним, с тим што водимо рачуна о томе да је интервал бесконачан (МА, 179); При томе треба водити рачуна о томе да у случају дивергентног реда овај симбол нема бројну вредност (МА, 195); Притом, неопходно је водити рачуна да се не изневери главна идеја аутора, да му се не припише нешто што није рекао (НД, 73); Када се употребљавају бројке (саме или у комбинацији са насловима), треба водити рачуна о томе да су римске бројке надређене арапским (означавају веће целине), а велика слова малим словима (НД, 84); С једне стране, треба водити рачуна о томе да буде проверљиво оно што је цитирано, а с друге постоји тежња да штампање рада буде што је могуће више ,,Водити дискусију  ,,дискутовати“:</s>\n<s>Када се рад пише за неки научни или стручни скуп, дискусија која се на том скупу води може да помогне да се понешто у тексту промени (НД, 93); На научним скуповима дешава се да се рад не може прочитати у целости (због ограниченог времена излагања) те се усмено излажу основне идеје које су дате у писаном раду, а такође је, након читања једног рада или тематски сродне скупине радова предвиђено да се о њима води дискусија (НД, 120).</s><s>192</s>\n<s>На семантичком плану основни глагол и перифрастички предикат потпуно су еквивалентни, с тим да се перифрастичким јединицама потцртава ’континуирана процесуалност’, тј. трајање каквог процеса.</s><s>То значи да глагол водити није потпуно већ дјелимично десемантизован, ,,будући да глагол у перифрастички предикат уноси и лексичко-семантичке</s>\n<s>Закључак конституента слива се са лексичко-семантичким значењем номинализованог конституента и са њим твори једну целину“ (Керкез 1997: 307).</s>\n<s>Пренесена значења глагола водити настају механизмом метафоре и то трансформацијом семе ’усмјереност’.</s><s>На основу ове компоненте настају семантичке реализације ,,упућивати, наводити на нешто“, ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“ и ,,тежити“.</s><s>У метафоричном процесу глагола водити могу учествовати двије семе, што потврђује значење ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“, чије је полазиште не само у компоненти ’усмјереност’ већ и у семи ’усклађеност’, која се транспонује у узрочно-посљедичну зависност’.</s><s>Од наведених значења, два су подударна у књижевноумјетничком стилу, и то: ,,упућивати, наводити на нешто“ и ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“, док смо значење ,,тежити“ пронашли само у књижевноумјетничком стилу.</s><s>За разлику од књижевноумјетничког</s>\n<s>примјере перифрастичких јединица са глаголом водити, у чијој је подлози декомпоновани предикат, као и примјере еуфемистичке парафразе, у научном стилу пронашли смо сљедеће примјере: ,,водити рачуна“  ,,бринути о нечему, обазирати се на нешто, узимати нешто у обзир“ и ,,водити дискусију“  ,,дискутовати“.</s><s>А овим се изразима потцртава ’континуирана процесуалност’, тј. трајање каквог процеса.</s><s>На крају овог поглавља можемо закључити да се у научном функционалном стилу, тачније у научно-уџбеничком подстилу појављује мали број глагола кретања.</s><s>Они се, по правилу, јављају у једном или двама значењима.</s><s>Изузетак су семантички најбогатији глаголи, ићи и водити који се јављају у трима значењима.</s><s>У научном функционалном 193</s>\n<s>примјере стилу глаголи кретања показују тенденцију идиоматизације будући да се образују сталне везе семикопулативних глагола и глаголских именица.</s><s>Овакве конструкције заједно са другим</s>\n<s>Предмет овога рада било је испитивање пренесених значења глагола кретања у књижевноумјетничком и научном стилу.</s><s>Под пренесеним значењем подразумијевали смо сва значења једне полисемантичке структуре која су директно или индиректно изведена од основног значења.</s><s>Глаголи кретања одабрани су за анализу због тога што означавају кретање као једно од основних људских својстава, а како су семантички најбогатије лексеме које се односе на човјека, претпоставили смо да глаголи кретања имају велики полисемијски потенцијал.</s><s>Осим тога, питање глагола кретања било је разматрано у бројним радовима, али ни у једној досадашњој студији, па чак ни у једноме раду посвећеном глаголима кретања тема нису били глаголи кретања у пренесеном значењу, и то у двама по својим суштинским особинама готово искључујућим функционалним стиловима.</s><s>Како је пренесено значење најпримјереније књижевноумјетничком стилу, а најнесвојственије научном функционалном стилу, управо је корпус та два стила узет да се покаже које су инваријантне, а које варијантне особине што на нивоу просторне као основне мисаоне категорије, коју овдје репрезентују глаголи кретања, дате стилове чини чак интерферентним.</s><s>Дакле, наша тема није подразумијевала само лексиколошку анализу метафоричних глагола кретања, него и њихову функционалностилску репартицију, везану за два функционална стила, и то књижевноумјетнички, којем је метафоричност готово својствена особина, и научни, који у основи искључује метафоричност.</s><s>Када је ријеч о књижевноумјетничком стилу, као грађа за истраживање служили су нам тематски различити прозни текстови српских писаца 20, односно 21. вијека.</s><s>Примјере глагола кретања ексцерпирали смо из прозних остварења аутора с почетка 20. вијека Петра Кочића, затим из текстова писаца послијератног српског модернизма – Ива Андрића, Милоша Црњанског и Бранка Ћопића, а такође и аутора друге половине 20. вијека – Меше Селимовића, Добрице Ћосића, Миодрага Булатовића, Данила Киша, Драгослава Михаиловића, Мома Капора, Добрила Ненадића, Радослава Братића.</s><s>Поред наведених аутора, корпус је обухватао и текстове савремених писаца Горана Петровића, Лабуда Драгића, Ранка Рисојевића, Слободана Владушића, Владимира Кецмановића, Дејана Стојиљковића, Жељка Пржуља, Саше Кнежевића.</s><s>За корпус истраживања пренесених значења глагола кретања у научном стилу узети су жанровски различити 195</s>\n<s>Испитивање пренесених значења глагола кретања проводили смо помоћу методе компоненцијалне анализе, што значи да смо семантички садржај глагола декомпоновали на семантичке компоненте.</s>\n<s>Основни критеријум за класификацију глагола кретања биле су диференцијалне семантичке компоненте, па су у анализу укључени интранзитивни глаголи које карактерише сема ’самосталност кретања’ и транзитивни глаголи који садрже сему ’несамосталност, узрокованост кретања’.</s><s>У оквиру глагола који садрже сему ’самосталност кретања’ у текстовима књижевноумјетничког стила анализирани су прототипични глаголи кретања који садрже генеричку семему ’мијењати мјесто у простору’, тј. глаголи кренути и ићи, а затим и префиксални деривати глагола ићи.</s><s>Поткритеријум за префигиране глаголе била је компонента ’правац кретања’, на основу које смо издвојили три групе глагола: адлативне (доћи, прићи, ући, наићи и заћи), аблативне (отићи, поћи, изаћи и сићи) и перлативне глаголе (прећи, проћи, обићи и разићи се).</s><s>Од глагола које карактерише сема ’несамосталност кретања’ анализом је обухваћен само глагол водити зато што је он семантички најбогатији глагол који садржи поменуту компоненту.</s><s>У научном стилу нисмо пронашли све наведене глаголе, па смо пажњу усмјерили на глаголе: ићи, затим адлативне глаголе: доћи, прићи, ући и наићи, аблативне глаголе: поћи и изаћи, перлативне глаголе: прећи и проћи и глагол водити.</s><s>Пренесена значења глагола кретања анализирали смо с обзиром на типове семантичких трансформација, које као резултат дају полисемантичку дисперзију једне лексеме, а то су: метонимија, синегдоха и метафора.</s><s>Поткритеријум за описивање метафоричних значења биле су семантичке компоненте које учествују у процесу метафоризације.</s><s>Тако смо издвојили двије групе метафоричних значења: мотивисана метафорична значења, гдје смо сврстали семантичке реализације чији настанак омогућава диференцијална сема основног значења глагола и асоцијативна метафорична значења, гдје потпадају значења која омогућава потенцијална, факултативна сема примарног значења глагола.</s>\n<s>Анализу пренесених значења глагола кретања почели смо са глаголом кренути.</s><s>Овај глагол забиљежили смо у књижевноумјетничком, али не и у научном функционалном стилу.</s><s>У књижевноумјетничком стилу значења глагола кренути развијају се механизмима метонимије и метафоре.</s><s>Метонимијским преносом настају значења ,,отићи“ и ,,поћи заједно с неким усмјеравајући правац кретања, повести“.</s><s>Најпродуктивнија, а заправо и једина семантичка компонента која омогућава настајање метафоричних значења овога глагола јесте ’ингресивност’, тј. почетак радње, а издвојили смо сљедећа значења: ,,дићи се, устати, поћи (на некога, против некога), напасти“, ,,почети расти, почети тјерати нове изданке“, ,,почети се повољно развијати; уопште добити неки неки обрт, почети се развијати у одређеном правцу“, ,,почети, започети, отпочети“, ,,почети чинити нешто“, ,,приступити остварењу нечега, предузети нешто, ријешити (се)“.</s><s>Једна од полазних хипотеза била је та да пренесена значења глагола кретања не чине хомогену семантичку групу.</s><s>То смо потврдили већ при анализи глагола кренути, гдје смо показали да се значења овога глагола уплићу у друге семантичке групе.</s><s>Тако нпр. у значењу ,,напасти (кога)“ глагол кренути припада лексичко-семантичкој групи глагола борбе, док се нпр. у значењу ,,почети, започети, отпочети“ овај глагол уплиће у групу фазних глагола.</s><s>Разматрајући полисемијски опсег глагола ићи у књижевноумјетничком стилу, закључили смо да овај глагол реализује широк спектар значења будући да се њиме означавају различите врсте кретања, како физичке тако и апстрактне, ситуације простирања, ширења, итд.</s><s>Сва значења глагола ићи индукована су на основу семантичких компоненти: ’директивна немаркираност’, ’континуираност кретања’ и ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Захваљујући немаркираности у погледу директивности, овим се глаголом, како смо показали, означава опште директивно, тј. перлативно кретање, али и посебно директивно, односно адлативно и аблативно кретање, а наведена усмјерена кретања могу бити заснована на метонимији и метафори.</s><s>У метонимијски индукована значења сврстали смо значења: ,,прелазити“, ,,одлазити, удаљавати се“, ,,силазити“, ,,упућивати се куда с каквим циљем“, ,,упућивати се куда са намјером да се нешто уради“, улазити“, ,,кружити, циркулисати“, док смо у метафорична значења сврстали сљедеће семантичке реализације: ,,протицати, тећи“, ,,приближавати се, примицати се“, ,,тежити нечему“, ,,нападати, сналазити“, ,,угледати се на некога, поводити се за ким“, ,,припадати“ те ,,продирати, забадати се“.</s><s>Осим ’директивне немаркираности’, активне су и семе 197</s>\n<s>’континуираност кретања’ и ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Семантичка компонента ’континуираност кретања’ мотивациони је фокус за развитак значења као што одговарати чему, слагати се са чим“, ,,продавати се“ и ,,забављати се“.</s><s>Значења ,,ширити се, распростирати се, проносити се“, ,,пружати се, водити“ и ,,дувати“ настала су захваљујући продуктивности семе ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Испитивање глагола ићи у научном стилу показало је да пренесена значења настају искључиво механизмом метафоричног преноса.</s><s>Семантичке реализације које се актуелизују у иманентно само научном стилу с обзиром на то да се односи на библиографски запис о извору.</s><s>У књижевноумјетничком стилу бројне су и разнолике перифрастичке јединице са глаголом ићи, а забиљежили смо метафорске, метонимијске, еуфемистичке и фразеолошке перифразе.</s><s>С друге стране, у научном стилу овај се глагол појављује само као компонента метафорске перифразе ,,ићи у прилог“  ,,бити користан, одговарати“.</s><s>Датим перифрастичким изразом наглашава се континуираност радње.</s><s>Једна од постављених хипотеза односила се на то да глаголи прототипичнији у оквиру својих група показују већа полисемичка својства, тј. посједују већи степен метафоризације.</s><s>У дијелу у коме смо анализирали адлативне глаголе закључили смо да глагол доћи, као прототипски глагол ове групе, остварује највећи број пренесених значења.</s><s>Метонимијски индукована значења овога глагола у књижевноумјетничком стилу су: ,,поћи, кренути заједно, придружити се“ и ,,довести, тј. доћи крећући се превозним средством“.</s><s>Највећи број метафоричних значења омогућава сема ’адлативност’ и на основу ње развијају се значења: ,,настати, наићи, искрснути“, ,,набавити, прибавити, снаћи, домоћи се“, ,,стићи до извјесног ступња, границе, стадија у неком послу, обављању радње“, ,,доспјети до неког степена, фазе у неком процесу, развоју, дотјерати“, ,,заузети неко мјесто, положај, стећи неко звање“, ,,настати, наступити“, ,,допријети“, ,,надоћи, Поред семе ’адлативност’, продуктивна је и сема ’завршетак радње’, а на основу ње настају семантичке реализације: ,,постати, добити изглед чега“, ,,постати, бити“, ,,обузети, спопасти“, ,,произаћи, бити проузрокован“, ,,наћи се, налазити се негдје, заузети своје 198</s>\n<s>196 мјесто“ и ,,наставити се на што, заређати се“.</s><s>Сема ’завршетак радње’, тј. ’резултативност’ продуктивна је и у научном стилу будући да омогућава настанак значења ,,произаћи, постати, настати“ и ,,наћи се, налазити се негдје, заузимати одређено мјесто“.</s><s>Значење ,,произаћи, постати, настати“ својствено је само научном стилу, док смо семантичку реализацију ,,наћи се, налазити се негдје, заузимати одређено мјесто“ забиљежили и у књижевноумјетничком стилу, с тим да се у књижевноумјетничком стилу ово значење односи на конкретне референте, док се у научном стилу односи на апстрактне референте.</s><s>Анализа је показала да глагол доћи много више тежи идиоматизацији израза у научном него у књижевноумјетничком стилу.</s><s>То значи да се у највећем броју случајева овај глагол појављује као семикопулативни у оквиру декомпонованог предиката.</s><s>Глаголске именице које означавају ,,производ“ мисаоног процеса, као нпр. закључак, сазнање или пак именице nomina actionis носиоци су лексичког значења декомпонованог глагола, а означава се завршетак радње, што значи да се ’адлативност’ транспонује у ’резултативност’.</s><s>Уколико је именица у перифрастичкој јединици проширена атрибутом преноси се већа количина информација него неперифрастичким конкурентом, што се уочава у примјерима: доћи до нових и дубљих сазнања, доћи до значајног научног сазнања, Сљедећи анализирани глагол у оквиру групе глагола којим се исказује адлативно усмјерено кретање био је глагол прићи.</s><s>Он у књижевноумјетничком стилу има ,,слаб“ полисемијски потенцијал јер се остварује само у трима метафоричним значењима: ,,стати на нечију страну, удружити се с неким“, ,,прихватити се, латити се (неког посла)“ и ,,настати, наступити“.</s><s>С друге стране, у научном стилу нисмо пронашли ниједан примјер реализације секундарног значења глагола прићи.</s><s>У овоме функционалном стилу глагол прићи појављује се, по правилу, као компонента метафорске перифразе.</s><s>А метафорске перифразе које смо забиљежили су: ,,прићи примјеру“  ,,анализирати (примјер)“ и уважавањем“</s>\n<s>разлику неперифрастичког синонима, овим се перифрастичким јединицама потцртава компонента ’адлативност’, која се транспонује у ’резултативност’.</s><s>199</s>\n<s>Проведена анализа значења глагола ући у књижевноумјетничком стилу показала је да је метонимијски индуковано значење овога глагола ,,проћи“, док је значење ,,доћи (некоме), посјетити некога“ настало механизмом синегдохе.</s><s>У метафоричном преносу значења глагола ући учествује диференцијална сема ’интралокализација’ и потенцијалне семе, семе префикса у- које се односе на ’потпуно обухватање глаголском радњом’ и ’извршење глаголске радње’.</s><s>Најпродуктивнија сема ’интралокализација’, тј. ’продирање, доспијевање у нешто’ омогућава развитак највећег броја семантичких реализација глагола ући као што су: ,,ступити у неку дјелатност, активност, почети учествовати у нечему“, основу семе ’потпуно обухватање глаголском радњом’ настало је значење ,,остати дуже и преко одређене границе“, док је значење ,,ступити у одређено доба живота“ настало преношењем номинације са конкретног плана завршетка кретања у простору на апстрактни план ступања у одређено доба живота.</s><s>За разлику од књижевноумјетничког стила, у научном стилу забиљежили смо само једно метафорично значење ,,убрајати се, спадати“.</s><s>Наведено значење подударно је и књижевноумјетничком стилу.</s><s>Настало је метафоричном трансформацијом семе префикса у-, ’продирање, доспијевање у нешто, у оквире, у унутрашњост нечега’, а за колокат има модел у + акузатив.</s><s>У књижевноумјетничком стилу забиљежили смо метафорске, еуфемистичке и фразеолошке перифразе.</s><s>Перифрастичким изразима са глаголом ући, у чијој основи стоји метафора, изражава се ’адлативност’, која се реализује у фазном значењу (као почетак вршења какве живот“  ,,постати дио чијег живота“.</s><s>Еуфемистичку перифразу репрезентује примјер издваја сема ’извршеност радње’.</s><s>Наведена сема, такође се потцртава у фразеолошким кожу“  ,,стећи чију наклоност“.</s><s>Перифрастичке јединице које се јављају у научном расправљати“, ,,ући у употребу“  ,,почети се употребљавати“.</s><s>Свим овим изразима заједничко је то што се наглашава почетак вршења радње.</s><s>Осим фазне модификације радње, перифразама чија је компонента глагол ући и у овоме функционалном стилу може 200</s>\n<s>разлику се означити и егзистенцијално значење, што потврђује примјер ,,ући у састав“  ,,постати Значења глагола наићи у књижевноумјетничком стилу такође се развијају механизмима метонимије, синегдохе и метафоре.</s><s>Механизмом метонимијског преноса настају значења: ,,доћи крећући се под дејством покретачке силе“ и ,,свратити, навратити“, а синегдохска значења су: ,,доћи, доспјети, стићи“, ,,идући срести некога, сусрести некога, набасати на некога“ и ,,идући уочити, видјети нешто, набасати“.</s><s>Код ових значења инваријантна семантичка компонента постаје ’случајна, непланирана појава локализатора</s>\n<s>мотивисана трансформацијом сема ’адлативност’ и ’изненадни, случајни долазак’.</s><s>Семантичка компонента ’адлативност’ омогућила је развитак значења ,,наступити, настати“ и ,,јавити се, појавити се“, док трансформацијом семе ’изненадни, случајни долазак’ настају значења: ,,спопасти, задесити“, ,,захватити, обузети“, ,,случајно или трагајући наћи, пронаћи, уочити нешто“, ,,доспјети, запасти (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама, сметњама, препрекама)“ и ,,изазвати, створити код некога неку реакцију, неко расположење, став“.</s><s>Анализа секундарних значења глагола наићи у научном стилу показала је да је и у њему продуктивна сема ’изненадни, случајни долазак’ будући да се актуелизује у двама забиљеженим метафоричним значењима: ,,уочити, примијетити“ и ,,доспјети (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама)“.</s><s>Обје семантичке реализације добијају се помоћу реакције која је исказана приједлошко-падежном конструкцијом типа на + акузатив.</s><s>Значење ,,уочити, примијетити“ нисмо забиљежили у књижевноумјетничком стилу, док је семантичка реализација ,,доспјети (у неке тешкоће), суочити се (с неким тешкоћама) подударна у оба функционална стила.</s><s>У корпусу књижевноумјетничког стила пронашли смо само једну перифразу са овим глаголом, и то метафорску перифразу ,,наићи на глас / шапат“, којом се наглашава сема ’изненадни, случајни долазак’.</s><s>С друге стране, у научном стилу нисмо забиљежили ниједну перифрастичку јединицу са овим глаголом.</s><s>То је сасвим разумљиво ако имамо у виду да је описни начин казивања својствен књижевноумјетничком стилу, а да смо у њему забиљежили само један примјер.</s><s>Стога не чуди податак да у научном функционалном стилу нисмо пронашли ниједан примјер перифразе са овим глаголом.</s><s>201</s>\n<s>Посљедњи глагол који смо анализирали у оквиру групе адлативних глагола био је глагол заћи.</s><s>Њега смо забиљежили само у књижевноумјетничком стилу.</s><s>Утврдили смо да механизмом метонимијског преноса настају значења: ,,проћи са стране, иза леђа“ и ,,залутати“.</s><s>Код ових семантичких реализација присутна је архисема ’кретати се мијењајући мјесто’, али као сема нижег ранга, док у значењу ,,проћи са стране, иза леђа“ статус архисеме добија ’перлативност’, односно ’случајно скретање са жељеног пута’ у значењу ,,залутати“.</s><s>Механизмом синегдохе настају значења: ,,ући, ступити“ и ,,доћи, свратити“.</s><s>У овим значењема, како смо показали, инваријантна семантичка компонента постаје ’адлативност’.</s><s>Метафорична значења глагола заћи добијена су захваљујући семама ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’, ’ингресивност’ и ’дуже упуштање у неку радњу’.</s><s>Семантичка компонента ’циљ је кретања одређен задњом страном локализатора’ мотивациона је база за повезивање основног садржаја глагола заћи – ,,крећући се уклонити се с видика, замаћи иза нечега“ и секундарног ,,спустити се иза хоризонта“.</s><s>Метафоричном трансформацијом семе ’ингресивност’ настају значења ,,упустити се у нешто“ и ,,ступити у одређено доба живота“, док је трансформацијом семе ’дуже упуштање у неку радњу’ добијено значење ,,зарадити се, задубити се у посао“.</s><s>Од перифрастичких јединица са глаголом заћи забиљежили смо израз ,,заћи у године“  ,,остарјети“, гдје се наглашава сема ’ингресивност’.</s><s>И у групи аблативних глагола у књижевноумјетничком стилу најшири спектар значења остварује прототипски представник ове групе, тј. глагол отићи.</s><s>Овај глагол нисмо забиљежили у грађи научног стила, из чега произлази да су пренесена значења глагола кретања фреквентнија и семантички хетерогенија у књижевноумјетничком него у научном стилу.</s><s>У прозним текстовима писаца 20, односно 21. вијека издвојили смо сљедећа метонимијски индукована значења овога глагола: ,,поћи, кренути“, ,,отпутовати, метонимијским значењима, поред трансформисане архисеме, битно је учешће бар једне од диференцијалних семантичких компонената, а то је ’аблативност’, како је анализа и показала.</s><s>Изузетак је значење ,,доћи (некоме), посјетити (некога)“, гдје је наведена сема у потпуности десемантизована будући да се овом семантичком реализацијом означава супротно значење у односу на примарно, тј. означава се ’приближавање локализатору’.</s><s>Значења која су мотивисана метафоричном трансформацијом диференцијалне семе 202</s>\n<s>’аблативност’ јесу: ,,напустити, оставити некога“ и ,,просути“.</s><s>Факултативне семантичке компоненте које омогућавају настанак асоцијативних метафоричних значења глагола отићи јесу ’распростирање кретања по површини’ и сема префикса од- која се односи на ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>На основу компоненте ’распростирање кретања по површини’ настају значења ,,проширити се, пронијети“ и ,,пружати се, простирати“.</s><s>Повезивање основног значења глагола отићи и секундарних семантичких реализација: ,,проћи, минути, протећи“, ,,пропасти, нестати“, ,,остати без нечега, изгубити нешто“ и ,,продати“, како смо установили, врши се на основу семантичке компоненте префикса од-, ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Глагол отићи компонента је перифрастичих јединица у чијој су подлози метафора, еуфемизам те фразеологизам.</s><s>Тако се метафорским перифразама са овим глаголом наглашава семантичка компонента која се односи на ’почетак кретања’, еуфемистичким перифразама, као нпр. ,,отићи на онај свијет“ / ,,отићи под земљу“  ,,умријети“ потцртава се сема ’аблативност’, док је за фразеолошке перифразе, као нпр. ,,отићи низ воду“  ,,пропасти“ најкарактеристичнија сема ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Анализа глагола поћи у књижевноумјетничком стилу показала је да је у полисемантичкој структури овога глагола најпродуктивнија семантичка компонента ’ингресивност’, с обзиром на то да је присутна у већини пренесених значења, како метонимијских тако и метафоричних. ’Ингресивност’ се актуелизује у метонимијским значењима ,,почети пловити“ и ,,полетјети“, а метафоричном трансформацијом ове семе настају сљедећа мотивисана метафорична значења: ,,почети“, ,,почети лити“, ,,почети тећи“, ,,почети се забављати“ и ,,почети се одвијати, дешавати се“.</s><s>Настанак асоцијативних метафоричних значења глагола поћи омогућавају семе ’распростирање кретања по површини’, ’дистрибутивност’ и ’континуативност’. ’Распростирање кретања по површини’ мотивациони је фокус за развитак семантичке реализације ,,раширити се, распростријети се“.</s><s>Метафоричном трансформацијом семе ’дистрибутивност’ настају значења ,,напасти некога, навалити на некога“ и ,,угледати се на некога“, док значење ,,прожети“ има извориште у семантичкој компоненти ’континуативност’.</s><s>У научном стилу глагол поћи има ужи спектар значења него у књижевноумјетничком јер се појављује у двјема семантичким реализацијама, и то: ,,темељити се, имати основ у чему“ и ,,почети“.</s><s>Заједнички елемент основне и ових секундарних семема глагола поћи налази се у 203</s>\n<s>мотивисана компоненти ’ингресивност’, односно почетак радње.</s><s>Поменута метафорична значења остварују се у приједлошко-падежној конструкцији од + генитив.</s><s>Значење ,,почети“ актуелизује се и у књижевноумјетничком стилу, док је семантичка реализација ,,темељити се, имати основ у чему“ иманентна научном стилу.</s><s>Овим се значењем означава заснивање на каквим чињеницама, критеријумима, итд.</s><s>У перифрастичким јединицама са глаголом поћи у грађи књижевноумјетничког стила сема ’почетак радње’ такође се показала као ,,најкарактеристичнија“, будући да се наглашава како у метафорским тако и у метонимијским перифразама.</s><s>С друге стране, у научном стилу нисмо забиљежили перифразе чији је конституент наведени глагол.</s><s>У оквиру аблативних глагола кретања анализирали смо и значења глагола изаћи.</s><s>Установили смо да су у књижевноумјетничком стилу значења овога глагола заснована на метонимији, синегдохи и метафори.</s><s>Метонимијски индукована значења су: ,,доћи, појавити се негдје“ и ,,попети се, испети се“.</s><s>У семантичком садржају ,,доћи, појавити се негдје“ основна сема постаје ’адлативност’, а у значењу ,,попети се, испети се“ архисема постаје ’кретати се навише’.</s><s>Значење ,,напустити неку средину“ добијено је синегдохом будући да ’аблативност’ која је диференцијална сема примарног значења постаје инваријантна семантичка компонента у овоме значењу.</s><s>Најзначајнији активатори метафоричних преноса, како је анализа показала, јесу семе ’екстралокативност’ и ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Захваљујући семи ’екстралокативност’, добијена су значења ,,појавити се, засвијетлити“ и ,,појавити се, бити објављен“.</s><s>Фокус асоцијативне везе између основног значења глагола изаћи и секундарно именованих: ,,постати, испасти“, ,,напустити нешто, престати учествовати у нечему“ и ,,престати бити у неком стању“ налази се у семи ’завршетак, окончање радње или стања’.</s><s>Анализа пренесених значења глагола изаћи у научном стилу показала је да је овај глагол ,,семантички огољен“ с обзиром на то да се јавља само у једном метафоричном значењу, ,,објавити“.</s><s>А ово је значење настало на основу компоненте ’екстралокализација’, тј. кретање из унутрашњости локализатора.</s><s>Значење ,,објавити“ актуелизује се такође и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>За разлику од књижевноумјетничког стила, у научном стилу глагол изаћи може бити фунционално и категоријално подударан с модалним ријечима.</s><s>Наша грађа је показала да овај глагол у одређеној семантичкој позицији реализује значење ,,слиједи, према томе, једнако је, дакле“, што значи да конверзијом прелази у модалну 204</s>\n<s>мотивисана закључну партикулу и треба га третирати као партикулу, а не као глагол.</s><s>Када је ријеч о перифрастичким јединицима са глаголом изаћи у књижевноумјетничком стилу, показали смо да се семантичка компонента ’завршетак, окончање радње или стања’ потцртава како у метафорским перифразама, као нпр. ,,изаћи из моде“  ,,изгубити се, ишчезнути, бити потиснут“ тако и у фразеолошким перифразама, као нпр. ,,изаћи на видјело“  ,,сазнати се, прочути се“.</s><s>За синегдохску перифразу, пак, најкарактеристичнија је сема ’екстралокативност’, што се види из примјера: Волио је Прокопије домаће ријечи, знао је да их препозна и одабере, једнако се ругао свим туђицама из чијих уста изашле.</s><s>Док су у књижевноумјетничком стилу фреквентне разнолике перифрастичке јединице са глаголом изаћи, у научном стилу забиљежили смо само један примјер метафорске перифразе ,,изаћи из оквира неке дисциплине“  ,,престати припадати некој дисциплини“, гдје се потцртава семантичка компонента ’престанак радње’.</s><s>У књижевноумјетничком стилу глагол сићи остварује мали број значења, па је сасвим очекивано што га нисмо забиљежили у научном стилу.</s><s>Од секундарних значења добијених метонимијском трансформацијом забиљежили смо семантичке реализације ,,сјахати“ и ,,изаћи из каквог превозног средства“.</s><s>Сема ’кретање с горње површине локализатора’ индуктор је секундарних, метафоричних значења глагола сићи: ,,слити се“, ,,спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“ и ,,спустити се на нижи друштвени положај“.</s><s>Значење ,,спуштајући се ширити се, струјати, распростирати се“, осим семе ’кретање с горње површине локализатора’, има извориште и у семантичкој компоненти ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Ова сема, захваћена процесом метафоричне трансформације такође индукује значење ,,пружати се, водити“.</s><s>Од перифрастичких јединица са глаголом сићи забиљежили смо конструкцију ,,сићи с ума / памети“, у којој се на врло сликовит начин дочарава ’доспијевање у неко стање’.</s><s>У групи глагола који означавају перлативну концепцију кретања анализирали смо значења глагола: прећи, проћи, обићи и разићи се.</s><s>Најразноврснија значења реализују глаголи прећи и проћи.</s><s>Ове смо глаголе забиљежили и у научном стилу, док нисмо пронашли примјере са глаголима обићи и разићи се.</s><s>205</s>\n<s>У књижевноумјетничком стилу секундарна значења глагола прећи која су добијена метонимијом су: ,,превести се“ и ,,преселити се“.</s><s>У семантичкој реализацији ,,превести се“ архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ трансформише се у ’кретати се помоћу превозног средства’, а у значењу ,,преселити се“ нова архисема постаје ’прелажење из једног мјеста у друго’.</s><s>Осим трансформисане архисеме, у значењу ,,преселити се“ актуелизује се и сема нижег ранга основног значења, ’перлативност’.</s><s>Ова компонента активира се и у метафоричним значењима, па на основу ње настају семантичке реализације: ,,напустивши кога прићи, приступити другоме“, ,,промијенити занимање“, ,,напустивши једну вјероисповјест, постати припадник друге“, ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“, ,,измијенити начин рада, почети радити друкчије, почети примјењивати једно умјесто другог“, ,,превући“ и ,,премазати“.</s><s>Потенцијалне семе глагола прећи које омогућавају настанак асоцијативних метафороричних значења јесу: ’мали степен радње или њена краткоћа’, ’претварање, превођење из једног стања у друго’, ’претјераност радње’, ’завршетак радње’, ’обухватање радње’ и ’распростирање кретања по површини’.</s><s>Сема префикса пре-, ’мали степен радње или њена краткоћа’ мотивациона је база за настанак значења ,,појавити се и брзо ишчезнути“, док захваљујући семи ’претварање, превођење из једног стања у друго’ настаје значење ,,промијенити се, постати друго“.</s><s>Семантичка компонента која се односи на ’завршетак радње’ метафоричком транспозицијом индуковала је значења: ,,проћи, минути, протећи“, ,,опростити, не обазријети се на нешто“, и ,,пренијети се од једнога другоме, раширити се“.</s><s>Такође, продуктивна је и сема ’претјераност радње’ јер омогућава настанак семантема ,,прекорачити“, ,,прекорачити старосну границу“ и ,,учинити више него што је допуштено“.</s><s>Значење ,,обрисати“ постало је активношћу семе ’обухватање радње’, док је значење ,,пружати се, водити“ настало захваљујући продуктивности семе ’распростирање кретања по површини’.</s><s>У научном стилу, пак, овај се глагол појављује у двјема секундарним семантичким реализацијама: напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“ и ,,промијенити се, постати друго“.</s><s>Значење ,,напустивши један начин дјеловања, почети радити друкчије“ настало је на основу компоненте ’перлативност’, која је диференцијална сема основног значења глагола прећи што значи да потпада у мотивисана метафорична значења.</s><s>Семантема ,,промијенити се, постати друго“ убраја се у асоцијативна метафорична значења будући да њен настанак омогућава факултативна сема 206</s>\n<s>мотивисана примарног значења, тј. сема префикса пре-, ’претварање, превођење из једног стања у друго’.</s><s>Ове су семантичке реализације подударне и у књижевноумјетничком стилу, мада значење ,,промијенити се, постати друго“ подразумијева различите денотате у поменутим функционалним стиловима.</s><s>У књижевноумјетничком стилу односи се на метафорични пренос номинације са конкретног домена кретања на апстрактни план преласка из једног стања у друго (нпр. задовољство прелази у одушевљење, разговор прелази у свађу), док се у научном стилу, тачније у уџбенику хемије ово значење најчешће односи на прелазак молекула у раствор (нпр. негативни јони, анјони прелазе у неутралне атоме).</s><s>Када је ријеч о вишечланим изразима у којима се глагол прећи појављује као конституент, у корпусу књижевноумјетничког стила забиљежили смо метонимијске и синегдохске перифразе.</s><s>У метонимијским перифразама, као нпр. ,,прећи погледом“ или ,,прећи преко усана“ наглашава се компонента ’линија кретања’, која се такође, потцртава и у перифрази, у чијој је основи синегдоха, као нпр. ,,прећи из руке у руку“.</s><s>С друге стране, у грађи научног стила пронашли смо само један примјер метафорске перифразе: ,,прећи на подручје осталих наука“, којом се, такође, потцртава сема ’линија кретања’.</s><s>Глагол проћи реализује широк спектар значења у књижевноумјетничком функционалном стилу.</s><s>Значења глагола проћи која су добијена механизмом метонимије јесу ,,пролетјети“ и ,,пројахати“.</s><s>У обје семантичке реализације присутна је архисема основног значења ’кретати се мијењајући мјесто’, с тим да има функцију семе нижег ранга.</s><s>У значењу ,,пролетјети“ нова архисема постаје ’кретати се летећи’, док у значењу ,,пројахати“ инваријантна семантичка компонента постаје ’кретати се помоћу јахаће животиње’.</s><s>Архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ присутна је и у синегдохски индукованим значењима: ,,мимоићи“, ,,оставити иза себе (некога, нешто)“ и ,,прећи, обићи, пропутовати“.</s><s>У овим значењима инваријантна семантичка компонента постаје ’перлативност’. ’Перлативност’ се активира и у метафоричним значењима, те представља мотивациону базу за настанак семантичких реализација: ,,продријети, пробити се“ и ,,провући“.</s><s>Развијање асоцијативних метафоричних значења глагола проћи омогућавају неколике семантичке компоненте, као што су: ’распростирање кретања по површини’, ’континуираност кретања’, ’мали степен радње или њена краткоћа’, ’почетак вршења какве радње’ и ’довршена радња’.</s><s>Метафоричком транспозицијом семе ’распростирање 207</s>\n<s>мотивисана кретања по површини’ настају значења ,,проширити се, пронијети“ и ,,пружати се, водити“, а трансформацијом семе ’континуираност кретања’ настаје значење ,,тећи“.</s><s>Сема ’мали степен радње или њена краткоћа’ извориште је значења ,,накратко обузети, прожети“ и ,,појавити се и брзо нестати“, док је компонента ’почетак вршења какве радње’ продуктивна за настанак значења ,,струјећи, ширећи се, испунити неки простор, прострујати“.</s><s>Највећи број метафоричних значења глагола проћи настаје на основу семе ,,ишчезнути, нестати“, ,,престати бољети“, ,,бити прихваћен, изабран већином гласова“, поднијети, преживјети“ и ,,престати радити нешто, оставити некога на миру“.</s><s>Док у књижевноумјетничком стилу овај глагол има богат семантички потенцијал, у научном стилу он се појављује само у једноме значењу – ,,подврћи се чему“.</s><s>Ово значење индуковано је семом ’довршена радња’, а реализује се и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>Анализа перифрастичких израза са глаголом проћи у књижевноумјетничком стилу показала је да се овим изразима, у чијој основи стоји метафора, као нпр. проћи кроз чији кревет, потцрава ’перлативност’.</s><s>Такође, ова сема наглашава се и у метонимијским перифразама, као нпр. проћи кроз сјећање или проћи кроз чије очи, с тим да се код ових израза потцртава и компонента ’довршене радње’.</s><s>Метафорску перифразу са овим глаголом, као нпр. ,,проћи етапе / кроз низ ступњева“  ,,захватити, мијењати“ пронашли смо и у грађи научно-уџбеничког подстила.</s><s>Фразеолошку перифразу, као нпр. ,,проћи кроз више руку“  ,,пасти под чију надлежност, под чију контролу“, којом се наглашава сема ’перлативност’ забиљежили смо такође у научном, али не и у књижевноумјетничком стилу.</s><s>Иако је научни стил лишен експресивних језичких средстава, наведени примјер перифразе у чијој је основи фразеологизам показује да је присуство оваквих јединица ипак могуће, што се може објаснити утицајем разговорног стила или научно-популарног подстила.</s>\n<s>У књижевноумјетничком стилу глагол обићи актуелизује мали број значења.</s><s>Закључили смо да механизмом синегдохе настаје значење ,,проћи залазећи на много мјеста, прокрстарити“.</s><s>У овоме значењу архисема ’кретати се мијењајући мјесто’ постаје сема нижег ранга, док статус архисеме добија ’перлативност’, која је диференцијална сема примарног значења. ’Перлативност’ је продуктивна и за настанак метафоричних значења 208</s>\n<s>мотивисана будући да заједно са компонентом ’обилажење’ омогућава развитак значења ,,проћи унаоколо избјегавајући некога, заобићи“.</s><s>Осим наведеног значења, сема ’обилажење’, захваћена процесом метафоричне трансформације, индукује и значење ,,погледати да ли је нешто у реду, извршити преглед, контролу“.</s><s>Значење ,,посјетити некога“ настало је продуктивношћу потенцијалне семе префикса об-, ’извршеност радње’.</s><s>Мали број значења реализује и глагол разићи се, те га уопште нисмо забиљежили у научном стилу.</s><s>Сва ексцерпирана значења настају искључиво механизмом метафоре.</s><s>Продуктивне, активне семе које доприносе развитку нових значења глагола разићи се јесу семе ’разноусмјереност кретања’, ’ублажавање интензитета нечега, тј. прекидање или завршетак неког стања’ и ’ширење нечега, повећавање обима нечега’.</s><s>Значење ,,показати неслагање са неким у мишљењу, доћи у сукоб, посвађати се“ настало је захваљујући продуктивности семе основног значења лексеме разићи се, ’разноусмјереност кретања’.</s><s>Семантичка реализација ,,постепено се расплинути, распршити се, изгубити се, ишчезнути, нестати“ постала је активношћу потенцијалне семе префикса раз-, ’ублажавање интензитета нечега, тј. прекидање или завршетак неког стања’, а значење ,,распростријети се, раширити се“ добијено је метафоричном трансформацијом двију сема, ’ширење нечега, повећавање обима нечега’ и ’разноусмјереност кретања.</s><s>Од глагола који садрже сему ’несамосталност, узрокованост кретања’ анализом је био обухваћен само глагол водити с обзиром на његову семантичку разуђеност.</s><s>Значења овога глагола анализирили смо у оба функционална стила.</s><s>Установили смо да пренесена значења овога глагола у књижевноумјетничком стилу настају активношћу сема ’усмјереност’ и ’активни субјекат и пасивни објекат’, а да се значења добијају механизмом метонимије и метафоре.</s><s>Метонимијски садржај глагола водити јесте ,,силом одводити, тјерати“.</s><s>Код ове семантеме присутна је архисема ’премјештати се у простору’, али као сема нижег ранга, док нова архисема постаје ’присиљавати некога да се креће’.</s><s>Значења која су мотивисана метафоричном трансформацијом диференцијалне семе ’активни субјекат и пасивни објекат’ јесу ,,бити на челу, предводити“, ,,предводити у пјесми“ и ,,руководити, управљати“.</s><s>У метафоричном процесу поменутих значења учествује и сема ’усмјереност’.</s><s>Ова семантичка компонента у садејству са семом ’распростирање кретања по површини’ омогућава развитак значења ,,пружати се, протезати се одређеним правцем“ 209</s>\n<s>мотивисана и ,,служити као пут, правац“.</s><s>Метафоричном трансформацијом семе ’усмјереност’ настају и значења: ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“, ,,упућивати, наводити на нешто“ и ,,састављати, уносити нешто (писмено)“.</s><s>Глагол водити конституент је перифрастичких израза са декомпонованим предикатом, у којима постаје семикопулативан глагол, а глаголска именица носилац лексичког значења декомпонованог глагола, као у примјерима: ,,водити преговоре“  ,,преговарати“, ,,водити разговоре“  ,,разговарати“ и сл.</s><s>Такође, водити може бити и компонента еуфемистичке парафразе, као нпр. ,,водити љубав“, која настаје декомпоновањем еуфемистичке лексеме на семантичке компоненте.</s><s>С друге стране, у научном стилу актуелизују се три секундарне семантичке реализације глагола водити: ,,упућивати, наводити на нешто“, ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“ и ,,тежити“.</s><s>Ова значења развијају се захваљујући семи ’усмјереност’.</s><s>Од наведених значења, два су подударна у књижевноумјетничком стилу, и то: ,,упућивати, наводити на нешто“ и ,,доводити до нечега, доприносити нечему, имати нешто као посљедицу“, док смо значење ,,тежити“ пронашли само у књижевноумјетничком стилу.</s><s>За разлику од књижевноумјетничког стила, у којем смо забиљежили разнолике примјере перифрастичких јединица са глаголом водити, у чијој је подлози декомпоновани предикат, као и примјере еуфемистичке парафразе, у научном стилу пронашли смо сљедеће примјере: ,,водити рачуна“  ,,бринути о нечему, обазирати се на нешто, узимати нешто у обзир“ и ,,водити дискусију“  ,,дискутовати“.</s><s>А овим се изразима потцртава ’континуирана процесуалност’, тј. трајање каквог процеса.</s><s>Из свега наведеног произлази да су пренесена значења глагола кретања фреквентнија и семантички хетерогенија у књижевноумјетничком него у научном стилу.</s><s>Удио глагола у научном стилу знатно је мањи него у књижевноумјетничком стилу, па тако глаголе: кренути, заћи, отићи, сићи, обићи и разићи се, чија смо значења описивали у књижевноумјетничком стилу, уопште нисмо забиљежили у грађи научног стила.</s><s>Осим тога, анализирани глаголи су ,,семантички огољени“ и сведени на једно, два или три значења.</s><s>Та значења одређених глагола понављају се, што и јесте диференцијална ознака језика науке која говори о његовој специфичности.</s><s>Разматрањем метафоричних значења глагола кретања у књижевноумјетничком и научном функционалном стилу закључили смо 210</s>\n<s>мотивисана да су одређена значења подударна у оба стила, будући да представљају језички корелат когнитивно утемељених концепата.</s><s>Анализа је показала да исте семантичке компоненте имају пресудну улогу за образовање метафоричних значења у двама различитим функционалним стиловима.</s>\n<s>Ајџановић 2018: Јелена Ајџановић, О експанзији префикса из- код глагола: семантичкосинтаксички и прагматички аспекти, Језици и културе у времену и простору, VII/ 2, Алановић 2013: Миливој Алановић, Типични структурно-семантички модели перифраза са глаголима просторно-мобилних односа, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, LVI/2, Нови Сад, 39–59.</s>\n<s>Влајић Поповић 2002: Јасна Влајић Поповић, Историјска семантика глагола ударања у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ.</s><s>Вујовић 2006: Душанка Вујовић, Семантичка анализа глагола кретања у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/ 1, Београд, 303–309.</s><s>Вујовић 2009: Душанка Вујовић, Семантичка и деривациона анализа глагола кретања у српском језику, докторска дисертација, Нови Сад: Филозофски факултет.</s><s>Вујовић 2011а: Dušanka Vujović, Semantika glagola ići u Andrićevim pripovetkama iz austrougarskog perioda, Austrougarski period u životu i djelu Iva Andrića, BeogradВујовић 2011б: Душанка Вујовић, Семантичка и деривациона обележја глагола отежаног кретања, Граматика и лексика у словенским језицима, Нови Сад–Београд, 349–359.</s><s>Вујовић 2012а: Душанка Вујовић, Основна значења и префиксална деривација глагола ићи и ходати, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 55–2, Нови Сад, Вујовић 2012б: Душанка Вујовић, Префиксални творбени обрасци глагола кретања, Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Београд, 527–534.</s><s>Вујовић 2012в: Душанка Вујовић, Деривација и реакција глагола ићи, ВАЛЕНТНОСТ РЕЧИ И ИЗРАЗА: морфосинтаксички, семантички и прагматички аспекти, Нови Вујовић 2017: Душанка Вујовић, Глаголи кретања помоћу превозног средства – лексичкосемантичке и творбене карактеристике, Путевима речи – зборник радова у част Даринки Гортан Премк, Београд: Филолошки факултет, 399–414. 216</s>\n<s>Гортан Премк 1971: Даринка Гортан Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ.</s><s>Гортан Премк 2004: Даринка Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српском језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.</s><s>Гортан Премк 2014a: Даринка Гортан Премк, Дефинисање у српској лексикографији, Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд, 131–139. 217</s>\n<s>Димитријевић 1964: Радмило Димитријевић, Теорија књижевности са примерима: композиција, језик и стил, версификација, Београд: Савремена школа.</s><s>Драгићевић 2001: Рајна Драгићевић, Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику, творбена и семантичка анализа, Београд: Институт за српски језик Драгићевић 2003: Рајна Драгићевић, Механизми настајања секундарних значења лексема, Драгићевић 2008: Рајна Драгићевић, Деривациона гнезда именица које означавају делове тела из угла лексичког богаћења, Научни састанак слависта у Вукове дане, 37 /1, Београд, 371–387.</s>\n<s>Дубоваја 1997: Т.</s><s>А. Дубовая, Метафора как модель смыслопорождения в науке, Лингвистические явления в системе языка и в тексте, Волгоград, 33–45.</s>\n<s>Клајн 2002: Иван Клајн, Творба речи у савременом српском језику, први део, слагање и префиксација, Београд–Нови Сад: Завод за уџбенике, Институт за српски језик САНУ, Матица српска.</s>\n<s>Лихачов 1973: Д. С.</s><s>Лихачов, Несколько мыслей о ,,неточности“ искусства в стилистических направлениях, Philologica.</s><s>Исследования по языку и литературе, Ленинград, 394–400.</s>\n<s>Матијашевић 1985: Јелка Матијашевић, О природи префикса код глагола кретања у руском и српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 14/2, Београд, 139–147.</s>\n<s>Миланов 2016: Наташа Миланов, О глаголима ићи и падати као семантички најбогатијим глаголима кретања у српском језику, Филолог, бр. 13, Бања Лука, 44–56.</s><s>Миланов 2017: Наташа Миланов, Полисемија српске лексике на корпусу ’Речника српскохрватског књижевног и народног језика’, докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет.</s>\n<s>Миланов 2021: Наташа Миланов, Српски лексички фонд из угла полисемије: глаголи, именице, придеви, Београд: Институт за српски језик САНУ.</s><s>Миленковић 2017: Ана Миленковић, Семантичка и творбена анализа глагола којима се означавају осећања у савременом српском језику, докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет.</s>\n<s>Миливојевић 2021: Наташа Миливојевић, О аналитичким предикатима са глаголом кренути у српском језику: лексичко-пројекционистички приступ, Српски језик, XXVI, Београд, 193–216.</s>\n<s>Митриновић 1990: Vera Mitrinović, Poljski glagolski prefiks prze- i njegovi srpskohrvatski ekvivalenti pre- i pro-, Beograd: Naučna knjiga.</s><s>Митрофанова 1975: О.</s><s>Д. Митрофанова, Глагол в научной речи, Русский язык в школе, 2, Митрофанова 1985: О.</s><s>Д. Митрофанова, Научный стиль речи: проблемы обучения, Мишић 2019: Биљана Мишић, Глаголи кретања са секундарним значењем у роману ’Кукавичја пилад’ Лабуда Драгића, Значај српског језика за очување српског културног идентитета II: Српска књижевност као основа српског језика, Андрићград: Андрићев институт, 271–282.</s>\n<s>Окано 2015: К.</s><s>Окано, От лексики к аспектуальности: некоторые особенности сербских глаголов движения кренути – кретати, Аспектуальная семантическая зона: типология систем и сценарии диахронического развития, Киото, 171–175.</s><s>Омеровић 2020: Mirela Omerović, Glagoli kretanja i značenjske transpozicije u ciljnu domenu s prijedložnim akuzativom i instrumentalom, Sarajevski filološki dani, 5, Sarajevo, 85–98. 223</s>\n<s>Радовић Тешић 2014: Милица Радовић Тешић, Распоређивање значења речи у српској лексикографији, Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд, Рафаели 2007: Ida Raffaelli, Neka načela ustroja polisemnih leksema, Filologija, 48, Zagreb, Редли 2016: Јелена Редли, Метафоричке екстензије просторних значења у значење квалификативности у српском језику, Српски језик, XXI, 393–413.</s><s>Речник САНУ 1966–2010: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд: Институт за српскохрватски језик.</s>\n<s>Речник СЈ 2011: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска.</s><s>Ристивојевић Рајковић 2017: Nataša Ristivojević Rajković, Leksičko-semantička analiza glagola sa osnovnim značenjem ’udariti’ u norveškom i srpskom jeziku, doktorska disertacija, Beograd: Filološki fakultet.</s><s>Ристић 2004: Стана Ристић, Експресивна лексика у српском језику: теоријске основе и нормативно-културолошки аспекти, Београд: Институт за српски језик САНУ.</s><s>Ристић 2012: Стана Ристић, О речима у српском језику (творбени и лексикографсколексиколошки аспекти), Београд: Институт за српски језик САНУ.</s><s>Ристић 2015: Стана Ристић, Граматички и когнитивни аспекти лексичког значења, Београд: Институт за српски језик САНУ.</s>\n<s>Розина 2007: Р.</s><s>И.</s><s>Розина, Деривация бытийных и связочных значений глаголов: случай идти, Компьютерная лингвистика и интеллектуальные технологии, Москва, 475–480.</s>\n<s>Скљаревскаја 1987: Г. Н.</s><s>Скляревская, Языковая метафора в словаре: опыт системного описания, Вопросы языкознания, No 2, Москва, 58–65.</s><s>Скљаревскаја 1993: Г. Н.</s><s>Скляревская, Метафора в системе языка, Санкт-Петербург: Смољска 2000: Аделайда Смольска, Конкуренција и синонимија глагола кретања у српском и руском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 29/1, Београд, Стаменковић 2013: Душан Стаменковић, Глаголи људског кретања у српском и енглеском језику у светлу когнитивне семантике, докторска дисертација, Нови Сад: Филозофски факултет.</s>\n<s>Стојановић 2006: Андреј Стојановић, Декомпоновани предикат у научном стилу српског Стојановић 2016: Милица Љ. Стојановић, Полипрефиксирани глаголи у српском језику, докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет.</s><s>Стојановић 2021: Милица Стојановић, Еуфемизми и њихова обрада у савременим речницима српског језика, Лексикографија и лексикологија у светлу актуелних проблема, Београд, 223–238.</s>\n<s>Халас 2012: Ана Халас, Глаголи кретања помоћу превозног средства: између лексиколошке теорије и лексикографске праксе, Годишњак Филозофског</s>\n<s>Цикач 2017: Ivica Cikač, Sintaksičko-semantička analiza glagola kretanja u hrvatskom jeziku iz dijakronijske perspektive, doktorska disertacija, Zagreb: Filozofski fakultet.</s><s>Шамне, Сидорович 2006: Н.</s><s>Л.</s><s>Шамне, Т.</s><s>С.</s><s>Сидорович, Переносные значения английского глагола перемещения to go как результат деривационных изменений в смысловой структуре, Вестник Волгоградского государственного университета, Волгоград, 86–92.</s>\n<s>Oey nsjaty gajerra y cBpxy roxparlr,rBarra uoje AoKropcKe gucepraquj e y ŠururarrHrr perro3rrropujyMy YHU nep:urera y llcroqnou Capaj eny.</s>\n<s>,qa je.qoxropcKa Azcepraquja roA HacnoBoM: pe3ynTar corrcrBeHor r,rcrpaxHBaqKor paAa;' Aa AoKropcxa ALrceprarrr4ja y qjeruzHu nu y 4jeloeunaa uuje 6ura npelloxeHa 3a crl4uarLe 6uro roje Ar,rlnoMe Ha ApyrrrM Br,rcoKoIIIKoJIcKI,IM ycraHoBaMa;</s>\n<s>Mojy goxropcxy gacepraqrajy roxpalbeny y lnruraJrHoM peno:uropujynay Ynuuep3rrrera y I4croqsont Capajeny r.r AocryrrHy y orBopeHoM rrplrcryrry Mory Aa Koplrcre cru xojn uoruryjy o.qpe.q6e caApxaHe y oAa6pasoM rr4ry nr4ueHrle Kpearunue :ajegHuqe (Creative Commons) :a xojy carr,t ce o4:ryuno/ra.</s>\n<s>EI AyropcrBo - HeKoMepqujanno - 6e: npepaaa (CC BY-NC-ND) n AyropcrBo - HeKoMeprlrajamro - yujeturu rroA r4crr.rM ycnoBr4Ma (CC BY-NC-SA) E Ayropcmo - 4njelurr.r noA r4crr4M ycnoBrlMa (CC BY-SA) ŠornNc ayropa</s>"}